Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Aleksandar Martinović

Aleksandar Martinović

Srpska radikalna stranka

Govori

Ja se više neću javljati za reč.

Niko nije vređao Ivicu Dačića, niko od nas, niti nam to pada na pamet. Što se mene tiče, ne mora niko od vas da sedi u Narodnoj skupštini, poslanici SNS će da nastave da diskutuju o Predlogu zakona, mi ćemo da branimo Predlog zakona koji je predlog koji je došao iz Vlade, a koji je uradilo resorno ministarstvo koje vodi gospođa Zorana Mihajlović. Da li će neko da sedi u sali ili ne, što se mene od večeras tiče, to više nije moj problem, niti je problem poslaničke grupe SNS. Ako hoćete da sedite sedite, ako nećete da sedite ne morate da sedite, ako hoćete da dođete u danu za glasanje, dođite, ako nećete da dođete ne morate da dođete, ništa se u životu ne mora. Ja imam 43 godine, ne mnogo, ali dovoljno da znam da se u životu mora samo jedna stvar, sve drugo se ne mora.

Tako da, radite vi vaš posao, mi ćemo nas. Pominjali ste predsednika republike i predsednika SNS, ja znam kakvo uputstvo je meni dao, da radim, da sedim u Narodnoj skupštini da se sa svojim kolegama i koleginicama borim za drugačiju i bolju Srbiju, a nije me poslao u Narodnu skupštinu da za vreme dok sednica traje, sedim u kafiću, razgledam butike ili sedim po beogradskim, dunavskim ili savskim splavovima.

Vas, gospodine Milićeviću, takođe molim, dajte reč sledećem govorniku sa liste, jer mi hoćemo da radimo, ko neće da radi, to je njegova stvar.
Ja se ne slažem sa onim što je rekla gospođa Radeta da u Srbiji postoji tribunalizacija pravosuđa. Gospođa Radeta je verovatno mislila na institut ovog ad hok Haškog tribunala.

Problem sa Haškim tribunalom, pored toga što mnogi pravnici smatraju da nije osnovan u skladu sa Poveljom UN, odnosno da ga je osnovao nenadležni organ, je bio taj što je to bila institucija koja je imala dva organa u svom sastavu. Sa jedne strane, Tribunal je sud, a sa druge strane Tribunal je tužilaštvo, a sa treće strane Haški tribunal je imao svoj Sekretarijat. Praktično, tri, odnosno dve pravosudne funkcije i jedna administrativna su bile skoncentrisane u jednom organu koji se zvao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju.

Mi takve institucije u Srbiji nemamo. Dakle, u Srbiji je sud odvojen od tužilaštva, u Srbiji jedan organ ne može i da vas optužuje i taj isti organ da vam sudi, kao što je slučaj bio u Haškom tribunalu. Dakle, u Srbiji su razdvojene funkcije tužilaštva, odnosno funkcije krivičnog gonjenja, od funkcije suđenja.

Što se tiče tužilačke istrage o kojoj je govorio i moj uvaženi kolega Jokić i o kojoj je govorila gospođa Radeta, možemo da se slažemo ili ne slažemo oko toga da li je to dobar institut ili ne, ali to što postoji tužilačka istraga u Srbiji ni na koji način ne pretvara srpsko pravosuđe u nekakav tribunal, a pogotovo ne u onakav tribunal kakav je postojao u Hagu, odnosno kakav je postojao do nedavno. Sada su mu promenili ime u mehanizam. U svakom slučaju, takve institucije niti smo imali, niti ima danas u Srbiji.
Ono što želim da kažem to je da podsetim građane Srbije da je pre dva dana ministarka pravde Nela Kuburović imala jedan odličan nastup u UN i tamo je jasno izrazila stav Srbije vezan za saradnju sa tim tzv. mehanizmom koji je pravni sledbenik, odnosno naslednik Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, i tu je jasno iznela nekoliko važnih činjenica. Prva stvar je da se ne može uslovljavati Republika Srbija na svom putu ka EU time što će se tobože, Srbiji prigovarati da nedovoljno sarađuje sa tim mehanizmom. S druge strane gospođa Kuburović je pred UN, odnosno na najvišem svetskom forumu demantovala jednu monstruoznu laž na koju su se pozivali oni koji su nas bombardovali 1999. godine, a to je da je tokom marta i aprila 1999. godine, da su Vojska Jugoslavije i MUP Republike Srbije sa nekim tzv. paravojnim formacijama proterale sa KiM više od 800 hiljada Albanaca. Svi se sećate da je to bila laž koja se vrtela tokom čitavog perioda NATO agresije, o tome da je režim u Beogradu proterao više od 800 hiljada Albanaca sa KiM, da se na KiM dešava humanitarna katastrofa i da je to razlog zašto je uopšte došlo do NATO agresije.

Zašto ovo kažem? Ovo kažem zato što u Srbiji danas postoje ljudi poput Vuka Jeremića, koji su u svojstvu ministra spoljnih poslova, evo, time završavam, koji su u svojstvu ministra spoljnih poslova, konkretno u untervjuu nemačkom listu „Špigl“ u januaru te godine, tvrdili da je NATO agresija bila opravdana, zato što je režim Slobodana Miloševića vršio zločine na KiM, uključujući i proterivanje Albanaca i da je zbog toga bilo neophodno da se NATO uključi u rešavanje te humanitarne katastrofe, da je u tom ratu koji je bio potpuno neravnopravan, i koga pojedini teoretičari rata nazivaju „jednostranim tehnološkim masakrom“, pošto oni nije bio ni približno klasičan rat, ono je bio masakr sa nekoliko hiljada nadmorske visine su nas bombardovali 78 dana i noći.

Dakle, on je tvrdio da je u ton neravnopravnom ratu Milošević izgubio, daje zbog toga što smo izgubili taj rat Milošević je morao da povuče svoje trupe sa KiM i da tu, što se njega tiče, nema ničega spornog oko NATO agresije. To je isti onaj Vuk Jeremić, koji nam danas drži lekcije oko toga kako treba da branim KiM i optužuje Aleksandra Vučića i SNS da smo mi ti koji ćemo, evo, upravo ovih dana, samo što nismo, da prodamo KiM.
Samo jedna mala intervencija vezano za ono što je rekao uvaženi kolega Jovanović. Problem sa Haškim tribunalom je bio u tome što je to bio organ koji je u sebi spajao dve pravosudne funkcije, tužilačku i sudsku, odnosno sudijsku. To je organ koji vas je i optuživao i to je organ koji vam je i sudio.

U Haškom tribunalu se nije ni postavljalo pitanje one klasične dvostepenosti, u smislu da o žalbi odlučuje viši organ u odnosu na organ koji je doneo prvostepenu presudu, nego i o žalbama je odlučivao isti organ koji je doneo prvostepenu presudu. Tako da mislim da Haški tribunal, takav kakav je bio, sa čisto pravne strane, ne može da služi na čast međunarodnoj zajednici i onima koji su ga osnovali.

Haški tribunal je osnova sa jednom vrlo jasnom namerom. Sa namerom da opravda političku tezu, koja se pojavila još 1990. godine, odnosno 1991. godine, a priprema za tu tezu je, čini mi se počela još ranije, a to je da je srpsko rukovodstvo, da je Srbija i na kraju krajeva srpski narod, odgovoran za razbijanje bivše Jugoslavije.

