Javljam se po Poslovniku, čl. 225. i 226.

Nemojte stalno da kršite Poslovnik i nemojte više nikada da me prekidate. Zapamtite već jednom.
Gospodine ministre, tražim da mi odmah date objašnjenje, da bismo mogli dalje da diskutujemo o Predlogu za izmenu Zakona, da se ne bismo igrali gluvih telefona.
Imam tri nejasne stvari. Prvo, kažete ovde – koji ne sme da učestvuje u zločinačkom udruživanju. Pitam, kakva je razlika između zločinačkog udruživanja i organizovanog kriminala? Organizovan kriminal je u pravnom jeziku jasan i glasan, a ovo je toliko nejasno i neglasno, to je samo haška terminologija. Dajte da vidimo da ste vi u pravu kad ste ubacili to zločinačko udruživanje kao način koji zabranjuje ljudima da učestvuju u postupku privatizacije.
Drugo, kažete: „i neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću“. Pored svega ovoga što ste rekli prethodno – droga, oružje itd, čak je i nelogično; postoji i neovlašćeno organizovanje igara na sreću.
To u jednoj normalnoj državi ne može biti. Stvarno, tu nešto nije jasno. Objasnite nam. Mi smo možda u zabludi. Objasnite kakva je razlika između jednog, drugog, trećeg, da bismo mogli dalje da diskutujemo. Nije važno da prihvatite ili ne prihvatite, nešto tu nije jasno. Ta pravna kategorija nije jasna – zločinačko udruživanje, a ovo je još nejasnije – neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću, gde ste nabrojali sve što do sada zna pravna kategorija.

Opšte je poznato da je budžet ogledalo ponašanja Vlade prema nacionalnim interesima. U svom amandmanu sam hteo da ukažem na jedan aspekt ponašanja Vlade prema nacionalnim interesima, a pre toga bih hteo da pokažem još jedan aspekt. Međutim, mene je neprijatno iznenadilo obrazloženje koje je dao Zakonodavni odbor – zašto amandman nije pravno moguć.
U obrazloženju kažu da to nije u skladu sa Predlogom zakona o budžetu, koji još nismo ni usvojili, a oni ga već primenjuju. To je veliki skandal. Čuo sam za ministra Kneževića koji je odluku dao po Predlogu zakona.
Ne razumem kako može Zakonodavni odbor tako da se ponaša? Odbor smatra da nije u skladu sa članom 26. stav 1. Zakona o budžetskom sistemu amandman koji je na član 5. Predloga zakona podneo narodni poslanik Amdžad Migati – piše crno na belo.
(Mirko Cvetković, s mesta: To je važeći Zakon o budžetskom sistemu.)
Važeći zakon? Dobro, izvinjavam se.
Idemo sad na to kako se Vlada Srbije ne zalaže za nacionalne interese. Prvo, rušenjem institucija kroz budžet, drugo, jačanjem moći tajkuna kroz bankarski sistem.
U budžetu koji smo usvojili prošle godine, u stavu 1, za razdeo 1 – za Narodnu skupštinu je bilo 3 milijarde 600. U novom predlogu budžeta stoji – za Skupštinu, 2 milijarde 160. Znači, oni odobrili milijardu i po.
Ako su smanjili za 40% budžet Skupštine, bilo bi to dobro, srpski radikali bi to prihvatili ukoliko bi se to odnosilo na sve ustanove, odnosno na čitav sistem administracije, da smanje budžet za toliko, da bi ulagali u investicije, da bi Srbija bila obogaćena, a ne osiromašena. Međutim, to nije slučaj, nego se budžet svuda povećava, negde čak i tri puta. Znači, 300% je povećan budžet.
Sad bi ministar rekao – znate šta, niste trošili vaš budžet, odnosno budžet Skupštine prošle godine. To jeste tačno, zato što nismo radili, zahvaljujući vama, sedam-osam meseci. Skupština nije radila skoro do jula.
Zašto ste uneli to smanjenje? Da biste srušili ugled institucije Narodne skupštine, da biste ojačali ugled Vlade, koja je pod kontrolom Narodne skupštine.
Vaši mediji stalno kritikuju Narodnu skupštinu, stalno govore ružno o Narodnoj skupštini i poslanicima, a to nije tačno, jer niko ne kaže da poslanici imaju najmanje plate u odnosu na funkcionere koji su izabrani na funkciju, da oni dobijaju čak manje od nekih radnika u Skupštini.
Ima oko 100 radnika u Skupštini koji primaju više od narodnih poslanika.
Pre tri meseca, postavio sam poslaničko pitanje Vladi Srbije – kad će da usvoji zakon o platama izabranih funkcionera i službenika?
Siguran sam da nikada nećete doneti taj zakon. Zašto? Da biste mogli da manipulišete kroz to, jer ovo je vama jedna vrsta uštede. Stvarate takav zakon, po svetskim standardima, po kojem predsednik Skupštine, predsednik Republike, predsednik Ustavnog suda, narodni poslanici, sudije Ustavnog suda imaju plate najvećeg ranga, pa idu sve niže.
