Prvo, to uopšte nije ono što piše u zakonu. Prva stvar, svi su dužni da poštuju odredbe zakona i nema tu da li su baš šest metara ili 600 metara ili šest kilometara, ali su krenuli prema skupu. Sve je jasno definisano, šta je mesto okupljanja i ti su ljudi dužni da se tu okupe.
Još nisam video tu nevladinu organizaciju koja ima baš toliki broj mitinga dnevno, da ne može baš da organizuje ljude da dođu. Većina tih koje jesam video nemaju problem da plate ni milion ni dva miliona dinara, oni imaju ozbiljna sredstva prihoda i oni imaju odakle da se finansiraju.
Drugo, nije cilj zakona da se neko kazni, nego je cilj zakona da on poštuje zakon. Kada poštujete zakon, nema kazni. Poštujete zakon i nema problema. To je kao kada biste rekli, uđete u vozilo mrtvi pijani i krenete ulicom i policija će da vas zaustavi i da vam naplati kaznu. Pa, naravno da hoće. Drakonsku. Nemojte ulaziti pijani u vozilo. Nemojte održavati skupove tamo gde niste prijavili. Nemojte kad ste prijavili na određenom mestu, da idete na drugo mesto. To su stvari koje pišu u zakonu. Nema ništa tu spektakularno.
Znam da je potrebno ovde da se sve predstavi kao da je to nešto užasno i strašno, ali ovo je zakon koji na vrlo liberalan način dozvoljava javna okupljanja. Liberalniji nego što su bili svi prethodni. A, to što ljudi hoće da izvrgavaju zakon ruglu i da se ponašaju kako god hoće, naprosto ne mogu.
Naravno, svi skupovi uredno prijavljeni ili oni koji se ne prijavljuju, ne prijavljuju, oni koji podležu prijavljivanju prijavljeni, dođete na mesto, okupite se, ne pozivate na ubijanje, rušenje, paljenje, mržnju, zlo, naravno da nemate nikakvu posledicu, ali onda ćemo imati i mirnije skupove. Onda će svi razmišljati koji organizuju skupove da ne pozivaju ni na ubijanje ni na paljenje. Onda će ti skupovi biti pristojni i normalni.

Moram da kažem, gospodin Pavićević je moj omiljeni opozicionar. Rekao je gospodin Šutanovac da sam prihvatio vaš amandman zato što ste nam vi bliži, pa smo zato to morali.
U svakom slučaju, mi smo već preduzeli mere kada smo prihvatili onaj prethodni, da usaglasimo sve tehničke izmene, sve tehnički što je bilo vezano za onaj amandman će već biti prihvaćeno kroz različite odborske amandmane koji usaglašavaju tekst zakona sa tim, jer je to pravna procedura.
(Dragan Šutanovac, s mesta: I opet nećete moj prihvatiti?)
Ne radi se ovde o vašem amandmanu. Prihvatili smo veliki broj vaših amandmana, nije da nismo prihvatili ni jedan. Tu nema nikakvih problema, što se toga tiče stvarno ne pravim razliku između poslanika kada imamo dobre amandmane. Kada su amandmani loši, apsolutno me ne interesuje odakle dolaze.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Da li mogu samo 30 sekundi molim vas?)

Svako ko prijavi skup do početka prijavljivanja skupa može da ga otkaže. Ideja je bila samo da ne bi ljudi zakazivali tako na papiru masovne skupove, vi angažujete preusmeravanje saobraćaja, policiju, sve to i onda se oni ne pojavljuju i time razvlače državna sredstva.
(Dragan Šutanovac, s mesta: U kom roku može da ga otkaže?)
Može da ga otkaže do održavanja skupa.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Bolja varijanta je pet sati.)
To je možda čak i bolja solucija, da bude više sati, jer do početka skupa može da bude i predmet zloupotrebe, naravno.
Imate taj amandman?
(Dragan Šutanovac, s mesta: Pa, taj sam dao. Isti kao onaj na član 8.)
Dajte samo tehničku ispravku tog amandmana, taj deo sam spreman da prihvatim.

Ja samo moram da kažem da kada Vlada prihvata amandmane, to je nekako podrška Vlade.

Koji?

Dakle, ukoliko taj amandman bude tehnički ispravljen na način da mi možemo da ga uklopimo u dosadašnji tekst zakona, onda ćemo ga prihvatiti.

