Gospodine Ljajiću, nisam zadovoljan vašim odgovorom. U nabrajanju organa koji bi mogli da sprovedu istragu o onome što se dešavalo vezano za trgovinu ljudskim organima, vi ste nabrojali sve organe, samo niste pomenuli organe Republike Srbije.
SRS vam predlaže da zvaničan stav Republike Srbije, vezano za istragu o trgovini ljudskim organima na KiM, bude sledeći – istragu treba da sprovedu pravosudni organi Republike Srbije u saradnji sa pravosudnim organima Republike Albanije, jer se trgovina ljudskim organima dešavala, pre svega, na teritoriji Albanije. Ukoliko Albanija odbije da sprovede istragu o trgovini ljudskim organima, Republika Srbija mora da insistira da OUN izvrši pritisak na Republiku Albaniju kao članicu UN da sprovede tu istragu. To je obaveza Republike Albanije i u skladu sa Poveljom UN, a na kraju krajeva i elementarna civilizacijska, odnosno moralna obaveza.
Što se tiče toga kako su državni organi Republike Srbije reagovali, gospodine Ljajiću, o tome se izjasnio Dik Marti. Evo šta on kaže: "Srpske vlasti su reagovale, iako sa priličnim zakašnjenjem, ali do sada nisu postigle značajnije rezultate."
Evo šta kaže za vaš Haški tribunal: "Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je sa svoje strane sproveo istraživačku misiju na mestu ozloglašene "žute kuće", mada je postupak bio prilično površan i sa profesionalnim standardima koji pomalo zbunjuju."
A evo šta kaže gospodin Dik Marti o vašem Euleksu, koji je došao na KiM po pozivu predsednika Republike Borisa Tadića: "Očekivanja su bila uzaludna. Bilo je mnogo najava i obećanja da će sprovesti istragu, ali opipljive rezultate tek treba videti. Tipičan je slučaj Nazima Blace, koji je javno…''

