Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Aleksandar Martinović

Aleksandar Martinović

Srpska radikalna stranka

Govori

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Nisam mislio da se javljam za reč. Ovo je jedna krajnje tehnička tačka dnevnog reda, budući da je iznet čitav niz neistina na račun SNS, Vlade Srbije i predsednika Republike, moram na te neistine da odgovorim.

Koliko aktuelni Poslovnik diskriminiše opoziciju mogli smo da vidimo juče. Juče je Saša Radulović, čovek koji se više od dve godine nije pojavljivao u Narodnoj skupštini, biše od tri sata obrazlagao dopune dnevnog reda, od kojih je većina tih dopuna potpuno besmislena. Čovek je, između ostalog, tražio da se stavi van snage zakon kojim se omogućava realizacija projekta "Beograd na vodi", a eno, "Beograd na vodi" do pola već završen.

Dakle, taj Poslovnik do te mere diskriminiše opoziciju da je jedan takav čovek juče više od tri sata, bez ikakvih problema, govorio u Narodnoj skupštini, pri čemu je potpuno zaboravio činjenicu da dok je bio stečajni upravnik, ojadio je više od 16 preduzeća u Srbiji i, naravno, sebi i svojoj supruzi omogućio sticanje ogromnog kapitala koji je potpuno nemerljiv za većinu građana Srbije. Dakle, to je taj strašni Poslovnik o kome je danas bilo reči.

Ovo što smo danas čuli vezano za ovu tačku dnevnog reda, to se ponavlja iz sednice u sednicu i šta god je na dnevnom redu, govori se jezikom fraza, govori se jednim, kako bi rekli komunisti dogmatskim jezikom, okoštalim, birokratskim jezikom, koji nikakve veze nema sa realnim životom.

Rečeno je da Srbijom vlada američka ambasada i da smo mi servilni prema američkoj ambasadi, prema zapadnim silama i da ispunjavamo sve njihove naloge. Ja ću navesti samo nekoliko primera iz kojih se vidi koliko je to jedna velika neistina.

Od Aleksandra Vučića je traženo da se pod hitno vrati u Haški tribunal Vojislav Šešelj zato što je drugostepenom presudom osuđen i zato što, navodno, treba da odgovara za nepoštovanje suda. Prethodno je taj isti Vojislav Šešelj, po sopstvenim rečima, izbačen iz Haškog tribunala, izneli su ga iz Haškog tribunala, ubacili, kaže, u avion i tako je doputovao u Beograd. Aleksandar Vučić je onda na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom rekao da Vlada Srbije, to je rekao još dok je bio predsednik Vlade, nije Fedeks, niti neki drugi poštanski operater koji robu primi, pa je onda za 24 sata vrati. Eto, tako smo servijalni prema Amerikancima, prema Haškom tribunalu i prema onima koji stoje iza Haškog tribunala.

Onda su vršili pritisak da troje naših kolega poslanika, takođe, poput nekog paketa ili neke robe isporučimo u Haški tribunal zbog nepoštovanja suda, jer su oni, navodno, a ja mislim da apsolutno nije tačno da su oni to radili, jer sam sa tim ljudima radio taj isti posao, pa znam da to nisu radili, vršili neprimeren uticaj na svedoke u postupku protiv Vojislava Šešelja i onda je od Aleksandra Vučića i od Vlade Srbije traženo da se to troje narodnih poslanika, od kojih je jedan nažalost u međuvremenu preminuo, isporuči u Haški tribunal. Da li je Aleksandar Vučić i da li je SNS podlegla tom pritisku? Nije.

Od strane EU trpimo već nekoliko godina, od 2014. godine kada je izbila ukrajinska kriza, stalne pritiske da, budući da smo država kandidat za članstvo u EU, uskladimo našu bezbednosnu i spoljnu politiku sa politikom EU, a ta politika, između ostalog, podrazumeva i uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji. Jedina država, osim Belorusije, evropska država, koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji, uprkos vrlo snažnim i intenzivnim pritiscima, je upravo Republika Srbija koju vodi Aleksandar Vučić.

Već nekoliko godina nalazimo se pod snažnim pritiscima i optužuju nas da smo proruska država na Balkanu zbog toga što ojačavamo naše vojne kapacitete, tako što jačamo našu vojsku time što kupujemo najsavremenije naoružanje od Ruske Federacije, jednim delom i od Kine, ali pre svega od Ruske Federacije. Zapad od nas traži da sa tom praksom prekinemo. Mi sa tom praksom ne da ne želimo da prekinemo, nego mislimo da je to apsolutno u interesu Srbije i sa tom praksom ćemo nastaviti i dalje zato što mislimo da je jačanje naših odbrambenih snaga u interesu i Republike Srbije, ali i interesu srpskog naroda koji živi u zemljama bivše Jugoslavije.

Naveo sam samo nekoliko primera iz kojih se vidi kolike smo mi kukavice i kako slepo izvršavamo sve ono što nam dolazi iz zapadnih centara moći.

Što se tiče ove žalopojke oko toga da li je nešto stavljeno na dnevni red ili nije stavljeno na dnevni red, Poslovnikom je propisano koji broj poslanika vam je neophodan da bi zakazao vanrednu sednicu Narodne skupštine sa unapred utvrđenim dnevnim redom. Ni jedna poslanička grupa nema ni jednu prepreku, što se tiče poslanika SNS, da sakupi taj broj poslanika, odnosno taj broj potpisa koji je neophodan i da bilo koju tačku dnevnog reda stavi na dnevni red, odnosno da predloži predsednici Skupštine zakazivanje sednice sa unapred utvrđenim dnevnim redom. U tom smislu te opaske da mi, navodno, nešto sprečavamo da dođe na dnevni red jednostavno nisu tačne.

Osim toga, po Ustavu Republike Srbije, 30.000 birača, dakle, nije potrebno čak ni 100.000, 30.000 birača je neophodno da bi jedan predlog zakona ušao u skupštinsku proceduru, budući da pravo zakonodavne inicijative imaju, ne samo poslanici, odnosno poslaničke grupe, nego i sami građani kao birači, i to brojem od 30.000. U tom smislu nikakvih prepreka nema da se sve ono što građani žele nađe na dnevnom redu Narodne skupštine.

Danas su ponovljene te fraze o tome kako je neko od nas iz SNS, iako to nikada niko nije rekao, Gordanu Čomić nazivao majkom demokratije, da joj se klanjao do zemlje, da smo joj, ne znam ni ja, ukazivali kakvu počast i privilegije. Ja samo želim da podsetim da su oni koji su nas za to kritikovali glasali za te zakone. Dakle, oni su glasali za te zakone, a mi smo sa te iste strane čuli da je čak mala kvota od 40%, sa te kritičke strane sa koje danas dolaze te otrovne strelice na račun poslaničke grupe SNS. Mi smo čuli od predsednika te poslaničke grupe da je malo staviti 40% žena na listu, nego da treba staviti 50% žena na listu, zato što, po rečima tog gospodina, 50% je žena, 50% je muškaraca u društvu, pa tako treba da se preslika i kad se formiraju izborne liste.

U tom smislu ne razumem kritike onih koji su za te zakone glasali, a smeta im predlagač zakona. Ako vam je smetao predlagač zakona, onda za te zakone, tako mi je bar logično, niste trebali ni da glasate.

Naravno, po ko zna koji put se ponavlja ta neistina kako smo prihvatili sve što nam je dolazilo sa zapada, sve što nam je dolazilo od strane nevladinih organizacija, a tiče se poboljšanja izbornih uslova u Srbiji. Ja ću reći danas ono što smo mi iz SNS govorili već nebrojeno puta, a to je da smo pokazali spremnost da razgovaramo sa svima koji žele da razgovaraju o tome kako da unapredimo izborni i politički sistem u Republici Srbiji.

Svako ko je hteo da u tom dijalogu učestvuje bio je naš sagovornik. Mi nismo birali sagovornike, nego smo rekli da smo spremni da vodimo dijalog sa svima koji hoće da mirnim, civilizovanim sredstvima ovde u parlamentu razgovaramo o tome kako da se unapredi naše izborno zakonodavstvo, a ne da na ulici imamo ukrajinski, makedonski ili neki drugi scenario koji su zagovarali ljudi, poput Borka Stefanovića i njemu sličnih, koji su pretili da će puška da puca u Srbiji isto kao što je pucala u Makedoniji itd.

Smatrali smo da nema potrebe da se Srbija pretvara u bojno polje političkih protivnika, nego da se sve političke razlike, sva naša neslaganja treba da se vode i da o njima razgovara ovde u parlamentu, a ne na ulici. Smatrali smo da nije način da se politika vodi tako što ćete da rušiti saobraćajne znakove, time što ćete da maltretirate i vređate radnike na gradilištu, time što ćete da zaustavljate izvođenje građevinskih radova, da blokirate saobraćaj, nego da postoji parlament kao jedna demokratska institucija u kojoj treba da se razgovara.

Svi koji su hteli da razgovaraju u tim razgovorima su mogli da učestvuju, a mi smo kao najveća i kao stranka koja snosi najveću odgovornost za upravljanje Srbijom pokazali dovoljno dobre volje, dovoljno energije da saslušamo sve one predloge za koje smatramo da su na mestu, da su dobri i da mogu objektivno da poprave izborne uslove i uopšte politički sistem u Srbiji.