Ako preda tehničku ispravku, onda može.

Samo želim da upoznam javnost, da je od 104 amandmana 60 vezano za slovne i tehničke greške, koje su prihvaćene u tekstu zakona, tako da sam zahvalan i na tome, ali da se ne govori o tome kako je to suštinski promenio zakon, apsolutno nije.

Nažalost, ovde se radi o ne prihvatanju amandmana zbog nepreciznosti.

Dakle, kada kažete ministarstvo propisuje način obavljanja unutrašnjih poslova, onda se pitate kako to ministarstvo donosi nešto.

Znači, Ministarstvo predstavljaju ljudi. Ti ljudi moraju da deluju na osnovu nekih propisa, podzakonskih akata i ovlašćenja. Pre svega, moramo da pođemo od onog vrhovnog ovlašćenja koje daju ljudi na izborima. Izađu ljudi na izbore, neki ljudi pobede, neki ljudi izgube, zavisi koliko narod ima poverenja u njih. Ja se uvek zabrinem kada narod nema nekog poverenja. Znate, kada narod nema poverenja u vas, onda to nije dobro. Kada narod ima poverenja u nekog i kada mu da priliku da vrši vlast, on mu da ovlašćenja i odgovornost.

Bežanje od odgovornosti i sakrivanje iza nekih opštih termina i opštih pojmova je svojstveno nekim ljudima. Ljudima iz SNS nije svojstveno. Mi preuzimamo odgovornost. Ministar je samostalan u svom radu, odgovara Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije, i u tom delu ima ovlašćenja da sprovodi određene radnje, donosi podzakonske akte i radi, naravno, na unapređenju rada Ministarstva, ovlašćen od strane građana, od strane Vlade i od strane ove Narodne skupštine.

Dakle, nema potrebe da se krijemo iz nekih termina. Ministar propisuje to. Za svoj rad odgovara i na kraju krajeva, polaže račune i vrhovnom sudu i narodu Srbije. Kada dođu izbori, narod Srbije kaže ko je radio dobro, ko nije radio dobro, pruži ili ne pruži poverenje i tada pokaže da li smo bili u pravu kada smo vodili sve ove rasprave, šta smo govorili, kome je ukazao poverenje, kome nije, ko nije bio u pravu i sve one rasprave koje su vođene sa tvrdnjama da je to sve baš, tako, narod kaže da li je tako ili nije tako. To je suština demokratije. Može nekom da se svidi, nekom da se ne svidi, ali suština toga je da narod kao vrhovni sudija kaže da li smo ovo radili dobro, da li smo bili u pravu, da li smo zaslužili 0,9, 29, 59%, zavisi kako ko. Neko ne zasluži ni toliko, naravno.

Međutim, u ovom smislu, u ovom konkretnom članu, veoma je precizno stavljeno da ministar predstavlja ministarstvo, donosi propise i rešenja u upravnim i drugim pojedinačnim stvarima, pa zato Ministarstvo ne može u okviru odredbe ovog zakona da propisuje način obavljanja unutrašnjih poslova, već to radi onaj koga je zakon predvideo kao nosioca ove uloge, ministra unutrašnjih poslova.

Dakle, može da se promeni Zakon o ministarstvima, može da se promeni Zakon o Vladi, ne mora uopšte da postoji MUP kao takvo, ali dok postoji, ministar unutrašnjih poslova predstavlja Ministarstvo, ovlašćen da donosi ove propise i da, naravno, samostalno rukovodi MUP-om, uz naravno sve kontrolne mehanizme i odgovornost koju snosi.

Mislio sam da je stvar jasna, ali pošto nije objasniću.

Dakle, pošto imate Zakon o ministarstvima, Zakon o ministarstvima propisuje šta je nadležnost MUP, i to ne može da odredi ministar, kada govorimo o nadležnosti, o širini nadležnosti onoga što je delokrug rada MUP. Način kako će to da radi ne može da propiše ministar poljoprivrede, jer on čovek to ne zna, već to mora da uradi ministar unutrašnjih poslova. Ako ministar to ne zna, ja znam da su bili ministri u ovoj zemlji koji nisu znali šta im je posao, pa su radili neke druge poslove... Ministar mora da zna šta je posao koji obavlja i on uže definiše način obavljanja na poslu, kao plan aktivnosti koju će imati u okviru MUP.

