Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6957">Sreto Perić</a>

Sreto Perić

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, prilikom objašnjenja jednom kolegi da cilj ovog zakona treba da bude preventiva, pomislio sam da ste vi kao ministar i mi iz SRS donekle, na pola puta krenuli u istom pravcu, a onda sam posle shvatio da nismo, pogotovo kada neke kolege koje su i glasale za vaš izbor za ministra kažu da se podrazumeva da zakona preventivno deluje, svaki zakon.
Po nama se podrazumeva da je porodica svetinja, a očigledno, nekoliko dana diskutujemo o ovom zakonu, na bazi tih činjenica vidimo da je porodica prilično ugrožena.
Mi smo u članu 2. intervenisali upravo zbog toga što ste vi predlogom, odnosno Vlada je predlogom tog zakona pokušala da objasni ko su nadležni organi i ustanove koje će da intervenišu ukoliko se i desi porodično nasilje.
Predložili smo da se član 2. Predloga zakona menja, znači imali smo amandmansku intervenciju, i to tako što smo još jednom želeli da istaknemo značaj preventivnog delovanja u sprečavanju nasilja u porodici. Nama je osnovno da se prepoznaju osobe koje su sklone vršenju porodičnog nasilja i da na taj način intervenišemo i, naravno, organi pre nego što se dešava. Neće nama izabrani policajac, kako ste vi rekli, pošto imamo izabranog lekara, moći uvek da pomogne.
Mislim da je vama bilo mnogo bitnije da se prilikom donošenja ovog zakona pozovete na Istambulsku konvenciju, nego da suštinski rešite ovaj problem. Mislim da smo zaista na dobar način da objasnimo da osnovni smisao ovog zakona treba da bude preventiva. I jedna osoba nasilja, i jedan izgubljeni život je mnogo ukoliko je i država i bilo koji pojedinac mogao to da spreči, pa onda posle što ćemo mi propisati zakonom koji su nadležni državni organi i ustanove koje su nadležne, da bi taj bio adekvatno kažnjen i da bi možda preventivno delovalo na neke druge izvršioce.
To je već kasno, a vama nije kasno da u ovom momentu rasprave prihvatite amandman SRS, koji će i dalje uputiti i na dobar način trasirati put da za određeni stepen procenat porodičnog nasilja smanjimo, ali će ova Vlada pre svega morati mnogo više da deluje preventivno i u otklanjanju uzroka koji dovode nasilja u porodici.
Logično podnetom amandmanu na član 4. mi smo podneli amandman i na član 5. Analizom amandmana, a i samih čl. 4. i 5. i analizom odgovora Vlade zbog čega se ne prihvataju ovi amandmani izvodi se jedan potpuno jasan zaključak, a to je da primene ovog zakona neće doneti nikakve novine i neće biti ništa bolje, nego što je bilo do sada iako su očekivanja od ovog zakona izuzetno velika.
Evo, u članu 4. pobrojano je od tačke jedan do tačke 17) za koja krivična dela su nadležni organi koji se ispostavljaju kao nadležni po ovom zakonu, a u tački 18) kažete – i druga krivična dela, ako je krivično delo posledica nasilja u porodici. Ovaj zakon se primenjuje i na pružanje zaštite i podrške žrtvama krivičnih dela iz stava 1. ovog člana, itd.
Već je rečeno da Krivičnim zakonikom i nekim drugim zakonima je predviđeno šta predstavlja krivično delo, a specifičnost ovog krivičnog dela u odnosu na sva druga krivična dela jeste svojstvo između žrtve i učinioca. Znači, potrebno je da pripadaju istoj porodici da bi bili kvalifikovani kao krivična dela i krivična dela nasilja u porodici.
Činjenica da ovaj zakon nije dobro urađen ukazuje na to, odnosno Predlog ovog zakona još uvek, na 38 članova Predloga zakona podneto je 152 amandmana, a 21 amandman je prihvaćen ili 55,26% amandmana je prihvaćeno u odnosu na broj članova koje je ovaj zakon ponudio. To ukazuje potpuno jasno da je zakon, kao da je radila radna grupa koja se priprema da upiše pravni fakultet, a ne, po vama ozbiljni ljudi iz Ministarstva čak uz konsultacije.
Da, da, gospodine Iliću tako je, pa verovatno i vi ste slažete i znate da ovaj zakon neće ničemu služiti i da nije dobar, a pogotovo vi ste rekli i mogli smo da čujemo ili da saznamo da su u Predlogu ovog zakona učestvovale i mnoge nevladine organizacije i civilni sektor. Najbolje je da svoj posao rade upravo oni koji su zaduženi za to, koji su izabrani i koji su plaćeni da urade to, ali onda ta odgovornost njihova mora pre svega da dođe do izražaja, a ne odgovornost nekog izvan tog dela.
Mislim da ovaj zakon zaista neće ni blizu onog što očekuju oni što se raduju, čak i žrtve nasilja u porodici. Ako očekuju neko poboljšanje od ovog zakona, kad bude počeo da se primenjuje jako će biti razočarani.
Dobro, imam potrebu da pojasnim, pa vi tretirajte kako hoćete.
Ovako, ne kaže se neće ničemu služiti, biće mali efekti. Ja bih voleo sa kolegom da sednem posle 1.6.2017. godine, kada ovaj zakon bude stupio na snagu da mi on kaže da li je u njegovoj lokalnoj samoupravi kako je malopre isticao od ukupnih žrtava nasilja u porodici 73% su žene i ukupno koliko ih ima, pa da vidimo samo pre nego što zakon bude stupio na snagu, da li se smanjio procenat, povećao ili se nešto drugo dešavalo. Onda ćemo napraviti još jednu analizu u jednom, drugom vremenskom periodu, a to je sa 31.12.2017. godine, pa da vidimo kakva je situacija.
Sa druge strane, da i mi u SRS smatramo da ekonomska situacija u društvu u dobroj meri dovodi do povećanog broja krivičnih dela nasilja u porodici. Sa jedne strane i mnoge novotarije koje vi besomučno iz dana u dan uvodite ili uvozite takođe dovode do povećanog broja krivičnih dela koja se odnose na nasilje u porodici.
To je istina, to je ono što se vidi. Zvuči zastrašujuće. Žrtva u odnosu na oštećeno lice, ali to samo po sebi neće da dovede, moram da podsetim gospođu ministarku, mi imamo dobro krivično zakonodavstvo ili relativno dobro, ali njegova primena, mere koje se izriču ne možemo generalno reći da su isuviše blage.
Mere koje se izriču za određena učinjena krivična dela nisu adekvatne ni prevenciji, ni ono što treba da uradimo zbog samog kažnjavanja. Tu treba da povedemo računa.
Pa, vi ste valjda plašeći se da niste preskočili jednu od krivičnih dela nabrajajući u članu 4. ovoga Predloga zakona i rekli - i ostala krivična dela koja se odnose na nasilje u porodici. Znači, da je sve to bilo predviđeno nekim zakonima. Ovde samo rizikujemo da nešto izostavimo i ne samo u Krivičnom zakoniku, nego i u nekim drugim.
Ovde kada počinjemo da nabrajamo onda mi rizikujemo da nešto ispustimo i onda ni da ta praksa prilikom izricanja tih krivičnih sankcija ne može da dovede do određenih rezultata.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, juče i danas u ovom domu raspravljamo o četiri veoma važne životne teme. Jedna je nekako uspela da se izbori, a to je nasilje u porodici. Da li je to nešto što ima najviše problema? Gospođa ministar je, govoreći o ova četiri zakonska predloga, najviše vremena posvetila upravo ovoj temi i govorila je 27 minuta, a 27 minuta je potrošeno na ostale tri teme. Građani Srbije će moći da procene da li je u pitanju zaista porodična ugroženost, da li smo pali na tako niske grane ili je u pitanju i populizam ili je želja da se ova tema obradi na jedan dobar način, vreme koje je pred nama će to pokazati.
Kao član SRS, hoću da verujem da u Srbiji postoje još uvek zdrave porodice koje će sigurno pomoći da i naše društvo koje se sada nalazi u velikim problemima uspešno izađe iz toga. Ali, nijednog momenta ne smemo da zaboravimo da i porodično nasilje ima negativan uticaj i na politiku koja se vodi u Srbiji i na zvaničnu politiku u Srbiji. Postavlja se pitanje i ovde se čulo da su najviše ugrožene žene. Možda je taj podatak potpuno tačan, ali sigurno je da su ugrožena i starija lica, sigurno je da su ugrožena i deca, ali ovde niko nije govorio o uzrocima koji su doveli do toga. Nije dovoljno predložiti jedan zakon.