Mi smo, naravno ovde suočeni sa dva različita gledišta i sa dve različite škole mišljenja, mi u SNS mislimo da ne treba da se ukopavamo u rovove i da niko od nas ne zna sve o svemu, nego da smo, kao narodni poslanici i kao političari dužni jedni sa drugima da razgovaramo. Imate onu drugu školu mišljenja koja misli da zna sve, da se u sve razume, da je jedino ona u pravu, da niko drugi nije u pravu i koja smatra da treba ostati ukopan u tom rovu, ni sa kim ne razgovarati, ni sa kim ne voditi dijalog i živeti u uverenju da ste vi najbolji na svetu. Ja dopuštam da je to mišljenje legitimno, samo mislim da nije korisno ni za ljude koji tako misle, a pogotovo nije korisno za građane Srbije.

U svakom slučaju, mi smo u tim razgovorima učestvovali, nismo pokazivali bilo kakvu servilnost prema bilo kome. Na kraju krajeva, Tanja Fajon nije ni za koga od vas rekla da govori jezikom mržnje, nego za mene. Dakle, toliko smo bili servilni prema toj gospođi i prema tim evro parlamentarcima.

Naravno, i danas je bilo reči o tom famoznom Savetu REM-a. Oko tog Saveta REM-a je napravljena jedna urbana legenda, da je to jedna institucija od koje zavisi izborni rezultat i ako imate većinu u REM-u, onda pobeđujete na izborima, ako nemate većinu u REM-u, onda gubite na izborima.

Nama je spočitavano zašto smo glasali za predstavnike opozicije. Upravo zato da bi pokazali da nije REM taj koji će da odluči ko će da vlada naredne četiri godine u Srbiji, nego da su to građani, i da nama ne smeta ni Judita Popović, niti predstavnik SMS u Savetu REM-a, zato što znamo da ni Judita Popović, ni predstavnik SMS neće odlučivati o tome ko će u narednom periodu da vrši vlast u Srbiji, nego će o tome da odlučuju građani.

Opet, imate jednu školu mišljenja koja kaže da ako imate svoje ljude u Savetu REM-a, onda vam je to siguran dokaz da ćete na izborima da ostvarite i dobar rezultat. Dugo godina sam u politici, dugo godina sam bio i u opoziciji i znam da nikada nema tog Saveta REM-a koji može da vam obezbedi pobedu na izborima, ako građani ne kažu da ste vi tu pobedu zaista i zaslužili.

U tom smislu te opaske o tome kako su predstavnici opozicije ušli u Savet REM-a, mislim da idu samo u prilog SNS i pokazuju koliko smo demokratični, koliko smo široki i koliko smo otvoreni da prihvatimo i one koji ne misle isto kao i mi, da imaju svoje predstavnike u Savetu REM-a.

Na kraju svih krajeva, ni LDP ni SMS ne bi mogle da imaju svoje predstavnike u Savetu REM-a, da nije bilo poslanika SNS. To otvoreno kažem, zato što nema potrebe da se mi toga stidimo. Mi smo omogućili predstavnicima opozicije da uđu u Savet REM-a.

Mi smo ti, i to takođe želim da kažem, u ovo predizborno vreme, mi smo ti koji smo po prvi put od 2000. godine formirali Nadzorni odbor Narodne skupštine koji treba da prati rad medija u izbornoj kampanji. Svi su o tome pričali od 2000. godine, niko taj nadzorni odbor nije formirao, formirali smo ga mi. Zašto? Opet iz onog razloga zašto smo omogućili predstavnicima opozicije da uđu u Savet REM-a. Pa neće Nadzorni odbor Narodne skupštine da odlučuje o tome ko će da pobedi na izborima. Odlučiće građani. Svim ovim potezima mi smo u stvari pokazali da se ne plašimo i da nema potrebe da se bilo ko plaši ko sedi u REM-u, ko sedi u nadzornom odboru, ko sedi u Upravnom odboru RTS-a ili u nekoj drugoj instituciji van Narodne skupštine, jer neće oni odlučivati o sudbini građana Srbije. Odlučivaće sami građani, 26. aprila će biti izbori i građani, a ne Savet REM-a, ne nadzorni odbor, ne RTS, ne „N1“ niti bilo ko drugi će reći, ova strana i ovaj lider treba da vladaju Srbijom.

Tako da sve ove mistifikacije oko toga za koga ste glasali u Savetu REM-a, zašto ste stavili ovo na dnevni red, zašto ćete danas glasati za SMS da ima svog zamenika člana u REM-u, su pomalo deplasirane. Stranka moderne Srbije već ima zamenika člana. To želim da kažem zbog građana Srbije. Mislim da neke kolege nisu dobro čitale ovaj materijal koji se nalazi pred njima.

Dakle, ne uvodimo mi danas SMS u RIK. Ona već ima zamenika člana u RIK-u, samo tog svog zamenika člana menja sa nekim drugim zamenikom člana. Umesto osobe iks, biće osoba ipsilon. Što se nas tiče, nikakvih problema nema, jer opet neće ni RIK da odlučuje o tome ko će da pobedi na izborima, odlučivaće građani. I mi se vraćamo na ono početno osnovno pitanje – ko odlučuje o pobedi na izborima? Odlučuje narod.

Oni koji se plaše naroda, oni traže izgovor. Neki traže izgovor u bojkotu, neki traže izgovor u tome da nemamo fer i demokratske uslove za izbore, neki traži alibi u tome što neki drugi ima, oni nemaju predstavnika u Savetu REM-a, što njihovi ljudi ne sede u UO RTS-a, ne sedi niko ni iz SNS, ali to su vam sve izgovori ili zašto ne izlazite na izbore, ili unapred znate da nećete baš sjajno proći na tim izborima, pa ćete onda naći hiljadu izgovora zašto je to tako.

Mislim da bi bilo najpoštenije, najcelishodnije za one koji nas danas kritikuju zbog svih ovih stvari, da vide postoji li možda neki problem u njima, u njihovoj politici, u načinu na koji oni predstavljaju svoje idete građanima Srbije, pa loše prolaze na izborima.

(Nemanja Šarović: Pa pomozi nam Martinoviću.)

Pa pomogli smo, evo spustili smo cenzus na 3%. Kud ćete veću pomoć? Ne znam šta još treba? Da pozovem jedino jedan deo ljudi koji su planirali da glasaju za SNS, da glasaju za vas. Još jedino to mogu, ali na to nemam pravo.

Dakle, ne trebaju građani Srbije da se plaše ni Tatjane Macure, ni Judite Popović, niti mog uvaženog kolege koji je pre mene govorio. Građani Srbije su gospodari svoje sudbine, građani Srbije su ti koji će 26. aprila da kažu u koga imaju poverenje, da ocene njegov rad, da vrednuju sve ono što je taj čovek i ta stranka, mislim na Aleksandra Vučića i na SNS, uradila za Srbiju u poslednje četiri godine.

Građani Srbije vrlo dobro razumeju ko je sačuvao suverenost Republike Srbije, ko je ojačao njenu vojsku, ko je napravio desetine i stotine kilometara autoputa, ko je napravio nove kliničke centre, ko je povećao plate i penzije, ko je omogućio našoj deci koja nisu nekad mogla da se leče u inostranstvu, da se leče u inostranstvu. Dakle, sve to građani Srbije vrlo dobro znaju i vrlo dobro razumeju i ja sam ubeđen da će građani 26. aprila, kada sve to stave na vagu dobro da odmere svakome od nas, kome šta pripada.
Malo da se uključim i ja u ovu temu.

Gospođa Radeta je ovde izrekla nekoliko dosta teških kvalifikacija sa kojima ne mogu da se složim. Pažljivo sam pratio tok izlaganja i celokupnu dosadašnju raspravu po amandmanima, mislim da je ovde iznet čitav niz dnevnopolitičkih stavova koji apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što u Predlogu zakona stvarno piše.

Pre svega, nije tačno da se Predlog zakona našao u skupštinskoj proceduri i da ćemo mi za njega danas da glasamo zato što nas bilo ko, kako neko kaže, pritiska.

Želim da podsetim građane Srbije da se Republika Srbija nalazi pod mnogo većim pritiscima, pa nije popustila, po nekim drugim pitanjima za koja neću da kažem da su važnija od ovog pitanja, ali su u najmanju ruku podjednako važna. Trpeli smo pritiske i nismo popustili da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji, zato što smo država kandidat za članstvo u EU, pa moramo da uskladimo našu bezbednosnu i spoljnu politiku sa politikom EU. Budući da EU, odnosno da su države članice EU uvele sankcije Ruskoj Federaciji, onda iz EU su počeli da traže od Republike Srbije da to uradi i ona. Mi nismo popustili. To je jedan primer gde Republika Srbija nije popustila pod pritiscima. Ako nismo popustili pod pritiskom da uvedemo sankcije Rusiji, zašto bismo onda trpeli pritiske od Evropskog suda za ljudska prava. Tu mi nema mnogo logike.

Drugi primer gde trpimo pritiske i trpimo ih i dan danas jeste zašto Republika Srbija nabavlja najsavremenije naoružanje od Rusije i od Kine, ali pre svega iz Ruske Federacije i zašto to ne činimo iz nekih drugih, pre svega zapadnih, zemalja? I pod tim pritiskom nismo popustili. Kao što građani Srbije mogu da vide, naša vojska je danas neuporedivo jača nego što je bila u vreme Borisa Tadića, Dragana Šutanovca, Vojislava Koštunice i svih onih koji su vladali Srbijom od 2000. do 2012. godine.

