Hvala vam.
Poštovani gospodine Markoviću, ono što je za nas važno je da se o ovoj temi, dakle vraćanja vojnog roka i kako se on uklapa u naš dosadašnji aktuelni profesionalni sistem, povede temeljna i ozbiljna rasprava.
Meni je drago, pošto znam da vi ozbiljno pratite sve teme i naravno Narodna skupština jeste mesto da se i deo te rasprave vodi, pored naravno stručnih krugova kojima ćemo i naravno u kasnijoj fazi prepustiti našem Generalštabu, našim ljudima koji se u to razumeju, modalitete, načine, sve ono što se vezuje za stručni, profesionalni deo izvođenja. Ali, mi ovde govorimo o ideji da se, ono što je odlukom iz 2011. godine zamrznuto, da tako kažemo, da se odmrzne, da se ponovo reaktivira redovno služenje vojnog roka.
Ovo je tema o kojoj dugo i vodimo raspravu da ne bismo bili neozbiljni ljudi, da odluke donosimo preko noći ili da kažu ljudi da nismo razmotrili sve aspekte. Ovo je aspekt koji iz mnogo uglova mora da se sagleda, pre svega potreba naše vojske, potreba odbrane zemlje. Iz finansijskog aspekta zato što on ima i svoju cenu i pored naravno onog novca koji bi se trošio za služenje tih mladih ljudi, to bi bile četiri generacija sa oko 2.500 po generaciji vojnika, dakle oko desetak hiljada godišnje, pored tog novca koji bi bio potreban za njihove uniforme, opremu, hranu smeštaj, grejanje, vodu, prevoz, gorivo, vozila, sve ono što je potrebno za služenje vojnog roka, mi smo razmišljali naravno i koliko bi to bilo novca.
Danas smo razgovarali sa predsednikom o tome, pošto je on imao neke korisne predloge, ako bismo tim ljudima dali određeni deo novca kao platu, koliko bi to bilo i to je jedan od aspekata. Iako odluka nije doneta, ja ću vam reći zašto sam ja za to, zašto zaista iskreno podržavam vraćanje redovnog vojnog roka koji ne znači ukidanje profesionalnog sistema. Čuo sam i te neke priče.
Da bi ljudima bio vrlo jasan, dakle, to ne znači da ćemo imati manje profesionalnih vojnika ili da odustajemo od profesionalnog sistema. To jeste razlog zbog čega se tako opširno i ozbiljno razmatra ova tema. Dakle, profesionalni sistem ostaje, ali mi imamo danas situaciju da nam je važno da pojačavamo snagu naše vojske, da mlade vojnike učimo vojničkim veštinama koje nisu važne samo za ono što njima treba u vojsci već i kasnije u životu, što oni mogu da postignu kroz razne vidove u vojsci. Veoma nam je važno zbog patriotskog duha naše zemlje, hoćemo da učimo naše mlade ljude i kako izgleda ponos i dika naše zemlje, što jeste naša vojska, da nauče nešto o istoriji naše vojske, o našoj patriotskoj tradiciji, da slušaju himnu svoje zemlje svakoga dana, da se vrati određena vrsta discipline i da nauče nešto što je vrlo važno i za budućnost, a to je naravno i kako se koristi oružje, kako se koriste složeni borbeni sistemi.
Ono što je deo profesionalnog kadra, taj profesionalni kadar će raditi na najsloženijim sistemima, ali kao što je to nekada bilo u vosci, svaki regrut može da nauči da vozi vozilo, oklopno vozilo, može da nauči da vozi tenk, može da nauči da bude deo artiljerijskog sistema, može da bude vrlo koristan deo sistema veze, bilo šta što je važno za borbenu gotovost naše vojske. Ono što je isto važno, što isto smatram da smo možda izgubili u klasama koje smo izgubili možda ne služeći vojsku, to je aktivna rezerva. Vi znate da je aktivna rezerva do 65 godine starosti, ali ne daj bože da moramo da zovemo sutra u rezerviste nekog od 65 godina.
Dakle, mi treba da imamo da se svaka nova generacija uvodi u rezervu, a kako da se uvede u rezervu ako ti ljudi nisu služili vojsku? Ti ljudi ne znaju ni kako izgleda puška. Bilo je dosta pitanja oko toga. Dakle, da li ima neko pravo na prigovor savesti? To je ustavna kategorija, ljudi imaju pravo na to, ali to ne znači da oni ne mogu da obavljaju druge dužnosti u vojsci. Ali, ja iz onog iskustva koje sam video i ranije, realno, to je mali procenat ljudi koji bi se pozvao na prigovor o savesti. Najveći deo ljudi bi služio vojsku sa oružjem u ruci. Dakle, upravljajući sa složenim sistemima, manje složenim sistemima, učeći patriotske vrednosti jačamo našu vojsku, jačamo bezbednost Srbije, jer jaka vojska je jaka Srbija. To je uvek bilo tako.
Uveren sam da je mnogo bolje da se borimo da naša deca, čitao sam u novinama, video sam užasne stvari, ne znam da li je to bio razlog, ali samoubistvo ovog deteta koje je gledalo neki izazov na „Tik-Toku“, ili tako nešto. Voleo bih da naša deca i naši mladi ljudi manje vremena provode na takvim aktivnostima, a da provedu vreme učeći o čvrstini svoje zemlje, o čvrstini njenog duha, o čvrstini njene vojske i naravno da mnogo toga nauče, jer vojska je ogroman sistem u kome imate i vojno zdravstvo, koje isto mogu da prođu mladi ljudi koji su zainteresovani za to. Imate različite vrste jedinica u kojima mogu biti i regruti iz redovnog sastava, mogu doći regruti i u 63. padobransku, 72. specijalnu jedinicu posle osnovne obuke, mogu biti u raznim drugim sistemima, mogu se kasnije opredeljivati na osnovu toga i za aktivnu profesionalnu karijeru.
Dakle, zato podržavam ideju vraćanja redovnog služenja vojnog roka, mislim da je to važno za našu zemlju, da je važno za našu vojsku, koja je uvek bila stub i oslonac Srbije i to naravno kada se dobro osmisli, kada plan, a već se radi javna rasprava, osmišljavaju se modeli, sagledavaju mogućnost, šta je to što možemo i da promenimo, svaka dobra ideja je dobrodošla. Ako se Srbija bude opredelila za ovu odluku, ako budemo takvu odluku doneli, mislim da će onda to biti dobro uložen novac koji će značiti da je naša zemlja jača, mladi ljudi će dobiti, čini mi se, jednu značajnu, nije tu vojska ni da uči, ni da obrazuje, ni da vaspitava, da neko ne kaže da hoću to da kažem, ali da uradi jednu vrlo važnu ulogu u njihovim životima, a i da ih nauči nešto o vojničkom pozivu, što je kroz našu istoriju pokazivalo se da je što je jača voska bila, manje su šanse bile da nas neko napadne, jer to je ključna uloga naše vojske.
Vojska Srbije je tu da bude faktor odvraćanja, da niko ne pomisli da napadne Srbiju. Kada zna da Srbija ima sposobnu, modernu, dobro organizovanu i obučenu vojsku, tada su šanse da to uradi i veoma male. Zbog toga mislim da uz podršku i Narodne skupštine u toj raspravi možemo doći do najkvalitetnijeg rešenja. Rekao sam, ja podržavam tu ideju, ali naravno ta odluka nije doneta, videćemo u budućnosti sve faktore, mada iskreno mislim da bi to bio korak napred za bezbednost naše zemlje. Hvala.

Poštovani narodni poslaniče gospodine Markoviću, vi ste danas isto imali priliku da vidite, bili ste prisutni na važnom sastanku gde je Vojska Srbije referisali predsedniku i vrhovnom komandantu Aleksandru Vučiću o stanju u vojsci, ali i šire od toga, dakle, o onome što je stanje u našoj namenskoj industriji, o tome šta su naše intencije za nabavku opreme, naoružanja i tehnike u narednom periodu.
Ovo jeste važno pitanje zato što, kao što ste rekli, ima ljudi kojima ne odgovara snažna vojska, ima ljudi i u ovoj zemlji, nažalost, a ima ljudi u ovom regionu, ima ljudi, naravno, u širem smislu, kojima snažna Vojska Srbije znači lakše ostvarivanje njihovih ciljeva. Snažna vojska jednako je snažna Srbija i to je često preduslov za sve ostalo, za sve drugo, da biste imali investicije i ekonomiju, da biste imali mogućnosti da se bavimo jakim selom, morate da imate stabilnost i bezbednost, morate da imate uverenje investitora da kada dođe u ovu zemlju da će ona biti bezbedna, sigurna zemlja koja, kao što to danas čini, čvrstim koracima grabi napred, ima privredni rast i naravno može da garantuje da će tako nastaviti u budućnosti.
Naravno, mi se trudimo da investicije pre svega budu u domaće kompanije, iz više razloga. Pre svega jer ne želimo da zavisimo previše od bilo koga spolja, ni sa istoka ni sa zapada, takođe želimo da razvijamo kapacitete naše domaće industrije da bi ona u bilo kom trenutku mogla da ima proizvodnju koja je dinamična, jaka, brza, da može da proizvodi za potrebe naše vojske, policije, za sve naše službe bezbednosti i sve što je potrebno da Srbija u svakom trenutku bude sigurna i naravno želimo da osvajamo novu tehnologiju koju možemo da prodajemo i na nekim drugim tržištima.
Mi smo u procesu, vi ste imali prilike da vidite, naravno, i drugi narodni poslanici, mi smo u poslednjih nekoliko godina imali priliku da sagledamo koliko smo napredovali u osvajanju oklopnih vozila, izgradnji tri značajne komponente točkaša „četiri puta četiri“ – „Miloš“, točkaša „osam puta osam“ – „Lazar“ i nečega što se razvija zajedno Zastava TERVO i FAP, jedno novo vozilo koje faktički, mi smo ga radno nazvali po engleskom nazivu MRAP, što znači faktički vozilo koje će biti otporno na mine i na bilo koje druge vrste takvih izazova i koje će služiti za prevoz naših snaga. Dakle, to je oklop za našu pešadiju.
Mi smo do pre desetak godina imali tu lošu situaciju, naročito 2005. godina je bila teška, za Vojno-tehnički institut. Kažem 2005. godina zato što je u toj godini desetkovan sastav, otpušten je ogroman broj inženjera, dakle, skoro duplo manji broj inženjera, čak možda i više od duplo, troduplo manji broj inženjera je ostao da radi, a oni danas, zajedno sa našom Namenskom industrijom, sa Jugoimport SDPR-om čine najvažniju tačku razvoja vojske.
Mi danas imamo preko 30 novih sredstava koja se razvijaju, radimo sa stranim partnerima, radimo svojim snagama. Hoću da se zahvalim tim ljudima jer su ostali iz patriotskih razloga da rade za svoju zemlju. Jedan istraživač u Vojno-tehničkom institutu, inženjer, ima početnu platu oko 68.000 dinara, a za te ljude očekujemo da rade na najsloženijim sistemima. To je pored napora predsednika Vučića, koji je uspeo da nam pomogne da te plate značajno i povećamo i da ih ove godine povećavamo za skoro od 9,6 za najviše oficire do 17,8% za vojnike i za druge ljude i trudićemo se da povećamo i za ove istraživače. Možete da zamislite kako je to izgledalo, kakva im je perspektiva bila pre deset godina.
Dakle, ti ljudi danas imaju bolje uslove i potrudićemo se da imaju još neuporedivo bolje, jer hoćemo da zadržimo inženjere koji razvijaju našu vojsku u našem sastavu, nećemo da ih pustimo da idu negde drugde. Kad kažem – pustimo, nećemo da ih neko lako privoli da odu za bolju platu, ja razumem tu potrebu, jer mi danas razvijamo sredstva kao što su i „Nora“, očekujemo do kraja ove godine potpuni divizion „Nora“ da se uvede u naše naoružanje. Očekujemo pored deset „Miloša“ koji su danas već u naoružanju 72. specijalne brigade još 20, očekujemo do 24 „Lazara“.
Dakle, očekujemo jedno značajno pojačanje u onome što je oprema za naše, da kažem mehanizovane bataljone i to je faktički ključni udarni deo, pored specijalnih jedinica, ključni udarni deo naše vojske.
Radi se na modernizaciji sredstava koja su danas u upotrebi u Vojsci, kao što je digitalizacija protiv vazduhoplovnih sistema, poput KUB-a, i naravno, digitalizovanog ognja, višecevnog bacača raketa, koji se pokazao kao vrlo efikasno i uspešno oruđe naše artiljerije.