Gospođo ministar, vi mora da znate da nakon usvajanja ovog zakona niko neće biti zadovoljan. Možda određen broj narodnih poslanika koji će ispuniti određenu normu pa će moći da kažu – mi smo u ovom sazivu usvojili toliko zakona. Nije vam zadovoljan civilni sektor. Vi ste verovatno mogli da čujete njihove komentare i reakciju na ovaj zakon. Nismo zadovoljni ni mi, narodni poslanici, jer ovaj zakon neće dovesti do onih rešenja koja svi mi očekujemo, neće uopšte sprečiti nasilje u porodici, odnosno neće u onoj meri u kojoj očekujemo jer ako nešto regulišemo zakonom, trebalo bi da efekti budu sasvim drugačiji.
Iz čega ja to mogu da pretpostavim da je to tako? Vi ste se u obrazloženju ovog predloga zakona pozivali i na odredbu člana 18. Istanbulske konvencije i ona je nekako dominantna u obrazloženju zbog čega mi pristupamo donošenju ovog zakona. Ali, neko je već pre mene govorio da je 2011. godine, i sad da ne govorim sve datume, koje su aktivnosti naše države bile povodom te konvencije, a sada će ovaj zakon biti usvojen u novembru 2016. godine, a primenjivaće se od 1. juna 2017. godine. Znači, i činjenica da ovaj zakon ne stupa na snagu, odnosno neće se primenjivati nakon usvajanja ukazuje da vi nemate ozbiljnu nameru, niti da ovaj zakon po svojoj koncepciji može dovesti do poboljšanja stanja. Ali, kaže se da je multiresorni sadržaj najbitniji ovde, zato što će biti nekoliko državnih organa koji će učestvovati u sprečavanju ovih problema.
Ono o čemu je govorila i koleginica Vjerica Radeta, disperzija krivično-pravnih odredaba u našim pozitivnim zakonima je nešto što sprečava efikasnost sudova. Sve ovo što je predviđeno ovim zakonom moglo je biti regulisano Krivičnim zakonikom i izmenama i dopunama Porodičnog zakona, s tim što smo mogli da kažemo – ako je krivično delo učinjeno u okviru porodice, onda će se smatrati da ono predstavlja teže krivično delo nego što je njegovo osnovno biće. Onda bi bilo lakše i sudijama, bilo bi lakše i onima koji imaju potrebe da se pozovu na ovaj zakon prilikom njegove primene. Znači, uzrok zbog čega imamo povećano nasilje u porodici niko nije tretirao i ne čini ništa da dođe do rešavanja tih problema da bi jednostavno ovih drugih problema bilo manje.
Dobro je primetio i uočio jedan kolega da ovo više nije privatna stvar, da zapravo država bi trebala i morala, ali kroz ovaj predlog zakona to nije moguće i vi zaista niste to izgleda imali ozbiljnu nameru. Ja ću vam pokazati na izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz obrazloženja, ono o čemu ste vi juče, gospođo ministar, govorili i čitali ste najviše obrazloženja zakona, ja sam mislio da vi smatrate da narodni poslanici ne čitaju zakone, s jedne strane, a s druge strane sam se nešto i uplašio da niste imali nameru dolazeći u ovaj parlament da oborite rekord premijera Vlade da imate ekspoze duži nego što je on imao. Juče je to u vašem izlaganju izgleda bilo ciljno.
E sad, šta vi kažete u zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika u obrazloženju tog zakona? U razlozima za donošenje ovog zakona vi konstatujete da krivično zakonodavstvo pruža dovoljno mogućnosti za suzbijanje kriminaliteta, te da nije razlog za izmene i dopune to što ne pruža adekvatne mogućnosti na tom planu, već to činite zbog usaglašavanja sa propisima Evropske unije, čiji vi želite da postanete član što pre. Naravno, mi ni slučajno ne želimo da se to desi.
Tamo ste predvideli i neka nova krivična dela vezana za privatizaciju. Bolje ikad nego nikad. Ali, isuviše je kasno. Privatizacija je u najvećoj meri, osim one 24 koje ni do današnjeg dana nisu rasvetljene, a bila je obaveza, bila je i obaveza ove Vlade, ona je preuzela takvu obavezu. Da li će on sad da da neke efekte, ne znam, nisam siguran. Ali, eto, još jednom kažem da je bolje ikad nego nikad.
Jedno novo krivično delo koje uvodite praćenjem, pa opet jedan kolega je o tome govorio i postavljao neke dileme koje bih mogao u potpunosti da prihvatim, ali ovde je praćenje dosta karakteristično i održava se u jednom periodu koji je iza nas, a to je prilikom formiranja lokalnih vlasti, a posle izbora u aprilu 2016. godine. Kod koga su najviše praćeni? Praćeni su od kandidata i od ljudi koji su imali zadatak da formiraju lokalne vlasti. Oni su u najvećem broju slučajeva, ovaj put se tako desilo, sledeći put mislim da neće biti tako, od članova SNS, tako što su oni pratili i odbornike i druge funkcionere i funkcionere drugih stranaka da bi na lokalu došli u situaciju da formiraju vlast.
Šta vi dalje kažete u obrazloženju Krivičnog zakonika? Cilj nije bio da se pristupi izmenama i dopuna Krivičnog zakonika u svim onim slučajevima u kojima bi one bile opravdane. Vidite, vi to kažete. Između ostalog razlog za to jeste i to što će se u procesu pregovaranja sa EU ukazati potreba za određenim intervencijama koje će se precizirati tek u toku tih pregovora.
Kada je u pitanju usaglašavanje sa svim relevantnim dokumentima EU bilo bi preuranjeno da se to učini već u ovoj fazi do ulaska u EU. Još vremena za ulazak u EU, konstatujete vi ima. Vi ste jedni veliki kalkulanti. Mi smo za to da vas sprečimo na tom vašem putu ka EU. Vi niste još potpuno definisali kod sebe tu želju da li je ona toliko jaka i čvrsta da želite u EU ili ne želite? Ako ne želite, vi nam recite u tome ćete imati punu podršku i poslanika, a i svih onih koji dosledno prate i imaju razumevanja i daju podršku za politiku SRS.
Ima ovde još jedan veoma zanimljiv zakonski predlog, a to je zakon o izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela. Na šest strana su te izmene i dopune napisane, a 323 strane postoje koje ukazuju da li su usaglašeni naši propisi sa propisima EU i rekli ste da je ovo prevedeno na engleski jezik, a pokazali smo vam da engleski jezik nije u zvaničnoj upotrebi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali izuzetno cenimo vodni potencijal naše države, kako izgradnjom mini hidroelektrana na malim našim rečicama, tako i ozbiljno tretiramo plovidbu na unutrašnjim vodama, ali ovde je osnovni problem kod zakona koji reguliše tu materiju.
Znači, on je donet 2010. godine. Sadašnja većina nije bila tad većina, ali već rane zimske promene koje su usledile u tom zakonu 2012. godine kreirala je sadašnja većina, pa onda rane prolećne 2015. i kasne jeseni takođe 2015. godine, donele su neke promene koje nisu rešile problem.
Gospodine ministre, vi očigledno imate problem u Sekretarijatu za zakonodavstvo, s jedne strane, i kad bi me neko naterao da kadriram u Srpskoj naprednoj stranci, ja bih gospodina Martinovića rasporedio u Sekretarijat za zakonodavstvo i onda bi sigurno predlozi zakona bili neuporedivo bolji nego što su sada.
Ima još jedan problem, čini mi se, u samom Ministarstvu nema dovoljno dobrih stručnjaka koji bi rešili na bolji način ove zakonske predloge.
