To bi sve bilo u redu, gospodine Mirčiću, da to tako piše u Predlogu zakona, ali to ne piše. Govori se o građanima koji su imali deviznu štednju položenu kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ.

Kad se kaže građana, u Narodnoj skupštini Republike Srbije misli se, pre svega, na građane Republike Srbije. Vi ste sad pomenuli, slučaj „Zagrebačke banke“, pa „Zagrebačka banka“ nema veze, ona nije predmet regulisanja ovog zakona. „Zagrebačka banka“ je imala sedište u Zagrebu, u Hrvatskoj. Ovde se radi o bankama koje su osnovane u Republici Srbiji, odnosno imale sedište u Republici Srbiji i pored toga imale svoje filijale na teritorijama bivših jugoslovenskih repulika.

Iz iskustva znam da su mnogi Srbi iz Hrvatske štedeli upravo u tim, uslovno rečeno, u to vreme, srpskim bankama. Štedeli su u srpskim bankama, a u međuvremenu su izbili oružani sukobi na teritoriji Hrvatske, došlo je do promene vlasti u Hrvatskoj, počelo je proterivanje Srba iz Hrvatske još 1991. godine, pre nego što su se desili „Bljesak“ i „Oluja“, desili su se 1995. godine „Bljesak“ i „Oluja“ i veliki broj tih ljudi, koji su u međuvremenu postali građani… Hajde da raščistimo i tu stvar. Kad se kaže građani, misli se u stvari na državljane. Dakle, mnogi Srbi koji su proterani iz Hrvatske su u međuvremenu postali građani tj. državljani Republike Srbije, a štedeli su, imali su deviznu štednju u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji današnje Republike Srbije, a te banke su imale svoje filijale, između ostalog, i u Hrvatskoj.

Ovim zakonom idemo u prilog, odnosno pomažemo tim građanima, produžavamo im rok da bi mogli da prikupe validnu dokumentaciju i da bi mogli da ostvare svoja prava. O tome se radi, jer mnogi ljudi nisu uspeli da ponesu sa sobom devizne knjižice ili neki drugi dokaz da su štedeli u tim bankama i mnogi Srbi iz Hrvatske su čisto iz patriotskih razloga, još u to vreme, 70-ih, 80-ih godina, štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale u Zagrebu, Osijeku, Rijeci, Splitu, Zadru, Dubrovniku itd.

Mislim da je ovaj zakon apsolutno u korist građana Republike Srbije i oni koji su, da kažem, autentični građani Republike Srbije i oni koji su to postali zato što su proterani iz Hrvatske, iz BiH i iz nekih drugih bivših jugoslovenskih republika.

Što se tiče obrazloženja gospodine Mirčiću, vi ste pročitali samo deo obrazloženja. Dakle Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije i da ne čitam sada ceo naziv, donet je u izvršavanju obaveza Republike Srbije u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Dakle, ovde se ne radi o slučaju Ališić protiv Srbije, nego o slučaju Ališić protiv pet bivših jugoslovenskih republika. To je jedna stvar.

Druga stvar, neću sada ulaziti u ovaj deo polemike, koji iskren da budem nisam najbolje razumeo, da ovde sede poslanici koji govore jezikom Ante Pavelića, taj deo nisam razumeo, ali to sada nije bitno. Radi se o sledećem, ovaj zakon i mi na tome insistiramo, ide u korist Srba koji su u međuvremenu proterani iz Hrvatske zato što su štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale između ostalog i u Hrvatskoj.

Šta su uradili Hrvati 1991. godine kada je počeo rat? Oni su upali u filijale i „Beogradske banke“ i mnogih drugih banaka koje su imale sedište u Republici Srbiji i zaplenile kompletnu imovinu tih banaka, kompletnu imovinu, ne samo novac, celokupnu imovinu tih banaka i do danas u najvećem broju slučajeva ta imovina nije vraćena bankama koje su osnovane u Republici Srbiji.

Ovaj zakon se između ostalog odnosi i na Srbe koji su postali u međuvremenu državljani Srbije zato što su proterani iz Hrvatske. Druga stvar, nemojte da zaboravite onu drugu stranu medalje kada je u pitanju Evropski sud za ljudska prava. Tamo imate čitav niz slučajeva u kojima Srbi iz Hrvatske tuže Hrvatsku zbog toga što im nije izmirila obaveze po osnovu neisplaćene devizne štednje, a štedeli su u bankama koje se smatraju hrvatskim, odnosno koje su osnovane na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske, a u ono vreme Socijalističke Republike Hrvatske.

Kada govorimo o presudama Evropskog suda za ljudska prava, znam šta vam ovde bode oči, ovo prezime Ališić. Ališić je tužio između ostalog i Srbiju pa sada Srbija mora da postupa po presudi Evropskog suda za ljudska prava. Moramo da postupamo, jer će onda i drugi morati da postupaju kada su u pitanju naši ljudi koji vode sporove pred Evropskim sudom za ljudska prava, neki protiv Slovenije, neki protiv Hrvatske, neki protiv BiH, a to su vam mahom Srbi, etnički Srbi. Imate takvih slučajeva koliko hoćete pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ne možete onda u takvim situacijama da birate ovu presudu ću da poštujem, a ovu presudu neću da poštujem.

Mi ćemo poštovati ovu presudu, ali ćemo onda insistirati da se poštuju i sve sledeće presude koje budu donete, jer ova presuda ima karakter precedenta, dakle, nečega što je postalo zakon, odnosno pravilo. Ako je u ovom slučaju doneta presuda u korist Ališića protiv pet bivših jugoslovenskih republika, onda Srbija kao država sa pravom očekuje da se ista takva presuda donese u korist Srba koji su tužili banke ili države koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije, poput Slovenije, poput Hrvatske, poput Bosne i Hercegovine, poput Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije.

Ovde ima mnogo stvari sa kojima se ja ne slažem sa gospodinom Mirčićem, one nemaju veze ni sa kakvom ideologijom. Prosto, faktografski neke stvari nisu tačne, po mom razumevanju stvari.

Prvo, nije tačno da je po Ustavu iz 1974. godine u SFRJ svaka republika, odnosno autonomna pokrajina imala svoju centralnu banku, to nije tačno. Ustav iz SFRJ je bio katastrofalan, taj iz 1974. godine, pre svega po Republiku Srbiju i pre svega po srpski narod u celini. Ali, po tom saveznom Ustavu iz 1974. godine postojala je samo jedna centralna banka, Narodna banka Jugoslavije, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina nisu imale svoje narodne banke, dok se te bivše jugoslovenske republike nisu osamostalile. To je jedna stvar.

Druga stvar, pošto nas već upućujete na čitanje obrazloženja, u obrazloženju vam lepo stoji, i to na prvoj stranici obrazloženja, pomera se početak isplate za šest meseci. Znači, pomera se početak isplate za šest meseci. Ali, ono što je važno da građani Srbije čuju – zašto se donosi ovaj zakon. To, takođe, piše u obrazloženju.

U procesu verifikacije devizne štednje Ministarstvo finansija i Uprava za javni dug su se susreli sa brojnim problemima vezanim za pribavljanje potrebnih dokaza propisanih zakonom i pravilno utvrđenje stanja stvari, a najveći problem je vezan za izdavanje potvrda nadležnih organa bivših republika SFRJ, o tome da devizni štediša nije ostvario svoje pravo po osnovu devizne štednje, budući da su u nekim od bivših republika SFRJ štediše mogle da ostvare svoje pravo po osnovu devizne štednje.

Dakle, problem je nastao u Sloveniji, problem je nastao, pre svega, u Hrvatskoj, zato što njihovi nadležni organi nisu izdavali potvrde o deviznoj štednji i onda je Republika Srbija morala da pribegne donošenju zakona. Čak i da nema ove presude Evropskog suda za ljudska prava, čak i da je zanemarimo, mi imamo jednu objektivnu situaciju da mnogi građani Republike Srbije koji su poreklom iz Hrvatske, doći ću i do sukcesije, ne mogu da ostvare svoje pravo zato što ne mogu da pribave dokumentaciju, jer im se pravi problem od nadležnih organa, pre svega, Republike Hrvatske. Oko toga smo se složili.

Što se tiče sukcesije, tu postoje, gospodine Mirčiću, dva problema. Mi Srbi, kad kažem mi Srbi, sad to malo patetično zvuči, ali mi imamo dva viđenja sukcesije, do 2000. godine i posle 2000. godine. Do 2000. godine vlast, kakva god da je bila, imala je potpuno pravilan stav da je jedini pravni sledbenik bivše SFRJ Savezna Republika Jugoslavija. To je potpuno, u pravno teorijskom smislu, ispravan stav.