Ovakvim zakonom ćete uštedeti nekoliko milijardi dinara i uložićete gde treba za razvoj investicija u budžetu. Međutim, vama ne pada na pamet da to radite, nego i dalje ugrožavate i ugled Skupštine, i poslanike, odnosno celokupan sistem.
U vašem budžetu, Kabinetu ministra, Kabinetu potpredsednika, povećana su sredstva za tri puta; prošli budžet je imao 36 miliona, sada ima 91 milion. Kabinet potpredsednika je tri puta povećao svoj budžet. Zašto nema odgovora?
Ima jedno interesantno zapažanje. Gospodin Đelić nam stalno govori kako on radi, kako je sve stekao radom, a evo kako stiče - budžetom, tri puta je veći nego prethodni. On deli budžet u korist svojih službenika. Tu nećemo naći odgovor. Ministar neće moći da nam odgovori zašto je to urađeno.
Kad smo predložili taj amandman, naš cilj je bio da povećavamo imovinu Republike Srbije, da ulažemo u kupovinu dobara, npr. rezidencija, ambasada u inostranstvu, koje su samo u korist države, a kroz tu kupovinu dugoročno će se uštedeti veoma velike pare u budžetu, jer je Ministarstvu inostranih poslova veliki izdatak kirija koju plaća za ambasade, rezidencije, itd.
Međutim, šta oni tu rade? Oni tu smanjuju, prema prethodnom budžetu, stavku 511 koja je namenjena za zgrade i građevinske objekte u Ministarstvu inostranih poslova, a povećavaju nekoliko puta sredstva namenjena za dokapitalizaciju Komercijalne banke itd.
Šta to znači, faktički? Faktički, mi uzimamo pare koje smo ostavili za kupovinu, dajemo ih tzv. našim bankama, koje nisu naše, tobož, dokapitalizujemo, pa posle privatizujemo te banke, uzimamo od iste banke kredite, njima damo kamatu i tako povećavamo njihov kapital.
Nije slučajno, npr. u ovom budžetu, vraćanje dugova Komercijalnoj banci, kupovina zgrade za ambasadu u Briselu.
Zašto ste stavili pare za dokapitalizaciju ove banke, a niste za te pare kupili zgradu Ambasade u Briselu?
Imate gotovinu, nemojte tamo da uložite. Umesto da uzmete kredit i platite kamatu na taj kredit, tobože naša, a tuđa banka, pa odmah da uštedimo na tome, da uštedimo na kamati, koja nije mala, i tako svake godine uzmemo u obzir da kupimo jednu zgradu, jednu ambasadu, rezidenciju, čime povećavamo imovinu Republike Srbije u inostranstvu. Vi znate da nekretnine svuda u svetu rastu, ne gube na vrednosti. Čak i kamata koja se dobije, recimo, kod naše banke, mnogo je manja nego dobit od povećanja cene nekretnina.
To je čista ekonomska logika, ali vam ne pada na pamet da u taj budžet idete čisto ekonomskom logikom, nego hajde, opet, da prođemo taj nacionalni interes, da pojačamo funkcije države, odnosno Vlade, protiv Narodne skupštine, da ne govorim o Vojsci, da ne govorim dalje, jer ta dva primera su jasna i glasna, da biste ojačali njihov uticaj, da budu samostalni.
Kakva Skupština, kako da vrši kontrolu Vlade - jok. Ona zavisi samo od Vlade, Skupština mora takva biti, jer Vlada i njeni mentori tako žele. Da li je to u skladu sa sadašnjom politikom koja se sprovodi? Ako je Skupština slaba, onda će svi sumnjivi političari da prođu. Recimo, nezavisnost Kosova - svi sem LDP-a su protiv. Da se vratimo godinu dana ranije i da analiziramo izjave sadašnjih političara, koji su rekli, sećate se, da je to neminovnost, da je to realnost, šta je tu strašno, bar ćemo zajedno da budemo u EU, koja otima Kosovo.
Da bi Skupština ćutala, treba da ima što manje sredstava za rad, da poslanici ne mogu da deluju samostalno, da imaju svoju misao, da budu slobodni i nezavisni od diktata Vlade.
Kroz budžet vi diktirate rad Narodne skupštine, ali povećavate kredite koje uzimamo, dajete više kamate tamo gde ne treba i smanjujete mogućnost da kupimo nekretnine za objekte spoljnih poslova u inostranstvu. Kakav vam je taj budžet? Šta hoćete sa tim?. Predložio sam vam kako da skratite troškove.
Još jednom tražim odgovor od ministra i predsednika Vlade - kada će već jednom da usvoje zakon o platama izabranih funkcionera i sve da ide redom, prema svetskim standardima, da ne bude da neki direktor jednog Vladinog preduzeća, recimo, kolega je juče to rekao, da direktor "Službenog glasnika", koji je bio naš kolega do skoro, prima tri puta veću platu. Kako je to moguće?
Gospodine Todorović je pričao o jednoj cifri, ali mi ćemo da tražimo i dalje od Administrativnog odbora da nam Vlada dostavi podatke o plati i predsednika Republike, i ministara, i pomoćnika ministara, državnih sekretara, svih koji su zaposleni, savetnika predsednika Republike, da vidimo koliko para tamo ide, da to skratimo u korist investicija, u korist kupovine dobara koja bi uvećavala imovinu Republike Srbije.
