Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6979">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Podneli smo amandman na član 27. koji govori o mogućnosti stečajnog upravnika da podiže kredite i zajmove, da se zadužuje i mislimo da je ta odredba u suprotnosti sa osnovnom namenom zbog koje ovaj zakon i postoji, jer to da stečajni upravnik može uzeti kredit ili zajam bez obezbeđenja ili uz obezbeđenje na imovini koja čini stečajnu masu prosto nije dopustivo, jer se time dovodi u pitanje mogućnost poverilaca, razlučnih ili bilo kojih drugih, da izvrše naplatu svojih potraživanja u maksimalnoj mogućoj meri, što jeste osnovni razlog za postojanje ovog zakona.
Zaista nisam htela da tražim od vas repliku. Reći da se deli sirotinji koja nema gde da živi nije jednako kao i kupovati glasove. Znači, kada neko daje, bitno je da li daje svoje ili uzima državno ili od drugih da da nekome.
Bitno je iz kojih razloga daje. Svi moramo da budemo svesni da postoji onaj gore koji gleda i meri ponašanje svih nas, tako da pravdati DS napadanjem SNS prosto nije primereno.
Povodom člana 11. i zahteva koji smo kao poslanički klub Napred Srbijo SNS-a izneli, da se u stvari skrati rok za unošenje promena sa tri na dva dana i načina na koji je odbijanje amandmana obrazloženo, gde kaže – da se amandman ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju amandmana 14.
Sad čitam, ovo je amandman na član 11. Kako ste vi ovde naveli amandmane kada ne piše redni broj? Kažem – ako je na član 14, to je naredni amandman, nema logike. Čitajući obrazloženje shvatim da ste vi u stvari mislili da se amandman ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju amandmana pod rednim brojem 14.
Sad da vam kažem, nisam sitničar, ali nejasnost i način formulacije vremena i obaveza u jedinstvenom biračkom spisku i u ovom zakonu kao tehnici sprovođenja izbora nije beznačajna. Još značajniji je način formulisanja vremena i obaveza ove vlade u onome što se zove mogućnost opredeljivanja birača prilikom sprovođenja izbornog postupka.
Da ilustrujem. Juče smo na početku sednice, koja je počela u 11, postavljali poslanička pitanja i pošto je izveštaj Državne revizorske institucije izazvao pažnju javnosti, negde oko 10.30 sam zatražila po članu 235. od predsednice da zakaže sednicu, prekine tekuću, zbog značaja Izveštaja Državne revizorske institucije i tog budžeta i zbog kontrole trošenja sredstava, zbog neponavljanja grešaka kojih ima, da pre usvajanja budžeta za 2010. godinu razmotrimo i Izveštaj koji je uradila Državna revizorska institucija.
Tog trenutka, u toku zahteva, javnost Srbije je imala prilike da vidi kada predsednika kaže – ne, ne možemo, zato što je Vlada povukla Predlog završnog računa za 2008. godinu. Pitam kada, gde je dokument? Predsednica odgovara – nisam videla ni ja, ali mi sada javljaju da je to učinjeno. Sinoć, po završetku rada ovde u poslaničkom klubu, pronađen je dokumenat u kojem piše – 30. novembar, gde Vlada na osnovu Poslovnika Skupštine po članu 145. stav 1. kaže da povlači Predlog zakona.
Prva primedba – juče je bio 1. decembar. U 10.30 časova, otprilike, predsednica ne zna da je stigao ovaj dokumenat, jer niti je dostavljen njoj, ni nama, imam sve razloge da sumnjam da ovaj dokumenat nije stigao onako kako je zaveden. Kažem, imam razloga da sumnjam jer niko od nas nije znao. Zašto je to važno? Povlačenje završnog računa za 2008. godinu iz procedure znači onemogućavanje Skupštine Republike Srbije da se izjašnjava, da analizira stvar važniju i od biračkog spiska i od svega ostalog.
U trenutku kada se izbori sprovode u jednoj opštini, kada su upravo završeni u drugoj, a raspisuju se u trećoj i kada imamo informacije koje neću izneti kao dokumente, da ne bih ugrozila egzistenciju i položaj nekih ljudi, o tome na koji se način finansiraju izbori u režiji vlasti, osnovano pitam – šta vi očekujete, kada nam proceduralno onemogućavate, povlačenjem iz procedure dokumente, da ne možemo da raspravljamo o najvažnijoj stvari?
Da vama Poslovnik omogućava, član 145. stav 1, da se predlog zakona može povući do zadnjeg trenutka iz procedure. Znači, pred samo glasanje. Primenjivali ste taj princip za Zakon o budžetskom sistemu i to dva puta, i jednom za Zakon o statistici.
Međutim, Predlog zakona koji vi menjate amandmanima po amandmanima, po ustaljenoj praksi do zadnjeg trenutka, ovo može da izdrži bilo koji drugi predlog, ali predlog završnog računa ne može da izdrži ovo poslovničko tumačenje.
To je dokumenat koji se odnosi na prošlost, na protekle događaje, na knjigovodstvene isprave, na dokumenat koji je predat Trezoru, odnosno NBS koja je ovlašćena da ovaj dokument primi 28. februara. Je li tako? Nije to predlog nekih odredbi ovakvih i onakvih, pa hajde, odlučili smo da neku materiju regulišemo na drugačiji način.
Ne, ovaj zakon ne može da se povuče, menja i briše iz ovog suštinskog razloga, zbog čega i Poslovnik predviđa posebnu proceduru donošenja budžeta, njegovog značaja kao plana, a kao izvršenja, neću više reči trošiti na besmislenost povlačenja, radi korekcije. Šta je još jedan razlog gde vreme o kojem govorite, kao vreme za unošenje promena, neverovatno značajan resurs kome vi pridajete pažnju selektivno, motivisano i interesom koji se zove vršiti vlast po svaku cenu.
Državna revizorska institucija, koja je napravila ovaj izveštaj, u konsultatitivnim sastancima, raspravljajući u sastancima u toku revizije sve moguće dileme, ispravke, dogovore, primedbe prihvatala je i radila, jer to nalaže njen poslovnik o radu. I sama sam u ovom domu insistirala na tome, da u javnost ne izađe nijedan dokumenat koji prethodno nije dat ponovo na uvid onima na koje se odnosi, da bi mogli na njega da odgovore, ako primedbe nisu dovoljno osnovane.
Međutim, ovde se izlazi sa konstatacijom da je prvo javnost čula primedbe iz izveštaja, insistira se na tome da o izveštaju treba raspravljati u odboru. Odbor nije plenarno zasedanje. Ne vrši se direktan prenos zasedanja. Značaj teme zaslužuje plenarno zasedanje i raspravu u ovom domu, i to hitno, i to što pre.