Mi smo intervenisali na član 229a. tako što ste vi predložili da se iznos naknade za upotrebu obale koja se plaća za ukrcavanje ili iskrcavanje utočenog naftnog gasa itd. plaća obaveza, odnosno može se osloboditi ili umanjiti do 30%, a vi ste sada rekli – isključivo 30%. Znači, ovde je bila ostavljena mogućnost i za agenciju da od slučaja do slučaja, a ne nikad više od 30% umanji tu naknadu, a vi ste sada odredili da bude 30%. I tu nekako i da istolerišemo takav predlog, ali ste vi rekli – iznos naknade za upotrebu obale koja se plaća za ukrcavanje ili iskrcavanje proizvoda od čelika…
… i rude potrebne za proizvodnju čelika, kažete da se oslobađa, odnosno da se naplaćuje onih 50% koliko je do sada bio popust. Pa, mi pričamo o razvoju Železare. Kinezi su došli. Pokrenulo se nešto, vi to hoćete da uništite. Kompletan predlog ovog zakona je trapav. (Isključen mikrofon.)
Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog amandmana u najezdi. Meni je poznato da može da bude najezda gusenica, buba i nekih drugih, uslovno rečeno, nepoželjnih insekata koji mogu da naprave manje ili više ozbiljne probleme. Amandmane narodni poslanici kao jedni od mogućih podnosilaca amandmana podnose na osnovu člana 161. Poslovnika Narodne skupštine. Može, naravno, i predlagač zakona, mogu i ovlašćeni odbori i rečeno je samo kad ne mogu da se podnose amandmani, odnosno jedan ovlašćeni podnosilac amandmana ne može više amandmana na isti član zakona, da li pojedinačno ili da nekim drugim.
Kada bi, kolega Martinoviću, moglo ponovo da se radi po Hamurabijevom zakoniku, verovatno bi bila predviđena veoma, veoma stroga kazna za one koji su krali ili možda i danas kradu mandate narodnih poslanika ili odbornika.
Ja ostavljam mogućnosti narodnim poslanicima da u danu za glasanje glasaju za amandman SRS koji smo mi podneli na član 19, a u vezi sa članom 171. Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Taj član je do sada imao tri stava. Vlada je intervenisala sa još dva. Mi smo predložili da se stav 2. briše. Zbog čega smo mi predložili da se taj stav briše, a i šta je on uopšte predvideo? Ministarstvo vrši ispitivanje plovidbenih nezgoda preko inspektora bezbednosti plovidbe. Mi predlažemo da se taj stav briše i u obrazloženju navodimo razloge zbog čega bi trebalo taj predlog izbrisati, a to je – u Zakonu o istraživanju nesreće u vazdušnom, železničkom i vodnom saobraćaju postoji organ koji je već ovlašćen za intervenciju u tim slučajevima.
Stavom 3. koji je Vlada predložila, novim stavom 3. koji je Vlada predložila, ja ću ga pročitati, da bi razumeli o čemu se radi, da bi onda narodni poslanici u danu za glasanje mogli da glasaju za ovaj amandman. Kaže se: „Za organizaciju i sprovođenje bezbednosne istrage u cilju utvrđivanja okolnosti i uzroka ozbiljnih plovidbenih na unutrašnjim vodama, kao i plovidbenih nezgoda na unutrašnjim vodama i predlaganja mera radi izbegavanja ozbiljnih plovidbenih nezgoda na unutrašnjim vodama, kao i plovidbenih nezgoda na unutrašnjim vodama, kao i unapređenja bezbednosti plovidbe odgovoran je nadležni organ u skladu sa zakonom kojim se uređuje istraživanje nesreća u saobraćaju“. Upravo postoji zakon koji je donet 2015. godine, koji reguliše ovu oblast. Dakle, potpuno opravdano predlažemo brisanje ovog stava 2.
Mislim da je gospođa Mihajlović pionir ekspertske mreže za pružanje pomoći građanima i njen kolega iz te organizacije je u jednom periodu predlagao da treba uništiti mnogo propisa, da imamo veliki broj propisa koji ne služe ničemu ili nikome. Zbog toga mi ovde moramo malo pravu nomotehniku iskoristiti na bolji način i mislim da ovaj stav 2. potpuno nepotreban i treba ga brisati, kao što smo i predložili. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, malo sam iznenađen zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen, zato što se radi o jednom pozitivnom amandmanu.
Čitajući vašu biografiju, eto, hoćemo da vam verujemo da ćete vi pokušati da u prosveti uradite sve što je moguće. Ali, imajući u vidu probleme koje ste nasledili, one koji su mnogi pre vas stvarali, ja sam potpuno siguran da ovaj rok sa kojim ste vi izašli pred narodne poslanike neće biti objektivno moguće ispoštovati. Zbog toga smo i predložili za jednu kategoriju studenata da se produži za još jednu godinu. U Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona je bilo – školska 2015/2016, odnosno 2016/2017. godina. Mi predlažemo da se to produži za još jednu godinu.
Nije mi jasno zbog čega to nije prihvaćeno. Kada se sluša sa strane, reklo bi se da su ovde studenti nešto pogrešili, ali shvatite, Srbija nije samo Beograd. Postoje naseljena mesta, postoje sela u Srbiji gde niko ne studira, nije ni studirao ranije i njima ovo nije sve potpuno jasno. Mi imamo jedan zakon i ne računajući kada je on donet 2005. godine, imali smo šest izmena i dva autentična tumačenja i nisam siguran da neće biti potrebe za još jednim autentičnim tumačenjem posle donošenja ovoga zakona. Znači, vi nećete moći da uradite, iako mi kažemo da uradite ovo što ste planirali, da donesete, kako ste u obrazloženju naveli – ne prihvata se amandman iz razloga što je u pripremi donošenje potpuno novog zakona. Iako znamo da je visoko obrazovanje od posebnog značaja za Srbiju, ali mi imamo mnogo problema i u osnovnom obrazovanju nerešenih. Gospodine ministre, da bi sačuvao malo, ovo je kod vas verovatno na stolu, jer je vaš prethodnik obavezao jednu lokalnu samoupravu da se nadoknadi prevoz deci koja idu u osnovnu školu. Nema visokog obrazovanja bez osnovnog i posle toga srednjeg.
Imamo i jedan problem. Neću da govorim, zato što je kod školske uprave već taj problem koji bi trebalo rešiti, gde se lokalna samouprava, na jedan potpuno neprimeren, rekao bih čak i necivilizovan način, umešala da reši izbor članova školskog odbora iz reda saveta roditelja. To je otišlo prema školskoj upravi. Mislim da su ovih dana oni pozvali, obavestili. Nije mogao da se usvoji školski plan do 15. septembra, odnosno plan rada za školsku 2016/2017. godinu do 15. septembra kada inače obaveza zbog toga što je lokalna samouprava vršila opstrukciju školskom odboru.
Vidite, u osnovnu školu su se umešali da nešto traže. Šta? Nemam pojma. Zbog toga i u vašem ministarstvu od 92, 94 do 96% od ukupnih sredstava koja su opredeljena za budžet Ministarstva prosvete ide na plate, iako su pri tome plate prosvetnih radnika u najvećem broju slučajeva male.
Vi ne možete da uradite ono, iako bi sve želeli. Problem je nastao i pre vas. Vaše ambicije mogu da ostanu samo u pokušaju. Nije Bolonja za Srbiju. Neko je rekao da su carevi slali svoje sinove na školovanje u inostranstvo. Da, jesu, i u Rim, i u Beč, i u Pariz, i u druga mesta, ali se oni tamo nisu školovali po udžbenicima i po propisima Srbije, nego su radili po propisima zemlje u koju su odlazili.
Tako i mi moramo sistem obrazovanja, od osnovnog pa do visokog, pošto o visokom obrazovanju i pričamo, da prilagodimo svojim potrebama, potrebama građana Srbije. To bi bio najbolji način i najbolji dokaz da možemo da očekujemo da studenti uzvrate. Studenti nisu ništa krivi. Imali su i česte promene i neke eksperimente i ja prihvatam da je verovatno tačna činjenica, odnosno priča da je najveći broj studenata imao neke svoje životne priče i poteškoće i nije mogao u predviđenom roku da završi osnovne studije. Njima bi to najviše odgovaralo, ne profesorima, ne bilo kome drugom. Studentima i njihovim roditeljima najviše odgovara da u predviđenom roku, ako je moguće čak i u kraćem, što bi Mrkonjić rekao, i u kraćem roku od predviđenog završe osnovne studije. To bi bilo dobro. Ali, očigledno, neki su rekli ovde, pohvalili se možda, ne sporim to, da nisu koristili Odbor, da bi se ovaj problem rešio na dobar i valjan način. Očigledno da prvobitno nisu uspeli u tome. Ne negiram njihovo činjenje da se to razreši, ali činjenica je da jedan veliki broj studenata ostao izvan ove kategorije dok nije amandmanom to intervenisano. To ukazuje da pokušaj krečenja nije baš dao očekivani rezultat. Stoga sumnjam u mogućnost da ćete vi biti u situaciji da do sledeće školske godine ove probleme koji stoje rešite. To sigurno nećete uspeti, jer klima u Srbiji nije takva da bi se to moglo rešiti.