Dakle, nismo popustili ni pod takvim pritiskom, a pritisci su žestoki, pritisci su svakodnevni i mnogo su jači nego ovi pritisci, navodni pritisci, o kojima vi govorite, a tiču se činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Ono što takođe želim da kažem je sledeće – nije tačno da se zakonom predviđa iznos, fiksni iznos od 10.000 evra koji će država da plaća roditeljima da, kako kaže koleginica Radeta, da ćute. Ovde se uopšte ne radi o tome. Ne radi se o tome da bilo ko treba da ćuti, ovde se radi o tome da je država propisala iznos koji nije fiksni, 10.000 evra, nego je sudu ostavljeno da proceni koliki iznos će da dosudi građaninu za pretrpljeni duševni bol, odnosno za pretrpljenu nematerijalnu štetu, a iznos je do 10.000 evra.

To tako treba da stoji zato što se u suštini radi o parničnom postupku, a u svakom parničnom postupku, ne samo u ovom, sud ima pravo slobodne ocene, slobodne ocene dokaza. Ja pretpostavljam da će u nekim situacijama sud možda i odbiti tužbu, možda i odbiti zahtev da se nekom građaninu dosudi nematerijalna šteta ako proceni da za to ne postoje dokazi.

Dakle, nije ovo neki pravni novitet, da sud ima pravo slobodne ocene, u svakoj parničnoj stvari sud ima prvo da slobodno ceni dokaze. Sud, zna to i gospodin Jovanović, kao advokat, zna i Nemanja Šarović, on je takođe vrstan pravnik, dakle, sud u svakoj parničnoj stvari slobodno ceni dokaze. Sud nije vezan čak ni nalazom, ni mišljenjem veštaka. Dužan je da ga pribavi, ali nije vezan onim što piše u nalazu i mišljenju veštaka, nego može sam da utvrdi da je činjenično stanje drugačije nego onako kao što je to definisano u nalazu, odnosno u mišljenju veštaka.

Ono što takođe želim da kažem, pošto se ovde konstantno, čini mi se, stvara jedan pogrešan utisak da država ništa nije preduzimala do sada po pitanju onih koji su odgovorni za, da se kolokvijalno izrazim, krađu beba, to nije tačno. Postoje krivične presude koje su donete još u vreme SFRJ, kao što postoje i krivične presude koje su donete posle toga, dakle, posle 1990. godine, protiv pojedinih lekara za koje se na sudu dokazalo da su učestvovali u ovom krivičnom delu, odnosno da su učestvovali u ovom vidu organizovanog kriminala.

Dakle, nije država ćutala. Ja mogu o toj državi, bivšoj Socijalističkoj Jugoslaviji, i svako od nas može da misli šta hoće, ali država se i u to vreme borila kad god su postojali dokazi da je dete iz porodilišta ukradeno, da nije umrlo nego da je ukradeno i da je nekome za novac prodato, da li u zemlji ili u inostranstvu. Takve krivične presude postoje. U tom smislu, ne mogu da prihvatim tu paušalnu ocenu, država je okretala glavu, država je ćutala, država ništa nije preduzimala. Država je preko sudova reagovala u svim onim situacijama kada je to objektivno bilo moguće, kao što će i sada.

Da se ne lažemo, biti situacija, da roditelj sumnja da mu je dete ukradeno, a dete je u stvari umrlo. Mi smo sad već pomalo i na terenu psihologije. Dakle, svako bi voleo da mu je dete, odnosno bolje bi bilo da je dete ukradeno, nego da je umrlo. Ako je ukradenom, makar je živo. Makar je živo, makar živi u nekoj porodici koja je situirana, nije bilo gladno, nije bilo žedno, ta porodica ga je školovala. Jeste da to nije njegova biološka porodica, ali dete je živo i zdravo. Svako u svojoj glavi, pre bi prihvatio činjenicu da mu je dete ukradeno, nego da je umrlo, ali u mnogim situacijama, i kada se budu vodili postupci, utvrdiće se da je dete zaista umrlo, a da nije ukradeno. Mi čini mi se polazimo od pretpostavke, u svakom slučaju sumnje da je dete ukradeno, dete je zaista ukradeno, a nije tako, u nekim situacijama se to dešavalo, a u nekim nije.

Ono što takođe želim da kažem, ali sada iznosim isključivo moje lično mišljenje. Ovo nije stav stranke, ovo nije stav poslaničke grupe. Ovo je moj lični stav kao nekoga ko ima pravo da ima svoje mišljenje o jednom društvenom problemu koji objektivno postoji. Opet ću da kažem da u onoj bivšoj SFRJ mogu da mislim i ovo i ono, ali bez obzira na sve, mislim da je ta država bila solidno pravno uređena, da je imala jedan solidan pravni i pravosudni sistem, da je bilo mnogo manje korupcije u sudovima, da smo imali dobre sudove, da smo imali dobre sudije, da smo imali, na kraju krajeva i dobre lekare i dobre medicinske sestre koji su poštovali načela medicinske etike. Sumnjam, ja lično sumnjam kao građanin da je ovo bila pojava koja je mogla da se meri desetinama ili stotinama hiljada slučajeva, u pojedinačnim situacijama ovoga je svakako bilo. Svakako je bilo, zato što već postoje krivine presude. Ali, da se država definiše kao organizacija koja ništa drugo nije radila tokom 60-ih, 70-oh, 80-ih godina, nego prodavala decu iz porodilišta, ja prosto u takvu verovatnoću ne mogu da verujem i ne mogu da je prihvatim. Mislim da to nije tačno. U pojedinačnim situacijama toga je svakako bilo, ali da su se ti brojevi merili u stotinama hiljada, to mi je prosto neverovatno.

Takvu organizovanu mafiju Socijalistička Jugoslavija nije imala i nije ni mogla da ima, imajući u vidu da mi govorimo o slučajevima koji su nastali šezdesetih, sedamdesetih odnosno osamdesetih godina.

Neverovatno je koliki broj ljudi treba da bude uključen u takav jedan proces otimanja dece iz porodilišta, pa da se broj meri u stotinama hiljada. Mislim da to u ono vreme nije bilo moguće.

Ono što takođe ne vidim šta je problem, kažete da je Vlada sinoć razgovarala sa predstavnicima pojedinih poslaničkih grupa i sa predstavnicima pojedinih nevladinih organizacija. Jeste.

(Nemanja Šarović: Po kom osnovu i po kom principu?)

Po principu da je zadatak onoga ko vodi Vladu da je dužan da razgovara sa građanima, da je dužan da razgovara sa političkim strankama, da je dužan da razgovora sa predstavnicima udruženja građana bez bilo kakvih predrasuda i bez kvalifikovanja unapred nekoga da je ovakav ili onakav.

Mi smo imali i ranije kritike - zašto ste razgovarali sa ovima, zašto ste razgovarali sa onima, zašto ste razgovarali sa Milanom Antonijevićem, sa Klačarom, sa ovom ili onom nevladinom organizacijom, što ste razgovarali sa evropskim parlamentarcima.

Razgovarali smo, valjda je to suština demokratske i pravne države da se razgovara a ne hajde svako da se ukopa u svoj rov i svako za sebe da misli da je sto posto u pravu i da je njegovo rešenje idealno. U takvoj atmosferi nećemo doći ni do kakvog rešenja.

Moramo da razgovaramo, jer ja ne mogu da prihvatim da je argument i da je ključna tema ovog predloga zakona, ko je kriv što ovaj predlog zakona nije ranije stavljen u proceduru i zašto ovaj zakon nije usvojen, sem stranke koju vodi gospođa Macura.

Ovde ne postoji ni jedna politička stranka koja je u nekoj etapi srpske odnosno jugoslovenske istorije nije bila na vlasti, hajde da se ne lažemo. Sada mi možemo jedni drugima da prebacujem – a što niste vi, a što niste vi. Neko je morao prvi.

Sticajem istorijskih i političkih okolnosti to je Vlada koju vodi SNS. To je činjenica i ta Vlada je pokazala spremnost da razgovara i o predlozima rešenja koje je ona sama uputila u skupštinsku proceduru. Zato što smo spremni da saslušamo po ko zna koji put i nečije tuđe mišljenje koje se ne slaže uvek sa našim i da prihvatimo i nečiju tuđu argumentaciju.

Niko ne zna sve o svemu i niko ne može da tvrdi da o ovako osetljivoj materiji može da se nađe idealno rešenje.

Znate šta je idealno rešenje, po meni? Kada bi neko izmislio vremensku mašinu, pa da se vratimo u te šezdesete, u te sedamdesete, u te osamdesete godine i da u svakom pojedinačnom slučaju koji se stvarno desio, a radi se o krađi dece iz porodilišta, procesuiramo one koji su to uradili. Da li je to moguće? Nije moguće. Mi govorimo o vremenu koje je davno iza nas.

Ja se nadam da se ovakve stvari sada ne dešavaju i da se nisu dešavale pre pet, deset ili dvadeset godina. Možda nekada jesu, ali mi govorimo o vremenu koje je davno, davno iza nas.

Budući da govorimo o pluskvamperfektu, da li mislite da je u tako dalekoj prošlosti i događajima iz te prošlosti, moguće pronaći pravno idealno rešenje oko koga će sve političke partije da se slože, sve nevladine organizacije i svi roditelji koji su bili ili sumnjaju da jesu žrtve odnosno njihova deca, trgovine tom decom.

Da li je to moguće? Realno nije, ali smo mi pokazali hrabrost da izađemo sa jednim predlogom zakona za koji mi mislimo da u jednoj dobroj meri, ne u potpunosti naravno, ali u jednoj dobroj meri je na tragu rešavanje problema koji se zove – status novorođene dece za koju se sumnja, a ne za koju je nepobitno utvrđeno da su nestala, nego se sumnja da su nestala, a da li su zaista nestala ili ne, o tome će da odlučuju nadležni organi.