Vi se sećate da je kampanja krenula još krajem osamdesetih godina, sa onim famoznim memorandumom Srpske akademije nauka i umetnosti. U suštini jednim benignim dokumentom, taj memorandum, u stvari nikada nije ni usvojen na Skupštini SANU-a, nego je nosio naziv „Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti – nacrt ili radni tekst“. Dakle, to je bio radni tekst nečega što je trebalo da usvoji Skupština SANU. Nikada nije usvojen na skupštini SANU-a. Ali, manje je bitno što nije usvojen, taj memorandum SANU-a nije pozivao na rat, nije pozivao na razbijanje Jugoslavije, nije pozivao na krvoproliće. Memorandum SANU-a, odnosno stav ljudi koji su pisali taj nacrt memoranduma, je u stvari bilo samo detektovanje političkih i ekonomskih problema sa kojima se suočavala tadašnja SFRJ. Iz tog jednog, u suštini benignog dokumenta, svi oni koji su krenuli u proces od nasilnog ocepljenja, od bivše Jugoslavije, poput Slovenije, Hrvatske, Bih itd, u tom jednom, kažem manje-više benignom dokumentu, pronašli su maltene jedan osnov za to da je Srbija navodno htela da izvrši genocid nad ostalim jugoslovenskim narodima, pre svega nad Hrvatima i nad Bošnjacima.

Na talasu te negativne kampanje protiv srpskog naroda je zapravo i osnovan Haški tribunal. Na kraju krajeva, presude koje su donete u Haškom tribunalu, postupci koji su tamo vođeni, dužina trajanja postupaka i broj godina na koji su Srbi osuđeni u Haškom tribunalu, u stvari je bio u funkciji dokazivanja te prvobitne političke teze da su za razbijanje bivše Jugoslavije odgovorni Srbi, a ostali da su manje-više bili žrtve srpske agresije ili, kao što se desilo u slučaju Praljka i ostalih bosansko-hercegovačkih Hrvata. Post festum, dakle, uveliko nakon smrti Franje Tuđmana, on je osuđen, odnosno utvrđeno je da je on bio vođa nekog udruženog zločinačkog poduhvata kada je u pitanju agresija Hrvatske protiv BiH, ali to nama Srbima ne znači ništa, pošto se to desilo uveliko nakon što je Franjo Tuđman umro 1999. godine.
Vezano za ono što je rekao gospodin Šešelj. Mislim da Srbija nije u opasnosti nakon nastupa ministarke pravde Nele Kuburović da se dovede u situaciju da se usporava njen put ka Evropskoj uniji tobožnjom nesaradnjom sa mehanizmom za Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Srbija je tu iznela svoj vrlo jasan stav, da je Srbija učinila sve što se tiče te saradnje i da smo mi jasno opredeljeni da želimo da postanemo članovi Evropske unije i da je krajnje politički nekorektno da se Srbija toliko godina nakon što su završeni ratovi na prostorima bivše Jugoslavije uslovljava na svom putu ka Evropskoj uniji nekom dodatnom saradnjom sa tim mehanizmom.

Ali ima jedna druga stvar, gospodine Šešelj, o kojoj svi mi treba da povedemo računa, svi mi koji mislimo dobro državi Srbiji. Oni koji su 2000. godine preuzeli vlast u Srbiji, oni su istovremeno prihvatili, neki otvoreno, neki indirektno, tezu da je Srbija odgovorna za raspad bivše Jugoslavije. Krajem 2000. godine doneta je jedna jako loša odluka, da se zatraži prijem SR Jugoslavije u Ujedinjene nacije, da se zatraži prijem SR Jugoslavije, kao nove države. Mi smo na taj način, kad kažem mi, dosovska vlast koja je pučem uspela da preuzme sve poluge moći u Srbiji 2000. godine, ta dosovska vlast je praktično SR Jugoslaviju stavila, u međunarodno-pravnom smislu, u istu ravan sa državama koje su nastale nasilnim otcepljenjem od bivše Jugoslavije, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, pre svega. Time je načinjena ogromna šteta SR Jugoslaviji. Pre svega, načinjena je šteta u tome što smo mi sami sebi poništili kontinuitet sa SFRJ, sa Kraljevinom Jugoslavijom, sa Kraljevinom Srbijom i dozvolili da oni koji su se nasilnim putem otcepili od Jugoslavije postanu sukcesori te iste države protiv koje su ratovali, na isti način na koji smo sukcesori bili mi koji smo tu državu branili.

Ima još jedna stvar koja je jako opasna u tome.

(Predsedavajući: Samo vas molim da privedete kraju.)

Evo, završavam.
Prvo, hoću da završim tamo gde sam stao u malopređašnjoj diskusiji sa gospodinom Šešeljom, dakle, problem sa tim prijemom SRJ kao nove države u UN 2000. godine, reflektovao se i na pitanje Kosova i Metohije. Kao što znate, Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju 1244 u junu 1999. godine, tačnije 10. juna i u toj Rezoluciji između ostalog stoji da je Kosovo sastavni deo SRJ.

Desio se 5. oktobar 2000. godine, krajem 2000. godine nova dosovska vlast traži prijem SRJ kao nove države, napominjem kao nove države u Organizaciju UN i mi smo kao narod došli u problem da nam iz određenih krugova u međunarodnoj zajednici stižu vrlo jasne poruke, jeste, piše u Rezoluciji 1244 da je Kosovo sastavni deo SRJ, ali to je bilo 1999. godine. Vi ste u međuvremenu zatražili prijem kao nova država u UN 2000. godine vi niste ona država na koju se u stvari odnosi Rezolucija 1244 iz 1999. godine.

To su uradili oni koji su preuzeli vlast 5. oktobra 2000. godine. To su uradili Vojislav Koštunica, to su uradili Vuk Jeremić, to je uradio Dragan Đilas, to su uradili svi oni koji danas protestvuju protiv Aleksandar Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv SNS koji protiv svojih medija vode najgoru moguću kampanju protiv pre svega predsednika Republike, protiv Vlade Srbije.

Što se tiče našeg puta u EU, ne slažem se sa gospodinom Šešeljem da zbog toga što pojedine države, članice EU imaju tvrd stav kada je u pitanju određene teze koje su za nas neprihvatljive, odnosno koje su za nas problematične, da mi zbog toga treba da odustanemo od našeg puta u EU. Više puta sam rekao da je stav SNS pre svega da mi nismo opterećeni datumom prijema u EU, jer to ne zavisi samo od Srbije, to u velikoj meri zavisi, ako ne pretežno i od same EU. Ono što je za nas važno to je da Srbija ispunjavajući svoje obaveze iz pregovaračkih poglavlja ispunjava u stvari standarde koji su važni za građane Srbije za različitim oblastima društvenog život, ekonomije, finansija, pravosuđa, poljoprivrede, zaštite životne sredine i tako dalje.

Da li ćemo mi na kraju tog puta u ispunjavanju standarda, u ispunjavanju nečega što je dobro za građane Srbije da uđemo u EU ili ne, ja mislim da je manje bitno od toga da srpsko društvo dovedemo u takvu ravan da ono može u velikoj meri da bude slično ili gotovo istovetno kao što je društvo u Francuskoj, kao što je društvo u Nemačkoj, kao što je društvo u Italiji ili bilo kojoj drugoj razvijenoj zapadnoj zemlji.