Modernizacija MIG-ova 29, pored onih koje je predsednik uspeo da obezbedi i, da kažem, pored onih koje smo imali kod nas, a radimo na dodatnoj modernizaciji sa inženjerima iz Rusije, i hoćemo da taj ukupan broj aviona, dakle da svih 14 MIG-ova 29 budu potpuno modernizovani i spremni za izvršenje svih zadataka. Osvajamo sopstvenim znanjem rakete, koje ranije nismo imali i koje danas, da ti MIG-ovi 29 mogu da se koriste i kao višenamenski lovci, dakle, da mogu gađati i ciljeve na zemlji, to ranije nije bilo moguće.
Takođe, modernizacija naših „Orlova“, ali videli ste da smo u prethodnom periodu i nabavljali helikoptere i „Er-bas“ Ha 145 i Mi 35 kao protivoklopni teški helikopter koji, zaista, se pokazao kao izuzetan kao svuda u svetu, ali, naravno, i transportne helikoptere koji služe za desantiranje i prevoz naših trupa.
Dakle, radimo na opremanju naših vojnika. Hoćemo u ovoj godini i u sledećoj da završimo nabavku novih uniformi. Osvaja, naše „Jumko“ osvaja i proizvodnju balistike, dakle, pored uniforme i zaštitne ploče za pancire i šlemove i drugu opremu i hoćemo, zaista, da svaki vojnik, ne samo specijalne jedinice, svaki vojnik Vojske Srbije, da od glave do pete bude opremljen i najboljim čizmama i najboljom zaštitom, najboljom modularnom puškom, sve ono što naša vojska može da priušti, a što je u svetskim standardima.
Poštujući vreme, naravno, koje Narodna skupština ima i mogao bih o ovome da govorim još dosta, ali hoću da vam kažem, da se zahvalim i Odboru, kojim vi rukovodite zato što pruža podršku Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane da realizujemo one ciljeve koje je pred nas stavio i predsednik Vučić, koje je pred nas stavila Vlada Srbije, da imamo najbolju, najefikasniju, najsnažniju vojsku u ovom delu sveta. Hvala vam.

Ja sam čuo ovaj prvi deo pitanja, možda ću imati priliku da odgovorim i na taj drugi, nisam znao da ćete imati neko pitanje za mene, ali pošto ste pomenuli vojno naoružanje, pre svega hteo bih da iskoristim ovu priliku da se zahvalim onim lekarima i medicinskom osoblju, naravno u celoj zemlji, ali posebno onima koji rade u vojnom sistemu, kao ministar odbrane, i kako onima koji rade u Kovid sistemu, tako i onim ljudima koji rade u redovnom sistemu zdravstva.
Nekad mi se čini da možda zaboravimo da ogroman broj medicinskog osoblja radi u sistemu i leči ljude od svih onih drugih bolesti, zbog svih onih drugih potreba zbog kojih ljudi idu u bolnice i kao što znate, recimo VMA danas je bolnica koja radi 24 časa za svakog građanina ove zemlje, za svakog. Dakle, ne samo za vojno osoblje, već i za svakog čoveka u našoj zemlji. Apsolutno posvećeno radi.
Imao sam prilike nekoliko puta da odem da ih obiđem, da im dam ohrabrenje, da vidimo šta je to što možemo da uradimo mi za njih. Mislim da je ovo ključno pitanje koje se povezuje sa vašim pitanjem.
Naravno da je to psihički teško, ali ovo je trenutak da mi pitamo te ljude šta mi možemo da uradimo da njima olakšamo, šta možemo da uradimo da kroz jedan dobar pristup kakav mislim da Republika Srbija ima mi pokažemo tim ljudima da ih poštujemo, ne da to izgovorimo i da to bude floskula i rečenica, već da zaista poštujemo to što padaju od umora.
Imao sam prilike da vidim i bore se ti ljudi. Evo, u sistemu vojnog zdravstva zaista disciplinovan, čeličnom disciplinom, ne idu, ne kukaju. Ne možete mnogo da ih vidite ni da negde nešto pričaju ni da kažu. Oni obično kažu onako vojnički, odsečno ono što ih pitate i nastave da rade. Primaju ljude, bore se sa tim, rizikuju svoje zdravlje.
Znate, vi nekad imate nekog ko asimptomatski može da prenese Kovid koji je došao zbog drugih bolesti. Imamo pacijente koji nam, ljudi su bili strpljivi, čekali da ovo prođe i teško je naravno prognozirati kada će to biti, odlagali neke druge preglede čekajući za to i onda kada ti pregledi više ne mogu da se odlažu, dolaze kod lekara, imamo i pritisak u celom sistemu zdravstva. Siguran sam da je tako u celom sistemu, ono što ja mogu da sagledam, mogu da sagledam u vojnom delu koji to radi.
I pored vojnih bolnica koje su pretvorene u Kovid gde ljudi stvarno ogromnom disciplinom rade i pomažu da kroz, jer to je pored onih delova koji se vežu za lečenje, vojni sistem može da se pohvali, da kažem, ono što je nekada komparativna prednost vojnog sistema, to su organizacije discipline. Kroz organizaciju discipline, kroz jednu čvrstu hijerarhiju vojničkog života, pomažu da u taj sistem kada ljudi dođu brzo i efikasno dobiju pomoć i da im se izađe u susret, da se organizuje njihov život u jednim novim okolnostima kakve vladaju u Kovid bolnicama, jer zaista dolaze teški pacijenti, pa i u onim privremenim Kovid bolnicama gde su nešto lakši pacijenti, a koje smo napravili od sportskih hala, od dvorana gde nije namenjeno da neko provodi toliko vreme.
Zaista velika zahvalnost svim tim ljudima.
Što se tiče ovog drugog dela, želim da vam kažem da apsolutno i predsednik kao i vrhovni komandant vojske i svi mi koji radimo u sistemu odbrane veoma dobro razumemo da je ovo samo jedna faza.
Ja podržavam, gospodine Markoviću, ono što je rekao. Dakle, naravno tu očekujem kao i uvek podršku Narodne skupštine zato što naša vojska kao najjači i najsnažniji garant bezbednosti naše zemlje i kao neko ko garantuje stabilnost, rekao bih u čitavom regionu, kada je Srbija snažna i stabilna, onda su i svi drugi stabilni u regionu.
Mi moramo da nastavimo opremanje naše vojske. Moramo da razmišljamo o standardu, ja sam o tome razgovarao sa predsednikom, ja verujem da će on sagledati sve ono o čemu smo pričali i da će zajedno sa Vladom, sa premijerkom pronaći rešenje da u narednom periodu vojska bude i u tom smislu bolja, da ima više podrške zato što vojnici moraju imati bolja primanja.
Isto tako, da nastavimo sistem opremanja koji smo imali u prethodnom periodu još intenzivnije, još jače zato što takva čvrsta vojska i čvrsto vojno zdravstvo kakvo se i pokazalo sada kada vidite, iako i ono naravno ima velike potrebe za investicijama i za opremanjem, pokazuju da je ovaj dobar, zdrav deo sistema naše zemlje i te kako ume da bude na liniji sa narodom, da bude uz svoj narod i da podrži u onim teškim vremenima kada malo kome imate da se obratite i kada malo ko može da vam izađe u susret sa nekim vrlo složenim zahtevima.
Tako da, ja vas molim da podržite svoju vojsku, svoju armiju kada dođe za to trenutak, naravno i kada budemo razgovarali o nekim budućim vremenima. I te kako će vojni sistem umeti to da vrati.

Naravno da će biti odgovora.
Poštovani gospodine Markoviću, naravno da se slažemo da zakon mora da bude poštovan. Ja sam jedan od onih koji se uvek zalagao za najoštrije mere prema svima koji krše zakon i zalažem se i danas.
Očekujem da reaguju tužilaštva koja smo ovlastili zakonima od 2013. godine. Podsećam uvek da od oktobra 2013. godine istrage u Srbiji vode tužilaštva, policiji su čak oduzete tada bilo kakve istražne mogućnosti. Policija nije više organ istrage, policija je suštinski pomoćni organ tužilaštva. Dakle, policija postupa po nalozima tužilaštva za prikupljanje obaveštenja i te dokaze koje prikupi u svom radu može dati tužiocima, a tužilac ne mora uopšte da traži to od policije, može samostalno da prikupi dokaze i samostalno prikupljene dokaze da preda sudu, da podiže optužne predloge, optužnice i da traži dalje krivično gonjenje svih učinilaca dela.
Ovde imamo jednu brutalnu stvar i nije prvi put, nažalost, od istog čoveka. I nije samo on. Mi imamo, nažalost, jednu pojavu na koju sam mnogo puta upozoravao, a to je da se i porodici Aleksandra Vučića, čak i njegovom maloletnom detetu Vukanu, preti na jedan vrlo brutalan način. I šta je tu sad opasnost? Opasnost su ne samo pretnje, nego što ti ljudi koji to rade pokušavaju da učine da to bude normalna stvar. To je najopasnija stvar, taj tihi pokušaj kriminalizacije čak i malenog deteta i svih drugih članova porodice Vučić.
Onda pošaljete poruku – kada to mogu da urade našem predsedniku, kada to mogu da urade članovima njegove porodice, kome to sve dalje mogu da urade?
Zato tražimo, i tu vas potpuno podržavam, nemam šta da dodam na reči koje ste vi izgovorili, nemam ništa da dodam na to, potpuno podržavam to što ste vi izgovorili, stroga, oštra, hitra reakcija nadležnog tužilaštva koje je nadležno da ove slučajeve procesuira. Ovo nije pritisak na tužioca. Tužilac to treba sam da prouči i da vidi da li u tome ima, ja sam uveren iako nisam tužilac, neću ja da kvalifikujem, ali ovde se sigurno stiču obeležja krivičnog dela, jer kad nekom pretite fizički, tu nema sumnji da li se radi o delu ili ne, ali tužilac to treba da sagleda, ne mi koji smo političari. Mi možemo da damo svoje preporuke, ali je posao tužioca da to sagleda i da traži postupanje i da privede poznaniju zakona, kako bi pravnici rekli, onog ko ovakvo delo učini. Onda ćemo biti država koja potpuno poštuje svoje zakone. Verujem da ovo gledaju ti tužioci i vreme je da uzmu te stvari u svoje ruke.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da se na početku zahvalim svim odgovornim i ozbiljnim ljudima u Srbiji, kakav ih je apsolutno najveći broj, koji su na odgovoran način sprovodili mere Vlade Republike Srbije, pre svega one koje su podrazumevale ograničenje slobode kretanja i zahvaljujući tome pomogli, odlučujuće pomogli zdravstvenom sistemu da dođemo u situaciju da možemo da se borimo efikasno sa ovom bolešću.
Takođe hoću da se zahvalim svim ljudima koji su bili volonteri, svim ljudima koji rade u lokalnim samoupravama, pripadnicima Policije i Vojske koji su zaista pomagali zdravstvenom sistemu jer su oni bili zdravstveni sistem, lekari i medicinsko osoblje u prvim redovima, o tome ne moramo posebno da pričam, dosta se govorilo o tome. Hoću da se zahvalim i svim ovim drugim ljudima koji su svojim nesebičnim radom i rizikujući svoje zdravlje pomagali da Srbija danas bude jedna od efikasnijih država koja se uspešno nosi sa ovom opakom bolešću.
Slušao sam dosta rasprava o različitim temama i to jeste naravno posao izvršne vlasti, da sasluša mišljenje narodnih poslanika, da čuje ono što Narodna Skupština govori, ali ja hoću da vam dam nekoliko informacija, zato što se tokom rasprave, ali i u javnosti provlačilo dosta pitanja koja se tiču i migracija, koja se tiču nekih naših postupaka, mera koje su državne institucije donosile, koje je Vlada donosila.
Što se tiče migracija, mi imamo relativno stabilan tok migracije i već duže vreme se na teritoriji Republike Srbije nalazi negde oko 8.500 migranata. To naravno nije zabrinjavajući broj u smislu Republika Srbija ima dovoljne kapacitete da sa ovim izazovom izađe na kraj i svi migranti nalaze se u prihvatnim centrima koje čuvaju pripadnici vojske, uz naravno asistenciju pripadnika policije.
Tu je zahvalnost i ministru Vulinu i pripadnicima naše vojske koji su preuzeli ovaj deo zadataka od pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova da bi policija mogla da se bavi drugim aktivnostima na terenu, od organizacije volonterskih servisa, provere mera samoizolacije i svega onoga drugog što ste videli ovih dana, da se nađu na usluzi građanima Srbije.
Nijedan migrant do sada nije imao, dakle nijedan jedini nije oboleo od Korona virusa. Oni imaju onemogućeno kretanje, dakle oni se nalaze u kampovima i zbog njihovog zdravlja i zdravlja drugih građana Srbije i naravno pored toga što se nalaze u tim prostorima, njima su obezbeđeni svi uslovi za pristojan i normalan život uz nadzor i medicinsku kontrolu, vodeći računa naravno i o njihovom zdravlju.
