Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6979">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Gospodine Vujadinoviću, jeste načelna rasprava, ali ne možete da mešate investicioni kredit i frižidere Ante Markovića, i ličnu potrošnju, nema to veze jedno s drugim. Reč je o kreditu koji se dobija od nemačke Razvojne državne banke, koji iznosi ne 20, sporazum čitavu transakciju vezuje u 20 miliona, od čega je osam miliona donacija. Nema ni donacije ni kamate, ima samo troškove, gospodine. Ima troškova na ukupan iznos.
Znate koliko iznosi to ponderisanje? Rizikujem da pred javnošću Srbije dam okvirnu cenu ovog kredita i odgovorno tvrdim da ona nije ispod 6% na godišnjem nivou. Svi korisnici kredita, koji su koristili kredite od inobanaka, znaju da je najniža cena 6,85 do 7,13 na ovakvu vrstu kredita, na sličan rok i grejs period.
Nemojmo građanima pričati da je nešto lakše i bolje nego što stvarno jeste jer nema potrebe. Hoćete da razgovaramo otvoreno, sa činjenicama. Mi to uvek radimo na takav način. Nema potrebe da zamagljujete stvari i govorite da su neke druge kamate i troškovi od onog koji jesu. Ukupno zaduživanje jeste problem. Kod ovog kredita o kojem danas pričamo je problem što on nije u toj meri pozitivan, nije tako po dobrim uslovima kao što govorite, nije dovoljno reći preferencionalan.
Da li vi znate, bankar sam po struci, dugogodišnje iskustvo bankarsko imam, svaki kredit čija se kamata za period korišćenja približava vrednosti ukupnog kredita je prihvatljiv ili ne, ali ako prelazi kamata na godine korišćenja vrednost kredita, on je nepovoljan kredit. Ovaj je u granici da može biti povoljan, ali je problem da li se koristi i za šta.
Kažem vam koliko je to metara cevi zamenjeno, vodovodnih, za onaj raniji kredit za infrastrukturu u vodovodu ili ovaj za grejanje. Mi ovim kreditom finansiramo izvoz nemačkih proizvođača. Mi finansiramo Nemačku državnu banku, koja je ovde našla pogodno tle za plasman kredita. To je činjenica.
Da vas podsetim, kada je trenutno predsedavajući, gospodin Albijanić, podneo amandman kojim je tražio da se pod šapu i kapu gospodina Dinkića stavi i ona Agencija za infrastrukturu, upravo je ovo bio razlog, jer preko te agencije se plasiraju svi ovi krediti. A da je to unosno, govori vam i činjenica da se gospodin Dinkić s teškom mukom odrekao kontrole nad onim što je 2006. godine potpisao.
Pozivam vas kao ekonomistu da o ovim stvarima zaista razgovaramo samo jezikom činjenica.
Ja bih samo da one koji se pozivaju na objektivnost i na pažljivu upotrebu reči upozorim da najbolje delujete ličnim primerom. Gospodine Vujadinoviću, vi ste se diskreditovali kao poslanik i kao ekonomista u pozivanju na objektivnost kada se govori o bilo kojoj temi. Učestvovali ste u skupštinskom radu, u raspravi o budžetu, a onda ste u listu "Danas", za koji pišete kolumnu, zaboravili da su poslanici SRS govorili koliko je prihoda ostalo van budžeta, ne slučajno, ne iz nestručnosti, nego sa namerom. Zaboravili ste da smo govorili ovde da je provizija način vršenja vlasti, i sve što smo govorili, i napisali ste kolumnu u kojoj ste pisali o cenama supe, kolača i hrane u skupštinskom restoranu.
To je objektivnost i rasprava o budžetu čoveka koji za govornicom citira sam sebe. Razumem kada to radi javni servis, onaj koga plaćaju vlasnici televizije, pa pokušava da zanemari ono što se ovde govori, razumem da mnogima nije stalo da građani uporede ono što na televiziji čuju kao izveštaj ili na radiju, svejedno, a da potpuno drugo imaju prilike da čuju u ovoj sali, ali zaista vas molim za minimum objektivnosti, jer vi znate da se vrlo vešto može lagati i kada se istina delimično saopštava. Tačno je da su cene u restoranu takve, ali to nije suština rasprave o budžetu, a tako ste nazvali svoju kolumnu.
