Poštovane kolege, na dnevnom redu je i zakon koji je meni posebno zanimljiv, u okviru ove spojene rasprave, a u suženom vremenu da o tome razgovaramo, zakon o Državnoj revizorskoj instituciji. Zašto je zanimljiv?
Od 2000. godine do danas, vladajuća koalicija, u bilo kom vidu DOS-a, nije uspela da obezbedi završni račun eksternog revizora, niti bilo koju vrstu kontrole koja je neophodna u prikupljanju i trošenju narodnih para, a na način kako to država uvek radi, preko njenih izvršnih organa.
U mandatu prošlog Odbora za finansije, čitav posao, na primer, oko izbora eksternog revizora se sveo na galimatijas i vrćenje u krug, u kome mačka juri svoj rep, jer se ne zna ko je nadležan da raspiše javnu nabavku za nabavku te usluge eksterne revizije. U jednom trenutku je to Odbor, odnosno Ministarstvo finansija, pa kad se izgubi dovoljno vremena, onda se posao vrati na početak. Rezultat je sledeći - još uvek ne postoji izabran eksterni revizor za kontrolu završnih računa budžeta Republike.
Da gledaocima približim temu i šta to znači. Od 2001. godine do danas, ni javnost, ni poslanici nisu dobili izveštaj o tome kako su sredstva koja su planirana i obezbeđena u budžetu i potrošena. Da li su to uradili ovlašćeni korisnici, da li su na to imali pravo, da li je bilo zloupotrebe u trošenju tih para, mi nemamo o tome ni izveštaj ni rezultat. Čak je i savetnik, predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda, Harold Hiršhofer, čovek iz struke i onaj koga vi poštujete, rekao da su vam budžetske stavke vrlo nepregledne, i to nije slučajno.
Znači, čak i kad ste dužni da date neki izveštaj poslanicima, narodu preko poslanika, vi to radite na takav način da se tragovi onoga što se srpski zove - ili direktna zloupotreba ili sukob javnog i privatnog interesa, ako je to ikako moguće, sakrije, odnosno ne vidi.
Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji je zakon koji je trebalo da omogući, kao jedan od prvih zakona koji će se primeniti samim izborom ljudi - koji će članovi Saveta da rade taj posao, ozbiljnost u trošenju i kontroli državnih sredstava, i to ne samo kao kontrolu trošenja, nego kao svrsishodnost, kao, uopšte, opravdanost stvaranja nekih troškova.
Zakon usvojen u novembru 2005. godine, trebalo je da stupi na snagu za šest meseci. Znači, u junu prošle godine. Vlast nije imala vremena, imala je prečih poslova, zato što polaganje računa narodu nije interes ove vlasti. Nije ništa urađeno i danas se suočavamo sa potpuno suvišnim poslom. Znači, Zakon je na snazi i trebalo je da izaberemo ljude koji će taj posao raditi.
Mi se suočavamo sa Predlogom izmena koje snižavaju kriterijume. Kako snižavaju kriterijume? Da ljudi koji se bave poslom revizije treba da imaju ne sedam godina iskustva u struci, nego pet.
Naši građani odlično znaju od kad je revizija postala praksa za iole ozbiljnije preduzeće, a kamoli za državu. Znači, nije tačno da nemamo ljude koji se bave tim poslom sedam godina. Očigledno da nemamo odgovarajuće ljude, od kojih očekujemo da budžete države, lokalnih samouprava, završne račune i svu dokumentaciju javnih preduzeća, fondova, javne nabavke, račune političkih stranaka, kontrolišu nepristrasno.
Snižavate kriterijum zato što želite da to rade ljudi koje ste nacrtali i koje ste takvim načinom izbora, znači već im prilagođavamo zakon, predodredili da pristrasno rade svoj posao. Snižavate kriterijum i time što kažete da taj posao, tj. isključuje se deo koji kaže da ga mogu raditi ljudi koji rade u Vladi ili su radili u Savetu ministara, bili na nekoj funkciji dve godine unazad. Znači, treba da postoji prekid od dve godine njihovog direktnog rada, u smislu nespojivosti funkcija.
Ljudi, vi znate da je Zakon o privrednim društvima takvu ograničavajuću klauzulu dao za člana nadzornog odbora, gde se njegova nepristrasnost definiše tako da niti, on niti član njegove familije, niti bilo ko drugi po pobočnoj i vertikalnoj liniji može da bude zaposlen ili da je radio u toj firmi gde je on član nadzornog odbora.
Hoćete li vi meni da kažete da je država, da je Republika Srbija manje važno, manje kompleksno preduzeće od bilo kog preduzeća koje mora da poštuje odredbe Zakona o privrednim društvima? To ne možete da kažete, u to ne možete da nas uverite. Zaista želimo da ne postoji nijedan izgovor više da se ne izabere eksterni revizor i da ne postoji zakonska osnova za kontrolu sredstava.
Zašto je to važno? Živimo u državi koja se, po definiciji, zove zarobljena država. Za one koji ne znaju, reći ću vam da je zarobljena država ona u kojoj je privatizovan javni interes od strane određenih dominantnih grupa.
Kad ste nam nedavno predlagali Zakon o Vladi, rekli ste da ćete se boriti, odnosno da je nedozvoljeno da se stvori situacija u kojoj se javni i privatni interes može zloupotrebiti. Ja u vašu nameru nemam razloga da sumnjam, mogu da je podržim, ali šta govori praksa?
Kad u zakonu piše da član Vlade ne može da vrši neku funkciju, pa, evo, i u ovom zakonu o reviziji o kome govorimo, to znači da ne može da vrši nespojivu funkciju. Ako postoje organi koji to utvrđuju, npr. uzmite ovaj odbor za sprečavanje sukoba interesa, ako takav organ može da radi bez pritisaka i dvostrukih standarda, onim što zovemo u narodu protekcijom ili gledanjem kroz prste, i ako postoji kazna s kojom će se prekršilac suočiti, pa makar to bio i novinski tekst, javna objava u "Službenom glasniku" da se taj neko postidi, onda ne bi bilo mesta prigovoru. Zaista ne bismo imali šta prigovoriti.
Šta o tome govori primer gospodina Đelića, kao najsvežiji?
Mene, zaista, personalna rešenja ne zanimaju. Nije mi ni on interesantan, naprotiv. Uzimam ga kao princip zloupotrebe vlasti. O čemu je reč? O tome da se gospodin nije mogao suočiti sa onim što se zove klauzula zabrane konkurencije. Vi ste ovde ljudi koji moraju da znaju šta znači klauzula zabrane konkurencije.
Svako, makar bio prodavac u prodavnici boja, zna da kada potpisuje ugovor o radu ima klauzulu zabrane konkurencije - da ne sme, kada napusti tu prodavnicu, da ponese sa sobom spisak poslovnih partnera i da taj spisak koristi u korist drugog poslodavca, ako njemu ode, ili u sopstvenu korist, ako otvara privatnu firmu, jer će ga za to dočekati sudski postupak i naknada štete.
Klauzula zabrane konkurencije omogućava da čovek koji zloupotrebljava stečene veze ili određene tajne može da odgovara, ali funkcioner, ali bivši ministar, onaj koji je to ponovo postao, to može da radi potpuno nekažnjeno. Evo kako on to može da radi.
Gospodin Đelić je većinski vlasnik lista "Ekonomist", po sopstvenoj izjavi.
Znate, nemam prijatelje u BIA-i, u tajnim organizacijama, ne upotrebljavam poverljive, lične ili tajne podatke. Govorim samo o, kako se to moderno kaže - proverljivim podacima, a kada je gospodin Đelić u pitanju, govorim samo o njegovim ličnim izjavama i onim podacima koje je uneo u registre o osnivanju tih preduzeća.
Znači, većinski vlasnik "Ekonomista", akcionar i, nadam se, donedavni direktor «Kredi agrikol» banke, osnivač dve firme – «Altis kapital», koju on naziva Investicionom bankom, i «Altis konsalting».
Čoveka koji raspolaže bogatstvom vrednim nekoliko miliona evra imenujemo kao gospodina Đelića. Taj čovek, koji je aktuelan i uz ovaj zakon, u stvari, neko ko je bio ministar u Vladi od 2001. do 2004. godine, bio je političar u biznisu. U tom krugu, u tom, bolje reći, trouglu moći, novca, biznisa i politike se kreće sve vreme, a na našu štetu.
Ono što povezuje to njegovo kretanje, novac, moć, biznis, politiku, jeste izuzetna ambicija da se zaradi ogroman novac, ne pitajući na koji način i dovodeći sve nas diplomirane ekonomiste, ili magistre ekonomije, ili one koji su redovno završavali škole, dotle da ne umemo da radimo svoj posao, odnosno nameće nam jedan osnovni model, koji se zove pohlepa.
Bestidni nameću pohlepu i nama i mladima kao osnovni model i to je najveći razlog zašto gospodina Đelića uzimam kao primer u sva tri ova zakona.
Da li znate o čemu je, u stvari, reč kada govorimo o "Ekonomistu", «Kredi agrikol» banci i «Altis» kompanijama? Govorim o tome da je, u stvari, reč o klasičnoj definiciji korupcije, i u administrativnom, i u ekonomskom, i u javno interesnom smislu, a što teoretičari najbolje znaju.
Zašto je važno što kažem - bio je ministar? Ni uz jednu njegovu fotografiju, izjavu ili ime nije propušteno da se napiše - bivši ministar finansija, do onog trenutka kada je ponovo postao ministar.
To je činjenica koja govori da je taj čovek, do 2004. godine, do marta, kada više nije bio u Vladi, imao pristup važnim informacijama, tajnama, odnosno stekao je širok krug poslovnih partnera. Svako ko je bio na takvom mestu zna dobro o čemu govorim.
To što sam navela je klasičan tip klauzule zabrane konkurencije, za koju će svaki običan čovek, prodavac u fabrici boja ili šefica radnje, da odgovara. Gospodin Đelić je nagrađen ponovo mestom u Vladi. Da li znate šta još očekuje? Da mu vičemo - bravo.
To nije za bravo, to nije za - ua, to nije za - dosta, to je za - primenite, gospodo, zakone koji sprečavaju sukob javnog i privatnog interesa, jer ovako ismevate mene, sve moje kolege, sve fakultetski obrazovane ljude, svu našu decu, koju učimo da se pošteno zarađuje hleb, svojim znanjem, a ne zloupotrebama.
Moraću još neki detalj da vam dodam, ima tu još zloupotreba.
«Altis» je osnovan 2004. godine, ali je registrovan u junu 2005. Sve vreme, od 2004, od kada je osnovan, čovek se predstavljao vlasnikom tih kompanija za konsultovanje i tim investicionim bankama. Znači, nije otvoren žiro račun, tekući račun, sve usluge su išle nekim drugim putevima. Po njegovom priznanju, u toj firmi je okupio sve bivše viđenije ljude i funkcionere Vlade, od gospodina Slobodana Milosavljevića, bivšeg viceguvernera Velje Tatića, Siniše Malija iz Vlahovićevog kabineta itd. Posredovao je u sklapanju biznisa između srpskih i stranih banaka i kažu, i Đelić i Vlahović, da nisu zloupotrebljavali stečene veze.
Molim za punu koncentraciju. Na sajtu gospodina Đelića, po njegovoj izjavi, ne znam u kom periodu, verovatno od kada je otvorio račun, hvali se da je savetovao sve najuspešnije firme i da su učestvovali u transakcijama vrednim preko 500 miliona evra. Ako je provizija za ove transakcije u visini od 5%, koju, inače, regularno propisuje pravilnikom ministar za privredu i privatizaciju, pa kada se obavi privatizacija, prvo, zadrži 5% kao nagrada za uspeh u privatizaciji, prostom računicom se dolazi do podatka da je Đelićeva firma na tim poslovima zaradila, samo na tim, po sopstvenoj izjavi, priznatim poslovima, 25 miliona evra.
Da li su «Altis kapital» i «Altis konsalting» zaradile, odnosno isplatile porez na tih 25 miliona evra?
Pitanje je i kako je «Altis» dobijao poslove, zašto baš taj konsultant, da li se kvalitet podrazumevao, da li su informacije bile najznačajnije da baš on dobije taj posao, ali o tome ćemo kada budem imala vremena. Sada dopuštam svojim kolegama da još ponešto o ovome kažu.
Hvala.