Zato je važan naš evropski put i važan je i zbog onoga o čemu smo pričali ovih dana, vodili smo jednu vrlo, ja mislim konstruktivnu debatu, zbog toga što najviše investicija u Srbiju dolazi upravo iz zemalja EU, a sa druge strane najveći deo našeg izvoza ide upravo preko 66% blizu 70%, upravo na tržište zemalja EU.
Srpska napredna stranka je više puta izrazila vrlo jasan stav. Mi smo u političkom, u ekonomskom, u finansijskom smislu napravili potpuni otklon od onog metoda vladanja Srbijom koji je važio od 5. oktobra 2000. godine do 2012. godine.

Dakle, mi smo potpuno promenili kurs kojim ide Srbija. Srbija je danas ekonomski stabilna država, finansijski stabilna, uvažena u Međunarodnoj zajednici i naš stav se poštuje u Međunarodnoj zajednici, pri čemu naša borba za KiM i za srpske nacionalne interese, naravno traje i dalje.

Zašto insistiramo na ljudima iz bivšeg režima, o kojima je govorio gospodin Šešelj, zato što oni pokušavaju ponovo da preuzmu vlast u Srbiji.

Nije stvar u tome, to je legitimno da se borite za vlast ako ste političar, ono što nije legitimno, to je što pokušavate da preuzmete vlast na silu, mimo izbora upadajući u RTS sa motornim testerama, preteći dugim cevima, tako što dovezete kamion ispred predsedništva Srbije, pa ne dopuštate Aleksandru Vučiću da izađe sa svog radnog mesta, što ga vređate, što mu napadate porodicu, njegovu ženu, decu, itd.

U prilog onome što govorim, želim da upoznam građane Srbije, da tajkunu, mafijašu, kriminalcu, Draganu Đilasu, nije dovoljno to što je od građana Srbije opljačkao dok je bio na javnim funkcijama više od 500 miliona evra, nije dovoljno to što su Dragan Đilas i Vuk Jeremić tužili predsednika republike Aleksandra Vučića na sumu koja je potpuno nerazumna koliko je visoka.

Dragan Đilas je pre nekoliko dana preko svog advokata Vladimira Todorića, to je onaj inače gospodin koji je na najgrublji mogući način vređao predsednika Francuske, Makrona, a potpredsednik je stranke Vuka Jeremića, Dragan Đilas, dakle pored toga što je tužio Aleksandra Vučića i pored toga što je uzeo od građana Srbije na način kako je to više puta isticao Marijan Risičević preko Junajted grupe, preprodavajući sekunde na RTS, formirajući lažne prekogranične televizijske kanale, i tak dalje. Sve to mu nije dovoljno. On je podneo tužbu protiv Republike Srbije za naknadu nematerijalne štete.

U toj tužbi, između ostalog stoji da je Dragan Đilas javna ličnost i političar, predsednik Stranke slobode i prava. Vladimir Todorić, potpredsednik stranke Vuka Jeremića, on ne zna ni kako se zove stranka Dragana Đilasa, ona se zove Stranka slobode i pravde. Naravno, ona nije ni stranka slobode ni pravde, to je tajkunska i mafijaška organizacija, ali advokat ne zna ni kako se zove stranka njegovog klijenta.

Onda, kaže - Dragan Đilas je bio gradonačelnik Beograda od 2008. do 2013. godine, a nakon toga nije vršio ni jednu javnu funkciju u Republici Srbiji. Ovo je apsolutna laž. Želim da podsetim građane Srbije da je Dragan Đilas 2004. godine, kada je Boris Tadić izabran za predsednika republike postao šef neke izmišljene protivustavne narodne kancelarije predsednika republike i tu funkciju je vršio od 2004. do 2007. godine, da bi 2007. godine postao ministar u Vladi Srbije za tzv. Nacionalni investicioni plan.

Dragan Đilas se nije obogatio u Češkoj, kao što lažno tvrdi, on je iz Češke doneo, po njegovim sopstvenim rečima, 7.000 evra. On se obogatio, ne u periodu od 2008. do 2013. godine, nego u periodu od 2004. do 2013. godine. I, bogati se verovatno i dan danas preko jedne od televizija koja je, u stvari televizija samo po nazivu, u stvari je to jedan agitprop novog DOS koji se zove – Savez za promene i koji 24 sata… mislim na televiziju „N1“, i sad slobodno neka me ponovo razapnu, i mene i sve moje kolege, ali mislim na televiziju „N1“, koja 24 sata vodi jednu besomučnu, ubitačnu kampanju protiv predsednika Republike, protiv Vlade Srbije, protiv ministara u Vladi Srbije, protiv pojedinih narodnih poslanika.

Bio je potpuno u pravu ministar Zoran Đorđević kada je rekao da je ta televizija jedan od onih subjekata koji se prave da ne vide u Srbiji da se dešava išta pozitivno. Svuda oko nas su gradilišta, svuda oko nas su nove fabrike, novi autoputevi, nova radna mesta. Srbija je mnogo bolje mesto za život nego što je bila 2012. godine i Televizija N1 se pravi kao da to ne vidi. Ne vidi ni jedan bager, ni jedan kamion. Ne vidi ni jedan kilometar autoputa, ne vidi ni jedno novo radno mesto, ne vidi ni jednu fabriku, a otvorili smo fabrike po celoj Srbiji. Napravili smo preko 400 km autoputa. To ništa nije bitno. Bitno je da se 24 sata na toj televiziji, koja je navodno prekogranična, a nije prekogranična, nego je sedište na Novom Beogradu, a Novi Beograd nije ni u Luksemburgu, ni u Sloveniji, vodi neviđena hajka i kampanja protiv jednog čoveka koji se zove Aleksandar Vučić samo zato što je on u njihovim očima, potpuno ispravno, glavna smetnja da ponovo preuzmu vlast i da bi radili isto ono što su radili do 2012. godine, a to je pljačkanje građana Srbije.
Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospodin Rističević je rekao da sam zaboravio Novu S. Nisam zaboravio, gospodine Rističeviću, Novu S, nisam zaboravio ni sve druge medije koji su, navodno, neslobodni, poput "Vremena", poput NIN-a, poput "Nedeljnika", poput "Novog magazina", na čijim stranicama možete da pročitate samo najmonstruoznije laži i neistine o Aleksandru Vučiću, o ministrima u Vladi Srbije, o pojedinim narodnim poslanicima, o Srbiji kao državi, itd.

Što se tiče ove tužbe koju je podneo Dragan Đilas protiv države, dakle, sad govorimo o tužbi protiv države, nije sad u pitanju Aleksandar Vučić, njega je već tužio i Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Draganu Đilasu nikad dosta novca. Sad je tužio državu Srbiju, pa između ostalog kaže u toj tužbi - organi Republike Srbije nikada nisu podneli krivičnu ni prekršajnu prijavu protiv tužioca, odnosno Dragana Đilasa, kome moram da se izvinim, rekao sam da je doneo sedam hiljada evra iz Češke, a u pitanju je 70 hiljada evra, niti se protiv njega vodi bilo kakav krivični ili prekršajni postupak. I ovo je apsolutna laž i to građani Srbije treba da znaju.

