Gospodine ministre, mi, srpski radikali, pažljivo pratimo vaš rad, kako u resornom ministarstvu, tako i ovde, svaku izgovorenu reč. I moglo bi se zaključiti, u prvom momentu, da ste vi čovek koji je sklon promenama zakonskih propisa i tu ne možemo napraviti neku veliku zamerku, ali, vrlo česte izmene zakonskih propisa dovode do zabune kod onih kod kojih oni treba da se primenjuju.

Zakoni iz oblasti prosvete i obrazovanja su zakoni koji dotiču veliki broj ljudi, ne samo učenika, ne samo studente i njihove roditelje, nego, naravno, mnogo širi broj ljudi i zbog toga smo mi, uvažavajući činjenicu da je potrebno izvršiti reformu obrazovnog sistema u Srbiji, smatrali da kod ovog zakona treba napraviti intervenciju još kod njegovog naziva, kod naslova ovog zakona, da bi on bio uspešniji i da bi bio što je moguće primenjiviji u praksi.

Klasifikacija ili kvalifikacija ovih zanimanja treba da pravno formalizuje ono za šta se neko pripremio prilikom svog školovanja, ali ovde zaista postoji mnogo detalja koji bi trebali da budu regulisani nekim podzakonskim aktima, a ne nikako zakonom. Zato smo i rekli u početku ovog izlaganja da ćete imati potrebu, ukoliko ne prihvatite amandmane koje su podneli poslanici Srpske radikalne stranke, imaćete vrlo brzo potrebu da intervenišete novim predlogom zakona o izmeni i dopuni ovog zakona, te da ne bi to radili, mi vam predlažemo da prihvatite naše amandmane koji će ovaj zakon učiniti mnogo primenjivijim i u praksi prihvatljivijim.

Zamolio bih vas, kad smo već ovde i kad o ovome razgovaramo, da nam prilikom obrazlaganja ili davanja odgovora na neke naše amandmane, kažete da li ste planirali, kako i na koji način, veliki broj objekata koji su korišteni u sistemu obrazovanja u Srbiji a koji sad stoje napušteni, prazni i polako propadaju? Da li ste napravili neki predlog, zajedno sa lokalnim samoupravama, da to pokušate zaštititi od daljeg propadanja?

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi ovaj tekst člana 1. Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije oslobodili suvišni i nepotrebni i besmislenih reči. Kada kažem besmislenih reči, svakako ne mislim ništa ružno, nego reči kojima se ništa ne dobija u ovom predlogu zakona. Moje kolege i ja iz SRS smo podneli nekoliko amandmana na ovaj član da bi to i uradili.

Strategijom se predviđaju određeni ciljevi, predmetom zakona ne mora da se definiše na taj način, pa smo konkretno mi predložili da se ovde jedan deo briše. Obezbeđivanje kvaliteta u pomenutom ginoksu poslovanja sa EU itd.

Gospodine ministre, vrlo često pominjete potrebu saradnje sa EU, to je vaš put, to je tumarajući put koji mi, naravno, nikada nismo podržavali i ne vidimo ni sada značaj u tome.

Ako kažete da treba da uskladimo naš zakon sa potrebama ili sa nekim drugim zemljama članicama kontinenta Evrope i to bi mogli da prihvatimo, ali ima jedna stvar koja se kod nas primećuje, možda niste vi, ali vi retko, ne mogu sa sigurnošću ni da tvrdim, ali pominjete saradnju sa Ruskom Federacijom. Napravite jednu analizu, vi zajedno sa kolegama iz Ministarstva privrede, sa Privrednom komorom Srbije, možda i sa Ministarstvom inostranih poslova, kuda to građani Srbije odlaze u potrazi trbuhom za kruhom, pa možda bi trebalo našu nomenklaturu ovih zanimanja da usklađujemo i sa potrebama tih zemalja.

Kako da naši radnici nauče nešto i primenjuju kod nas u Srbiji, tako možda i da mogu da potraže posao u tim drugim zemljama.

Posvetite malo pažnje i onim osvedočenim prijateljima Srbije, a ne samo onima koji nam nikada nisu dobro ništa ni doneli, ni mislili na nas.

Gospodine ministre, podneli smo amandman na član 2. koji govori o osnovnim pojmovima i njihovom značenju. Moram da kažem da nama u SRS ne smeta to što pojedine kolege čitaju izveštaje svojih gradonačelnika sa konferencija za štampu, jer kako mi doživljavamo ovaj parlament, upravo ima taj kapacitet, ima mogućnosti, nemamo ništa protiv, jedino bih voleo da ima ovih izveštaja više iz Šapca, Loznice, Malog Zvornika, LJubovije, Krupnja i slično, ali šta ćemo. Neka tako kako jeste.

Gospodine ministre, vi ste mene razočarali, vi ste jedan atpičan predstavnik Vlade, Vučić – Brnabić, jedan ste od prvih, možda ako ne i prvi koji se opredelio za tržišno ponašanje u sektor obrazovanja što nije mala stvar. Čitajući prilog koji ide uz ovaj zakon, video sam da je procedura na izradi ovog zakona trajala oko četiri godine pa vi kažete – 55 celodnevnih sastanaka, pa niz drugih aktivnosti i onda sam očekivao neuporedivo jedan kvalitetniji predlog zakona. Međutim, kada smo dobili ovo, pa čak i kod nekih pojmova, vidite kvalifikacija, pa se objašnjava šta je formalno priznanje stečenih kompetencija, što se potvrđuje javnom ispravom u zagradi – diploma ili sertifikat. Ovo je zaista jedan iščašen pojam koji vređa inteligenciju građana Srbije.