Samo još jednu rečenicu; dozvoljavam vam da je vama Kant iznad boga, ali Dostojevski kaže – ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno. Ako se predsednik Srbije ne ponosi time što je predsednik, onda je zaista sve moguće u ovoj državi.
Podnela sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o carinskoj tarifi, član 6. Kada vam budem pročitala jednu rečenicu tog člana 6. u njoj ćete videti svu doslednost Vlade u nameri da svoju vlast vrši na nezakonit način, uredbama, i svu upornost Srpske radikalne stranke da na to ukazuje i pokušava da to spreči.
Član 6. kaže – ako to proizilazi iz obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima – onda nedostaje reč na kojoj ja insistiram, da su oni ratifikovani u Skupštini – Vlada može za 2007. godinu uredbom uskladiti nomenklaturu Carinske tarife koja će se primenjivati. Znači, uredbom definišete subvencije, vrlo selektivno, određenim delatnostima i preduzećima. Pričali smo o tome povodom budžeta. Nema zakona o subvencijama, zakona koji bi definisao kriterijume, poznate svima, i pristup koji je za tržišnu ekonomiju definisan kao jednake šanse svih građana.
Uredbom o stranim direktnim investicijama vi pospešujete zapošljavanje i, kako je to moj kolega Krasić rekao, u toj uredbi se tačno vidi da više ne postoji ni Agencija za strana ulaganja, ni institucije, nego postoji gospodin Mlađan Dinkić, koji se pita i kome se na uvid podnosi npr. garancija, da je uslovno nazovem, za dobru realizaciju posla.
Znači, princip je da ova vlada, odgovorno ponavljam, vrši vlast ne na zakonu zasnovano, u jednom delu, ne uz saradnju Skupštine koja će o tome da raspravlja i da građani čuju argumente za i protiv, nego uredbama, koje su stvar iznude, kratkotrajnih rešenja, koja nisu apsolutno prihvatljiva.
Zašto je to važno? Vi imate nespornu većinu i zašto onda ne želite da to što je potrebno kao preduslov za realizaciju, govorim u ovom slučaju o sporazumu CEFTA, završite ovde u Skupštini? Imam sumnju, koju javno izražavam, da bi neki stav te carinske tarife mogao upravo biti onaj koji je pominjao juče gospodin Paja Momčilov, da bi se možda mogle transportovati ili skladištiti čak i raznovrsne materije i otpadi, možda. Svaka tajna i svaki rad iza zatvorenih vrata rađa sumnju.
Ali, nesumnjivo je neophodno da sporazum, koji u velikoj meri utiče na poslovanje privrednih subjekata u zemlji i koji proizvodi posledice na sve nas, bude ratifikovan u ovom domu. Ta ratifikacija je ustavna obaveza, po članovima 194. i 195, hijerarhije međunarodnog i domaćeg prava. I, onako kako su vam mentori, darodavci, govorim opet o međunarodnom ugovoru o starateljskom fondu koji je dao pomoć od šest miliona da se radi privatizacija onako kako njima odgovara i da se plaćaju provizije za uspeh u privatizaciji... Taj sporazum je, po zahtevu donatora, ratifikovan u Saveznoj skupštini. Znate iz kog razloga? Jer obavezuje neku buduću vladu da jednom ratifikovan ugovor ne raskida, ne poništava, jer bi to proizvelo veću štetu nego njegovo neprimenjivanje.
Isto tako ćete sporazum CEFTA morati da ratifikujete. Trebalo je to da bude do polovine 2007, po dinamici, i to iz razloga da neka nova buduća vlast, možda radikalska, svi se boje, nema blagonakloniji pristup prema domaćoj proizvodnji.