Ovo nije priča radi priče. Ovo mora da bude priča da se greške ne ponove. Zašto? Od 1998. godine, kada je ukinuta Služba društvenog knjigovodstva, uopšte nije važno ko je vodio, država je izgubila obavezu da dostavlja poslanicima i Skupštini reviziju.
Znači, kontrolu ovlašćenog, odgovornog i stručnog pregledača načina trošenja novca. Doslovno, od 1999. godine do 27, kada je dostavljen ovaj izveštaj i svečano uručen predsednici, ali ne i nama, ovakvog izveštaja nije bilo u Skupštini. Da smo ga mi kao poslanici, da sam ga ja kao poslanik SNS dobila u četvrtak, kada i predsednica, tvrdim da bih tog istog dana, dok još Vlada nije povukla završni račun, zatražili sednicu Narodne skupštine, zbog značaja teme. Vi ste ga poslanicima dostavili u ponedeljak, da bi tog istog dana već pripremili zahtev za povlačenje, u slučaju da se zatraži rasprava o tome.
Ovaj vaš prekid ću doživeti kao pokušaj da izgubim nit ili koncentraciju, ali je neuspešna.
Način na koji dovodim u vezu, po sopstvenom nahođenju, značaj ove teme sa temama o kojima raspravljamo ću ponoviti i na tome izgubiti još par sekundi. Dobronamernost, po kojoj vas inače hvali gospođa Kolundžija, da vi dajete savete opoziciji kako da iskoristi svoja prava, u mom slučaju je suvišna. Govorim o resursu, vreme zbog skraćivanja roka sa tri dana na dva u članu 11. stav 3. koji sam tražila, znači, da se u maksimalno kratkom roku sprovedu promene, dovodeći u vezu značaj odlučivanja birača koji se ovde u ovakvim spiskovima, gde se promene unose, i tu ne možete tehničku pretpostavljati suštini. To obrazlažem.
Šta je suština ne raspravljanja o nečemu što predstavlja srž izbora? Dobijanje vlasti jeste raspolaganje novcem. Oni koji su ovde dobili Statut i Zakon o utvrđivanju nadležnosti, imaju mnogo razloga da budu nezadovoljni, iako to naizgled nije tako.
Kažu novine da je uzlet vojvođanskog DS pokušao da se umiri donošenjem Statuta, ali odlaganjem Zakona o finansiranju i Zakona o imovini, jer je novac ono čime se u stvari postiže taj uzlet i dobija moć. Što će reći moje komšije, prijatelji i kolege iz DS, nisu ni pametniji, ni lepši, ni sposobniji od onih u Beogradu ili bilo kom gradu, kraju Srbije, ali su imali priličan uticaj na način trošenja novca, čime su taj uzlet mogli da prikažu kao sopstveni uspeh.
Na novcu, na moći koja proizlazi iz raspolaganja novcem koji nisi zaradio, ničim nisu Vojvođani iz demokratskog krila, iz krila DS Vojvodine doprineli da se novca više zaradi. Ne, samo su ga više trošili. Predstavljali su odlučivanje o njemu kao svoj dar, svoj poklon.
Ali, način kako se on troši, to je predmet ovog budžeta. To nekoga kvalifikuje moćnim, a nešto što treba da kvalifikuje nekog moćnim, pametnim i sposobnim, jeste da omogući svima da zarade, zato što je taj novac osnova na kojoj se dobijaju izbori, propisuju pravila biračkog spiska, zato o tome i govorim i nije ovo moj stav o novcu. Još je Rotšild rekao – dajte mi kontrolu nad novcem i nije me briga ko donosi zakone.
Vi to odlično znate. Zašto to omogućava ovaj budžet ovakav i zašto vam smeta rasprava o tome? Zato što mene nećete zavarati da raspravljamo o kafanskim računima i potrošenom novcu za reprezentaciju. To mogu oni drugi površni da rade. Ni koliko su marketinške agencije novca dobile za reklamiranje stranaka, a navodno je to borba protiv nasilja, borba protiv siromaštva i razni tzv. projekti koji su postali osnov za trošenje novca.
Mene, kao poslanika SNS, brine što je u prošlogodišnjem završnom računu budžeta ova država isplatila 50 miliona evra garancija dužnicima, od kojih nije izvršila zakonom propisanu obavezu da potražuje, odnosno da regresira isplaćenu garanciju i na pamet joj je ne pada.
Ako je u prošloj godini ova država izdala 182 miliona evra garancije, a ako država u prošlogodišnjem završnom računu nije ni od koga tražila, a isplatila je garanciju 50 miliona, šta je moj osnovan strah? Da će sve tako izdate garancije pasti upravo na teret budžeta.
Gospođo Čomić, i vi i ja imamo sestre kojima se ponosimo, jer nas mnogo vole i podržavaju. Da li bi moja sestra prihvatila da bude moj garant za moj kredit, pa kad ga ne platim, njenoj banci padne na pamet, to je pravilo, da naplati od garanta kredit, ona isplati moj kredit i uopšte ne kaže - hoćeš li ti meni vratiti pare koje sam ja kao garant morala da isplatim za tebe? Koliko god da ona mene voli ili vas vaša sestra, onaj koji ima porodicu, koji ima odgovornost i odnos prema trošenju novca, zatražiće od onog za koga je garantovao pa isplatio kredit regresno naplaćivanje isplaćenog novca.
Zašto država to ne radi? Zbog dužnika ili zbog onih kojima je garant? Ne znam, ali budžet trpi. Koliko kredita smo uzeli takvog tipa koji su u stvari za Republiku Srbiju samo protočni bojler, odnosno prosleđivanje daljim korisnicima, gde je Srbija direktni ili indirektni garant? Da li znate da je Republika Srbija prekoračila 5% vrednosti od ukupnih prihoda koji stižu u budžet, kojima ona može da se zaduži za tekuću nelikvidnost u prilivu budžeta?
Nema nijedne osnovne kategorije koja reguliše sistemsko trošenje novca, a da nije prekršena najgrublje u ovom budžetu, ni popisa imovine, ni finansijskih tokova urednih, čak se na negativnim kursnim razlikama koje su navodno razlog za povlačenje budžeta na deponovana sredstva potcenio prihod budžeta u 2008. godini.
Srpski, građani Srbije, Vlada je prikazala manje prihoda u budžetu za novac koji leži deponovan na računima na koje dobija kamatu, a reč je o deviznim sredstvima. Jedan deo tih sredstava je ono namenjeno restituciji.
Koliko je nezakonito, ne nedomaćinskog, ne onog upitnog, nego direktnih prekršaja zakona, toliko je razloga da se vi snalazite bezuspešno da ne raspravljamo o najvažnijoj temi, a to je život ovih građana, a to je najvredniji resurs u trenutku kada govorimo o izborima. Hvala.