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo što pada u oči kada se govori o ovoj tački dnevnog reda jeste jedna ogromna količina neznanja koju smo mogli da čujemo i od gospođe Kolundžije, a i od ovog eksperta za spomenike, koji sa 7,5 hiljada dolara plaća bivšeg američkog ambasadora da njegovo veliko znanje o spomenicima promoviše u SAD. (Aplauz)
Dakle, mi smo se danas naslušali priče o tome kako se ove izmene Poslovnika odnose na nekakva nezavisna regulatorna tela.
Gospođo Kolundžija, niti je ombudsman nezavisno regulatorno telo, u stvari, evo, da idemo redom, na šta se odnosi izmena koju ste predložili u novom članu 237a. Dakle, ''…nezavisni državni organ koji se bavi zaštitom prava građana i kontrolom rada organa državne uprave'', to je Zaštitnik građana, a Zaštitnik građana, gospođo Kolundžija, nije nezavisno regulatorno telo; ''organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije'', to je Republičko javno pravobranilaštvo, Republičko javno pravobranilaštvo, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; ''kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja''. Prvo, ovo, takođe, nisu nezavisna regulatorna tela, a drugo, ne razumem zašto niste koristili sintagmu iz zakona o državnoj upravi koji jednim imenom naziva organe i organizacije, odnosno preduzeća i ustanove kojima su poverena javna ovlašćenja – imaocima javnih ovlašćenja.
Dalje, "poštovanjem prava na dostupnost informacija od javnog značaja i zaštitom podataka o ličnosti", to je Republički poverenik za informacije od javnog značaja, gospodin Rodoljub Šabić, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; "ravnopravnošću građana'', dakle, štiti ravnopravnost građana, to je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, gospođa Petrušić, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; "revizijom javnih sredstava'', dakle, obavlja reviziju javnih sredstava, to je Državna revizorska institucija, koja, takođe, nije nezavisno regulatorno telo; ''i borbom protiv korupcije", mislim, sama reč kaže – državni organ, naravno da ne može da bude nezavisno regulatorno telo, to je Agencija za borbu protiv korupcije.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, ništa se od ovoga što ste predložili ne odnosi na nezavisna regulatorna tela. To je samo jedna uvodna napomena da bi građani Srbije mogli da znaju o čemu mi danas uopšte razgovaramo.
Nezavisna regulatorna tela su javne agencije formirane Zakonom o javnim agencijama od 2005. godine.
Gospođo Kolundžija, niti je Ombudsman javna agencija, niti je Republičko javno pravobranilaštvo javna agencija, niti je Agencija za borbu protiv korupcije javna agencija u smislu Zakona o javnim agencijama od 2005. godine. Prema tome, uopšte niste pogodili na koju kategoriju državnih institucija treba da se odnose ove vaše izmene Poslovnika.
Što se tiče vaših famoznih nezavisnih regulatornih tela, to je jedan import iz SAD. U Americi je prvo nezavisno regulatorno telo nastalo 1887. godine i to je bila Savezna komisija za trgovinu. Od tada pa do danas u SAD nastalo je na desetine i stotine nezavisnih regulatornih tela. Ako uzmete bilo koji udžbenik američkog ustavnog prava i američkog upravnog prava videćete da, upravo, u SAD postoji jedan veliki intelektualni i teorijski pokret protiv nezavisnih regulatornih tela, jer su, kao što je dobro primetio gospodin Aligrudić, nezavisna regulatorna tela u sistemu organizacije državne vlasti, nešto što bi moglo da se nazove nekakvom četvrtom bezglavom funkcijom državne vlasti, kako neki američki teoretičari kažu, jer niti su zakonodavno telo tj. skupština, niti su klasična izvršna vlast, vlada, a nisu ni sudovi. To su neka tela koja imaju, s jedne strane, kvazizakonodavne, a sa druge strane, kvazisudske nadležnosti.
Naravno, mi smo, kao i inače mnogo toga što smo uradili posle 2000. godine, krajnje nekritički prihvatili instituciju nezavisnih regulatornih tela. Danas ih ima u Srbiji na desetine. Sumnjam da bilo koji državni činovnik, uključujući i ministre, zna koliko tačno ima nezavisnih regulatornih tela, šta ta nezavisna regulatorna tela rade, kolike su plate direktora javnih agencija, to je već postalo opšte mesto u svim političkim raspravama. To je, takođe, jedan kuriozitet Republike Srbije, da bilo koji direktor neke nezavisne regulatorne agencije ima daleko veću platu nego što je plata predsednika Republike, predsednika Vlade, potpredsednika Vlade, ministara, narodnih poslanika, i tako dalje.
Pozvaću se na jedan dokument koji za vas koji se zalažete za EU predstavlja, maltene, Sveto pismo, to je Izveštaj Evropske komisije o stanju u pojedinim oblastima društvenog života u Srbiji, i kada uzmete bilo koji izveštaj za 2008, 2009, 2010. godinu, i pre toga, videćete da se upravo najveća kritika kada je reč o državnim institucijama odnosi na rad nezavisnih regulatornih tela, odnosno tih takozvanih javnih agencija, iz sledećeg razloga – mnogo troše, a efekti rada su gotovo nikakvi.
No, kao što sam rekao, izmene Poslovnika se ne odnose na nezavisna regulatorna tela, odnose se na neke kategorije državnih organa čije izveštaje treba da razmatra nadležni odbor, a nakon toga i sama Narodna skupština.
Inače, to, takođe, želim da konstatujem, ovde se vrlo često koristi reč "nezavisan", pa se onda naglašava da je Ombudsman nezavisan, da je Poverenik za informacije nezavisan, da je Agencija za borbu protiv korupcije nezavisna, iz čega bih sada, kao razuman čovek, mogao da izvučem zaključak da je Narodna skupština zavisna, da je Vlada Republike Srbije zavisna, da su ministarstva zavisna, da su sudovi zavisni, a da su samo ovi organi koji su pobrojani u novom članu 237a Poslovnika nezavisni.
Sada bih prokomentarisao koliko su oni zaista nezavisni. Agencija za borbu protiv korupcije je prošle godine objavila spisak poslanika vladajuće koalicije u Skupštini AP Vojvodine koji su u sukobu interesa, zato što istovremeno vrše dve, tri, a neki, bogami, i šest funkcija. Sada vas pitam, ako je Agencija za borbu protiv korupcija nezavisna, stručna, objektivna, nepristrasna, ako ste dužni da postupate po nalazima Agencija za borbu protiv korupcije, kako je moguće da više od godinu dana vlast u Srbiji i vlast u AP Vojvodini nije učinila ništa da postupi po nalazu Agencije za borbu protiv korupcije?!
Kako je moguće da i dalje veliki broj poslanika u Skupštini Vojvodine bude u sukobu interesa zato što su istovremeno pokrajinski poslanici, a istovremeno su predsednici pojedinih vojvođanskih opština, predsednici skupština itd?
Taj slučaj sukoba interesa postoji i ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. I ovde imate narodne poslanike koji su istovremeno i predsednici pojedinih opština, odnosno gradonačelnici. Čemu onda služi ova izmena Poslovnika ako imate jednu, tobože, nezavisnu agenciju, koja, ponavljam, nije nezavisno regulatorno telo, a ne poštujete to što ta agencija kaže? Onda, šta će nam Agencija za borbu protiv korupcije?
Mi se sada nalazimo na terenu dvostruke primene pravnih normi. Jedan sistem normi važi za obične građane, za građane koji nisu poslanici vladajuće koalicije, nisu predsednici opština, naprosto su građani. Na njih se primenjuju odredbe i zakona koji reguliše rad Agencije za borbu protiv korupcije. Na neke druge, koji su vlast, koji su moćni, koji imaju pored političke i ekonomsku moć, njih baš briga šta kaže Agencija za borbu protiv korupcije. Izvinite, to nije uopšte evropski standard. To nije civilizacijski standard da se isti pravni propis primenjuje na dva različita načina, u zavisnosti od toga na koga se primenjuje, pa, ako se primenjuje na poslanika, onda mi ne može niko ništa zato što sam vlast, a ako se primenjuje na običnog čoveka, onda, može da se primeni zato što taj čovek nije politički moćan i nema političkih uticaja, nije politički autoritet i na njega mora da se primeni pravni poredak Republike Srbije.
Isti slučaj imali ste i sa čovekom koji je Zaštitnik građana. Nekoliko puta je ukazao na krupne propuste u radu državnih organa, a vlast u Srbiji ga je dezavuisala i nije postupila onako kao što je Zaštitnik građana rekao.
Naravno, da ne govorim o smejuriji sa slanjem Zaštitnika građana na dodelu Nobelove nagrade za mir. Uzmite Ustav Republike Srbije, uzmite Zakon o zaštitniku građana i nađite mi jednu normu gde piše da Zaštitnik građana predstavlja Republiku Srbiju u međunarodnim odnosima i da je ovlašćen da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir.
Umesto da čovek radi svoj posao, da zaista kontroliše rad organa državne uprave, kao što mu i stoji u opisu nadležnosti u Ustavu i Zakonu o zaštitniku građana, vi ga šaljete da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir, a prethodno je ista vlast u Srbiji rekla da neće da ide na dodelu Nobelove nagrade za mir, da se ne bi zamerila sa jednom velikom državom koja je prijatelj Republike Srbije, a to je Narodna Republika Kina.
Koje su posledice ako se usvoje izmene ovog Poslovnika? Prvo, Narodna skupština će, bila ona zadovoljna ili nezadovoljna radom ovih organa koji su pobrojani u članu 237a, morati da prihvati njihov izveštaj i to je stavljanje Skupštine pred svršen čin. Mogu ja da budem nezadovoljan koliko hoću sa radom ljudi koju su funkcioneri i članovi ovih organa, ali moram da prihvatim njihov izveštaj.
Izvinite, pa, kakva je to demokratija? Valjda kad god se glasa postoje najmanje dve opcije: ili da nešto prihvatim ili ne prihvatim. Vi ste izbrisali iz Poslovnika, iz člana 237, u alineji 5, rečenicu – da Narodna skupština može da ne prihvati izveštaj i pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti funkcionera u državnom organu, organizaciji, odnosno telu. To znači da Narodna skupština više neće biti u situaciji da eventualno ne prihvati izveštaj. Kakva je onda funkcija izveštaja, ako moramo da ga prihvatimo? Nikakva, onda izveštaj ne treba ni da se podnosi. Onda je to jedna formalna obaveza koja se ispunjava reda radi, ali, suštinski, izveštaj, rasprava o izveštaju i glasanje o izveštaju neće imati nikakve implikacije, jer će Narodna skupština po sili Poslovnika morati da prihvati izveštaj ovih organa, organizacija i tela koja su navedena u članu 237a.
E, sad, jedna nomotehnička primedba koja govori o tome da ste ove izmene Poslovnika radili na jedan krajnje brzoplet način. Dakle, u novom članu 237a, u stavu 5, kažete ovako: ''Narodna skupština, po zaključenju rasprave, odlučuje o predlogu zaključka, odnosno preporuke sa merama za unapređenje stanja u tim oblastima, većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika.'' To je formulacija stava 5. novog člana 237a. Poslovnika Narodne skupštine. Pri tom, vi vašim izmenama i dopunama Poslovnika uopšte niste tangirali član 238, i on će da ostane u ovom izmenjenom Poslovniku, a njegov stav 3. glasi: ''Narodna skupština po zaključenju rasprave donosi zaključak, odnosno preporuku, većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika.'' Šta to znači?
To znači da ćete imati dve pravne norme koje u suštini znače isto i regulišu istu situaciju. Umesto da ste ako ste već odlučili da menjate, odnosno da dodajete član 237a, onda ste obavezno morali da intervenišete i u članu 238. Ovako ćemo imati novi član 237a. koji u svom stavu 5, na gotovo identičan način reguliše situaciju koja je već regulisana u članu 238. stav 3. Doduše, vi ste ovlastili Zakonodavni odbor da sačini prečišćeni tekst Poslovnika, ali ne može se prilikom sačinjavanja prečišćenog teksta Poslovnika dati pravo Zakonodavnom odboru da on, a da Skupština to prethodno nije uradila, menja član 238. Imaćete, jedan za drugim, dva člana Poslovnika koji su u nekim svojim delovima manje-više suštinski, u stvari, potpuno identični.
Ono što smo, takođe, mogli da čujemo, to je, da Ustav Republike Srbije ne valja. Valjao je 2006, godine, valjao je 2007, valjao je 2008, valjao je i 2009. godine, sada, odjedanput u 2010. i, evo, početkom 2011. godine Ustav ne valja. Ko kaže da Ustav ne valja? Isti oni koji su Ustav pisali. Ja ga nisam pisao. Pisali su ga neki drugi, isti oni koji traže da se Ustav danas menja. Ustav je donet 2006. godine. U nekim svojim odredbama još uvek nije ni zaživeo. Izvinite, kako možemo da budemo ozbiljna država koja menja Ustav posle četiri godine od njegovog donošenja, a da nije bila u stanju da do kraja primeni sve odredbe tog istog Ustava?
Čim prođu četiri godine ovde se neki ljudi hvataju za glavu i kažu – znate li kada je to urađeno pre četiri godine, pre pet godina, pre deset godina. Belgija ima Ustav od 1831. godine, Holandija od 1815, SAD od 1787. godine. Pa, šta mislite, šta bi bilo sa tim državama da su svake četvrte ili pete godina menjale ustav kako je kojoj usijanoj glavi to palo na pamet? Bilo je dobro 2006. godine da Narodna skupština ima 250 poslanika. U 2010. i 2011. treba da ih ima 125, pa 62 i po, koja je sledeća proporcija?
Šta se krije i šta je u pozadini ove namere da se promeni Ustav Republike Srbije? Da li je možda KiM? Da li treba obrisati iz preambule Ustava da su KiM sastavni deo Republike Srbije? Evo vam izjave jednog koji vodi mrtvu trku sa vama oko toga ko će biti više privržen EU – smatram da Srbiju očekuje suočavanje sa nezavisnošću Kosova. To je izjava koja je data neposredno pred početak akcije sakupljanja potpisa za promenu Ustava. I, da li su sada narodni poslanici, odnosno Narodna skupština samo dimna zavesa da bi se sakrilo nešto što je mnogo važnije – da postoje političke snage u ovoj državi koje su spremne da se dovede u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije na jednom delu njene teritorije?
Što se tiče Poslovnika, gospođo Kolundžija, izvinite što vam se lično obraćam, ali vi ste ovlašćeni u ime vladajuće koalicije da govorite o izmeni Poslovnika, hvalite se kao vlast i time se pozivate na novi poslovnik koji ste doneli kako mi godišnje usvajamo po 200, odnosno 300 zakona. Malo sam proučavao to komparativno ustavno pravo i došao do podatka da, recimo, Francuski parlament godišnje donese između 60 i 70 zakona, a Parlament Velike Britanije otprilike isto toliko. Samo smo mi u Srbiji Narodnu skupštinu pretvorili u fabriku u kojoj se radi na normu i u kojoj se zakoni štancuju, otprilike, kao neki delovi u velikoj fabrici.
Kakvi su nam zakoni? Zakoni su nam takvi da predsednik Republike neke od zakona neće da potpiše i tu ste prekršili Poslovnik. Morala je Narodna skupština na prvoj narednoj sednici ponovo da diskutuje i odlučuje o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost. To se nije desilo. Sutra ćemo imati jednu neverovatnu situaciju, a tiče se, takođe, ovog poslovnika koji ste vi doneli, a sutra ćete da ga prekršite. O čemu se radi? Evo, neka čuju građani Republike Srbije – sutra će, poštovani građani Republike Srbije, narodni poslanici da postavljaju poslanička pitanja o sledećim temama: definisanje politike Republike Srbije prema AP Kosovo i Metohija, a u kontekstu Izveštaja Dika Martija, izvestioca Saveta Evrope, to je predlog SRS, kao i poslovanje-problemi u upravljanju i transformaciji javnih preduzeća. Ako mi neko kaže kakva je veza između Izveštaja Dika Martija i problema u radu javnih preduzeća u Srbiji, evo, ja ću mu biti veoma zahvalan.
Ovde se, takođe, radi o drastičnom kršenju Poslovnika Narodne skupštine. Poslovnik je sasvim jasan. Na osnovu člana 209. određuje se, tako i piše u uvodu ovog dopisa, dan za odgovaranje na poslanička pitanja u vezi sa aktuelnom temom. Dakle, imenica je u jednini "temom". Na završetku ovog dopisa stoji sledeća stvar – ministri i drugi funkcioneri u Vladi Republike Srbije odgovaraće na poslanička pitanja u vezi sa ovim ''temama''. Sada više nije jedna tema nego su teme i baš bih voleo da vidim, nažalost, imaću priliku da vidim sutra, kako će da izgleda tok sednice Narodne skupštine na kojoj ćemo naizmenično da postavljamo pitanja o trgovini ljudskim organima i problemima u radu javnih preduzeća. Ako i jedna skupština u EU, u bilo kojoj civilizovanoj zemlji na svetu, radi na ovaj način na koji vi nameravate da radite, onda, zaista, mi nismo neki poseban izuzetak, ali ne radi. Bićemo jedina skupština koja će da krši sopstveni Poslovnik i to ga krši iz dana u dan.
I sada nam vi kažete da ove izmene Poslovnika, koje su inače traljave, ni vi sami ne znate na koju se kategoriju organa odnose, da se te izmene Poslovnika donose, eto, zato, da bismo mi, navodno, bili bliži EU, a da stvar bude potpuno konačna, u obrazloženju ovih izmena Poslovnika stoji, da u stvari ne postoje nikakvi propis EU sa kojima bismo mi morali da usklađujemo naš Poslovnik.
Šta to znači? Da vi radite po diktatu, da vi radite po telefonskom pozivu. Zahvaljujem. (Aplauz)