Prema tome, mene ne čudi taj budžet.
Kao što su sve naše kolege rekle, to je budžet koji nije u skladu sa nacionalnim interesom Srbije, nego samo želi što više da smanji bogatstvo dobara koje ima država Srbija, a što više da povećava kredite, dugovanje Srbije, kako bi, polako ali sigurno, otišla u dužničko ropstvo tih mentora u inostranstvu, koje predstavljaju, između ostalog, ovde te strane banke, koje ste vi stvorili na račun uništenja domaćih banaka.

Po članu 104.
Gospodine potpredsedniče, vi stvarno sada vređate inteligenciju poslanika jer dva puta hoćete namerno da kršite Poslovnik.
Kolega kada je govorio o tom neukusnom ponašanju ministra Đilasa, vi ste pravili kao razume se da mora da ima televizijske ekipe. Gde to ima? Kako može? Zašto gospodin Ilić nije došao sa ekipom? Nemojte tako.
Drugo, vi znate, kada se otvara pretres mora da bude prisutan predstavnik Vlade jer mi ne razgovaramo međusobno nego sa predlagačem. Kako možete da počnete ako nema ovlašćenih predstavnika? Ne može to tako. Zašto sami sebi dozvoljavate da kršite, da nas vređate, ne znam šta više? Nemojte, držite se Poslovnika.
Molim vas da budemo ozbiljni, da ministar pokaže da je ozbiljan ministar, da je Vlada ozbiljna vlada, da stvarno hoće u Skupštini da vidi kako su njihovi zakoni tu, a ne - mi smo vama predložili zakon, radite šta hoćete, boli nas briga, imamo većinu i usvojićemo zakon.
Onda, hajde da skinemo tu tačku, ne moramo da diskutujemo, nego - donesete zakone, glasate kao većina i nikome ništa. Hvala.

Mislim da taj amandman treba prihvatiti. Kao što su rekle kolega, predsednik predstavlja Srbija na međunarodnom scena.
Još jednu stvar koja je važno, predsednik koji potpiše zakon je potvrdio po njegovom mišljenju je li to ustavno ili nije, je li može da potpiše ili ne. Ja ću dam jedan primer očigledan. Kako je imaš član, na primer, u zakonu, koje nije ustavno ili izigrava Ustav.
Na primer, član 5. tačka 19. gde kaže: ''u saradnji sa Ministarstvom za dijasporu, unapređuje poštovanje ljudskih i manjinskih prava iseljenika, lica srpskog porekla i'', a ovo je veoma važno, ''državljana Republike Srbije u inostranstvu''.
Međutim, Ustav izričito kaže, u član 13. Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu. Pazite, kako sada, ovde kaže unapređuje, a ovde štiti. Konkretno, to mora, tu nema pregovora o tome, a ovde taj zakon ne radi. Predsednik ako prihvati, onda na osnovu toga neće imati primedba.
Ali, ukoliko biće prihvatili i hteli da budete tako, onda predsednik mora da primenjuje Ustav i da traži da štiti interese građani Srbija i njihov ljudska i procesna prava u inostranstvu. A, kao što znate, do dan-danas to nije praksa. Ako hoćete da gledate na vaš uzor, na primer SAD, vi znate da oni na primer zbog "ljudska prava" činili najveće zlo koje zna savremena istorija.
Da vidimo, na primer, u Avganistanu, Iraku, sad prete i Iranu, čak ako sećate se i zbog navodno ograđenosti, njihovi studenti vršila agresija na Granada svoje vreme.
Prema tome, gledajte malo na ove velike koje smatrate za uzor, primenite Ustav, dajte odredba, predsednik mora da ima ovlašćenje, tako da kaže ministar: hej, šta radite, bre, taj naš čovek tamo zatvoren, zašto ga niste zaštitili, po osnovu čega?
Ali ovako, da unapređuje ljudski prava, odnosno interese naših građana - šta to znači? To nema obavezujući reč. Mislim da ima velike razlika u srpskom jeziku između unapređuje i štiti, što stoji u Ustav. Meni nije jasno, ako već niste hteli da primenite, da menjate stav 19. član 5. i da odvojite kao dva člana, kako smo predložili na odboru, zašto ne dajete predsednik njegov ustavno ovlašćenje da to uradi. Hvala.

Smatramo da taj predlog mora da bude prihvaćen, makar u prvom fazo, jer tu nije izvršna politička pitanja, to je strateška pitanja o spoljni poslova.
Iz ministarstva znaju, zatvaranje ambasada, to može lako, a otvaranje, to je mnogo teško. Ne može na osnovu političke volje jednog ministra ili jednu vlada da zatvaraju i otvaraju. Mi imamo prethodnog period dosta grešaka koje mnogo su koštale Srbija u svojoj spoljnoj politiku. Može to da potvrdi i osoblje iz Ministarstva, jer i do dan-danas ima problema. Mi gledamo na taj otvaranje i zatvaranje kao strateški cilj spoljni politika.