Gospodinu Batiću, samo u prilog verodostojnosti ili u prilog nečije namere da svesno ulazi kao akcionar u «Meridijan banku», odnosno da bude član Vlade, pa da posle kaže da je kasno prodao akcije.
Kada je gospodin Đelić bio najavljen za direktora «Kredi agrikol banke», u maju 2005. godine, uslov poslovodstva «Kredi agrikol banke» je bio da se povuče iz politike. U tom trenutku je gospodin Đelić već bio savetnik, navodno neplaćeni, gospodina Pajtića i dolazio je u Novi Sad i nastupao kao besplatni savetnik, ali je otkazao i to savetovanje i gospodinu Tadiću poslao poruku da neće nastupati na stranačkim skupovima, jer je to nespojivo sa učešćem u toj banci.
Kako je nastupio prema nama - građanima? Registrovao je svoje akcije u «Meridijan Kredi agrikol banci», to je zvaničan podatak iz Narodne banke i možete na sajtu doći do njega, preko firme "Soparsas", koja ima 9,99% učešća u vlasništvu «Meridijan banke».
Znate zašto ta lepa cifra 9,99%? Da je 10%, struktura akcionara bi morala biti prikazana do poslednjeg fizičkog lica. Imao je nameru da sakrije svoje učešće, kao fizičkog lica, u toj firmi, što samo dokazuje da neko ovaj narod, loše zakone u ovom narodu i njihovo neprimenjivanje koristi za lično bogaćenje.

Zahvaljujem se predsedavajućem. Drage kolege, molim koji minut vaše pažnje.

Svedoci smo da je prilikom podnošenja Predloga zakona o ministarstvima utvrđeno nekoliko nelogičnosti, a mnogo površnosti u radu vlade od koje ova država i narod mnogo očekuju.

Ono na šta sam podnela amandman tiče se potpune prekompozicije i spajanja u jednom ministarstvu poslova koji su bili sadržani u Ministarstvu za privredu i privatizaciju, poslova koji su bili sadržani u Ministarstvu za trgovinu i turizam.

Površnost na koju odmah skrećem pažnju, a koju je pokušao G17 plus da ispravi svojim amandmanom, jeste da su nadležnosti vezane za turizam ostale u nadležnosti oba ministarstva.

Iako ćemo biti svedoci sukoba oko nadležnosti, ovo je ipak suviše i za narod i za nas, da vi po principu kopiranja nadležnosti ostavite to i u jednom i u drugom ministarstvu.

Ono što nijedan od mojih prethodnika nije primetio, a lepo i jasno piše, da je, pored zapošljavanja, što su primetili mnogi, koje je izuzeto iz Ministarstva rada, i vrlo značajan deo nadležnosti iz Ministarstva za nauku pridodat ovom ministarstvu; ne samo jedna posebna organizacija koja se zove Direkcija za mere i dragocene metale, već i jedan širi deo nadležnosti iz tog Ministarstva za nauku.

Ako se postavlja pitanje otimanja nadležnosti onog ko želi da se predstavlja ministarstvom za sve najvažnije u ovoj državi, pitam, ako mu u koalicionoj raspodeli pripada i ministarstvo za nauku, čime je motivisan ovaj postupak?

Ponudiću objašnjenje koje će razumeti svi građani. Međustranački sukobi, unutarstranački sukobi oko formiranja vlade i podele nadležnosti zasnovani su na jednoj jedinoj stvari koja se zove zloupotreba vlasti kroz sistem provizija.

Taj sistem provizija je legalizovan, drage moje kolege, 2001. godine usvajanjem zakona u Saveznoj skupštini koji je objavljen u "Službenom listu SRJ" – međunarodni ugovori, a donet je u septembru mesecu na jednoj ekspresnoj sednici.

Odštampan je i objavljen tek u oktobru i to je jedini tip ovakvih sporazuma i ugovora koji nam je nametnuo vazalski odnos, koji je javno objavljen i koji smo mogli da pratimo po štetnim posledicama.

Ukaz o ovom zakonu potpisao je gospodin Vojislav Koštunica, gospodin Mićunović je vodio Skupštinu, kako ga je naš prof. dr Vojislav Šešelj nazvao - "veteran opozicije" tada je predsedavao, a mnogi od vas su tada sedeli u Saveznoj skupštini.

Ono na šta želim da ukažem je da je donacijom od šest miliona dolara starateljskog fonda propisano da ćete za svega milion dolara koji ostaju u zemlji za konsultantske i stručne usluge prepustiti administratorima, Svetskoj banci, onima koji se nazivaju finansijska oligarhija, da odlučuju koja će preduzeća privatizovati, pod kojim uslovima i za to ćemo im plaćati parama iz našeg budžeta.

Dali su šest miliona dolara 2001. godine, 2003. godine su za ove namene dali vlasti DOS-a 4,5 miliona, u 2005. godini su dali još šest miliona dolara nazovidonacije. Reč je o specifičnom vidu korupcije, gde je od šest miliona 4.730.000 vraćeno za konsultantske usluge.

Šta je najvažnije?

Samo ono što je ovde bila usluga ili nabavka robe koja se mogla platiti do 50.000 dolara moglo je da bude nabavljeno u zemlji i plaćeno domaćem konsultantu. Sve van 50.000 dolara bilo je obavezno, i dan-danas je, priznajte to građanima, kao što se zakon o ministarstvima donosi po nalogu i u njihovom interesu, da vam odobre i da se saglase.

Valjda će jednog dana izaći na svetlo dana spisak tih konsultanata, pravnih i finansijskih savetnika, prema kojima ste se ovim ugovorom obavezali o strogo namenskom trošenju, a to se srpski kaže o povraćaju para njihovim kućama, koje im dajete kroz konsultantske usluge.

Pitanje koje postavljam ovim amandmanom je sledeće: ako ste se njima za šest miliona dolara obavezali i uveli praksu da dajete izveštaj o trošenju novca, da li građani Srbije imaju pravo da milijardama evra pune budžet Srbije, a da se ovakvim zakonom jednom čoveku daje pravo da o svemu odlučuje, i kroz privatizaciju, kroz stečaj, kroz licenciranje upravnika, kroz izbor predstavnika u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, i za standardizaciju, za licence, za zapošljavanje i za mnogo toga.