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, uz sve poštovanje prema vama kao predsedniku Narodne skupštine i prema humanisti lekaru, ali niste u pravu. Vi imate pravo da odredite redosled tema o kojima će poslanici da postavljaju pitanja, ali ne možete da izvršite kumulaciju, da se u istom danu postavljaju poslanička pitanja na dve teme koje nikakve veze jedna sa drugom nemaju.
Ima jedno načelo u pravu – prvi u vremenu, jači u pravu. Mi smo predlog za postavljanje poslaničkih pitanja dostavili 20. decembra. Valjda smo imali prioritet da se najpre odredi sednica na kojoj ćemo da postavljamo pitanja u vezi sa izveštajem Dika Martija. Kolege iz LDP su svoj predlog podnele 4. februara. Dakle, više od mesec dana posle nas.
Vi ste, bez obzira na tu vremensku distancu, odredili jedan dan na kojoj će poslanici da postavljaju pitanja o dve teme. To po Poslovniku nije moguće. I, ne samo da nije moguće po Poslovniku, krajnje je nelogično i krajnje je nerazumno. Da ne kažem da ćemo od ove Skupštine da napravimo lakrdiju, ako budemo naizmenično postavljali pitanja o trgovini ljudskim organima i o radu javnih preduzeća. Izvinite, to nikakve veze jedno sa drugim nema.
Sramota je da Skupština Republike Srbije raspravlja o izveštaju Dika Martija više od mesec dana nakon što je to učinila Parlamentarna skupština Saveta Evrope. Izvinite, Hašim Tači nije trgovao sa organima Nemaca, Francuza i Engleza, nego sa organima Srba! I, sramota je da se na ovakav način radi u Narodnoj skupštini! (Aplauz)

Gospođo Kolundžija, ono što sam rekao postoji i dalje. Zaštitnik građana jeste ''nezavisan državni organ'' po Ustavu, ali nije nezavisno regulatorno telo. Rekli ste da se vaš novi član 237a odnosi na nezavisna regulatorna tela. Ne odnosi se! Zaštitnik građana je, pa, pokušajte samo semantički da protumačite član Ustava, ako je nešto organ, ne može istovremeno da bude i nezavisno regulatorno telo. Inače, sve je onda u Srbiji nezavisno regulatorno telo. Onda je i Skupština nezavisno regulatorno telo. Nije!
Nezavisna regulatorna tela su vam institucije na koje se odnosi Zakon o javnim agencijama i tačka. Ne može sve što ima predznak da je nezavisno, po vama, da bude i nezavisno regulatorno telo. Nije! Zaštitnik građana je samostalan državni organ koji ima svoje nadležnosti propisane Ustavom i Zakonom o zaštitniku građana.
Ono što je, takođe, a sad ste mi dobro skrenuli pažnju na to, da sam sada prosto u jednoj dilemi – da li se radi samo o izveštaju Zaštitnika građana, koji se po članu 237a podnosi Narodnoj skupštini, ili se radi i o izveštajima onih institucija koje Zaštitnik građana kontroliše? Da li ćemo mi razmatrati izveštaje Republičkog javnog pravobranilaštva? Morali bismo. Da li ćemo mi razmatrati izveštaje ovih drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja? Dakle, sve njih kontroliše Zaštitnik građana, ili ćemo samo razmatrati izveštaj samog Zaštitnika građana?
Iz stilizacije člana 237a proizilazi da ćemo mi razmatrati izveštaj ne samo Zaštitnika građana, koji, ponavljam još jednom, nije nezavisno regulatorno telo, nego da ćemo razmatrati izveštaje svih onih institucija čiji rad kontroliše Zaštitnik građana. Prema tome, i Republičkog javnog pravobranilaštva i javnih preduzeća, odnosno ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja.
Ono što, takođe, postoji, to je da će Narodna skupština povodom svih ovih izveštaja, mada još uvek ne znamo o kakvim će sve izveštajima Narodna skupština da odlučuje, moći da donese samo jednu odluku – da prihvata izveštaj. Sada se Poslovnikom briše mogućnost da Narodna skupština odbije da prihvati izveštaj. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 12 je predloženo da javna preduzeća, javne agencije i druge organizacije čiji je osnivač Republika Srbija, najkasnije do 30. novembra tekuće budžetske godine deo od najmanje 50% dobiti po završnom računu za 2010. godinu uplate u budžet Republike Srbije, pri čemu je Vlada očigledno imala nameru da olakša ovaj posao javnim preduzećima i javnim agencijama time što je predvidela da se to radi prema dinamici
koju odrede ove organizacije. U stavu 2. je propisano da je upravni odbor odgovoran za postupanje u skladu sa ovom obavezom. SRS smatra i predložila je svojim amandmanom da to ne bude upravni odbor, nego direktor javnog preduzeća, odnosno javne agencije i smatramo da je naše rešenje bolje od Vladinog, jer nema mnogo smisla da se odgovornost nameće upravnom odboru, budući da je on kolektivni organ, dok je direktor inokosni organ. Na neki način, u duhu je našeg pravnog sistema da uvek inokosni organ snosi odgovornost za ono što je u njegovoj nadležnosti, a ne kolektivni organ.
Direktor je inače neko ko potpisuje naloge za isplatu sa računa javnog preduzeća, odnosno javne agencije i u njegovim je rukama kompletno finansijsko poslovanje jedne organizacije, pa kad je on već nalogodavac za izvršenje uslovno rečeno budžeta javnog preduzeća, odnosno javne agencije, smatramo da on treba da bude i odgovoran za obavezu da se 50% od dobiti prenese u budžet Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod člana 2. Predloga zakona o izvršenju kazni zatvora za krivična dela organizovanog kriminala su stvari uglavnom jasne. Dakle, da li država ima problem sa brojem ljudi koji treba da rade u posebnom odeljenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija? Očigledno ima. Zbog toga Narodna skupština i pristupa izmenama ovog zakona.

Šta onda radi država koja ima problem sa dovoljnim brojem svojih službenika koji treba da rade u jednom njenom organu? Pa, šalje ih na rad u taj organ. Vlada se, međutim, ponaša na jedan način koji apsolutno nije razumljiv. Imate problem sa brojem ljudi koji treba da rade u posebnom odeljenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, ali onda kažete – slaćete zaposlene na osnovu njihovog odobrenja ili, ako potrebe službe to zahtevaju, i bez njihovog odobrenja. Potrebe službe postoje i u jednom i u drugom slučaju. Niko ne radi u posebnom odeljenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija zato što to ne zahteva potreba službe. Naravno da je potreba službe nešto što se pretpostavlja. Potreba službe kaže da u posebnom odeljenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija mora da radi određeni broj zaposlenih. Da li ih sada ima dovoljno? Nema ih. Dakle, treba poslati određeni broj zaposlenih iz jedne organizacione jedinice zavoda u kome se nalazi posebno odeljenje, u to posebno odeljenje.

Ovde je potpuno irelevantno pitanje volje onih koji rade u državnoj službi, da li oni hoće ili neće da rade u posebnom odeljenju. SRS ne može da prihvati konstataciju pojedinih kolega narodnih poslanika, koji kažu – znate, ne postoji volja da se radi u posebnom odeljenju. Ko nema volju da radi u posebnom odeljenju, izgubiće državnu službu. To je vrlo jednostavno. Zamislite policajca koji na ulici kaže – neću da privedem kriminalca koji je zatečen u izvršenju krivičnog dela, nemam volju. Dakle, to pitanje ne treba da se postavlja.

Ovde se samo postavlja pitanje da li država želi da reši problem nedovoljnog broja zaposlenih u posebnom odeljenju ili ne želi. Ako želi, onda zaposleni iz jedne organizacione jedinice treba da bude poslat na rad u posebno odeljenje, bez obzira na njegovu volju. Pitanje volje se postavlja u privatno-pravnim odnosima, u obligacionim odnosima, kod zaključivanja ugovora, pa onda, ako neću, ne može niko da me natera da zaključim neki ugovor. U državnoj službi tzv. autonomija volje je svedena na minimum, kao što je autonomija volje svedena na minimum i u nekim drugim društvenim odnosima. Zamislite kad bi građani rekli – nemam volju da platim porez ili – nemam volju da platim sudsku taksu ili, dok je bilo obavezno služenje vojnog roka – nemam baš jaku volju da idem u vojsku.

Dakle, u mnogim pitanjima društvenih odnosa, tamo gde je zastupljen javni interes, apsolutno se ne postavlja pitanje volje, nego ili nešto mora da se uradi ili ne mora. Ovde očigledno država mora nešto da uradi, jer definitivno Republika Srbija ima problem sa brojem zaposlenih u posebnom odeljenju. Da li je to zbog toga što, kao što su rekle neke moje kolege i kao što sam i ja rekao u načelnoj raspravi, nema dovoljnog broja zaposlenih u posebnom odeljenju koji treba da čuvaju, kako vi kažete "kriminalca broj jedan u Srbiji" Milorada Ulemeka Legiju ili je neki drugi razlog u pitanju.