U pravu ste vi, ne mora svaki, onaj na koga se odnosi određen zakon i pre pravnika, želi nešto da sazna, da primeni, ali ovo je zaista, nema smisla na ovakav način objašnjavati neke pojmove i termine.

Dalje, gde smo mi intervenisali u ovom amandmanu, odnosi se na ishod učenja. Ova tačka 4. stava 1. člana 2. ima dva segmenta u ishodu učenja. Prvo posle određenog nivoa učenja šta se dobija za to, a kasnije i određena vrsta provere. To, da će neko biti ocenjen odnosno da će mu biti dodeljena diploma kada određeni nivo znanja bude postigao u redu, a određen način provere može da dovede do mnogo rezultata, koji čak možda nekad nisu ni poželjni.

Ono na šta bi vi, gospodine ministre, trebali da obratite pažnju da bi ostali upamćeni kao čovek koji je nešto možda i uradio, vi to pokušavate, a imali smo mi odlazak građana Srbije i 60-ih i 70-ih godina, ali treba imati u vidu da su nam onda odlazili u inostranstvo ljudi sa najnižim stepenom obrazovanja. Nažalost, i pre vas a čini mi se da je to i u vaše vreme poprilično izraženo, odlaze ljudi sa najvišim stepenom obrazovanja i ljudi koji su najpotrebniji nama ovde u Srbiji.

Probajte nešto na tom polju da učinite, možda ćete onda ispuniti svoju misiju koju vi želite.

U nameri da pokrenemo rešavanje niza problema države Srbije i građana Srbije, a sa željom da se oni rešavaju naravno, prvo pitanje bih postavio predsedniku Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i njenoj Vladi – kada misle ozbiljno da počnu da rešavaju probleme građana Srbije? Jer, sto dana je davno prošlo, a ona se, čini mi se, još nalazi u Ministarstvu za lokalnu samoupravu.

Prvo pitanje koje Srpska radikalna stranka želi da postavi jeste ministru Aleksandru Antiću, ministru za rudarstvo i energetiku. NJemu je sigurno poznato da je Srbija u obavezi prema Energetskoj zajednici da do 2020. godine ima 27% proizvodnje električne energije iz obnovljivih resursa. Ovim tempom kako se to radi, ja mislim da neće biti u situaciji ni do 2900. i neke godine da taj problem i posao završi.

Samo još jednom da podsetim da je preduzeće „Energoprojekt“ i Institut za vode „Jaroslav Černi“ 1987. godine uradio platformu, odnosno katastar mini hidroelektrana i po toj njihovoj proceni u Srbiji je moguće izgraditi oko 856 mini hidroelektrana. U kasnijem periodu su neke firme dobile licencu i stvorile su mogućnosti da mogu same da procenjuju, odnosno da rade master planove koliko je moguće koristiti ovaj energetski potencijal u Srbiji. Tako je ekspertski tim, odnosno tim stručnjaka Srpske radikalne stranke, koji prati ovu problematiku sa željom da to bude rešeno na najbolji način, došao je do podataka da je moguće na području opštine LJubovija izgraditi 43 mini hidroelektrane, Krupanj 32, Bajna Bašta 46, Mali Zvornik 30, Valjevo 70. To je ukupno 221 mini hidroelektrana i njihova proizvodnja obnovljive električne energije bi bila jednaka proizvodnji hidroelektrane u Zvorniku pre rehabilitacije 2010/2011. godine.

Dakle, to je jedna dimenzija ovog problema. Druga, vidite, 221 lokacija na kojoj je moguće graditi mini hidroelektrane na području samo jednog dela naše države, pa neka je prosečna izgradnja tih mini hidroelektrana po 40.000 evra, pomnožite sa 221 i videćete koju cifru dobijamo. To je samo prilikom izgradnje, a da ne govorimo o kasnijoj proizvodnji.

Ovde investitori postoje iz države Srbije i strani investitori, međutim, postoje neka saznanja da će tarifa koja je sada predviđena, a to je fid-in tarifa koja ima povlašćenu cenu za proizvođače električne energije iz obnovljivih izvora, čija cena je skoro duplo veća od komercijalne cene, imaju saznanje da će 2020. godine, kada je Srbija inače u obavezi da proizvodi 27% električne energije iz obnovljivih izvora, ukinuti tu povlašćenu tarifu. Postavlja se pitanje budućih investitora. Ovi koji su to već uradili, uložili sredstva i investirali, njima ostaje da posluju u uslovima koje država Srbija bude menjala, ali oni koji bi trebali da se pojave, oni potencijalni, oni će sigurno u takvoj situaciji odustati od svojih namera koje su sigurno dobre.

Ovde imamo jedan vrlo ozbiljan problem, da lokalne samouprave nisu prepoznale značaj rešenja ovog problema, a da državna uprava ili Ministarstvo za rudarstvo i energetiku nemaju dovoljno sluha da pomognu lokalnoj samoupravi da te probleme rešavaju. I, kada neki investitor u lavirintu propisa i finansijskih začkoljica reši taj problem, a otprilike u proseku to traje od idejnog projekta do puštanja u rad mini hidroelektrane i do dve godine, a veliki je broj investitora koji su odustali od načina rešavanja, odnosno od želje da ulože u taj posao.

Sledeće pitanje za ministra jeste zašto je stav pojedinih ministara i direkcija javnih preduzeća protiv ulaganja i izgradnje mini hidroelektrana? Ovde se ne radi samo o komercijalnom efektu koji može država Srbija da dobije od proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, nego se radi i o jednoj stabilnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 35, kao što su kolege rekle, govori o nadzoru. Čitajući ovaj član Predloga zakona, stičem utisak da mi nemamo sekretarijat za zakonodavstvo, jer da imamo i da su radili svoj posao, ovako nešto ne bi moglo da prođe.