Onoga dana kada je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao da se pokreće istraga protiv Dragana Đilasa, da bi se utvrdilo kako je moguće da jedan čovek, građanin Republike Srbije, za vreme dok obavlja javnu funkciju može da zaradi, a da vas podsetim, javne funkcije su, ne samo gradonačelnik Beograda, kao što on kaže u svojoj tužbi protiv države Srbije, nego direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, ministar u Vladi Srbije, gradonačelnik grada Beograda i faktički i pravni vlasnik Demokratske stranke. Jer, nemojte da zaboravite, onoga momenta kada je Dragan Đilas otkupio dugove Demokratske stranke prema "Razvojnoj banci Vojvodine", on je postao gospodar Demokratske stranke. I on je i po tom osnovu javni funkcioner. I nije njegova javna funkcija prestala 2013. godine. Ona traje i dan danas.

On je čovek kapitalista, najveći kapitalista u Srbiji, a stranka mu se zove Stranka slobode i pravde. To nigde u svetu nema, da kapitalista, ortodoksni kapitalista koji se obogatio na bezočno kriminalan način, sebe predstavlja kao socijaldemokratu. I sad, kada je Nebojša Stefanović rekao - pokrećemo istragu, da vidimo kako je moguće da se za nekoliko godina neko obogati toliko da zaradi preko 500 miliona evra, to nije moguće ni u Americi, to nije moguće ni u jednoj liberalnoj kapitalističkoj državi, a bilo je moguće u Srbiji, kojom su vladali dosovci, tog dana počinje neviđena hajka i kampanja protiv Nebojše Stefanovića preko N1 televizije, preko "Danas-a", preko raznih Draži Petrovića, Nedima Sejdinovića, Dubravki Stojanovića, Jove Bakića, Boška Obradovića, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, svih mogućih i nemogućih funkcionera nepostojeće Demokratske stranke, protiv Nebojše Stefanovića, kako on navodno ne poseduje validnu diplomu Megatrend univerziteta, a na tom Megatrend univerzitetu predavanje držali Boris Tadić, Snežana Malović, Vuk Jeremić, itd, hvalili se kako je Megatrend univerzitet jedan od najboljih evropskih univerziteta, kako je čast što imamo takav univerzitet, itd.

Dakle, nije tačno da se ne vodi istraga. Vodi se istraga protiv Dragana Đilasa i ja kao građanin Republike Srbije, ne kao poslanik SNS, kao građanin, bih zaista voleo da vidim na kraju te istrage kako je moguće, kojim se to mehanizmima bogaćenja, kojom se to tehnologijom bavljenja biznisom, Đilas obogatio do te mere da je za nekoliko godina stekao imovinu od preko 500 miliona evra, pri čemu vrednost njegovih nekretnina iznosi oko 25-26 miliona evra, a ima u kvadratnim metrima skoro 2.000 kvadrata, što stambenog, što poslovnog prostora.

Čekajte, hajde da stvari svedemo na jezik koji razumeju građani Srbije. Jel to još nekom građaninu Srbije pošlo za rukom? Jel pošlo za rukom bilo kom ekonomisti, lekaru, inženjeru? Nikome nije pošlo za rukom. Pošlo je za rukom samo Draganu Đilasu.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.)

Završavam.

I onoga dana kada se kaže - pokrećemo istragu da vidimo kako se čovek obogatio za nekoliko godina za 500 miliona evra, kreće kampanja protiv Nebojše Stefanovića. Baš me zanima šta će sad novo da izmisle. Ko je sad sledeći na udaru? Zato što je juče Nebojša Stefanović novinarima Tanjuga pokazao ne diplomu, nego kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na njegovo studiranje, sa sve fotografijom kako je izgledao na početku studiranja. I sad je samo nagradno pitanje - ko je sledeći od nas na udaru tih tzv. medija koji su neslobodni? Koga će sad da uzmu na nišan ovi sa N1, ovi iz "Vremena", ovi iz "Danas-a", ovi iz "Nedeljnika", ovi iz "Novog magazina", itd? Ko je sad sledeći kome će da utvrđuju da ima lažnu diplomu, da je nešto ukrao, da je uradio ovo ili ono?

Važno je da su oni pošteni. Važno je da oni imaju validne diplome. Boško Obradović traži diplomu Nebojše Stefanovića, hvali se svojom diplomom, da je završio srpski jezik i književnost, iz savremenog srpskog jezika dobio ocenu sedam, a piše tvitove koji su potpuno nepismeni. Ovde smo ga više puta uhvatili da čovek ne zna da izgovara reči, ne zna akcentologiju. Mene zanima da li je njegova diploma autentična? Jer, ako je neko profesor srpskog jezika i književnosti, a piše nepismene tvitove i ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku, i diplomirao je, pazite, Nebojša Stefanović nije diplomirao kod Aleksandra Vučića, a Boško Obradović je diplomirao kod profesora Mila Lompara, koji je predsednik političkog saveta Dveri, pa to se nije desilo u kulturnoj istoriji Srbije, u obrazovnoj istoriji Srbije, da diplomirate kod čoveka kome ste partijski šef.

To nije bilo ni u vreme komunizma. Oni su vodili računa, makar formalno, da u komisiji ne sede ljudi koji su partijski povezani. Čovek ladno diplomira kod svog predsednika političkog saveta i još se hvali kako je profesor srpskog jezika i književnosti i ima hrabrosti da traži bilo čiju diplomu, ne samo diplomu Nebojše Stefanovića, nego bilo čiju diplomu, a diplomirao pred čovekom kome je on partijski šef.
Nije u pravu gospodin Šešelj, to moram da kažem još jedanput, da se ne vode nikakvi postupci. Dakle, MUP je počelo sa prikupljanjem dokaza o tome kako se Dragan Đilas obogatio, i kako je stekao 500 miliona evra, i više, što vam je manje, više, otprilike budžet jedne Crne Gore, za nekoliko godina dok je bio državni funkcioner.

U ovoj tužbi koju je Dragan Đilas podneo protiv države Srbije, između ostalog se kaže, da Aleksandar Vučić izjave daje kao predsednik republike, ne kao predsednik SNS, i da označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja. Aleksandar Vučić ne označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja, nego ga je samo pitao, kao što ga pitamo i svi mi, kako je moguće da se neko obogati toliko za nekoliko godina koliko obavlja različite javne funkcije, funkciju direktora narodne kancelarije, funkciju ministra u Vladi Srbije, funkciju gradonačelnika Beograda, funkciju vlasnika DS.

Ima jedna zanimljiva stvar u ovoj tužbi, to građani Srbije treba da znaju, i ovo takođe, može da posluži kao dokaz vrhunskog licemerja onoga što se naziva Savez za Srbiju. U tužbi se kaže – fizički napadi i pretnje opozicionim političarima i novinarima, su postali redovna pojava od kada je Aleksandar Vučić, predsednik republike, i neko ko zastupa tuženu. Ovo tuženu, znači državu Srbiju.