Šta se desilo krajem 2000. godine? Nova vlast, dosovska, predvođena Vojislavom Koštunicom, traži prijem SRJ u UN kao nova država, ne kao stara država, sledbenik SFRJ, nego kao potpuno nova država i sama sebe stavlja u rang Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije. Jel tako?

Znači, mi smo imali dva gledišta sukcesije bivše SFRJ do 2000. i posle 2000. godine. Do 2000. godine zastupan je pravno teorijski potpuno tačan stav da države koje su ostale u Jugoslaviji, a to su Srbija i Crna Gora, koje su formirale SRJ da samo one mogu da budu pravni sledbenici bivše SFRJ od 2000. godine i na bazi toga je zaključen Sporazum o sukcesiji u Beču 2001. godine. Jel tako? Sve bivše jugoslovenske republike, i one koje su se digle na oružje protiv Jugoslavije, između ostalog i Hrvatska, postaju sukcesori SFRJ, pa sad Hrvatska koja se oružano ocepila od Jugoslavije, koja je proterala na desetine i stotine hiljada Srba, počinila brojne zločine, koja sad pere, neće da izgore reč Jugoslavija, ako pratite hrvatske medije samo ponavljaju jednu te istu floskulu – bivša država. Toliko im se gadi Jugoslavija. Ali, šta im se ne gadi? Ne gade im se međunarodni sporazumi koje je zaključila SFRJ. Oni su sukcesori i međunarodnih sporazuma. Oni su sukcesori jednog dela našeg diplomatskih konzularnih predstavništava, ambasada i konzulata, oni su sukcesori imovine, oni su sukcesori zlatnih rezervi koje je bivša SFRJ imala deponovane kod stranih banaka, itd.

Znači, tu smo se složili, da li i vi i ja, koji mislimo isto o problemu sukcesije bivše SFRJ, možemo da vratimo stanje stvari na 2000, odnosno 2001. godinu? Nažalost, ne možemo.

Ovih kojih nema ovde, ovi praznoglavci i ljudi koji su nam napravili ogromnu štetu, oni su, neko im je prodao rog za sveću, da će dobro da prođu iz političkih, ekonomskih, finansijskih razloga ako prihvate tezu, koja nije tačna, da je SRJ nova država. Onda su krajem 2000. godine zatražili prijem i primljeni smo u UN, ali kao nova država. Onda kao posledica toga u junu 2001. godine sakupljamo se svi zajedno, bivše Jugoslovenske republike, i u Beču se zaključuje Sporazum o sukcesiji. Jel tako? Po tom Sporazumu o sukcesiji svi su sukcesori bivše Jugoslavije, ne samo Srbija i Crna Gora, nego i Slovenija i Hrvatska i BiH i bivša jugoslovenska republika Makedonija, a evo sada i Crna Gora, koja se od 2006. godine osamostalila.

Ko je kriv za to? Ni vi, ni ja. Ni SRS, ni SNS. Krivi su oni kojih danas nema, koji nisu dosledno insistirali na tezi da ne može sukcesor države da bude onaj koji se otcepio od te iste države. To je problem. Mi se sad malo besmisleno svađamo jedni sa drugima, a pri tome ni vi, ni mi nismo odgovorni za situaciju u kojoj smo se našli. E sad, gde je naša muka? Kad kažem naša muka, mislim na nas koji smo trenutno na vlasti? Mi se teorijski slažemo da je Sporazum o sukcesiji loš, ali mi sad ne možemo da ga poništimo. Taj Sporazum je potpisan, taj Sporazum je ratifikovan i mi kao ozbiljna država moramo po tom Sporazumu da se ponašamo. To je jedna stvar.

Druga stvar, moramo da se ponašamo po presuda Evropskog suda za ljudska prava i onda kada nam to ide u prilog i onda kada nam to ne ide u prilog, jer pred Evropskim sudom za ljudska prava vode se brojni sporovi naših ljudi, pre svega iz Hrvatske i BiH, koji tuže, ne samo povodom devizne štednje, da sad ostavimo deviznu štednju po strani, po pitanju mnogih drugih imovinskih prava, koji tuže Hrvatsku i BiH zato što u Hrvatskoj i BiH, kao svojim domicijalnim državama, nisu mogli da ostvare svoja ljudska prava po pitanju imovine, pa su morali da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava.

Istini za volju, i to moramo da priznamo, Evropski sud za ljudska prava se u mnogim slučajevima pokazao kao jedna vrlo korektna sudska instanca i prihvatio određeni broj tužbi naših ljudi, Srba iz Hrvatske, BiH koji su tužili te bivše jugoslovenske države. Tako da kada posmatrate ovu presudu, nemojte da je posmatrate odvojeno od drugih postupaka koji se vode pred Evropskim sudom za ljudska prava jer se tamo vode i postupci koji vode naši ljudi, Srbi, protiv Hrvatske i BiH. Znate vi vrlo dobro, kao i ja, ne moram ja o tome mnogo da vam pričam koliko ima mnogo problema sa rešavanjem imovinskih stanarskih i drugih prava Srba koji su izgubili svoju imovinu, bolje rečeno oduzeta im je imovina i u Hrvatskoj i u BiH, odnosno na teritoriji Federacije BiH.

Tako da moramo da budemo vrlo obazrivi kada je u pitanju ovaj Evropski sud za ljudska prava i da prihvatimo i ono što nam ne ide u prilog, ali da prihvatimo i ono što nam ide u prilog, jer se tamo kao strane u postupku i to kao tužioci, nalaze upravo naši ljudi, Srbi, koji su izgubili i koji se sad tuže da bi ostvarili svoja, pre svega, materijalna prava iz različitih oblasti građanskog prava protiv Hrvatske i protiv BiH. Naravno, sve to je posledica loše ispregovaranog sporazuma o sukcesiji, da ne govorimo o tome da Hrvatska ni do dan danas nije do kraja ispoštovala Aneks G sporazuma o sukcesiji iz 2001. godine i pravi se da kao taj Aneks G ne postoji. Ljudi, naši ljudi, proterani iz Hrvatske i Krajine ni dan danas ne mogu da ostvare svoja imovinska prava pred nadležnim instutucijama iz Hrvatske zato što Hrvatska jednostavno kaže, baš nas briga za sporazum o sukcesiji, mi smo ionako jedan od sukcesora bivše SFRJ i u međuvremenu smo postali članica EU, postali smo članica NATO pakta i možemo da radimo šta nam je volja.

Onda naš čovek, Srbin, mučenik iz Hrvatske, sa Banije, Korduna, Dalmacije, nije bitno odakle, nema kome, nema kud, nema kome više da se obrati, zakucao je na vrata Suda za ljudska prava u Strazburu i tamo pokušava da ostvari neka svoja prava. Ovaj zakon, po mom mišljenju kako ja gledam na te stvari, daje vetar u leđa tim ljudima, jer kao što je Ališić uspeo u svom postupku, mi se nadamo da će i razni Markovići, Stojanovići, Nikolići, Mirčići, Martinovići i tako dalje iz Hrvatske i BiH u svojim postupcima da uspeju pred Evropskim sudom za ljudska prava zato što svoja prava nisu mogli da ostvare pred sudovima u Hrvatskoj, odnosno pred sudovima u Federaciji BiH.

Zaista, više se neću javljati za reč.

Mislim da ovo pokazuje koliko je korisna diskusija u parlamentu i na kraju se pokaže da se oko nekih stvari ipak slažemo, oko nekih stvari se ne slažemo.

Ja i dalje zastupam stav da je ovaj zakon u korist građana Republike Srbije, da je ovaj zakon u korist i onih građana Republike Srbije koji su to postali posle 1995. godine.

To se jasno vidi iz obrazloženja ovog predloga zakona zašto se ovaj zakon donosi, zato što građani Republike Srbije ne mogu da pribave validnu dokumentaciju od organa, pre svega Republike Hrvatske, i od organa BiH, odnosno tačnije od organa Federacije BiH.

Da ti ljudi ne bi ušli u problem da izgube svoje pravo koje po zakonu imaju, zato što je neko drugi kriv, mi smo u situaciji da donosimo ovaj zakon. Zbog toga mislim da je važno da se ovaj zakon donese. To je jedna stvar.

Ponavljam još jednom, ovo vam je kao kod nasleđivanja, kao u naslednom pravu. Mnogi misle kad se nasleđuje nasleđujete samo prava, nasleđujete i obaveze. Ne nasleđujete vi samo stanove, kuće, njive, automobile, ako to postoji u imovinskoj masi ostavioca, nego nasleđujete i njegove obaveze, njegove obaveze poveriocima, njegove obaveze državi, njegove obaveze javnim preduzećima itd. Dakle, kao kod nasleđivanja, nasleđujete prava i obaveze.