Gospodine ministre, vama je dijagnostika dobra o tome u kakvom stanju nam se nalazi obrazovni sistem, ali način lečenja je potpuno pogrešan. Ovaj zakon o dualnom obrazovanju će biti nešto slično kao što je bolonjski sistem obrazovanja, odnosno primena Bolonje u Srbiji.

Pošto ste vi više puta istakli ovde, sasvim u pravu i to je činjenica koju niko ne osporava, da ste 38 godina u prosveti, ja sam pokušao od kada vaše interesovanje za dualno obrazovanje datira. Nisam mogao da pronađem, ali možda se nisam snašao. Ono je otprilike od momenta kada ste postali ministar prosvete. Ali, postoji tu jedan čovek koji je znatno ranije to lansirao. On je, zabrinutošću roditelja, vraćajući se iz Nemačke, rekao – moramo početi da primenjujemo dualni sistem obrazovanja, citiram – jer moj Danilo ne zna šta je vodomer. Ja to potpuno razumem, ali mi ćemo ovde doći u jednu situaciju gde neće biti izlaza. Onaj ko seje lažnu nadu, on će da žanje praznu slamu. Plašim se, gospodine ministre, da ste vi u ovakvoj situaciji.

Analizirao sam u kakvom su nam stanju tri upravna okruga gde je otprilike jedna petina stanovništva, a to su Zlatiborski, Mačvanski i Kolubarski. Kolege koje su govorile o tome i htele da afirmišu ovaj sistem obrazovanja kažu da postoje neke već škole koje primenjuju taj sistem. Poljoprivredna škola u Valjevu je zaokružila svoj ciklus i marljivi direktor i dobri profesori osposobljavaju dobre učenike. Postoji potreba za saradnju sa privredom, ali ovde nećete postići nikakav rezultat.

Znate, poslodavci ne isplaćuju svoje obaveze prema zaposlenima, a kamo li da to sutra čine prema učenicima.

Amandman koji smo podneli odnosi se na član 6. osnovnog zakona.

Gospodine ministre, cenimo da se trudite da nešto i uradite u ministarstvu za koje ste vi zaduženi, ali imajući u vidu koliko treba da donesete podzakonskih akata, koliko predloga zakona ste već ovde pred narodnim poslanicima pokušali da branite, stičem utisak da ste vi neki super ministar ili nešto više od toga, pa je negde, otprilike oko 260 podzakonskih akata, koje je potrebno da vi donesete u narednom periodu, da bi ovi zakoni mogli da zažive i da se sprovode u praksi.

Predložili smo da se član 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju briše, iz razloga što već postojeći član 6. manje ograničava prava lica o kojima se govori u članu 6. nego što to vi sada predlažete. Čini mi se da izlazite iz okvira mogućeg, odnosno ulazite u jednu zonu gde zaštita podataka o ličnostima neće biti sprovedena do kraja.

Čitajući obrazloženje ovog zakonskog predloga, videli smo da ste pobrojali sve probleme koji su evidentirani, koje mi kao građani ove naše države prepoznajemo, računali smo da ćete predlogom zakona pokušati da ih rešavate, međutim nema tog. Ja ne vidim ni u jednom članu ovog predloga zakona kako vi mislite da povećate obuhvatnost dece koja treba da pohađaju predškolsko obrazovanje. Videli ste i sami da je velika razlika u pojedinim sredinama. Naravno, vi kažete zavisi od socijalne prirode tog podneblja i to je potpuno tačno. Ne znam da li znate da u pojedinim lokalnim samoupravama imate slobodnih mesta u dečijim ustanovama, a da u Beogradu i u nekim drugim mestima nema čak ni dovoljno. U sredini, iz koje ja dolazim iz LJuboviji, zaposlenima u predškolskoj ustanovi bilo je smešno kada je jedan naš sugrađanin došao iz Beograda i već želi da najavi da će za dve godine da upiše dete u predškolsku ustanovu. To prosto, nije takva situacija.

Mi očekujemo da vi predlozima Zakona o izmenama i dopunama pokušate da tu nešto uradite da uvedemo neku bolju organizaciju, bolji sistem i probajte, gospodine ministre, da kad dođe do promene lokalne samouprave, ne diraju direktora, koji su bili uspešni, to je vrlo česta pojava i nastaju kasnije problemi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 27. je zapravo na član 53. osnovnog zakona. Taj član govori o kaznenim odredbama.

U prvom svom delu predviđeno je kažnjavanje predškolske ustanove ili škole koja organizuje proces u predškolskoj nastavi. U principu, nismo intervenisali na ovaj deo, ali smatramo da bi tu predviđena kazna mogla da bude manja nego što je predviđena, jer besmisleno je kažnjavati ustanovu u ovom iznosu. Isto tako, smatramo u drugom delu da bi odgovorno lice u predškolskoj ustanovi ili u školi koja organizuje pripremni proces za predškolsku nastavu trebalo povećati od 100 do 150 hiljada.

Mi zapravo želimo na ovaj način da učinimo odgovornijim odgovorno lice, odnosno da kazna bude zaprećena i ozbiljna, pa ako bude prekršeno da bude izrečena. Ovde se smanjuje raspon između najmanje određene novčane kazne i najviše utvrđene novčane kazne. Smanjuje se mogućnost za korupciju, ostavlja se mali prostor onom ko treba to da primeni da ima neki raspon i slobodnu ocenu u ovom.