Mislim da je ovo trenutak da praksu koju vam je uvela Svetska banka, zato što su pomogli da dođete na vlast, vrlo šteti za srpski narod, i to se ne može nazvati drugačije nego vlada, po zakonu o ministarstvu, koja neće biti u interesu građana Srbije.

Poštovane kolege, moram da vam se obratim u vezi s jednom tvrdnjom koja se ovde iznosi ponovo, nakon izbora gospodina Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije, i koja može biti opasna. Reč je o širenju potpuno neosnovane dezinformacije, koja se naziva i naslućuje kao krah berze i pad akcija u svim onim organizacijama koje vode računa o hartijama od vrednosti.
One noći kada je izabran gospodin Tomislav Nikolić, u tom istorijskom trenutku, gospodin Čanak je izašao sa jednom internet informacijom, govoreći kako su počele da padaju cene akcija. Ne želeći da reagujem, jer kao srpski radikal nikad ne iznosim neproverenu informaciju, ostavila sam sebi vremena da proverim da li se zaista nešto desilo, a nije neuobičajeno da razne vrste političkih događaja utiču na kretanje akcija.
Proverila sam. Čula sam u hodniku kako koleginica iz redova onih koji sebe nazivaju demokratskim blokom, telefonom, nekome saopštava skori krah berze, a nisam se osetila prozvanom i dužnom da reagujem kada neko u hodniku to govori. Ali, kada se za ovom govornicom ponovi informacija da se obezvređuje privreda i da propada, zato što je za predsednika Skupštine izabran Tomislav Nikolić, ja moram, kao ekonomista koji je upućen, da reagujem.
Da li se zaista usuđujete da iznosite takvu vest, verujući da u ovoj zemlji ne postoji dovoljan broj pismenih ekonomista i poslovnih ljudi, koji prate svakodnevno kretanje indeksa na berzi? Mislim da je sramota što se građanima predstavljate kao zaštitnici njihovih interesa, a obmanjujete ih iznoseći takve podatke. Ako niste znali, u prošloj nedelji je promenjen način prikazivanja vrednosti akcija i indeks praćenja njihovog kretanja. Način kako se to odražava na vrlo male skokove i padove u vrednosti akcija još nije ni objašnjen, ni definisan, ni istražen, niti je mogao biti, jer je nov.
Zašto ne kažete građanima da su se mnoge od tih akcija našle nedavno na berzi po prvi put i da su doživele višestruko povećanje vrednosti - do mogućih 300%, počev od akcija Novosadskog sajma, «Politike» ili slično. To je uobičajena pojava, a stabilizacija tih akcija i mali padovi, koji su se potpuno slučajno poklopili vremenski sa onim što se dešava u Parlamentu, ne sme vam poslužiti kao izgovor za tvrdnje da se u ovoj zemlji dešava nešto naopako. Naprotiv, očekujemo poboljšanje ovakvim načinom vođenja države.
Dodaću samo jedan bitan podatak. Usvajanjem Međunarodnog ugovora o starateljskom fondu, kojim ste prihvatili da za 6 miliona evra donacije realizujete privatizaciju, 2001. godine, u novembru, u Saveznoj skupštini, onda kada ste kao DOS bili u prilici da to usvojite, zacrtane su sve trase i putevi kojima se privatizacija obavlja do danas, i to takva da vam agente prodaje biraju inostrani donatori, da vam oni određuju koji će konsultanti, pravni i finansijski savetnici, donositi odluke o privatizaciji. Tada je krenuo sunovrat privrede.
Nemojte, molim vas, obmanjivati građane u ovom smislu, jer ću zaista biti u prilici da malo duže izlažem i vama više vremena oduzmem i obrazložim vaše neistine za ovom govornicom.

Zahvaljujem, predsedniče, što ste mi dali reč.
Mislim da bi bilo zanimljivo da javnost razmisli o tome da li su u ovoj zemlji najvažnije one institucije poput BIA ili bivše državne bezbednosti ili su najvažnije institucije, u stvari, Ministarstvo finansija, Uprava trezora, Narodna banka i poreska policija.
Tvrdim pred svima i pred javnošću da su ove finansijske važnije, ali ne na način kako to pokušavaju da nam predstave u podacima ovakvog, nazovi, drastičnog pada vrednosti akcija. Ne da sumnjam, dragi kolega, u iznet podatak, nego za to imam mnogo razloga.
Od 2001. godine do danas, samo pojedini stručnjaci, samo podobni novinari i samo neke novine mogli su da pišu o finansijskim problemima. Samo su pojedini ljudi, i to probrani, oni koji su popularisali politiku čije posledice svi danas trpimo, mogli da nađu pravo i mesto za svoj glas.
Jedna od vrsnih novinarki, koju sam svojevremeno vrlo uvažavala, izvesna Tanja Jakobi iz opozicionog vremena, nemojte me pitati gde danas radi - portparol gospodina Jelašića u Narodnoj banci. Zato, kad gospodin Jelašić objavi na konferenciji za štampu da je napravio, nije se napravio sam, nego je on napravio gubitak, od 10 milijardi dinara, zbog, navodno, skupe monetarne politike kojom je on morao da radi, ono što vi kažete, da povlači dinare iz opticaja, nijedne novine to ne objave, sem jednih, koje neću popularisati.
Svi su plaćeni, autocenzurom ili direktno plaćeni, da o tome ćute. Kad on kaže da ćemo mi, svi građani, svi poreski obveznici, morati da dokapitalizujemo Narodnu banku, jer je napravljen gubitak od, on kaže 10 milijardi, a koliko je tek, utvrdićemo kad o budžetu budemo pričali!
Zašto ovo hoću da kažem? Ta narodna banka je napravila gubitak trgujući on line, u direktnoj vezi sa probranim bankama, prodajući blagajničke zapise onda kada je proklamovala kao državni cilj jednocifrenu inflaciju od 9%, a prodavala ih je po ceni od 24%. Kada je na 18% snizila referentnu kamatnu stopu, omogućila je probranima da zarade na teret svih nas ogroman novac.
Znate li zašto je Narodna banka uradila tu trgovinu on line? Zato što je gospodin Dinkić, sa svojim prijateljima iz malog kolektiva i onima koji su režirali energetsku mafiju, u jednoj takvoj trgovini prodao akcije Nacionalne štedionice po trostruko većoj ceni od one koju su one imale na berzi.
Molim vas, dozvolite da javnosti prvi put kažem kako je to bilo moguće. Softverskom prevarom, koja se zove zaustavljanje vremena, blokirani su nalozi kupovine po preovlađujućoj ceni i bilo je moguće napraviti takvu prevaru.
Ko je odgovarao za to? Jedan jedini broker, čijom je karticom urađena ta softverska prevara.
Iz ovakvog iskustva, ko meni garantuje da vama međunarodna zajednica ne pomaže da osporite rad u interesu Srbije, prikazujući potpuno namerno i iskrivljeno stanje na Beogradskoj berzi?