Što se tiče sistematizacije, sistematizacija je akt na koji saglasnost daje Vlada. To je unutrašnje uređenje sistematizacije, to je tako u svim ministarstvima i to je dobro zato što se time pokazuje da se na širi način razmatra i o efektima koje to proizvodi na finansije, na rad Vlade u celini, na druge načine itd, i zbog toga se stavlja. Mislim da je to potpuno jasno.

Moj uvaženi prezimenjak je dva puta rekao – Ministarstvo spoljnih poslova. Izgleda da je nešto drugo po sredi i da o nečemu drugome razmišlja.

Ono što je zanimljivo, prvo, ljudi moraju da znaju da je ministar zaposlen u MUP. Dakle, to je jedan od retkih izuzetaka. Ministar unutrašnjih poslova radi u MUP-u, tako da je ministar zaposlen u MUP-u i samim tim se na njega odnose sve odredbe koje se odnose na zaposlene u MUP-u. Dakle, prihvatili smo ovo apsolutno da se vidi da postoji takva vrsta želje da se to prihvati.

Na kraju krajeva, kada na konferenciji za štampu izađe visoki predstavnik režima, koji 14, 15 godina vrši vlast u nekoj organizacionoj jedinici države u gradu, pokrajini, Republici i onda govori kao predstavnik te stranke nanoseći uvrede svim drugim građanima koji drugačije razmišljaju od njega. To je onda skandalozno, to je onda drugačije, kada to radi neko ko predstavlja Narodnu skupštinu, kada to radi neko tako.

Što se tiče ministarstva, kada govorite na konferencijama za štampu, upućuje vam se pitanje u različitim svojstvima. Kada govorim kao predstavnik stranke, govorim o stavovima SNS koju tada predstavlja i imam pravo da kažem ono što je stav SNS. Kada govorim kao ministar, iznosim činjenice, koliko god se one nekome ne sviđale. Znate, kada je neko osumnjičen za koruptivna dela, kada je krao od hendikepirane dece, kada je uništavao imovinu naše države i budućnost koju imamo, onda ćemo o tim ljudima govoriti na takav način. Mogu da se ljute, mogu da se ne ljute, možemo da ih nazivamo divnim ljudima koji su opljačkali našu zemlju, možemo da ih nazivamo kako god hoćete, ali to ne menja činjenicu.

To što neko pokušava da trag korupcije, kriminala i bilo čega sličnog sakrije semantikom, to neće proći. Apsolutno ćemo nastaviti da se borimo i protiv korupcije i kriminala. Svi oni koji su pokušali, u poslednjih mnogo godina da unište budućnost naše zemlje, niti ćemo to dozvoliti, niti ćemo se pokoriti, niti ćemo se okrenuti na drugu stranu, već ćemo nastaviti da se borimo za ovu zemlju.

Kako je izgledala partijska država i kako je to izgledalo u nekim prethodnim vladama, to smo imali priliku da vidimo, ne zato što smo mi imali priliku da vidimo, nego zato što su građani imali priliku da osete na svojoj koži.

Meni se nekada čini da sa nekim kolegama ne razgovara čak ni u istom ministarstvu. Dakle, što se tiče MUP, MUP, moram da kažem, nije deo pravosuđa. Dakle, ne mogu da uradim bilo šta vezano za pravosuđe, jer ne pripadam pravosuđu i MUP nema nikakve veze sa tim. Mi smo deo izvršne vlasti, deo Vlade Republike Srbije. Vlada Republike Srbije ima pravo na određene stavove koje donosi i ministar je civilna kontrola rada ministarstva. Što se tiče rada policije, radom policije upravlja direktor policije. Ministar ima pravo na stav. Ministar ima pravo da zauzme svoj stav. Da li se taj stav nekome sviđa ili ne sviđa, svaki čovek ima pravo da mu se ministrov stav ne sviđa, ali znate onda dođu izbori i građani kažu da im se sviđa stav i ministra, i premijera, i svih ostalih ili im se ne sviđa, i to kažu građani. Oni na kraju, kao ultimativni sudija, zauzmu položaj i kažu da li smo radili dobro ili nismo.