Da ima drugačiji odnos prema liberalizaciji, koja je sinonim za otvaranje tržišta za multinacionalne kompanije i, slobodno mogu da kažem, za proizvode i sumnjivog kvaliteta.
Iz tog razloga, da promena Vlade ne dovede u pitanje jedan ovakav projekat – koji se zove ''čekaonica ispred Evropske unije'', jer CEFTA to jeste, to je čekaonica ispred Evropske unije, ako uopšte CEFTA bude postojala do momenta kada budu odlučili da naša zemlja možda zaslužuje da uđe u taj krug – njima je ratifikacija potrebna kao garancija, a nama nije.
Ja razumem vašu želju da se u CEFTA-u uđe i pored negativnih posledica, o kojima ne obaveštavate javnost. Jer, smisao svakog od tih ekonomskih regiona, koji jesu i politički regioni, jeste upravo taj da članicama unutar regiona obezbedi pogodnosti, ali da se onaj van regiona diskriminiše. Ja znam da mi želimo da izbegnemo tu diskriminaciju, ali ne tako da bukvalno dovodite građane u zabludu da je sada nama otvoreno novo tržište, jer smo mi po bilateralnim sporazumima mogli da radimo i trgujemo sa tim zemljama.
O sporazumu CEFTA ću govoriti kada njegova ratifikacija bude na dnevnom redu, za šta se zalažem. Ali, molim vas, gospodine ministre, da ozbiljno razmislite, radi vas i neke istorije koju očekujemo svi mi, da ne preuzimate ličnu odgovornost, kao predlagač u ime Vlade, za ono za šta treba da preuzmemo odgovornost svi mi. Preuzimamo je na dva različita načina. Vi insistirate na koristima, u koje mi sumnjamo, ali iza vas ostaje, kada se to ratifikuje ovde, dokument koji je prošao regularnu proceduru. Nama radikalima ostaju stenogrami, ako ništa drugo, i sud javnosti da smo se protivili lošim odlukama koje imaju štetne posledice.
Da ste poštovali jedan takav princip ne bi se desilo da ja danas pred javnost iznosim Zakon o potvrđivanju (znači ovaj je potvrđen) Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji, pored onog međunarodnog ugovora o tzv. donaciji, smatram jednim od najvećih propusta DOS-ovske vlasti od 2000. godine do danas. Šta je najspornije u ovom zakonu? Trećeg jula 2002. godine objavljen je "Službeni list"; Vojislav Koštunica ga je 1. jula potvrdio 2002. godine, a u "Službenom listu SRJ", broj 11 od 2002. godine, u februaru mesecu 2002. godine, dobro me slušajte, objavljen je "Službeni list", koji je imao samo jednu stranu, u kojem je pisalo da se na osnovu Zakona o potvrđivanju, koji je donet četiri meseca kasnije, iščistio bilans Narodne banke od gubitaka. To je zasluga Mlađana Dinkića da je Narodna banka prvi put u svojoj istoriji iskazala gubitak. Da li shvatate o čemu govorim? Donosite zakon u februaru, na osnovu zakona koji će biti donet u julu mesecu. To je sramota za sve nas.
To što je Sporazum o sukcesiji urađen za pet dana, od 22. do 23. aprila, i od 21. do 23. februara i od 9. do 10. aprila 2001. godine, za pet dana, a o njemu je raspravljalo šest međunarodnih posrednika šest punih godina... Vi ste u roku od pet dana predali sve zlato koje je još Kraljevina imala; jedan od vrsnih ekonomista, gospodin Labus, išao je u Bazel da traži zlato i rekao da ga nije našao, jer na njemu nije video žig Kraljevine Jugoslavije. To zlato je rafinisano 1939. godine i imalo je samo sertifikat o kvalitetu. Ekonomisti će znati kakva je uvreda da jedan ekonomista razmišlja u materijalnim kategorijama, umesto u vrednosnim, i kaže - nismo zlato našli, pa ga nema.