Znači, Dragan Đilas u svojoj tužbi priznaje da je Aleksandar Vučić neko ko po Ustavu zastupa Republiku Srbiju, a svakoga dana od tog istog Dragana Đilasa, od tog Vuka Jeremića, od Boška Obradovića, od raznih lažnih novinara, raznih analitičara i raznih stručnjaka za sve i svašta možete da čujete jedno te isto pitanje – odakle pravo Aleksandru Vučiću da vodi dijalog o KiM? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da dovodi investitore? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da otvara fabrike? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da obećava ljudima koji su u nevolji da će im biti uvedena kanalizacija, da će im biti napravljen put idt.?

Kažu, nema pravo po Ustavu, ne sme on to da radi, to nije njegovo ovlašćenje koje proističe iz Ustava Republike Srbije, a onda sastave tužbu protiv Republike Srbije i kažu – e, pa taj Aleksandar Vučić zastupa Republiku Srbiju, on je taj koji je kao zastupnik Republike Srbije označio Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja.

Sada, naše pitanje za njih, iz tzv. Saveza za Srbiju je – jel, Vučić ima pravo da radi ovo što radi? Mi mislimo da ima pravo, i te kako, ima pravo, i ne samo pravo, kao predsednik republike ima i obavezu da bude u službi svih građana Republike Srbije. Dakle, ima pravo da dovodi investitore, ima pravo da pomaže građanima koji su u nevolji, ima pravo da otvara nove fabrike, ima pravo da otvara nova radna mesta, ima pravo da se bori protiv kriminala i korupcije, jer to proističe pre svega, iz Ustava Republike Srbije. Ali, to proističe, i to građani Srbije treba da znaju, to priznaje i sam Dragan Đilas, to priznaje i Vuk Jeremić u ovoj tužbi, da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa tuženu Republiku Srbiju, jer jadnom Draganu Đilasu je malo ono što je ukrao dok je bio na vlasti. On sada kao opozicionar pokušava da ošteti državu Srbiju, pa je tužio državu Srbiju zbog izjava koje daje predsednik republike, kao kako on kaže u svojoj tužbi, zastupnik tužene.

Znači, sad smo utvrdili da Aleksandar Vučić i to je Dragan Đilas priznao kroz ovu tužbi, da Aleksandar Vučić potpuno u pravu i da ima sve ustavne kapacitete da radi sve one poslove koje obavlja, a koji su u korist građana Srbije.

I kad god kažu da Aleksandar Vučić nema pravo da vodi dijalog o KiM, da nema pravo da razgovara sa stranim zvaničnicima, da nema pravo da putuje u Republiku Srpsku, da nema pravo da razgovara sa Srbima iz Hrvatske, sa Srbima iz Crne Gore itd. mi ćemo im pokazati lepo, ne Ustav Srbije, pošto su ga pregazili mnogo puta, nego tužbu Dragana Đilasa u kojoj lepo piše da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa Republiku Srbiju. Ako neko zastupa Republiku Srbija, onda ima pravo i da se za tu Republiku Srbiju bori i da brine o svim građanima Republike Srbije i da brine o njihovim interesima i da im pomaže i onda kada im je teško.
Mislim da je Vlada Srbije dobro postupila što ovaj amandman nije prihvatila.

Inače, Vlada Srbije je na udaru Boška Obradovića već duže vreme, 15. jula 2019. godine, u sedam časova i 36 minuta, visokoobrazovani, visokoumni Boško Obradović, kaže ovako u svom tvitu - dobro jutro potpredsedniče Vlade, obraća se Nebojši Stefanoviću, nije sramota nemati fakultet, mnogo je moralnih i stručnih ljudi bez fakulteta, u mnogo čemu boljih od visoko školovanih. Sramota je i kriminal, kupiti fakultetsku diplomu, pazite, glumeti, obratite pažnju gospodine Rističeviću, glumeti doktora nauka i doći na prevaru na vlast i visoko državnu funkciju.

Znači, čovek napiše glumeti doktora nauka, a predstavlja se kao profesor srpskog jezika i književnosti. Sada ja pitam, da li je validna diploma Boška Obradovića? Molim nadležne državne organe, molim prosvetnu inspekciju da utvrdi da li je Boško Obradović diplomirao srpski jezik i književnost na zakonom propisan način? Jer, za mene je potpuno nelogično i ne prihvatljivo da neko ko je profesor srpskog jezika i književnosti kaže da neko, odnosno da kaže - glumeti doktora nauka.

Vlada Srbije je na udaru i Aleksandar Vučić su na udaru još jednog velikana srpske političke scene, to je Janko Veselinović. O njemu je često puta govorio moj uvaženi kolega prof. Marko Atlagić.

(Marko Atlagić: Stanokradica.)

Tako je.

Janko Veselinović se oglasio na tviteru 16. jula 2019. godine, u 14 časova i 13 minuta. Ozlojeđen, inače činjenicom da je francuski predsednik Makron došao u posetu Srbiji, ozlojeđen činjenicom da ga je primio predsednik Republike, Aleksandar Vučić, da su imali vrlo kvalitetan, ne samo diplomatski, nego prijateljski razgovor, da se Makron obratio građanima Srbija na srpskom jeziku i ono što je veoma zanimljivo, gospodine Rističeviću, pogledajte, on je napisao taj tvit 16. jula 2019. godine i piše lepo – iz Hrvatske.

(Marijan Rističević: Stan Milice Badže.)

Tako je, znači Janko Veselinović bi da sruši Aleksandra Vučića tako što se kupa u Hrvatskoj, na Jadranskom moru. Ne možete da pobedite čoveka koji nije otišao na godišnji odmor, ako se ne varam, devet godina. Ne možete da pobedite čoveka koji radi dan i noć. Ne možete da pobedite Vladu Srbije koja se danonoćno bori za interese građana Srbija. Ne može Janko Veselinović sa hrvatskog primorja, tvitujući protiv posete Makrona, da bude ozbiljna pretnja i ozbiljna konkurencija Aleksandru Vučiću, ne možete.

Ako hoćete da pobedite Aleksandra Vučića, morate više da radite od njega, morate da budete bolji od njega, morate više opština, gradova, sela da pregazite svojim nogama od Aleksandra Vučića. Kako oni to čine? Tako što letuju na hrvatskoj primorju i to, pazite, Janko Veselinović, i o tome su govorile moje kolege i Atlagić i Rističević, letuje na Jadranskom moru, u stanu koji je oteo, odnosno koji mu je dala Hrvatska vlast, od žene koja je proterana iz Hrvatske i koja se zove Milica Badža. Sram ga bilo. Ovamo se bori za neku pravdu, za neku istinu, hoće da promeni vlast u Srbiji. Onaj koji otima srpske stanove u Hrvatskoj, piše tvitove iz Hrvatske protiv Aleksandra Vučića, on da pobedi Aleksandra Vučića? Nemoguće. Zato što je nemoguće da ga pobede na izborima, onda su se dohvatili motornih testera, vešala, kamiona, bagera, preko Jove Bakića nam prete dugim cevima, itd. Dakle, stvari su ovde potpuno jasne.
Kolega Savić je rekao u replici da nisam pominjao Dragana Đilasa. Pominjao sam Dragana Đilasa danas mnogo puta, zato što sam hteo da obavestim građane Srbije da Draganu Đilasu nije dovoljno to što je od građana Srbije ukrao 500 miliona evra, nije mu dovoljno to što su on i Vuk Jeremić tužili Aleksandra Vučića kao fizičko lice, kao pojedinca, nego je sada tužio i državu Srbiju. I to je tužio državu Srbiju zato što ga je predsednik Republike Aleksandar Vučić označio kao navodno narodnog neprijatelja koji potkrada svakog građanina Srbije.