Sad, vi kažete neko drugi je u ime Republike Srbije loše istupao pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ja se sa tim slažem, ali, šta mi sada da radimo? Zato što je neko loše zastupao Republiku Srbiju mi sada da kažemo - nećemo da postupimo po presudi Evropskog suda za ljudska prava.

Ovo treba da nam bude pouka za ubuduće kako treba da se ponašaju svi oni koju zastupaju Republiku Srbiju pred međunarodnim institucijama, a pogotovo pred međunarodnim pravosudnim i arbitražnim institucijama, jer mi ćemo ovakvih problema imati jako puno.

Na kraju krajeva, ovo sad možda nema neposredne veze, ali ima neke veze da se shvati i da se razume i to su mnogi pitali Aleksandra Vučića – zašto Srbija ne uvodi kontra mere tzv. Kosovu, povodom njihovog uvođenja taksi, odnosno carina od 100% na robu koja dolazi iz centralne Srbije. Lako bi mi uveli kontra mere Kosovu kad bi na Kosovu živeli 100% Albanci, ali mi kada uvodimo kontra mere Kosovu, vi uvodite kontra mere Srbima iz Zubinog potoka, iz svih drugih opština sa severa Kosova i sa svih drugih opština gde žive Srbi kao većinski narod. U tom smislu, treba biti vrlo obazriv u ovakvim stvarima.

Neke stvari kad su u pitanju međunarodne pravosudne institucije idu u prilog, neke vam ne idu u prilog, za neke ste krivi, za neke niste krivi, ali kada ste odgovorna država, onda morate da postupate i po nečemu što lično smatrate da je nepravda, ali prosto, presuda je doneta, Sporazum o sukcesiji je potpisan 2001. godine, presuda je doneta kad je doneta, mi smo u situaciji da moramo po tome da postupamo. Kamo lepe sreće da je bilo više pameti kod onih koji su bili na vlasti do 2012. godine. Nažalost, to nije bilo, to se pokazuje više u ovim slučajevima.

Mi smo sada u situaciji da moramo da vraćamo i one dugove koje su nam oni napravili, ne mislim samo dugove u finansijskom smislu i u političkom i u državno pravnom i u svakom drugom.

Ja mislim da ovaj član ne treba da se briše, zato što se ovim članom dodaje u članu 14. stav 3. koji predviđa da u slučaju da je postupak stečaja ili likvidacije nad bankom kod koje je položena devizna štednja okončan, tada na zahtev Uprave za javni dug, Agencija za osiguranje depozita dostavlja raspoložive podatke o deviznim štednim ulozima kod ovih banaka, a na osnovu dokumentacije iz centralne arhive agencije.

Mislim da ovaj novi stav itekako ima smisla i da on ide u korist onih građana zbog kojih se ovaj zakon i donosi.

U Republici Srbiji postoji Agencija za osiguranje depozita. Ona raspolaže svim podacima koji su vezani za štedne uloge i onih banaka koje su aktivne i onih banaka kod kojih je nastupio stečaj ili likvidacija.

Mislim da je sasvim logično da ovaj stav ostane u ovom predlogu zakona, jer se time s jedne strane izlazi u korist građanima Republike Srbije, dakle, nema više nikakve dileme oko toga da li mogu ili ne mogu da pribave raspoložive podatke, a s druge strane, mislim da se time olakšava posao i Upravi za javni dug, zato što se precizira koja institucija je nadležna da se od nje traže podaci.

Gospodin Mirčić je ovde rekao da bi po njegovom mišljenju to trebalo da se traži od NBS, što ja mislim da nije ispravno, zato što NBS nije po definiciji naslednik nijedne poslovne banke.

Narodna banka Srbija ima svoj poseban status u našem monetarnom sistemu, ona nije poslovna banka. Mi ovde govorimo o poslovnim bankama koje su ili u postupku stečaja, ili u postupku likvidacije, ili je taj postupak već okončan. Narodna banka Srbije, po Zakonu o Narodnoj banci Srbije, u slučaju da neka poslovna banka ode u stečaj ili u likvidaciju nije automatski naslednik te banke, nego je to regulisano posebnim propisima, a ovde se radi o podacima sa kojima su raspolagale poslovne banke koje su u stečaju, ili u likvidaciji, ili je taj postupak okončan, a taj posao ne radi Narodna banka Srbije, nego taj posao radi Agencija za osiguranje depozita, tako da mislim da je dobro što je Vlada prosto pojasnila koja je institucija nadležna za dostavljanje raspoloživih podataka, Upravi za javni dug.

U ovom konkretnom slučaju, gospodine Mirčiću, tačno se zna koliki je iznos deponovane devizne štednje, ali šta ćemo u situacijama kada oko toga postoji sumnja, onda neko mora tu sumnju da razreši. Mislim da se ta sumnja otklanja ovim novim stavom 3. koji se dodaje u članu 14, a gde se ostavlja mogućnost Upravi za javni dug da se, u slučaju da je nad bankom izvršen stečaj ili postupak likvidacije, obratiti Agenciji za osiguranje depozita.

Želim da iskoristim ovu priliku da vam još jednom ukažem na značaj i da ovaj problem moramo da posmatramo malo šire, van konkretne presude Ališić i ostali protiv ovih pet bivših jugoslovenskih republika, jer u mnogim situacijama građani Srbije i građani Srbije koji su to postali posle 1995. godine, a poreklom su sa teritorije Hrvatske i BiH, objektivno imaju problem da dokažu da su imali uopšte deponovanu deviznu štednju i koliki je taj iznos.

Mislim da ovaj novi stav koji se dodaje u članu 14. apsolutno ide njima u prilog. On inače ništa ne remeti i ne smeta strukturi, sistematici zakona, a može samo da bude u korist građana prilikom rešavanja konkretnih slučajeva.

Mislim da treba da budemo pošteni pa da kažemo da je i za Ameriku i za Francusku i za Nemačku Kosovo nezavisna država još od februara 2008. godine. Dakle, nije sad tu niko od ovih ljudi koje ste vi konkretno pomenuli, pa i ambasadora Skota, nije to sad neka nova politika SAD. To je politika koja je nažalost aktuelna od 2008. godine.

Šta može Republika Srbija u ovoj situaciji da uradi? Možemo da probamo ono što i radi Aleksandar Vučić, da vodimo teške, mukotrpne razgovore i sa tim moćnim zapadnim državama o tome da se postigne neko kompromisno rešenje za KiM u smislu da Srbija ne izgubi sve na KiM, da nešto i dobije, što mislim da je u ovom trenutku jedina realna politika.

Druga alternativa je, ali prosto Srbija po mom mišljenju nije sposobna za tu politiku da primenimo onu nemačku Halštajnovu doktrinu. To vam je doktrina Savezne Republike Nemačke iz 50-ih godina prošlog veka da automatski prekidamo diplomatske odnose sa svakom državom koja priznaje nezavisnost KiM. To je radila Savezna Republika Nemačka sa svakom državom koja je priznala postojanje demokratske Narodne Republike Nemačke, odnosno ono što smo mi zvali Istočna Nemačka. To je bila Halštajnova doktrina. Znači, čim priznate Istočnu Nemačku, a zapadni Nemcu su je tretirali kao sovjetsku okupacionu zonu sa tom državom prekidate diplomatske odnose.

Savezna Republika Nemačka je to mogla sebi da dopusti zato što je iza sebe imala izuzetno moćne saveznike. Pre svega, Nemačka je jedan od osnivača Evropske ekonomske zajednice, kasnije je ušla i u NATO pakt i ona je sebi tako politiku mogla da dopusti. Srbija u ovom trenutku sebi takvu politiku ne može da dopusti, ma koliko da sve nas boli, kao što boli vas, tako boli i mene i sve druge kolege iz SNS kada bilo ko, bilo koji ambasador, bilo koji predsednik države, bilo koji predsednik Vlade, bilo koji zvaničnik neke strane države, KiM tretira kao stranu državu, kao samostalnu državu.

Mi ne možemo da dobijemo bitku za KiM tako što ćemo da otvaramo rat sa Amerikom ili tako što ćemo da proterujemo ambasadore američke, francuske, nemačke iz Beograda, moramo da vodimo jednu mudru, odgovornu i racionalnu politiku, a to je pokušavamo da objasnimo i tim moćnim zapadnim državama da nije realno da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti Kosova, kao konačno rešenje, a sa druge strane moramo da vodimo računa i o našoj ekonomskoj saradnji sa tim državama, jer prekid diplomatskih odnosa i svako zatezanje, uslovno rečeno, odnos sa tim državama izuzetno štetno može da se odrazi na srpsku privredu. Nema jake Srbije bez jake srpske ekonomije, a sa druge strane jaka Srbija je potrebna, pre svega Srbima koji su ostali da žive na KiM, tako da su sve te stvari međusobno komplementarne, one su povezane i o svemu tome i predsednik Republike i Vlada Srbije i te kako vode računa.