Draga gospodo, potvrđen je sporazum po kojem... Neću da pričam o tome kako su podeljene ambasade, konzulati. Pričam o tome kako su nestale materijalne vrednosti. Nije tačno da su nestale. Ali, strašno je da danas veliki broj izbeglica, ljudi koji su zaradili penziju, koji imaju imovinu, po nesprovedenom zakonu, potvrđenom u ovoj skupštini, danas ne mogu da realizuju svoja osnovna prava.
Dragi kolega, o ovome govorim kao o principu, govorim principijelno o pojavama i o načinu kako ne treba vršiti vlast. Svaki amandman koji je podnela Srpska radikalna stranka za građane je u stvari uputstvo kako bismo mi vršili vlast da smo u prilici.
Molim vas, radi vas, radi zajedničke podele odgovornosti, sve ono što ovaj narod treba da čuje, makar to bilo i loše, neka mu to kažu njegovi narodni predstavnici, u domu koji je za to ovlašćen, svoje argumente za i svoje argumente protiv. Između ostalog, kao što se zaturilo zlato, biće vremena da postavimo i pitanje ko rasprodaje svu imovinu banaka koje su u stečaju u jednom danu 2001. godine nestale. I ne samo šta je sa njihovim umetničkim slikama, poslovnim prostorom, nego i novcem koji se nalazio na računima tih banaka.
Da zaključim, dobar sistem nije onaj koji zahteva savršene ljude, jer svi ljudi imaju ljudske slabosti; dobar sistem je onaj koji onemogućava da se na tim slabostima dese propusti, zbog kojih ćemo svi trpeti, i koji te propuste mora da svede na minimum. Zahvaljujem se. (Aplauz.)
Zakon o PDV-u i član 8. sa amandmanom koji, u stvari, proširuje krug poreskih oslobađanja za finansijske transakcije, da ih tako nazovem, govori o doslednosti ove vlade i, takođe, meni omogućuje doslednost u kritici te Vlade.
Zahtev da se investicioni fondovi u svojim uslugama oslobode poreskih obaveza istaknut je u Beloj knjizi, knjizi stranih investitora, čijim se interesima, pre svega, rukovodi ova vlada. Na strani 22. kroz Zakon o investicionim fondovima, ministar finansija, nezavisno ko je ministar, dobio je primedbu da su visoki troškovi trgovanja na tržištima kapitala, uključujući i nepovoljno oporezivanje transakcija i sledi preporuka da treba smanjiti poreske obaveze investicionih fondova, u sklopu opšteg nastojanja da se podstiče finansijsko tržište.
Dragi građani Srbije, nemam ništa protiv da se finansijsko tržište stimuliše, ali u trenutku kada imate rastući deficit tekućeg računa, kada imate takvu ekspanziju kredita, kakvu mi imamo, da li nam zaista nedostaju samo finansijske spekulacije kao potreba u kojoj ćemo naduvavati i izmišljati zaradu koja ne postoji?
U trenutku dok imate prepune kafiće mladih koji sede i ne rade, a kada ekonomski to nazivaju neiskorišćenim potencijalom koji se zove ljudski rad, šta mi, kao društvo, treba da upotrebimo kao potencijal za stvaranje novih vrednosti?
Da li se možemo rukovoditi onom sebičnošću uzdignutom do vrline, onako kako to kaže Adam Smit, "privatni interes će dovesti do opšteg interesa"?
Nije tačno. To prosto, po definiciji, nije tačno, jer sebičnost koja je rukovođena sopstvenim interesom ne može da dovede do opšteg boljitka.
Dokaz za to su afere "Vord koma", "Enerona", najvećih svetskih kompanija u kojima su bile uključene najveće svetske kompanije, banke, knjigovodstvene firme i revizorske institucije.
Za građane, da prevedem na najjednostavniji jezik, naduvavanje vrednosti deonica, akcija, od strane menadžera kojima je profit ispred savesti, ne uvećava ni društveno bogatstvo, ni zaradu. To je moguće jedino u državi koja se zove SAD i koja ne mora da proizvodi robu da bi nešto zaradila.