U vašu volju i nameru uopšte ne sumnjam, odnosno u ovom trenutku neću da sumnjam, ali sigurno je da vi to ne možete. Mislim da je ovaj amandman trebalo prihvatiti, jer je pozitivan i na dobar način bi rešio probleme studenata.
Šteta. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu je autentično tumačenje odredbi člana 6. Zakona o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima, vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo d.o.o. Smederevo.
Ova tačka dnevnog reda ima tri segmenta. Prvi je pravni, politički i svakako onaj svakodnevni i životni. Baviću se kao pripadnik SRS sa tri aspekta i govoriti o ovom problemu. Ne možemo da se ne setimo 20. februara 1913. godine kada je u različitoj formi nastala Železara Smederevo, ali voleo bih i mi u SRS bi voleli kada bi na ovakav način mogli da razgovaramo o „Utvi“ iz Pančeva, „Viskozi“ iz Loznice, „Krušiku“ iz Valjva, FAP iz Priboja, „Tamišu“ iz Pančeva, poljoprivrednim kombinatima po Srbiji, Beogradskoj banci, Invest banci, Jugobanci, rudnicima, fabrikama nameštaja i mnogim drugim privrednim subjektima koji odavno ne rade.
Autentično tumačenje je pre svega pravno pitanje. Ja sam 2005. godine na inicijativu jednog privrednog subjekta pokušao da dođemo do jednog pravnog tumačenja, odnosno autentičnog tumačenja koje usput znači i interpretativno tumačenje od strane onog ko ga je i doneo. Pravni osnov za ovu tačku dnevnog reda je da se nađe pre svega Zakon o Narodnoj skupštini, član 53, a zatim i Poslovnik o radu Narodne skupštine, član 194. i 195.
Tada kada sam želeo da se dobije pravno tumačenje, autentično tumačenje jedne odredbe zakona rekli su mi, a ovo je bilo 2005. godine – deset godina pre toga nismo imali potrebe za pravnim tumačenjima. Pa se sećam 2012. godine da smo imali možda dva ili tri slučaja.
Ovo je takođe teorijsko pitanje. Pored praktičnog, autentično tumačenje i teorijsko pitanje. Pravni stručnjaci kažu da ne treba često pribegavati za autentičnim tumačenjem pravnih normi. Dva razloga kada se može pristupiti su ukoliko se radi o utvrđenoj, nesumnjivo utvrđenoj pravnoj praznini, drugi slučaj ako ne može na drugi način da se razreši taj problem.
Međutim, Deseti saziv Narodne skupštine Republike Srbije u periodu, ako se ne varam dve godine imao je sedam inicijativa za autentično tumačenje. Dve su odbačene, jedna je bila u toku, ali nisam siguran da li je taj problem razrešen, odnosno da li je dato pravno tumačenje, a za četiri slučaja je stiglo pravno tumačenje.
Postavljaju se pitanja, pogotovo kod ovog zakona je veoma interesantno, zakon je donet 25. februara 2016. godine, stupio na snagu 26. februara 2016. godine, donet je po hitnom postupku i stupio je na snagu dan nakon objavljivanja, uobičajena praksa i ustaljeni termin. Naravno postoji ovaj izuzetak, ustavni termin je osam dana od dana objavljivanja, pa se postavlja pitanje – zar se ovako kratko vreme pojavila potreba za autentičnim tumačenjem?
U ovom zakonu ima nešto što je dobro. U Zakonu o sticanju prava svojine vezano za Železaru Smederevo rokovi koji su predviđeni ovim zakonom su izuzetno kratki, a oni su tri, sedam i 15 dana. Dobro bi bilo da rokovi koji se odnose na direktnu primenu građana Srbije, odnosno na ostvarivanje njihovih prava pre svega u obraćanju prema državnim organima budu skraćeni na ove rokove, rekao bih na neke baš razumne rokove.
Kao što ste čuli od ovlašćenog predstavnika SRS gospodina Zorana Krasića, mi smatramo da nije bilo potrebe za autentičnim tumačenjem odredbi člana 6. ovog zakona. Možda bi bilo manje nesporazuma i nejasnoća za sve one koji su uzeli učešće u ovoj raspravi i koji će i posle komentarisati ovo autentično tumačenje da je uz ovaj predlog za izmene i dopune bilo nekoliko rečenica ko je tražio, zbog čega, šta se ovim postiže?
Gospodin Đorđe Komlenski je kao ovlašćeni predstavnik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo na vrlo precizan način, to je bio i stav Odbora, ovo izneo. Sigurno bi rasprava bila nešto skraćena. Nije ni bitno koliko rasprava traje, naš posao i zadatak jeste da ovde učestvujemo u raspravama i da radimo na donošenju zakona i drugih akata iz nadležnosti Narodne skupštine, ne pitajući se koliko dana ili koliko sati će rasprava trajati u jednom danu.
Znači, suština je da je bilo nekog objašnjenja uz ovaj predlog, bilo bi manje i nejasnoća. Ukoliko tražimo autentično tumačenje, onda se može postaviti pitanje i poverenja investitora koji želi da uđe u projekat privatizacije Železare u Smederevu da li je tu maksimalno i puno poverenje, jer smo čuli da iz jedne poslaničke grupe se kaže – niko neće više tražiti nešto ovako i neće se primenjivati.
Onda od drugog poslanika smo čuli da se kaže – mi ćemo na ovaj način poslati vrlo jasnu i preciznu poruku svim budućim investitorima da želimo da im omogućimo i da zaštitimo njihov kapital i da im kažemo da ovde vlada potpuno pravna sigurnost.
Ali, mislim ovo tumačenje je potpuno bespotrebno. Na direktan način primenom i tumačenjem člana 6. ovog zakona moglo se doći do zaključka da investitor neće imati nikakvih problema u vezi ovog slučaja.
Onda i kod stručne javnosti se postavlja pitanje - zbog čega se traži autentično tumačenje? Da li ne postoji nešto skriveno? Nisu svi u poziciji da slušaju ili gledaju javni prenos sednica Narodne skupštine da mogu da poveruju ili da zaključe o čemu se tu radi, nego ako postoji potreba za autentičnim tumačenjem, a izvire i potpuno je jasna odredba člana 6. ovoga zakona, onda oni smatraju da postoji nešto što je skriveno, a nije tako.
Naše zadovoljstvo, zadovoljstvo SRS pre svega konferencijama koje smo u to vreme kao stranka, koja nije bila parlamentarna mogli da održimo, pre svega naš predsednik prof. dr Vojislav Šešelj i da spreči, ja bih rekao, pljačkašku privatizaciju „Železare Smederevo“ da ne padne u ruke „Esmarka“ koji nije imao nikakve uslove i koji bi bio čista prevara. Mi smo srećni što je do toga došlo, što je sprečena ta privatizacija, danas je potpuno drugačiji odnos prema ovoj privatizaciji.
Postavlja se pitanje - da li vlasnik povlasnog dobra može da otuđi ta dobro? To se znači odnosi na „Železaru Smederevo“, pa naravno da može.
Da li povlasno dobro zadržava konstituisano pravo? Naravno da zadržava. Znači iz člana 6. izvire potpuno jasna definicija i potpuno je zaštićen budući vlasnik.
Ovde treba imati jedan korektan odnos prema svemu ovome i kada sam rekao voleo bih da se na ovakav način, ne zbog autentičnog tumačenja određenih odredaba, nego posvećivanjem određene pažnje u nameri da se stvori i proizvede dobar ambijent za privredne aktivnosti kada bi moglo o mnogim drugim preduzećima da se raspravlja na ovakav način, treba uvažiti činjenicu da u „Železari“ danas radi oko 5.036 radnika, da ona poseduje 98 imovinskih celina, a „Hestel“ znači preduzeće koje je zainteresovano, odnosno koje kupuje imovinu „Železare Smederevo“ je projektovano oko 50 miliona tona kapaciteta i zapošljava oko 120 hiljada radnika u oko 30 zemalja sveta.