Malo je interesantno u odnosu načina koji je predlagač ovog zakona rekao zbog čega se ne prihvata amandman, pa kaže da je rešenje predloženo u predlogu celishodnije i da je zakonom, ja sad ne znam kojim zakonom, predviđeno rešenje da je u redu.

Mislim ministre da ste ovo mogli da prihvatite, ne menja koncepciju zakona, ostaje u svemu kao što ste vi predvideli, ali bi ovde uvelo više obaveza i odgovornosti za odgovorno lice ustanove.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi kao članovi SRS i narodni poslanici, lično smo se uverili da javna uprava ima problema. Kad je predložena reforma javne uprave, pomislili smo da će to biti dobra intervencija i bili smo spremni da se uključimo maksimalno da pomognemo da to iz raznih uglova sagledamo. Međutim, gledajući ovaj zakon preko kojeg vi to pokušavate da uradite mi vidimo da je to zapravo ništa. Preteča ovako nečeg, možda je i zakonom ograničenje broja zaposlenih. Verujem da se vi sećate 2013. godine koji je donet u decembru mesecu i on je poslužio samo kao, kako bi ministar Nedimović rekao – alat režimu da kontroliše zapošljavanje.

Ova Akademija ima, takođe to za cilj, ali ja se ne slažem sa većinom kolega i većina primedbi je bila iz možda opozicionih stranaka, pa se stekao utisak da članovi stranaka, političkih stranaka ne smeju ni da se zapošljavaju. Treba ljudima reći da nije tako i ne sme da mu bude, kao što je jedna gospođica, član SNS, rekla – ja sam se zaposlila zahvaljujući SNS- To je već problem. Znači, kvalitet onoga ko treba da se zaposli, to bi trebalo da bude nešto što njega, na najbolji način, preporučuje.

Ovde su predviđena stručna tela. Imamo menadžment Akademije, pa kasnije uvodimo stručna tela koja bi trebala nešto da urade, a iz ovog ne vidimo njihovu suštinu i ne vidimo neki njihov značaj da oni mogu to da urade. Pa, je rečeno da će biti 14 članova Programskog saveta, o tome već dosta smo govorili, ali stalne programske komisije, pa će obrazovanje te komisije biti u nadležnosti direktora Nacionalne akademije, a naknadu za njihovo učešće u radu odluku doneće Vlada na predlog Nacionalne akademije koga Nacionalna akademija, kao kolektivnog organa Nacionalne akademije ili direktora Nacionalne akademije kao starešine tog organa koji će to predložiti.

U čemu je problem? Problem je u tome što, posebno u jedinicama lokalne samouprave, a po ugledu ili možda uz ogromnu zaštitu centralnog nivoa vlasti, sprovodi se negativna selekcija, a oni po uzoru na centralni novo vlasti vide to i primenjuju.

Vidite, u jednoj predškolskoj ustanovi, ministre ja namerno neću da vam otkrijem mesto, potrudite se malo da saznate, to je greh, otkaz dobije osoba koja ima najbolje ocene, najbolje kvalifikacije, posle 12 godina rada, da bi primljen neko ko je tek završio potrebnu školu ili fakultet. To je već problem. To je ono što pripadnost strankama pravi veliki problem.

Umesto da se lokalna samouprava bavi uz pomoć nadležnih ministarstava, da se stvore dobri uslovi za rad, za bolji život u toj lokalnoj samoupravi, oni se nadgornjavaju ko će u javnim službama zaposliti veći broj pripadnika svojih stranaka. Za nekoliko godina ni onaj, što je već dobio otkaz od 12 godina, ni onaj koji je tek diplomirao, počeo raditi, neće imati posla, smanjuje se broj rađanja.

U određenom broju lokalnih samouprava postoji višak zaposlenih i to je možda mnogo lakše rešiti, nego u onim lokalnim samoupravama, gde istovremeno postoji i višak i manjak. Šta je tu manjak? Manjak su oni kadrovi koji nedostaju lokalnim samoupravama da bi kvalitetno mogli da obave svoj posao. I mi i iz SRS smo potpuno sigurni, zato i predlažemo ovakve amandmane, potpuno smo sigurni da Nacionalna akademija za obrazovanje u javnoj upravi ili, praćenje obrazovanja u javnoj upravi, ni jedan od ovih problema ne može da reši, zato bi bilo dobro da se amandman SRS, na član 9. prihvati i da se ovaj član briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, krenuli smo – predmet, pojam, status, saradnja, delokrug, ko su organi po ovom zakonu i onda na kraju došli do para.

Član 11. govori o sredstvima koja je potrebno obezbediti da bi se finansirala Nacionalna akademija. Tu postoji jedna vrlo ozbiljna navlakuša za vas od strane EU. Da li se neko seća kada je Marko Blagojević bio direktor ili već nešto slično u CESID-u i učio građane Srbije da je dva plus dva jednako četiri, a sada je isti taj Marko Blagojević, direktor Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima. Tako će otprilike i sad biti nešto sredstava dodeljeno Republici Srbiji, odnosno državi Srbiji da može da finansira aktivna lica u Nacionalnoj agenciji za javnu upravu, a onda će posle građani Srbije, kako uvaženi kolega Zoran Krasić reče, u početku će te troškove zaposlenih u kancelariji, odnosno u agenciji, da snose građani EU, a kasnije će građani Srbije koji neće biti u EU, svakako da snose, jer to je obaveza budžeta Republike Srbije, budžeta autonomne pokrajine i naravno budžeta jedinica lokalne samouprave kao i organa i organizacija koji budu hteli i želeli usluge od te agencije.