Samim tim što može da štampa dolare koje neko prihvata kao vrednost, bez obzira da li iza njih stoji zlato, a ne stoji, jer je to pokriće ukinuto 1971. godine, zato što je za tu valutu vezana vrednost dolara za petrodolar, odnosno za naftu.
To je jedina država koja može da stiče, a da ne proizvodi nešto. Svi drugi moraju da proizvedu, pa da u razmeni dobiju nešto za uzvrat.
Mi ne smemo sebi da dozvolimo da rukovodeći se direktivom EU i zahtevima stranih direktnih investicija, odnosno investitora koje rukovodi profit koji je ispred savesti, da stimulišemo brokere i menadžere kao najbolje plaćena zanimanja. Mi ne smemo sebi da dozvolimo da ikoga uveravamo da se ni iz čega može stvoriti nešto.
Naduvavanjem akcija, naduvavanjem berzanskih tržišta, mi nećemo stvoriti nove vrednosti.
Samo da vam dokažem da sam za ovu inicijativu ispred SRS principijelno, a ne zato što su učesnici na berzi raznovrsni špekulativni fondovi i vlasnici koji naprave pometnju, pokupe kajmak, pa se izgube, i što su dragi građani jedni te isti ljudi, oni, koji su uvek dobitnici na berzi. Zna se, najveći broj gubitnika je među svima nama ostalima.
Ne rukovodim se tom logikom, a da se ne rukovodim, reći ću vam da podržavam rad dobrovoljnih penzijskih fondova i o tome ću govoriti u okviru nekog od sledećih amandmana, jer je jedan od njih osnivač, ovde prisutni, moj uvaženi kolega, gospodin Vlahović, kao ''Eki investment'', iako ne podržavam njegove delatnosti i delatnosti njegovih kolega u nekim drugim oblastima, u ovoj oblasti dobrovoljnih penzijskih fondova i upravljanja njima podržavam.
A, da li je to moralno sedeti ovde, a dobiti dozvolu od Narodne banke, pa osnivati prvi penzijski fond, garant kao četvrti koji se u ovoj državi osniva i pretenduje da pokrije 20% kapitala, o tome će ceniti građanin, a ne ja. U smislu podrške toj delatnosti ću govoriti u sledećem javljanju.
Amandman kolege Dragana Živkova-Džaje, govori o tome da se predlaže povećanje donje granice ukupnog prometa na osnovu kog se stiče mogućnost optiranja za ulazak u sistem PDV. Zaista mi je besmisleno obrazloženje koje daje Vlada u sledećem smislu – ako je reč o oporezivim proizvodima, ne o onima koji nisu oporezivi ili su u sistemu oslobađanja, svi ti mali, a da ih uslovno nazovem mali, učesnici u prometu već su na jedan način diskriminisani, jer obveznici PDV nerado sa njima rade, jer njihov ulazni PDV ne može im biti odbitna stavka.
Znači, govorimo o proizvodima koji se oporezuju. Velike firme, velika javna preduzeća, oni koji imaju državno učešće ili većinsko učešće predstavnika države u kapitalu, a akcionarska su društva, ne moraju imati neizostavni državni kapital.
U sprovođenju sistema javnih nabavki nerado rade sa takvim firmama. Znači, već se sužava krug onih sa kojima oni mogu da posluju.
S druge strane, one koji su do sada imali limit dva miliona, predstavljaju grupu preduzetnika i pravnih lica koja se bave raznovrsnim delatnostima, a u narodu ih zovu paušalci. Pa ima jedna grupa lekara, stomatologa, privatnih advokata, pa marketinških agencija i uslužnih firmi koje ovim predlogom zakona ostaju van prave kontrole i zato ne pospešujete nego podstičete malverzacije i manipulacije, time što će oni ne fiskalnom kasom, ne računom, ne pojedinačnim računom, biti podstaknuti da prikažu svaku učinjenu uslugu, nego naprotiv, imaće neki paušalni iznos za plaćanje poreza.