Ja znam da neko ko ne može da dobije glas, on kaže uvek – šta me briga šta kaže narod, ali onaj ko hoće da poštuje demokratiju, uvek će priznavati glas naroda i uvek će reći da je to jedini važan sud u jednoj zemlji. Šta kaže naš narod? Ako vas ne interesuje šta kaže narod zašto se bavimo ovim poslom? Narodna skupština je sastavljena od narodnih predstavnika. Bio sam predsednik ovog parlamenta. Kada ljudi ne daju poverenje ili vam daju neko mizerno poverenje, to vam pokazuje koliko cene ono što ste vi govorili, pokazuje koliko cene ono što ste radili ili koliko puno cene ako vam daju to poverenje. Možete sada da to okrećete ili ne okrećete, narodno poverenje je mera našeg rada. Može da se to nekome sviđa ili ne sviđa, to je apsolutno tako.

Dakle, mi smo prihvatili amandman, želeći da pokažemo da baš to podržavamo i bez ikakve razlike, ali niko neće oduzeti pravo nijednom ministru, nijedne vlade da izlazi i da iznosi stavove o tome.

Vidim da ne postoji razumevanje uloge tužioca u našem sistemu. Tužilac nije šef ministru unutrašnjih poslova. Tužilac vodi istragu i on može da da naloge za sprovođenje istražnih radnji u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ministar odgovara Vladi i Narodnoj skupštini. Dakle, sa tužiocem nema ništa u tom smislu. Ali, dobro, to razumem.

Ko se plaši građana, to ćemo videti na izborima. A danas sam video i ko se plaši policije, a obično znam i zašto.

Suština prihvatanja amandmana nije samo brzina podnošenja amandmana. Dakle, gledate formulaciju. Onaj koji je više u duhu zakona. Vlada predlaže zakon. Vlada uobličava zakon u skladu sa politikom Vlade, politikom ministarstva. Na kraju krajeva, Narodna skupština može da odluči da glasa o amandmanu koji Vlada ne prihvati. Na Narodnoj skupštini je da usvoji bilo koji amandman koji želi i Vlada je dužna da to poštuje.

Među ovim ljudima se nalaze ljudi koji glasaju. Isti ti koji glasate vi odlučujete da li je nešto hoćete ili nećete. Da li će biti dovoljno ili ne, o tome odlučuju građani na izborima. Oni poklanjaju poverenje i kažu koliko će narodnih predstavnika biti. Neko ima jednog, neko ima 20, neko ima 50 itd. i to je suština demokratije,

Što se tiče ovog konkretnog amandmana, moram da vam kažem, pored obrazloženja koje smo mi dali, jer pojam informacija od javnog značaja i definicija propisana Zakonom o pristupu informacijama od javnog značaja imate i jednu nepreciznost kojom bi moglo da dođe do zabune. Kažete – informacija o stanju i fazi rada bilo kog predmeta u MUP-u predstavlja informaciju od javnog značaja. To prvo nije tačno po Zakoniku o krivičnom postupku. Vi ne možete znati stanje rada, ne možete dobiti tu informaciju bez saglasnosti tužilaštva.

Mi bi uvođenjem ovog člana kada bismo usvojili vaš amandman dezavuisali Zakonik o krivičnom postupku i onda više tužilac ne bi bio značajan i u tom smislu svako ko bi tražio i rekao – dokle je stigla istraga o tome, bi mogao da zna. To bi narušilo istragu. To bi u potpunosti narušilo istragu.

Dakle, vaš amandman ne bi mogao da se prihvati iz tog razloga. Nema tu stvar da li je neko podneo pre, kasnije, da li iz vlasti ili opozicije. Naprosto, amandman nije dobar.

Pa, pljačka od dece bilo koje je užasna, a pogotovo od dece sa posebnim potrebama. To je užasno. To je skandalozno. Ali, znate, kako bih vam rekao, ne vidim da bilo ko u ovoj sali može to da odbrani. Ja ne mislim da je uopšte politički mudro da neko to i pokušava. Pljačka je pljačka i tu nema daljeg obrazloženja. Ako neko to podržava, ja to ne razumem. Ja ne podržavam.

(Dragan Šutanovac, s mesta: Po kom amandmanu to ima?)

Pa, po ovome što se rekli malopre.