Moje pitanje je upućeno, gospođo predsednice, baš vama. Glasi ovako: kada ćete zakazati sednicu Skupštine Republike Srbije na kojoj će tačka dnevnog reda biti razmatranje Predloga zakona o završnom računu za 2008. godinu, za koju nam je sada dostavljen, znači, uz taj zakon, izveštaj Državne revizorske institucije? Zbog značaja teme i interesovanja javnosti, zašto ne bismo po četvrti put prekinuli tekuću sednicu i ovu, ovako važnu, održali, sa samo jednom tačkom dnevnog reda, na kojoj bismo raspravljali o najvažnijem pitanju, a to je kako se trošio državni, odnosno novac građana?

Da to jeste razlog za prekid sednice obrazložiću na način kako ja razumem završni račun. Razmatranje završnog računa, primedbe koje stoje u izveštaju Državne revizorske institucije ne treba da posluže samo za to da napune novinske stupce, da se jedni pravdaju, a drugi napadaju, nego da se pred razmatranje novog budžeta za 2010. godinu ustanove principi i u budžet za 2010. godinu ugrade ograničenja da se takve zloupotrebe sredstava, kojih je evidentno bilo, ne mogu više ponoviti.

Znači, time obrazlažem hitnost postupka za razmatranje završnog računa, koji je inače Skupštini dostavljen još 6. jula ove godine.

Ovu priliku bih iskoristila da kažem i zamolim vas lično – ne samo izveštaj Državne revizorske institucije, nego sva pitanja koja su u nadležnosti ovog doma, vaše i naše pravo i obaveza, treba da na adekvatan način budu ovde prvo objavljeni, razmotreni, izdiskutovani i da to ne sme nikome da smeta, samo u slučaju nezadovoljstva rezultatima jednog izveštaja, kao što je ovaj izveštaj Državne revizorske institucije.

Više puta smo se protivili tome što se u ovoj skupštini gleda da se za najkraće vreme prodiskutuju i završe važne stvari, a da se prethodno rasprava o njima, sudovi, ocene daju van ove kuće. Reći ću da se to čak odnosi i na način kako se obrazlažu zakoni; na primer, Zakon o stečaju (uzimam ga za primer jer ga je predložio ministar iz stranke čiji je gospodin Senić član), sa obrazloženjem od preko 30 strana na sajtu Vlade, dostavljen nevladinim organizacijama i onima koji su o njemu raspravljali, ali poslanicima, vama kao predsedavajućoj i svima nama nije dostavljeno to obrazloženje koje bi nas trebalo uveriti da za taj zakon treba da glasamo.

Da bi Skupština poštovala i Državnu revizorsku instituciju, i građane, i ministre i poslanike, to poštovanje mora da bude uzajamno i mora da se odnosi i na teme koje su nam drage i na one koje nam nisu drage i na ono gde očekujemo pohvalu i na ono gde očekujemo kritiku. Znači, ozbiljan pristup, koji mora da ima utemeljenost u zakonima i u ovom poslovniku, mora da se odnosi pre svega na trošenje novca koji se putem poreza prikuplja u budžet, a troši, evidentno, nezakonito. Hvala.
Ne, gospođo predsedavajuća, tražim da nas zaštite po zakonu kojim se reguliše buka u ovom prostoru, jer su ovo nezdravi uslovi za funkcionisanje. Molim vas, nađite tehničke mogućnosti da se više ne suočavamo sa ovom napašću koja se zove prejak ton.
Zahvaljujem gospodinu Dačiću koji je trebalo da se potrudi da mi obezbedi pravo da govorim. Kratko ću govoriti da bi i vi gospodine ministre mogli da budete u direktnom prenosu. Gospođo Đukić, molim vas, vi ste prva osoba u životu koja je mene upozorila za nepristojno ponašanje, odnosno upotrebu neprimerenih termina. Najozbiljnije vas molim, ni u kakvom prenosnom smislu, nego u najdirektnijem, da mi obezbedite kao i ostalim poslanicima uslove za rad koji podrazumevaju primenu Zakona o zaštiti od buke.
To iz kojih razloga vi niste prethodnog govornika, pre gospodina Stevanovića, opomenuli dok govori mimo Poslovnika, mimo člana 103, mimo pravila osnovne kulture i ponašanja, u to neću ulaziti, to neka cene birači, ali ako ja vas molim da od napasti gde nisam mislila na osobu, nego na buku od koje ne možemo da funkcionišemo, ne smete me drugačije shvatati.
Pre nego sam dobila reč da govorim, danas sam sišla u prvi red prvi put zato što su kolege do mene preglasno govorile, smejali se i onemogućavali koncentraciju na ono o čemu su govorili poslanici, a to je tema. Razlog zašto sedim u ovoj sali kao poslanik SNS je prisustvovati skupštinskom radu i slušati raspravu o temu. Molim vas da zaista nađete tehničke mogućnosti da kada neko preglasno govori, jer misli da su to argumenti, nas ostale obezbedite da naši slušni uređaji zbog toga ne trpe, jer ja ničim ne zaslužujem da mene nazovete osobom koja koristi neprimerene termine.
Gospodine Dačiću, samo ću još dva minuta da oduzmem i da kažem o temi zakona. Ono što je intervencija bila naše stranke vezano za vaš zakon, ticalo se nadležnosti vas kao ministra koji je trebao da preuzme posao izdavanja putnih isprava. Ne samo zato što vi kao čovek treba da garantujete jeftinije troškove izdavanja pasoša, već zato što to jeste nadležnost MUP. Iako je uredbom koja je doneta u 2008. godini i inovirana 2009. godine bilo propisano da Zavod za izradu novčanice radi ovaj posao, to nije razlog da vi ne preuzmete i da radite ono što je vaš posao. Obrazloženje koje ste mi dali...
Ono što smo mi očekivali od vas je da se ne branite time da će promena u izdavanju pasoša dovesti do zastoja. Moguće je da će dovesti do zastoja, ali promena koja treba da vrati ponašanje određenih ministarstava u zakonite okvire nikad ne treba da ima izgovor.
Znači, mi očekujemo da MUP izdaje i lične karte i putne isprave. Kada bi MUP to radilo sigurno ne bi došlo do one vrste zloupotreba do kojih je dolazilo i dolazi na način kada se te nabavke vrše preko drugih organa i kada zaista sumnjamo u opravdanost cene koja se preduzima.