Kada ste na čelu države, kada ste ministar u Vladi, kada ste predsednik Vlade, onda nemate pravo da državnu politiku vodite spram svojih ličnih osećaja i spram svojih ličnih emocija. Morate da vodite onu politiku koja je realna, koja je realistična i koja je u interesu države ma koliko da vam je teško da slušate određene stavove koji vam ne prijaju i koji su suprotni na kraju krajeva zvaničnim stavovima države Srbije.

To je još jedno pitanje oko koga se naše dve stranke ne slažu. Niste vi jedini koji smatraju da Srbija po pitanju KiM u ovom trenutku ne treba da radi manje-više, nego da treba da čekamo da se promeni odnos snaga u svetu, da kako vi kažete, Rusija dovoljno ojača, pa će onda da se reši problem KiM.

Mi imamo malo drugačije mišljenje, mi smatramo da treba voditi aktivnu politiku po pitanju KiM, da nema mesta i nema vremena da se čeka, jer konflikt koji je trenutno, uslovno rečeno zamrznut, može vrlo brzo da se odmrzne, a odmrzavanje konflikta znači da bi građani Srbije razumeli, pre svega, upad Albanaca u opštine koje su sa srpskom većinom na KiM. Takvih opština na KiM imate 10. Nisu samo četiri opštine na severu. Pored te četiri opštine na severu, imate još šest opština na KiM koje su sa srpskom većinom.

Postavlja se jedno vrlo logično pitanje – dok mi budemo čekali da promeni odnos snaga u svetu, da Rusija postane jača od Amerika i da postane jača od celog zapadnog sveta, šta ćemo ako u međuvremenu nekome u Prištini padne na pamet da sprovede novi „Bljesak“ ili neku novu „Oluju“? Šta ćemo onda da radimo?

Lako je zastupati politiku zamrznutog konflikta, ako živite u centralnoj Srbiji, ali Srbi na KiM koji su ostali da žive, oni očekuju da se pitanje Kim konačno reši, na način da pre svega, budu zaštićeni njihovi interesi, ali da isto tako budu zaštićeni i uvaženi interesi države Srbije na KiM.

Tako da mi u stvari imamo jedan koncepcijski sukob uslovno rečeno. Vi ste za to da zadržimo status kvo, a mi smo za to da se vodi jedna aktivna politika, pre svega u odnosu prema zapadu.

Ako ste primetili, sad i mnogi političari na zapadu pomalo omekšavaju svoj stav kada je u pitanju Kosovo i Metohija zato što su videli da je Srbija odlučna da zaštiti svoje interese na Kosovu i Metohiji. Do juče je bilo nezamislivo da bilo koji zapadni političar spominje kompromisno rešenje za Kosovo i Metohiju. Sad već iz Amerike, iz Francuske možete da čujete takve stavove. Prihvatićemo svako ono rešenje oko koga se dogovore predstavnici Beograda i Prištine.

To je ipak pomak, možda mali pomak, ali ipak pomak u odnosu na onu situaciju koju smo imali za vreme Borisa Tadića, koga ste vi pominjali, kada je bilo jedino na stolu priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. I danas postoje države koje to traže od Republike Srbije, ali treba da budemo pošteni sami prema sebi i prema građanima Srbije, pa da kažemo da se taj stav čak i kod nekih velikih svetskih sila menja i iz Vašingtona, iz Pariza, iz nekih drugih centara moći na zapadu, dolaze sve jači i sve snažniji glasovi da je i za njih prihvatljivo kompromisno rešenje, a to je da Srbija ne izgubi baš sve na Kosovu i Metohiji, jer ako priznate nezavisnost Kosova i Metohije onda to znači da na Kosovu i Metohiji sve gubite.

Da li možemo da dobijemo sve na Kosovu i Metohiji? To je jedno teško pitanje, u ovom trenutku verovatno ne možemo, ali mislim da je važno da se pronađe takvo rešenje da ne izgubimo sve kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Mislim da je to važno, pre svega zbog onih građana koji žive u tih 10 opština sa srpskom većinom.

Evo, gospodin Mirčić se dotakao nekih zanimljivih istorijskih tema.

Gospodine Mirčiću, kada je ubijen Knez Mihajlo, 1868. godine, njega je na srpskom prestolu nasledio Knez, kasnije Kralj Milan. Jel znate koja je prva zemlja koju je Knez Milan posetio? Rusija. Knez Milan je odustao od politike slepog verovanja u Rusiju nakon što je Rusija, 1878. godine, potpisala sa zapadnim silama, odnosno sa Turskom tzv. Sanstefanski ugovor. Pa je, između ostalog, bilo predviđeno da ona četiri južna okruga, koje je srpska vojska oslobodila u srpsko-turskom ratu, treba da pripadnu Velikoj Bugarskoj. Onda je Kralj Milan rekao – ja sam Niš osvojio na bajonetima, ja samo na bajonetima mogu da ga predam Bugarima. To je jedna stvar.

Druga stvar, na Berlinskom kongresu 1878. godine, o tome inače svedoči i o tome je pisao Vladika Nikolaj Velimirović, pošto ga je srpska Vlada poslala da po Americi, po Velikoj Britaniji propagira ideju Srbije kao pijemonta jugoslovenskih naroda, on je u svojim beleškama zabeležio sećanje Jovana Ristića sa Berlinskog kongresa 1878. godine. Srpska delegacija je tada na Berlinskom kongresu otprilike imala status kao delegacija Republike Srpske u Dejtonu, bila je prisutna ali se nije mnogo pitala. Kada je Jovan Ristić otišao kod ruskog predstavnika na Berlinskom kongresu, taj ruski predstavnik mu je rekao, znate šta, idite kod Bizmarka, Bekonsfilda i Andrašia. Znači, obratite se Austrougarskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji kako da rešite srpsko pitanje. Na Berlinskom kongresu je srpsko pitanje rešeno, ne onako kako je to htela Rusija, a pogotovo ne kako je to htela Srbija, nego onako kako su htele Austrougarska, Nemačka i Velika Britanija. Zašto ovo govorim?

Jedno je imati emocije prema jednoj državi i prema jednom narodu, ali nešto sasvim drugo je voditi jednu realnu i odgovornu državnu politiku. To da li će Rusi sa svojim kontigentom da se vrate na KiM, pa to ne zavisi od Srbije, to zavisi od Rusije. Rusija već sada po Rezoluciji 1244 ima pravo da ima svoj kontigent na KiM. Zašto ga je povukla, ona svoje razloge za to. Ali, ja se plašim da to stalno čekanje da se nešto desi, ali nešto jako, jako krupno da se desi u međunarodnim odnosima, a kao što vidite ipak se ne dešava, bojim se da to dugo čekanje može pre svega da bude na štetu onih Srba koji su ostali da žive na KiM. Teško da će Rusija i Kina da zarate sa Amerikom zbog Kosova i zbog Srba sa Kosova, ja takva očekivanja nemam i sumnjam da iko ko je realan ima takva očekivanja.

Ono što mi radimo, to je upravo aktivna međunarodna politika. Nisu sporne Rusija i Kina, one nas podržavaju, mi nemamo šta njih da ubeđujemo da su KiM sastavni deo Srbije. Mi sada radimo onaj teži deo posla, onaj deo posla koji bivša vlast nije htela da radi, mi sada razgovaramo sa Amerikancima, sa Nemcima, sa Francuzima, i pokušavamo da im nametnemo jedan drugačiji stav, da nije rešenje za KiM da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti KiM, jer to za Srbiju nije rešenje, to nije rešenje ni za Srbiju ni za srpski narod koji je ostao da živi na KiM. Mi sada vodimo politiku da pokušamo da ubedimo te države da je rešenje za KiM da na KiM, tako ja bar razumem državnu politiku Srbije, ne dobiju sve Albanci, niti da Srbija sve izgubi, nego da dobiju nešto i Albanci, ali da dobije nešto i Srbija. To je u ovom trenutku realna politika, ma koliko da to nekima teško padalo.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Ja sam rekao i ovde u nekoj od prethodnih diskusija, kada biste pitali srce, isključivo srce, pa svaki Srbin bi vam rekao, možda ne svaki, ali od 100 Srba 90 Srba bi vam reklo da li bi volelo da je Knin u Srbiji ili da je Banjaluka u Srbiji, po srcu bi reklo – da. Ali, da li je to u ovom trenutku moguće? Nije moguće. Ali, šta je moguće? Moguće je da očuvamo Republiku Srpsku, to je moguće. Moguće je da je ojačamo politički, ekonomski, što i činimo. Moguće je da se nad Srbima na KiM nikada više ne ponovo ono o čemu ste vi govorili, pogrom iz 2004. godine, o čemu govori i predsednik Republike, da ne dozvolimo novi „Bljesak“ i „Oluju“ nad Srbima na KiM, to je realno i mi vodimo politiku u tom pravcu.