Bilo je krivičnih dela koja su izvršili migranti. Apsolutno tačno. Ne previše, uzevši broj migranata koji je prošao kroz našu zemlju i koji se nalazi u našoj zemlji, broj krivičnih dela koje su oni izvršili statistički nije toliko značajan. Naravno da to ne znači da se ta krivična dela ne procesuiraju. I ta krivična dela uglavnom su načinjena između samih migranata.
Dakle, između onih koji su došli iz Alžira i Maroka, onih koji su došli iz Avganistana ili da kažem Sirije i tako dalje. Dakle, to su uglavnom njihovi međusobni obračuni što je naravno jednako loše kao i sve drugo, ali hoću da kažem da oni nisu u velikoj meri imali tu vrstu krivičnih dela učinjenih protiv građana Republike Srbije. Naravno i jedno je previše, ali se zato trudimo da efikasnim procesuiranjem, izgonom iz naše zemlje, readmisijom i svim drugim merama, one koji su ilegalno ušli u našu zemlju vraćamo u zemlju odakle su ušli i veoma uspešno sarađujemo sa na primer Bugarskom, odakle ulazi jedan deo migranata u našu zemlju i naravno sa svim drugim zemljama kroz koje i preko IOM-a i drugih međunarodnih organizacija možemo da organizujemo i dobrovoljni povratak i naravno sve ono drugo.
Nije svuda moguće, ali naravno trudimo se da pronalazimo rešenja koja nisu laka zato što još nijedna zemlja nije uspešno našla odgovor da se rešila ovog problema u potpunosti.
Bilo je priča, ne ovde danas, ali bilo je govora, priča kako se u Srbiju naseljava milion migranata. To je bila baš cifra i o tome hoću da kažem nekoliko rečenica, iako imate situaciju da u Srbiji retko ko može da vidi migranta, objektivno, imate situaciju da su pričali kako se u Srbiji, u javnosti je bilo tih priča, naseljavaju cela sela, 400.000 je već na putu, autobusi su krenuli, noću možete da vidite ta naseljavanja. Dakle, potpune laži i besmislice i mi smo često pozivali ljude da odu u deo Srbije da nam pokažu jednu kuću, ne selo, jednu kuću, gde su neki migranti takvog tipa naselili.
Sa druge strane, Srbija nije u poslednje vreme, pošto je bila u radnom aranžmanu, reč je aranžmanu sa Austrijom, koji smo potpisali i taj aranžman ne predviđa ništa novo. Mi jedini način koji je po zakonu, na koji možete da vratite nekog u našu zemlju, je po Sporazumu o readmisiji, koji je međunarodni dokument, koji je ratifikovala Narodna skupština iz 2007. godine. Po tom sporazumu koji je tadašnja vlast potpisala omogućava se readmisija trećih lica i državljana naše zemlje, naravno u našu zemlju iz republike Austrije i tu se ništa do danas nije promenilo, ako se naša država u svakom pojedinačnom slučaju usaglasi sa tim.
Dakle, ne može niko blanko apriori i bez saglasnosti Republike Srbije vratiti nijednog jedinog čoveka, pa bio on čak i državljanin Republike Srbije.
Što se tiče radnih aranžmana, oni služe da preciznije definišu kako ćete to izvesti. Ode državljanin Republike Srbije u Austriju, nema novca da se vrati nazad, Austrija ga iz nekog razloga isteruje odatle i onda oni kažu kako će on da se vrati? Ko plaća taj put, ko obezbeđuje da on negde usput ne nestane. To je radni aranžman.
Po tom radnom aranžmanu, od toga dana pa do danas i u skladu sa tim radnim aranžmanom nije vraćen nijedan državljanin, niti jedan državljanin trećih država, dakle, nijedan migrant, nijedan izbeglica, nula. Za svaki pojedinačni slučaj je potrebna eksplicitna saglasnost Republike Srbije. To sam hteo da kažem, jer su to bila česta pitanja koja se u javnosti pokreću i da ljudi prosto znaju da nema straha od toga, niti će u Srbiji ikad biti neki parking za migrante, niti će nam ovde neko praviti migrantske kampove na teritoriji Srbije. Na kraju krajeva, mi smo to često isticali u EU, nama migranti ulaze iz EU, iz Grčke i iz Bugarske koje su države članice EU. Na njih se odnosi, mada se u EU sada raspravljamo o tome da li će to uraditi ili ne, na njih se odnosi Dablinski sporazum, na te države.
Po Dablinskom sporazumu koji važi za države članice EU migranti se vraćaju u prvu zemlju EU u koju su ušli. Naravno, pošto je to realno nemoguće da se u praksi izvede, taj sporazum je u praksi ne sprovodljiv. Zato postoji veći broj problema.
Naravno, naša država ne stoji besposlena, preduzimamo veći broj mera koje omogućavaju da taj broj bude stabilan, da u našoj zemlji nemate nagomilavanje migranata i mi se vrlo uspešno, čak i u doba Korone veoma uspešno borimo sa ovim problemom i građani Srbije to ne osećaju. Cela Vlada je uključena u to i hvala svim mojim kolegama koje aktivno rade svakog dana na ovim pitanjima.
Što se tiče ekonomskih mera, premijerka je tu, ona može više da kaže konkretnih podataka vezanih za ekonomskih mera. Što se tiče jednakosti u pomoći građanima u iznosu od 100 evra, važno je da svi građani Srbije imaju priliku, ovo što je tim koji predvodi predsednik Vučić, dizajnirao. Dakle, mere su dizajnirane da pomognu privredi i da pomognu građanima. Veoma je važno da te mere budu takve da mogu da podstaknu potrošnju i to jeste značajno i važno je da pokažemo jednakost, zato što mi nijednu drugu socijalnu meru nismo ukinuli, niti umanjili, čak ni u vreme kada smo morali da preduzimamo u nekom prethodnom periodu nepopularnije ekonomske mere, jer država zahvaljujući prethodnim vlastima nije imala dovoljno novca.
Ministar Vulin je tada bio ministar za rad, boračka i socijalna pitanja i može da posvedoči, Republika Srbija nije ni zajedan dinar umanjila davanja za socijalne kategorije. Nijedan jedini dinar. Dakle, na tome se u Srbiji nikada nije i neće štedeti. Takve su i mere koje predlaže predsednik Vučić sa ekonomskim timom, dakle, da se pomogne stanovništvu da bi podstakli potrošnju i time oživeli našu privredu i da bi podstakli one privredne aktivnosti koje će garantovati brži rast za Republiku Srbiju.
Naravno da je uvek moguće da raspravljamo o modelima koji možda mogu da budu u budućnosti drugačiji, možda i bolji i precizniji dimenzionirani i dizajnirani, ali ovo je u skladu sa mogućnostima države, nešto što možemo da uradimo, a da zadovolji najveći deo građana Srbije. Naravno, oni ljudi koji ne budu želeli da uzmu taj novac, taj novac će biti raspoređen, odnosno neće biti potrošen iz budžeta i imaćemo više novca da gradimo puteve, da gradimo škole, kupujemo medicinsku opremu, aparate, sve ono što je potrebno i za građane Srbije koji sebi nešto ne mogu da priušte, a naša država svojim delovanjem može da im pomogne.
Još jednom, hvala vama kao narodnim poslanicima na vašem radu i tokom ovog perioda, jer znam da najveći broj poslanika, bez obzira da li su se nalazili u svojim kućama, nije sedeo skrštenih ruku i besposlen. Hvala svim onim ljudima koji su svojom odgovornošću pomogli da danas govorimo o stanju koje je značajno bolje nego u većini drugih zemalja u svetu. Hvala još jednom.

Nekad ne znate baš tačno šta da kažete kada čujete ovakve reči, ali ono što jeste istina i što građani Srbije treba da znaju, pre svega, ja sam vrlo precizan čovek. Moje reči su uvek usmerene tamo gde ja to hoću i ja ne zahvatam to paušalno.
Ja nisam kritikovao građane Novog Pazara, ja sam kritikovao one ljude, kao što sam to radio u Beogradu, i u Valjevu, i u Čačku i u svim drugim gradovima, kada su pojedinci svojim neodgovornim ponašanjem ugrožavali zdravlje drugih ljudi i to ću nastaviti da radim. To što je neko iz Novog Pazara, nije izuzet od zakona, kao što nije ni ovaj iz Beograda.
Nažalost, o ovom poslednjem slučaju razgovarao sam i sa načelnikom Sektora za vanredne situacije gospodinom Marićem. Obavestio me je da je do ovog požara došlo gotovo dva sata nakon što je požar izbio. Vatrogasci su došli za manje od dva minuta od trenutka poziva. To možete da pitate svedoke.
Ljudi su uleteli. Dakle, jedan od tih momaka, koji je bio najhrabriji, je ušao u kuću lično. Uleteo je i spašavao te ljude. Onda su plasirane priče – istopila se oprema na njemu, što nije bilo tačno uopšte. Čovek je sam rekao. Evo, on može da kaže. Pitajte da on kaže. Nemojte da to kažemo ni ja, ni vi, nismo bili tamo. Evo, neka kaže to taj čovek koji je nosio opremu na sebi. Neka kaže da li mu se istopila ili nije.
Inače, lestve nisu bile neophodne za ovaj konkretan slučaj. Oni su ušli u prostor i bez njih. Dakle, nije bilo to osnov za postupanje.
Inače, mi smo pokrenuli nabavku lestvi i nove lestve za Novi Pazar će stići početkom naredne godine. Postoji procedura kojom mora da se nabavi. Treba da se izgradi. Dakle, nije proces lak. Tako mi je rekao Marić, početkom naredne godine treba da stignu lestve.
Nabavili smo zato svu opremu za vatrogasce ne samo u Novom Pazaru, već širom Srbije, i nova vozila, ono što nije desetinama godina kupovano.
Ja sam zatekao Sektor u kome po 30 godina nije uzeto ništa. U pojedinim gradovima po 40 godina nisu videli novi džip ili novo navalno vozilo ili novu auto-cisternu. Kupio sam stotine. Kupili su građani Srbije, ja sam samo rukovodio budžetom na način da to bude na ozbiljan i odgovoran način da vi imate kao građani Srbije nešto od toga što ja rukovodim ovim Sektorom.
Sektor za vanredne situacije bio je jedan sa kojim danas možemo da se pohvalimo, najveći broj vatrogasaca u poslednjih 15 godina. Da li je to dovoljno? Još nije, ali možete da uporedite koliko vatrogasaca je bilo pre 10,15 godina, koliko ih ima danas i tako svake godine.
Pogledajte broj novih vozila koja su kupovana, novih auto-cisterni i navalnih vozila i džipova i onih koja služe za pomoćne poslove u vatrogasno-spasilačkim jedinicama, koliko novih interventnih uniformi i koliko novih radnih uniformi je kupljeno i prateće opreme i generatora i one opreme za civilnu zaštitu.
Uopšte neću da govorim o svemu novome. Trebalo bi dugo vremena da govorimo o svemu novom što smo implementirali u proces obuke Sektora za vanredne situacije. Naši vatrogasci danas rade zaista na vrlo ozbiljan i odgovoran način. Moram da pohvalim te ljude iz Sektora za vanredne situacije zato što su imali hiljade i hiljade intervencija. Od početka ove godine najviše požara. Jako dobro se snalaze u tome, jer su veoma dobro obučeni. Imamo odlične nastavne centre. Nastavljamo da gradimo nove regionalne centre da bismo mogli da obučavamo ljude na najozbiljniji način kako se to radi u razvijenim zemljama i zaista se trudimo da to popravimo. Kupili smo opremu koja to omogućava.
Da li smo stigli sve da zamenimo? Nažalost, mnogi su iz vaših redova bili u vlasti mnogo godina. U vremenu kada su bili na vlasti nisu pominjali vatrogasce u Novom Pazaru. Izvinite, zašto nisu uradili nešto za njih?
Znate, da sam u vlasti koja radi nešto naopako, pa ne bih ostao u njoj, ali ti ljudi, nažalost, kada su mogli, a bili u vlasti, a vi ćete, ja sam uveren, prepoznati na koga ja mislim… Uveren sam, ne znam kako ali sam uveren da ćete da prepoznate ko je taj ko je bio u vlasti, a nije mnogo uradio za svoje sugrađane zato što ga tada to nije očigledno zanimalo.
Ja sam potpuno na raspolaganju svim građanima čitave Srbije, samim tim i Novog Pazara. Hoćemo da radimo na tome da njihova bezbednost bude bolja. Hoćemo da radimo na tome da vatrogasno-spasilačke jedinice širom Srbije dobijaju svake godine nova vozila i ja se nadam da ćemo za nekoliko godina nadoknaditi nedostatak od nekoliko decenija kada ta vozila nismo dobijali, nismo kupovali, nažalost, i nadam se da ćemo to tada uspeti i da ćemo moći da kažemo, bez obzira ko tada bio minisar, da je Sektor za vanredne situacije adekvatno opremljen na teritoriji čitave Republike Srbije.