Aleksandar Vučić nije rekao za Dragana Đilasa da je narodni neprijatelj, ali jeste rekao da se nezakonito obogatio dok je bio direktor Narodne kancelarije, dok je bio ministar u Vladi Srbije, dok je bio gradonačelnik Beograda i zbog toga je Ministarstvo unutrašnjih poslova preduzelo zakonom propisane radnje da se utvrdi kako je Dragan Đilas došao do tih 500, odnosno i više od 500 miliona evra, a ponavljam još jedanput, to vam je otprilike približno budžetu jedne države kao što je Crna Gora. To nikome živom u Srbiji nije pošlo za rukom, to je pošlo za rukom Draganu Đilasu. Dakle, Dragana Đilasa sam pominjao u tom kontekstu.

Morao sam da spomenem i ove njegove jurišnike, zato što je ovo dokaz koliko su ti ljudi licemerni. Licemeran je Boško Obradović koji traži nečiju diplomu, predstavlja se kao profesor srpskog jezika i književnosti, a onda u tvitu napiše da je sramotno: „glumeti doktora nauka“. Spominjao sam i ovog jurišnika Janka Veselinovića, kome je žao što je Makron došao u Srbiju, što ga je primio Vučić, a što nije Makron hteo da razgovara sa Đilasom, Boškom Obradovićem, Vukom Jeremićem i njima sličnima i oglasio se tvitom iz Hrvatske. Oglasio se tvitom sa Jadranskog mora iz mesta u kome mu je hrvatska država poklonila stan proterane Srpkinje 1995. godine, Milice Badže. To sam uradio da bi građani Srbije znali sa kakvim političkim protivnicima mi imamo posla. A vama hvala što sedite u Narodnoj skupštini Republike Srbije, što poštujete ovaj visoki zakonodavni dom, što poštujete državu Srbiju i što pokazujete na svom primeru, iako ste opoziciona partija, da možemo civilizovano i kulturno da razgovaramo i o onim temama oko kojih se ne slažemo.

Problem je sa onima koji navodno bojkotuju sednice Skupštine Srbije, ali ne bojkotuju skupštinske plate, ne bojkotuju putovanja u inostranstvo, hteli bi da dođu na vlast bez izbora, odnosno hteli bi oni izbore, ako ćemo pošteno, ali da na njima ne učestvuje Aleksandar Vučić i SNS. I onda u međuvremenu, tako u dokolici, pošto nemaju šta da rade, ne znaju šta će od sebe, to su sve sami besposličari i lenjivci, ovaj što je navodno profesor srpskog jezika i književnosti ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku, taj što kaže da ima fakultet, ne znam gde mu se fakultet nalazi, a sumnjiva mu je, inače, gospodine Rističeviću, i diploma, jer čudi me da profesor srpskog jezika i književnosti ne ume da se izražava na književnom jeziku, a ovaj drugi što bi da obori Aleksandra Vučića kupa se u Hrvatskoj na moru, tvituje iz Hrvatske i onda kad se vrati sa plaže ide, sram ga bilo, u stan koji je oteo, odnosno koji je hrvatska država otela od žene Srpkinje proterane u "Oluji" 1995. godine. Takvi da pobede Aleksandra Vučića, takvi da pobede SNS na izborima, demokratskim izborima, nikad.
Mislim da je Vlada Srbije dobro postupila što je odbila amandman kolege Savića zato što po Zakonu o državnoj upravi sva ovlašćenja ministarstva su, u stvari skoncentrisana u rukama ministra i zbog toga u Predlogu zakona i pravilni stoji reč ministar, jer on je tak koji u ime ministarstva donosi sve opšte i pojedinačne pravne akte.

Ono što takođe želim da kažem, vezano je za onaj čuveni tekst od pre nekoliko dana „Elita i plebs“ koji je napisao Aleksandar Vučić u „Politici“. Jedna od organizacija koja se našla prozvanom i koja se oglasila povodom tog teksta je i organizacija koju smo mi ovde, narodni poslanici, često puta pominjali, a to je organizacija BIRODI.

Biro za društvena istraživanja je navodno jedna nezavisna novinarsko-istraživačka kuća koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja. Tako se predstavljaju građanima Srbije.

Međutim, istina je potpuno drugačija i ovo što želim da kažem, niko ne treba da shvati kao napad na ovu organizaciju, ovo je istina o toj organizaciji.

Biro za društvena istraživanja je od oktobra 2016. godine, dakle, evo, već skoro pune tri godine, deo političke organizacije Građanski front. Taj Građanski front čine Inicijativa „Ne davimo Beograd“, Lokalni front iz Kraljeva, Udruženje predsednika Skupštine stanara iz Niša, Pokret RTV iz Novog Sada, Liga Roma, i multietnički centar za razvoj regije Dunav 21 iz Bora.

Dakle, BIRODI nije nikakva nezavisna novinarsko-istraživačka kuća nego je deo jednog političkog bloka koji se otvoreno svrstao na stranu Saveza za Srbiju, koga predvodi Dragan Đilas i koji vodi otvoreni političi rat, pre svega protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića i protiv SNS.

Inače, dozvolite mi samo da upoznam građane Srbije, danas je petak, radni dan, mi narodni poslanici radimo, a jedan koji je, takođe, sticajem okolnosti narodni poslanik zato što se nešto ubacio na listu jedne političke stranke i koja se u međuvremenu raspala, nije na svom radnom mestu, iako uredno prima svakog meseca platu, a to je, gospodine Rističeviću vama dobro poznat i bivši premijer, Zoran Živković. On se oglasio sad preko „Tvitera“ u 12:52 min. i pogledajte kako nas vređa: „Ove vedete SNS ovaca i SPS ovaca…“ Znači, mi smo ovce, pored toga što smo krezubi, što smo glupi i što smo sendvičari, u „Danasu“ su nas prikazali… neću da upotrebim izraz, verujte mi, na karikaturi kako su prikazali narodne poslanike, juče u emisiji na „N1“ nas nazivaju stokom, sad nas Zoran Živković, verovatno iz nekog svog luksuznog stana ili možda sa nekog letovališta u Turskoj ili ko zna gde iz belog sveta, naziva ovcama i kaže: „Ove vedete SNS ovaca i SPS ovaca, trenutno na sednici repliciraju jedan drugome, kršeći ponovo Poslovnik. Prave se ludi i glupi.“

Znači, mi smo ludi, glupi, ovce smo, krezubi smo, nikakvi smo, on je čovek jako pametan, on je isto kao i Dragan Đilas, pošlo mu je za rukom, jednom polupismenom čoveku koji je kupio neku dopisnu školu u Makedoniji još u vreme SFRJ, da zbog toga što je ubijen premijer Đinđić sticajem nesrećnih političkih okolnosti, on postane predsednik Vlade Srbije, da se obogati i da nas ovog puta vređa preko „Tvitera“.