Sve drugo, znate, Srbija je suviše mala i teritorijalno i po broju stanovnika i u vojnom smislu da od nas zavisi odnos snaga u međunarodnoj zajednici. Uvek će Rusija biti Rusija, Amerika će biti Amerika, Amerika ima neke svoje interese, Rusija ima svoje interese. Šta je zadatak svakog srpskog rukovodstva, ne samo ovog aktuelnog? To je da hoda po toj tankoj žici i da taj naš mali srpski brodić kroz te tesnace međunarodne politike provede tako da on bude neoštećen ili da prođe kroz te tesnace sa što manje oštećenja.

Oni koji su vladali pre nas, oni su vodili jednu potpuno drugačiju politiku, njima je cilj bio po svaku cenu pobediti na izborima, a šta će biti sa Srbima na KiM baš ih briga. Mi vodimo jednu drugačiju politiku. Mi vodimo politiku da očuvamo srpski narod na KiM i da istovremeno očuvamo i minimum državnih interesa Srbije na KiM, ne tako što ćemo da ratujemo sa Amerikom, nismo mi sposobni za to, neko tako što ćemo pokušati argumentima da ubedimo zapadni svet da je jedino realno rešenje za KiM istorijski kompromis Srba i Albanaca i da se tim istorijskim kompromisom dva najveća balkanska naroda po broju stanovnika, pri čemu su demografski pokazatelji u korist Albanaca, a na štetu Srba, ali da je taj istorijski kompromis Srba i Albanaca dugoročno rešenje ne samo za KiM, nego za stabilnost čitavog zapadnog Balkana, jer dok se ne reši pitanje KiM imaćete u većoj ili manjoj meri otvoreno pitanje zapadnog dela Severne Makedonije i imaćete otvoreno pitanje delova Crne Gore, sa većinskim albanskim življem. Istorijskim kompromisom između Srba i Albanaca mi ne rešavamo samo problem KiM, koji, kao što vi kažete, datira od Kosovske bitke, nego mi dugoročno rešavamo pitanje mira i stabilnosti u regionu zapadnog Balkana. Utoliko je naša uloga teža.

Na kraju krajeva, kada je te reči napisao početkom 20. veka čuveni irski književnik Džejms Džojs, mnogi mu nisu verovali. On je rekao, citiram ga – sumnjam u srećnu budućnost Evrope sve dok postoji problem Makedonije. To je napisano na početku 20. veka. Koliko su tesno vezani problemi KiM, zapadnog dela Severne Makedonije i pojedinih delova Crne Gore mislim da vama, gospodine Mirčiću, kao dugogodišnjem iskusnom političaru to ne treba posebno objašnjavati. Ali, zadatak Srbije, kao ključne države u ovom regionu, je da sačuva mir i stabilnost i mi taj mir i stabilnost treba da koristimo, s jedne strane, da ekonomski ojačamo Srbiju, što već činimo, i da je ojačamo u vojno-tehničkom smislu. Bez jake ekonomije i bez jake srpske vojske teško da ćemo postići uspehe i na diplomatskom planu.

Ja zaista ne mogu da se složim sa onim što ste rekli da je naša politika politika predsednika Republike i politika SNS da idemo što dalje od Rusije. Ako je iko približio Srbiji Rusiju i Rusiji Srbiju, onda je to uradio Aleksandar Vučić. Dakle, i na političkom i na ekonomskom i na vojno-tehničkom planu. Dokaz za to je činjenica da je upravo predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin, odlikovao ordenom Aleksandra Nevskog Aleksandra Vučića. Poslednji srpski političar pre Vučića koji je dobio tako visoko odlikovanje iz Rusije bio je Nikola Pašić.

Dakle, sve što je bilo objektivno moguće da se uradi po pitanju približavanja Srbije Rusiji, Srbija je uradila.

Ali, ovde sad nije stvar u Rusiji. Nije nama problem Rusija. Nama ostaje onaj drugi problem, koji bivša vlast nije uspela da reši, a to je kako da ubedite zapadne države, jer vi ne možete kao dete da se pravite, stavite ruke preko očiju i kažete - zapad ne postoji. Postoji Amerika, postoji NATO pakt, postoji Nemačka, postoji Francuska, postoji Italija, postoji nešto što se zove Kontakt grupa, itd. Ne od juče. Postoji godinama. Postoji decenijama.

Na Aleksandru Vučiću je, pre svega, i na Vladi Srbije, kako da ubedimo moćne zapadne sile, bez okretanja leđa Rusiji, jer mi nismo okrenuli leđa Rusiji, mi nismo uveli sankcije Rusiji, mi maksimalno sarađujemo sa Rusijom po svim pitanjima i nikad bolja saradnja nije bila između Srbije i Rusije nego za vreme Aleksandra Vučića. Ali, sad morate da ostavite Rusiju po strani. Nije nama Rusija problem. Nama je sad problem kako da pokušamo da ubedimo zapadni svet, koji je većim delom priznao nezavisnost Kosova i Metohije, da rešenje za KiM nije tako što ćete Srbiji ultimativno da postavite kao zahtev - moraš da priznaš nezavisnost Kosova i Metohije, jer to nije rešenje.

Naš zadatak je težak utoliko što moramo da ubedimo zapadni svet da je kompromis rešenje za Kosovo i Metohiju, a ne priznanje nezavisnosti KiM. Na kraju krajeva, to je najlakše, priznate nezavisnost Kosova i kažete - rešili smo problem. Ne, problem je mnogo veći, kako da ubedite tu Ameriku, kako da ubedite tu Nemačku, kako da ubedite Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, da je rešenje za KiM dijalog sa kosovsko-metohijskim Albancima i postizanje istorijskog sporazuma, tako da Srbija ne izgubi sve na KiM. O tome se radi.

Za to je potrebna ogromna energija. Potreban je ogroman napor. Pre svega, potrebna je snažna Srbija, u političkom smislu, potrebna je snažna Srbija u ekonomskom smislu i potrebna je snažna Srbija u vojno-tehničkom smislu.

Srbija je postala ekonomski jaka u poslednjih nekoliko godina, zato što smo uspeli da odgovornom ekonomskom i finansijskom politikom, s jedne strane, konsolidujemo naš budžet, da konsolidujemo naše javne finansije, a sa druge strane, da otvorimo nove fabrike, da otvorimo nova radna mesta, da zaposlimo građane Srbije, da smanjimo stopu nezaposlenosti sa 26, 27%, koliko je iznosila, na nekih 11%, koliko iznosi danas.

Zbog toga nam je potrebna mudra i izbalansirana politika. Lako je danas izvređati ambasadora Skota, reći mu - ti si budala, ti si majmun, ti si kreten, itd. Super. Moguće je to učiniti i sa francuskim ambasadorom, i sa nemačkim, sve je to moguće. Ali uvek morate da imate u vidu šta je ono što je iza vas. Iza vas su građani Srbije, iza vas su ljudi koji očekuju svakog meseca platu, za sebe i za članove svoje porodice. Iza vas su ljudi koji očekuju da rade. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da se leče. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da školuju svoju decu. Iza vas su ljudi prema kojima imate obavezu kao država da ostanu u ovoj zemlji, kao mladi lekari, kao mladi inženjeri, a ne da odu u beli svet.

O svemu tome morate da vodite računa kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Kosovo i Metohija nije samo istorijsko pitanje, Kosovo i Metohija nije samo teritorijalno pitanje. Kosovo i Metohija su vam i ekonomija i finansije i diplomatija i mnogo što šta drugo. Svim tim sredstvima i svim tim instrumentima država Srbija danas brani svoje interese na Kosovu i Metohiji. Pa, zašto pojedini političari sa zapada menjaju svoj stav po pitanju Kosova i Metohije? Ne onako radikalno kao što bismo svi mi želeli, ali sad se već čuju malo drugačiji tonovi sa zapada, zato što su shvatili da imaju posao sa jednom ozbiljnom državom. Zato što predsednik Republike isto kaže, kakav je državni stav i u Moskvi, i u Vašingtonu i u Briselu i u Berlinu i u Rimu i bilo gde da se nađe.