Hvala svim onim hrabrim ljudima koji svakog dana se bore i protiv različitih vanrednih situacija i, naravno, koji pomažu građanima koji se nalaze da im budu od pomoći, da im nose namernice, lekove i sve ono drugo što rade i kao policajci i kao vatrogasci u ovim, da kažem, vanrednim okolnostima za vreme trajanja ove epidemije.

Vidite, u tome i jeste razlika. Vi razmišljate samo o glasovima. I vi kada nastupate, razmišljate o tome kako da uzmete glasove. Vi razmišljate o građanima Novog Pazara kao o nekome ko treba da vam da glasove. Ja o njima razmišljam kao o građanima kojima treba nešto da učinim.
Nažalost, mnogi su ljudi sedeli u vlasti, ne moraju lično biti nadležni za to, ali izvinite, živite u tom gradu. Ja bih voleo da me kao ministra unutrašnjih poslova u Novom Pazaru sačekalo 20 novih vozila i 20 lestvi. Pa, što nije? Što se niste borili? Što svi ti ljudi nisu učinili? Što svi ti ljudi koji su iz Novog Pazara bili u vlasti nisu do tada to uradili? Imaćete priliku da odgovorite, ne morate iz klupe.
Dakle, ja ću se boriti da u svakom gradu imamo više opreme nego što smo imali na dan kada sam postao ministar unutrašnjih poslova. Već danas je to tako. Naravno da nisam zadovoljan i mislim da možemo još bolje. Ali, nažalost, ono što se dešavalo, ne možete da kažete da je bilo med i mleko, a onda 2014. godine odjednom sve loše.
Žao mi je što sam zatekao u mnogim sektorima unutar MUP stanje koje nije bilo idealno. Država nije uvek imala novca. Srećom, zahvaljujući onoj politici Aleksandra Vučića, koji omogućava da danas imamo više novca, možemo više da nabavimo. Ne pravi MUP svoj novac, to je jasno, i mi da država ne stoji bolje, ne bismo mogli to da uradimo, ali ga usmeravamo tamo gde je najpotrebniji.
Zaista, manje smo investirali u Beograd, nego što smo investirali u mnoga mesta unutar Srbije koja su bila teže pogođena u nekim prethodnim godinama. Danas imamo više i ja očekujem da se zajednički borimo, ne za, kako kažete glasove, nego za to da građanima bude bolje.

Dakle, ja ne bežim od svoje odgovornosti ni u jednom trenutku. Kao ministar unutrašnjih poslova, ja sam jedini koji je u Vladi odgovoran za funkcionisanje svog resora i to je potpuno jasno. I gde god postoji moja odgovornost, treba da je snosim. I to je potpuno jasno.
Samo hoću da kažem da zatečeno stanje nije bilo jedinstveno za Novi Pazar, ono što smo uspeli da popravimo. Nažalost, lestve ne mogu da se naprave za relativno kratko vreme. Pokušavali smo da ih nabavimo, pokrenuli postupak. Postupak nabavke traje. Nažalost, Korona je sad malo usporila sve, proizvođači su stali, jer su prekinuli sa radom. Ali, svejedno, očekujem da ćemo vrlo brzo imati potpuno novi kamion lestvi.
Ne znam u ovom trenutku koliko novih vatrogasnih vozila smo nabavili za Novi Pazar u prethodnih dve ili tri godine, daću vam i taj podatak, ali jesmo. Jesmo nabavili sve ono što smo mogli, čak smo se negde trudili da u sredine poput Novog Pazara, gde je možda u nekom ranijem periodu mnogo manje stizalo, ima takvih sredina i širom Srbije, nažalost, prosto, bile su zapostavljene, da tu više uložimo, da bismo napravili.
Evo, bio sam pre možda godinu dana u Sokobanji, to se sećam. Prostorije vatrogasne brigade u veoma lošem stanju. Onaj jedan džip ulaz koji su imali, dobili od žandarmerije kad je žandarmerija završila s njim, kad više nije bio maltene za upotrebu. Šta sam mogao da uradim? To je bilo 2004, 2005, 2006. i 2007. godine. Kupite nova. Naravno. Ali, taj budžet nije neograničen. Ja bih voleo da mogu da kupim 500 kamiona danas za vatrogasce. Prosto ne mogu. Ne postoje sredstva u tom budžetu.
U svakom slučaju, hoćemo da radimo, da vide građani svakog dela naše zemlje da brinemo o njihovoj bezbednosti. Ja sam ovo rekao da vidite kako, sviđa mi se što sam vas isprovocirao, da vidite kako izgleda i kako je lako baciti to i reći – evo, to je tako.
(Vojislav Šešelj: Kako ti kao ministar smeš da provociraš?)
Ja sam samo rekao da mi je drago da je isprovociran.

Hvala lepo.
Ovo je, kao što sama rekao kada smo o ovome govorili u raspravi u načelu, teška tema. Teška tema, veoma emotivna, duboko potresa ogroman broj ljudi, duboko potresa i one ljude čija su deca možda umrla, a oni bi više voleli da veruju da su nestala, one ljude kojima su deca stvarno ukradena i čija su deca nestala i, na kraju krajeva, one ljude koji nisu dobili dovoljno dobra objašnjenja zdravstvenih i drugih, administrativnih, ustanova i aparate šta se dogodilo sa njihovim detetom, zašto nisu dobili telo tog deteta, zašto nije dovoljno dobro objašnjeno šta god da se sa detetom dogodilo.
To je otvorilo, naravno, ogroman broj pitanja, pogotovo što su neki ti slučajevi bili pre 40, 30, 20 godina. Dakle, mnogi slučajevi su se dogodili u vreme kada je danas mnogo teže, prvo razumeti taj fenomen. Kao što ste vi rekli, kad razmišljate, prosto to je horor, to u glavi jednog normalnog čoveka, u glavi roditelja, u glavi građanina jedne zemlje ne postoji ni jedna strašnija misao koju možete da pomislite. Svako ko ima svoje dete zna šta mu prvo prođe kroz glavu kad vam kaže palo sa bicikla, a vi ste već u šoku i u stresu, a ne daj Bože ovako nešto.
Naravno, razumem i roditelje koji… Ne postoji, nema dovoljno dobrog zakona i nema dovoljno dobrog rešenja koje će vratiti dete ili odagnati bol ili rešiti problem. Ne postoji. Voleo bih da mogu da vam kažem da postoji bilo gde u svetu, ne postoji. Taj bol ostaće zauvek.
Ono što mi možemo da uradimo je da pokrenemo zaista ovo sa mrtve tačke i da posle mnogo decenija tišine, neprihvatljive tišine, i posle mnogo decenija toga da vlasti nisu smele, nisu bile spremne, nisu mogle, uopšte ne želim da kažem da nije bilo i u drugim vlastima možda želje da se to reši, ali prosto nisu ništa uradili. To je činjenica.
Mi smo razgovarali sa roditeljima, razgovarali sa udruženjima, razgovarali sa različitim stručnjacima Ministarstva, cela Vlada se angažovala oko ovoga, dakle, svi bili zainteresovani za rešavanje. Ovo je, da kažemo, prvi značajan korak koji, s jedne strane mislim da je dobro što smo pronašli rešenja koja nisu samo vezana za ovaj zakon, već da i Ministarstvo pravde i unutrašnjih poslova, i očekujem i nadam se, i Republičko tužilaštvo koje jeste samostalno, ali verujem da će to shvatiti kao gest, mislim da oni to jako dobro razumeju i mislim da Tužilaštvo to dobro prati, da faktički se tretira kao produženo krivično delo, odnosno krivično delo sa produženim trajanjem, promenjene porodične okolnosti gde vi faktički imate mogućnost da gonite nekoga, ako se dokaže krivično delo, i za nešto što je učinjeno pre 30 godina.
Da li ćemo, u svakom slučaju ja sam to ovde rekao kada smo razgovarali u parlamentu u raspravi u načelu, da li ćemo uspeti da dođemo do dokumentacije za svaki pojedinačan slučaj, plašim se da ne. Nadam se da hoćemo, ali se plašim da nećemo uspeti. Negde je ta dokumentacija možda namerno uklonjena, negde je možda nestala. Na kraju krajeva jedna od obaveza Republike Srbije koje su ustanovljene presudom Evropskog suda za ljudska prava nije samo da se, kako je negde bilo, da kažem provejavalo u jednom delu javnosti, da se nadoknadi neka vrsta štete, da se nadoknadi jedna vrsta bola, jedna vrsta patnje. Jer, to je rekao Evropski sud za ljudska prava, on je dosudio tu cifru od 10.000 evra upravo da se identifikuje institucija koja nije uradila svoj posao. Da li je ona pripadala SFRJ, SRJ, SCG, svejedno.
Znači, da se identifikuje to i, s druge strane, to u potpunosti je jedan kolosek, drugi kolosek je kada utvrdimo da postoji potencijalno krivično delo, kada postoji osnov sumnje za to Tužilaštvo započinje istragu u tom smeru da dokažemo ko je i na kakav način to uradio.
To je ono što možemo u ovom trenutku. Vi ste u pravu da, mi kada smo pooštravali, da kažem, i nekoliko puta na inicijativu i Ministarstva unutrašnjih poslova, pooštravali Krivični zakonik baš u smislu kažnjavanja svakog krivičnog dela prema našoj deci, svakog.
U ovom smislu mi imamo dobre zakone, jako oštre. Mislim da danas i sa novim izmenama Krivičnog zakonika koje se tiču i pooštravanja kaznene politike prema ponovnim učiniocima krivičnih dela. Mislim da imamo dosta dobru polaznu osnovu, što naravno ne isključuje mogućnost i da dodatno pooštrimo baš u ovom smislu u kome ste vi rekli, dakle, uopšte to ne bih isključio i mislim da i o tome treba ozbiljno razmatrati. Ono što je dobro, mislim, što bi bilo dobro, a to je da sudovi koji jesu nezavisni čuju potrebe naroda, ne ni ministara, ni poslanika, ni političara, da oslušnu svoj narod i da drakonskim kaznama pokažu da se kao društvo nikako ne možemo ni pomiriti, ni složiti ni možda neki treći termin da ne koristim, sa nekim ko se usudi da dodirne neko od naše dece.
Kada to budemo imali, a ja sam to često govorio, kad kod onih koji nose oružje bez dozvole, jer znamo da ga nose da bi učinili neko krivično delo, ne nose ga na vašar ili na izlet. Pa, dobiju godinu dana uslovno. Kako onda da kažete ljudima, nemojte da nosite oružje. Naravno da će kriminalci da nose i da probaju da ga nose i imaće nekog u društvu koji nije ranije krivično osuđivan, kome je to prvo delo i naći će hiljadu načina samo da probaju da budu, odnosno da izvrdaju sistem. Kada dobiju od sudije, pošto je kazna od dve do 12 godina za takva dela, kad dobije sedam ili osam godina zatvora, onda više niko neće razmišljati u tom pravcu. Kad neko ko bude dodirnuo tuđe dete sa namerom da ga ukrade, dobije 20 godina robije, više niko neće, odnosno preveliki će biti rizik da se u to upusti. Mislim da je to jedno od rešenja, dosledna drakonska primena krivičnih sankcija za takve ljude. Mi imamo dosta instrumenata za to samo što je potrebno da to počnemo da primenjujemo.
Naravno, mislim da je još jedna stvar, veoma važna o kojoj možda nismo dovoljno razgovarali i tu podržavam i poslanike koji su o tome diskutovali prethodnih dana, sa različitih pozicija i uopšte zaista se trudim da to sagledavam najšire, a ta tema je jedna vrsta podrške društva ovim porodicama. To nije dovoljno da to uradi samo Vlada. To nije dovoljno da uradi samo Narodna skupština. Mi kao društvo moramo da se uključimo u razumevanje dubine bola ovakvih porodica. Šta je to što možemo da uradimo da budemo istinska podrška. To je važna stvar, ne samo u ovom slučaju. Mislim da je nekada bilo više empatije u našem društvu. Mislim da nam sada možda nedostaje razumevanja društva, ne samo za ovaj slučaj nego za sve ostalo.
Mi danas učimo decu u školama šta je nasilje. Nije nasilje samo fizičko, nije nasilje samo takav, nasilje postoji različite vrste od psihološkog do ekonomskog, finansijskog, dakle, svaka vrsta iživljavanja nad nekim detetom ili ženom danas mora da bude prepoznato i moramo da budemo podrška tom društvu.