Ja bih povezavao ovaj amandman sa član 6. koji niste hteli da brišete, jer mi smatramo da je strategija spoljne politika ne može da postavi počasni savet. To je mora da bude nacionalni savet za spoljne politika koji predstavlja svi činovnici politika u Srbiju a ne aktuelni vlast, jer strategija spoljne politika, to nije četri godina, to nije jedan mandat jedna vlada, ne dve vlada, to je dugotrajnu proces.
Ono što vas nisu učili vaš uzorci, na primer SAD, strategija spoljno politika pravi na zakon verovatnoće. Kako? Na primer, ako dođemo u takvi situacija, kakvi imamo rešenje, ako dođemo u sledeća situacija, kakvi imamo rešenje, a ne za jednu osnovnu političku opcija i radimo i uništimo zemlja. Ja ću da vam navedem nekoliko primer koja analitičari ozbiljni, naučnici koji rade u spoljna politika, ozbiljno to stavljaju na dnevnom redu.
Na primer, proces reintegracija na prostor Balkana nastavlja se. Pitanja koja postavlja, to je strateška pitanja. Šta imamo mi odgovor na taj nastavljenje? Neće da ostane samo na Kosovo, koje ne damo, naravno. Ona ide dalje. Je l' imamo mi odgovor na to? Mi nemamo odgovor na otcepljenje Kosova. A šta je dalje? Ništa.
Drugi primer, evroatlantske integracija. Mnogo ozbiljni analitičari, koje ne čitate, jer čitate brošure NATO itd., smatraju da Evropska unija će da se pretvara u regionalna organizacija.
Zbog dosta kontradiktornosti unutar Unija, ispitivanje javnog mnjenja, većina Evropljani protiv Evropska unija i tako. Mi vezali sve naš spoljna politika za evropski integracije, da ne kažem evroatlantske integracija. Šta ako dođe taj dan? Znate kako Sovjetski Savez odjednom se rušio, ljudi nisu imali vizija da će tako brzo. Šta ako desi se isto sa EU? Gde smo, šta radimo dalje, kako naša strategija, šta imamo alternativa? Ništa.
Treće pitanje, koje je gospodin Mirović rekao. Smatra, on pisao o tom veoma ozbiljna knjiga, da je situacija na Balkanu kompenzacija za Bliskom istoku. Ako to je tačno, kakav naš odgovor? Šta imamo strateški?
Zato ne može ni ministar, ni predsednik, ni Vlada, makar u dugotrajnu, da imaju jednostrano odluku. Tu mora da se osnuje nacionalni zavet za spoljna politika, koji će da ima različite mišljenje i različite rešenje. Onda izvršni vlast, na osnovo razvoj situacija, će da primenjuju ono što je u interesu Srbija. Da ne imamo sadašnju situacija, taj počasni savet koji nema osnova u zakonu, koji predstavlja interes američke politika, da ne kažem vama zašto, jer ima drugo argumenta, a primer je predsednik saveta koji ne krije da on radi za Ameriku i njihov politika. To nije politika Srbije.
Srbija mora da ima svoj politiku, bez obzira ko je trenutno vladajući struktura što smatra da joj je prijatelj, saveznik i šta ja znam, jer možda druga struktura smatra da nije. Kada dođe Vlada, onda pogoršavamo odnos sa jednom, pogoršavamo sa drugom, onda stalno imamo taj nestabilna, neodređena spoljno politika. Zato makar sad, ako nemamo nacionalnu savet za spoljnu politika, treba i predsednik uostalom da učestvuje u tome.
Zato ste morali da prihvatite makar to, ako niste prihvatili da brišete član 6. o savet i prihvatite naš diskusija na odboru, da se osnuje nacionalni savet za spoljni politika, koji je kategorija koji zna zakon, a počasni savet ne zna zakon i ne zna ni praksa u Srbija, sem sad ovo prvi put, i da već jednom Srbija vodi ozbiljna spoljna politika, koja je dugotrajna, strateška, a ne idi mi - dođi mi, od ministra do ministra, od vlada do vlada, onda mene lepa ova zemlja, tamo sam proveo lep odmor, onda ćemo da unapređujemo odnos sa njom; ona nije mi simpatična zemlja, jer tamo jedan mi psovao majku i onda treba da prekidamo diplomatski odnos. Ne može to tako.
Imamo takve gluposti u spoljna politika. Da ne pričam, na primer, kako upoređenje, je bivši ministar radio sa neki pitanje od strateške interese, na primer arapsko-izraelski sukob, pitanje Palestine, kako on pravio grubo upoređenje, da to nigde nema, samo u njegova glava, i idemo dalje, kao nikome ništa.
Zato ja bih vama predložio da ipak prihvatite taj amandman, dok ne prihvatite nov amandman ili kad se ne menjamo taj zakon i stvorimo nacionalni savet za spoljni politika koji će da stavi strategija i njene različite mogućnosti. Hvala.