Znači, ne paušalno oporezivanje, nego paušalno plaćanje poreza na određeni promet, čime vi šaljete jasnu poruku da agencije tog tipa, razne kuće tog tipa preko kojih je vrlo lako moguće skrenuti novac iz legalnih tokova, imaju širi prostor za rad.
Ono što želim da kažem, ovo je zahtev nekih koji su vama bliski, ovo nije zahtev stranih investitora, ovo nije zahtev ni direktiva EU.
Nije istina da imaju onu neto poresku obavezu manju, ovo je prosto omogućavanje, odnosno odgovor na zahteve nekih koji to od vas traže, a to nije ni grupa preduzetnika, to nisu ni zanatlije, to nisu ni oni čije delatnosti želimo da podstičemo, već naprotiv, veliki broj onih kojima omogućavate da posluju u sivoj zoni prometa.
Ono što podržavam ukupno ovim zakonom jeste da omogućite razvoj dobrovoljnih penzijskih fondova i fondova za upravljanje njima. Mi kao društvo ako nam u ovom trenutku nisu potrebne finansijske spekulacije na berzi, a za koju ste nam pokazali u vreme izbora Tomislava Nikolića i nazvali to postupanje – pokaznom vežbom, pokazali da se jednim incidentom, jednim režiranim incidentom može dovesti do toga da akcije koje su inače imale sezonsko mirovanje i sezonski pad, jer su mnoge od njih izašle sa maksimalnih zakonskih 300% povećanja, u stvari mogu biti odličan poligon za političke igre, kada su u pitanju te vrste finansijskih manipulacija.
Kada su u pitanju penzijski fondovi, mi moramo kao društvo i prvi i drugi i treći stub razvijati uporedo, ali ono što nije dobro i što generalno nije dobro, gospodine ministre i za vas, i za vaše kolege, jeste da sve vreme pričate o privatizaciji javnih preduzeća. Jedan od kolega je danas i govorio o tome da država nije dobar privrednik i da treba nju izbaciti iz te delatnosti.
Ako država ne ume da se brine o građanima i o njenim interesima, šta ćemo. Ako je nekada neko govorio – dovešćemo Kineze da rade umesto vas.
Dovešćemo i mi neke Kineze kojima ćemo okačiti table sa oznakom ko koji resurs zastupa. To je uvredljivo za građane, i za zaposlene, i za Vladu, takav aspekt posmatranja.
Država mora da brine o privatizaciji i očuvanju svojih resursa. Ne sme da žuri da zadnja osiguravajuća društva koja ima privatizuje, tako da ih predaje drugim državama preko mešovitih preduzeća. Odlično znate o čemu govorim. Govorim o budućoj privatizaciji DDOR-a, gde će se navodno pojaviti "Triglav" kojem je vrlo značajan vlasnik slovenačka država.
Što se mi ne ugledamo na njih po tome da očuvamo državno učešće u bitnim i vrlo bitnim korporacijama, firmama, preduzećima, koje su strateške ne po tome što proizvode strateško oružje, nego zato što ih koriste kao strateško oružje u borbi protiv našeg naroda.
Jednostavno, ja vas molim, kada osnivate penzijske fondove i dajete dozvole, imajte na umu da je ta firma garant koju je osnovao gospodin Vlahović sa jednim procentom učešća, registrovao je 16. novembra. Vlasnik je 99% "Prva pokojanska družba" iz Ljubljane i ona je osnivač sa 99%.
Dragi građani, gospodin Vlahović ima reč i ima papir. Ja njemu pokažem zakon, on meni kaže – nije.
Govorim iz Registra izvađenu strukturu, nije ništa sporno. Ja tek imam nameru da poentiram i da ja ne zaslužim aplauz, nego da zaslužim da neko malo ozbiljnije razmisli o ovim pojavama.