Kao što sam već rekao u određenim situacijama su već odlučivali, dakle nije tačno da država do sada nije reagovala, jeste, ali kao što je rekao i Neđo Jovanović, primenom Krivičnog zakona i primenom Zakona o krivičnom postupku.

Ovo je prvi put da država reaguje tako što sistemski uređuje ovu oblast jednim zakon za koji mi mislimo da je solidan, nije idealan, ali je solidan i može da pomogne svima nama kao građanima Republike Srbije, bez obzira u kojoj političkoj partiji se nalazimo da li smo članovi ili nismo članovi ove ili one nevladine organizacije, da se ovaj problem konačno reši i da se utvrdi šta se zaista desilo u ovoj pojavi, koja toliko zaokuplja pažnju javnosti.
Hvala.

Upravo ovo što smo sada čuli je dokaz da argumenti koje kolege potežu nisu utemeljeni i da je Predlog zakona, u suštini, dobar.

Sve to što smo sada čuli kao citat iz presude suda za ljudska prava stoji u Predlogu zakona, dakle, da se u svakom pojedinačnom slučaju nadoknađuje nematerijalna šteta, s tim što je samo limitiran maksimalni iznos, a nije fiksiran, kao što je rekla koleginica Radeta – 10.000,00 evra.

Vi tako pojednostavljujete i sve druge stvari, kao što pojednostavljujete ovo, tako pojednostavljujete i one čuvene subvencije. Vi polazite od toga da država svakom investitoru daje po 10.000, 20.000, 50.000, 100.000 evra.

(Vjerica Radeta: Sedamdeset tri hiljade evra.)

Koliko?

Za „Rauh“ ste rekli 100.000,00 evra. Za „Rauh“ ste rekli da je država dala, da je Vučić dao za „Rauh“ 100.000,00 evra. Nije tačno, nego je država dala sedam i po hiljada evra.

Ali, sad da se vratimo na ovu temu. Dakle, razgovarali smo sa svima koji su hteli da razgovaraju. Razgovarali smo i sa vama i hteli smo i sa vama da razgovaramo. Ali, vaš problem je što vi unapred odbijate da učestvujete odbijate da učestvujete na svakoj javnoj raspravi, zato što vi smatrate da je vama ispod poniženja. Što bi ste vi sada došli na javnu raspravu koju organizuje Ministarstvo pravde, o Nacrtu zakona kojeg se tiču činjenica, a odnose se na novorođenu decu za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Organizovali smo javno slušanje u organizaciji Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo o izbornim zakonima, niko od vas se nije pojavio. Ne može niko da vas natera da vi razgovarate ako vi to uporno izbegavate.

Na kraju krajeva, sada ja pitam vas, koji ste žestoki kritičari predloga zakona. Šta je alternativa? Koji su alternativni mehanizmi da se utvrde činjenice o statusu novorođene dece za koju se, ponavljam, sumnja, a nije nepobitno utvrđeno da su nestala, nego se sumnja da su nestala?

Dakle, dajte mi, ne meni, dajte poslaničkoj grupi SNS, dajte Vladi Srbije, koju toliko napadate, dajte alternativne mehanizme kako da se ovaj problem reši.

Ja još nisam čuo nijedan alternativni mehanizam. čuo sam samo da se građani Srbije plaše, da je ovo neviđena glupost, da se ovo radi pod pritiskom itd.

Presuda doneta 2013. godine, izbori bili 2014. godine, pa da smo bili pod pritiscima, valjda bi brže, bolje pred te izbore, tu presudu pretočili u predlog zakona, a ne, nismo se uplašili 2014. godine, pa se nismo uplašili 2016. godine, pa se nismo uplašili za predsedniče izbore 2017. godine, pa za Skupštinu grada Beograda 2018. godine, ali Bože moj, evo uplašili smo se suda za ljudska prava 2020. godine i zbog toga straha donosimo ovaj zakon. Argument je smešan. Zakon donosimo zato što želimo da pomognemo da se ovaj problem reši.

Ako mislite da nešto u ovom Predlogu zakona nije dobro to je vaše legitimno pravo koje ja ne osporavam, samo morate da ponudite alternativne mehanizme, a ne paušalno da kažete - ovaj zakon ne valja ništa. Ovaj zakon je dobar, tj. Predlog zakona je dobar i amandmane koje smo sinoć, tj. predstavnici Vlade, dogovorili samo popravljaju tekst Predloga zakona, ne čine ga lošijim, čine ga boljim.

Videćete kada budete čitali ove amandmane, to građani Srbije treba da znaju, u jednom od ovih amandmana, mislim da u drugom amandmanu piše - lice koje samo posumnja da je odrastalo u porodici koja nije njegova biološka porodica može samo, dakle, samo to lice može da pokrene postupak za utvrđivanje činjenica o njegovom statusu, da li jeste ili nije ukradeno iz nekog porodilišta u Republici Srbiji.

(Vladimir Orlić: To ste tražili.)

To je bila suština primedbi i vaših i ovih koji su dolazili od strane Tatjane Macure i raznih nevladinih organizacija. I mi taj amandman formulišemo i predložimo ga Narodnoj skupštini, a vi kažete da zakon ne valja ništa. Pa, dobro ne valja, ali onda kao odgovorni ljudi kažite šta je to što valja. Baš bih voleo da čujem šta je to što valja po mišljenju onih koji kritikuju ovaj Predlog zakona.
Evo, uplašili smo se posle sedam godina. To je jako važno, da građani Srbije znaju.

Čuli smo, poštovane kolege, šta je alternativni mehanizam i kako se sav ovaj problem rešava - obriše se član 16.

Obrišete lepo član 16. iz Predloga zakona i svi problemi koji se odnose na decu za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji biće rešeni. Kamo sreće kada bi bilo tako, ali nije tako.

Ovde je izneto čitav niz…

(Vjerica Radeta: Ne karikiraj, Martine!)

Ne karikiram ja ništa, nego vi to mere banalizujete ovu stvar da je to smešno.

Prvo, sastanak nije bio u ponoć. Sastanak je bio juče u 16.00 časova u zgradi Vlade Srbije i na tom sastanku nije bilo nikakve Nataše Kandić. To građani Srbije treba da znaju.

Sastanak je organizovan zato što su to tražile pojedine poslaničke grupe i pojedine nevladine organizacija i Ana Brnabić, kao predsednica Vlade je rekla- dobro, dođite, hajde još jedanput da prođemo koz ceo Predlog zakona i da porazgovarao o vašim predlozima.

Šta je tu nedemokratski, šta je tu loše i ko je tu, na kraju krajeva, diskriminisan? Nije diskriminisan niko.

Na javnu raspravu su pozvani svi.

(Marko Atlagić: Oni nisu došli.)

To što vi niste došli, to je vaše pravo, ali nemojte da optužujete vlast da vas niko nije zvao na razgovore. Zvati ste na razgovore.

(Vjerica Radeta: Ko se zove, bre, na javnu raspravu? Da li si ti nekad čuo šta znači javna rasprava?)

Pa, vaš kolega kaže - trebali su da učestvuju predstavnici poslaničkih grupa u dijalogu, a vi kažete ko su narodni poslanici da učestvuju u javnoj raspravi. Izvinite, a koga da zovemo? Koga da zovemo?

(Vjerica Radeta: Opet izmišljaš. Nisam tako rekla.)

Pa, kažete - ko su narodni poslanici da učestvuju u javnoj raspravi, a vaš kolega kaže - a što nisu zvani šefovi poslaničkih grupa?

Vi ni sami, ljudi, ne znate šta hoćete.

(Vjerica Radeta: A vi znate!)

Pa, znamo. To što znamo, mi smo stavili na papir.

Ja bih voleo da čujem šta je to što vi znate više od nas, a da vi stavite na papir, sem - briše se član 16.

Da je suština u brisanju člana 16, svi bismo glasali za to. Obrišemo lepo član 16. i rešimo sve probleme. Što da se sudovi, što da se drugi državni organi bave ovim problemom kada se lepo obriše član 16. i onda su svi problemi rešeni? Kamo sreće da je tako, ali nije. Problem je mnogo dublji, mnogo kompleksniji, mnogo složeniji. Seže u daleku prošlost.

Ovde se manipuliše brojevima. Najpre se kaže - bilo 700 prijava, pa tri hiljade prijava. Na kraju krajeva, neka i je bilo 700 prijava, da li postoji reciprocitet između broja prijava i broja nestale dece? Pa svaka prijava je jedno dete. Možda se prijava odnosi na 50 dece, na 100 dece, na 200 dece.

Dakle, moramo da vodimo računa o čemu govorimo. Ja vas ponovo pitam – šta je alternativni mehanizam onome što je Vlada predložila da se reši i da se utvrde činjenice o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji?

Ja taj alternativni mehanizam nisam čuo ni u načelnoj raspravi, ni sada u raspravi po amandmanima, sem što nas ponovo optužujete da smo izdajnici, da radimo po diktatu Nataše Kandić, da organizujemo neke ponoćne sastanke i tako dalje.

Evo, ja vam kažem kada je sastanak bio - juče u 16.00 časova.

(Vjerica Radeta: Nisam ja rekla da ste vi izdajnici, već da ste zvali izdajnike na sastanak! Kada smo rekli da ste vi izdajnici?)

Dobro, a ko je izdajnik? Ko je izdajnik?

(Vjerica Radeta: Milan Antonijević.)

Milan Antonijević? Dobro, on je izdajnik.

Tatjana Macura je izdajnik? Svi su izdajnici?