Inače, oglasio se i Boško Obradović. Kaže: „Čujem da je veliki junak, Aleksandar Martinović danas u skupštini utvrdio da sam nepismen i da imam antisrpski akcenat.“ Nisam rekao da ima antisrpski akcenat, nego da ima akcenat koji je suprotan srpskom književnom jeziku. Nije čovek dobro razumeo šta sam rekao. I, kaže: „Sve je to bez mogućnosti da mu odgovorim kako priliči velikim junacima iz SNS. Izgleda da mnogo boli afera „Megatrend“ i da nemaju rešenje da izađu iz toga.“ Nikakva afera „Megatrend“. Zahvaljujem se, kolega Orliću, nikakva afera „Megatrend“ ne postoji. Nebojša Stefanović je juče pokazao, ne samo svoju diplomu, nego kompletan svoj studenski dosije novinarima koji su u to imali uvid, a Boško Obradović i te kako ima priliku da dođe u Narodnu skupštinu da sučelimo argumente, da vidimo ko ima validnu diplomu, ko nema validnu diplomu, da vidimo čija je politika bolja. Ali, on više voli Đilasove i Šolakove pare, na kraju krajeva, od njih više i zarađuje nego što je poslanička plata.

Sad zamislite, Boško Obradović, ne samo što je na platnom spisku Narodne skupštine, on prima platu kao narodni poslanik…

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Samo da vam kažem, gospodine Milićeviću, to je važna stvar, imam obavezu kao predsednik Administrativnog odbora.

(Predsedavajući: Izvolite.)

Skupština Srbije svakog meseca plaća Bošku Obradoviću zakup stana u Beogradu, koji se nalazi na Dedinju, ne nalazi se u Borči, ne nalazi se u Kotežu, ne nalazi se u Grockoj, nego se nalazi na Dedinju. Dakle, prima platu u Narodnoj skupštini, mi mu plaćamo, tj. Narodna skupština mu plaća iz svog budžeta zakup stana na Dedinju, i naravno, čovek je na platnom spisku Dragana Đilasa, Šolaka, i bori se za KiM, bori se za Srbiju, bori se za napaćene građane Srbije na isti način na koji se bori Janko Veselinović.

Ovaj sa Dedinja, Janko Veselinović sa Hrvatskog primorja, Zoran Živković, ne znam trenutno gde se trenutno nalazi, da li je na Vračaru, u stanu od 200 kvadrata, da li je u Turskoj, da li je na Bahamima, pitaj Boga gde je, u svakom slučaju, opljačkali su narod, dok su bili na vlasti živeli su njegovoj grbači, sad neće da dođu u Narodnu skupštinu, neće da rade, nas nazivaju ovcama, krezubima, nepismenima, stokom, itd. Hvala im na tome, ali građani Srbije mogu ovih dana da vide ko se bori za njihove interese, ko planduje, ko ne radi i ko prima za svoj nerad.
Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Pa, morao sam da reagujem na ono što je na svom tviter nalogu napisao Zoran Živković zato što želim da građani Srbije čuju šta ta tzv. kvazi elita misli o narodnim poslanicima koji savesno rade svoj posao.

Ja se ne ljutim kada Zoran Živković nazove Vladimira Orlića, Acu Markoviću, Marijana Rističevića, Marka Atlagića, mene stokom, ovcama, bitangama, ološem itd. Mi smo, da kažem, muškarci, mi smo na to navikli i nekako to lakše podnosimo, ali, pogledajte, Zoran Živković dok nije na svom radnom mestu, a prima platu kao narodni poslanik, pa kažite mi u kojoj demokratskoj državi je to moguće? Da li je to moguće u Velikoj Britaniji? Da li je to moguće u Nemačkoj, u Francuskoj ili u Italiji? Da li je to moguće bilo gde, u bilo kojoj demokratskoj zemlji?

Dakle, dok nije na svom radnom mestu, a prima platu kao da jeste, on ovcama naziva Dušicu Stojković, Adrijanu Avramov, gospođu Vukojičić, gospođu Malušić i sve ove divne žene iz SNS, koje su i danas na svom radnom mestu i koje su bile i juče i koje su svih ovih meseci na svom radnom mestu, uredno rade svoj posao, savesno, pošteno i nikoga nisu vređale. On njih naziva ovcama i onda se predstavljaju da su oni neka elita i ljute se na Aleksandra Vučića kada ih naziva lažnom elitom? Pa, naravno da su lažna elita, naravno da su kvazi inteligencija.

Ko je zaista pripadnik elite, ko je zaista intelektualac, da li može ove divne žene da nazove ovcama? A on je sve njih nazvao ovcama. Zašto? Zato što ne sede po kafićima? Zato što ne sede po splavovima? Zato što nemaju stanove od 200 kvadrata? Zato što nemaju, kao Dragan Đilas, samo u nekretninama 25 miliona evra? Zato što nemaju dve hiljade kvadrata stambenog i prostornog prostora? Mi smo ovce. Mi smo stoka. Mi smo banditi. Mi smo krezubi. Mi smo botovi. Mi smo sendvičari. Mi smo, pitaj boga šta nismo.

Zato je dobro da građani Srbije ovo čuju. I mi ćemo na ovome da insistiramo, zato što hoćemo da razobličimo one koji sebe smatraju elitom, one koji sebe smatraju intelektualcima a u stvari su sve suprotno od toga.

Pročitaću vam nešto iz čega ćete da vidite da poslednji koji ima pravo da postavlja pitanje bilo čije diplome, pa i diplome Nebojše Stefanovića, jeste upravo Boško Obradović. Pošto su se u ovom njihovom tzv. Savezu za Srbiju malo posvađali, nisu saglasni da li da bojkotuju izbore, da li da ne bojkotuju, da li da se vrate u Skupštinu, da li da se ne vrate, ko da se vrati, ko da se ne vrati, došlo je do određenih sukoba. I, jedan od koalicionih partnera pita sledeće - Pitaj tvog najbitnijeg koalicionog partnera Boška, misli se na Boška Obradovića, kakvog to saobraćajnog fakulteta diplomu ima njegov jedan od najbitnijih funkcionera Borko Puškić, koji mu je predsednik izvršnog odbora i član predsedništva? Sam znaš da pravi Saobraćajni fakultet postoji samo jedan u Srbiji, tj. na Voždovcu. Njegov Borko nikad nije kročio nogom na taj fakultet, ali mu ne smeta da se predstavlja kao diplomirani saobraćajni inženjer i pretenduje na pozicije gde je uslov da budeš diplomirani saobraćajni inženjer. On je kupio diplomu nekog poludivljeg saobraćajnog smera negde u unutrašnjosti Srbije, što nema veze sa Saobraćajnim fakultetom u Beogradu.

Eto, građani Srbije, takvi ljudi postavljaju pitanje validnosti diplome Nebojše Stefanovića. Svojevremeno su, dok je Saša Janković bio predsednički kandidat, odnosno pretendovao da bude predsednički kandidat, tražili da pokažemo diplome i ja ovde kad sam doneo indeks Aleksandra Vučića, oni su svi živi skočili na Srpsku naprednu stranku i kažu - otkud tebi pravo da donosiš indeks Aleksandra Vučića? Pa, zato što sam ponosan što mi je na čelu stranke čovek koji je bio jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta i koji je u roku od četiri godine na krajnje pošten način, učeći, marljivo radeći, završio taj fakultet sa prosečnom ocenom većom od devet.