Znate vi šta lokalne samouprave ne mogu da isfinansiraju i onda imamo ogromnu razliku između građana koji žive u jednom delu Srbije i u drugom, a vi zahtevate od građana Srbije da finansiraju i zaposlene u agenciji za reformu javne uprave.

Mi imamo potpuno drugačiji koncept kada je u pitanju javna uprava. Dakle, slažemo se da ne funkcioniše dobro, što ne znače da ne postoje zaposleni u javnoj upravi koji odlično, vrhunski, profesionalno i vrlo odgovorno obavljaju svoj posao. Ali ima veliki broj i onih koji to ne rade na takav način.

Naš koncept se sastoji u tome da moramo da krenemo od stroge kontrole u obrazovnom sistemu. Nema kupljenih diploma, nego samo oni koji svojim radom, znanjem, marljivim učenjem, budu se kvalifikovali da mogu da se zaposle na taj način. Zapošljavanje putem, isključivo putem javnog konkursa i onda će se izbeći to nameštanje, izbeći ta partokratija, koju vi branite da nema, ovi kažu da ima, a verovatno ima.

Šta treba dalje kontrolisati? Kontrolisati i zaposlene u sistemu državne uprave. Ako mogu policajci, ovo nemojte shvatiti pogrešno, policajci kada pada kiša, kada je mrak, da kontrolišu da li se vozi brzo ili se vozi u skladu sa ograničenjem, pa onda valjda ima dovoljno inspektora, odnosno država Srbija može da obezbedi nadležne ljude koji će da kontrolišu zaposlene u državnoj upravi i da one koji ne odgovaraju mestu na kojem se nalaze, ni stručno ni moralno, ni na bilo koji drugi način ne rade više tamo gde bi trebalo da rade. Doživotno učenje svakako, to se podrazumeva. Danas se i na poslovima sa vrlo niskim stepenom, koji zahtevaju vrlo nizak stepen intelektualnih sposobnosti, čovek mora stalno da usavršava, da radi na tome, pogotovo u javnoj upravi. To je neminovno, obavezno.

Adekvatne plate zaposlenima u državnoj upravi, bez toga nema rešenja ovog problema. Nedavno, čini mi se da je u okolini Požarevca, kada su dva mlada čoveka razgovarala, ovaj kaže onom drugom – e, pa i ti si dobio posao u lokalnoj samoupravi, a ovaj njemu kaže – jesam dobio posao, ali sam morao da donesem sto i stolicu. Gospodine Ružiću, nije to bilo u vašem mandatu, to je bilo nešto ranije. Ovaj slučaj o kojem ja pričam, verovatno će sada tih i takvih slučajeva i mimo vašeg znanja, i ako imate volju da to sprečite, dešavaće se, to je sigurno i znamo da je tako.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svaki zakon mora da bude jasan, precizan i nedvosmislen, Zakon o osnovama sistema obrazovanja bi morao da prednjači u tome. Međutim, to nije tako.

Član 17, na koji smo podneli amandman, govori o upisu dece u predškolsku ustanovu, a ovo gde smo mi intervenisali ovim amandmanom se odnosi na pripremni predškolski program, i vi ovde u ovom stavu 5. pričate o tome - ako slučajno administrativnim merama bude preskočeno da roditelj ima pravo da upiše svoje dete i tu bi trebalo da bude tačka, odnosno, predškolska ustanova, čiji je osnivač lokalna samouprava, Republika Srbija ili AP ima obavezu da upiše to dete, tu bi trebala da bude tačka, a ovo – „bez obzira na prebivalište roditelja“, odnosno „drugog zakonskog zastupnika“ treba da se briše. Ovo nije jasno. Da li to znači da roditelj deteta iz Koceljeve ima pravo da upiše u predškolsku ustanovu u Zemun ili Stari grad? Ovo je potrebno da se briše.

Gospodine ministre, moram još jednu stvar da vam kažem. Vi ste pričali o javnoj raspravi vezano za ovaj zakon. Mi protiv toga nemamo ništa, ali ostavite malo više vremena za narodne poslanike.

Ima još jedna stvar, ovo je samo nadogradnja onog o čemu je gospodin Krasić govorio. Preneli ste mnogo nadležnosti na lokalnu samoupravu, a postoje lokalne samouprave koje su nekoliko roditelja, ne mnogo, uputile na vođenje sudskog postupka za naknadu troškova na ime prevoza za učenike osnovne škole. Da li vi znate da postoje takve škole?

Da li znate da postoje škole koje imaju nepodeljena i kombinovana odeljenja? Bili ste u jednoj od takvih lokalnih sredina, bili ste u matičnoj školi, pa ja ovaj put pozivam vas, a ujedno vas stavljamo i na proveru, vas i predsednika Odbora za nauku i obrazovanje, da jednu sednicu zakažete u jednoj lokalnoj samoupravi u LJuboviji, da vidite da nije sve kao u Beogradu, da nije sve kao u nekim drugim mestima.

Nije LJubovija izuzetak. Kompletno srednje Podrinje, Mačva, pa deo i Kolubarskog okruga, da ne govorim Zlatiborskog i sl, imaju takvu situaciju. Hajmo malo da se bavimo tim. Probajte da vidite šta tu može da se pomogne i da se uradi. Evo, imate jednu školu koja ima višedecenijsku tradiciju, a koja se gasi, nema više mogućnost ni da se izvodi nastava u nepodeljenom odeljenju, može da se pretvori u eksperimentalni primer, odnosno u eksperimentalni pokušaj izvođenja nastave, ili, možda, umesto ovih ekskurzija o kojima je i naš predsednik stranke pričao, a koje bi trebalo u ovom momentu zaboraviti, dok država ne dođe u malo bolju situaciju. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući predlagača ovog zakona mogli su se steći uslovi da je donošenje ovakvog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima nasušna potreba da se prosto bez toga ne može. Međutim, u danu kada je vođena rasprava u načelu i u toku današnjeg dana kada razgovaramo o amandmanima, onda smo mi mogli da vidimo da i jedno i drugo ministarstvo su ili volja koalicionih partnera, odnosno potreba da tako uradi ili je to obaveza koja je nametnuta od strane EU.