Iz ovog se stiče utisak da se radi o veoma ozbiljnom partneru koji je sa ozbiljnom namerom došao u Srbiju i mislim da ne bi trebalo ni praviti neke probleme vezano za ovu privatizaciju, ali naravno i dalje smatramo da je autentično tumačenje odredbe člana 6. ovog zakona potpuno bespotrebno. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, meni je bilo poznato da se sudije biraju, a kasnije sve ono vezano za njihov rad da je propisano Ustavom, zakonom, međunarodno priznatim ugovorima i drugim opštim aktima. Čini mi se da je u najavi i izbor sudija i dalje postupanje na osnovu jednog ekspozea, pa ako nije problem, ja ću sačekati da usvojimo ovaj ekspoze da bi to bio sastavni deo pozitivne nomenklature propisa u Srbiji, da bi mogli dalje da nastavimo da radimo. Ovo shvatite kao jednu sugestiju.
Ono o čemu ja želim malo više da govorim, najbolju poruku otkako smo ušli u reformu pravosuđa Srbije, a pričamo o tome da se to desilo posle 2000. godine, dao je danas profesor Šešelj, rekao bih na jedan izuzetno kvalitetan način, ne vređajući dostojanstvo kandidata za sudije i javne tužioce, a upozoravajući na ono što treba da bude moto svih budućih sudija i javnih tužilaca. Šta je to zapravo? To je ono što možda mnogi nisu ni razumeli, kad je čitao prosek ocena kandidata za sudije i tužioce.
O čemu se tu radi? Ako postoje neki kvalifikovani ljudi u Srbiji, sasvim dovoljno, to je diplomiranih pravnika, rekao bih diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom. Onda je Komisiji za izbor sudija u okviru Visokog saveta sudstva posao olakšan. Možda mi nekih profila imamo manjak u Srbiji, ali sigurno možemo da obezbedimo dobar izbor, zapravo ne dobar, nego najbolji izbor sudija i javnih tužilaca.
Gospodine Tomiću, videli ste da je vaše izlaganje na Odboru za pravosuđe i izlaganje profesora Šešelja u potpunosti saglasno, kad ste rekli - nije garancija da će određeni student koji je diplomirao sa desetkom biti i dobar sudija. Ja se slažem s tim, naravno da nije. Mogu da budu različite sfere interesovanja diplomiranih pravnika. Upravo o tome smo mi i govorili i ove poruke, odnosno čitanje proseka kandidata koji bi trebali da budu izabrani za sudije ima pozitivan uticaj na one studente koji su tek upisali pravni fakultet, a žele da se u svojoj karijeri bave poslom pravosuđa.
Ovo je jedna veoma važna funkcija. Važna zato što jednom izabran sudija, ne računajući ono što mi danas radimo, znači prvi put kad se vrši izbor sudija, on se vrši na tri godine, a kasnije Visoki savet sudstva radi taj posao, znači, ako neko želi da bude izabran za sudiju, on će se potruditi da i u procesu školovanja i sticanja pravničkih znanja koja mu omogućuju da bude dobar sudija, da bude odgovoran sudija, na ovaj način će uticati. Možda bi neki kriterijum, nezgodno je sad prihvatiti univerzalno pravilo, ali možda prosek ocena ispod osam ne bi trebao da dođe u obzir, iako postoje različiti uslovi prilikom bodovanja i izbora sudija. O tome mora mnogo više da se povede računa.
Svedok sam bio ovde u ovoj Skupštini kada je, istina, profesor Atlagić nije izmislio slučaj, izabran sudija koji je bio već upokojen. I ovde nam se mogla desiti slična situacija, jer konkurs za prijem sudija, jednog broja, pošto je ukupno bilo 1225 prijava, je raspisan pre 16 meseci. Možda će neko reći – pa, imali smo izbore, pa konstituisanje Skupštine i ostalo, ali to se moglo završiti u 2015. godini. U prvoj polovini 2015. godine je bio raspisan konkurs za izbor određenog broja sudija, a danas je 6. oktobar, dan posle 5. oktobra, kad mi raspravljamo o tome i verovatno danas ili sutra će biti doneta odluka. Onda su ovde moguće neke situacije koje niko ne želi da se dese.
Mi iz SRS želimo, iako je proces te reforme započet 2000. godine, čini mi se da je ono što se dešavalo 2009. i 2010. godine bila najgora varijanta reformi, kao i 2001. godine kada su se birale sudije, kada se čini mi se u temelju menjalo sudstvo u Srbiji, pa smo imali situaciju da su nam pravnici iz zemljoradničkih zadruga birani istog dana za sudija i za predsednika suda. Naravno, ne omalovažavamo mi pravnike koji rade u zadrugama, ali prosto postoji neka procedura koja nije uobičajena, nije normalna. Pogotovo ako znamo da se sudijama daju velika ovlašćenja i da oni imaju pravo i mogućnost da odlučuju čak o slobodi građana, a to je jedno od najvećih prava svakog pojedinca. Zbog toga moramo da otvorimo, što bi naš narod rekao, četvoro očiju prilikom donošenja ovih i ovakvih odluka. Mi nikada ne bi želeli više da se desi da sudija kaže – dobili smo odluku. A odluku smo dobili i rekao je sudija, koja je bila, čak i predsednik Vrhovnog kasacionog suda. To je nedopustivo. Ja se nadam da u narednom periodu nikada više tako nešto neće i ne može da se desi.
Proces oko izbora ovih sudija je trajao dugo, 91 radni dan, kako je gospodin Tomić rekao. Sad, da li je izbor izvršen najbolje ili nije, to je drugo pitanje. Znači, imamo mogućnost da izaberemo najbolje sudije, ali nisam siguran da je to ovaj put baš tako urađeno. Ovde je loše i ako budemo imali jedno ili dvoje sudija koji da li nisu dostojni, da li nisu stručni, ili bilo koji drugi faktor koji ih ne preporučuje za te visoke funkcije.
Istina je da je napravljen veliki propust u biografijama kod izbora zamenika i tužilaca. Sasvim slučajno neke lično poznajem. Nemojte sada ovo da vam bude problem, pa da ne glasate za te ljude, ali naravno, ja ime neću ni reći. Sasvim slučajno znam i znam da su imali visok prosek. To nije propust kandidata za tužioce, nego je to propust Državnog veća tužilaca, ili, ako takvih slučajeva ima, propust Visokog saveta sudstva. Nadam se da ćete ovaj put izabrati najbolje od onih koji su ponuđeni, ali mislim da bi trebalo još mnogo poraditi na ovoj problematici. Imamo sudova i sudija koji zaslužuju veliku pažnju. Kada se ponekad kritički odnosimo prema sudovima, to ne znači da nam je kompletno pravosuđe loše. Naprotiv, imamo izuzetno dobre sudije, profesionalne sudije, kao i tužioce, ali ima još mnogo prostora i potrebe da se to menja. Hvala.
Samo da kažem, nadam se da mi neće zameriti kolega Milojičić, da ste Vajfert ne bi veću popularnost doživeli nego što, ne znam ko ste, šta li, baš puno puta, a to je krenulo čini mi se od premijera u ekspozeu.  Ne bih da se bavim tim ovde, principijelno mi imamo neke velike razlike.
Gospođo ministre, ja vas razumem. Vi ste dva meseca na čelu tog ministarstva, ali ne razumem ministra Vujovića koji je takođe ovlašćeni predlagač zajedno sa vama vezano za ovaj zakon. Otprilike biće da je rečeno da treba neka sredstva da se namaknu u budžet Republike Srbije i vi možda niste ni imali dovoljno vremena da sagledate odakle bi to moglo da bude i onda ste predložili da se smanji porez na zarade na uštrb lokalnih samouprava.
Budžet Republike Srbije neće oprihodovati mnogo. Zna se tačno da je to 4,8 milijardi. To nije mnogo, ali je za mnoge lokalne samouprave to puno sredstava. Pa vi kažete najmanje su oštećene najsiromašnije opštine, a Grad Beograd najviše. Tu ne mogu da kažem da to nije tačno, ali će Grad Beograd mnogo lakše da izađe iz tih finansijski problema koji mu se budu nametnuli 2017. godine vezano za ove izmene i dopune zakona. Biće dalje da je MMF kao svetski policajac, on samo kontroliše jednu situaciju.