Mislim da je Vlada, odnosno Ministarstvo morala da prihvati taj amandman, ali pošto je odbila amandman na član 23, onda to je odbila. Međutim, samo da vas upozoravam da takav član zakon ne da nije u skladu sa Ustavom, nego je čak i nedemokratski. Ne može u demokratskom praksu svuda u svetu da ministar samovoljno da uradi sve.
Vidite, u zakonu, član 19, 21, 26, 27, 32, 34, 37, 39, 41, 43, 45, 48. kaže: odlučuje ministar, propisuje ministar, na predlog ministra. A na osnovu čega on to radi – nema nigde. Mi smo predložili makar da to bude malo demokratičnije, da kažemo na osnovu Poslovnika ili tako dalje.
Idemo dalje. U zakonu, član 62: ''Podzakonski opšti akti koji su predviđeni ovim zakonom biće doneti do 1. januara 2009. godine''. Znači, ministar će imati još dugo vreme da donese taj odluke, godinu dana. Menja se ministar, dođe drugo, onda on opet može da podnosi novi podzakonskom aktom. I tako, umesto da zakon bude stabilan, demokratski zakon, koji primenjuju sve vremena, ne, mi damo mogućnosti i svaki ministar da menja zakon kako hoće. Ne mora da konsultuje sa predsednikom, po nekom članovi taj zakon, nego sam propisuje, a makar ima dosta stvari koje su strateški interes spoljna politika za Srbija, ali on opet propisuje.
To neverovatno. Ne razumem zašto vi dozvoljavate, koji kažete da ste demokrati, da dajete toliko ovlašćenje jedan ministar. Ne kažem za sadašnji ministar ili budući ministar, kažem uopšte, jer demokratija zna se, tu ima propisi, sve mora da bude određeno da bi jedna osoba vršila taj propisi, a ne on propisuje i onda sve izvrši.
Po kom osnovu? Vi znate čak i Vlada Srbija, kao što sam rekao malopre, nema pravo da stavi strategija, ona samo izvrši opšta politika koja je na osnovu neka određena strategija već ima država. Međutim, stvarno ne razumem kako nećete da prihvatite najlogičnije stvari koje minimalno poboljšavaju vaš zakon. Hvala.

Gospodin Munir je sigurno pogrešno razumeo gospodin Todorović. On uopšte nije bio upućen na račun građani koji živi dole u oblasti Raškoj. Međutim, on je hteo da upozorava na šta misli i šta hoće da radi Britanci.
Je l' vidite, još u početak 20. veka lord Palmerston u svojoj knjizi "Istočna Britanija", ako mene ne vara pamćenje, ima jedno jedino primerak tu u Biblioteka Akademija nauka, već je protestovao tad zašto je tzv. Sandžak spojen sa Srbijom. Oni traže da to saveznici već oduzimaju, jer mora i zbog interesa Zapada, na taj prostor da ima mala državica i mali narod. To je, znači, strategija britanska diplomatija još od 20. veka.
Sad, idemo dalje. Prošli ili pretprošli mesec, Britanija je već dala do znanje da ona podržava albanski separatisti i oni će da priznaju nezavisnost Kosova.
Sad, kako štampa i diplomatski izvori najavi, da Britanija prvog januara, ukoliko ne menja to, će prvi priznati nezavisnost Kosova, koji će da budi jednoglasno proglašen.
Isto, gospodin Munir, sećate se da je prethodni nemački ambasador isto imao udeo u tome. Znači, britanska diplumatija i njeni strategija idi na to, i to nije samo protiv Srba, to je protiv svih stanovnika Srbije, jer što manja država, onda što može više da se kontroliše. Šta je podeljeni narodi, onda je više i bolje staviti ih pod diktatom.
I zato taj opasnost od britanska diplomatija, koja je poznat u istoriji da je veoma prevejana, veoma je loša i nikad nije radila u interesu jednog naroda, a neće da raditi ni u interesu muslimani na Sandžaku, kao što nije radila u interesu muslimani u Bosni. Jer, znate i sami, sad da muslimani, kao Srbi i Hrvati, u Bosna su okupirani.
Pokojni gospodin Izetbegović, kad je dao ostavku, odnosno povukao, jasno i glasno je rekao: ja sam povukao i zbog pritiska tzv. međunarodni zajednica, koji oni okupirali Bosna i Hercegovina.
I zato, da ne bude opet jedna farsa, nova okupacija, podela Raška, odnosno otcepljena Raška, pa posle okupacija Raška, zato treba svi da budemo obzirni, jer je to veoma, veoma ozbiljno pitanje. Hvala.

Čl. 100. do 104.
Imamo Predlog zakona o odbrani, koji kaže - za predstavnike Vlade u Narodnoj skupštini određen je Dragan Šutanovac i tako dalje. Nismo dobili drugi predlog. Ako Vlada hoće da ima ''devojke za sve'', onda neka menja Zakon o Vladi.
Gospodin Marković, ministar, neka se javi kad god hoće, ali ne možete tako. Dogovorimo se sa ministrom da diskutujemo, a ministra nema, ili hoće da ga menjaju, ili pošalju bilo koga.