Kada takve stvari budemo posmatrali na takav način onda ćemo doći do toga da će biti nezamislivo bilo kom pojedincu da dodirne tuđe dete, onda ćemo imati i manje, kao što ga danas već imamo mnogo manje nego u prethodnim godinama, ima manje nasilja, svakog oblika nasilja, ali ga još nismo iskorenili. Još nismo uspeli da u potpunosti kažemo – da, sad smo zadovoljni tim.
Naslanja se, jako je usko povezano, ove teme će dovesti i svake godine zahvaljujući tome što se razgovara što idemo u prvi, četvrti i šesti razred, mi smo angažovali gotovo 3.000 pripadnika MUP samo da pored sistema prosvete, razgovaraju sa decom. To povezujem zato što ta deca kada odrastu sa takvom vrstom saznanja i razumevanja će biti manje spremna da bace kamenicu da nekom razbiju glavu, jer će shvatati da to nije normalno. Manje će biti željni da se ižive nad nekom ženom zato što su tog dana nezadovoljnim nečim drugim u svom životu. Tada ćemo imati mnogo efikasnije mehanizme našeg društva da pošaljemo poruke vezane i za ovo.
Dakle, hvala svima još jednom. Ne znam da li ću imati prilike do kraja rasprave vezano za ove tačke dnevnog reda koje su sada u parlamentu, ali hoću da se zahvalim još jednom svim poslanicima koji su zaista na konstruktivan i na ozbiljan način prišli ovoj temi, koja uopšte nije laka. Hvala vam što razumete da je ovaj zakon prvi važan korak gde ćemo početi da rešavamo te probleme mimo tužilačkog dela posla i policijskog.
Naravno, potpuno sam uveren i siguran sam da mogu da kažem u ime ministarke Kuburović, da smo spremni da sedimo i da razgovaramo o svakoj od ovih tema i šta dodatno možemo da implementiramo i promenimo u zakonima da se efikasnije suprotstavimo ovakvoj vrsti izazova.

Hvala, uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Poštovani narodni poslanici, pred nama se danas nalazi i jedan zakon koji uređuje materiju koja je na jedan veoma težak način uznemiravala javnost Republike Srbije u poslednjih mnogo decenija.
Bilo je mnogo kontroverzija oko situacija i slučajeva nestale dece i o tome je bilo dosta razgovora u našem društvu. Bilo je razgovora i u Narodnoj skupštini.
Nažalost, u nekim prethodnim vremenima nije bilo dovoljno spremnosti ili snage da se uhvatimo u koštac sa ovim problemom koji veoma često, u velikom broju slučajeva datira iz perioda bivše SFRJ, nešto iz vremena SRJ. Dakle, neki slučajevi su se dogodili pre više decenija, ali nastavljaju da budu bolna tačka našeg društva i, naravno, porodica koje su možda izgubile svoju decu. Kažem možda, zato što upravo ovaj zakon treba da nam da neki od mogućnosti i instrumenata da u bržem postupku utvrđujemo činjenice i okolnosti.
Naime, Evropski sud za ljudska prava 2013. godine, upravo na bazi tužbe jedne od porodica, doneo je presudu kojom je obavezao Republiku Srbiju da na pravičan način utvrdi činjenice i okolnosti za svaki od slučajeva nestale dece i u ovom konkretnom slučaju utvrdio da je podnosilac predstavke u pravu, odnosno da mu je povređeno pravo na porodični život i obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu prijave isplati tačno utvrđeni iznos na ime naknade nematerijalne štete i da uspostavi odgovarajući mehanizam i nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima.
Vlada je 2018. godine uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o postupku utvrđivanja činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima na teritoriji Republike Srbije u različitim periodima i ovaj tekst izradila je posebna Radna grupa i na taj tekst i mišljenje dalo je i Odeljenje za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava i o kojem tekstu se i danas raspravlja.
Cilj Predloga ovog zakona je da se u posebnom dvostepenom postupku pred nadležnim sudovima utvrde činjenice na osnovu kojih se može doći do istine o statusu dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, kao i da se ispune međunarodne obaveze Republike Srbije i spomenute presude Evropskog suda za ljudska prava.
Takođe, ostavlja se mogućnost ostvarivanja prava na pravičnu naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na porodični život.
Postupak je jednostranački. Dakle, pokreće se predlogom predlagača u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, s tim da je pretpostavka da se roditelj ranije obraćao državnim organima ili porodilištu upravo zato da bismo na bilo koji način sprečili zloupotrebe ovog zakona.
Primenjuju se pravila vanparničnog postupka ako zakonom nije drugačije određeno, jer smatramo da je to najcelishodnije za utvrđivanje činjenica koje su predmet ovog zahteva.
Sud je ovlašćen da izvede sva dokazna sredstva koja su predviđena Zakonom o parničnom postupku.
Sud postupa u skladu sa istražnim načelom, uz obavezu da ispita sve činjenice i da izvede potrebne dokaze.
Uspostavlja se pojačana procesna disciplina. Svedocima i veštacima zaprećeno je kaznom ukoliko ne pruže veštačenje, odnosno svedočenje.
Državni i drugi organi, kao i fizička i druga pravna lica u obavezi su da izađu u susret svim zahtevima suda vezano za ovu materiju pod pretnjom kazne i da pruže sve informacije i podatke koje mogu imati vezano za potencijalno nestalu decu.
Postupak je hitan. Sprovođenje istražnih radnji u postupku, a na zahtev suda, sprovodiće posebno obučeni policijski službenici i uspostavljene su i određene olakšice u pogledu taksi i troškova za punomoćnike.
Što se tiče daljeg toga postupka, ukoliko se u postupku dođe do činjenica koje utvrđuju da je dete nestalo na osnovu izvršenja krivičnog dela, odmah se podnosi krivična prijava nadležnom tužilaštvu
Ministarstvo pravde i MUP, a verujemo i Republičko tužilaštvo, pošto je ovo bila jedna od važnih tema oko zastare postupka, jer, znate, mi imamo ovde i slučajeve koji su bili pre 40 godina, kada bismo to kruto gledali kao izvršeno krivično delo, veliki broj ovih dela, ako ne i sva, neka su zastarela 2009, a neka 2010. godine, pričamo o onima koji su među poslednjima izvršena, potencijalna krivična dela, mi danas ne bismo mogli da govorimo o krivičnom gonjenju. Međutim, naš stav, Ministarstva pravde i unutrašnjih poslova, je da se ovde ne radi o svršenom krivičnom delu. Dakle, radi se o krivičnom delu koji i dalje traje. Dakle, narušenom pravu na porodični život, jer smatramo da na takav način omogućavamo tužilaštvo, odnosno pre svega Republičkom javnom tužilaštvu da da obavezujuću instrukciju tužilaštvima, da u svakom slučaju kada se utvrdi da postoji osnov sumnje da je učinjeno krivično delo, jer je dete tako nestalo, da se odmah pokrene istraga koja će učini sve što je moguće da utvrdi činjenice i okolnosti, odnosno da preduzme dalje krivično gonjenje onih lica koja su u tome mogla učestvovati, odnosno učestvovala.
Ovaj sudski postupak može imati, da kažem, rešenje, okončano rešenje koje kaže sledeće. Dakle, da odbija predlog. Dakle, to mogu biti ishodi, da se odbija predlog ako se dokaže da dete nije nestalo. Može da usvoji predlog i utvrđuje status nestalog lica na način što utvrđuje činjenice o smrti deteta ili utvrđuje činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim detetom dogodilo, pri čemu je i, prema presudi Evropskog suda, dužan da utvrdi koja institucija je odgovorna za nestanak deteta ili da konstatuje da nije moguće utvrditi status nestalog deteta.
Neću da vam kažem da će sve biti lako i da ćemo sve moći da rešimo, pogotovo u slučajevima u kojima izvršioci potencijalnog krivičnog dela možda nisu više ni živi i jako je teško utvrđivati nešto što se dogodilo pre 40 godina, bez dokumentacije u državama koje više ne postoje, u zdravstvenim institucijama koje su možda potpuno promenile način svoje organizacije i gde su ljudi koji su bili direktno upućeni na ovo možda više ne samo što nisu među živima, možda više ne postoji ni dokumentacija koja na bilo koji način govori o tome. Dakle, to su sve mogućnosti.
Mehanizam kaže ukoliko, dakle, nismo, ako država, odnosno sud nije konstatovao da nije moguće utvrditi status nestalog deteta na zahtev predlagača može dosuditi novčanu naknadu zbog povrede prava na porodični život u iznosu ne većem od 10.000 evra.
Zbog čega 10.000 evra? Zato što je to bila i presuda Evropskog suda za ljudska prava. Držali smo se onoga što je Evropski sud rekao, dakle, slova presude i sve ono što je Evropski sud rekao preneli smo, da kažemo, na ovaj način i u domaće zakonodavstvo, odnosno hoćemo ako Narodna skupština usvoji ovaj predlog zakona.
Mislimo da, naravno, niko ne može reći, niko ne stavlja tu cenu. Bilo je nekoliko komentara koje sam čuo - koliko košta jedno dete. I, koliko košta jedno dete? Šta je ta cifra? Ne postoji cena, ne postoji cifra. Ovo je samo naknada države koja pokušava da pomogne porodicama koje su možda pre 30 ili 40 godina u potpuno drugoj državi SFRJ, ali i na teritoriji Republike Srbije, možda nemarom administrativnog osoblja izgubile dokumentaciju šta se dogodilo sa tim detetom, tvrdili u to vreme da je dete mrtvo. Možda je to dete i nestalo ali pošto ne može da se utvrdi, ovo je samo pomoć porodici, podrška u situaciji u kojoj realno jako teško možemo da dođemo do svih činjenica i okolnosti koje kazuju šta se tačno dogodilo sa tim detetom.
U nekim slučajevima će to biti moguće. U nekim slučajevima i sada traju istrage i ja sam uveren da će ovo olakšati situaciju, da će olakšati bol i ono što je veoma važno a to je da je Republike Srbija našla mehanizam da nastavi sa krivičnom istragom u svakom i u pojedinačnom slučaju u kojem se utvrdi da postoji sumnja da je izvršeno krivično delo. To je veoma važno.
Nadam se da će Narodna skupština podržati ovaj predlog zakona. Kažem, radi se o materiji koja je teška za svakog od nas, koja je teška za našu zemlju i bar imamo snage da se danas uhvatimo u koštac sa tim.
Bilo je mnogo razgovora sa udruženjima roditelja, bilo je mnogo razgovora sa profesionalnim udruženjima, bilo je mnogo razgovora sa stručnjacima iz ove oblasti i ovo je način da na brz i efikasan način dođemo do odgovora na neka pitanja. Ovo je za nas jedan od načina kako možemo da vratimo pravdu roditeljima koji čekaju odgovore na pitanja mnogo godina i ja se nadam da ćemo uz efikasne mehanizme i uz utvrđivanje tih činjenica uspeti makar da ublažimo donekle bol ljudima koji mnogo godina i mnogo decenija čekaju odgovore na ova pitanja.
Što se tiče drugog zakona, Predloga zakona o potvrđivanju Konvencije o međunarodnom ostvarivanju izdržavanja dece i drugih članova porodice, ovde se utvrđuju mehanizmi za naplatu alimentacije u slučajevima kada se dužnik izdržavanja nalazi u inostranstvu.
Cilj nam je da se obezbedi efikasno međunarodno ostvarivanje izdržavanja dece i drugih članova porodice, naročito putem uspostavljanja sveobuhvatnog sistema saradnje između organa država ugovornica i podnošenja zahteva za donošenje odluke o izdržavanju, obezbeđenja priznanja, izvršenje odluke o izdržavanju i efikasnih mera za brzo izvršenje odluke o izdržavanju.
Time ćemo dobiti standardizovan i moderan sistem saradnje između država u ovoj oblasti, jedinstven centralni organ koji prima i šalje zahteve, standardizaciju potrebnih dokumenata, obavezu centralnih organa i svih drugih nadležnih organa da postupaju brzo u svim vrstama postupaka, precizne i razumne rokove za obaveštavanje o statusu zahteva, taksativno navedeni zahtevi koji se mogu podneti i unifikacija uslova za priznavanje izvršenja odluka.
Ja se nadam da ćemo ovim olakšati, naravno, mogućnost da bilo ko ne izbegne plaćanje alimentacije, odnosno da i deca i drugi članovi porodice uvek imaju izvršenje onih obaveza koje im po zakonu pripadaju i da time naravno olakšamo i našu saradnju u nekada veoma složenim međunarodnim slučajevima, kakve smo imali nedavno prilike da vidimo, da kažem, koji su dodirivali građane naše zemlje.
Ja se nadam da ćemo u danu za glasanje imati podršku Narodne skupštine za ova dva zakona i pored toga što, pre svega, ovaj prvi zakon nije laka tema za nas, verujem da će ovo biti prvi značajan korak u kome ćemo napraviti napredak u ostvarivanju najvišeg ideala koji treba da ostvarimo, a to je pravda za roditelje potencijalno nestale dece. Hvala.