Ja sad pitam - gde su oni sa svojim diplomama? Gde su oni sa svojim indeksima?

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ovaj što se predstavlja kao profesor srpskog jezika i književnosti dobio je iz savremenog srpskog jezika sedam, ja mislim da mu je to poklonjeno a kaže - glumeti doktora nauka. Neko mora da mu je poklonio tu sedmicu, čim čovek ne razume i ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku.
Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospođa Nataša Jovanović je spominjala ovde Dragana Đilasa, vođu Saveza za Srbiju i najvećeg tajkuna u Srbiji. Želim da obavestim građane Srbije da se gospodin Dragan Đilas danas obratio javnosti.

Nije dovoljno što je juče Nebojša Stefanović, odnosno konkretno akademik Ljubiša Rakić, predsednik Saveta Univerziteta Megatrend i član SANU, pokazao ne samo diplomu, nego kompletan studenski dosije Nebojše Stefanovića.

Danas se oglasio Dragan Đilas, kome sve to nije dovoljno, najpre su tvrdili da Nebojša Stefanović nema diplomu, pa kada smo pokazali diplomu, onda su rekli, dobro ima diplomu, hajde sada da vidimo kada se upisao i da li ima validan studenski dosije. Pa, kada smo pokazali studenski dosije, sa sve fotografijom Nebojše Stefanovića, iz 1995. godine, danas Dragan Đilas, praveći se da sve to ne vidi, kao što ne vidi ni gradilišta po Srbiji, kao što ne vidi ni nova radna mesta, kao što ne vidi ni nove autoputeve, kao što ne vidi sve ono dobro što je uradila Vlada predvođena SNS i ono što je uradio predsednik republike Aleksandar Vučić, danas Dragan Đilas kaže, između ostalog, za akademika Ljubišu Rakića, predsednika Saveta Univerziteta Megatrend, da je on sramota za SANU. Dakle, Ljubiša Rakić je, kao redovni profesor Univerziteta i kao akademik, redovni član SANU, sramota za SANU, po mišljenju Dragana Đilasa, samo zato što je pokazao kompletan studenski dosije Nebojše Stefanovića.

Sada ja pitam Dragana Đilasa, koji dokaz još da mu ponudimo da bi se uverio da Nebojša Stefanović ima validnu diplomu i da je na regularan način završio fakultet? Ja sam danas postavio pitanje i mi ćemo i dalje na tome da insistiramo, na validnosti diplome Boška Obradovića, jer sumnjam da je neko mogao na regularan način da završi srpski jezik i književnost, a ne ume na srpskom jeziku da se izražava, i šta je sa ovim njegovim predsednikom izvršnog odbora i članom predsedništva, Borkom Puškićem, koji očigledno ima neku kupljenu diplomu nekog lažnog Saobraćajnog fakulteta, kupljenog ko zna gde, u unutrašnjosti Srbije.

I, da, ono što je dobro primetio gospodin Rističević, ja bih baš voleo da vidim diplomu nekadašnjeg predsednika Vlade Zorana Živkovića, koji se uključio u kampanju protiv Nebojše Stefanovića. Da mi vidimo tu diplomu Zorana Živkovića, da vidimo šta je čovek po zvanju, gde je završio fakultet ili gde je završio tu višu školu, koliko je studirao, kada je on upisao taj fakultet ili tu višu školu, koje ispite je polagao i kod kojih profesora, itd? Pa, da vidimo malo i diplome nekih drugih.

Ima tu među njima koji su se obogatili u vreme bivšeg režima, koji su studirali po 12 godina. Ima Goran Ješić, koji je isto tako na sumnjiv način došao do diplome. Pa, i ovaj Dragan Đilas, sećate ga se gospođo Jovanović, prvi put sam ga video na televiziji u martu 1991. godine, kada je bio vođa onog studenskog protesta posle 9. marta, kada je razgovarao sa Slobodanom Miloševićem. Studirao je ko zna koliko, otišao u Češku, tamo navodno zaradio 74 hiljade evra, 2004. godine postao član DS, postao predsednik, odnosno direktor, to se tako zvalo, Narodne kancelarije predsednika Republike, postao ministar za nacionalni investicioni plan, postao gradonačelnik Beograda, posle toga postao vlasnik DS, otkupljujući dugove DS, prema Razvojnoj banci Vojvodine. Čovek se obogatio za, neki kažu, 500 miliona evra, neki za 720 miliona evra. To vam je dragi građani Srbije, budžet jedne Crne Gore. Taj Dragan Đilas, završavam, danas kaže da je Ljubiša Rakić jedan intelektualac, pravi intelektualac, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, sramota za SANU.
Evo, gospodine Rističeviću, mi smo danas pričali, i ne samo danas, o kampanji koja se vodi protiv predsednika Republike, protiv Vlade Republike Srbije, protiv pojedinih narodnih poslanika koji su deo vladajuće koalicije. Upravo sada čitam na portalu N1, to je vest od 15.18 časova, kaže da vi, Vlada Orlić, ja, Aca Marković i neki drugi poslanici, kaže: „vršimo novo targetiranje medija i nevladinih organizacija u Skupštini Srbije“. Dakle, N1 nastavlja svoju kampanju protiv SNS i njenih koalicionih partnera. Ja ne znam na koji način smo mi izvršili targetiranje, sem što postavljamo svakoga dana pitanje – u kojoj državi je moguće da jedna televizija kaže za sebe da je prekogranična, a zapravo ima svoje sedište na Novom Beogradu i pri tome 24 sata vodi besomučnu kampanju protiv predsednika Republike, protiv Vlade, protiv Skupštine Srbije, protiv države Srbije, ismeva narodne poslanike, organizuje emisije u kojima se narodni poslanici nazivaju stokom itd.

Što se tiče nevladinih organizacija, ja danas nisam spomenuo nijednu nevladinu organizaciju, osim ako ne računaju organizaciju BIRODI, koja za sebe kaže da je nezavisna novinarsko-istraživačka kuća, a od oktobra 2016. godine je deo jedne široke političke organizacije koja se zove „Građanski front“, a tu je, između ostalog, i inicijativa „Ne davimo Beograd“, to su vam oni što su nosili žutu patku, to su oni koji se protive izgradnji „Beograda na vodi“ i to su oni koji i ne kriju da su otvoreni protivnici Aleksandra Vučića i SNS.

E sad, mene zanima šta oni očekuju? Da mi ovde izigravamo glinene golubove, da ćutimo, da ne smemo jednu jedinu reč da kažemo, samo zato što su oni sami sebe proglasili slobodnim i nezavisnim medijima.

Nisu oni ni slobodni, ni nezavisni mediji. Prvo, oni krše važeće propise Republike Srbije. Drugo, to su političke organizacije koje vode otvorenu borbu protiv Aleksandra Vučića i protiv SNS i dok budu trajale sednice Skupštine Srbije mi ćemo se protiv takvih boriti. Protiv novinara nemamo ništa, ali protiv političara koji su se maskirali u novinare naš zadatak je da ih demaskiramo i da građanima Srbije predstavimo onakvima kakvi jesu. Kao opozicionare, kao političke protivnike, kao ljude, koji vode otvoreni politički rat protiv naše stranke, protiv predsednika Republike i protiv Vlade.