Kada je u pitanju zaštita životne sredine, Srpska radikalna stranka najbolje je to pokazala 1998. godine kao članica Vlade nacionalnog jedinstva i prvi ministar za ekologiju je bio srpski radikal. Međutim, danas su mogli da čujemo da bez benefita, zbog sredstava koja ćemo da dobijemo, moramo ovo ministarstvo da izmestimo kao posebno.

Predlagač je onda rekao da za uvođenje ovakvog ministarstva nećemo imati dodatne troškove. To prosto ne može da bude tačno pod uslovom da sredstva koja su ranije bila predviđena za Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva i zaštite životne sredine, budu raspoređena i ovom ministarstvu.

Mi imamo promenu table, imamo neka akta koja treba da menjaju nazive. Znači, potrebna su određena sredstva. To je sasvim razumljivo, to razumeju i građani Srbije da će to biti naknadni trošak. Nije uvek u pitanju da li će određena Vlada imati manje ili više ministarstava, nego kakva je njihova uloga, značaj za bolji život, odnosno za život građana Srbije uopšte.

Izneću jedan primer iz sredine iz koje ja dolazim, iz LJubovije, kad je predlagač rekao da je Ministarstvo poljoprivrede skoro sve što je moglo da uradi, pa čak i više toga je uradilo, krajem zime se desila elementarna nepogoda, velike količine snega su pale, pa su zasadi maline i drugog voća u LJuboviji u znatnoj meri uništene, a onda se desio i grad, takođe ogromna šteta na poljoprivrednim proizvodima i voću je izazvana od strane tih elementarnih nepogoda. Niko na to nije mogao da utiče. Iz lokalne samouprave su obratili Ministarstvu poljoprivrede da pokušaju na neki način da dobiju neka sredstva kojima bi mogli, bar minimalno da pomognu vlasnicima tih poljoprivrednih gazdinstava.

Ministarstvo poljoprivrede me je uputilo na Kancelariju za javna ulaganja, a onda su oni prosledili odgovor da nisu bile proglašene elementarne nepogode, te da tako lokalna samouprava, odnosno vlasnici voćnih zasada i drugih poljoprivrednih zasada ne mogu da računaju ni na kakvu pomoć od strane Ministarstva za poljoprivredu. Onda više nije ni važno da li će biti 16, 19, ili možda više ili manje ministarstava, nego šta je Ministarstvo spremno da uradi za svoje građane. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 9. Predloga zakona o izmenama dopunama Zakona o ministarstvima, odnosi se na član 13. Zakona o ministarstvima. Član 13. reguliše delokrug Ministarstva spoljnih poslova. Intervencija predlagača se odnosi na određene nove nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova. Između ostalog, kaže se – poslove u vezi sa učešćem predstavnika Republike Srbije u multinacionalnim operacijama, misijama, i organizaciju i obezbeđivanje učešća civila u tim operacijama, misija, u saradnji sa drugim nadležnim državnim organima, saglasno posebnom zakonu, razvojnu saradnju namenjenu inostranstvu i koordiniranje upravljanja humanitarne pomoći, u saradnji sa drugim nadležnim organima, saglasno posebnom zakonu. To je intervencija u članu 13. Zakona o ministarstvima.

Za nas, iz SRS, ovo je neprihvatljivo kada se kaže humanitarna pomoć, mi se uvek setimo i milosrdnog anđela i za nas to nije prihvatljivo. Mi se opredeljujemo prema nekoj zemlji, da li je prijateljska ili nije Srbiji, da li je ona priznala nezavisnost KiM. To je za nas polazna tačka, na osnovu koje mi gradimo naše odnose prema toj državi. Mi izražavamo sumnju da na čelu ovog ministarstva može da se nađe neko kao što je bio Vuk Drašković, kao što je bio Goran Svilanović, i ko zna gde sve može da nas odvede. Primarno se ovde raspravljalo, kada je ovaj zakon u pitanju, uglavnom o dodavanju, odnosno uvođenju nova dva ministarstva, a onda lagano se nekim ministarstvima oduzimaju neke nadležnosti, odnosno delokrug poslova, a nekima se i dodaju, pa za ovu intervenciju u članu 9. ovog Predloga zakona ne može se reći da je to želja koalicionih partnera da usaglasi neke svoje odnose i uskladi. Pre bih rekao da se ovde radi o intervenciji NATO pakta. Mi ovde pokušavamo da budemo veći NATO, nego što je sam NATO pakt, veće pristalice MMF-a, nego što je i sam MMF.

Mi bi potpuno razumeli predlagača da je on predložio intervenciju u stavu 2. ovog predloga zakona gde se govori o upravi koja ima za cilj da razvija saradnju naše dijaspore, odnosno da pruži svaku neophodnu pomoć pre svega Srbima, a naravno i drugim građanima, odnosno državljanima Republike Srbije koji žive u inostranstvu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa vreme najbolje precizira da li je neki, odnosno utvrđuje da li je neki zakonski predlog dobar, ili je loš. Mislim da niko od kolega ovde nije sporio predlagaču da predloži ovakva zakon. Mada lično mislim ne bi bilo u suprotnosti ni sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine, naprotiv bilo bi dobro da je ministar pravde danas ovde kada mi govorimo o ovom zakonu.