U svakom slučaju, ova država ima problem sa brojem zaposlenih u posebnom odeljenju. Ona taj problem može da reši jedino tako što će određeni broj zaposlenih da pošalje na rad u posebno odeljenje. Tu se apsolutno ne postavlja pitanje volje. Ovde je problem nastao i zbog toga što je Vlada na nespretan način formulisala član 2. Ako pročitate član 2. Predloga zakona, onda vidite da izgleda potrebe službe postoje samo kada se zaposleni šalje bez njegove saglasnosti, a kada se zaposleni šalje uz njegovu saglasnost u posebno odeljenje, onda potreba službe ne postoji. Verovatno je greška u konstrukciji rečenice, verovatno je jezička omaška, ali potreba službe definitivno postoji, bez obzira na to da li postoji saglasnost zaposlenog ili ne postoji.

Ovde, budući da je izuzetno zastupljen javni interes, ne postavlja se pitanje da li neko želi ili ne želi da radi u posebnom odeljenju. Ako radi u državnoj službi, ima da radi na onom radnom mestu na kome ga pretpostavljeni rasporedi. Tako se to radi u svakoj normalnoj državi.

SRS uopšte nema nameru da brani bilo koga ko je osuđen pred nadležnim pravosudnim organima Republike Srbije. Nemojte ni na kraj pameti da bude ni vama, gospođo ministre, ni narodnim poslanicima, niti građanima Srbije, da sada SRS treba da izigrava drvenog advokata Legiji ili bilo kome. Ne, Legija nije bio naš politički prijatelj nikada, bio je politički prijatelj ovog režima. Nama, što kaže narod, ni iz džepa, ni u džep.

Mi pokušavamo da se ponašamo kao jedna ozbiljna, racionalna i državotvorna stranka. Da li država ima problem sa brojem zaposlenih u posebnom odeljenju? Ima. Ko se sve nalazi u posebnom odeljenju, to je drugo pitanje. Definitivno ova država ima taj problem i jedini mogući način da se problem reši jeste da se određeni broj zaposlenih pošalje u posebno odeljenje, pri čemu se apsolutno ne postavlja pitanje njihove volje, jer se pitanje volje ne postavlja ni kod drugih državnih službenika. Drugo, potreba službe kao pravna kategorija postoji i potpuno je irelevantno da li zaposleni ide na rad u posebno odeljenje uz svoju saglasnost ili bez svoje saglasnosti. Dakle, apsolutno postoji potreba služba za većim brojem zaposlenih u posebnom odeljenju, a ta potreba službe proizilazi iz javnog interesa.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona Vlada Republike Srbije na neki način dezavuiše gospođu Natu Mesarović, predsednicu Visokog saveta sudstva, pošto je ona pre nekoliko dana ovde u Narodnoj skupštini izjavila u stvari da ni jedan sudija nije razrešen, nego da jednostavno u postupku opšteg izbora sudija neke sudije nisu izabrane. Evo, sad u članu 5. piše – stalni sastav Visokog saveta sudstva preispitaće odluke prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti i sudija iz člana 101. stav 1. Zakona o sudijama, u skladu sa kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, koje će doneti stalni sastav Visokog saveta sudstva.

Dakle, ipak su neke sudije bile razrešene i sad vi pokušavate taj problem da rešite na način koji je s jedne strane suprotan Ustavu Republike Srbije, a s druge strane suprotan je i dobroj pravnoj tradiciji.

Čuo sam za kategoriju da se silom zakona stavlja van snage neki pojedinačni pravni akt. Dakle, zakon je po definiciji pravni akt koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na pojedinačne akte, kako u odnosu na upravne akte, tako i u odnosu na sudske presude. To je nešto što u praksi inače nije baš uobičajeno, ali je moguće da se desi. Ali, nisam do sad bio upoznat sa ovom pojavom da se silom zakona prekida postupak pred jednim organom, okončava se, i onda se postupak prenosi u nadležnost nekog drugog organa. To je zaista, kao što kaže gospodin Aligrudić, blago rečeno neuobičajena situacija i zaista je sporna sa stanovišta Ustava. Pogotovo u situaciji kad već imate jednog sudiju povodom čije ustavne žalbe je Ustavni sud doneo odluku. Sad smo praktično u situaciji da će o istoj pravnoj stvari jedan organ da rešava po pravnom leku, odnosno pravnom sredstvu jednog sudije, a po pravnim sredstvima svih drugih sudija odlučivaće neki drugi organ, jer za tog sudiju odluku po ustavnoj žalbi doneo je Ustavni sud Republike Srbije, a za sve druge, o čijim ustavnim žalbama Ustavni sud nije stigao da reši, rešavaće Visoki savet sudstva. To je nešto što nije baš uobičajeno u pravnom životu jedne demokratske i pravne države, da u istoj pravnoj stvari, u istoj identičnoj pravnoj situaciji imate odluke dva različita organa. S jedne strane Ustavnog suda, a s druge strane Visokog saveta sudstva. Time se zaista dovodi u pitanje koncept ljudskih prava i sloboda koje je definisano Ustavom Republike Srbije. Time se u velikoj meri dovodi u pitanje pravna sigurnost građana Republike Srbije.

Ono što je za SRS ne prihvatljivo, i mi smo to istakli u načelnoj raspravi, sa kojim pravom Vlada Republike Srbije kaže da menja bilo koji zakon u pravnom sistemu Republike Srbije zato što to tako smatra da treba da se čini EU, Evropska komisija ili bilo koje drugo telo EU? Da sam na vašem mestu, gospođo Malović, kao što nisam, ja bih pitao tu istu EU da li oni znaju gde je Holandija na karti Evrope i da li znaju gde je Hag na karti Evrope? Kako je moguće da pred očima dušebrižnika iz EU, koji liju krokodilske suze nad sudijama i javnim tužiocima u Srbiji, ne vide da se u Haškom tribunalu, gospođo Malović, dešava nešto što se nije dešavalo ni u nacističkoj Nemačkoj? Da se jedan čovek, samo zato što je predsednik SRS, samo zato što je slobodan čovek, zato što je srpski rodoljub, samo zato što se zove Vojislav Šešelj, drži u pritvoru osam godina? To nema ni u Haitiju, ni u Somaliji, ni to niste imali ni kod onog u Gandi diktatora - Amin Dade. Ne znam da li je takav slučaj postojao u Kambodži u vreme Pol Pota, u Kini – Mao Ce-tunga, u Severnoj Koreji itd.

Dakle, to je praksa koja je potpuno ne zabeležena. Mislim da je to jedinstven slučaj u analima svetskog pravosuđa, da pritvor u jednom sudskom postupku traje osam godina. Pazite, Vojislav Šešelj je još uvek formalno pritvorenik. On se nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Osam godina se vodi postupak i za osam godina sudije Haškog tribunala ne mogu da donesu prvostepenu odluku. Kažite mi, kako je moguće da EU ne zna za princip suđenja u razumnog roku, kako je moguće da EU ne zna za princip pravičnog suđenja i kako je moguće da EU toleriše u nekim slučajevima drastičnog kršenja ljudskih prava i sloboda, a u nekim drugim situacijama činjenicu da je jedna vlada ili jedna skupština, po njihovom mišljenju, prekršila Ustav Republike Srbije i to koriste kao sredstvo pritiska na tu istu Republiku Srbije?

Da li to znači da će sutra Republika Srbija da donosi zakone samo zato što stigne odgovarajući politički nalog iz Brisela, iz Vašingtona ili nekog drugog centra moći?

SRS ne može a da se ne zapita, da ne pita i Vladu Republike Srbije, da ne pita i tu istu EU, kako je moguće da EU jednog ubicu, jednog teroristu, jednog monstruma, kao što je Hašim Tači, od 1998. godine prikazuje kao borca za ljudska prava i slobode, kao borca protiv jednog navodno diktatorskog režima, kao borca za evropske vrednosti? Ne samo Hašim Tačija, nego i Haradinaja i mnoge druge. Kakvi su to evropski standardi? Kakva su to evropska merila? Da li oni zaista vode računa o ljudskim pravima i slobodama, o pravičnosti ili je jednostavno to samo fasada da bi mogli po potrebi da vrše pritisak na državu koja nije baš poslušna u onoj meri u kojoj oni to očekuju da bude? To je za SRS neprihvatljivo.

Neka je zakon najgori na svetu, neka ništa ne valja, a zaista je loš, ali onda recite – zakon je sadržinski loš, u praksi se pokazao kao nedelotvoran, imamo problema sa primenom zakona, smatramo da zakon treba promeniti na bolje. Ali da u obrazloženju ovog predloga zakona i svih pravosudnih zakona Vlada Srbije kaže da promenama zakona pristupa zato što to radi pod pritiskom EU, izvinite, to znači da je Republika Srbija izgubila karakter suverene države.

Ko će nama da veruje da se borimo za suverenost u Prištini i u Prizrenu, ako smo izgubili ovde u Beogradu? To je potpuno jedan sulud koncept odbrane države i njenih vitalnih interesa. Dakle, nije ništa sporno da se menja zakon. Nije ništa sporno da Vlada Srbije prizna da je napravila grešku, ali da Vlada Srbije dve godine tvrdi da nije napravila grešku, a da onda posle dve godine kaže – jeste, napravili smo

grešku, ne zato što mi to tako mislimo, nego zato što su nam to tako rekli iz EU, izvinite, to je zaista nanošenje velike štete za Republiku Srbiju i njene građane.

Kako je moguće da za tu istu EU ljudi koji su 2000. godine učestvovali u dovođenju DOS na vlast nisu bili kriminalci, nisu bili mafijaši, a posle dve, tri, pet ili deset godina to u međuvremenu postanu. Znate, nešto nije uredu sa tim standardima. Mi smo vam taj prigovor istakli i u načelnoj raspravi, bez želje da budemo advokat bilo čiji, ni Legije, ni Caneta Žabca, niti bilo koga drugog, ali nešto ne valja u odnosu države prema svetu kriminala.