Mi ne menjamo politiku od danas do sutra i mi ne prilagođavamo naš stav onome što bi naš sagovornik hteo da čuje. Pa bi Rusi hteli da čuju jedno, a Amerikanci bi hteli da čuju drugo, a Nemci bi hteli da čuju nešto treće. Ne, Srbija vodi jednu jedinstvenu politiku i prema zapadu i prema istoku.

Istok nam je u ovom trenutku prijatelj, oko toga se slažemo, ali sad nam ostaje onaj teži deo posla, kako da od onih koji su nas do juče bombardovali napravimo, ako ne prijatelje, onda makar partnere koji će hteti da saslušaju našu argumentaciju i po pitanju Kosova i Metohije, ali i po pitanju Republike Srpske, o kojoj ste govorili, i po pitanju Srba koji su ostali da žive u Hrvatskoj i po pitanju Srba koji su ostali u Crnoj Gori.

To je vraški teška politika. Da biste u toj politici uspeli morate da pokažete mudrost, morate da pokažete strpljenje, morate da imate takta, morate da razgovarate i na onim mestima na kojima je teško biti, a kamoli razgovarati.

Vi ste sad spominjali u pežorativnom smislu kako je Bil Klinton tapšao po ramenu Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić je na tom panelu 2016. godine, pred tim istim Klintonom, pred onim Ćamilom Durakovićem, koji je bio načelnik opštine Srebrenica, tvrdio da se u Srebrenici desio zločin, ali da nije bilo genocida i rekao da će Srbija učiniti sve da pomogne Srebrenici, a to znači srebreničkim Srbima i Muslimana i svima koji žive na tom prostoru da imaju nove vrtiće, nove puteve, nove domove zdravlja, nove škole, itd. Mislimo da je to odgovorna politika.

Nije on otišao kod Bila Klintona 2016. godine, odnosno nije otišao na taj panel da bi tamo uživao. On je tamo bio izložen baražnoj vatri da je Srbija odgovorna, ne samo za Srebrenicu, da je Srbija odgovorna za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u svojstvu predsednika Vlade branio poziciju, ne samo Srbije, nego celokupnog srpskog naroda, da je srpski narod, zapravo, najveća žrtva nasilnog razbijanja bivše Jugoslavije. Mogao je on tamo da ne ode i to bi bilo za njega vrlo jednostavno. Lepše mu je da sedi u Beogradu, nego da razgovara sa Bilom Klintonom i Ćamilom Durakovićem, ali on je izabrao teži put, jer nije uvek lakši put bolji put za Srbiju ili za bilo koju drugu državu.

Nekad je teži put, bolji put, a teži put je da razgovarate, ne samo sa prijateljima, nego i sa onima koji su vam do juče bili neprijatelji, a vi činite sve što je do vas da od bivših neprijatelja napravite, ako je ikako moguće, partnere sa kojima ćete racionalno da razgovarate o mnogim pitanjima koja su od interesa za Srbiju, ne samo kada je u pitanju KiM, nego i položaj srpskog naroda u Hrvatskoj i položaj Republike Srpske i položaj srpskog naroda u Crnoj Gori.

Mislim da je Aleksandar Vučić pokazao kako se vodi jedna mudra i odgovorna nacionalna politika, kako je moguće biti na početku 21. veka, da tako kažem, realni nacionalni. Ne emotivni nacionalista, ne nacionalista koji sanja o tome da će se nešto veliko desiti, pa kad se to desi, onda će se ostvariti svi naši snovi, nego da pokušamo da ostvarimo naše nacionalne interese u ovom i ovakvom svetu koji je nepravedan, u kome se međunarodno pravo poštuje samo kad su u pitanju veliki, a mali nekad se poštuje, nekad se ne poštuje.

Mi ne možemo da izmislimo neki novi svet, mi moramo da vodimo politiku u ovom i ovakvom svetu, a ovaj svet je nepravedan. Nije ovaj svet nepravedan prema Srbiji samo sad, on je bio nepravedan prema Srbiji mnogo puta u prošlosti, ali je svaki srpski odgovorni političar vodio računa o tome da taj srpski brod, uzmite kneza Miloša, uzmite Iliju Garašanina, uzmite kralja Milana, uzmite Nikolu Pašića, Jovana Ristića, svako od njih je imao onaj svoj krajnji nacionalni cilj, ali je znao da bi stigli do tog svog krajnjeg nacionalnog cilja morate da pređete na desetine i desetine malih, sitnih, teških koraka da biste došli do tog krajnjeg cilja.

Mislite da je knezu Milošu bilo lako da razgovara sa Turcima? Ili kralju Milanu? Nikoli Pašiću da razgovara i sa razgovara i sa Rusima i sa Englezima i sa Nemcima, itd. Nije, ali nemate drugog izbora, morate da razgovarate.

Mi se tako ponašamo zato što smatramo da druga politika ne postoji. Svaka druga politika je avanturizam. Naplaćali smo se mi srpskim glavama u 20. veku tog avanturizma. Nemamo više pravo da gubimo srpske glave. Nama su potrebni živi Srbi, i u Srbiji i svuda u regionu. Da bismo ih sačuvali živima, moramo da vodimo odgovornu politiku.

Nemate potrebe da imate tu vrstu strahovanja oko toga da će Srbija da prizna ili da prihvati, kako se to uobičajeno kažem, stolicu Kosova u UN. Ako smo sprečili da Kosovo uđe u Interpol, ako smo sprečili da Kosovo uđe u UNESKO, ako smo sprečili da Kosovo uđe u neke druge međunarodne institucije i asocijacije, onda možete da zamislite koliki diplomatski i politički napor ćemo da uložimo i koliki već ulažemo da Kosovo i Metohija ne budu primljeni kao punopravni član UN. Dakle, tu vrstu strahovanja ne morate da imate.

Što se tiče Rezolucije 1244, Srbija je tu, kako da vam kažem, potpuno čista, mi je poštujemo, ali u Rezoluciji 1244 postoje stvari koje su povoljne za Srbiju, a postoje stvari koje nisu baš sasvim povoljne po Srbiju.

To da li ćemo mi Rezoluciju 1244 da poštujemo ili nećemo da poštujemo u potpunosti, čak i da je ona u stoprocentnom smislu u interesu države Srbije, to ne zavisi samo od Srbije. To zavisi, pre svega, od država koje su članice Saveta bezbednosti UN. Mi o tome sve vreme govorimo.

Dakle, apsolvirali smo priču o Rusiji i Kini. To su naši prijatelji. Imamo najbliže moguće odnose sa njima, oni to sami kažu, ali ostaje nam zapadni svet. Šta sa njima da radimo? Ne možete da kažete da oni ne postoje i da se oni ništa ne pitaju. To je taj teži deo posla od koga na neki način svi beže. Bežali su i ovi iz prethodne vlasti, a na neki način, sada pokušavate da pobegnete i vi.

Dakle, zadatak Srbije i zadatak srpskog rukovodstva, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, je vrlo težak, kako da ubedite taj zapadni svet, na čelu sa Amerikom, da nije rešenje za Kosovo i Metohiju to da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, nego da se prihvati kompromisno rešenje, koje dugoročno donosi stabilnost čitavom regionu zapadnog Balkana. To je težak posao i to je posao koji ne može da se uradi za mesec dana, za šest meseci, za godinu dana. To je posao koji će verovatno trajati godinama.

Ostao sam dužan odgovor gospodinu Mirčiću. Vidim da je napustio salu. On kaže – pa, za Evropsku uniju je Kosovo i Metohija rešeno pitanje, oni priznaju nezavisnost Kosova i Metohije. Ako priznaju nezavisnost Kosova i Metohije, što nas onda pozivaju na nastavak dijaloga sa Prištinom? Što da razgovaramo sa Prištinom ako je sve završeno? Nije sve završeno.

Mi pokušavamo da to što nije završeno bude završeno u korist Srbije ili najvećim delom u korist Srbije, a da bismo to uspeli, evo, time završavam, morate da otvorite dijalog ne samo sa Albancima na KiM, morate da otvorite dijalog sa velikim zapadnim silama, na čelu sa Amerikom, jer da nije bilo tih velikih zapadnih sila, nikada Albanci na Kosovu i Metohiji ne bi proglasili nezavisnost.