Da ja jesam u pravu, recite mi molim vas, da li se vi, kao ministar, slažete, i potpredsednik, sa tim da ministarstvo koje vodi gospodin Dinkić iz grupacije G17, mimo nadležnosti koje ima u Ministarstvu za ekonomiju, regionalni razvoj, zapošljavanje, dragocene mere i metale i hiljadu drugih, sada preuzima nadležnosti i u ekonomskoj diplomatiji? Znači, malo je što se upušta u sve ostale poslove, nego sada i u nadležnosti onog što je Ministarstvo za inostrane poslove, gospodin Dinkić - 38 ljudi po konkursu koji je raspisao, prima ljude čiji će mesečni dohodak, mesečna zarada, plata biti šest hiljada evra, troškovi smeštaja porodice, školovanja itd.
Po priznanju samog ministarstva, preko 238 miliona dinara su troškovi za ovu vrstu aktivnosti koja je isključivo politički motivisana. I ono što je najznačajnije, postavlja se pitanje - koje efekte može da ima ova ekonomska diplomatija? Znači, razlozi da se neko bavi baš svojim poslom koji mu je u opisu onoga što se zove Zakon o ministarstvu, Zakon o Vladi jesu osnovni razlozi da ono što jeste zahtev mnogih građana u ime čega smo i podneli amandman, a taj je da vi kao Ministarstvo unutrašnjih poslova, ne braneći se zastojem, preuzmete poslove koji jesu vaša nadležnost. Zahvaljujem.
Amandmanom tražimo da se član 75. briše zato što je njim uređen program sprovođenja Nacionalnog investicionog plana, a tim programom se u stvari realizuje ustavna odredba ravnomernog regionalnog razvoja koja je, kao ustavno određena, nadležnost Vlade Republike Srbije za teritoriju države čija je ta vlada.
Član 94. glasi da se Republika Srbija stara o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju u skladu sa zakonom. Po Zakonu o regionalnom razvoju, AP Vojvodina ima svoje nadležnosti, kao trećepozvani, da tako kažem, posle Vlade i ministarstava nadležnih za ovu oblast.
Zašto je to nadležnost države na čitavoj svojoj teritoriji? Zato što je ravnomerni regionalni razvoj upravo sprovodiv, kao osnovni poreski princip da uveća dobrobit svakog pojedinca, i to se suprotstavlja osnovnim načelima autora ovog zakona, koji smatraju da onaj ko ima više treba da plati jednako kao onaj ko ima manje.
Ti ljudi ne znaju osnovnu teoriju poreskog sistema koji kaže da je poreski sistem zasnovan na načelu jednake žrtve i da država treba da brine o dobrobiti svakog građana. Da država ne brine o dobrobiti svakog građanina, govori poreski sistem.
Bilo bi mnogo bolje za svakog građanina i u Vojvodini i u Srbiji da je ova država preduzela nešto po pitanju lakšeg poslovanja u ovoj oblasti, jer imamo 13 zakona koji regulišu poreski sistem, 18 uredbi, 91 pravilnik, 56 uredbi, 28.000 tumačenja, od kojih je polovina na zakon o PDV i 35 međunarodnih sporazuma koji regulišu upravo u tom delu…
Gospođo Đurđina Bjelobaba, dobrodošli u naš dom, kao član Visokog saveta sudstva.
Iskreno da vam kažem, davno me neko nije obradovao svojim nastupom, koji imponuje nama poslanicima i ovom domu prvo, vašom tačnošću, jer ste pre pauze bili tu, vašom pripremljenošću da bez papira, onako kako to radite verovatno i na svom radnom mestu, iznesete, braneći, zaista, procenila sam, srčano i sa iskrenim uverenjem da predstavljate kandidata u koga zaista verujete.
Da je sreća, ovo bi bila svakodnevna prilika, da je sreća ovo bi bilo uobičajeno predstavljanje u ovom domu, a ne bi se mi i ja lično čudili ovome.
Nažalost, u ovom parlamentu, čak i ovakva tema kao ova, raspravlja se kao drugi prekid sednice koja je u toku i mi, gospođo Bjelobaba, radimo samo pod jednim pravilom, a to je da nema pravila. Iako imamo precizno definisane uslove rada, poslovnike, ne možemo baš da planiramo u koje vreme će početi sednica, da li ćemo biti ozbiljno pripremljeni za ovu temu. Glasanje će biti kad se ljudi skupe, iako je to rečeno kad će biti, ali recimo da mi i naš rad to može da otrpi, i da to ne bude na teret kvaliteta onoga što govorimo.
Trudim se da taj kvalitet održim. Moj zemljak sa KiM, moj kolega, pre nego što sam se javila, u šali mi kaže - zar ćeš govoriti, pa ovo nije tema za ekonomiste. Ne, upravo hoću da govorim o ovoj temi, ali na ekonomiji, o čemu znam, mogu argumentovano da dam doprinos ovoj diskusiji i da zaista na jednak način uzvratim na vašu ozbiljnost.
Mislim da pravosuđe uopšte i zakoni koje mi ovde donosimo, a Vlada nam ih predlaže, nisu vama dobar uslov za rad. Počeću od onoga što smo danas imali prilike da ovde izglasamo. Sa onim - verovali vi ili ne kao pravnik, mi smo usvojili Zakon o utvrđivanju nadležnosti, u kojem za mnoge oblasti koje uređuju potpuno konkretna ponašanja i podelu nadležnosti od lova i ribolova, regionalnog razvoja, uvoza i izvoza, poreske politike, imamo formulaciju u članovima gde piše da će npr. AP Vojvodina raditi te poslove u skladu sa zakonom.
Vi znate i neko ko je dve rečenice o pravu čuo zna da se nikad ne kaže - sa zakonom, sem u ustavnoj formulaciji, jer je ustav vrhovni zakon iz kojeg treba da proisteknu konkretni zakoni. Jedino je tu dozvoljena takva formulacija. U svim drugim zakonima piše - u skladu sa ovim zakonom, ako je to neki konkretan, ili - u skladu sa nekim posebnim zakonom, čije se ime ili oblast navodi. Kako ćete vi sutra kao nezavisna grana ove vlasti, pravosuđa, bez obzira u kom domenu tužilaštva ili sudova, moći da radite svoj posao ako dobijete zakon u kojem se ne zna gde je razgraničenje između nadležnosti pokrajine i Republike, jer to piše da je neki zakon, a besmislica ravna onome da će neku oblast da regulišu pozitivni zakonski propisi. Koji?
Npr, dobijete krivične prijave iz oblasti privatizacija, utaje poreza. Mojim kolegama sam rekla da je to bio prvenstveni zadatak da urede npr. broj i usklađenost zakona u poreskoj politici. Postoji 13 osnovnih zakona koji regulišu porez na dodatu vrednost. Onda 18 uredbi koje se odnose na te zakone, 91 pravilnik u vezi sa tom materijom, 56 poreskih prijava koje je dužan poreski obveznik da podnese u vezi sa ovim zakonima.