Poštovane kolege poslanici, pravni položaj javnih preduzeća u našem pravnom sistemu predstavlja jedno od pitanja koje do donošenja ovog zakona nije bilo uređeno ni celovito ni konzistentno.
Savezni zakon o preduzećima iz 1996. godine odredio je javno preduzeće na osnovu i svojinskog i kriterijuma javnog, odnosno opšteg interesa, a republički zakon o javnim preduzećima, koji će od danas biti nevažeći, to je učinio samo na osnovu kriterijuma delatnosti kao osnovnog i jedinog.
Upravo zato je i bila neophodna dogradnja zakonodavstva, kako bi se uredio pravni položaj i status javnih preduzeća, bar u onoj meri u kojoj je to uređeno i za druge oblike preduzeća - privredna društva. Razlog što se Republička vlada danas bavi ovim pitanjem nije samo u njihovoj koncepciji i ukupnom položaju.
Javna preduzeća imaju u našem privrednom sistemu izuzetan značaj. Zbog njihovog broja, a ima ih oko 600, zbog obima sredstava koja koriste, odnosno sa kojima raspolažu, delatnosti koje obavljaju, opšteg ili javnog interesa, učešća u društvenom proizvodu, broju zaposlenih u njima itd.
U savremenom svetu javna preduzeća su se pokazala kao jedan od osnovnih oblika privredno-pravnih subjekata u ostvarivanju sve brojnijih ciljeva koje savremena država želi da ostvari u ekonomskoj, socijalnoj i drugim oblastima javnog života.
To su one oblasti u kojima je neophodno obezbediti kontinuirano obavljanje delatnosti od opšteg, odnosno javnog interesa i u kojima se mora osigurati određeni kvalitet u obavljanju tih delatnosti. Pored toga, to su i one oblasti u kojima treba voditi računa o interesima korisnika pojedinih usluga, odnosno proizvoda ili ostvarivanju drugih principa značajnih za obavljanje određenih delatnosti, kao što su visok stepen bezbednosti, tajnosti itd.
Iz tih razloga bilo je potrebno doneti ovaj zakon koji bi jasno definisao javna preduzeća, cilj njihovog osnivanja, osnivače, organe upravljanja, specifičnost postupka osnivanja, participaciju zaposlenih, povezivanja javnih preduzeća putem ulaganja kapitala, ovlašćenje osnivača i raspodelu dobiti.
U savremenim sistemima srećemo različita određenja javnih preduzeća, različite tipove, ali je svuda bitan element njihovog pojma, cilj koji se želi postići osnivanjem tih preduzeća. Osnovni cilj osnivanja preduzeća svakako je sticanje dobiti, ali kod ove grupe preduzeća prvenstveno je to cilj ostvarivanja opšteg interesa.
Međutim, naša stvarnost pokazuje, i na to želim posebno da skrenem pažnju, da je nedovoljna zakonska regulisanost u ovoj oblasti dovela do prakse da veliki broj javnih preduzeća pod izgovorom ostvarivanja opštih ciljeva i obavljanja javnog interesa potpuno zanemaruje cilj ostvarivanja dobiti, odnosno da su javna preduzeća izgubila obavezu, ako ne sticanja ono prikazivanja dobiti i njene raspodele uz učešće osnivača - države.
Naravno, potpuno svesno previđajući činjenicu da se dobit u velikoj meri ostvaruje na monopolu, bilo da je reč o monopolskom položaju na tržištu ili o prirodnom monopolu, i šireći svoju delatnost na oblasti za koje se sasvim pouzdano može reći da nemaju dodirnih tačaka sa delatnošću zbog kojih su ova preduzeća osnovana.
Činjenica da ova preduzeća vrše javnu funkciju služila je monopolizaciji.
Međutim, po ovom zakonu vršenje takve funkcije biće dostupno svima koji su osposobljeni da taj posao obave, a javnost vršenja te funkcije proizilazi iz njenog karaktera i ona se urđeuje ugovornim odnosima. Na ovaj način javni poslovi koji se obavljaju u uslovima slobodnog tržišta, sa šansom da se takav posao izgubi, ako se ne izvršava na zadovoljavajući način. Tako se pojam - javni, sa terena monopolizacije, prenosi na teren tržišne ekonomije.
Nepostojanje, sa druge strane, pravnih normi, koje bi uređivale prava i dužnosti javnih preduzeća u pogledu korišćenja, upravljanja i raspolaganja sredstvima, koja su u državnoj svojini, bila je krupna pravna praznina u našem zakonodavstvu. Ovim zakonom se ta praznina u punoj meri eliminiše. Naime, po ovom zakonskom rešenju, imovinu javnog preduzeća i svih drugih preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, čine pravo svojine nad pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva, hartije od vrednosti i druga imovinska prava, uključujući i pravo korišćenja dobara u državnoj svojini, odnosno, dobara od opšteg interesa.
Ova preduzeća mogu koristiti i sredstva u državnoj svojini, ali samo u skladu sa zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa, osnivačkim aktom i ugovorom. Javna preduzeća i preduzeća sa većinskim učešćem državnog kapitala imaju, znači, svoju imovinu i njome raspolažu u skladu sa saveznim zakonom o preduzećima.
Krupna i vrlo značajna novina, koju ne treba da zamagli dnevno-politička priča da se ovaj zakon svodi na potpisivanje računa za reprezentaciju u Vladi, a ne u javnim preduzećima, je sledeća - državni kapital u javnim preduzećima je podeljen na akcije i udele i upisuje se u registar. Na taj akt o proceni vrednosti državnog kapitala i njegovog iskazivanja u akcijama, kao i na program i odluku o eventualnoj svojinskoj transformaciji, Vlada Republike Srbije daje saglasnost.
Saglašavanje osnivača sa rešenjem o vlasničkoj strukturi, što nije slučaj ni u jednom drugom obliku preduzeća, je potrebno iz najmanje dva razloga - prvo, razgraničenje između društvenog i državnog kapitala vršiće se na ivici koja čini granicu susretanja infrastrukture i sredstava kojima se obavljaju poslovi koji imaju karakter javnih funkcija, i drugo, sama reč - procena vrednosti kapitala - u sebi sadrži moguću arbitrarnost, bez obzira na preciznost metodologije, koja se koristi pri određivanju vrednosti kapitala.
To je garancija da će infrastrukturni objekti ostati u vlasništvu države i biti izuzeti od privatizacije. Ovim su otklonjene sve nedoumice u pogledu obaveze javnih preduzeća da vrše procenu vrednosti kapitala, a država će istovremeno dobiti na uvid - kojim to vrednostima raspolaže.
Ovo je takođe prilika za jasno međusobno razgraničenje imovine, koju koriste pojedina javna preduzeća, i u isto vreme, velika obaveza za Direkciju za imovinu da izvrši svoje obaveze po osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike. Zakon sadrži i pojedine mere, odnosno ovlašćenja, prema javnim preduzećima kojima raspolaže, ali naglašavam, ne kao vlasnik tih preduzeća, već kao nosilac javno-pravnih ovlašćenja, kojima treba da obezbedi ostvarivanje opštih interesa.
Ta ovlašćenja su u obliku tzv. prethodne kontrole, koja se ogleda u tome da Vlada Republike Srbije daje saglasnost na statut, statutne promene, ulaganje kapitala, raspolaganje imovinom veće vrednosti, a ne samo otuđivanje, nego i pribavljanje itd.
Novinu predstavlja obaveza javnih preduzeća da godišnjim programom poslovanja predvide precizno stavke prihoda i rashoda, posebno za namene sredstava za pomoć, sportskih aktivnosti, propagandu i reprezentaciju, kao i kriterijume za određivanje zarada organa upravljanja i nadzora.
Vlada takođe daje saglasnost i na odluku o raspodeli dobiti, čime se javna preduzeća i u praksi stavljaju u funkciju ostvarivanja ciljeva države, ne samo u ekonomskoj, već i u socijalnoj, kulturnoj i sportskoj sferi, npr. Uprava preduzeća mora deliti sudbinu zaposlenih. Javna preduzeća jednostavno moraju deliti sudbinu države, deliti sa njom sve teškoće, ali deliti i uspeh i dobit. Do danas je važilo shvatanje da je država škrta, a da su njena javna preduzeća široke ruke, ponekad i rasipnička.
Danas ova vlada ovim zakonom pokazuje da je njen osnovni princip domaćinsko ponašanje i da će umeti i sama sa javnim preduzećima da odredi prioritete kada daje, ali na principu čistih računa i u opštem interesu. Hvala. (Aplauz.)

Drage kolege poslanici, ja jesam najavljena kao ministar i jesam ministar, ali ću govoriti, pre svega, kao poslanik Srpske radikalne stranke u ovoj skupštinskoj sali. Od 1993. godine imala sam zadovoljstvo da razgovaram o budžetu koji je usvajan u ovoj zgradi i među sličnim sastavom. To zadovoljstvo da govorim o budžetu vrlo često je bilo sadržano u prilici da mogu potpuno argumentovano da kritikujem, pre svega, rashodnu stranu budžeta, gde je uvek bilo mesta da se uštedi, prikažu prihodi na jedan sasvim drugačiji način, koji bi omogućavao potpuni uvid u način trošenja, a i da se sa druge strane mogu ispoštovati i uvažiti sve ustavne norme o reviziji javnih prihoda i rashoda.
Danas, i kao poslanik i kao ministar, imam zadovoljstvo da primetim jednu štedljivu ruku domaćina, koji u teško vreme, na drugačijim osnovama gradi republički budžet. To moje zadovoljstvo pre svega se ogleda u činjenici da budžet ove godine predstavlja realno smanjeni iznos, gotovo očigledno. Rast troškova života do kraja godine će preći cifru od verovatno 50%. Rast cena na malo do oktobra meseca bio je 44%, a nominalni iznos povećanja ovog budžeta za 2000. godinu, u odnosu na 1999. godinu je svega 34,8%. Sasvim je jasno da je reč o faktički manjem iznosu sredstava namenjenom za preraspodelu kroz institut budžeta.
Nešto što me posebno raduje i jeste polako uvođeno u praksu zadnjih godina, ali ovog puta potpuno definisano, je izbegavanje budžetskog deficita i izbegavanje da se predvidi namena da se država finansira iz emisije. Na sasvim realnim osnovama imamo jedan vrlo moderan budžet, u kojem su stavke prihoda formirane ne onako kako je nevešt i nedobronameran poslanik rekao, da je 40% predviđeno iz sredstava poreza na imovinu, reč je svega o 3,8% predviđenih prihoda, koje bi država potrošila za svoje budžetske rashode.
Kad kažem jedan svetski koncipiran budžet, mislim na podatak da je 43% prihoda, koji će se u budžet sliti, predviđen iz izvora akciza i poreza na promet. Svaka moderna država računa da najveći deo poreskih prihoda prikupi iz oporezivanja potrošnje. S druge strane, 40% poreza na dohodak građana, iz čega je najveći deo porez na lična primanja, takođe jeste jedna sasvim pozitivna stavka u formiranju izvora za državnu potrošnju, što znači, računamo na primanja i prihode koje ćemo moći da realizujemo u proizvodnji i iz čega bi država mogla da ima jedan realan izvor za finansiranje.
Porez na dobit preduzeća jeste jedna činjenica koju možemo komentarisati i ne koristiti se izgovorom da nam preduzeća ne posluju sa nekom značajnom dobiti zbog agresije, već jednostavno, činjenica je da radimo od 1992. godine pod sankcijama, u raznim vidovima i oblicima, i da stopa od 5,6% prihoda, po ovom osnovu, jeste nešto što ukazuje na činjenicu da računamo na povećanje ovog izvora prihoda, ali u datim okolnostima ona ne može biti veća. Ja se vrlo često služim primerima za ugledanje. Uvek smo se trudili da govorimo kako pozitivne primere treba slediti, a ne druge učiti kako da rade. Država to ovoga puta čini na najdirektniji način. Svako ko je imao u rukama ovaj materijal, ako krene od člana 32. Zakona o budžetu, u kome piše da - "korisnici budžetskih sredstava, ako ne izivrše obaveze utvrđene članom 14, 28, 29. i 30. ovog zakona, neće dobijati sredstva koja su im namenjena ovim budžetom." Ti članovi glase - "prenos sredstava za plate, koji se finansiraju iz budžeta, vršiće se isključivo prema zahtevu i na obrascima koji se podnose na propisani način za svaku isplatu." Član 28. kaže - "Budžetski korisnici mogu koristi sredstva samo za one namene, za koje su ta sredstva i preneta". Član 29. kaže - "Samo oni, koji ostvare uštede 10% od materijalnih troškova za 1/12, idealnu, kako se po budžetu predviđa, mogu tu ušteđenu razliku koristiti za stimulisanje svojih zaposlenih". Član 30. kaže - "Da izveštaj o izvršnju godišnjeg finansijskog plana svi korisnici moraju da podnesu organu na reviziju javnih rashoda". Moraju iskazati svaki svoj prihod, inače neće dobiti ni dinar budžetskih sredstava.
Da li postoji ovakav primer budžetske discipline? Kad kažem budžetske discipline, mislim na disciplinu svih onih koji ostvaruju prihode, imaju rashode, a za to nekom treba da polažu račune, kao što država, na ovom primeru i ovim budžetom ukazuje. Pored ovoga, način investiranja u idućoj godini i način nabavke onoga što se zove statusni simbol funkcionera, govori posebno o domaćinskom odnosu ove države.
Nabavka prevoznih sredstava isključivo ide preko Direkcije za imovinu Republike Srbije. Niko čak ne može ni registrovati prevozno sredstvo ili taj funkcionerski automobil, a da za to ne dobije saglasnost ove direkcije. Niko ne može imati višak automobila, već Direkcija za imovinu može vršiti preraspodelu, u okviru ovih budžetskih korisnika. Ovo je zaista primer koji treba slediti, a onaj koji će dati svoje pozitivne rezultate, će pretpostavljam, biti primer koji će nedobronamerni prećutkivati. Način investiranja, isključivo preko Direkcije za imovinu, koja u isto vreme omogućuje maksimalnu kontrolu i domaćinsku upotrebu sredstava, nadam se, biće stvar koju neće moći niko da prećuti.
Uz sve pohvale ovom budžetu, koliko je on mogao biti dobar u ovom trenutku, a pri tome mislim na visinu sredstava, kao poslanik Srpske radikalne stranke dajem i glasaću, ne iz razloga učestvovanja u vlasti, ne iz obaveze, nego iz ličnog ubeđenja da je ovo zaista jedan izuzetno realan i vrlo dobro urađen budžet. Hvala.