Mi suštinski nemamo problem sa Tačijem i sa Haradinajem. Mi imamo problem kako da ubedimo zapadni svet da je rešenje za Kosovo i Metohiju kompromis, a ne to da Srbija izgubi sve. To da Srbija izgubi sve, to nije rešenje, to može samo da stvori dodatnu ozlojeđenost kod srpskog naroda i dodatnu mržnju na Balkanu. Rešenje je da se pronađe kompromis, da se pronađe neka zlatna sredina između interesa Albanaca i interesa Srba. To dugoročno donosi mir i stabilnost i Srbima i Albancima, ali donosi dugoročno mir i stabilnost čitavom zapadnom Balkanu, a srce zapadnog Balkana je Srbija.

Bez želje da branim ambasadora SAD, ali u srpskoj istoriji postojao je jedan ambasador koji je bio mnogo bahatiji i bezobrazniji prema srpskim vlastima. To je bio ambasador Austrougarske, koji je isporučio Nikoli Pašiću 1914. godine onaj po zlu čuveni ultimatum Austrougarske Srbiji. On se bahatije ponašao od ijednog ambasadora koji trenutno obavlja svoju dužnost u Beogradu. Pa, opet, Nikola Pašić nije došao na ideju da protera austrougarskog ambasadora, niti nemačkog, nego se odlučio da sa njima razgovara.

Kao što znate, Srbija je prihvatila sve tačke iz austrougarskog ultimatuma, sem one jedne, a to je da austrougarska policija vrši istragu na teritoriji Srbije o tome ko su organizatori atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine. Sve ostalo smo prihvatili. Nismo mi ceo ultimatum odbili. Mi smo odbili samo poslednju tačku koja je za nas bila neprihvatljiva.

Zašto ovo govorim? Zato što se Aleksandar Vučić danas ponaša isto onako kao što se ponašao Nikola Pašić.

Nije jednostavno slušati od američkog, nemačkog i francuskog ambasadora, nije jednostavno slušati od francuskog predsednika da je Kosovo samostalna država. Ali, postavlja se pitanje – šta je alternativa? Možete da im otkažete gostoprimstvo, možete da im se zahvalite, da ih isterate iz Beograda. Pitanje je da li ćemo mi zbog toga povratiti Kosovo i Metohiju? Evo, sad da isteramo sve ambasadore država koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, jel nam to garantuje povratak Srbije na Kosovo i Metohiju? Ne garantuje. Time pozicija Srbije može da bude samo još teža nego što je sada.

Nema za Kosovo i Metohiju lakih rešenja. Mi sad svi pričamo o Kosovu i Metohiji na jedan način koji je lepo slušati. Sad svi pričaju o Kosovu i Metohiji, ali niko neće da živi na Kosovu i Metohiji, niko neće da živi u Prizrenu. Evo, vi, gospođo Radeta, da li biste hteli da sad iz Zemuna pređete da živite u Prizrenu, da vam neko da petosoban stan, platu, posao itd? Da li biste napustili Zemun? Znam da niste rođeni u Zemunu.

Da li biste vi, Despotoviću?

(Zoran Despotović: Bi.)

Vi bi napustili vaš rodni grad i otišli da živite u Prizrenu, u Đakovicu? Idite, ko vam brani. Da li je za vas Kosovo i Metohija Srbija? Jeste, pa šta vas sprečava da odete u srpski Prizren? Šta vas sprečava da odete u srpsku Đakovicu?

Vi se ponašate pomalo licemerno, e to je naše…

(Nataša Sp. Jovanović: Nisi bio na Kosovu.)

Bio sam Nataša na Kosovu i Metohiji mnogo puta, kao i ti, i ti to vrlo dobro znaš. Ja vam govorim nešto drugo.

Dobro, evo, ja pričam gluposti.

(Nataša Sp. Jovanović: Kada si bio u Đakovici?)

Dobro. Kada si ti Nataša bila u Đakovici?

(Nataša Sp. Jovanović: Ja ću da ti kažem.)

Kada si bila u Đakovici? Što ne živiš u Đakovici? Što ne živiš u Đakovici, nego po ceo božiji dan pričaš o Tomislavu Nikoliću, Radomiru Nikoliću i Fondaciji Dragice Nikolić. Dobro, idi, pa živi u Đakovicu.

(Nataša Sp. Jovanović: Navedi pet sela.)

Idi, pa živi u Đakovicu.

(Nataša Sp. Jovanović: Nabroj pet sela.)

Dobro, evo, ja ne umem da nabrojim pet sela. Ti umeš da nabrojiš sva sela na Kosovu i Metohiji, ali bez želje da se sada svađam sa vama, govorim vam ovo zato što znam šta je realna politika.

Lepo je pričati o svemu tome, ali niko neće da se odvaži, pa da uzme svoje kofere i da iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša ode da živi na Kosovu i Metohiji. Ja nisam čuo ni za jedan takav slučaj, a svi pričaju o tome da je Kosovo i Metohija srpsko. I Krajina je srpska, i BiH je srpska, i Dubrovnik je srpski. Super, idite, pa živite tamo.

Znači, jedno su želje, jedno su naši snovi, a drugo je realnost. Realnost je surova i nije realnost surova samo danas za Srbiju, uvek je realnost bila surova za Srbiju. Kada je Srbija imala lake i romantične epizode u svojoj istoriji? Možete na prste jedne ruke da ih izbrojite. Uvek nam je bilo teško. Nekada su nas udarali sa zapada, nekada sa istoka, nekada sa severa, nekada sa juga, nekada su nam kidali zapadne delove srpstva, nekada južne, ali uvek nam je bilo teško, ali u toj teškoj situaciji morate da se ponašate odgovorno prema svom narodu.

Mi mislimo da vodimo odgovornu politiku. Na kraju krajeva narod je taj koji će na izborima da kaže svoje mišljenje i na kraju krajeva narod Kosovu i Metohiji je već više puta rekao svoje mišljenje, glasajući za Srpsku listu. Ubedljivo najveću podršku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ima Aleksandar Vučić. Pogledajte Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i sve njih zajedno, pokušavaju da naprave neke opštinske mese odbore na Kosovu i Metohiji. Ne mogu da skupe dvoje ljudi, neće ih ljudi, ali ljudi hoće Aleksandra Vučića, hoće SNS. Zato što znaju da nećemo da ih prodamo. Zato što znaju da nećemo da ih izdamo. Zato što znaju da nećemo da dozvolimo novi „Bljesak“ i „Oluju“.

Da li su ti helikopteri i ti avioni pali sa neba ili su stigli u Srbiju zahvaljujući diplomatskoj ofanzivi Aleksandra Vučića prema Rusiji, prema Belorusiji, prema Kini itd? Zahvaljujući Aleksandru Vučiću imamo jaku vojsku, a ne tako što sedimo u svojim kabinetima i maštamo - al bi bilo lepo da pola Balkana bude u sastavu Srbije. Vodimo jednu odgovornu i realnu politiku. Najpre smo morali da ojačamo ekonomiju, pa kada smo ojačali ekonomiju, prešli smo da jačamo vojsku, pa sada kada imamo jaku vojsku i jaku ekonomiju, onda nas drugačije posmatraju i u svetu. Znači, moramo da vodimo računa o redosledu koraka. Nema jake Srbije bez jake ekonomije i bez jake vojske, a za to vam je potrebno vreme.

Bez želje da se svađam sa mojim dragim i uvaženim koleginicama, ali ja sam poredio to vreme sa ovim vremenom zato što je i ono vreme bilo teško za Srbiju i ovo vreme je teško za Srbiju. Kao što tadašnji ljudi, koji su vodili Srbiju, nisu oterali austrougarskog i nemačkog ambasadora iz Beograda, ma koliko da im je bilo teško da slušaju sve ono što su im oni govorili, tako mi sebi ne možemo danas da dozvolimo luksuz da oteramo američkog, nemačkog ili britanskog ambasadora, ma koliko da se ne slažemo sa onim što oni pričaju.

Zadatak je vrlo težak i mislim da vi to dobro razumete. Zadatak je da pokušamo, ne samo sa tim ambasadorima, na kraju krajeva, nisu oni toliko važni, ali sa čelnim ljudima velikih zapadnih sila, da razgovaramo, što Aleksandar Vučić i čini, i da pokušamo da ih ubedimo. Da li ćemo u tome uspeti ili ne, ostaje da se vidi, ali pokušavamo i upotrebljavamo sva moguća i raspoloživa sredstva da ubedimo te ljude da rešenje za Kosovo i Metohiju nije da Srbije potpuno nestane sa Kosova i Metohije.

Srbija je i danas prisutna na Kosovu i Metohiji. Ne u onoj meri u kojoj bismo želeli i vi i ja, ali prisutna je u onoj meri koja garantuje minimum opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Tamo i dalje funkcionišu naše škole. Tamo i dalje funkcionišu naši fakulteti u okviru Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, odnosno zvaničan naziv je Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Tamo i dalje funkcionišu naša obadništa. Tamo i dalje gradimo stanove i kuće za naš narod koji je ostao na svojim vekovnim ognjištima. Nisu uspeli, a hteli su da nas potpuno istisnu sa Kosova i Metohije.