Ministarstvo finansija je izdalo 2.800 obavezujućih mišljenja o primeni ovih zakona, od kojih je 1.000 njih vezano za primenu Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Pored ovoga, postoji još 35 ratifikovanih međunarodnih sporazuma koji regulišu oblast izbegavanja dvostrukog oporezivanja sa zemljama sa kojima imamo recipročne odnose. Kako možete vi, neki vaš kolega sudija, tužilac, da se snađete u ovoj šumi propisa, u kojima se i poreski obveznici, koji obavljaju konkretnu delatnost, ne snalaze lako, jer vrlo često uplate čak neki porez za koji nisu sigurni da ga treba uplatiti, samo da ne bi trpeli sankciju za neuplaćen porez, jer su sankcije tako visoke, kao da su odmerene sa merom punjenja budžeta, koji se iz redovnih aktivnosti sve teže mogu puniti.
Vrlo razumem koliko je vaš posao kompleksan i mi poslanici, koji su u prilici da daju svoj sud na zakone po kojima ćete vi suditi, dajemo različit doprinos.
Iznosimo sasvim realne argumente sa željom da kada se na nas ovi zakoni primenjuju, kao poreske obveznike, kao ljude koji rade neki posao, koji imaju nepriliku da se nađu pred sudom, koji imaju nepriliku da se nađu i da budu predmet nekih krivičnih prijava, da znamo da taj zakon jeste razumljiv, da je pravedan i da ćete vi, koliko god da imate raspone kazni široke, moći da primereno odredite kaznu i da svrha postojanja zakona i vas koji ih primenjujete je da se te i takve štetne pojave, znači utaje poreza, govorim samo u oblasti ekonomije, zloupotrebe i slične stvari ne dešavaju, smanje na najmanju moguću meru. Jer ako to nije svrha ovog našeg postojanja ovde i vašeg, mi trošimo državni novac, trošimo građanski novac potpuno uzalud.
Svako od nas daje različit doprinos tome. Nekome se žuri da završi tačku, da završi glasanje i da ide da se bavi drugim poslom. Mi svoj smisao angažovanja vidimo kroz blagovremeno upućivanje na probleme koji ako se ne reše u prvom momentu, oni će kao onaj "Baobab " iz knjige malog princa narasta na toliko velike, da će raspuknuti zemljinu kuglu.
Naša privredna kugla je popucala zato što ni organ o kojem danas želim da govorim, a to je Republičko javno tužilaštvo, nije blagovremeno reagovalo na sve zloupotrebe u procesima privatizacije, koji su doveli do toga da su mnoga preduzeća privatizovana, neispoštovani ugovori, odvedena u stečaj, ljudi ostali na ulici, mnogi resursi nestali, prihodi od privatizacije potrošeni.
Danas se nalazimo pred problemom zaduživanja kao jednog od prevashodnih načina za punjenje budžeta. To je problem i vas kao struke, grane vlasti, i nas, svih građana, pa i poslanika koji ovde o tome govorimo.
Problem, jer se od toga finansira i prosveta gde nam se školuju deca, i zdravstvo, gde treba da nam se leče roditelja i nega trudnica, jer se svi kunemo u to da budućnost bez naroda ne postoji, ali o tome ne mislimo kompleksno i temeljito u trenutku kada za to imamo priliku.
Zato nam niko sutra ne može i neće biti kriv nego mi sami. Imajmo na umu da nam je ovaj trenutak kada razgovaramo o reformi pravosuđa i o zakonima na kojima će on da sudi jesu ramovi za naše slike, našeg postojanja i bivstvovanja ovde kao poslanika i kao ljudi, i da će to neko da pamti, a da ćemo trpeti posledice svi.
Kako je to ram? U prvoj reformi pravosuđa posle 2000. godine, pod reformom se podrazumevalo odreći se ljudi starog režima. Postoji li iko koji je realan i pametan, a da može jednu takvu formulaciju da prihvati? Koji je to kriterijum - bivši režim ili aktuelnim režim?
Ljudi se dele na poštene i nepoštene, stručne i nestručne, vredne i lenje, kvalitetne i nekvalitetne. Ne treba da se dele, a najmanje u ovoj oblasti treba da se dele na kadrove one i ove partije, na vaše i naše, na ljude starog ili novog režima.
Jedna od osoba iz ove oblasti, koju vrlo lično cenim, doživljavajući progon, kao jedna od mnogih za koju sam imala prilike da čujem, ovako je karakterisala svoju pripadnost starom režimu: „Da li sam kriva što sam bila radno sposobna u to vreme, pa svojim kvalitetima zaslužila funkciju na nekom višem nivou?“
Da, i takvi su ljudi bili krivi i ko god da je otrpeo takvu krivicu, a ko god da je bio vinovnik takvog kažnjavanja, ne sme u ime osvete koja se nastavlja da se nastavi takvo ponašanje. Nema lustracije po pripadnosti, jer nikad svi nisu dobri i nikad svi ne valjaju. Svaka rečenica koja počinje rečju „svi“ je neistinita u startu.
Delite ljude prema kvalitetu njihovog rada, prema rezultatima za koje ćete odmeriti kriterijume koji su objektivni. Tako ćete zaslužiti poštovanje onih zbog kojih postojimo svi.
Takvo poštovanje, nažalost, u reformi pravosuđa nije zasluženo jer je u jednom vrlo dugom periodu sam Odbor za pravosuđe, koji je trebalo da pomogne tu reformu, predugo zakazivao sednice ili stavljao na dnevni red razrešenja ljudi koji su bili pred penzijom. To je prosto nedopustivo. To je najmanja krivica tog odbora, koji nije dao svoj doprinos raščišćavanju stanja, ali u smislu oslobađanja ljudi koji su stekli zakonske uslove da odu u penziju.
Ono što je bio najveći problem u ovoj oblasti je neprekidan uticaj i nastojanje izvršne vlasti da stavi pod kontrolu ovu granu, prvenstveno govorim o tužilaštvu. Ljudi iz vaše struke, osnovani u određene organizacije koje je trebalo da pomognu kvalitet vašeg rada, govorili su, s pravom, da tužilaštvo ne sme da postane udarna pesnica politike koja zloupotrebljava ovu granu načinom na koji usmerava da li će neki predmet stajati u fioci i visiti nekom kao Damoklov mač, da bi neko bio poslušan, kao moguća krivica. Da li će neki predmet biti obrađivan tako da se neko oslobodi krivice odnosno gonjenja koji su mu stavljeni na teret kao sumnja ili će se na određeni način nad njim sprovoditi postupak?
I vi i ja znamo da su se mehanizmi uticanja politike i izvršne vlasti tako sofisticirali, kao sve savremene tehnologije i dostignuća u civilizaciji.