14/1 LjS/MS 12,25-12,35

Ne možemo da shvatimo da je neko 5. oktobra 2000. godine nacionalni heroj zato što se slikao sa Đinđićem, Čovićem, Vladanom Batićem, itd, zato što je otkazao poslušnost Slobodanu Miloševiću i omogućio da DOS na neustavan način preuzme vlast u Srbiji, zapali ovo zdanje, zapali RTS, sa automatima da upadnu u javna preduzeća, u Narodnu banku, Upravu carina itd. i ne prođe tri godine taj čovek postane državni neprijatelj broj 1. Nemojte mi reći da oni koji su 2003. godine vodili Srbiju nisu znali kakav je čovek u pitanju i 2000. godine. Kako je moguće da bivši premijer Srbije koristi avion Stanka Subotića Caneta - Žabca, kralja duvanske mafije, pre sedam ili osam godina, a da u međuvremenu taj čovek danas ne sme da da intervju u Srbiji nego mora da ga daje iz svog stana u Švajcarskoj.

Gospođo Čomić, ovo je tema dnevnog reda sve ove pravosudne zakone moraće da primenjuju neke sudije i moraće da primenjuju neki javni tužioci, da bi se mogla voditi ozbiljna borba protiv organizovanog kriminala koji zaista predstavlja veliku opasnost po državu Srbiju, onda moraju da se utvrde neka merila. Ako je neko kriminalac, on je kriminalac bez obzira na to da li je blizak ovoj ili onoj partiji ili ne. Pokušavam da ukažem gospođi Malović, da ova država ima problem sa činjenicom da postoje naši kriminalci i oni koji nisu naši. Ovi koji su naši, njih ne sme niko da popreko pogleda. Mislite da nema sad organizovanog kriminala u Srbiji? Ima ga.

Neki od njih su zaštićeni. Ovi protiv kojih se vode istrage, protiv kojih se vode krivični postupci, to su oni koji su nekad bili naši, pa su se u međuvremenu sa nama posvađali. Nemojte mi reći da je Danko Šarić mogao da opere tolike milijarde evra, a da niko živi u Srbiji to deset godina nije znao.

Dakle, SRS hoće da kaže - mi smo apsolutno za borbu protiv organizovanog kriminala, za borbu protiv kriminala i korupcije, za to da sudije imaju odgovarajući status u srpskom društvu, ali borba protiv tog organizovanog kriminala mora da se vodi na jedan pošten i fer način. Ne sme biti selektivna i ne sme biti politički obojena.

Dame i gospodo narodni poslanici, zašto se donosi ovaj predlog zakona, odnosno zašto će biti usvojen po hitnom postupku, to lepo piše u obrazloženju njegovom. Naime, kaže se ovako, "u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godinu u delu koji se odnosi na pravosudni sistem, istaknuto je da neki aspekti nedavno sprovedenih reformi izazivaju ozbiljnu zabrinutost, postupak izbora javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca izvršen je na netransparentan način, a Državno veće tužilaca koje je sprovelo ovaj postupak radilo je u privremenom sastavu, a što znači da profesija nije bila predstavljena na odgovarajući način i da je rizik od političkog uticaja bio previsok". Onda se dalje navodi da u cilju bržih evroatlanstkih integracija Republike Srbije po hitnom postupku moraju da se usvoje ove izmene, kako bi Republike Srbija u 2011. godini dobila status kandidata za člana EU.

Iz ovog vladinog obrazloženja je potpuno jasno da Vlada radi pod političkim pritiskom EU, njenih tela i komisija i da se Vlada Republike Srbije, ne znam samo u čije ime, dobrovoljno odrekla političkog suvereniteta ove države. Ono što nije jasno, a to su neka rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona. Prvo, pominjete u članu 1. kojim se menja član 23. stav 1. Zakona o Državnom veću tužilaca da kandidat za izbornog člana državnog veća iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca može biti svaki javni tužilac i svaki zamenik javnog tužioca sa stalnom funkcijom.

Ovde se postavlja jedno elementarno pitanje, od kada se računa stalnost nečije funkcije. Imali smo Ustav Republike Srbije od 1990. godine, koji je, takođe, garantovao stalnost tužilačke i sudijske funkcije. Međutim, vlada i većina u Narodnoj skupštini odlučili su da tu stalnost sudijske, odnosno tužilačke funkcije 2008. godine ne poštuju, pa smo onda uveli, odnosno došli u jedan postupak za koga su neki tvrdili da je reizbor, a neki su tvrdili, kao gospođa Nata Mesarević da predstavlja opšti izbor svih nosilaca pravosudnih funkcija, uključujući tu sudije, javne tužioce i njihove zamenike.

22/1 MO/MJ 13,45-13,55

Dakle, ispada da po Ustavu iz 1990. godine nije mogao da se poštuje princip stalnosti sudske funkcije, a po Ustavu iz 2006. godine, navodno, treba da se poštuje stalnost sudijske funkcije, iako je Ustav iz 2006. godine donet po odredbama Ustava iz 1990. godine.

Ne može biti diskontinuiteta ustavnosti sudijske, odnosno tužilačke funkcije. Možemo mi da mislimo o Slobodanu Miloševiću, o tadašnjem SPS, o tadašnjem Ustavu sve najgore, ali Ustav je donet na validan način, on je proizvodio svoje pravno dejstvo i od 1990. godine do 2010. godine, znači za punih 20 godina nisu smele da se menjaju neke temeljne norme koje važe u civilizovanom i demokratskom svetu.

Nažalost, Republika Srbija te norme je pogazila iz dnevno političkih razloga i sad smo došli u situaciju da menjamo kompletan set pravosudnih zakona pod pritiskom ljudi iz EU.

Ono što takođe nije jasno, to je kako je moguće da sad zakon treba da stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije? Navodno za to postoje, kako vi kažete u obrazloženju, naročito opravdani razlozi, a naročito opravdani razlozi sastoje se u tome da bi, odnosno sve u cilju, kako vi kažete, da Republika Srbija stekne status kandidata za članstvo u EU do kraja 2011. godine.

Dakle, zbog toga mora da se izbegne ustavna norma koja kaže da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, i sad treba da stupi narednog dana od dana objavljivanja, što upućuje na jedini logičan zaključak - ako zakon, ne daj bože, stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja, Srbija neće moći u 2011. godini da stekne status kandidata za člana EU, što je, priznaćete, prilično neozbiljno obrazloženje.

Ono što je takođe neozbiljno, gospođo Malović, u celoj ovoj priči oko Državnog veća tužilaca, jeste sledeće. Zakon treba da stupi narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije, a postupak izbora članova Državnog veća tužilaca izvršiće se u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Ako ste već zaista predani poslu da Srbija u 2011. godini postane kandidat za člana EU, onda valjda rok za izbor stalnih članova Državnog veća tužilaca mora da bude kraći od 60 dana. Onda su rokovi prontni. Onda se to mora uraditi u narednih 15 dana. To je ono što je logično, a ne - zakon treba da stupi narednog dana od dana objavljivanja, što je jedna neuobičajena situacija u odnosu na ono što piše u članu 196. Ustava, ali zato je rok za izbor članova Državnog veća tužilaca, moram da kažem, prilično komotan i iznosi 60 dana od dana objavljivanja, odnosno stupanja zakona na snagu. Ta dva rešenja iz ovog predloga zakona nisu uopšte međusobno usklađena.

Ono što možda predstavlja šlag na tortu jeste sledeće. Ne znam da li građani Srbije koji prate ove sednice Narodne skupštine mogu ovo da vide. Dakle, na kraju Predloga zakona nalazi se ovaj uobičajeni formular - izjava usklađenosti propisa sa propisima EU. To je sastavni deo Predloga zakona. Znači, mi sad menjamo po hitnom postupku Predlog zakona o Državnom veću tužilaca, menjamo kompletan pravosudni sistem Republike Srbije po hitnom postupku, navodno zbog toga da bi Srbija u 2011. godini dobila status kandidata za člana EU. Da li je tako? Tako vi kažete.

Uzmite onda lepo ovu izjavu o usklađenosti propisa sa propisima EU i u tački 4. na pitanje - ukoliko ne postoje odgovarajući propisi EU sa kojima je potrebno obezbediti usklađenost, konstatovati tu činjenicu,

kaže se – ne postoje odgovarajući propisi EU sa kojima je potrebno obezbediti usklađenost Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Državnom veću tužilaca.

Sada vi meni kažite, gde običan smrtnik, u koje spadam i ja, može da pročita gde se nalaze ti evropski standardi vezani za funkcionisanje tužilaca i njihovih zamenika, ako ne postoje propisi EU? Gde je sadržan taj "aki komuniter", to zajedničko evropsko pravo, ako ne u propisima EU?

Sad se ovde postavlja jedno elementarno pitanje - da li mi ovo menjamo zato što su naši zakoni neusklađeni sa standardima EU, da biste vi nama na kraju rekli - pa u stvari tu nikakvi standardi ne postoje, odnosno ne postoje propisi EU sa kojima mi treba da uskladimo ovaj zakon? Ako ne stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja, ne možemo da budemo kandidati za člana EU u 2011. godini.

Znači, gospođo Malović, potpuna kakofonija, potpuna zbrka, potpuni haos. Ispada da je ovde EU jedna dnevno-politička tema, ne znamo šta drugo da kažemo, pa eto menjamo zakon i mora da stupi narednog dana, da bismo mi ušli u EU 2011. godine, a onda kad vi treba da kažete koji je to propis EU koji nam nalaže da po hitnoj proceduri menjamo ovaj zakon, onda vi kažete – pa takav propis ne postoji. Uopšte, gde postoje, gde se nalaze ti standardi koji kažu kako se biraju sudije, kako se biraju tužioci, kako se biraju zamenici, kako funkcioniše Visoki savet sudstva, kako funkcioniše Državno veće tužilaca? Gde običan čovek u Srbiji može da pročita te standarde, ako ne postoje propisi EU?