Jednostavno, osećam potrebu da kao poslanik Narodne skupštine kažem koju reč u prilog zakonskih predloga koje je danas Vlada iznela pred nas, pre svega ne želeći da oni imaju bilo koju vrstu umanjenog značaja, s obzirom na ukupne okolnosti i na predugo vreme izgubljeno, na primer, u utvrđivanju dnevnog reda.
O kvalitetu ovih zakona želim, pre svega, da govorim sa jednog aspekta, sa kojeg ne očekujem da bilo ko od mojih kolega danas govori. Pre svega, reč je o značaju razrešenja dužničko-poverilačke krize, do koje je dovela finansijska nedisciplina, koju vrlo neopravdano nazivamo tako blagim terminom, gotovo je nazivajući finansijskim nestašlukom, što je prosto neoprostivo.
Mislim da dogradnja sistemskih rešenja koje je predsednik Vlade naglasio, pre svega, u oblasti Zakona o stečaju, prinudnom poravnanju i likvidaciji, mora da razreši postojeće stanje u kojem je moguće da se neko prikazuje kao uspešna firma, a da u stvari na uštrb tuđe imovine, bukvalno tuđe imovine i kapitala, predstavlja sebe uspešnim. Jednostavno rečeno, mnoge firme koje čak i dobijaju nagrade na određenim konkursima, koje plaćaju reklame po novinama, u stvari su ogromni dužnici po osnovu poreskih obaveza prema državi i iskazuju vrlo visoke dugove prema svojim dobavljačima i poveriocima uopšte.
Mislim da o dužničko-poverilačkoj krizi ne bismo mogli govoriti danas u ciframa od oko sto milijardi dinara da se nije tolerisalo takvo stanje, da se neko predstavlja uspešnim time što radi tuđim sredstvima. Ono što mi kao tradicionalno domaćinski narod, srpski narod, kažemo da se niko ne može prostreti duže od svog gubera, to znači da ne možete da radite tako da su vam rashodi veći od prihoda. Nažalost, dužničko poverilačka kriza pokazuje da se mnogo firme danas tako ponašaju. Osnovni kvalitet ovih zakona o kojima danas razgovaramo je upravo to diskontovanje poreskih obaveza prema državi i ja se zaista nadam da će prioritet ekonomske politike i zadataka republičke Vlade, koje je premijer istakao, naći dovoljno sluha na nivou Savezne vlade, da priča o primeni zakona o stečaju, kao osnovnoj kazni za nepreduzetničko ili nedomaćinsko ponašanje bude pretočeno u stvarnost, uz poštovanje Zakona o obligacionom odnosu, koji je vrlo kvalitetan zakon, samo što se u nedovoljnoj meri primenjuje.
I da, s druge strane, upozorim na važnost Zakona o izvršnom postupku, koji zaista ne nalazi dovoljno primene u stvarnom životu, i da s druge strane pronađemo dovoljno ozbiljnosti da kada govorimo o finansijskoj nedisciplini praktično i sami radimo na njenom sprovođenju.
Mislim da bi za primerom Vlade, diskontovanja svojih očekivanja od dužnika, morale krenuti banke, koje se jednostavno ne mogu ponašati kao da žive van okruženja.
Još jedno bih posebno želela da istaknem, a to je da bi praksa privrednih sudova morala ići u korak sa ovim vladinim rešenjima i da se odugovlačenjem određenih privrednih sporova jednostavno ne može ići na ruku zaštite dužnika. Da je došlo vreme da se mi ponašamo kao država koja radi u korist poverilaca, odnosno u korist domaćinskog ponašanja svakog privrednog subjekta.
Koliko se sama Vlada ponaša kao domaćinski privredni subjekt govore i rezultati obnove, o kojima je danas izuzetno mnogo govoreno, bez obzira na vrlo usporene i vrlo smanjene prilive u budžetu.
Još nešto što bih želela da kažem jeste činjenica da će se ovim zakonskim rešenjima umanjiti poreske obaveze, odnosno osloboditi svih vrsta poreza donatori obnove zemlje.
Ja još na ovom mestu želim da izrazim ono što u razgovoru sa privrednicima često ističem. Na različit način mnogi od nas podnose teret obnove. Neki to čine manje ili više dobrovoljno, uključivanjem u određene konzorcijume, a neki i samim tim što prihvataju kontrolu cena, shvatajući da ovaj trenutak traži žrtvu od svih nas, na sebi svojstven način, zato što se bave određenom proizvodnjom, učestvuju u obnovi zemlje.
Ja tu moram da istaknem primer, reč je pre svega o cementnoj industriji, gde moram reći da se ni jednog trenutka nije vršio dodatni pritisak da se cene cementa povećaju. Znamo da je za dve godine unazad svega 9,5% cena cementa povećana. Upravo iz razloga da teret obnove moramo svi podneti na način kako je to moguće.
Želeći da pohvalim, i da time zaključim svoju raspravu o ovim zakonima, inicijativu Vlade da se ona prva svojim primerom, po sistemu ugledanja, u stvari obrati svim privrednicima, ne želeći da po onoj popovskoj govorimo, slušajte me šta radim, a ne gledajte kako se ja ponašam, upravo svojim dobrim i domaćinskim primerom, želim da privreda pođe logici suprotnoj popovskoj, i upravo ovim Vladinim primerom jednostavno da krene u razrešavanje dužničko-poverilačkih odnosa.