Niko se neće usuditi da učini bilo koju vrstu direktnog uticaja, a kamoli pisanog traga koji će ostaviti kao uticaj. Ali, vi znate da je moguće da se kroz ono uputstvo viših tužilaštva nižima daju instrukcije koje mogu biti jedna vrsta indirektnog uticaja.
Iskreno se nadam da i te instrukcije, koje jesu potrebne u poslu, mogu vašim internim uputstvima biti tako sačinjene da one uvek onoga ko želi da usmeri istragu ili postupak u nekom pravcu dovede u stanje ozbiljne zabrinutosti da jednog dana može odgovarati za navođenje na kriv smer, za navođenje na oslobađanje nekog ko je kriv i da nikakav lični interes ili motiv za tu vrstu usmeravanja postupka u pravosuđu ne sme da ostane nekažnjen.
Znači, za mene je ovaj zločin u privredi strašan, jer ostavlja ljude bez posla, bez dostojanstva, bez perspektive i nade, najstrašniji zato što nije kažnjavan. Mi i dalje imamo probleme zloupotrebe u privredi zato što ono što nema predvidivu i izvesnu kaznu može da se čini i dalje nekažnjeno i da zbog toga trpe mnogi i da se pitaju da li u ovoj zemlji postoji sud i da li postoje ljudi u koje možemo verovati, kao ljude koji nam donose pravdu u skladu sa zakonima koji vladaju u ovoj zemlji. To je vaš zadatak.
Znači, sva ekspertnost vas kao pravnika, kao ljudi koji stiču iskustva u tužilaštvima i na raznim pravosudnim funkcijama, na kraju se svede na osećaj čoveka na koga se odnosi vaša ekspertnost, predanost poslu, brzina u radu, želja da doprinesete opštem dobru, da li je neko na koga se odnosi ono vaše konačno diktiranje presude pravedno ili nepravedno, da li su krivci ostali nekažnjeni ili su završili tamo gde im je mesto?
Mnoge od funkcija u ovoj zemlji tek započinju taj posao. Mnoge od nezavisnih institucija koje gradimo, poput Državne revizorske institucije, tek vama treba da prenesu taj deo posla, kao što je slučaj sa završnim računom iz 2008. godine.
To je jedno od najozbiljnijih očekivanja koje imamo od vas, da sve one koji zasluže prekršajne i krivične prijave, zato što su oni bili zaduženi za predlaganje zakona, zato što je u njihovim rukama bio i mač, i nož i pogača, pa su bili toliko drski da u ovoj nemaštini mogu da zloupotrebe građanski novac.
Tako da ću prvi put citirati jednog analitičara, gospodina Goatija, koji je s pravom rekao ovim povodom – Ova se vlada ponaša kao čovek koji je kupio Armanijevo odelo, a onda otišao u narodnu kuhinju i zatražio topli obrok zato što nema od čega da jede.
Da se ne bi ovako opisivala, makar i hiperbolično, krivica ove vlade u nezakonitom trošenju, vi morate kao nezavisna grana dela pravosuđa da pokažete da niste pod uplivom političkih uticaja o čemu govorim, da niste pod okriljem izvršne vlasti i da vam s pravom građani mogu reći – da, to je pravosuđe kakvo hoćemo. A ne da danas kažu – ko je bio zadužen za to što je „Sartid“ još uvek u nečijoj fioci, odnosno po odluci jedne od osoba koja se ovde danas bira, predmet je stajao neko vreme u fioci zamrznut, pa se onda ponovila dopuna istrage.
A svaki iole stručan čovek u ovoj oblasti je znao da onog trenutka kada je taj predmet odbijen, u prvom trenutku kao neosnovan za dalje vođenje postupka, sadržao sve elemente zloupotrebe.
Da nije bilo „Sartida“, da nije bilo „Duvana“ iz Čačka, da nije bilo „Metaloplastike“, da nije bilo privatizacije „Budućnosti“ iz Dobanovaca, da se nije sakrilo 3.000 kvadrata u privatizaciji hotela „Moskva“, da nisu članovi tenderske komisije u privatizaciji „Beopetrola“ posle otišli da budu zaposleni baš kod kupaca i da nije o tome bilo podnetih prijava koje nisu završene na način kako je to bilo nedvosmisleno predviđeno zakonom, možda bi mi imali više vere da će tužilaštvo i ova grana pravosuđa uraditi nešto u interesu svih nas.
Molim vas da shvatite ozbiljnost reforme koja očekuje odgovoran pristup davanja posla kvalitetnim ljudima i obaveze svih nas da polažemo račune građanima. Što se nas tiče, imate svesrdnu pomoć, ali i velika očekivanja. Nadam se da ćete ih ispuniti.
Iz poštovanja prema gospođi Bjelobabi, iz činjenice da je već 20.00 časova i da radimo od jutros, i izražavajući zahvalnost gospođi Gordani Čomić, koja mi je u petak dala pravo na repliku, iako na to nisam imala pravo, odustaću od svoje diskusije. Smatram da smo dovoljno rekli, u nadi da završimo što pre. Hvala.
Uglavnom i ostali konstatuju ono na šta ispred Srpske napredne stranke ne bih gubila vreme, a to je dijagnoza kako se došlo do nezakonitog stanja da se ovim zakonom o utvrđivanju nadležnosti vrši, rekli bi pravnici, konvalidacija nepravnog stanja.
U ime svoje stranke ću reći ono što jedni neće da vide, to je vlast i nešto što drugi još uvek ne mogu da nazru, a gotovo je očigledno. Namera osnivanja razvojne banke kao posebnog finansijskog agenta za Vojvodinu je bila u planu još 2006. godine, 27. septembra, kada je Skupština Vojvodine uputila Skupštini Srbije Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama.
Verujem da ima nekog ko se toga seća, na sajtu još uvek postoji taj predlog, ali je taj zahtev za promenu bio motivisan davanjem zakonskog pokrića nezakonitom radu Fonda za razvoj.
Šta je to nezakonito? Fond za razvoj Vojvodine sve vreme se ponaša kao banka, ali nema cenzus banke ni osnivački kapital tako visok kakav treba da imaju, milionske, kako imaju i banke. Nema kontrolu, nego svojoj većini podnosi izveštaj i nema odgovornost za plasman kapitala, a ima svega 500 dolara osnivačkog uloga. Znači, strah vladajuće većine u Vojvodini, da se u pravne okvire uvede nezakonito finansiranje preko Fonda za razvoj koji je bio registrovan kao DOO jeste osnivanje Razvojne banke koja to treba da pokrije.