Neke kolege koji su bili nekad bivši režim, vi koji ste sadašnji kažete da nam je to potrebno. Mi iz SRS smatramo da ne treba MMF da kontroliše finansije, odnosno finansijske tokove u državi Srbiji. Ako nismo dovoljno odgovorni, dovoljno savesni, dovoljno stručni, onda nam ni oni neće moći da pomognu. Ali oni rade to što rade i kad su primetili da bi moglo da nedostaje sredstava za neku našu obavezu, oni su onda rekli, mora da se u budžet nadomesti i onda ste vi rekli – odakle da uzmemo? Od lokalnih samouprava.
Ponekad je dobro, razmišljam kao čovek koji se bavi politikom, dobro je kad je po vertikali ista vlast na republičkom i na lokalnom nivou, a u praksi se pokazalo vrlo često da je to opasno. Dolaze nesposobni, nestručni i oni kojima državni nivo pomogne da dođu na vlast svojom popularnošću, svojim uticajem kod građana Srbije i oni ostvaruju neke interese građana Srbije na potpuno pogrešan i na način koji tu nije dobar, a sredstva odlaze i tamo.
Znam, kao što svi znamo, postoje vrlo uspešni gradonačelnici i vrlo uspešni predsednici opština. To su ljudi koji imaju menadžerske sposobnosti, koji imaju neki kapacitet, ljudi koji su spremni da se menjaju, ljudi koji su spremni da se usavršavaju, da sami na tome dosta rade i koji stvaraju timove koji građanima, koji su ih izabrali, rade dobro. Postoje oni koji su nesposobni. Vrlo često želja za apsolutnom vlašću dovodi do toga da to tako bude i postoje oni koji su u kriminalu. Da li oni lično ili povezani sa kriminalom u lokalnim sredinama, o tome govorim, i onda to dovodi do određenog problema za sve građane u toj lokalnoj samoupravi.
Mislim da ovo nije način da im se uzmu sredstva, pa onda da kaznimo takve. Oni moraju da odgovaraju za to što nije u skladu sa zakonom, a nije ponekad krivično delo samo ono što se uzme i odnese. Krivično delo je za profesionalce i ono kad se ne uradi što su bili obavezni da urade. Postoji Državna revizorska institucija, postoji Ministarstvo finansija, postoji Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu koji moraju da to iskontrolišu.
Šta bi bilo dobro i ako hoćete ovo kao sugestiju, gospođo ministre, da prihvatite, jer tvrdite da vam je želja da se lokalne samouprave razvijaju, da stvaraju ambijent za bolji život građana, probajte malo u vašem Ministarstvu da napravite neke timove koji bi možda tim lokalnim samoupravama pomogla na jedan drugi način, ne preko stalne konferencije gradova i opština, nego tako što bi odlazili u lokalne samouprave, sagledavali te probleme i predlagali način kako oni da se reše.
Sad je ovde jedan profesor koji, ne mogu da osporim da to nije tačno matematički, rekao kako mi možemo doći do, ako se smanji osnovica, možemo doći do većeg prihoda. Da, to bi moglo, kad bi mi imali građana koji imaju potencijal, snage i mogućnosti da otvaraju nova radna mesta, da zapošljavaju nove ljude, pa svejedno ono što bi se oduzelo, kad bi umesto 500 zaposlenih bilo gde, eto u malim sredinama ja verujem da ima lokalnih samouprava u Srbiji koje nemaju ni 500 zaposlenih, računajući javni sektor, zaposlili 1.500. Pa, onda bi moglo njima umesto 80% ili 74%, da im se vraća 60% to bi bio veliki prihod za njih.
To bi bilo povoljnije, jer bi onda tamo radili radnici, ostvarivali dohodak za sebe i ta lokalna samouprava bi mogla da se razvija. Ali nema ko više tamo da se zaposli, nema ko da pokrene inicijativu i neko je ovde govori simbolično, a zaista u Srbiji postoje i sela i škole, postoje škole. Nažalost u mestu iz kojeg ja dolazim koje ima više prosvetnih radnika ima škola koja je pre par meseci proslavila 175 godina postojanja, ima više angažovanih nastavnika nego učenika. Sa roditeljima se razgovara da bi još te godine poslali dete u tu školu iako nema tu kvalitetnog programa, nema kvalitetnog obrazovanja ako je jedan nastavnik, odnosno jedan učitelj i jedan učenik. Tu nema konkurencije, tu nema motiva za nastavnika. Nažalost, i ovo je Srbija.
Sigurno da ovo što vi sad pokušavate da uradite ni najmanje neće doprineti rešenju tih problema, ne da zadržimo ovo što sad imamo, nego što su neke kolege čak predlagale povećanje sa 80% na 90%, ma na 150% kad bi povećali neke stvari ne možemo da razrešimo, jer to moramo da rešavamo na neki drugi način.
Evo, da prihvatimo sve da je tačno, da je određeni broj fabrika premijer otvorio i da su one počele da rade i da određeni broj građana se zaposlio, a šta tamo gde on ne ide? Šta gde ne ide? Možda malo nije ni primereno da ja sad kažem – eto, kreče se, čiste se toaleti, ali imamo zdravstvene centre gde se ne kreče bolničke sobe, gde se posteljine ne peru, gde pacijenti imaju problema da se to otkloni.
Nije to nastalo sa ovom Vladom. To je problem koji prati dugi niz godina. Kada čujem da razgovarate i vi i ovi pre vas o decentralizaciji, odmah sam siguran da će građani lokalnih samouprava plaćati određenu cenu. Ne treba reći, ali znamo Zakon o ograničenju broja zaposlenih to znači sama država sebi kaže i ograniči zapošljavanje, da to nije decentralizacija, nego da je to najklasičniji oblik centralizacije, ali to nije zbog toga da bi imali evidenciju, da bi znali, da bi pomogli i pospešili kvalitetnije zapošljavanje, nego upravo da bi dirigovali.
Sada je to neko dobro rekao, čini mi se čovek koji je i vodio uspešno ili manje uspešno, nije ni bitno, jednu lokalnu samoupravu, pa kaže - skoro za svaku opštinu možemo reći da ima višak 50 sa jedne strane, sa druge manjak 50 zaposlenih. To nije slučaj verovatno u beogradskim opštinama, u razvijenim opštinama, ali u opštinama koje imaju problem finansijske prirode jeste i to problem. Oni imaju višak zaposlenih, ali po strukturi nemaju dovoljno zaposlenih koji bi mogli da pruže kvalitetne usluge lokalne samouprave koji očekuju građani.
Ko da uradi program i projekat i kako reče Krasić - ko u ime nekih lokalnih samouprava da aplicira? To treba da budu stručni ljudi, treba da budu ljudi sa vizijom, a bogami treba da budu i u dosluhu sa centralnom vlašću da znaju šta će biti aktuelno u određenoj kalendarskoj godini, šta bi moglo da se finansira i na šta oni mogu da računaju kao neku podršku.
Mi smo čuli ovde da su neke apotekarske ustanove dobro radile. Imamo slučajeve da su neke radile loše. Sve je to u domenu lokalne samouprave i vi ćete zaista imati dosta posla. Ne znam da li ste vi najpozvaniji bili da branite ovaj zakon. Ne zameram ja to, nego da rešavate, već da uđete u rešavanje nekih problema koje će biti kasno sutra, ne danas, nego sutra, a možda ovde treba da pred Narodnom skupštinom, odnosno narodnim poslanicima o ovom zakonu govori ministar finansija.
Mislim da ćete vi usvojiti ovaj zakon, ali nijedan problem nećemo rešiti i nije tačno da su predsednici opština i gradonačelnici zadovoljni sa ovim i vi to gospođo ministar znate dobro. To nije tačno, samo neki su čak i pričali da to nije dobar način. Oni ne spore da treba konsolidovati budžet, ali nije ovo način na koji treba uzeti pare od lokalnih samouprava. Neću da kažem da neko otima, nego prosto zakonom pokušavate da rešite neke stvari koje možda ne bi trebalo rešavati na taj način. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, mi smo ovde uspeli da prepoznamo vašu ideju u daljoj zaštiti neuspešnog reformisanja pravosuđa. Sa stanovništva SRS pokušavate da naknadnim obezbeđenjem dodatnih sredstava da izdejstvujete donošenje onakvih sudskih odluka kakve bi odgovarale režimu.