To je nepoštovanje Skupštine. Mogla je Vlada od početka da odredi ministra iks, ipsilon, za bilo koji zakon. Ako nije on, prihvatićemo, zato što je predložio, ali je predložila, prvo, jedno, pa posle, drugo, onda, treće. Stvarno nema smisla. Čudim se kako prihvatate to. To je nepoštovanje svih narodnih poslanika. Valjda dotični ministar nije toliko imao obaveza da ne može da dođe. Njegova najveća obaveza je da bude u Skupštini.

Srpska radikalna stranka zaista je htela da dođe do jednog jedinstvenog zakona, a to je zakon o spoljnim poslovima; on nije stranački, nego je od opšteg interesa. Tokom prethodne sednice smo se dogovorili, ali Vlada je, umesto da te naše dogovore uvažava, pustila u proceduru zakon u redovnom postupku i tako je skratila mogućnost da popravimo taj zakon, jer je rok bio kratak za amandmane. Čak, amandmani nisu mogli da poprave taj tekst zakona, jer fale, po nama, dve važne glave.
Da počnemo od te prve važne glave. Jedna glava bi obuhvatala i obradila odnose Skupštine Srbije i Ministarstva spoljnih poslova. Na primer, u toj glavi bi bila obaveza ministra da najmanje dva puta godišnje podnese izveštaj o radu svog ministarstva. Tako bi Skupština imala mogućnost da kontroliše rad, jer bez toga nema kontrolisanja rada Ministarstva. Takođe smo bili mišljenja da novi, predloženi ambasador, ne imenovan, treba da dođe da bi Skupština dala mišljenje i ocenu da li zaslužuje imenovanje ili ne, a posle toga, ako ga Vlada imenuje, da kontroliše rad kroz taj njegov program. Međutim, toga nema i ne može čitava glava da se popravi amandmanom, jer onda bismo dobili novi zakon.
Drugo poglavlje koje je nama vrlo važno obuhvata pravilnik o radu Ministarstva, u smislu da treba odrediti taj pravilnik koji mora da ima šta će da sadrži i na osnovu toga ministarstvo da predloži Vladi, odnosno pre toga, i da se diskutuje na Odboru za spoljnu politiku, taj poslovnik, da bi ga Vlada usvojila.
U sadašnjem zakonu ministar ima toliko ovlašćenje da je to van svakog demokratskog načela. Samo da napomenem, na primer, članovi 19, 21, 22, 26, 27, 23, 34, 37, 39, 41, 43, 45, 48; tamo piše da će ministar da propisuje.
Tu ima veoma važnih stvari, na primer, imenovanje otpravnika poslova; kada ambasador završi svoj posao itd. ili je odsutan, otpravnik poslova vrši sve dužnosti ambasadora, a imenuje se bez ikakvog pravilnika. Kako? Tu mora da postoji određeni način imenovanja, kojeg ministar mora da se pridržava.
Bez toga ćemo doći u situaciju, kao kada je bio nesretnik Drašković, da svako može da bude diplomata i svako može da predstavlja državu kako hoće, a primedbe domaće države gde je naša diplomatska misija uopšte se ne uzmu u obzir; imamo niz primedaba i imamo niz primera za to - idemo dalje, baš nas briga za spoljnu politiku, nego lična politika gospodina Draškovića, za koju vi znate vrlo dobro i kakva je bila.
Isto, na primer, ima veoma zanimljivih stvari: za savetodavno telo (član 6.) predviđa se da ministar može da imenuje počasne savetnike. Za to uopšte nema nikakve potrebe i nepoznato je u praksi, jer ministar ima svoje savetnike koje je on zaposlio da ga savetuju, a strategija spoljnih poslova nije nadležnost Ministarstva, Ministarstvo je izvršna vlast. Strategiju mora da definiše Vlada, Skupština, predsednik. To je strategija koja nije kratkoročna, ona mora da bude dugoročna i da se ne menja sa promenom Vlade; strategija spoljne politike najvećim delom treba da bude jedinstvena, ako je to nacionalni interes.
Šta to znači da stavimo ovde počasne savetnike, a da ne ulazimo u njihovo imenovanje...
(Predsedavajući: Vreme.)
Zahvaljujem, kasnije ću nastaviti dalje.

Stvarno sam imao nameru da predložim ministru da Vlada da amandman i da se poboljša taj zakon, međutim, vidim da je ministar izašao i sad ne znam svrhu toga.
Govoriću samo o onome gde nema amandmana, jer ćemo govoriti i na Odboru o amandmanima, a tu bih apelovao na predsednika Odbora i ministra da pokušaju zajednički da nađemo amandmane i da popravimo ovaj zakon.
Na primer, član 5. tačka 19; mi smo na Odboru već pokazali da je on suprotan Ustavu, jer Ustav nalaže da Ministarstvo štiti ljudska i procesna prava, kao i interese svojih državljana u inostranstvu. To mora da bude posebno naglašeno. To ne može da bude u saradnji sa ministrom za dijasporu. To je apsurdno.
Onda, tačka 20 – sprovodi glasanje u saradnji sa Ministarstvom za dijasporu, itd. Najveća obaveza Ministarstva u tom pogledu je da zaštiti interese građana Srbije i njihovo ljudsko i procesno pravo. To mora da bude naglašeno, drukčije ne može.