Pažljivo sam slušao i nisam čuo ni jedno rešenje, ni jedno jedino, osim da treba razgovarati sa roditeljima. Zar mislite da ljudi iz Vlade nisu? Lično sam bio na mnogo sastanaka sa udruženjima roditelja, ljudi iz Ministarstva pravde bili na desetinama sastanaka i veoma teško, pošto, recimo, najveći broj udruženja ima potpuno suprotstavljene stavove, čak neće da čuju šta oni drugi govore i ne slažu se sa predlozima onih drugih. Vi kažete – hajde da ovo stavimo kao rešenje, ovi kažu – ako to uradite, mi ćemo da napustimo sve ovo, ne pada nam napamet. Tako izgledaju sastanci. Da vas ne lažem, da vam pričam kako su oni svi jedinstveni i da imaju jedinstveni predlog, nemaju. Ja ni od vas nisam čuo predlog.
Imali smo Anketni odbor ovde u Skupštini. Imali smo ga 2006. godine i zaključio je da u radu zdravstvenih ustanova, matičnih službi, nadležnih ministarstva postoje ozbiljni propusti koji su opravdano izazvali sumnju roditelja itd. i da ni u jednom od krivičnih postupaka, koji su bili u toku, nije bilo izgleda da se podigne optužnica, odnosno nije bilo dovoljno dokaza za postojanje osnovne sumnje da je neko lice učinilo neko od krivičnih dela na koja su upućivali roditelji itd.
Dakle, Anketni odbor nije doneo ništa, apsolutno ništa, suviše slabi rezultati. Ono što jeste dobro i ono što smo mi svi znali jeste da, naravno, postoji sumnja da su neki od državnih organa, kažem, pre 30 godina, pre 40 godina pravili propuste i mi ovde imamo slučajeve u kojima država, ne u upravnom postupku, izbegavamo upravni postupak da bismo izbegli da o tome donose odluku državni organi, dajemo nezavisnom telu, sudu, u vanparničnom postupku mogućnost da utvrdi okolnosti, čak i činjenicu da ne može da se sa jasnom sigurnošću utvrdi šta se desilo sa tim detetom. Šta ćete, pogodila NATO bomba porodilište, izgorela dokumentacija? Možemo mi ovde da ih saslušavamo sve, na primer, u nekom slučaju, dajem samo hipotetički slučaj, umro direktor bolnice, nestale babice koje su radile pre 40 godina, više nisu žive. Šta da radimo?
(Nemanja Šarović: Nisu svi pre 40 godina.)
Nisu svi. Zato smo doneli institucionalno rešenje. Pod a) da tako nešto ne može da se dogodi, povezani u državnom sistemu i sa matičnim knjigama i sa Ministarstvom zdravlja. To je institucionalno rešavanje problema. Tužilaštva će moći da vode postupak protiv svakog gde se utvrdi da postoji dovoljno dokaza da se dogodilo krivično delo. To je institucionalno rešavanje problema. Mi rešavamo problem na način da državne institucije mogu i krivično da gone, a da se roditelji za koje ne može da se utvrdi, pošto ima i tih slučajeva da ne može da se utvrdi kako je to dete nestalo, da se ti ljudi obeštete samo zbog činjenice da država nije kadra da im kaže kako je došlo do propusta.
Šta ćemo da radimo zbog toga što neko pre 23 godine, pre 15 godina ima propust u rešavanju ovog slučaja, nema dokumentacije? Znači, sud mora da utvrdi koja institucija je kriva, ko je odgovoran i da ljude obešteti.
Ne bih voleo da pričamo o novcu ovde. Mi prosto, kako bih rekao, i kao roditelj dvoje dece ne bih voleo ikad da pričamo o novcu vezanim za decu, ali ne bih voleo da ispadne ovde, ne samo u Skupštini, nego bilo gde – da li treba da se plati više ili manje. Nema cene za ljudski život.
Mi smo preneli jednu normu koja jeste obaveza Republike Srbije. Jeste obaveza Republike Srbije da ispunjava međunarodne obaveze iz odluka sudova, pogotovo sudova za ljudska prava, i tu svoju obavezu mi ispunjavamo, što naravno ne znači da je ključno pitanje ovde novca. Ovde je ključno pitanje da se sprovedu istrage tamo gde je moguće i tužilaštva to mogu da urade i, po dva, da se tamo gde je nemoguće utvrditi činjenice i okolnosti isplati šteta roditeljima, ako ništa, zbog greške tadašnjih organa države, neke bolnice, ministarstva, bilo čega, pa čak i ako je bilo pre 30 godina, čak i ako se postavlja pitanje da li imamo pravni kontinuitet nad tim organima. Svejedno, dogodilo se, ti roditelji moraju da imaju neku vrstu naknade za bol koji su proživeli.
Nikad dovoljno. Ne postoje cifre, ne postoji ništa što mi možemo ovde da odlučimo da to bude na znam šta, to znam da nikada neće biti dovoljno, ali ovo je prvi korak posle decenija i decenija… Pa najbolje bi bilo da nismo radili ništa. Mnogi su učestvovali u tome i pisali i predlagali i suštinski šta su radili? Ništa. Da su se uhvatili 1995. godine, da su uhvatili 2005. godine, da su se uhvatili neke godine rešavanja problema – rešili, pohapsili, našli, nadoknadili, mi ne bi danas razgovarali o ovoj temi.
Danas uspostavljamo sistem da je moguće rešavati neke od tih problema. Ja sam uveren da ćemo na ovaj način, na kraju krajeva, taj veći broj svedoka, svedočenja roditelja, pojavljivanje u javnosti, veće njihovo prisustvo, više razgovora sa državom, pokazuje veće poverenje u državu i organe koje država ima da rešavaju ovaj problem. Zašto bi roditelji dolazili i zašto bi dolazili uopšte da razgovaraju o tome ako ne veruju da ćemo ikad to rešiti? Na kraju krajeva poverenje u Narodnu skupštinu. Mi danas u Narodnoj skupštini raspravljamo o ovom zakonu. Ovaj zakon je prošao dugu javnu raspravu, raspravu sa najvećim brojem roditelja, ne samo predstavnika udruženja, sa ogromnim brojem ljudi, ogromnim brojem se raspravljalo šta su rešenja koja možemo da primenimo.
Ovo je neki minimum stvari oko kojih je moguće bilo uspostaviti neku vrstu saglasnosti. Različiti ljudi imaju različito viđenje ovog problema. Kažem vam teško ćemo dogovoriti da se oni svi saglase. Bio sam prisutan na nekoliko sastanaka gde su bukvalno padale teške reči, gde smo mi iz državnih organa bili prinuđeni da čekamo, da vidimo šta ta da kažemo uopšte. Znate, ljudi koji su proživeli tako teške tragedije osećaju ogroman bol, pa sve da im je dete umrlo, da nije ukradeno, bol je ogroman. Šta sada da kažete? Da je neko u pravu, a da neko nije u pravu. Trudite se da nađete najmanji zajednički imenitelj i da to pretočimo u zakon i da probamo da rešavamo one probleme koje je moguće rešiti.
Ima tu složenih situacija. Siguran sam da je u tome bilo, ne bih da budem tužilac, neka to tužioci rade, siguran sam da je bilo organizovanog kriminala, siguran sam da je bilo organizovanih grupa, siguran sam da to nije mogla jedna žena, jedna babica je ukrala i sada je ona to rešila, ili jedan lekar, ali je to posle mnogo godina mnogo teže rešavati nego da se dogodilo pre par godina. Hvala Bogu što nije. Hvala Bogu što smo uspostavili mehanizme da je danas to nemoguće, da vi možete da pratite svako dete, svako novorođenče možete da pratite šta, gde kako itd.
Bilo je dosta pitanja, i hoću to da kažem, oko DNK registara. Vi ne možete naterati nikoga da da. Možete sudskom odlukom u pojedinačnom slučaju nekome tražiti DNK, ali mimo toga vi ne možete nikoga naterati da dobrovoljno pristupi DNK registru i da kažete - imate obavezu da sad dajete bez toga da ste osumnjičeni za nešto ili bilo šta. Ne možete da mu tražite da da DNK i tu imamo dosta pitanja.
Kad pričamo sa kolegama iz Kriminalističke policije oni bi najviše voleli kada bi svako od nas imao DNK bazu u državi da ako se počini krivično delo imate DNK otisak, DNK uzorak. Vi možete sa sigurnošću u svakom trenutku da kažete ko je izvršio krivično delo i onda je slučaj rešen, ali ne žele svi da daju svoj DNK uzorak.
Imamo dosta problema, hoću da vam kažem nije ovo laka materija. Nije ovo lako, hajde da sednemo 15 minuta dogovorimo se i imamo rešenje. Da je lako doneli bi svi pre toga. Mi ovde izlazimo sa jednim rešenjem koje će dati neku vrstu pravde koja će pomoći da se ova situacija razreši. Ta situacija se može razrešiti suštinski tada kada u krivičnom postupku budemo imali mogućnost da tužioci pred sud stave nekoga sa dovoljno dokaza ko je direktno učestvovao u ovakvom slučaju i da tada dobijemo pravdu za nekoga čije je dete ukradeno. Tada imamo punu pravdu.
Ja nisam sud, nisam sudija, nisam tužilac. Ne znam kada će to biti, ne znam koliko dokaza će moći da se prikupi, ali naš posao je da im damo sve instrumente da to mogu da urade i to je ono što Narodna skupština može da uradi donošenjem ovog zakona. Na tome smo zahvalni i hvala vam. Ja ovo smatram argumentovanom, dobrom raspravom. Ja volim rasprave, volim da ljudi predlažu. Možda postoji nešto dodatno što još može da se uradi u budućnosti, ali dajte da napravimo prvi korak. Posle 40 ili 50 godina da nismo uradili ništa, hajde da nešto uradimo, pa kad to uradimo hajde da ga popravljamo ako nije dovoljno dobro, ali hajde da imamo nešto što bismo popravili.
Znate, kada imate nepostojanje bilo kakvog pravnog instrumenta, jednog osnova da uđete u nešto… Do juče su nam tvrdili da je nemoguće voditi, 2010. godine, 2012. godine su nam tvrdili kako su postupci u potpunosti zastareli, ali postoji tumačenje gde možete da kažete da je ovo nesvršeno krivično delo i da možete da nastavite gonjenje. To su mogli da urade 2005. godine, 2010. i 2000. godine, ali nažalost nismo to uradili.
(Nataša Sp. Jovanović dobacuje.)

Ne odlučujem ja da li će Narodna skupština formirati anketni odbor. To je odluka Narodne skupštine. Dakle, nemam nikakvu moć odlučivanja u Narodnoj skupštini.
Što se tiče anketnih odbora, oni nisu tužilaštva. Tužilaštvo od oktobra 2013. godine, u našoj važi tužilačka istraga, tužilac je taj koji treba da nam kaže da li postoji dovoljno dokaza da se negde preduzme krivično gonjenje.
Drugo, ovaj zakon nije sveobuhvatni zakon. Ovo nije zakonik. Dakle, zakonik bi bio nešto što obuhvata sve zakone. Imamo Krivični zakonik koji obuhvata sve norme krivičnog zakona. Ovo je jedan od zakona koji su, da kažem, nešto što dodatno pomaže da se dođe do pravne formulacije, odnosno okvira koji će nam omogućiti krivično gonjenje ili na drugi način zadovoljenje pravde. Ovde definisani u predlogu.
Što se tiče poligrafa, pošto ste to dva puta rekli, ja verujem u poligraf i na tužiocu je da predloži ili ne predloži. Znači, tužilac odlučuje hoće li nekome predložiti da uzme poligraf ili neće. To radi tužilac i on suvereno odlučuje koju će dokaznu radnu da preduzme. Isto tako i taj kome se poligraf predloži ne mora da na to pristane. Ne možete ga naterati. Ne možete ga naterati ni da nešto kaže u svoju odbranu ili da svedoči.
Ima pravo da se brani ćutanjem i to sam isto video u velikom broju slučajeva kada ljudi neće da idu na poligraf, oni znaju zašto neće i naravno, oni znaju i zašto ćute i to je sve uredu, u skladu je sa zakonom. Imaju pravo na to, ali u svim onim slučajevima gde je policija preduzimala to dokazno sredstvo po nalogu tužilaštva, video sam da se vrlo jasno utvrđivalo ko je imao razloga da laže, ko je govorio istinu i na osnovu toga smo mogli da usmeravamo istragu i da dolazimo do određenih rešenja.
Na kraju krajeva, spreman uvek da podržim, u svakom trenutku, potpuno se slažem sa vama, vrlo zanimljivo dokazno sredstvo i svaki tužilac ima pravo da ga zatraži u istrazi, ako to želi, ali to je samostalna odluka tužilaštva šta će da primenjuje.