Srpska radikalna stranka je to prepoznala i mi iznosimo argumentaciju. Naša ideja je da je ovakav zakon o dopuna Zakona o uređenju sudova ne bude deo pravnog sistema. Imamo osnovni zakon, on je tu, primenjuje se.

Moram da vas podsetim, kada je demokratija zakucala, vlast se počela deliti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Govorim onim redosledom koji je uobičajen kod ljudi koji se bave pravnom strukom i naukom, ali to ne znači ni u kom slučaju da je sudska vlast na bilo koji drugi način manje bitna od prethodne dve. Kada znamo da je ona veoma bitna i važna, onda reforme pravosuđa uopšte nisu sporne. Ali, postavlja se pitanje načina na koji način mi do tih reformi dolazimo i šta želimo da uradimo.

Evo, član 70, to je osnovni član Zakona o uređenju sudova, koji se menja zakonom o dopuna i on se menja tako što on neće važiti u ovom delu za rashode koji se odnose na sudsko osoblje. Nema uspešne reforme bez kvalitetnog i adekvatnog tretmana i sudskog osoblja. Vi to dobro znate i vi, čini mi se, ovde i pokušavate na jedan način da upravo ono što sam rekao na početku svoje diskusije, dovedete do donošenja odluka koje bi trebale. Svu argumentaciju ću iskoristiti da bi dokazao da je to tako.