(Vjerica Radeta: Ne, nego je patriota.)

Govorite jezikom OZNA-e iz 1945. godine - ko drugačije kaže, kleveće i laže, okupatori i domaći izdajnici i saradnici okupatora.

Pa, dajte više. Juče ste vodili ceo dan rat sa ovim mučenikom Neđom Jovanovićem. Sam čovek sedi u Skupštini, skočili ste na njega, on je komunista, a vi se izražavate rečnikom iz 1945. godine - izdajnici, sluge okupatora, ovakvi, onakvi.

Ej, bre, pa to je rečnik Slobodana Penezića Krcuna, to je rečnik Aleksandra Rankovića, Josipa Broza Tita. Sada je 2020. godina. Pustite taj udbaško-oznaški rečnik. Mi sada govorimo o političkim strankama, o poslaničkim grupama, o nevladinim organizacijama i tako dalje.

(Vjerica Radeta: Nevladine organizacije…)

Tako je, nevladinim organizacijama. Pa, to postoji svuda u demokratskom svetu. Šta je tu loše? Crveni krst je nevladina organizacija.

(Vjerica Radeta: Pa baš smo mislili na Crveni krst!)

Ne, vi ste mislili na Natašu Kandić, a ja vam kažem da Nataša Kandić nije učestvovala na tom sastanku.

To što Nataša Kandić dolazi na vaše skupove, to je vaša stvar, ali ne dolazi na skupove koji se organizuju u Vladi Srbije i to građani Srbije treba da znaju. I nije bio ponoćni skup, skup je bio u 16.00 časova na predlog ovih ljudi. Predsednica Vlade ih je prihvatila. Ljudi su razgovarali, postigli su kompromis i taj kompromis je sadržan u ova tri amandmana. Šta je tu loše, šta je tu nedemokratski? Nije ništa. Popravljamo tekst predloga zakona.
Ja ću da pocepam sve svoje diplome i to nije nikakav problem. Nema veze, pocepaću, poslušaću gospodina Šarovića, pocepaću sve svoje diplome, ali građani Srbije treba da znaju da je jedini čovek trenutno u Srbiji kome je na sudu dokazano da je falsifikovao diplomu, gospodin Miroljub Ignjatović.

U vreme kada sam ja bio član SRS, on je bio sekretar Gradskog odbora SRS na čijem se čelu nalazio Nemanja Šarović. To je jedini čovek kome je na sudu dokazano da je falsifikovao diplomu, ako se ne varam, Fakulteta za fiziku Univerziteta Lomonosov u Moskvi.

Ja ću da iscepam sve svoje diplome, samo se najpre pogledajte u ogledalo, pa za ono za šta optužujete druge, malo se zapitajte šta vi radite.

Ja mislim da se ovde radi o apsolutnom nepoznavanju onoga što piše u Predlogu zakona. Nije suština ovde da se oduzima imovina. Ovde je suština u tome da država hoće da utvrdi kako imaš ogromnu imovinu, a prihodi su ti skromni, odnosno nedovoljni da bi tu imovinu stekao na zakonit način.

Ako država utvrdi nesrazmeru između imovine i prihoda koje si prijavio poreskoj upravi, nije suština u tome da se oduzme imovina, nego da se naplati poseban porez po stopi od 75%.

Naravno da će budžet Srbije od toga da, iz godine u godinu, ostvaruje značajne prinose.

Ne radi se ovde o krivičnoj odgovornosti.

Ovo što je sada rekao gospodin Šarović, to je sada rekao, pre nekih sat vremena na konferenciji za novinare, Đorđe Vukadinović, koji je rekao da će da časti novinare, on će da plati, kaže, ručak u „Maderi“ ako i jedan građanin Republike Srbije bude osuđen po ovom zakonu. To u ovom zakonu nigde i ne piše.

Ovde se ne radi o krivičnoj odgovornosti. Ovde se radi o tome da kada poreska uprava utvrdi, odnosno ova posebna jedinica poreske uprave, kada utvrdi da postoji nesrazmera između imovine i prihoda koje si prijavio, da platiš porez, a krivična odgovornost se predviđa samo za službena lica koja rade u poreskoj upravi i koja u stvari dođu u poziciju da ne primenjuju ovaj zakon.

Ja bih molio kolege narodne poslanike, ponavljam još jednom, cepam sve svoje diplome, ali pošto kažu da je zakon stao na tri stranice, nije teško da se pročita, pa da se vidi šta u njemu piše.
Pored toga što sam rekao da ću da cepam i diplome, radiću i zgibove i trbušnjake, ali mora Nemanja Šarović, prvo da mi pokaže kako se to radi.

Vi, gospodine Šaroviću, ne razumete da se ovde radi o dve potpuno različite pravne situacije. Vi u želji, da diskreditujete sve što radi predsednik Republike, Vlada Srbije, resorno ministarstvo, skupštinska većina, ne vidite dve različite pravne situacije, koja jedna drugu ne isključuju.

Jedna je pravna situacija kada utajite porez, niko neće biti amnestiran od krivične odgovornosti za utaju poreza. To je jedna pravna situacija.

Druga pravna situacija je ona pravna situacija koja se sada reguliše ovim Predlogom zakona, a to je da posebna jedinica Poreske uprave dobija zadatak da utvrdi da li postoji ili pak ne postoji srazmera između imovine koju posedujete, bez obzira da li su u pitanju bankarski depoziti, da li su u pitanju nekretnine, plovila, vazduhoplovi itd, pa ako postoji nesrazmera onda ćete biti obavezni da platite poseban porez po stopi od 75%. Ali, iako platite porez od 75% to vas ne amnestira od krivične odgovornosti ako ste, eventualno počinili krivično delo utaje poreza, pa niste prijavili porez ili pak, niste prijavili onaj iznos poreza koji ste bili dužni da prijavite. Tako da, ovo što ste vi sada rekli nema nikakve veze sa ovim Predlogom zakona.

Ovaj Predlog zakona, u stvari, treba da pomogne građanima Srbije da utvrde, da svi zajedno vidimo od 2008. godine, pa na ovamo kako je moguće da neko Poreskoj upravi, Agenciji za borbi protiv korupcije ili nekom drugom državnom organu prijavi da ima samo platu u odgovarajućem iznosu, a sa druge strane ima vile, ima po nekoliko stanova, ima luksuzne automobile ili ima neku drugu imovinu koja je u očiglednoj nesrazmeri sa prihodima koje je prijavio.

Da li to u Srbiji postoji? Postoji. Da li je do sada postojala potreba da se utvrdi kako je čovek došao do takve imovine? Jeste, ali niko nije imao hrabrosti da se sa ovim uhvati u koštac. Zašto? Zato što je ovo jedna vrlo osetljiva materija. I Srpskoj naprednoj stranci, funkcionerima Srpske napredne stranke, članovima Srpske napredne stranke, kada ovaj zakon počne da se primenjuje niko neće moći da garantuje da neće doći pod udar ovog zakona.

Zašto Demokratska stranka nije htela da donese ovaj Predlog zakona, odnosno ovaj zakon? Iz istog razloga zašto nisu hteli da donesu zakon o nestalim bebama. Nije problem nestalih beba nastao danas.

Danas slušam na konferenciji za novinare Aleksandru Jerkov, koja samo što nije počela da plače zato što je Predlog zakona o rešavanju slučaja nestalih beba loš. Ko ih je sprečavao 2000. godine da donesu taj zakon? Nije ih sprečavao niko. Ko ih je sprečavao da donesu zakon o u utvrđivanju porekla imovine? Nije ih sprečavao niko. Ali šta ih je sprečavalo? Strah da pod udar zakona dođu njihovi funkcioneri, Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dušan Petrović i svi ostali. U tome je razlika između Srpske napredne stranke i Demokratske stranke.
Gospodin Šarović misli da sve zna i da je upućen u sve.

Gospodine Šaroviću, protiv Kosmajca se vodi još jedan postupak i to upravo zbog poreske utaje. Zbog toga što je postupak u toku ne mogu da iznosim detalje. Samo da znate da se postupak vodi i to pred sudom u Sremskoj Mitrovici. Tako da ćemo da vidimo kako će taj Kosmajac na kraju da prođe.

Što se tiče ovog pitanja - da li će pod udar ovog zakon da dođe Đilas, Šolak, itd. Doći će svako ko ne bude uspeo da dokaže da imovina koju ima odgovara prihodima koje je prijavio nadležnim državnim organima. U tom smislu pod udar zakona doći će manje-više svi oni koji danas vode tzv. opoziciju u Srbiji, i Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić, Dušan Petrović i svi ostali.

To što ste rekli zašto se stalno pozivamo na Aleksandra Vučića. Nije ovde reč o pozivanju na Aleksandra Vučića. Ovde se radi o tome da je Aleksandar Vučić javno obećao građanima Srbije da će ovaj zakon biti usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije i to će zaista biti tako. Mi ćemo ovaj zakon usvojiti u toku ove nedelje.

Još jednu stvar je rekao Aleksandar Vučić - kada se ovaj zakon usvoji ja želim da budem prvi koji ću da budem ispitan da li moja imovina odgovara prihodima koje sam prijavio. Zbog toga smo mi pominjali Aleksandra Vučića, a ne zato što nam on služi u borbi protiv vas ili protiv bilo koga drugog, nego zato što je ovo političko obećanje Srpske napredne stranke. Ovo pokazuje koliko se Srpska napredna stranka razliku od Demokratske stranke, jer Demokratska stranka je uvek vodila računa da ne donese zakone koji bi eventualno mogli da se primene i na nju.