Znači, ili ti propisi postoje, a onda vi neće da kažete koji su to propisi, ili ti propisi uopšte ne postoje, ali onda je besmisleno da menjate zakon zato što vam to nalaže EU. Nešto u toj vašoj argumentaciji, zašto po hitnoj proceduri moraju da se menjaju bukvalno svi pravosudni zakoni, nije dobro. To je ono što je problem i sa ovim predlogom zakona i sa svim drugim predlozima zakona o kojima smo mi ovih dana raspravljali.

Prosto, ne mogu da se otmem utisku da Vlada Republike Srbije pravi istu grešku koju je napravila 2008. godine. Mi u SRS imamo stav da vi u stvari, kao što ni 2008. godine, tako ni 2010. godine u stvari ne znate šta je krajnji cilj ove avanture koja se zove reforma pravosuđa. Koji je to cilj do koga vi želite da stignete? Mislim da takva ideja nije bila prisutna u vašim glavama ni 2008. godine, a bogami nije prisutna ni 2010. godine. Ono što piše u tekstu predloga apsolutno nije kompatibilno sa njegovim obrazloženjem, a najnekompatibilnija je izjava o usklađenosti ovog propisa i svih drugih pravosudnih propisa sa propisima EU. Zato što vama nije u glavi jasno šta u stvari želite da postignete imamo ovaj haos normativni koji je sadržan u zakonima, odnosno u predlozima zakona.

Dakle, da li vi hoćete efikasno pravosuđe, nekorumpirano, pošteno, stručno, pa ma šta EU o tome mislila, ili hoćete pravosudni sistem koji je kompatibilan sa navodnim evropskim standardima za koje sada ne znamo ni gde pišu, a bez obzira na to kako pravosudni sistem zaista funkcioniše? Da li vi hoćete da se ispuni suština ili da se ispuni forma? Ako hoćete da se ispuni suština, onda nije potrebno, gospođo Malović, ni da se pozivate na Venecijansku komisiju, ni na Evropsku komisiju, niti na bilo koje drugo telo EU, jer EU je jedan od najboljih primera kako ne treba da funkcionišu određene državne instituicje.

Nemojte da mi kažete da ne znate kako sad funkcionišu, recimo, pravosudni sistemi jedne Rumunije i Bugarske. Nemojte da mi kažete da je pravosudni sistem Bugarske kompatibilan sa pravnim, odnosno pravosudnim sistemom Velike Britanije. Nije sigurno. Uzmite bilo koju listu korumpiranih država i videćete da je Bugarska tu negde blizu nas, iako ona jeste, a mi nismo član EU.

Dakle, nema tu čarobnih štapića i nema tu gotovih rešenja. Varate se ako mislite da je ulazak u članstvo EU lek za sve naše probleme. Nije. Ali, na kraju krajeva i vi sami to priznajete. Nemojte, i to vam SRS i ovog puta poručuju, da radite ništa samo zato što vam je to rekla EU, nego radite onako kako to nalažu interesi građana Srbije. Poštenije je da kažete – napravili smo grešku 2008. godine, hajde sada da pokušamo da je ispravimo, nego da kažete – bilo je sve uredu, ali ipak moramo da menjamo zakone zato što nam je to naložila EU.

Šta će biti, gospođo Malović? Ko će da snosi političku odgovornost, ako Srbija i pored ovih hitnih izmena pravosudnih zakona u 2011. godini ne dobije status kandidata za člana EU?

Vlast u Srbiji od 2000. godine licitira sa našim članstvom u EU. Boris Tadić je 2004. godine obećao 2007. godinu kao godinu ulaska u EU. Pa kada je pobedio 2008. godine, rekao je 2012. godine ulazimo u EU, da bi sad izašao sa nekom genijalnom strategijom da mi navodno do 2020. godine treba da budemo član EU. Dakle, nemojte da se ponašamo neozbiljno. Mi do 2020. godine nema šanse da postanemo član EU. Prvo, EU to ne želi, ima dovoljno svojih problema. Šta ćemo joj mi sa našim problemima?

Drugo, besmisleno je i nije u skladu sa načelom političkom suvereniteta bilo koje države da se naši zakoni menjaju zato što tako misli neka Venecijanska komisija. Izvinite, gde u Ustavu Srbije piše da Narodna skupština donosi zakone ako ih je prethodno blagoslovila Venecijanska komisija? To ne piše nigde. Kakav je autoritet ta Venecijanska komisija?

23/1 LjS/TĐ 13,55-14,05

Da li su oni negde pokazali na delu svoje pravničko znanje? Ako postoji neka država gde su pokazali, kažite mi kako se ta država zove i pokušaću da vidim šta su to kapitalno uradili za tu državu, pa ćemo onda da vidimo da li mi u Srbiji treba da poštujemo nalaze Venecijanske komisije ili ne.

Dakle, zakoni iz 2008. godine su bili loš i mi smo vam to rekli i 2008. godine. Ovi zakoni iz 2010. su loši, ali su loši ne zato što nisu usklađeni sa propisima EU, za koje i vi sami priznajete da ne postoje, nego su sadržinski loši, normativno loši, materijalno. Biće problema sa njihovom primenom. To je ono što je problem sa ovim hitnim izmenama pravosudnih zakona. Brzopleto ste ušli u reformu pravosuđa 2008. godine i sad na isti način pokušavate da izađete iz problema koje ste napravili pre dve godine. Kao što onaj put nije bio dobar, tako nije dobar ni ovaj.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS zaista smatra da nema nikakve potrebe za usijavanjem atmosfere u Narodnoj skupštini, ali gospođo Čomić jednostavno niste u pravu.

Povređen je član 164. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predlagač zakona odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača zakona i nadležni odbor razmatraju amandmane koji su podneti na Predlog zakona…

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, član 164. ne može biti povređen tokom sednice i neposredno pre nego što ste tražili reč.)

Da li možete samo da mi kažete gde to piše?

(Predsedavajuća: To znamo i vi i ja. Piše u članu koji pokušavate citiranjem da obrazložite tako da dva minuta iskorišćavate za zloupotrebu odredbi člana 103. i pri čemu i vi i ja dobro znamo da član 164. ne može biti povređen tokom sednice u pretresu u pojedinostima. Zahvaljujem.)

Da li mogu da završim svoje izlaganje?

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 103. Poslovnika Narodne skupštine. Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika  a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku i to neposredno po učinjenoj povredi.

Kao što vidite, dame i gospodo narodni poslanici, nigde u Poslovniku ne stoji na koje članove Poslovnika narodni poslanik može da ukaže da su povređeni a na koje ne može. Ovo što radi gospođa Čomić jednostavno je suprotno i slovu i duhu Poslovnika Narodne skupštine. Svaki član Poslovnika na sednici Narodne skupštine može da bude povređen, a narodni poslanik ima pravo da ukaže na svaku od tih povreda. Praksa o kojoj navodno neki članovi Poslovnika ne mogu da budu povređeni je suprotna poslovnika i suprotna je dobrim političkim običajima i normalnom funkcionisanju srpskog parlamenta.

Gospođo Čomić, mi vam kažemo i to je tačno i to mogu da vam kažu i poslanici iz vaše poslaničke grupe da nisu svi narodni poslanici dobili mišljenje Vlade o podnetim amandmanima i suprotno je Poslovniku da kažete …

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ponavljate primedbu o povredi Poslovnika koja je već izrečena.)

… a da svaki narodni poslanik nije dobio mišljenje Vlade.

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ponavljate primedbu koja je već izrečena po istom članu na koji se pozivate, a to je zabranjeno.)