Zbog čega? Pa, ako je uloga predsednika suda važna, a jeste, lično mislim da je uloga ministra pravosuđa izuzetno važna. Na osnovu iznošenja i zapažanja određenih narodnih poslanika, sigurno bi nešto moglo da posluži u praksi ministru pravde. To znači, još jednom kažem, neosporavamo predlagaču da ima ovo pravo. Drugo je pitanje, da li je trebalo ove izmene i dopune predložiti ili nešto drugo. Evo, ja sam ponovo pogledao i podsetio se Zakona o sudijama i da je predlagač predložio da se menja član 6. ovog zakona koji kaže – za štetu koju prouzrokuje sudije nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Pa, ako se desi da Republika Srbija isplati tu štetu koju je nesavesnim i nezakonitim radom prouzrokovao sudija onda ona može da traži naknadu od sudije. Ne da može, nego morala bi da traži. Onda bi postalo vidljivo za građane Srbije, odnosno za ljude koji se obraćaju, odnosno stranke koje se obraćaju sudu da postoji i ta sudijska odgovornost, da ne bi sada bio neprecizan, ja moram da kažem. Najveći broj sudija kao i predsednika sudova, odgovorno, kvalifikovano, savesno vrše svoj posao. Da li to svi rade tako? Pa, naravno da ne rade. Sudija je pre svega čovek, pa i drugi greše, a da ne govorim o političkom uticaju kada sudije svesno i namerno greše. Ali, nema tog predstavnika političke vlasti koji bi mogao da utiče na sudiju ili na predsednika suda da donese neku nezakonitu odluku ukoliko bi on morao da snese posledice te nezakonite odluke. Onda bi on rekao, izvinete, ja ne želim tako da postupam. To nama treba.

Da je predlagač predložio da se i još neke druge odredbe menjaju, mi bi možda bili spremni da prihvatimo takav predlog. Ali, ovo što je predloženo, mislim da niti će doprineti kvalitetnije pravosuđu niti će doprineti da građani Srbije koji se pojavljuju kao stranke kod sudova pre realizovati neko svoje pravo, imati pravično suđenje i sve ono što je propisano i Ustavom i zakonima vezano za pravosuđe. Odredbe koje se predlažu za promenu su otprilike tri, četvrtine se odnosi na to kada zakon stupa na snagu.

Ja slušam sve kolege kada govore o ovome i lično smatram da nema idealnog sistema za izbor sudija i predsednika sudova, čak ni kada bi to radili isključivo struka ili kada je kombinovano kao što imamo u ovom momentu, pa radi i struka i radi Narodna skupština kada se radi o izboru sudija prvi put na mandatni period od tri godine ili kada je u pitanju izbor predsednika sudova.

Bilo je osporavanja narodnim poslanicima što uopšte govore o tome, a verujte mi, ja pažljivo saslušam sve izlagače, sve narodne poslanike koji govore na ovu temu, i neoporedeljujem se da li ću pažnju izjavama ili onome što sam čuo pokloniti više kolegama koji su diplomirani pravnici, ili imaju svoje radno iskustvo vezano za oblast pravosuđa ili imaju svoje radno iskustvo vezano za oblast pravosuđa, ili nekim drugim narodnim poslanicima, jer jednostavno, i činjenicom da smo narodni poslanici i imamo pravo da govorimo o svemu što se nalazi na dnevnom redu, ali, je malo čudno objašnjenje jednog narodnog poslanika koji kaže da je ovo više u skladu sa Ustavom, ako mandat predsednika suda traje četiri godine, a ustavna kategorija je predsednik Vrhovnog kasacionog suda, i tamo je rečeno da njegov mandat traje pet godina i da ne može ponovo biti izabran na tu funkciju.

Već je kolega Zoran Krasić obrazložio, nije neustavna činjenica skratiti mandat sa pet na četiri godine, ali produžiti mandat i omogućiti ostalim predsednicima sudova da mogu još jednom, ukupno dva puta biti izabrani na funkciju ili dužnost predsednika suda u istom sudu, dovodi sad u neravnopravan položaj predsednika Vrhovnog kasacionog suda, kao najvišeg predstavnika sudske instance u Srbiji. Znači, on može i mora samo jednom da bude biran, a predsednici ostalih sudova u Srbiji mogu da budu izabrani dva puta na tu funkciju.

Omogućiti predsedniku suda da bude na toj funkciji pet godina, što je bilo do sada, ostaviti mu mogućnost da još jednom bude biran na četiri godine, znači ukupno 9 godina. Pravdati to činjenicom da je potreban kontinuitet, to je za mene apsolutno neprihvatljivo, što znači nekom treba da bude 20 godina da bude predsednik suda da bi naučio, ili to je nejasno. Ako je u Ustavu rečeno da je moguće samo jedan mandat, onda je to trebalo do kraja biti dosledan i sprovesti to do kraja tako.

Pokušao sam da pronađem razlog zbog čega ove izmene i dopune nije predložila Vlada. Još jednom kažem, ne sporim da to može svaki narodni poslanik da uradi, ali to ima neki svoj razlog. Činjenica da ovaj zakon nije u skladu sa Ustavom, Vlada nije htela da uzima na sebe tu odgovornost, pa je onda dogovoreno, a inače o izmenama i dopunama ovog zakona na ovakav način se već u stručnoj javnosti govori duže od godinu dana, pa se onda ostavlja mogućnost, odnosno obaveza za narodnog poslanika da on predloži izmene i dopune tog zakona.