Oni i kad su ovaj Poslovnik donosili, koji vi često puta pominjete, oni su mislili da će doveka biti na vlasti i Poslovnik su pisali tako da on odgovara Demokratskoj stranci. Sada, kad su došli u opoziciju sad, odjedanput, ne valja Poslovnik. Kad su donosili Zakon o izboru narodnih poslanika, isto tako su mislili da će biti doveka na vlasti. Pa, kad su bili na vlasti Zakon je bio super, imali smo idealan politički sistem. Kad su otišli u opoziciju – ne valja nam nijedan zakon koji postoji u Srbiji, a koji se odnosi na izbore, ni republičke, ni pokrajinske ni lokalne.

Ovaj zakon je dokaz da se Srpska napredna stranka ne plaši apsolutno suda građana i pod udar ovog zakona vi kažete ko će doći, doći će svi koji ne budu mogli da dokažu da imovina koju su prijavili odgovara prihodima koji su takođe prijavili nadležnim državnim organima i čim se utvrdi nesrazmera stupa na snagu mehanizam koji je predviđen ovim zakonom, a to nije krivična odgovornost, jer je ona propisna Krivičnim zakonom, nego naplata posebnog poreza po stopi od 75%.
Najviše ko se ovde razume u žute je izgleda Nemanja Šarović.

Ja sam pod vlašću DS na ime novčanih kazni platio više od 3.500 evra i ja mislim da nema poslanika koji je u periodu od 2008. do 2012. godine više kažnjavan od mene.

(Filip Stojanović: Ima, ima.)

Nema. Nema, Filipe. Evo, ako mi nađeš i jednog poslanika … Nema.

(Filip Stojanović: Doneću ti ja spisak. )

Donesi.

Ali, ne radi se ovde o primeni Poslovnika, ovde se radi o zloupotrebi primene Poslovnika. Ovde se radi o tome da su meni, ali ne samo meni, na kraju krajeva i Nemanji Šaroviću i nekim drugim poslanicima SRS, izricane opomene čim pritisnemo ovaj taster i počnemo da govorimo. Čim kažem – dame i gospodo narodni poslanici, opomena, pa još jedna opomena, itd. Ali, radi se o zloupotrebi Poslovnika. Takvih zloupotreba Poslovnika sada nema.

Što se tiče postupka koji se vodi protiv Kosmajca, nikada se, gospodine Šaroviću, nemojte hvaliti svojim neznanjem. Nije problem znati da se vodi postupak.

Ja imam obavezu da ne iznosim detalje iz tog postupka zato što je postupak u toku. Ja vas samo obaveštavam i to nije, na kraju krajeva, nikakva tajna. To ste mogli da saznate i vi da ste se malo zainteresovali, nego ste se vi uhvatili nekih geometra i nekog katastra i mislite da je tu cela istina o Kosmajcu. Nije. Morate malo da se interesujete za materiju ako hoćete njome da vladate.

Dakle, protiv Kosmajca se vodi krivični postupak. Videćemo kad se krivični postupak završi kako će ceo taj problem oko Kosmajca da bude okončan.

Što se tiče ovog Predloga zakona, još jedanput da ponovimo – niko nije imao hrabrosti da ovaj Predlog zakona stavi u proceduru sem SNS, kao što niko imao hrabrosti da se uhvati u koštac sa problemom nestalih beba.

Problem nestalih beba nije od juče, taj problem datira od pre 30, 40, pa možda i više godina. Mi sad imamo jedan Predlog zakona koji se možda nekome ne dopada, ali je činjenica da imamo političku volju da se taj problem reši, isto kao što imamo političku volju da se reši pitanje odakle ti tolika imovina, a prijavio si platu od 70.000 dinara.
Završavam.
Mi smo takav slučaj upravo imali kod Dragana Đilasa, da je prijavio samo platu gradonačelnika, a odjedanput se ispostavilo da čovek na svojim bankarskim računima ima 619 miliona evra, da ima račune u inostranstvu, da ima ogromne nekretnine, itd. To se sve ovim Predlogom zakona rešava.
Još jedanput da ponovim, ovaj zakon ni na koji način neće derogirati bilo čiju krivičnu odgovornost, jer utaja poreza ostaje i dalje krivično delo u pravnom sistemu Republike Srbije.
Mislim da je besmisleno da se ova rasprava pretvori u lični rat moj sa bilo kim. Ja razumem da je kolega ostrašćen i da je pun nekog besa i srdžbe u odnosu na mene, ali to je sada njegova stvar, ja u to ne ulazim.

Kolega ne razume, iako je dugogodišnji poslanik, dve poslovničke kategorije. Jedno je opomena, drugo je novčana kazna. Tačno je da su mu izrečene opomene, ali nije tačno da su mu izrečene novčane kazne. Nisu mu izrečene novčane kazne.

(Milorad Mirčić: Kako nisu?)

Milorade, član si Administrativnog odbora, ako kolega neće da prizna, priznaj ti. Da li su izrečene novčane kazne? Nisu čak stavljene ni na dnevni red. Dakle, nisu čak stavljene ni na dnevni red, to kažem ja kao predsednik Administrativnog odbora, ali nije sada to toliko bitno.

Ja bih voleo da čujem, kada je to bilo ko iz SNS rekao da je Gordana Čomić majka demokratije, da je Dragoljub Mićunović otac demokratije i da smo je mi, ako sam dobro razumeo reč, podjarmili?

Podjarmiti nekog, znači staviti nekome jaram na vrat. Kome smo mi to uradili? Nismo uradili nikome. Ono što smo mi uradili, to je da prihvatimo predlog Gordane Čomić, kao narodnog poslanika, to je njeno legitimno pravo po Poslovniku, da kada se predaje izborna lista, na toj izbornoj listi bude najmanje 40% manje zastupljenog pola u političkoj praksi Srbije, ali ne samo Srbije. Četrdeset posto manje zastupljenog pola su zapravo žene i ne vidim šta je tu loše.

Na kraju krajeva, poslanička grupa kojoj pripada kolega koji je mene tako žučno kritikovao je, ako se ne varam, za taj predlog zakona glasao. To što smo glasali za jedan predlog zakona, ne svedoči o tome da smo bilo koga proglašavali majkama i očevima demokratije u Srbiji, to nam nije potrebno i to niko od nas iz SNS nije radio, kao što ste mnogo puta ponavljali nešto što takođe niko od nas nije rekao, a to je da EU nema alternativu. To su govorili neki drugi, a vi stavljate nama u usta.

Dakle, završavam, ono što smo mi uradili to je da smo pokazali jedan demokratski kapacitet da prihvatimo jedan dobar predlog nekoga ko dolazi iz opozicije, ništa drugo.
Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

I, evo, molim vas, pošto ću pomenuti gospodina Šarovića, da mu date pravo na repliku, pošto je Narodna skupština Republike Srbije hram demokratije i te blagodeti demokratije treba da uživa i moj kolega Nemanja Šarović.

Samo jednu rečenicu vezano za ono što je on rekao, a Milorad Mirčić je svedok. Na jednoj od proteklih sednica Administrativnog odbora bio je utvrđen dnevni red. Na dnevnom redu nije bilo novčano kažnjavanje bilo koga, pa ni gospodina Šarovića.

Međutim, moje kolege iz SRS su bile nepoverljive prema meni, pa su mislile da ću ja to da stavim kao dopunu dnevnog reda, jer valjda nemam hrabrosti da stavim na dnevni red izricanje novčanih kazni. Kada se to nije desilo oni su ljudi napustili sednicu Administrativnog odbora.

Dakle, nemam ja nameru i nije suština parlamentarnog života da se bilo kome ugrožava egzistencija. Novac treba Nemanji Šaroviću isto kao i meni, i on čovek ima svoju porodicu isto kao što imam i ja, i nije stvar ovde u tome da jedni drugima ugrožavamo egzistenciju. Ali, ja hoću da kažem nešto što je mnogo važnije i zaista se više neću osvrtati na ono što kaže kolega Šarović, jer mislim da je to potpuno razvodnjavanje ove teme.

Ne mislim ja da je SRS predmet uređivanja ovog zakona i to što sam napustio SRS, ne mislim da je SRS na bilo koji način opljačkala ovu državu, nema potrebe vi da se zbog toga uzbuđujete. Predmet ovog zakona su oni koji su upropastili Srbiju od 2007. godine, u stvari, oni su počeli da upropaštavaju i ranije, neko je pominjao godinu 2007.

Od 2007. godine u Srbiji postoji elektronska evidencija imovine i elektronska evidencija poreskih prijava. Zato smo mi morali indirektno da uzmemo 2007. godinu kao nultu godinu od koje se računa da li si na zakonit ili ne nezakonit način stekao imovinu. Inače, suštinski, politički, mi o nezakonitom sticanju imovine možemo da govorimo do 2001. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o privatizaciji, a u nekim slučajevima i tokom devedesetih godina, jer ne bi bilo pošteno da se kaže da su baš svi tajkuni nastali posle 5. oktobra. Neki su bili i za vreme Slobodana Miloševića, pa ih je DOS preuzeo, a neke je DOS i proizveo.

Ali ovde je suština, ne u bilo kojoj stranci i ne u bilo čijem imenu, nego u svakome onom ko ne može da dokaže da imovina koju je prijavio nadležnom organu odgovara njegovim prihoda, pa bez obzira kako se taj čovek zvao. Naravno da građani Srbije znaju da su to pre svega oni koji danas predstavljaju opoziciju Aleksandru Vučiću, a oličeni su pre svega u ovom Savezu za Srbiju koji vodi Dragan Đilas. I ovde se ne radi o prostoj utaji poreza. Da bi građani Srbije razumeli o čemu se ovde u suštini radi, nije Dragan Đilas kriminalac zato što je utajio porez, nego je Dragan Đilas po našem mišljenju prekršio zakon zato što je prijavio da ima isključivo platu gradonačelnika, a na bankarskim računima ima 619 miliona evra. To nije moguće da se dokaže.