Kosovo i Metohija neće biti van Srbije, obećavaju nam svi. Ne smemo da dozvolimo da Srbije ne bude na Kosovu i Metohiji. Balkan je za SAD definisan kao područje nedovršenog mira. Pokušavaju da dovrše posao. Jugoslaviju još uvek tretiraju kao simbol neuspeha svog nastojanja da izgrade novi svetski poredak, zbog čega se i događa da stanje u Jugoslaviji i njenu politiku označavaju kao pretnju nacionalnim interesima SAD. Sasvim su nam jasni glavni američki interesi u ovom trenutku, a to je obezbeđenje sirovina, a to pre svega energije u Persijskom zalivu, sve do Crnog mora, jer treba da čuvaju svoje rezerve. U funkciji tog cilja je i kontrola nad teritorijalnim pristupom u toj oblasti, dakle kontrola nad Balkanom.
Znamo i to da spoljne politike svih zemalja ne motivišu osećanja, prošla prijateljstva ili ratna savezništva, već isključivo interesi. Međutim, opet na sceni NATO, jedan navodni masakr i Kontakt grupa.
Sredinom 1993. godine u SAD se ponovo povela reč o novoj ulozi Severno-atlantskog pakta, koji je morao da napusti svoj okvir delovanja ili da napusti istorijsku scenu. U jesen 1993. kada se ta namera suočila sa odlučnim otporom Moskve, našlo se neko kompromisno rešenje, neka čekaonica za NATO koju su i nazvali partnerstvo za mir. U tim okolnostima kriza u Bosni postala je važan test na kojem je NATO savez trebao da pokaže svoju potrebu da postoji kao takav ili da se pokaže kao neuspešan, kao pre njega KEBS, Zapadna evropska unija i Evropska zajednica.
Februara 1994. godine, kakve li slučajnosti stvoren je slučaj Markale. Iako nije utvrđeno ko je bio odgovoran za ovaj napad, Zapad je odmah optužio Srbe i 6. februara NATO je izveo prvu operaciju u svojoj istoriji, tzv. operaciju van okvira upućujući ultimatum vojsci Republike Srpske. Dva meseca kasnije stvorena je međunarodna Kontakt grupa koja je obuhvatila SAD, Rusiju, Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku.
Prvi put posle 1991. godine Rusija je prihvaćena u ovoj grupi kao ravnopravan partner SAD i zapadno-evropskih zemalja, ali je u njenom radu uglavnom prepustila inicijativu SAD. Kontakt grupa do danas nažalost ostaje glavni oblik usklađivanja interesa spoljašnjeg aktera krize u Jugoslaviji i ujedno cele međunarodne zajednice. Sva dalja događanja u 1995. godini, uključujući i hrvatsku operaciju "Oluja" protiv Krajine, uz, ako ne ono zeleno, onda žuto svetlo koje je Hrvatskoj dato. To samo govori u prilog planiranim aktivnostima NATO saveza, koji je tada morao da dokaže svoju ulogu, a ja danas ukazujem na sličnost.
Bombardovanje NATO-a u Republici Srpskoj imalo je za formalni povod opet eksploziju na pijaci Markale. Ispaljeno je 10 krstarećih raketa "Tomahavk", koje su imale više političku, nego vojnu poruku.
U medijima je ostalo neprimećeno da je posledica operacije koja se nazivala nametanjem mira, bila u stvari etničko čišćenje i izbeglištvo nekoliko stotina hiljada Srba iz Krajine i iz Zapadne Bosne. Ne ponovilo se. Zanemarivanje ovih iskustava predstavljalo bi pravo političko slepilo.
Danas opet pokušavaju da nam nametnu mir i zato razgovaramo. Ja hoću da podsetim da je od potpisivanja sporazuma Holbruk-Milošević, od 13. oktobra prošle godine do 1. februara na Kosovu i Metohiji, pedantno i jezikom statistike zabeleženo - 677 terorističkih napada, 65 ubijenih, od čega 48 civila, 17 policajaca, 50 otetih, a broj povređenih se i ne zna. Tridesetak napada na vojsku, dva ubijena i otmica vojnika. Napadi na granicu sa Albanijom, u čiju nepovredivost se zaklinju svi koji su navodno neupućeni i slepi na ulogu Albanije u stvaranju krize na Kosovu i Metohiji.
Uloga verifikatora svela se na stvaranje linije razdvajanja dve strane, upravo onako kako se u zaključcima Kontakt grupe i pominje. Nametali su se kao posrednici u razmeni otetih od strane terorista. Sa njima kontaktirali kao sa drugom stranom, zaboravljajući da je osnovna uloga verifikatorske misije, u stvari, nadgledanje realizacije sporazuma i izveštavanje OEBS-a, te tzv. međunarodne zajednice.
Gospodin Voker je sebi dao za pravo da u okviru te misije u istom trenutku predstavi sebe i istražnim sudijom, patologom i tužiocem. Onda je u iznenađujuće kratkom roku "uspešno" okončao akciju oslobađanja otetih Srba iz sela Nevoljane. Verujte da mi je vrlo teško da se izdignem i da govorim o ovome kao političar, jer imena ljudi koje poznajem, vreme koje grabim petkom da pre mraka stignem kući, nije lako zaboraviti.
Sve ovo izražava sumnju u dobre namere Kontakt grupe, jer je jednu krajnje zlonamernu, tendencioznu izjavu gospodina Vokera, vezanu za događaje u selu Račak, unela u svoje zaključke i bez ikakvih valjanih argumenata saopštila da je aktuelna vlast kriva za navodni masakr i čak zahteva suspenziju pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a, a bojim se da su i finski patolozi u ulozi pripreme scenarija koji smo već videli.
Na to navodi činjenica da zvanični izveštaj nisu dostavili, odložili su ga za mesec dana i otputovali nazad. Neće li se, evo opet sličnosti, prava istina o obdukciji saznati kasno, poput istine o Markalama, kad je na osnovu tajnog izveštaja UNPROFOR-a Dejvid Bajner napisao članak "Anatomija masakra", a postojanje tog izveštaja potvrdio i Jasuši Akaši, specijalni savetnik generalnog sekretara, jednoj nemačkoj televiziji.
O masakrima u Peći, bombaškim napadima na kafiće u Prištini, gotovo ništa, ili tek po koja vest u svetskim medijima. Prelazni sporazum liči na ugovor lakovernih, unutar kojeg će onaj ko je širih pogleda, objektivno služiti osvajačkim ciljevima drugog, ali sumnjam u srdačno i ravnopravno slaganje. Pol Valeri, mnogima od vas poznat, danas bi puno prava imao da kaže da su i civilizacije smrtne, kao i ljudska bića, ako ih ne branimo.
Nama danas pobornici religije ljudskih prava omalovažavaju ne samo pravo na odbranu Kosova i Metohije, već i svaku patriotsku misao i osećanje da su nacija i otadžbina već pretvorene u fašistoidne vrednosti. Ne bez razloga, jer patriotizam je postao danas poslednja prepreka napredovanju novog planetarnog američkog carstva, sa njegovim tiranskim slobodama i pravima čoveka, koja su svedena samo na politička prava.
Danas Amerika ne bira sredstva, spremna je da koristi vojnu agresiju, bez legitimiteta koji daju Ujedinjene nacije, ekonomske pritiske, sa ili bez podrške svetske trgovinske organizacije, trgovačke ratove i neprestanu upotrebu ideološko-moralnog arsenala o ljudskim pravima.
To zalaganje za ljudska prava odavno je jasno, donosi korist samo njima, a nama nude zaštitu, zaštitu koja nikada nije ni nevina, ni besplatna, i uglavnom se plaća zavisnošću i gubljenjem suvereniteta. Tom cenom ne smemo platiti NATO-ovu akciju nametanja mira. Kosovo i Metohija neće biti van Srbije, obećavaju svi, a ja vas molim da ne dozvolimo da Srbija ne bude na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Koristim priliku da vam dam nekoliko napomena oko zakona o kojem ćete se večeras izjasniti.
Zakonom o svojinskoj transformaciji je regulisan postupak transformacije državnog i društvenog kapitala u preduzećima i drugim oblicima organizovanja koji raspolažu državnim i društvenim kapitalom. Članom 24. tog zakona određeno je da akcije koje nisu prodate u prvom i drugom krugu svojinske transformacije, u okviru samog subjekta svojinske transformacije, preuzima akcijski fond obrazovan u skladu sa zakonom. U članu 27. Zakona o svojinskoj transformaciji propisano je da taj akcijski fond javnim pozivom, odnosno preko finansijske berze stavlja u promet preuzete, neprodate akcije u drugom krugu, kao i akcije prenete Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih.
Akcijski fond takođe stavlja u promet i upisane akcije od čije su otplate odustali upisnici akcija. Dakle, za sprovođenje druge faze svojinske transformacije, koja se obavlja van subjekta svojinske transformacije, neophodno je osnivanje i uređenje akcijskog fonda Republike Srbije. Sredstva za njegovo osnivanje i početak rada obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Međutim, kako se na ovom istom zasedanju donosi i Zakon o budžetu Republike Srbije za 1999. godinu, to sredstva za ovu namenu nisu mogla biti bilansirana unapred. Budžetska rezerva iz koje će se obezbediti sredstva za ovu namenu, ako se ovaj zakon usvoji, između ostalog služi u ovakvim slučajevima.
Želim posebno da naglasim rešenje iz člana 8, gde pored poslova koje je akcijskom fondu odredio osnovni Zakon o svojinskoj transformaciji, predlaže se da se konstituiše pravo da se kod akcijskog fonda može ostvariti i pravo na akcije pod povlašćenim uslovima, akcije po osnovu upisa i akcije sa popustom i za zaposlene u preduzećima i drugim subjektima u privatnoj svojini.
Prema Zakonu o svojinskoj transformaciji ovo pravo u prvom i drugom krugu imaju samo lica koja su radila u društvenom i javnom sektoru, kao i određene kategorije zemljoradnika. Međutim, rešenjem u članu 8. ovog zakona, predlaže se da pravo na sticanje akcija pod povlašćenim uslovima mogu imati sva lica koja su radila ili rade u svim pravnim licima bez obzira na oblik svojine. Uslovi su isti kao i u Zakonu o svojinskoj transformaciji, da su redovno uplaćivali sve poreze i doprinose.
Akcijski fond će obavljati poslove u skladu sa programom koje donosi Upravni odbor uz saglasnost Vlade Republike Srbije, pri čemu se mora voditi računa o interesima subjekata svojinske transformacije, kao i o interesima akcionara. Specifičnost i važnost poslova koje će obavljati Fond nalaže jedan viši standard pažnje, pažnje dobrog stručnjaka.
Akcijski fond ima definisane izvore sredstava za svoje poslovanje. Predlaže se da se Fond finansira iz naknade troškova i provizije za učinjene usluge Fonda za razvoj Republičkog zavoda za tržište rada i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih. To su korisnici sredstava od prodaje preuzetih akcija, pa je logično da se od njih i naplaćuju troškovi. Ti isti fondovi su i korisnici dividende po osnovu preuzetih akcija.
Visinu naknade troškova i provizije utvrđivaće Vlada Republike Srbije, čime se ova tranzitorna institucija ne stavlja u položaj isključivog budžetskog potrošača, već mu se omogućuje i sopstveno izdržavanje. Međutim, godišnji računovodstveni iskazi akcijskog fonda podležu reviziji, a njegov rad i poslovanje su predmet nadzora Ministarstva, Vlade i Skupštine Republike Srbije.
Zakonom koji predlažemo ustanovljavamo akcijski fond Republike Srbije, kojim se praktično zaokružuje zakonska regulativa u svojinskoj transformaciji. Pri tome želim da naglasim da institucije i evidencije moraju služiti procesu transformacije, a ne obrnuto. Mislim da je ovde primereno reći i to da evidenciju akcija koje Zakon propisuje članom 16, mislim na osnovni Zakon o svojinskoj transformaciji, vodi Direkcija za procenu vrednosti kapitala, koja je u sastavu Ministarstva i koja je potpuno osposobljena da informatički i kadrovski vanredno izvrši kontrolu prava, evidenciju i kontrolu procesa privatizacije.
Na ovaj način otvara se mogućnost razvijanja evidencije u skladu sa potrebama, ali i mogućnost poveravanja tih poslova preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji koja je tehnički i kadrovski opremljena za obavljanje tih poslova. Misli se, pre svega, na Zavod za obračun i plaćanje. Ovakav način evidencije omogućiće izgradnju centralnog depoa onda kada proces privatizacije bude masovan i kada obezbedi prihode iz kojih će moći da se to finansira. Do izgradnje centralnog depoa i regulisanja zakonske regulative na saveznom nivou o berzama, investicionim fondovima koje će ovaj proces pospešiti, ostaje nam da usvojimo zakon o Akcijskom fondu Republike Srbije, čime ćemo svima onima koji žele u ovaj proces da uđu i vide svoju šansu u vlasničkom prestruktuiranju između svih ostalih to omogućiti. Pa, evo, učinimo to danas.