Ja i dalje podržavam da mislim da je tužilac prava adresa za rešavanje ovih slučajeva. Tamo kada postoji krivično gonjenje, ostalo pred sudom koji će izvoditi dokaze, dakle kako zakon predviđa i ja sam uveren da će sud dati određene rezultate, makar da identifikuje one institucije, ustanove koje u prethodnim decenijama, prethodnim godinama nisu svoj posao radile i ostavile prostor za sumnju da je učinjeno krivično delo, ili učinjeno krivično delo, što će kasnije utvrđivati tužilac.

Hvala, poštovana predsednice Narodne skupštine.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, danas se pred nama nalazi nekoliko predloga zakona kojim se na ozbiljniji način uređuje sistem, pre svega, poreske uprave, a naravno i zakoni koji usaglašavaju postojeće zakone sa do sada načinjenim izmenama o obligacionim odnosima i u parničnom postupku.
Danas je prvi zakon pred nama – Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, koji se prevashodno bavi onom imovinom koju fizičko lice ne može da dokaže da ju je steklo na zakonit način. Zbog čega? Naravno, postavlja se nekoliko tu pitanja – zbog čega se uspostavlja poseban postupak, odnosno poseban zakon kada je ispitivanje poreske imovine, čime se bavi poreska uprava, a ovaj zakon jeste plod rada Ministarstva pravde i Ministarstva finansija… Oni su se usaglašavali u najvećem obimu kako da se uspostavi novi zakon, jer zašto smo onda pribegli utvrđivanju novog zakona kada već postojeći zakoni o poreskoj administraciji omogućavaju da se ovakva imovina utvrdi, odnosno da se utvrdi da li je neko platio porez i da se utvrdi njegovo poreklo imovine?
Naime, na ovaj način uspostavljamo jedan efikasniji mehanizam za utvrđivanje imovine fizičkog lica, odnosno pre svega uvećavanje imovine fizičkog lica i mere za oporezivanje te imovine tamo gde se učini verovatnim da je fizičko lice u roku od tri godine, najmanje tri godine uzastopno, steklo imovinu veću od 150 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti. Dakle, to je bila mera za koju su stručnjaci utvrdili da je suštinski onaj koji prvi dolazi pod udar ovog posebnog zakona, a to naravno ne isključuje obavezu poreske uprave da utvrđuje porez, odnosno da li je neko platio porez i na druge iznose imovine, ali smo imali više slučajeva da se pokazuje da određena lica stiču nekretnine, stiču drugu vrstu imovine i, naravno, finansijsku i drugu vrstu imovine i da moraju da dokažu da su tu imovinu stekli u skladu sa zakonom.
Ukoliko naravno ta imovina pređe, pre svega, dokazivanje je dvostepeno, odnosno prvo poreska uprava mora da učini verovatnim i da dokaže da je lice steklo u roku od tri godine imovinu veću od 150.00 evra, a onda je teret dokazivanja na fizičkom licu da je imovinu stekao u skladu sa zakonom.
Naravno, poreska uprava ima i obavezu ukoliko poreski inspektor posumnja da je imovina stečena protivno zakonu da podnese i krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu i to ne isključuje drugi postupak, dakle, utvrđivanje krivične odgovornosti lica za koja se može utvrditi da imovinu steklo na nezakoniti način. Ali mi u ovom zakonu govorimo o metodima oporezivanja te imovine i imaćemo stopu koja se tada utvrđuje u ovom zakonu, ukoliko Narodna skupština odluči naravno da tako usvoji, stopu od 75% i razgovarao sam sa kolegom iz ministarstava pravde i finansija zato što je postala razlika i u razmišljanje. Bilo je pitanja - zašto ne 100%? Zašto se imovina ne uzima u celini ili zašto ne nekim nižim stepenom koji predviđa Zakon o poreskom postupku, uopšte poresko pravo u celini prepoznaje nešto niže poreske stope?
I tu se država odlučila za ovaj iznos upravo zato da se ne bi u suštini i u smislu vladavine prave ne odemo u zakonske norme koje bi bile i ličile na konfiskaciju imovine, a s druge strane, da ne odemo sa previše niskim stopama zato što bi to onda faktički izgledalo kao legalizacija imovine za koju fizičko lice ne može da dokaže da je steklo na zakonit način, jer zašto bi onda neko uopšte se trudio da dokazuje. Ako je niža stopa, prijavite tu imovinu, platite, recimo, nižu stopu 25% i zadržite 75% imovine za koje nema dokaza da je stečeno u krivičnom delu, ali ne možete da dokažete njeno poreklo. Zato se država opredelila za visok stepen poreske stope od 75% i na takav način uputilo poruku svim onima koji su imovinu sticali u tom vremenskom periodu, dakle, u tri godine uzastopno za više od 150.000 evra, da imaju motiv da pribave sve dokaze kako su tu imovinu stekli, da li je to imovina koja je stečena iz nekog posla, preko računa, da kažem, šta su izvori te imovine i da učini da je to zakonito moguće.
Takođe, ovaj zakon ima naravno i određene izmene koje će se desiti u jedinicama poreske uprave. Napraviće se posebne jedinice u poreskoj upravi koje će utvrđivati ove činjenice i okolnosti i šef te jedinice odgovaraće, biće na predlog ministra finansija postavljen od strane Vlade. Naravno da je to i nešto što na takav način Vlada preuzima deo odgovornosti za uspostavljanja ovog sistema utvrđivanja imovine, ali time naravno i uspostavljamo jedan čvrst antikorupcijski mehanizam, što je važno za Republiku Srbiju i zaposleni u ovom posebnom odeljenju imaće obavezu čuvanja službene tajne. Dakle, imaće i posebne propise. Moraće da prođu bezbednosne provere. Neće moći tek tako bilo ko iz poreske uprave da radi u ovom delu poreske uprave.
Ovim se pojačava i tržišna utakmica, pored onoga što se utvrđuje kroz poseban zakon, pored fizičkih lica koja moraju da učine verovatnim, odnosno moraju da dokažu kako su stekli svoju imovinu, time i stimulišemo značajnije plaćanje poreza svih drugih fizičkih i pravnih subjekata zato što oni koji su stekli imovinu na druge načine nisu platili, dakle, oni na koje se ne odnosi u prvom mahu ovaj zakon, ali nisu plaćali poreze, druge poreze koji postoje, imaće motiv da plate svoje poreze, da ih izmire na vreme da ne bi došli pod udar ovog zakona, jer ako nemaju plaćene druge poreze, a imaju imovinu koja je stečena u iznosu većem od 150.000 evra u ove tri godine, kao što sam rekao, imaće mogućnost provere ovog zakona.
Dakle, imamo ozbiljan antikoruptivni mehanizam i mislim da će svako, pogotovo što je stavljena formulacija koja je, da kažem, pozajmljena, uslovno tako da kažem, iz građanskog prava da se učini verovatnim najblaži oblik, čak nema ni osnovane sumnje ili sumnje, vi ovde imate mogućnost da faktički svaki građanin Srbije može doći pod udar provere imovine po ovom zakonu, što mislim da je veoma važno i naravno postoji ozbiljna obaveza poreske uprave postoji ozbiljna obaveza Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije koji će to morati da nadgledaju da se potpuno pravično i ravnomerno vrši kontrola da ne postoji bilo kakva sumnja da se ovaj mehanizam koristi na način koji zakonom nije predviđen.
Takođe, svi drugi državni organi na zahtev posebne jedinice poreske uprave moraće da dostave podatke koji se nalaze u njihovim registrima, a koji mogu da pomognu u utvrđivanju svih činjenica i okolnosti da se teret dokazivanja olakša, odnosno da se proces u kojem poreska uprava utvrđuje da li je neko lice steklo imovinu, da li je to katastar, da li je to neki drugi organ, moraju staviti na raspolaganje ovom posebnom odeljenju.
Očekujem da tokom rasprave razgovaramo, tu su i kolege iz ministarstava koji su imali ključnu ulogu u donošenju ovog zakona, ali faktički cela Vlada Republike Srbije je zainteresovana da ovaj zakon vidi svetlo dana i biće jedan efikasan mehanizam, pored postojećih poreskih mehanizama u kojima ćemo moći da utvrđujemo da li je sve ono što smo mogli da vidimo da su određena lica sticala imovinu, često se u javnosti pokrene priča o tome, nekada su lica ta sticala imovinu u skladu sa zakonom, nekada ne, nekada tu ima krivične odgovornosti, nekada ne, ali sada imamo efikasniji poreski mehanizam, da utvrdimo porez od 75%, što naravno ne isključuje i obavezu inspektora da pokrene, odnosno da obavesti tužioca koji će pokrenuti krivično postupak ukoliko je imovina stečena iz krivičnog dela i postupak oduzimanja celokupne imovine, tako da mi faktički imamo mehanizam da oduzmemo i celokupnu imovinu, 100% imovine ukoliko se utvrdi da je ona stečena iz krivičnog dela. Naravno, tu se može utvrđivati i pored predikatnog krivičnog dela i kasnije pranja novca. Dakle, postoji dovoljan osnov da se to na ozbiljan način istera do kraja.
Što se tiče drugih zakona, imamo izmene i dopune Zakona o obligacionim odnosima kome se pristupa kako bi se ta rešenja uskladila sa promenama koje su nastale u pravnom sistemu Republike Srbije i koje su posledica propisivanja strožijih formi za ugovore o prometu nepokretnosti i uvođenja javnobeležničke delatnosti, pogotovo što je nešto slično, kada govorim o tome, kada smo govorili šta je sve potrebno da se izvrši da biste mogli da izvršite kupoprodaju nepokretnosti upravo zato da bi se i antikoruptivnim delovanjem i zbog različitih prevara koje su se dešavale, ali i da bi se povećala pravna sigurnost građana koji kupuju i prodaju nepokretnosti, uveli javnobeležničku ispravu koja će biti potrebna da se ostvari takva vrsta kupoprodaje.
Sada imamo određene neusaglašenosti koje su posledica zato što neki zakoni nisu menjani jako dugo. Tako da u ovom trenutku imamo ako je za glavni ugovor predviđena forma javnobeležničkog zapisa, punomoćje, zaključenje tog ugovora daje se u obliku javno overene legalizovane isprave, a ne u formi javnobeležničke isprave, odnosno u formi javnobeležničkog zapisa i na takav način se dodatno olakšava licima koja su inostranstvu da raspolažu nepokretnostima u Republici Srbiji. Oni će moći da za raspolaganje nepokretnosti da daju pred bilo kojim organom koji je u stranoj državi nadležan da overava potpise. Neće morati to da rade uz dodatne troškove. Neće morati da sačinjavaju punomoćje u formi javnobeležničke isprave, odnosno javnobeležničkog zapisa. Neće morati da se obraćaju našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima i na takav način da gube dodatno vreme i novac. Dakle, više elemenata pokušavamo da usaglasimo sa pravnim sistemom Republike Srbije.
Takođe, Predlogom zakona o dopuni Zakona o parničnom postupku dopunjuje se član kojim se precizira sadržina presude koje je doneta u parničnom postupku, a u cilju usklađenja sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju i efikasnijem sprovođenju izvršnog postupka.
Pred nama je danas i Memorandum o razumevanju i saradnji u borbi protiv korupcije u okviru Antikorupcijske inicijative Jugoistočne Evrope sa Protokolom o izmenama i dopunama Memoranduma o razumevanju i saradnji u borbi protiv korupcije u okviru Antikorupcijske inicijative Jugoistočne Evrope. Ovo je još jedan od mehanizama koji je jedan od najefikasnijih mehanizama u Jugoistočnoj Evropi. Pored onih koji postoje u delovanju u okviru EU, ovaj mehanizam pomoći će Republici Srbiji da ima još efikasniju međunarodnu saradnju u antikoruptivnom delovanju. Dakle, pored onoga što Republika Srbija radi u saradnji sa drugim međunarodnom institucijama, ono što rade pre svega tužilaštva i policija, ovo je jedan od mehanizama koji olakšava delovanje, antikorupcijsko delovanje i koje olakšava saradnju državnih organa u tome.
U tom smislu, regionalne antikorupcijske inicijative koje su se pojavljivale kod nas, dale su do sada rezultate i naravno još uvek postoji prostor. Smatram da postoji prostora za čvršćim povezivanjem, pre svega razmenom podataka o potencijalnom koruptivnom delovanju određenih pojedinaca, koji pokušavaju da svoje koruptivno delovanje sakriju delovanjem van granica matične zemlje. Zato je ovakva vrsta udruživanja i ovakva vrsta razvijanja saradnje važna i daće rezultate i biće vidljivi i kroz delovanje naših državnih organa.