Niste mi dozvolili da završim izlaganje po prethodnoj povredi Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine. Nigde u Poslovniku ne stoji da je obaveza ispunjena time što je u poslanički klub stigao jedan primerak mišljenja Vlade nego svaki narodni poslanik mora da dobije mišljenje Vlade kao što svaki narodni poslanik mora da dobije i predlog zakona koji Vlada šalje u proceduru Narodne skupštine i trenutno nema uslova za nastavak ove sednice, jer nije svaki poslanik neposredno dobio mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Amandmane su podnosili narodni poslanici kao pojedinci, a ne poslaničke grupe kao kolektiviteti i nije ispunjen uslov iz Poslovnika, koji kaže da svaki narodni poslanik ima pravo da dobije mišljenje Vlade o njegovom amandmanu. Svaka poslanička grupa dobila je po jedan primerak mišljenja Vlade i mislim da bi zarad političke korektnosti bilo dobro da i šef najveće poslaničke grupe potvrdi ovo što mi govorimo, jer je ovo apsolutno tačno. Ako je tačno da se fotokopira mišljenje Vlade i da ćemo za 20-ak minuta dobiti svi, onda bi bilo dobro da date pauzu od 20 minuta i da makar formalno sprovedete ono što piše u Poslovniku, a to je da svaki poslanik ima pravo da se lično i neposredno upozna sa mišljenjem Vlade o podnetim amandmanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo ono što se na Univerzitetu zove "numerus klauzus". Imamo jedan zatvoreni broj imena koje Narodna skupština Republike Srbije treba, uslovno rečeno, da izabere za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Kao što su primetile moje uvažene kolege, Narodna skupština u stvari neće vršiti pravi i puni izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta, odnosno Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, nego je u situaciji da ili primi ili odbije onu zbirnu listu koju su predložile ovlašćene institucije. Tu nekog pravog izbora nema. Tu mogućnost da Narodna skupština zaista bira između onog broja kandidata koji je veći od broja kandidata koji treba da bude izabran, tu mogućnost neće imati. Njena mogućnost izbora je prilično sužena, odnosno pravnim jezikom rečeno, autonomija političke volje Narodne skupštine Republike Srbije je prilikom izbora Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, biće praktično svedena na minimum.
Što se tiče kandidata koji se nalaze na ovoj zbirnoj listi, ako pogledate njihove biografije, manje više sve te biografije su impresivne. U njima se nalaze podaci koji govore o tome da je reč o ljudima koji zaista dobro poznaju nauku, odnosno umetnost kojom se bave.
Posmatrano čisto biografski, teško da bi se bilo kome od ovih kandidata moglo bilo šta prigovoriti, još ako se setimo one mudre izreke engleskog političkog filozofa Tomasa Hobsa, da u stvari prave istorije i nema mimo životopisa, odnosno biografije, onda zaista možemo da kažemo da su kandidati za članove Visokog saveta za visoko obrazovanje dobri.
Moram samo da se zaustavim kod jednog imena, ne zato što je njegova naučna, odnosno stručna delatnost problematična, već zato što je bila problematična delatnost njegova, kao bivšeg ministra prosvete Republike Srbije, u pitanju je gospodin Gašo Knežević.
Gašo Knežević je 2001. i 2002. godine pokušao da sprovede jedan koncept reforme visokog obrazovanja kroz tzv. Nacrt zakona o visokom obrazovanju, koji je bio prilično oštro kritikovan u naučnoj i stručnoj javnosti Srbije, a posebno među ljudima koji se bave univerzitetskim obrazovanjem u Srbiji.
Gašo Knežević, iako je doktor pravnih nauka, ostao je upamćen u toj našoj prosvetnoj istoriji Srbije kao čovek koji je doneo jedno rešenje, dakle, jedan upravni akt, pojedinačan pravni akt, u kojem se nije pozvao na Zakon, nego se pozvao na Nacrt zakona. Da to kaže neki student koji polaže ispit iz upravnog prava, teško da bi ispit položio, ali Gašo Knežević je sebi dao za pravo da se u jednom rešenju, u jednom pojedinačnom pravnom aktu, pozove, ne na zakon, nego na jedan nacrt zakona, i to na neki način čak dovodi u pitanje i njegovu kredibilnost, kao budućeg člana Nacionalnog saveta za visoko obrazovanja iz reda pravnih fakulteta.
Inače, način na koji je vodio Ministarstvo prosvete ne preporučuje gospodina Gašu Kneževića da bude član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, zato što mislim da pravni fakulteti u Srbiji imaju mnogo kvalitetnije kadrove za ovu renomiranu instituciju, na kraju krajeva, imaju kadrove koji nisu kompromitovani.
Teško da ćete nekoga u Srbiji danas da ubedite da gospodin Gašo Knežević, kao bivši ministar prosvete, odnosno ministar prosvete u onoj prvoj Đinđićevoj Vladi, pa do formiranja prve Vlade Vojislava Koštunice, dakle, nije baš bio najsrećnije rešenje. Čak i njegove partijske kolege, čak i oni koji su politički podržavali tu vladu imali su velike primedbe na rad baš Gaše Kneževića, kao ministra prosvete.
Moram da vas podsetim da su u tom Nacrtu zakona o univerzitetu iz 2002. godine stajale brojne odredbe koje jednostavno nisu mogle da se sprovedu u pravnom sistemu Republike Srbije. Korišćeni su, ali u autentičnoj, u originalnoj verziji, pojedini engleski izrazi i Nacrt zakona o univerzitetu iz 2002. godine bio je u stvari prepisan koncept visokog obrazovanja koji se primenjuje na američkim privatnim fakultetima, odnosno univerzitetima i zbog toga je ceo taj postupak, odnosno pokušaj reforme visokog obrazovanja u režiji gospodina Gaše Kneževića propao.
Ono što je takođe impresija SRS, kada je reč o ovoj zatvorenoj listi kandidata za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, jeste da ovde uglavnom dominiraju ljudi iz sveta prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka. Ne mogu se oteti utisku da ljudi iz sveta društvenih, odnosno humanističkih nauka, da će biti zapostavljeni u radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Mislim da to nije slučajno.
Ako dubinski izvršite analizu Zakona o visokom obrazovanju koji je donela Narodna skupština još 2005. godine i koji je više puta posle toga menjan i dopunjavan, videćete da je koncept Zakona o visokom obrazovanju pre svega pisan prema onim fakultetima koji se bave prirodnim, tehničkim i medicinskim naukama, a da vrlo često u njegovoj primeni dolazi do problema kada je reč o društvenim, odnosno humanističkim fakultetima.
Zašto je to tako? Verovatno zato što su u izradi Nacrta zakona o visokom obrazovanju uglavnom dominirali stručnjaci iz reda prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka. Mislim da takav koncept reforme visokog obrazovanja nije dobar.
Naravno, ni na koji način ne želim da dovedem u pitanje značaj ni prirodnih, ni tehničkih, ni medicinskih nauka za naučni i tehnološki razvoj Republike Srbije, daleko od toga, te nauke su nam i te kako potrebne, ali jedna ubedljiva dominacija stručnjaka iz tih oblasti, a jedno vidno zapostavljanje ljudi iz oblasti društvenih, odnosno humanističkih nauka.
Plašim se da će od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje da napravi jednu tehnokratsku instituciju koja neće biti dovoljno spremna da odgovori izazovima koji se postavljaju pred fakultete koji se bave društvenim i humanističkim naukama. Zašto to kažem?
Zato što je posle pet godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju postalo jasno da mnoge njegove odredbe jednostavno nisu sprovedene u praksi do kraja i da sve ono što je najavljivano kao bitna novina u Zakonu o visokom obrazovanju jednostavno se nije obistinilo.
Ne znam da li ministar prosvete gospodin Žarko Obradović raspolaže podacima o tome kolika je fluktuacija studenata između fakulteta u Srbiji i pravnih fakulteta van Republike Srbije. Sumnjam da je velika. Uglavnom je reč o studentima koji opet dolaze iz reda prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka, a da je mnogo manja fluktuacija studenata koji dolaze iz tih fakulteta koji se bave društvenim i humanističkim naukama.
To je na neki način razumljivo zato što, kao što je primetio i gospodin Šami, postoje nauke koje su nacionalno određene. Znate, pravni sistem Republike Srbije je nacionalno određen. Teško da neki student koji studira pravni fakultet u Srbiji može da nauči nešto o pravnom sistemu Finske i da se vrati u Srbiju i da bude dobar pravnik u Srbiji. Nacionalna istorija je opet nešto što je, po definiciji, nacionalno određeno. Srpski jezik je nešto što je, po definiciji, nacionalno određeno.
Dakle, postoji čitav niz nauka, postoji čitav niz naučnih disciplina gde fluktuacija studenata na evropskom, pa i svetskom nivou prosto nema nekog velikog smisla, naravno, sem ako želite da naučite na neki efikasniji i brži način neki strani jezik, ali da naučna dostignuća sa društvenih fakulteta u inostranstvu prenesete u Republiku Srbiju i da to ima nekih vidljivih rezultata na naučni razvoj Republike Srbije, to je već nešto što je problematično.
Posle pet godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju, mislim da je došlo krajnje vreme da se postavi pitanje – da li je koncept tzv. reforme visokog obrazovanja po bolonjskim principima uspeo ili nije uspeo?
Duboko uverenje SRS je da taj koncept apsolutno nije uspeo, da je Republika Srbija suviše brzo, suviše naglo i bez mnogo razmišljanja ušla u ceo taj projekat i sada posle pet godina mi otprilike možemo da vidimo prilično žalosne rezultate te reforme.
Naime, ako zanemarimo ovu dnevno-političku verbalistiku oko toga da moramo da uđemo u EU, da moramo da poštujemo evroatlanske integrativne procese itd, koji je osnovni kriterijum da bi se utvrdilo da li je jedna škola, odnosno da li je jedan univerzitet dobar ili ne, po kvalitetu i stepenu znanja koji pruža svojim učenicima i studentima.
Da li smo mi imali srednjoškolski i vosokoškolski sistem koji je bio dobar? Mislim da smo imali. Da li su naše škole i fakulteti pružali jednu široku lepezu znanja učenicima i studentima? Jesu. Da li je u toj lepezi znanja bilo i nečega što je nepotrebno, nečega što zaista opterećuje mlade ljude? Bilo je. To što opterećuje zaista je trebalo odbaciti. Plašim se da smo mi, kako bi rekao Frensis Bejkon, sa prljavom vodom bacili i zdravo dete.