Takođe bih savetovao ministru, ukoliko on to prihvati, da nađe rešenje za taj kulturno-informativni centar, jer ne može da bude samo pod ingerencijom Ministarstva inostranih poslova. Tu mora da se deli ingerencija. Administrativna ingerencija mora da bude pod pokroviteljstvom Ministarstva inostranih poslova, ali kulturno-informativna ne može, postoji diplomatska praksa. Ministarstvo za kulturu i informacije imenuje za Ministarstvo spoljnih poslova atašea ili savetnika koji će da vrši te poslove. Onda komunikacija ide na sledeći način: on odgovara, njegov ministar je ambasador, koji odgovara ambasadoru inostranih poslova. Ne možemo da otimamo jednu oblast, kao oblast kulture, da stavimo na silu u Ministarstvo spoljnih poslova. Tu mora da bude takva saradnja kakvu diplomatska praksa poznaje.
Gospodine ministre, član 17, šta će vama specijalni izaslanik? Vi nemate pravo na to. Imate pravo, u okviru vašeg ministarstva, da pošaljete državnog sekretara ili vašeg savetnika kao vašeg izaslanika, sa vašom ličnom porukom, ali ne možete da imate specijalnog izaslanika. To pravo ima samo predsednik Republike, koji može da bira bilo koga, ili ličnog ili specijalnog izaslanika. Čak ni predsednik Vlade nema pravo na to, nego ima pravo da iz reda ministara i državnih savetnika pošalje svog izaslanika.
Ovde se podrazumeva da može bilo ko van Ministarstva da bude vaš specijalni izaslanik, ali ta kategorija u diplomatskoj praksi postoji samo za predsednika Republike ili Vladu, zavisi od sistema. Kod nas smo počeli da mešamo jedno i drugo, republički parlamentarni, oba imaju ali predsednik Vlade ne može bilo koje.
Ako ste mislili na tzv. tihu diplomatiju, to je sasvim druga kategorija, kojom ne treba javno da se bavi nego da dođe do rezultata pa onda može javno, kroz institucije. Znate, ta institucija mogu da budu bilo koja dvojica koji imaju uticaja negde, da ih pošaljete, da se dogovore pa onda na osnovu toga može da bude izaslanik predsednika ili kategorija koja postoji.
Ne mislim na vas lično, ali svaki ministar može da pravi haos sutra, ili njegova supruga, ili njegov brat, jer ima zakonskih uslova, a to ne postoji, jer vi imate vaše savetnike, državne sekretare i pomoćnike.
Nemojte misliti da je to upućeno lično vama, ali ne može toliko ovlašćenja da ima ministar, da propisuje bilo šta tamo bez nekakvih zakonskih osnova. Svugde gde propisuje ministar mora da se doda na osnovu poslovnika, jer poslovnik mora da odredi kako se to vrši, a ne ministar samovoljno, onda u svakoj situaciji imamo drugi propi; to mora da bude određeno, ne može da bude samovoljno. Mislim da su to osnovi demokratije.
Imate član 51, koji je vezan sa članom 64... Ministre, kada je u pitanju član 51, prihvatili smo da bude naknada troškova za zdravstveno osiguranje, međutim, vi hoćete to da primenite za godinu dana, a to je nehumano. To i do sada nije bilo u redu, a sad vi nastavljate tu praksu, ako nema u sadašnjem budžetu, tražite od rezerve budžeta, jer zakon mora da stupa na snagu kompletno, a ne delimično. Taman obradujete te ljude koji rade, imaće zdravstvenu zaštitu, pa se onda kaže - e, ne može sad, za godinu dana. To nije u redu, jer državni budžet uvek ima rezervu. Hvala.

Pošto u ovom članu stoji ''savetnici predsednika Republike'' a nije određen broj, koje oblasti su tu, onda bih ja postavio sledeće poslaničko pitanje, odnosno tražim objašnjenje od sadašnjeg predsednika Republike: koliko ima savetnika, kako se zovu, koje oblasti i koliko svaki od njih prima mesečno platu? Molim vas da predsednik i njegov kabinet odgovore na ta pitanja. Hvala.

U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana, između ostalog, predlagač kaže: ''ministarstva nisu deo Vlade''. Zaista sam od te Vlade čuo svakakve gluposti, ali takve gluposti još nisam čuo. To je neverovatno. To je, kao prvo, politička nepismenost. Kako ministarstva nisu deo Vlade? Odakle to mišljenje? Što to niste napisali u Zakonu o Vladi, pa da znamo da je Vlada jedno, a ministarstva drugo? To je apsurd koji je glup toliko, da ja ne znam...
Onda kaže – zato što komunikaciju s predsednikom Republike ima određeno ministarstvo. Ovde su zaboravili Ministarstvo spoljnih poslova. Međutim, to je protiv svake demokratske prakse. Zašto? Jeste, mogu da imaju tehničku komunikaciju, ali suština je na osnovu dogovora, politike Vlade, a onda ministar može samo tehnički da razgovara o tom rešenju sa predsednikom. Nije on samostalna ustanova, pa ide da se dogovori s njima.