To je ono što je danas pred nama na dnevnom redu. Mi ćemo imati i druge propise koji će biti pred Narodnom skupštinom tokom nedelje. Svi članovi Vlade su ovlašćeni, tako da očekujemo jednu dinamičnu raspravu, a vama hvala na pažnji.

Dame i gospodo, ne ulazeći u namere tadašnje vlasti kada je donosila Zakon o ekstraprofitu, pošto mogu da se izvode različiti zaključci, naročito zato što je on bio vrlo selektivno primenjivan i nije dovoljno dugo primenjivan i tek je jedan deo lica bio obuhvaćen ovim zakonom. Bukvalno, nekada može da se debatuje da li je bio napravljen da bi se targetirali protivnici tadašnje vlasti, pogotovo uzevši u obzir datum donošenja, dakle kada je donet. Donet je neposredno po stupanju na dužnost tadašnje vlasti koja ga je maltene primenjivala samo na svojim političkim protivnicima.
Ovaj zakon je njegova potpuno suštinska suprotnost. Kao digresija, Ustavni sud se dva puta oglašavao oko Zakona o ekstraprofitu i oba puta našao da je zakon ustavan, dakle niko nije uspeo da obori važnost zakona, bez obzira što je imao ogromne manjkavosti. Ustavni sud je tada u svojim većanjima doneo odluku koja se odnosi i na imovinu i danas, a to je da je imovina fizičkog lica nešto što fizičko lice koristi i danas. Da li je on stekao imovinu dve hiljade i neke, devedeset i neke itd, on je uživalac imovine danas. To što tada nije platio porez ne znači da ta imovina ne može da mu se oporezuje u skladu sa zakonom na današnji dan. Ne postoji zastara u tom smislu. To je viđenje Ustavnog suda Republike Srbije.
Što se tiče ovog zakona, on je vrlo jasan. On hoće da proveri svakoga. Ja se nadam da će to biti na udaru onih koji imaju višemilionsku imovinu, dakle ne onih koji imaju 150.000 evra, 150.000 evra je minimum u roku od tri godine, gde ste učinili verovatnim da je neko tu imovinu stekao.
Da li su to bankarski depoziti, da li su to nekretnine, da li su to vozila, plovila, neka druga vrsta imovine, uglavnom postoje ljudi koji imaju mnogo veću imovinu od 150.000 evra i naravno nisu je svi stekli nelegalno, ima ljudi koji su je stekli potpuno zakonito, legalno plaćali poreze i ima ljudi koji to nisu radili.
Ovaj zakon na ozbiljan način uvodi i finansijsku disciplinu, ali ima i ozbiljan antikoruptivni karakter, dakle upozorava sve one koji su imovinu sticali na način da ne mogu da dokažu njeno poreklo, da će morati da plate porez na to. Na kraju krajeva, mi smo imali situaciju da ova vlast donosi, mislim da smo možda i zakasnili, u smislu da smo mogli to da uradimo i ranije, ali svejedno, u trenutku kada se donosi, mi smo na vlasti već određeno vreme, te svi oni koji su učestvovali u ovoj vlasti ili u toku vlasti ove Vlade stekli određenu imovinu takođe će biti pod udarom. Dakle, ovo se neće odnositi samo na one koji su do tada ili ne znam šta.
Drugo, ovo nema toliko veze sa jednom vlašću, svaka sledeća Vlada, svaka sledeća vlast moći će da koristi mehanizme, odnosno Poreska uprava moći će da koristi ove mehanizme da proveri svako fizičko lice u ovoj zemlji. Ne slažem se sa mehanizmom da bismo mogli sada da otvorimo banke da u njih uplaćuje bilo ko novac bez prijavljivanja svoje imovine i da na takav način legalizujemo pranje novca koje bi se tako desilo, jer bi svaki narko-diler danas došao i uplatio svoj novac u banku i tako legalizovao imovinu koju je stekao na takav način ili bilo koji drugi kriminalni način. Time bi mi imali više novca u bankama, ali bismo faktički svakome ko ima ilegalan novac omogućili da ga pravno legalizuje.
S druge strane, u inostranstvu znate i sami da svaki iznos veći od 10.000 evra vam je pod lupom, u najvećem broju zemalja ne možete uneti u zemlju ni na koji način više od 10.000 evra, a da ne date potvrdu o poreklu tog novca. Isto to uradite i u svojoj zemlji. Vi možete otići u svaku banku ako imate poreklo novca i da imate depozit bilo kakav, ako imate kako ste taj novac stekli.
Vrlo važan ovaj zakon. Ovaj zakon će omogućiti da na ozbiljan formalnopravni i suštinski način uradimo jednu kontrolu da nam se ne dešavaju novinski naslovi gde kaže – stekao toliko miliona. Da prvo utvrdi tužilac, odnosno pre svega Poreska uprava da li je taj novac i imovina stečena. Ako je stečena, da li je stečena zakonito, odnosno da li je na nju plaćen porez, a onda naravno i tužilac da utvrdi da li je ona stečena iz krivičnog dela. Da li će to sve ići brzo i da li ćemo to uspeti za dve nedelje? Naravno da nećemo. Naravno da će trebati vreme da se to uradi, ali važno je da se počne, da postoji snažna volja da se proveri kako je ko stekao svoju imovinu, da se vidi da li je na nju platio porez i tu će se jednako odnositi na svakog čoveka u ovoj zemlji.
Dakle, vrlo je važno da postoji vladavina prava koja kaže da svako može doći pod udar ovakve vrste kontrole Poreske uprave, tužilaštva, drugih državnih organa i važno je što ovaj zakon uspostavlja još jednu liniju sadejstva svih državnih organa koji mogu da utvrde poreklo vaše imovine u službi Poreske uprave, odnosno posebnog odeljenja Poreske uprave koje će se baviti ovim poslom i koje će ceo ovaj posao raditi. Ministarstvo finansija, odnosno Poreska uprava će biti vodeća institucija zemlje koja će faktički utvrđivati kako je novac stečen. Mi ćemo, siguran sam, na ovakav način u narednih godinu ili dve dana videti i bočne efekte, dakle kolateralne efekte naplate poreza koji su nevezani samo za ovaj zakon i na takav način, na ozbiljan način popraviti i fiskalnu disciplinu i kod naših fizičkih lica, ali naravno i kod privrednih subjekata.
Veoma važan zakon i verujem da će dati dobre rezultate koji će u Republici Srbiji ne samo popraviti naplatu poreza, već koji će učiniti da ljudi koji su svoj novac stekli legalno, legitimno, plaćajući porez ne kažu za sebe da su izmanipulisani i prevareni i da su izjednačeni sa onim ljudima koji su na kriminalan način ili bilo kakav drugi prevarni način sticali bogatstvo, nisu plaćali porez, a onda kažemo – u redu, potpuno ste isti sa ovim ljudima koji su svoj novac stekli legalno i legitimno. To je veoma važno da se utvrdi. Ja sam uveren da će ova Narodna skupština podržati u danu za glasanje donošenje ovog zakona.

Hvala, gospodine Jovanoviću, na jednoj, rekao bih, vrlo sadržajnoj raspravi u kojoj ste i vi otvorili više interesantnih pitanja. Da vam kažem, svaki zakon, znate i sami, koji izaziva pažnju javnosti, koji je suštinski imao određenu složenost izaziva i različita pitanja, tumačenje i naravno primena tog zakona nije uvek samo u donošenju propisa, već i kako ćemo ga primenjivati, ne samo ovaj zakon, već brojni drugi.
Ovaj zakon je važan zato što na jedan sistemski način, i hvala vam na podršci za to, uređuje kako da se efikasnije borimo protiv korupcije i kako da pokažemo da smo kao država posvećeni tome da ne dozvolimo da neko ko je nezakonito stekao imovinu može njom da raspolaže i da one građane koji su to radili legalno prosto ponižava i da kaže vi ste u stvari potpuno pogrešno u životu radili što ste plaćali porez, zato što ste sticali svojim radom svoju imovinu. Naravno, time će se i jedan teret, kako bih rekao, neka senka sumnje skinuti sa određenih ljudi za koje se u javnosti nekad stvara slika da su svoju imovinu stekli nezakonito, a u stvari nisu. Dakle, zakon je tu vrlo jasan.
Što se tiče nekih od pitanja koje ste vi postavili, dva seta pitanja, meni je bilo isto zanimljivo, konsultovao sam se sa kolegama oko toga, pogotovu u slučaju kada stranka ne može da bude prisutna tokom postupka i faktički mi jesmo stavili zakonsko rešenje koje kaže da odsustvo stranke ne zaustavlja postupak upravo zbog želje da budemo efikasni. Znate i sami da se često dešavalo da se različiti postupci, pošto se ovde govori o poreskom postupku, ali u poreskim postupcima, u sudskim postupcima, u svim drugim, često su stranke pokušavale da, koristeći svoja zakonska prava i pokušavajući da odlože termine kontrole, suđenja, bilo čega, izbegnu suštinski odgovornost. Dakle, nismo želeli da se to ovde dogodi.
Međutim, ono što je krovni zakon vezan za poreski sistem, dakle, ovde se ti propisi koji se odnose i na poreski sistem shodno odnosi na ovaj zakon. Dakle, svako ko učini svoje odsustvo opravdanim, ko dokaže da je bio opravdano odsutan u tom trenutku neće snositi negativne posledice. Dakle, u tom smislu mislim da je to tumačenje nešto što jeste važno, ali smo hteli da naglasimo ovu normu. Ona nije u koliziji sa prethodno navedenim iz poreskog postupka. Ovde smo hteli ovu normu da naglasimo baš zbog toga da ne bi nikome učinili verovatnim, kako se i ovde kaže, da može da izbegne odgovornost izbegavanjem svog prisustva u postupku.
Takođe, ovde ćemo imati faktički jedan organ koji će sprovoditi, dakle, to posebno odeljenje u poreskoj upravi, gde ćemo faktički uspeti da na teritoriji cele zemlje ujednačimo postupak, odnosno imaćemo jedinstvene norme kojim će se delovati, što je dobro. Verujem da ćemo na takav način postići… I opet kažem ono što sam rekao u uvodu da to neće moći za dve, tri nedelje, svakako da ljudi ne očekuju da će se čudesno nešto dogoditi. Na kraju krajeva, samo dejstvo zakona stupa na snagu godinu dana od dana donošenja ovog propisa u Narodnoj skupštini, jer su potrebne pripremne radnje, da se izvrši obuka ljudi, da se obezbedi formiranje tih posebnih odeljenja i povezivanje sa jedinstvenim sistemom baza podataka gde će oni moći faktički od drugih državnih organa, imaju oficira za vezu, da crpe podatke koji dokazuju tu vrstu imovine.
Takođe, ono što je vaše drugo pitanje bilo, moram da razmotrim sa kolegama, na prvi pogled mi se ne čini verovatnim da možemo da dozvolimo da bilo ko pristupa ličnim podacima građana sa jedinstvenim matičnim brojem mimo državnih organa. Dajte da razmislimo da li možemo da uspostavimo mehanizam gde bismo u potpunosti isključili zloupotrebu, a u stvari olakšali kanal komunikacije. Vi znate da se ja uvek trudim, najlakše je reći ne može, ne, i to je najlakši odgovor uvek, da vidimo da li nešto možemo, ali naravno da ne ugrozimo bezbednost podataka građana.
Hoću tu da pohvalim, ako neću ja ko će drugi, ljude iz Sektora za informatiku i analitiku MUP-a. Dakle, od trenutka kad je uspostavljen sektor, od trenutka kada su na ozbiljan način napravljene baze podataka, serveri, storidži, svega što se čuva tamo, ni jednom taj podatak, koji su građani dali, ni brojevi ličnih karata, ni pasoša, ni matični brojevi, nikada ta informacija nije ni iscurela, ni ukradena, ni na bilo koji način napustila sigurno čuvanje MUP, tako da hoću da pohvalim njihov rad i mislim da su izuzetni stručnjaci.
Hoću da im se zahvalim zato što su faktički odabrali da rade za svoju zemlju, a uveren sam da bi u privatnom sektoru danas mogli da zarađuju i veće plate i da imaju veća primanja. Dakle, profesionalci koji su odabrali da, iz patriotskih razloga, ostanu u svojoj državi. Hoću da im se zahvalim na dobrom radu, zaista nešto što moramo da istaknemo zato što su to ti ljudi koji nam faktički omogućavaju da mi danas možemo da razgovaramo o elektronskoj upravi, da možemo da razgovaramo o lakšem povezivanju. Na kraju krajeva, oni će biti ti koji će biti zaduženi za sprovođenje određenih segmenata ovih zakona, jer će baze podataka, koje će MUP ustupati poreskim organima i sarađivati sa njima, upravo ići preko tih baza podataka. Hvala još jednom.