A da je on plaćao porez, verovatno jeste, ali se postavlja pitanje – gde, kojoj državi i na koji prihod? Nemoguće da je plaćao silan novac za gradonačelničku platu. Ovde se ne radi o utaji poreza. Napominjem još jednom, utaja poreza je utaja poreza, to je krivično delo i ovim zakonom niko od tog krivičnog dela neće biti amnestiran, ovde se radi o tome da je neko prijavio da živi od plate, a ima pet vila, 10, stanova, ima jahte, ima ofšor kompanije itd. Takvih nema u SRS, ja sam ubeđen i ja to znam. Nemate potrebe da zbog toga toliku količinu besa svaljujte na SNS, ali da ih ima u DS, u stranci Borisa Tadića, da ih ima kod Dragana Đilas, pa ima ih na pretek.
Koga će ovaj zakon prvo da dotakne? Dotaći će Aleksandra Vučića. Dakle, on je taj koji je rekao da će da traži da se njegova imovina prvo podvrgne analizi sa stanovišta ovog zakona.

Dakle, u pravu ste. Neće prvo dotaći ni Dragana Đilasa, ni Šolaka, ni Vuka Jeremića, niti bilo koga od njih. Dotaći će, kako vi to kažete, Aleksandra Vučića zato što on hoće da se njegova imovina ispita, a posle toga neka se ispita imovina svih njegovih političkih protivnika, pa da vidimo da li je Dragan Đilas, da to svedemo na jezik koji narod razume, ja nisam rekao da je ovaj zakon čitljiv, ne znam gde ste to našli, ali da svedemo ovo na jezik koji narod razume. Inače, zakon jeste čitljiv, ali ja to nisam rekao.

(Nemanja Šarović: Antić je rekao.)

Dobro i nije čovek ništa pogrešio, ali ja to nisam rekao.

Ali, da ovo svedemo na jezik koji narod razume. Dakle, prvo ćemo da ispitamo imovinu Aleksandra Vučića. Bio čovek predsednik Vlade, sad je predsednik Republike i njegovu imovinu ćemo prvo da ispitamo. Ali, onda ćemo da ispitamo imovinu njegovih političkih protivnika, koji kažu da je on diktator, da je on lažov, da je on lopov, da je on najveći kriminalac u istoriji Srbije, a te optužbe dolaze od ljudi poput Dragana Đilasa, poput Vuka Jeremića, poput Balše Božovića, poput ovih ljudi iz DS koji su se obogatili na narodnoj grbači mnogo više nego bilo ko ko je upravljao Srbijom otkad Srbija postoji kao samostalna država.

Dakle, u tome je suština ovog predloga zakona. Ispitaćemo mi imovinu i Aleksandra Vučića, ali će onda morati Dragan Đilas da dokaže kako je to moguće da od plate gradonačelnika ostvarite bankarski račun od 619 miliona evra, da imate nekoliko kompanija. Kako je moguće da Vuk Jeremić primi od katarske ambasade u Berlinu na ime svoje tzv. nevladine organizacije 200.000 evra i da posle taj isti Vuk Jeremić kaže za Aleksandra Vučića da je lažov, da je kriminalac, da je lupež, da je baraba, da je ne znam ni ja šta. Da ispitamo imovinu Borisa Tadića, da ispitamo imovinu svih onih koji se nalaze na onoj drugoj strani.

Ponavljam još jedanput, niste vi ti koji ste upropastili Srbiju. Možemo mi politički da se ne slažemo, ali niste vi ti koji ste upropastili Srbiju, nije vaša stranka sprovodila pljačkašku privatizaciju, niste vi trgovali sekundama na RTS-u, nemate vi ofšor kompanije, ja to znam. Ali, nemojte sebe da predstavljate kao neke mučenike kojima se tobože krše neka politička prava u Narodnoj skupštini. Ne krše se politička prava bilo kome. Na kraju krajeva, trenutno vas u ovoj sali ima mnogo više nego nas iz SNS. Imaćete pravo da govorite sve što želite.

Ali, ja hoću da kažem građanima Srbije da se ovde radi o tome da je neko pokazao političku hrabrost, da se prvo na njegovom primeru ispita imovina koju poseduje, a onda ćemo da krenemo redom na sve ostale koji za tog čoveka, koji se zove Aleksandar Vučić, kažu da je najveći kriminalac u Srbiji, pa je jedan dan trgovac drogom, pa je drugi dan trgovac, nelegalni trgovac oružjem, pa mu je brat ovo, pa mu je tata ono, itd. Dakle, ispitaćemo prvo Aleksandra Vučića.

Ako je pitanje ko će doći na udar ovog zakona, prvo dolazi na udar Aleksandar Vučić, ali će posle toga morati pod udar zakona da dođu svi oni koji su 5. oktobra 2000. godine po Beogradu šetali u pocepanim farmerkama i patikama, a onda su do 2012. godine postali moguli, postali najbogatiji ljudi, ne u Srbiji, u ovom delu Evrope. Ja mislim da samo oni ruski milijarderi, koji su se obogatili za vreme Borisa Jeljcina, mogu da se porede sa tajkunima koji su nastali u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine.
Ja sam samo citirao ono što je predsednik Republike rekao, a on to nije rekao sa pozicije vlasti, nego je to rekao kao građanin, da će on sam da se prijavi, što je moguće po Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, i da kaže – molim vas, ispitajte moju imovinu i utvrdite da li je nezakonito stečena. Kažite mi, koji element vlasti u tome prepoznajete? Koji element političke moći sem građanskog prava da sam sebe izložite primeni zakona?

Nisam to rekao ja, to je rekao Aleksandar Vučić i to je njegovo neotuđivo pravo, da sam traži da se ispita njegova imovina. Zašto on to traži? Zato što ga optužuju, njega, njegovog brata, njegovog oca, njegovu majku da je to jedna mafijaška porodica i da se u toj porodici niko ničim ne bavi drugim sem što vrše raznorazna krivična dela.

Da vas ne podsećam da su Aleksandra Vučića optuživali ovi iz ovog novog DOS-a, da je on znao da će biti bombardovana zgrada RTS-a 1999. godine, a njegova majka bila u toj zgradi na dan kada je zgrada bombardovana. Zbog toga je on rekao da hoće njegova imovina prva da se utvrdi, da bismo pokazali da su sa druge strane ljudi koji bezočno lažu i da su sa druge strane ljudi koji su od 2000. godine, pa i od 2007. godine sistematski upropastili ovu državu i obogatili se dok je narod ostajao bez posla, bez radnih mesta.

Uporno insistirate na jednoj tezi koja je za mene suluda. Da nema razlike između SNS i DS, a narod je na izborima rekao da te razlike i te kako ima.

Je li bilo auto-puteva za vreme Demokratske stranke? Nije ih bilo. Ima li ih sada? Ima ih, mere se na desetine i stotine kilometara. Je li bilo novih kliničkih centara za vreme Demokratske stranke? Nije. Da li ih sada ima? Ima ih. Da li ima novih škola? Da li ima novih bolnica? Da li ima na stotine hiljada novih radnih mesta? Da li imamo na desetine novih investicija svake godine? Ima li mesta u Srbiji, iole većeg mesta u koje nije došao neki investitor i zaposlio građane te opštine? Nema. Da li je toga bilo za vreme Demokratske stranke? Nije bilo. Postoji očigledna razlika.

A ovo što je vezano za ovaj zakon, pa pravo je svakog čoveka da traži da se prvo na njega primeni zakon i naravno da će zakon biti primenjen kada se za to steknu uslovi, kada se obuče ljudi u Poreskoj upravi, kada se nabave softveri itd. Ali mi insistiramo, to je naše političko pravo, ne možete vi to nama pravo da osporite, mi tražimo da se prvo utvrdi imovina Aleksandra Vučića, a neka ovi pošteni, poput Dragana Đilas, poput Vuka Jeremića, poput svih ostalih koji svakog dana optužuju Aleksandra Vučića i članove njegove porodice, neka onda oni dokazuju kako su i na koji način stekli svoju imovinu. A i vi i ja znamo kako su je stekli. Nisu je stekli na zakonit način. Jer ne može niko za nekoliko godina svoje javne funkcije da stekne 619.000.000 evra. Nema tog posla koji može na pošten način da se obavlja i da se čovek za tako kratko vreme obogati.
Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Ovde je izneto niz neistina vezano za politiku Srpske napredne stranke.

Pre svega, građani Srbije vrlo dobro znaju da nikada bolji odnosi u političkom, ekonomskom, vojnom smislu, nisu postojali između Republike Srbije, na jednoj strani, i Ruske Federacije, odnosno Narodne Republike Kine, na drugoj strani, osim u vreme mandata Aleksandra Vučića.

Trpeli smo i trpimo i dan-danas strahovite pritiske sa zapada po najmanje dva pitanja - po pitanju uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji i po pitanju zašto se Republika Srbija naoružava pre svega ruskim a onda i kineskim oružjem. Ni jedan ni drugi pritisak nismo prihvatili. To pokazuje koliko smo privrženi prijateljstvu sa onim zemljama koje su bile prijatelji onda kada je nama bilo najteže.