To je jedan deo razloga zašto je u ovom zakonu predloženo, a već izvršeno osnivanje Razvojne banke. Da je nezakonito jeste, jer se kao institucionalni investitor nije mogla pojaviti Pokrajina u ime Republike, bez obzira na mišljenje koje je ministar finansija dala u vezi sa tim, da su svesno snižavane vrednosti akcija da bi se sa manje novca mogle kupiti akcije Metals banke, takođe je činjenica koju ne može da spori niko i tvrdnja da ova organizacija neće poslovati izvan sistema i zakona, već ne stoji. Ona je van zakona, van Komisije o hartijama od vrednosti, svega ostalog, već formirana.
Uz jednu interesantnu novinu, mogli bi gospoda iz Vojvodine da patentiraju sistem pravljenja budžeta. Znači, prvo potrošiš 3.500.000.000 za kupovinu akcija neke banke na primer, to nigde u budžetu nemaš, a onda pred kraj godine napraviš rebalans, taj novac prikažeš za već obavljenu kupovinu. Da li iko od vas to može da uradi u svojoj kući, u svom preduzeću ili u iole ozbiljnoj instituciji? Ne. To može samo u Pokrajini, u AP Vojvodini. Kakva je još tu zanimljiva situacija? Jasno je da banka koja je osnovana kao Razvojna, iako to ima u svom nazivu, ne može da daje nikakve povoljnije kredite svojim komitentima.
Prvo, iz realnih razloga. Ako nekome date na nabavku novca iz štednje, kamatu od 6% do 10% vi ga možete plasirati sa najmanje 11% ako na njemu ne gubite, ako ne očekujete da vam država pokriva gubitke, ako poslujete normalno. Pošto su javna preduzeća i ustanove po ovom zakonu takođe, u vlasništvu sada Pokrajine Vojvodine, po zakonu i propisima kojima posluje banka, ova, kao i svaka druga, po odluci 107, sva ta javna preduzeća i ustanove su povezana lica koja ne mogu da koriste kredite Razvojne banke.
Da ponovim onima koji pričaju o sistemu i o radu u okviru sistema. Znači, priča da će ustanove i fondovi i javna preduzeća za razvoj voda i šuma itd. moći da koriste ove pare je već u ovom trenutku naznaka nezakonitog ponašanja, povezana lica, kažem, po odluci broj 107 od 28. decembra 2008. godine Narodne banke to neće moći da učine. Šta je zanimljivo? Vojvodina je ispred svih, u smislu organizacione celovitosti za korišćenje sredstava EU iz IPA fondova. Znači, ono što još ne koristimo od onih pet grupa fondova, a najzanimljiviji je regionalni razvoj, pa zato ova banka u nazivu i ima razvoj.
Zato je negde AP u ovom zakonu nazvana region, a negde nazvana AP, gde joj više odgovara zbog stajanja u prvom redu za povlačenje novca, pa će ova organizacija uz već postojeću Kancelariju za evropske poslove, već negde u budžetu troši 27 miliona dinara, od čega joj 13 miliona dinara, polovina ide na plate zaposlenih. To je ona malobrojna administracija u Vojvodini, koja će biti solidna ispomoć i podrška za korišćenje IPA fondova, a pre države Republike Srbije, koja će morati da se pojavljuje kao garant za ove kredite i fondove.
Vojvodina će se kao AP koja ima infrastrukturu u kancelariji i Razvojnoj banci, pojaviti kao prava za korišćenje tih sredstava za razvoj regiona, ali će joj država Srbija morati da bude garant, jer jedino Narodna skupština donosi odluke o zaduživanju, iako ste vi eufemistički ovde, onim ne prenetim navodno i u sistemu davanja nadležnosti, to kao uokvirili zakon, pa će u trenutku kada Republika preuzme garanciju koju uvek piše kao prvi neopozivi jemac – platac, morati da izvršava obaveze koje ova banka preuzme, jer neće smeti da se regresira, odnosno naplati zagarantovane kredite kao kod drugih korisnika, jer Ustav garantuje AP da se ne može smanjiti deo kreditnih sredstava za Vojvodinu.
Znači, kada se železnicama duguje, Republika može da blokira i ono što kao garant isplati, kada oni kasne, to neće moći da uradi kod AP Vojvodina.
Upravljanje javnim dugom koje se ovde preuzima u nadležnost Vojvodine, delom, a biće podloga o čemu govorim je nešto što nije praksa nijedne zemlje.
Pravo lokalnih samouprava da se zadužuje ne može da podrazumeva upravljanje javnim dugom, što će ovde Vojvodina imati. To samo znači da će ovo pridruživanje EU ići i to nije moj strah, to je već viđeni scenario, po paralelnom dvostrukom koloseku koji smo već jednom gledali.
Imam zanimljivo pitanje – u ime čega Republika Srbija kao država prihvata kao ograničenje prijemom kredita od Međunarodne banke za obnovu i razvoj „Službeni glasnik“ broj 42, zajam 7651F, koji smo 2. juna ovde ratifikovali, od 34 miliona i 900.000 evra, gde država mora da smanji učešće svoje u finansijskom sektoru sa sadašnjih 17,29 na 10% u 2010. godini, kada su u pitanju banke.
Nije tajni papir, ovo je obrazloženje zakona koji smo usvojili. U istom trenutku se dozvoljava AP Vojvodini, da kupuje, odnosno da osniva jednu razvojnu banku.
Da li je to jedan sistem, da li je to jedan te isti zakon, je li ovo jedna država ili su ovo dvostruki kriterijumi, ili je ovo dvostruka primena jednog te istog zakona?
Da čujem, da li neko ima odgovor na ovo pitanje, u vreme dok se Komercijalna banka sprema i već rezervišu pare da možemo da održimo učešće u skladu sa stranim investitorom u njenom kapitalu, država u ovakvoj nestašici i krizi obezbeđuje Vojvodini, rekla sam patentom izrade budžeta koji sada mogu iz Vojvodine da prodaju, licenciraju, zaštite ili šta već urade, dozvoljava se ono što se Republici Srbiji ne zabranjuje, nego ono na šta se ona obavezala. Da li je ovo jedinstveni finansijski sistem?
Ako postoji ne klica koja nagoveštava problem, nego ako postoji već iznikao problem koji svoje gorke plodove svima nama nudi u dva koloseka o prioritetu zaduživanja i upravljanja dugom za koji će Republika garantovati, o čemu će govoriti neravnopravni položaj građana u okviru jedne države, onda je upravo to ova Razvojna banka i zato naš amandman treba usvojiti.
Ja ću u najkraće mogućem da komentarišem unitaristički odnosno centralistički pristup koji zagovara Demokratska stranka. Zašto je taj pristup drugačiji na nivou preduzeća, kompanija, a potpuno drugačiji na nivou države, na svetskom i na internom nivou?