Evo nekoliko primera kako je vršena reforma pravosuđa i zbog čega smo danas u poziciji da ovde govorimo o izmenama i dopunama, odnosno konkretno da raspravljamo o amandmanu koji je podnela Gordana Pop-Lazić, koja s pravom podnosi ovaj amandman, jer naša ideja jeste da se ovaj zakon ne stavi u pravni sistem, odnosno u pravni promet Srbije.

Vidite jednu situaciju, vi to dobro znate, Visoki savet sudstva na jednoj od svojih sednica razmatrao je prijave 399 kandidata za Upravni sud i prijave 632 kandidata za Apelacioni sud u Beogradu. Ove prijave su razmatrane na sednici koja je trajala od 11,30 časova do 17,00 časova, iz čega proizilazi da je čak i ukoliko se zanemare ostale tačke dnevnog reda na sednici Visoki savet sudstva na raspravljanje o svakom kandidatu koji je konkurisao u ova dva suda, Upravni i Apelacioni sud u Beogradu, Visokom savetu sudstva ostalo da raspravlja 20 sekundi o svakom kandidatu. To je jedna dimenzija.

Sledeća, imali smo 813 prijava kandidata za Prvi osnovni sud u Beogradu. Sednica je trajala od 12,00 časova do 18,30 časova. Takođe, po svakom kandidatu je ostalo 20 sekundi da se raspravlja.

Kada imamo ove činjenice, onda mi danas moramo da imamo na dnevnom redu izmene i dopune tog zakona, kako bi mogli ono što smo propustili tad, da na neki način otklonimo. Vi znate da je najviše primedbi i bilo. Nas uticaj i rad Evropske komisije ne zanima mnogo. Mi znamo šta znači jedn zakon. Jednim zakonom se pokušava urediti određena oblast, kako gospođa Gordana Čomić voli da kaže, da se uspostavi, ne sporimo, da se uspostavi jedna procedura koja mora i treba da se poštuje i da bude unapred poznato svima onima na koje će se odnositi, kako i na koji način treba da se ponašaju.

Već početkom 2010. godine, mnogo, mnogo primedbi je bilo na ono što se pokušalo uraditi u reformi pravosuđa. I ranije je u pravosudnom sistemu Srbije, pre reforme pravosuđa, bilo 2.431 sudija, sa Zakonom o izmenama i dopunama, odnosno sa Zakonom o uređenju sudova, govori se o 1.831 sudija.

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, uz zahvalnost što spominjete da se pravila moraju poštovati, podsećam vas da ne govorite o dnevnom redu. Pretres u pojedinostima je Predlog izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova.

Od člana 1. koji u Predlogu glasi: "U Zakonu o uređenju sudova "Službeni glasnik Republike Srbije", brojevi "Službenog glasnika", u članu 70. stav 3. posle reči "rashoda", dodaju se reči: "osim rashoda za sudsko osoblje", a u stavu 4. posle reči "budžeta", dodaju se reči: "za rashode za sudsko osoblje, kao i raspodela ovih sredstava predlaganjem dela budžeta".

Amandman koji je podnet na ovaj član glasi: "briše se".

Moja je obaveza da slušajući vas pažljivo, ili vas u tom trenutku podsetim da i sednica Visokog saveta sudstva i opšte političke stavove o reformi pravosuđa dovedete u vezu sa temom dnevnog reda, ili da postupam bez kršenja Poslovnika, po obavezi koju mi kaže član Poslovnika šta moram da uradim kada narodni poslanik uporno ne želi da govori o temi dnevnog reda, pa vas molim, o temi dnevnog reda, sada je pročitano i da ne bi bilo nejasnoća šta je to o čemu treba da vodimo debatu.)

Gospođo Malović, nemam ni jedan razlog vas da molim. Koristim samo svoja poslovnička prava, da vi meni i poslanicima SRS objasnite, kako je na određen način moglo da funkcioniše i ovo sudsko i vansudsko osoblje dve godine nakon izvršenih reformi pravosuđa? A kako i zbog čega danas mora da se pristupi izmenama i dopunama Zakona i da se sudska uprava, koju vrši Ministarstvo pravde i Visoki savet sudstva, mora danas na jedan potpuno drugačiji način da uređuje? Iznesite argumente. Nemam razloga, niti hoću da vas molim, ali smatram za vašu obavezu da iznesete razloge, da pojasnite i nama kao podnosiocima amandmana, odnosno gospođi Gordani Pop-Lazić, meni i svim poslanicima SRS, ali stručnoj javnosti. Naravno, ovo zanima i građane Srbije, koji posle ovakve reforme pravosuđa nemaju nikakve koristi.
Gospođo Malović, rekli ste - želja nam je da pravda bude podjednako dostupna za sve i što efikasnija. Otprilike, tako je to izgledalo zbog čega smo mi ovde uključeni. Niko to ne spori. Pretpostavljam i duboko verujem da vi sa tom namerom dolazite u ovaj parlament. Naša želja je takođe ista, ali ono što vam ukazujemo mi vam govorimo iz prakse i isključivo konkretne primere. Da li ste vi sad izvršili analizu? Kaže se u članu 70. koji ste vi sada obrazlagali, čl. 70. i 83, na njih se i odnose ovi amandmani kojima predlažemo da se brišu, da su poslovi pravosudne uprave, koje vrši ministarstvo nadležno za pravosuđe, praćenje rada sudova. Dakle, ne govorim sad o Visokom savetu sudstva, nego govorim o Ministarstvu pravde kao pravosudnom organu.

Da li ste vi izvršili analizu mreže sudova? Šta su pokazale vaše analize? Da li je to dobro ili je ono što čujemo od sudija, od stranaka i, kako reče kolega Petar Jojić, šumar će nam se pretvoriti u svedoka? Ali, eto, da ne lutamo daleko. Da li je tačno ono što nama ukazuju ili vi imate neke druge podatke? Da li obilazite sudove? Da li koristite to svoje zakonsko ovlašćenje i obavezu, pa da vidite da li je to takva situacija? Imali smo na prethodnoj sednici donošenje Zakona o zaduživanju za kupovinu zgrade i za obezbeđenje smeštajnog prostora, odnosno uslova za rad u Prvom osnovnom sudu. U proceduri je još jedan zakon, gde ćemo potvrditi ugovor o zaduživanju, a imamo, već su kolege govorile, po Srbiji mnogo neiskorišćenih... Sud je, odnosno Ministarstvo pravde je bilo investitor tih objekata, da bi se stvorili dobri uslovi za rad pravosudnih organa, a sad to stoji neiskorišćeno.

Da li imate informaciju, gospođo ministar, da sudije osnovnih sudova ne žele i neće da idu u sudske jedinice? Je li imate takve informacije i da li po tim pitanjima nešto konkretno preduzimate? Nas to zanima. Znači, hoćemo da vam pružimo maksimalnu podršku u iskrenoj i pravoj reformi pravosuđa, a ne u nečemu drugom. Kažete da ste imali uvek dobru nameru. Pitanje je da li je uvek dobra namera? Vi ste jedne prilike rekli da ste 80 zahteva, odnosno 80 predloga prosledili Ustavnom sudu Srbije, da odlučuje o onim zahtevima sudija koji nisu reizabrani. A saopštenje iz suda? Hoćete tačno da vam kažem kad je bilo saopštenje iz Ustavnog suda? Stiglo je samo 11, i to mesec dana nakon vaše izjave da ste poslali 80 zahteva sa konkretno obrazloženim razlozima zbog čega neke sudije nisu imenovane za sudije.