Mi u ovom momentu nemamo mnogo predsednika sudova koji bi inače, i ispunili su uslove za odlazak u penziju, ali dovoljno da postoji jedan ili dva, zbog kojih se to radi, pa dovodi u sumnju ostali broj poslanika. Naravno, nisu ovim oduševljene ni sudije, ni predsednici nekih sudova, jer ima se, otprilike, u vidu zbog koga se to radi.

Naravno, ja mislim da će ovde biti obuhvaćen jedan predsednik suda koji, kada mi ne bi bili principijelni, mogli bi da kažemo da bi mogao da bude predsednik suda doživotno, radi se o jednom osnovnom sudu, osnovni sud u Požegi, gde predsednik suda nema starih nerešenih predmeta, dobro organizuje rad tog suda, zaista radi dobro, ali mi smo principijelni, i svejedno, računamo da je on za tih godina koliko je bio predsednik suda, pomogao, osposobio i još nekog da može da bude isto tako dobar predsednik suda.

Postoji jedna narodna izreka koja kaže – bolje je jednom pokazati, nego sto puta kazati. To znači, ako predsednik suda kvalitetno, stručno, savesno i odgovorno obavlja svoju dužnost predsednika suda, on će sigurno imati, odnosno biće takva pozicija prilikom njegovog odlaska u penziju, da neko sledeći može tu funkciju takođe da obavlja na izuzetno dobar i kvalitetan način.

Sudijska funkcija prestaje navršenjem radnog veka, osim ako je neko predsednik suda. Ovde postoje zakonske odredbe koje su tačno pobrojale kad prestaje sudijska funkcija i nemoguće je, znači funkcija predsednika suda se izvodi iz toga što je on stalno izabran na sudijsku funkciju.

Ona je istekla, on će i dalje nastaviti da obavlja dužnost predsednika suda, samim tim se njemu produžava i funkcija sudije. To je kao kad bi ono što je neko rodio moglo da rodi ono što je njega rodilo.

Ako to u prirodi nije moguće, ne trebamo ni ono što možemo da regulišemo zakonom, i vi imate tu neku većinu, i mogli bi danas da donesete odluku, možda danas nije ponedeljak nego da je neki drugi dan, ali to prosto nema smisla, to nije ni od kakvog značaja i nije uopšte od uticaja.

Ne postoji nijedan razlog da se ovaj zakon prihvati. On neće dovesti ni do kakvog kvalitetnijeg i bolje rešenja. Za mene je apsolutno neprihvatljivo da zbog kontinuiteta nastavka funkcije predsednika suda treba ovo doneti i promeniti.

Naravno, mi smo i podneli amandmane na sve iz SRS, podneli amandmane na sve članove ovog zakona, kako zakon ne bi stupio u pravni promet, jer on ne dovodi ni do kvalitetnijeg i boljeg rešenja u oblasti pravosuđa, a svakako je da je mnogo i loših suđenja, i da ima i loših sudija i da ima dugog čekanja na pravdu. Sve to što je prisutno u našem pravosuđu, ali ovo se neće popraviti tim.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, tema ili problem društveni o kojem mi danas razgovaramo je od izuzetnog značaja, mada i u načelnoj raspravi gospodin Krasić je rekao – promena naziva zakona ranijeg kojim je ova problematika bila regulisana i ovog sada gubi na značaju, odnosno snazi problema kome mi treba da posvetimo pažnju. Pa ste vi rekli da je zakon prethodni na pogrešan način određene stvari odradio i stavio je akcenat samo na obavljanje postupka. Mislim da ništa bitnije nije od samog postupka u ovom problemu i nije važnije. Mada potpuno smo saglasni da treba propisati procedure koje moramo da poštujemo.

Mi smo intervenisali u članu 13, koji govori o delatnosti BMPO, i samu delatnost koju ste vi definisali tako kako ste definisali, da ne ponavljam, nemamo neke posebne intervencije, ali na kraju rečenice stava 1. kaže se – kao i uvoz, odnosno izvoz reproduktivnih ćelija, mi predlažemo da se to briše. Zbog čega predlažemo da se briše? Zato što je to regulisano Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju.

Gospodine ministre, vi niste pravnik pa vam možda ovo nije ni jasno. To bi bilo kao kada bi u Zakonu o stanovanju neko predložio da se može u njemu razmatrati i intervenisati vezano i na BMPO. Iz tog razloga smo predložili da se briše. Prosto i propisima koji su pravnom prometu Srbije treba uneti jednu čistoću i da znamo o čemu ti propisi govore da bi oni na koje se oni odnose lakše to primenjivali i sprovodili.

Saglasni smo i na ovu vašu izjavu gde se rekli da je vaša želja što veća uspešnost. To nije samo vaša želja. To je želja svih onih koji imaju probleme, pa i onih koji ih nemaju na direktan način, ali su u vezi sa osobama koje imaju jedan problem koji vidite da iz dana u dan raste i verovatno ste morali zajedno sa gospođom Slavicom Đukić Dejanović, ministrom koja ima posebnu ulogu da razradi problematiku nataliteta u Srbiji i da da konkretna rešenja, da ovde izađete sa određenim problemima, da nam kažete gde se ovi slučajevi češće pojavljuju, šta je problem, na koji način bi i ljudi morali da se samopomognu da to toga ne bi dolazilo ako je u uticaju nekih možda naših svakodnevnih ponašanja ili nečega što nauka u preventivnom smislu može da odgovori i da kvalitetno rešenja.