Nema reči, nema govora o tome da je Vlada Srbije, ili da se predsednik Republike Srbije podanički odnosi prema zapadu, prema Evropskoj uniji ili prema bilo kome drugom. To građani Srbije vrlo dobro vide.

Što se tiče situacije u Crnoj Gori, zbog građana Srbije i zbog ovih koji su jako zabrinuti za Srbe u Crnoj Gori, moram da kažem nekoliko činjenica.

Pre nego što je bilo ko od ovih velikih branilaca Srba u Crnoj Gori uopšte čuo da Milo Đukanović sprema zakon o slobodi veroispovesti, predstavnik Republike Srbije, to je pomoćnik ministra pravde u Vladi Republike Srbije, gospodin Čedomir Backović, član Venecijanske komisije, kojoj je Crna Gora poslala Nacrt zakona o slobodi veroispovesti, je jedini, ali bukvalno jedini, koji se usprotivio Nacrtu zakona o slobodi veroispovesti, koji je u januaru mesecu ove godine izglasan u Skupštini Crne Gore.

I još nešto da vam kažem, a to pokazuje koliko je teška pozicija Republike Srbije i koliko odnosi u međunarodnoj zajednici nisu bajkoviti kao što ih vi pojednostavljeno prikazujete, tamo su nam prijatelji a ovde su nam neprijatelji, na sednicu Venecijanske komisije na kojoj je trebalo da se izglasa da li je Zakon o slobodi veroispovesti odnosno Nacrt zakona o slobodi veroispovesti, u toj fazi, u skladu sa evropskim standardima ili ne, Republika Srbija je ostala sama. Predstavnik Ruske Federacije nije došao uopšte, a predstavnik Kipra kažu da je zakasnio. To treba da znate. Ovo nije popularno da se kaže.

Da, da, samo se vi smejte. Ja jako volim ove velike Ruse, znate, gospodine Arsiću. Ali, niko neće da kupi "Ladu Nivu", svi kupe "Land rovera" od 150 hiljada evra. A ne valja Evropska unija!

Evo, sad potpisujemo, odnosno ratifikujemo Sporazum sa Evroazijskom unijom, brate mili, možete da kupite "Ladu Nivu" za 5.000 evra, što da bacate tolike pare na neprijateljske proizvode! Vi direktno onda finansirate industriju Velike Britanije, kad kupujete njihove džipove od 150 hiljada evra.

Ali, da se sad osvrnem na nešto što je mnogo važnije.

Ovo što je sad rekao gospodin Šarović je u direktnoj suprotnosti sa onim što tvrdi režim Mila Đukanovića. Režim Mila Đukanovića, preko svoje televizije, svakoga dana tvrdi da litije u Crnoj Gori, da građanske proteste u Crnoj Gori finansira i organizuje lično Aleksandar Vučić. A ovde u Narodnoj skupštini već dva meseca slušamo priče kako Srbija ne preduzima ništa! Sad se postavlja pitanje - a šta je istina? Milo Đukanović kaže da i te kako preduzimamo, da smo mi ti koji organizujemo proteste u Crnoj Gori, a onda slušamo sa druge strane priče ovih velikih pobornika britanske automobilske industrije kako u stvari mi u Crnoj Gori ne radimo ništa. I te kako radimo.

Time ću da završim, gospodine Arsiću, hvala vam što ste imali razumevanja - jeste li primetili da kada svi Srbi, odnosno srpski predstavnici, dolaze u Beograd, bez obzira da li su iz Hrvatske, da li su iz Republike Srpske, da li su iz Crne Gore, kod koga dolaze?

Dolaze kod tog velikog izdajnika, kod tog velikog preprodavca srpskih nacionalnih interesa, koji samo što nije potpisao obavezujući sporazum za Kosovo, koji samo što se nije odrekao Republike Srpske, koji radi sve po diktatu Zapada, a taj čovek se zove Aleksandar Vučić. Ali, ono što vi ne možete da prihvatite, to je da su oči srpskog naroda i u Hrvatskoj i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori usmerene prema Aleksandru Vučiću. Oni nemaju boljeg zaštitnika svojih interesa od aktuelnog predsednika Republike Srbije.
Nikako da čujem odgovor – zašto onda niste kupili „ladu nivu“, nego „lend rovera“ od 150.000 evra? Što kupujete od neprijatelja? Onaj ko finansira neprijateljsku industriju, on radi protiv interesa sopstvenog naroda. To je jedna stvar.

Druga stvar, ja sam vam rekao, prvo, ovo što ste vi rekli pokazuje da vi, u stvari, pojma niste imali kako se Srbija borila za Srbe u Crnoj Gori u Venecijanskoj komisiji, dok vam ja ove činjenice nisam izneo. To sam izneo zato da vam pokažem da odnosi u međunarodnoj zajednici ne mogu pojednostavljeno da se predstavljaju onako kao što vi to činite. Tamo su nam prijatelji, ovde su nam neprijatelji i onda hajde da se okrenemo prijateljima. Mi pre svega smo mala zemlja koja pokušava da pronađe partnere u političkom, vojnom i ekonomskom smislu i na Zapadu i na Istoku. Suviše smo mali da bismo mogli da kažemo – samo ćemo da sarađujemo sa njima, a ove ostale, baš nas briga, oni ne postoje na kugli zemaljskoj.

Slušamo već četiri godine od velikih patriota, od velikih rodoljuba, od velikih zaštitnika srpskog naroda kako Vučić samo što nije potpisao pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, samo kako se nije odrekao Republike Srpske, kako se nije odrekao Srba u Crnoj Gori. I šta se od svega toga desilo? Nije se desilo apsolutno ništa. Koji deo teritorije Republike Srbije je izgubljen pod vlašću Aleksandra Vučića? Nije izgubljen apsolutno nijedan pedalj državne teritorije. Branimo Republiku Srpsku, branimo srpski narod u Crnoj Gori, ali moramo da i Republiku Srpsku i Crnu Goru branimo na takav način da ne ugrozimo Republiku Srbiju, jer ako nam Srbija dođe u opasnost, gde ćemo? Gde ćemo mi Srbi da idemo? Nemamo rezervnu otadžbinu, ne možemo da pobegnemo da pusto ostrvo.

A vi biste pobegli u Veliku Britaniju, tamo bi vas rado primili. Ja to znam, nije to ništa sporno. Ali šta ćemo mi koji ne vozimo „lend rovera“, gde mi da odemo? Gde mi da odemo? I nemamo američke dolare u američkim bankama, je li tako, kao što neki od vas imaju.

Tako da, ja sam pristalica patriotske politike, ali tu patriotsku politiku onda pokažite na svakom koraku, a ne na rečima ste patriote, a svakim potezom u praksi činite sve suprotno onome što govorite.

Ja sam i danas i ko zna koliko puta, kao i moje kolege iz SNS pitao sve one koji kritikuju politiku Aleksandra Vučića – kažite šta je alternativa. U redu je, ne valja politika Aleksandra Vučića. Šta je alternativa? Šta je alternativa? Šta je to što vi nudite građanima Srbije, ne samo vi, i ovi iz Dveri i Dragan Đilas i Vuk Jeremić i svi redom? Šta je alternativa spoljnoj politici Aleksandra Vučića? Izolacija? Da okrenemo leđa jednoj strani sveta, a da se okrenemo onoj drugoj? Da mi budemo kolateralna šteta u sukobu velikih sila? Pa to smo imali. To smo imali u Prvom svetskom ratu i izgubili milion ljudi, to smo imali u Drugom svetskom ratu i izgubili milion ljudi, to smo imali 90-ih godina.

Što mi, mali Srbi, da budemo moneta za podkusurivanje velikih? Znamo da postoje države koje su nam više naklonjene i države koje su nam manje naklonjene, ali svet je takav, svet je pun nepravdi. Vi ne možete da pronađete neki drugi svet. Živite u svetu takvom kakav jeste i morate da vodite realnu nacionalnu politiku i unutrašnju i spoljnu. Mi smo mnogo puta u Srbiji vodili nerealnu politiku. Kad god smo smatrali da sudbina sveta zavisi od nas Srba, mi Srbi smo doživeli teške gubitke, i u biološkom smislu, i u ekonomskom, i u materijalnom, i u kulturnom i u svakom drugom.

Sudbina sveta ne zavisi od nas. Kao što ni klimatske promene ne zavise od Srbije. Ja ne mogu da prihvatim tezu da sudbina svetske klime zavisi od toga da li će građani Srbije da voze dizel automobile ili ne. To ne zavisi od Srbije. To zavisi od velikih. Ali pustite vi velike stvari velikim državama, a da se mi okrenemo nama i našim interesima i da prestanemo da imamo iluziju o tome da u međunarodnoj zajednici vlada ljubav i harmonija i da postoje samo prijatelji i neprijatelji. Postoje partneri, postoje zemlje koje su nam više naklonjene i zemlje koje su nam manje naklonjene.

Naš zadatak je, i to Aleksandar Vučić radi, one koji nam nisu bili naklonjeni tokom 90-ih godina ne možemo preko noći da pretvorimo u prijatelje. Ne možete vi od Amerike, od Nemačke, od Velike Britanije da očekujete da preko noći stanu na srpsku stranu, kada od 1990. godine nisu bile na srpskoj strani. Ali makar da nam budu malo manje neprijatelji nego što su bili tokom 90-ih godina, da izbegnemo one situacije kada smo morali da trpimo sankcije, bombardovanje i sve drugo što je nanelo ogromnu štetu Republici Srbiji, da taj naš mali srpski brodić nekako provučemo kroz te svetske Scile i Haribde. Eto, to je politika Aleksandra Vučića.