Čuje se, recimo, od najveće nacionalne kompanije „Telekom“, a pođimo od kompanija, recimo, NIS i svih ostalih, gde se vrši potpuna centralizacija nabavki trošenja, odlučivanja i to iz razloga efikasne upotrebe i alokacije sredstava kojima raspolažu kompanije.
Zašto se u državi, kada donosimo ovakve zakone, ima drugačiji pristup, na to neka daju odgovor autori ovog statuta i zakona kojim se utvrđuju nadležnosti. Uverena sam da će građani znati da odgovore na ovo pitanje.
Moraću da koristim vreme poslaničke grupe da u najkraće kažem da je to prosto makar nepotpuno tumačenje koje je ovde pokušala da da gospođa Nada Kolundžija.
Znači, nije u pitanju upravljanje samim javnim dobrom. U pitanju je način regulisanja svojine nad tim javnim dobrom i to tako da vojvođanska imovina postaje jedina imovina koja je unapred regulisana zakonom koji će regulisati tu oblast i da javna svojina, pošto sve ovo, zakon jeste onaj koji se odnosi na statut, znači, moramo u paralelnom smislu da sve vreme govorimo i o jednom i o drugom, javna svojina se na najdirektniji način ovde deli na srbijansku i vojvođansku.
Vojvodina može da upravlja i da se stara o toj svojini, ali ona mora da ostane državna i to je naš stav. Međutim, morate da se složite da i u pravnom smislu reč "raspolaganje", i pravno i ekonomski, u stvari podrazumeva da se država Srbija bukvalno, faktički, ovakvim rešenjima odriče svega na teritoriji Vojvodine, osim same teritorije, jer prenošenje na gazdovanje javnim preduzećima, regulisanje javne svojine, itd. jeste dokaz toga. Ona ostaje u okviru Srbije samo formalno. Da li vam dokaz za to nije sama pravna zaštita imovinskih prava i interesa AP Vojvodine, koju obavlja pokrajinsko javno pravobranilaštvo? Od koga štiti pokrajinsko javno pravobranilaštvo imovinu na teritoriji Vojvodine – u odnosu na Srbiju, Hrvatsku, Mađarsku? Koga?
Znači, način raspolaganja imovinom, definisanja javne svojine, prejudiciranje zakona koji će urediti raspolaganje, i to da li će dati prvenstvo vojvođanskoj, daje nam za pravo ne da imamo strah, nego da način kako je to uređeno definiše Srbiju samo kao formalnog vlasnika teritorije, sa čije teritorije je, u stvari, sve na onom što se zove geografski Vojvodina preneto AP Vojvodini.
Gospođo Kolundžija, žena ste koju lično uvažavam, dajte da govorimo precizno. Znači, da upravlja i stara se o javnoj imovini, niko ne spori ni lokalnoj samoupravi, ni gradu, ni pokrajini, ali ta imovina mora da ostane državna.
Da skratim oko nacionalnih parkova. Amerika, na koju se u mnogo čemu ugledamo, svi u naprednom svetu, ima nacionalne parkove u federalnoj svojini, federalnoj, saveznoj, znači vrhovnoj, državnoj.
Kada kažete decentralizacija, ponavljam, nemojte kao DS imati dvostruke aršine oko centralizacija kompanija jer je to jeftinije, efikasnije i u javnim nabavkama i u vođenju sredstava, troškova itd, a kada je država u pitanju idemo na decentralizaciju, jer to sada nije efikasno. Da li je građaninu Sombora jednako blizu Telekom kada ima tamo sve organe koji mu mogu omogućiti uslugu na najbližem i najdirektnijem nivou, kao što bi trebao da ima i u državnom smislu?
Interes za ovakav način decentralizacije ili centralizacije uopšte nije prikriven i ne može se prikriti, interesan je.
Pozivanje na Ustav da li znate šta znači? Kao kada se pozivate na vašu slobodu koja je ograničena mojom slobodom. Ko će vašu slobodu i moju razgraničiti? Vi to danas govorite ovde - zakon. Koji zakon ako imamo zakone koji se sukobljavaju jedan sa drugim?
Gospodine ministre, SNS je na ovaj član zakona intervenisala tako što je u tom stavu 3. ovlastila Vladu da vam daje saglasnost na utvrđivanje programa međunarodnih sportskih takmičenja od interesa za AP Vojvodinu i to, pozivajući se na nadležnost Republike Srbije, definisane članom 97. tačkom 10, gde ne postoji precizno odvajanje onog što se može preneti na niži nivo, autonomiju ili lokalnu samoupravu, i ne prihvatajući ovde danas iznošenu floskulu, da jedan zakon, ovaj o utvrđivanju nadležnosti, može da zameni ustavnu odredbu koja kaže da se regionalni razvoj, zaduživanje, reguliše u skladu sa zakonom. Zašto to nije neosnovan strah nego činjenica?
Danas kada je Državna revizorska institucija dala izveštaj o zloupotrebi budžeta, i to pre svega na korišćenju javnih nabavki i na neobuhvaćenoj i nedefinisanoj, neevidentiranoj imovini, i tako dalje, o tome ćemo pričati. Sasvim je jasno da strahovi koji se danas ovde iznose nisu u domenu emocionalnih pretpostavki i sumnji.
Vlada koja ovde predlaže zakone, na osnovu kojih troši novac, ima lagodnu većinu, sve može da uradi, pa se usudila da direktno prekrši zakon, što bi u normalnoj državi, s takvom ocenom revizije budžeta, trebalo da dovede jednostavno do stavke Vlade.
Hoću da vas pitam - da li je vama normalno da kad neko kaže "reguliše pitanja", ne piše sva, ali ih neko, neko ko ovaj zakon ovde predlaže, tumači svim pitanjima? Kada definiše izvršavanje zakona, nigde ne piše da su to republički zakoni koje izvršava pokrajina. To se podrazumeva.
Pitam gospodina Dragina i gospodina, trenutno odsutnog, Dulića, s obzirom na članove 10, 11, 13, 14, lovstvo, poljoprivredu, nadležnost nad predlaganjem uvoza, izvoza, itd, koje se prepuštaju iz domena republičke vlasti na AP Vojvodinu - da li će posle usvajanja ovog zakona ikada ministar u Vladi Republike Srbije moći da bude neko iz Vojvodine?
Prosto je način prenošenja ovih nadležnosti sa podrazumevajućim i nedefinisanim zakonima koji ovo regulišu postavio autonomnu Vojvodinu u situaciju da radi samo ono što ona hoće, prihvatajući da zakon, Ustav, prenos nadležnosti i poveravanja poslova znači - uzeću samo ono što mi odgovara i radiću samo ono što ja mislim da jeste moja nadležnost.