Drage kolege poslanici, vašu pažnju ću zadržati samo na dve stvari. Po učešću Amerike u ovoj našoj krizi i o Resniku i o njihovoj očiglednoj vezi.
Svaki vek kao da sledi prirodni zakon, uzdiže jednu državu koja ima moć, želju, intelektualni i moralni uticaj, da izgradi međunarodni sistem na osnovu sopstvenog sistema vrednosti. Treći put u ovom veku Amerika se prihvatila zadatka da prenese isključivo svoje vrednosti na ceo svet da bi izgradila jedan sasvim nov svetski poredak.
U toku svoje istorije SAD su primenjivale dva osnovna principa koja se kratko nazivaju zvezdom vodiljom i vitezom krstašom. Taj prvi princip po kome je najbolji način da Amerika proširi svoje vrednosti je da razvija demokratiju u svojoj zemlji i da ona kao takva služi kao zvezda vodilja.
Drugi princip viteza krstaša zastupa stav da te vrednosti treba proširiti svetom gotovo silom. Obe škole potiču iz posebne američke istorije i uverene su da ostatak sveta može da živi mirno samo ako usvoji to američko shvatanje pravde i demokratije.
Amerika od 1917. godine, od kada je stupila na scenu međunarodne politike, odbacila je sve evropske uzore jer su njena iskustva sasvim drugačija. Američki naseljenici, za razliku od nas na Kosovu i Metohiji, sretali su se sa praznom zemljom između dva okeana. Nijedan od suseda nije raspolagao tom količinom moći kojom bi mogao da ograniči uticaj Amerike.
U svojih 14 tačaka državnik Vudro Vilson je 1919. godine, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, saopštio Evropljanima da međunarodni poredak treba graditi na samoopredeljenju naroda, a ne na ravnoteži snaga.
Danas se svet nalazi pred sukobom koji između ostalog suprotstavlja baš ta dva odnosna načela KEBS-a o međunarodnom poretku u Evropi, a to su načelo o nepovredivosti granica nasuprot pravu naroda na samoopredeljenje.
Na tom sukobu smo trpeli juče preko Drine, danas nam pokušavaju da nametnu trpljenje na Kosovu i Metohiji. U tom kontekstu, kada se ponovo definišu interesi SAD u posthladno ratovskoj eri, kriza u Jugoslaviji postaje važan test na kome Severnoatlantski pakt treba da pokaže kako može da napusti dosadašnji okvir delovanja, a da ne napusti istorijsku scenu.
Danas dokazivanje NATO-a ima fantastičnu priliku na Kosovu i Metohiji, nažalost potvrđenu februara 1994. godine isceniranim sukobom na pijaci Markale, što se nastavilo preko raznih diplomatskih i vojnih aktivnosti, do oluje koja je ne pod zelenim, ali pod žutim svetlom, kako je Kristofer govorio, završena sa upotrebom avijacije NATO-a u Republici Srpskoj.
Vrhunac te vojne intervencije su samo naizgled bile upotreba krstarećih raketa "tomahavk", politička poruka je bila druga i bila je vrlo jasna - NATO je definitivno potvrdio da je spreman pre svega za operacije nametanja mira. Srpski vojni porazi su izazvali talas oduševljenja u američkoj javnosti, a u medijima je ostalo gotovo neprimećeno, da je njihova posledica u stvari etničko čišćenje i izbeglištvo nekoliko stotina hiljada Srba iz Krajine i Zapadne Bosne.
Ja se nadam da nikakva analogija nikada neće biti primenjena od NATO-a do ovog ćutanja medija. Međutim, suočeni sa nesposobnošću Amerike da izgradi taj novi svetski poredak i nedostatak želje i moći da se iz te uloge povuče, nama se dešava za ovaj vikend Resnik, to je selo nadomak grada u kome sam ja rođena, i u kome žive moji roditelji i nadomak kojeg, 27 km, živi moja porodica.
Očekujući posetu Sadako Ogata, visokog komesara za izbeglice, režira se farsa koja traje, kao što rekoše u Dnevniku, tačno onoliko dok ima i posmatrača. Izmišljenom brojkom ljudi pod vedrim nebom, predstavom režiranom za gospođu Sadako Ogata, što je vrlo značajno, na bazi čijih izveštaja se formulišu stavovi Saveta bezbednosti, koji su osnova za donošenje Rezolucije 1199, pokušavaju da se ponište žrtve nedužnih civila i onih koji su odlučili da se bave pozivom odbrane zemlje.
Dalje, oni koji pišu o akcijama i dejstvima "na planini Ćićevici", zaslužuju da ih pomenem - planina Čičavica se nalazi južno od Vučitrna, na istoku koje se nalazi Drenica. Ako je za poznavanje činjenice da je Drenica bila druga srpska Sveta gora potrebno poznavanje istorije, za upotrebu pravog naziva planine je potrebno mnogo manje znanja. Međutim, problem se očigledno sastoji u onom izvoru informisanja, o kome je ovde bilo reči. Tako tu planinu nazivaju oni koji su osamdesetih godina moj rodni Vučitrn prekrštavali u Vuštri, želeći da se zatre i srpski koren. Neka im na čast služe takvi izvori.
Uvažavajući geopolitičku realnost, sopstvenu moć, odgovornost učešća u vlasti, a koristeći ugled ovog doma i pravo ove govornice, hoću da kažem sledeće - ima onih kojima je Kosovo i Metohija daleko i kojima će ostati neshvatljivo zauvek. Ti koji su u svetu dobri preko naših leđa, oni jesu po svom delovanju vrlo opasni, jer se nazivaju Srbima, ali na sreću, njihov je uticaj beznačajan. Ima onih koji poznaju značaj Kosova i Metohije, njegovih manastira, prirodnih blaga, mogućnosti tržišta i veličine biračkog tela, koji će iz svojih razloga, ljubavi ili interesa, učiniti sve napore da ovaj prostor sačuvaju.
Ali ima nas kojima je Kosovo i Metohija život. Nismo birali mesto rođenja, nismo ni otišli, ni pobegli, ne zato što smo manje vredeli i ne zato što nismo imali kuda, već zato što verujemo da je Srbija i u Vučitrnu, i u Novom Sadu, i da će ova vlada sa merama koje preduzima, rešenošću koju ima, učiniti sve da ubedi one koji misle da se zagledanjem u tuđe dvorište i očekivanjem pomoći od onih kojima je stalo samo do svog interesa, jednostavno ne može oduzeti Kosovo i Metohija. Hvala. (Aplauz.)