Sada imamo čitav niz, kako srednjih škola, a pogotovo fakulteta, što je mnogo veća opasnost, koji navodno školuju mlade ljude u Srbiji i ti mladi ljudi dobijaju diplome visokoškolskih ustanova, ali stepen njihovog znanja je prilično mali i njihovo znanje je praktično neupotrebljivo ili je jako malo upotrebljivo u bilo kojoj instituciji u Republici Srbiji. Znate, za mene je neshvatljivo da student na pravnom fakultetu bilo gde u Srbiji na prvoj godini izučava ustavno pravo u jednom semestru. Ustavno pravo je kapitalna naučna disciplina za pravnike.
Zamislite da dođe mlad čovek od 18-19 godina na Pravni fakultet, u zbrci, u haosu, ne zna ni šta je država, ni šta je pravo, i on treba za jedan semestar da savlada ustavno pravo. To je nemoguće. On od ustavnog prava može da savlada uvodne napomene. To je problem. Takvih primera imate koliko hoćete. Ni za dva semestra ustavno pravo ne može da se ispredaje i da student zaista zna ustavni sistem Republike Srbije, a da o uporednim ustavnim sistemima i ne govorimo.
Dakle, dva semestra nisu dovoljna, a kamoli jedan semestar koji traje od prilike dva i po do tri meseca. To su sve posledice reforme po konceptu koji se kolokvijalno naziva "bolonjski proces".
Šta su dobili studenti još sa "bolonjski proces"? To smo mogli da vidimo pre nekoliko dana. Dobili su to da sad moraju da plaćaju jako visoke školarine za svoje studije, da su mnogi ministri u sadašnjoj Vladi Srbije, da su mnogi narodni poslanici, a tu uključujem i moju malenkost, morali da plate za svoje visokoškolsko obrazovanje.
Mislim da većina od nas ne bi danas posedovala diplomu bilo kog fakulteta, prosto zato što ne bismo bili u mogućnosti da te školarine platimo. Danas su mladi ljudi prinuđeni da plaćaju prilično visoke školarine, koje apsolutno nisu kompatibilne sa standardom ni njihovim, a ni sa standardom njihovih roditelja.
Problem sa kojim se suočava i Ministarstvo prosvete jeste jedna poplava takozvanih privatnih fakulteta. U toj oblasti država apsolutno nije uspela da zavede bilo kakav red. Postupak akreditacije visokoškolskih ustanova, koji je trebalo da bude strog, da zaista utvrdi da li postoje elementarni standardi za sprovođenje naučno-nastavnog procesa na tim visokoškolskim ustanovama, pokazao se kao jedan pro forma postupak, koji se završi za pet, deset ili petnaest minuta, popune se potrebni obrasci i, naravno, takve visokoškolske ustanove dobijaju dozvolu za rad.
Stvarni kvalitet ovih visokoškolskih ustanova je na prilično niskom nivou. Tu vam predaju ljudi za koje niko živ u naučnoj jasnosti Srbije, nije čuo. Tu su vam redovni profesori ljudi koji iza sebe nemaju nijedan kvalitetniji udžbenik. Čak nijedan kvalitetni naučni rad. Pitajte dragog boga gde su stekli magistarske, odnosno doktorske titule. Ne želim da kažem da su svi takvi, ali da ima i takvih mislim da će sa tim da se složi i ministar prosvete.
Imate fakultete koji su po svom nazivu besmisleni. O tome sam više puta govorio. U Novom Sadu ste do pre, mislim, dve godine imali fakultet koji se zvao Direktorski fakultet. Zdravorazumski posmatrano, kakvo zvanje dobija mlad čovek koji završi direktorski fakultet? Diplomirani direktor. To znači da on sutra ne može da radi ni jedan drugi posao sem da bude direktor. Kažite mi u kojoj civilizovanoj, dobro uređenoj državi to ima? Nema nigde. Ima u Republici Srbiji.
Dakle, Zakon o viskom obrazovanju, koji je trebalo da postavi visoke standarde, da bi uopšte mogla da funkcioniše neka visokoškolska ustanova, pao je na ispitu zato što je postupak akreditacije traljavo sproveden, nesavesno. Da li je bilo slučajeva korupcije? U to ne želim da ulazim, neka se time bave nadležni organi, ali ima indicija da jeste.
Ne mogu da razumem da dozvolu za rad dobije navodno visokoškolska ustanova u kojoj se izvodi nastava na gajbama od piva, u šupama nekim, u napuštenim magacinima itd. Takvih pojava ima samo u Republici Srbiji. Takvih pojava nema čak ni u zemljama okruženja RS, a o visoko razvijenim zemljama Zapada da i ne govorim.
Dakle, mislim da je zaista došlo vreme i SRS je duboko ubeđena da država treba da se suoči sa problemom lošeg Zakona o visokom obrazovanju i još lošijih posledica njegove primene. Mi moramo sebi da priznamo da koncept reforme univerziteta, po takozvanoj Bolonjskoj deklaraciji, nije dao očekivane rezultate, da je Republika Srbija suviše brzo ušla u ceo taj proces, čak i brže nego neke zemlje koje imaju daleko bogatiju univerzitetsku istoriju i tradiciju od Srbije. Neću da govorim o slučaju Francuske, Belgije, Engleske itd.
Dakle, jasno je da nešto nije u redu sa konceptom visokog obrazovanja u Srbiji. Jasno je da smo se mi suviše olako odrekli nekih dobrih tradicija u visokom školskom obrazovanju. Naš univerzitet je bio dobar. Naš univerzitet je školovao ljude koji su mogli mirne duše da budu stručnjaci na svim meridijanima sveta, a danas to već nije slučaj.
Mi danas imamo na delu pokušaj da se mladi ljudi u Srbiji svedu na vrlo jeftinu radnu snagu, da imamo što manje zaista i suštinski visokoobrazovanih ljudi, a i to malo što ima visokoobrazovanih ljudi da bude što više iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, i po mogućnosti da ti ljudi kada steknu diplome na našim fakultetima napuste Srbiju i onda umesto da od njihovog procesa obrazovanja korist ima Republika Srbija, imaće SAD, imaće Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Australija, Kanada itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što u sali nije prisutan gospodin Žarko Obradović, zato što je, između ostalog, rekao u svojoj jutrošnjoj diskusiji da je jedna važna tekovina njegovog Ministarstva, od kako je on ministar od 2008. godine, i to što su pojedine društvene grupe uključene u obrazovni sistem Republike Srbije, odnosno što im je pružena mogućnost da se školuju u Republici Srbiji u mnogo većoj meri nego što je to bilo prisutno do sada, pa je, između ostalog, u okviru tih ugroženih, odnosno osetljivih društvenih grupa pomenuo i Rome.
Pokazaću vam jedan dokument koji govori o tome do koje mere vlast u Srbiji, i to pre svega DS, kao glavni nosilac vlasti u Srbiji, zloupotrebljava romsku nacionalnu manjinu, kako politički instrumentalizuje tu famoznu inkluziju Roma i kako se, u stvari, ljudi koji vode ovu državu i ljudi koji vode pojedine lokalne samouprave u Srbiji, brutalno poigravaju sa sudbinom ljudi koji zaista teško žive i čija je egzistencija ugrožena. Ovih dana, u stvari danas pojedini dnevni listovi pišu o tome da se jedna romska beba bukvalno smrzla.
Sad ćete videti iz ovog dokumenta čemu služe ti tzv. romski koordinatori i čemu u stvari treba da služi ta famozna inkluzija Roma. Dokument je originalan. Dokument je apsolutno verodostojan. Kada gospodin Žarko Obradović dođe u salu, ako danas uopšte i dođe, pokazaću mu ovaj dokument. Ako on kao i čestit i moralan čovek može ovakve stvari da spreči, mislim da bi mu svi građani Srbije, a posebno pripadnici romske nacionalne manjine, bili zaista zahvalni.
"Republika Srbija, AP Vojvodina, Opštinska uprava opštine Odžaci, Romska kancelarija, Broj 02/10, datum 21. januar 2010. godine, Odžaci", dopis je upućen "Sportsko-poslovnom centru 'Odžaci' u Odžacima", piše: "Predmet: Dopis, Poštovani, Romska kancelarija opštine Odžaci će u saradnji sa Kancelarijom za inkluziju Roma iz Novog Sada u subotu, u 18.00 časova, održati promociju Demokratske stranke, kao i promociju dosadašnjeg rada Kancelarije. Stoga vas molim da nam u pomenutom omogućite korišćenje vašeg poslovnog prostora. U nadi da ćete nam izaći u susret, srdačan pozdrav. Romski koordinator Jelica Mišković."
Ovakvih primera, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Republike Srbije, u celoj Srbiji imate koliko hoćete. Iz ovoga se najbolje vidi da nije briga ljude koji vode državu Srbiju da zaista reše problem koji imaju pojedine ugrožene društvene grupacije, pa između ostalog i Romi, nego da se određene društvene grupe na najbrutalniji mogući način zloupotrebe u svrhu promovisanja pojedinih vladajućih partija.
Da li je Romima u Vojvodini i da li je Romima bilo gde u Srbiji bolje zato što je Srbija u tzv. inkluziji Roma, zato što postoje tzv. romski koordinatori, zato što postoje tzv. romske kancelarije? Da li im je zbog toga bolje? Nije. Da li je bolje romskoj deci? Nije. Da li romska deca ne moraju više da kopaju po kontejnerima i da prosjače? Nažalost moraju. Zašto?
Iz jednog prostog razloga - zato što tela koja je stvorila ova država i koje finansira ova država ne služe da bi pomogli Romima u pravom smislu te reči, nego videli ste čemu služe, da bi Romska kancelarija u vreme, inače datum je vrlo indikativan, to je tri dana pred ovogodišnje lokalne izbore u Odžacima, da bi, dakle, ta Romska kancelarija promovisala DS. Kakve veze ima romska kancelarija sa bilo kojom političkom strankom u Srbiji?
Nema nikakve. Romske kancelarije i romski koordinatori služe tome da pridobiju romske glasove za jednu političku stranku, za DS. Ako ovakav primer postoji bilo gde u bilo kojoj civilizovanoj zemlji na svetu, uključujući i države članice EU, evo, kažite mi, biću vam zaista zahvalan na tom saznanju. Ali, ovo što se dešava u državi Srbiji, nažalost, ne dešava se nigde.
Bilo bi dobro da se gospodin Žarko Obradović pozabavi ovim pitanjem, jer, znate, Romska kancelarija se bavi i pitanjem romske dece. U kategoriji romske dece imate i one koji idu u osnovnu i srednju školu. Zar je država Srbija do te mere ugrizla u nemoral da koristi…

Gospođo Čomić, upravo govorim o temi dnevnog reda, zato što je uvaženi gospodin  ministar rekao da je jedno važno dostignuće njegovog ministarstva i to što su obezbeđena dovoljna sredstva, resursi, kapaciteti da se romska deca uključe u obrazovni sistem Republike Srbije, i to je lepo i SRS to pozdravlja, ali, pošto je takođe uvaženi gospodin ministar rekao da bi bilo dobro da se čuje i druga strana, kada je reč o odnosu države prema Romima…