Jedino ako ste imali na umu sledeće: npr. ministar odbrane, ministar spoljnih poslova propagiraju, kao predsednik, atlantske integracije. Onda oni sami idu, posebno, dogovorio je predsednik, uzmu neku odluku, podzakonski akt i ko šiša Vladu. Ministri imaju pravo, bez obzira na politiku, to i nije politika Vlade odnosno Narodne skupštine.
U praksi vi to i radite ovih dana. I ministar odbrane i ministar spoljnih poslova beže od Odbora za spoljnu politiku, treba da odgovara za takve postupke, a on dalje ide i priča po svetu kako je tobože Srbija za evroatlantske integracije, govori atlantske, bez ikakvih zakonskih osnova.
Voleo bih da mi ministar objasni koji zakonski akt kaže da ministarstva nisu deo Vlade, da naučimo nešto pametno od njih, ako imamo šta da učimo, pošto je, izgleda, Skupština toliko glupa, toliko neinteligentna, da su usvojili Zakon o Vladi koji kaže da ministarstvo nije deo Vlade, a nisu to znali. To je neverovatno.
Ne znam kako poslanička većina to prihvata. Je l' hoćemo od svakog ministarstva da pravimo posebnu vladu, svako ministarstvo da ima svoju politiku, a da nema državne politike koja je izvršna vlast, tj. Vlada? Zaista ne razumem ništa. Ajde neko pametan da mi objasni u okviru kog zakona je to. Koji politički sistem to ima? Gde je tu demokratija kada svaki ministar može sa predsednikom kako on hoće? Dajte, objasnite nam. Hvala.

Reklamiram Poslovnik, član 101. Gospodin ministar je izašao i rekao šta je rekao, a to je odgovor na moju primedbu na obrazloženje amandmana gospodina Jovanovića da je politički nepismen a sada me uverava i ministar da je pravno nepismen onaj ko je to pisao. Zašto?
Nije sporno da je ministarstvo organ državne uprave. Međutim, vi svojim obrazloženjem kršite Ustav, svesno ili nesvesno, koji u članu 123, ''Nadležnost Vlade'', jasno i glasno kaže u stavu 5. da ''Vlada usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom''. Znači, tehnička komunikacija ne može da bude van tog člana, odnosno tog stava Ustava.
Prema tome, vi ste sami sebi skočili u reč i pokazali da to nije u skladu sa Ustavom. Dovoljno je samo ''Vlada'', ona koja vrši kontrolu i usmerava rad svih organa državne uprave. Ne može drugačije.
Nemojte da se smejete. Izađite i kažite da to nije tačno.

Javljam se po čl. 198, 199. i 200.
Vi znate da je Đelić u petak tako gnusno lagao da je rekao da nije rekao, a vi znate da je rekao da gospodin Putin podržava Tadića, pa posle kaže: nisam to rekao. Ovaj odgovor koji je on u ime Vlade meni poslao ne samo da je laž, nego tražim njegovu odgovornost, Đelića, koji je potpisao. Jer, prvo, on laže da su predstavnici Vlade Srbije redovno posećivali Vojislava Šešelja. Svi znate da je to laž. Čak kad je imao štrajk glađu, Vlada Republike Srbije je toliko mlako reagovala dok nije bilo međunarodnog reagovanja, pa hoće-neće itd. To je prvo.
Drugo, gospodin Vojislav Šešelj ne treba da traži od svoje države ništa, nego država treba da obezbedi njegovo pravo koje Ustav Srbije potvrđuje. Treba da brani njegova ljudska prava, procesna prava, a to nikad nije radila. Jer, da je bila neka Vlada, da su bili neki hrabri momci, kao što je to susedna Hrvatska, čim se nešto njima ne sviđa u Haškom tribunalu, odmah prete.
Sećate se one optužbe za 30 i kusur Hrvata koju treba da podigne Karla del Ponte? Senator je rekao: ne pada nam na pamet da to prihvatimo, mi ćemo da prekinemo svaku saradnju sa Haškim tribunalom. A šta je onda radila Karla del Ponte? Ćutala je, i ćuti i dalje.
Kad i gde je stavljeno na dnevni red Generalne skupštine pitanje kršenja ljudskih i procesnih prava optuženika srpskog porekla u Hagu? Nikada. Zašto? Zato što nemaju hrabrosti. Zato što oni trče za suknjom Karle del Ponte, jer ih ona u Srbiji sada postavlja, ona ih skida. Neću da kažem imena, znate ih.
Najgore je to da je naš tzv. tužilac za ratne zločine u Specijalnom sudu pod ingerencijom Ambasade SAD i njihov pravni savetnik. Vlada Srbije nema nikakve ingerencije. Oni nas samo lažu i zato daju tako glup i neistinit i ponižavajući odgovor.
Zato tražim ponovo da predsednik Vlade Vojislav Koštunica pokrene odgovornost potpredsednika koji je dao lažni odgovor, za koji svi znaju da je laž.
Imam pravo na pet minuta, potpredsedniče?