Spadam u red ljudi koji nikada svoju struku zarad politike nije stavljao pod noge i danas imam zadovoljstvo da govorim o zakonu koji je iz moje struke i oblasti. Volela bih da jedan tek pozitivan početak, koji označava sasvim novi kurs u radu ove vlade, osnažim tako što ću početi od primedbi iznetih na ovaj zakon. Neke su osnovane kao strah, ali nisu kao činjenica.
Ne znam kako može da stoji primedba da je ovo dvanaesti tekst zakona i da se to vezuje za stabilnost poreskih propisa, ako se radi o smanjenju poreskih stopa. Znači, kako nekome može biti problem da nije računao sa ovom izmenom, a ona za njega znači manji trošak poslovanja. Ja izuzetno razumem potrebu za oponiranjem, za kritikom, jer to i jeste smisao opozicije i njenog bavljenja politikom, međutim iskrenost političkog nastupa podrazumeva sledeće. Opozicija se bavi politikom da bi jednog dana došla na vlast, ali iskrenost podrazumeva da bavljenje politikom ne znači i obmanu javnosti.
Razumem strah gospodina Mikovića da smanjivanje poreskih stopa, koje je u obrazloženju lepo dato, ne mora to isto da znači u praksi, ako konkretna rešenja nisu dovoljno jasna. Imali smo takvih slučajeva ranije. Međutim, ako se ovog puta ne ide ni na nikakvu izmenu u obračunu sa bruto na neto, odlično se sećate takvih izmena Zakona, zaista smatram da je neosnovan strah, da ono što se naziva smanjenje poreskog opterećenja neće to sutra u stvarnosti i biti.
U potpunosti tvrdim, a i sami ste svedoci ovog zakonskog projekta, da se ide na jedno široko polje pojednostavljena zakonskih propisa, koje će sutra u primeni značiti ono rešenje koje je u predlogu i sadržano. Bez obzira na to što ovaj zakon jeste dovoljno afirmativan sam po sebi, jer za četvrtinu smanjuje poresko opterećenje, moram da podržim ono što su Ministarstvo finansija i čitava Vlada počeli da rade u smislu sprovođenja poreskih propisa.
Znači, ne samo jedno verbalno zalaganje za jednostavne propise, za oporezivanje koje ne znači eksproprijaciju imovine, nego oporezivanje koje znači jedno razumno zahvatanje iz dobiti. Smatram da je to put kojim i dalje treba ići.
Zato je potpuno neosnovana primedba, nalazim da je potrebno da se na nju osvrnem, da je izmena dela zakona koji se tiče oporezivanja trgovinskih radnji restriktivna, jer pod privredom se ne smatra samo trgovina, i kao što u obrazloženju i piše, ne samo po statističkim izveštajima, nego i po onome u šta možemo da se uverimo u dnevnom životu, a to je brojnost trgovinskih radnji. Znači da mi tu oblast ne treba da stimulišemo dalje na ovaj način i da budžet, od koga očekujemo da reši mnoge druge probleme, uskraćujemo za jedan deo prihoda.
Dodatni razlog da se ovo učini i donese zakonsko rešenje u kome kaže da je uslov da novoosnovana radnja, na primer na nerazvijenom području, ostvari pravo na poresko oslobođenje jeste da i prikaže dobit. Svi ste vi na direktan ili indirektan način svedoci na koji način se računovodstveni izveštaji, pa i sam završni račun, uslovno rečeno falsifikuju.
I, zaista se falsifikuju, jer je siva ekonomija nešto što nije samo ono što je neobuhvaćeno potpuno, nije to ulični šverc. Siva ekonomija pokriva jedan dobar deo navodno legalne aktivnosti, gde se u stvari ne prikazuje sva ostvarena dobit. Smatram da je ovaj zakon jedan od prvih pokušaja da se taj deo dobiti, koja se ostavlja u stranu, u stvari uvede u oporezive tokove.
Mislim da je vrlo ozbiljno otvoreno reći da se ova vlada neće libiti da uzme od onog ko ima. Takav i jeste porez koji treba da obuhvati sva godišnja primanja i smatram da će naići na vrlo pozitivan odjek u široj javnosti, da ova država hoće da uzme od onog ko ima, da transfer državnog blaga napravi na najpravedniji i najpošteniji način.
Mislim da bi bilo vrlo ozbiljno od svih onih koji učestvuju u parlamentarnom životu, bez obzira da li su na strani pozicije ili opozicije, da ovoj vladi omoguće da to i učini. Hvala.

Mi smo ovde zbog zakona, a ne zbog nekih personalnih odnosa. Ne znam koju drugu reč da upotrebim ako se smanjenje, a bez promene obračuna ličnih dohodaka naziva nečim što nije izvesno da je to. Kako da nazovemo nekog malo lopovom ili lopovom. To odlično znate kao pravnik. I, zašto da ne govorimo o nespornim stvarima koje su pozitivne i zašto da kažemo da je teško nekom da primenjuje zakon, iako mu on ide u prilog.

Nemojte da me spuštate na nivo rasprave u kojoj treba da savetujem nabavku literature i stručnih časopisa, vrlo jeftinih, gde postoje prečišćeni tekstovi zakona. Ali, jednostavno, ono što stoji, stoji. Smanjenje poreskih stopa, poreza i doprinosa, po ovom zakonu, bez obzira na to kako ga neko tumači ili ne, on jeste smanjenje i rasterećenje privrede.

Ostaje otvoreno pitae da li će to smanjenje biti iskorišćeno, da ta razlika koja iz preduzeća ne treba da ide u poreske organe bude upotrebljena za neke druge namene, proizvodne, ili u potrošnju - o tome bismo možda mogli da razgovaramo.

Ali o ovom, da ovaj zakon jeste pozitivan, i da je prvi i da kao takav treba da bude pohvaljen i da o njemu ne treba da postoji trunka sumnje, takođe stoji. Kada govorimo o stabilnosti poreskih propisa, uvek se kaže da poreske obveznike ne treba uznemiravati novim zakonima, ako su koristi od takvih propisa beznačajne. Pa, da li je beznačajno smanjenje od 24%?

Reč - dve o posredniku koji se traži od strane Albanaca i koji se sam velikodušno nudi, ne na način slobodnog prepričavanja njihovih akcija, već na način kako oni sami o sebi govore, i to kroz knjigu Zbignjeva Bžežinskog. To je čovek čije je ime vama verovatno poznato, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Sjedinjenih Američkih Država od 1977.  do 1981. godine.
To je jedan od najuticajnijih ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama i danas. Nedavno je objavio knjigu pod nazivom: "Velika šahovska tabla, američko prvenstvo i njegovi geostrateški imperativi". Ovo delo liči na ono što bismo mi u našem jeziku nazvali nacionalnim programom i predstavlja viziju američke spoljne politike za 21. vek.
Bžežinski je u svojoj knjizi brutalno otvoren, on više ne govori o zajednici ravnopravnih naroda, o suverenitetu država, o demokratskim međunarodnim odnosima i univerzalnoj primeni ljudskih prava. On priznaje da je to samo retorika.
Bžežinski ne govori o ratu, ali pokazuje kako se kombinacijom pritisaka, ponudama za ekonomsku i političku saradnju i veštog korišćenja (naglašavam) međusobnih nacionalnih sukoba i unutrašnjih slabosti, može postići cilj da Amerika sačuva svoju imperijalnu premoć, makar za još jednu generaciju, a ako može i duže.
Za one koji ne sarađuju, pa makar to bila i Kina, koju uvažavaju po svojoj veličini i moći, predviđeno je da im se spolja otvore svi njihovi unutrašnji problemi. Pokušaj interacionalizacije i stvaranja problema Kosova i Metohije je pokušaj disciplinovanja jedne države, države Srbije. I to je Amerika, i to je njen nacionalni interes.
Neka građani sami prosude koliko treba dozvoliti mešanje nekoga ko sebe smatra hegemonom, upoređujući svoje carstvo sa vizantijskim.
Teška vremena u kakvima se nalazimo zahtevaju veliku mudrost. Mudrost može biti privilegija pojedinca, božji dar, ali je nesporno da postoji jedna mudrost, koju niko ne može da opovrgne, to je narodna mudrost.
Referendum je takođe legalan način da ta narodna mudrost, a s druge strane i odgovornost, dođu do izražaja i niko ne može reći da je ovaj referendum zaklon za Vladu ili bilo kog pojedinca.
Ovaj referendum je, u stvari, naša želja da toj Americi pokušamo pred svima drugima da stavimo do znanja da nas ostave na miru, samo da nas ostave na miru.
Ja, koja sam sa Kosova i Metohije, nisam za to ni zaslužna, a ni kriva. Međutim, baš zbog toga što sam sa Kosova i Metohije, što mi tamo žive deca, ostatak porodice, prijatelji i svi ostali, dokazuje da sam posebno zainteresovana, da me ova država nagradi za svo strpljenje, što živim i što svi dole koji živimo, živimo i čekamo da se taj problem reši, da nas nagradi time što će nam pokazati čvrstu rešenost da ovaj problem počne da se rešava.
Za početak smatram da je sasvim dovoljno da to rešavanje problema podrazumeva granice koje jesu i Ustav koji jeste, za sve ostalo moramo imati strpljenja i još mnogo, mnogo mudrosti.
Nadam se da nam ni jedno, ni drugo ne manjka. Hvala vam. (aplauz)