Sada zadatak ovog aktuelnog rukovodstva, na čelu sa našim predsednikom, kako da Srbija bude još više prisutna na Kosovu i Metohiji, a da pri tome ne poremetimo i onako delikatne odnose koje imamo sa zapadnim svetom.

Još jedanput ponavljam. Nisu ovde sporni Rusija i Kina. Oni su nam prijatelji. Veći stepen saradnje, ne znam šta možemo da uradimo, da se proglasimo sastavnim delom Ruske Federacije, da kažemo da smo nova federalna jedinica u sastavu Rusije. Mislim, ne znam šta još možemo da uradimo. Ne gubernija. Rusija je federacija. Možemo da se proglasimo federalnom jedinicom u sastavu Ruske Federacije, ali to onda znači da Srbija više ne postoji kao samostalna i nezavisna država, a to, nadam se, niko ovde ne želi.

Dakle, zadatak je težak zato što razgovarate sa državama koje su, ne samo priznale nezavisnost Kosova i Metohije, nego su aktivno radile na tome da Kosovo i Metohija postane odvojeni od Srbije.

A mi sada pokušavamo da te iste ljude, odnosno te iste države, ubedimo da nije rešenje za KiM to da Srbija prizna nezavisnost KiM, nego da se postigne jedno kompromisno rešenje u kome će biti zadovoljen minimum nacionalnih interesa i Albanaca, ali i Srba. I mi mislimo da je to realna i odgovorna nacionalna politika.

Mi se gospođo Radeta slažemo oko nekih stvari, ali ne mogu da prihvatim to da je KiM kao nezavisnu državu priznao taj Kajl Skot.

(Vjerica Radeta: To nisam ni rekla.)

Dakle, nije on priznao nezavisnost KiM. Kosovo i Metohiju je priznala država koja se zove SAD. Naš zadatak je da sa tim SAD razgovaramo, da pokušamo da im objasnimo da to što su uradili nije bio dobar potez za stabilnost zapadnog Balkana i da pokušamo da im objasnimo da Srbija na KiM ima neke legitimne nacionalne interese kojih ne može da se odrekne. Mi o tome govorimo.

Što se tiče pojedinačnih ambasadora, ko će biti ambasador Amerike u Beogradu, o tome se ne pitamo ni vi, ni ja. O tome po Ustavu SAD odlučuje predsednik SAD. Dakle, predsednik SAD je vlastan da povuče Skota, da ga ostavi na toj funkciji, može da mu produži mandat, ali da mi sada ostavimo po strani ko je ambasador Amerike i da ostavimo po strani Ameriku.

Da vidimo šta je to što mi kao država možemo da uradimo u odnosu prema tom zapadnom svetu, da popravimo svoju poziciju u njihovim očima i u njihovoj politici po pitanju KiM. Ne samo po pitanju KiM, nego i po mnogim drugim pitanjima koja su od vitalnog interesa za ceo srpski narod, i Republiku Srpsku i srpski narod koji živi u Hrvatskoj i srpski narod u Crnoj Gori.

Dakle, ima mnogo stvari o kojima Srbija danas treba da brine. Da li je Kajl Skot dobio depešu da se oglasi preko nekog dnevnog lista da nešto uradi, da nekoga vređa ili uradi nešto drugo, ja ne znam. Mene o tome Amerikanci ne obaveštavaju, niti me to zanima. Zanima me da pomognem koliko mogu. Znam da je moja pomoć minimalna, ali evo svi mi poslanici SNS se trudimo da pomognemo našem predsedniku da istraje u politici koju vodi, a to je da popravimo naš položaj u očima zapadnog sveta, da od tih država ako već ne možemo da napravimo da nam budu prijatelji, makar da budu države koje su spremne da saslušaju naše mišljenje i da prihvate našu argumentaciju. To je teška politika i vi znate da je teška. Mi pomažemo koliko možemo, drugog rešenja po našem mišljenju u ovom trenutku nema. Nema realnog rešenja, a mi se trudimo da obezbedimo realno, životno i održivo rešenje kada je u pitanju KiM.

Uvek su ambasadori slali depeše svojim vladama o tome šta se dešava u državi u kojoj su akreditovani. Dakle, to je uobičajena diplomatska praksa, to se ne dešava za vreme Aleksandra Vučića, to se dešava vekovima. Na kraju krajeva, mislim da stvari maksimalno uprostimo, šta je ambasador? Pa, na neki način legalizovani špijun. On je taj koji u ime svoje države, svoju državu obaveštava o tome šta se dešava u državi u kojoj je akreditovan. Nema tu mnogo filozofije.

Ali, ono što mene čudi, to je da vi toliko insistirate na imenu i prezimenu jednog čoveka, a znate i vi i ja, da niti vi, niti ja, niti bilo ko od nas može da se pita ko će biti ambasador SAD u Beogradu. To je pitanje za predsednika SAD i besmisleno je da o tome vodimo diskusiju. Ko će biti ambasador Velike Britanije, Nemačke, o tome odlučuju njihove vlade. Zašto bismo mi o tome vodili raspravu u Skupštini Srbije. Ja čak mislim gospođo Radeta, da smo mi ponekad pomalo i nepravedni prema američkom ambasadoru. Mi od njega očekujemo da bude prijateljski nastrojen prema Srbiji, da ne piše tvitove protiv nas, da ne daje teške izjave za „Danas“ kada je u pitanju Republika Srbija.

Ali, nije Kajl Skot rekao da je „j…“ majku Srbiji i Crnoj Gori, nego je to uradio Vuk Jeremić. Nije Srbiju opljačkao Kajl Skot, nego Dragan Đilas, Boris Tadić, i oni koji su bili na vlasti do 2012. godine. Mi se ljutimo na Havijera Solanu, sa pravom, što je pritisnuo ono dugme kojim je označio početak NATO bombardovanja. Ali, postoji neko ko je u očima srpskog naroda gori od Havijera Solane, to je Vuk Jeremić, koji je u intervju u „Špiglu“, ja sam o tome govorio i moje kolege su o tome govorile, u januaru 2008. godine, kao ministar spoljnih poslova, opravdao NATO agresiju i rekao da je Milošević vršio progon nad Albancima na Kosovu i Metohiji, da je zbog toga usledila, kako je on rekao, NATO intervencija, i da je Milošević morao, citiram Vuka Jeremića – da povuče svoje trupe, ne Vojsku Jugoslaviju i ne MUP Srbije, nego svoje trupe, kao da je to bila privatna vojska Slobodana Miloševića, da ih povuče sa Kosova i Metohije.

Sada se ja pitam zdravorazumski, a šta ja da očekujem od Kajla Skota, šta da očekujem od Havijera Solane i šta da očekujem od bilo koga iz belog sveta, kada ovde imate Srbe, makar su Srbi po imenu i prezimenu, po rođenju, koji rade protiv interesa sopstvene države. Oni su za mene gori „skotovi“ od tog vašeg Skota. Pa, gori Skot je onaj koji je rekao - „j…“ majku sam Srbiji i Crnoj Gori, odnosno ja Crnoj Gori, a ti Srbiji i još se smeje. Gori Skot je onaj koji u razgovoru sa ambasadorom Srbije i Crne Gore u Moskvi, u vreme kada se lomi pitanje opstanaka državne zajednice Srbije i Crne Gore, raspravlja o tome da li u moskovskom hotelu, da izvinete, ima nekih lakih žena ili nema, da bi Vuk Jeremić mogao da se provede za to vreme dok boravi u Moskvi, a voda, kao što je objavljeno u onim presretnutim razgovorima, Borisa Tadića kao majmuna po Moskvi, sećate se toga. To je pre neki dan objavljeno.

Sad, kako da vam kažem, šta da ja očekujem od Skota, imate 100 puta gorih „skotova“ u Srbiji koji se zovu Jeremići, Obradovići, Đilasi i Tadići, i koji su nam više zla naneli nego taj Skot sa kojim malo ko može da bude zadovoljan, ali kakav je da je, niti vi, niti ja, možemo da ga promenimo. Ono što možemo da promenimo, to je da pojačamo poziciju Srbije u međunarodnim odnosima, tako što ćemo da vodimo mudru i odgovornu nacionalnu politiku na svim poljima i političkom, i ekonomskom, i finansijskom, i diplomatskom, i vojno-tehničkom, i evo, gospodine Arsiću, po ovom pitanju se više neću javljati za reč.