Gospodin Vlahović je suvlasnik "Eki investment" i on je sa 1% osnivač ovog novog penzijskog društva. Šta je on uložio? On je uložio minimum za osnivanje novčanog kapitala ovakvog fonda i ovakav fond je milion evra, a 10.000 evra nije beznačajna suma, ali nije ni nemoguće zaraditi je.
Zanimljivo je da je neko ovde rentirao politički uticaj i mogućnost da pod strogim pravilima dobije dozvolu i nije vrednost koju je on uložio 1%, nego njegov nesumnjiv politički uticaj i to jeste sporno za nas kao društvo.
Još jedan detalj imam. Postoji jedna grupa ljudi koje ja lično uvažavam kao stručnjake. Međutim, prosto je nepodnošljivo za tržišnu ekonomiju da jedna te ista ekipa ljudi bude na čelu upravnih odbora finansijskih kuća, sportskih društava i medijskih kuća.
Od berze, medija, preduzeća, do sportskih organizacija, jedni te isti ljudi. Da li mi dopuštate da pročitam, to je javna isprava? Ovde je član uprave i managing board Pava Zečević. To je supruga gospodina Danka Đunića čije se ime pojavljuje i u jednoj i u drugoj i u trećoj oblasti, sa jednom te istom ekipom ljudi u svim tim oblastima. Da li znate šta je sporno?
Sporno je kada se organizuju obuke za nove menadžere u oblasti finansijskih usluga, upravo u penzijskim i investicionim fondovima, sa vrlo ograničenim brojem polaznika, 10 ili 15, pravo da se prijave i budu polaznici i da budu elita u toj finansijskoj oblasti imaju upravo ljudi zaposleni u "Eki investmentu" i u "Altisu" i u tim kućama. Dobićete dokumenat kojim dokazujem i to i to je podatak koji se može naći na sajtu prvih tih obuka koje su obavljene za ovu oblast.
(Aplauz.)
Ni jednu jedinu činjenicu, gospodine Vlahoviću, koju sam iznela niti ste, niti možete da osporite. Zaključke možete da dovodite u pitanje, a ja iznosim činjenice i govorim svoje zaključke u ime onih građana zbog kojih sam danas ovde. Vi možete sa tim da se složite ili ne složite, ali ne možete da izvrćete ono što sam ja rekla. Vi rentirate vaš politički uticaj, a sukob interesa je ono o čemu raspravlja Odbor za sukob interesa.
Ono što je radio gospodin Đelić i ono što je radio gospodin Pitić, time što je iskorišćena, u stvari neprimenjivanje članova 161. i 162. Zakona o radu, klauzula o zabrani konkurencije, odnosno o tome da ne možete informacije i podatke i tajne kojima ste raspolagali vršeći određenu vrlo odgovornu funkciju da zloupotrebljavate jeste nešto što ću vama sa posebnim zadovoljstvom da ponovim.
Gospodin Đelić će jednog dana verovatno odgovarati, a ja se nadam da će uskoro.
A podaci o tome ko je pregovarao sa Londonskim klubom, upućujem vas da pročitate u broju ''Ekonomista'', potpisnik je vrlo cenjen, ja cenim autora Tanju Jakobi, tada novinara, danas portparola guvernera, gospodina Jelašića, u trenutku kada je on prestao da bude u ekipi za pregovore, a bio ponuđen Đelić, pa u međuvremenu smenjen, doći ćete, a ja ću vama kao prijatelju da donesem taj tekst da ga pročitate, obiluje činjenicama koje su proverljive.
Vi lično niste pregovarali u Londonskom klubu, ali da li ste i na kakav način zaslužili mesto člana UO ''Erste'' banke, nekom drugom prilikom. Sada vama hoću jednu zanimljivu činjenicu da iznesem. Papir mi je u tašni, znate da ja bez papira ne razgovaram.
Kada neko ko radi u prodavnici boja, pominjala sam taj primer i namerno ga ponavljam, ponese sa sobom spisak kupaca, pa im se javi kad ode i kaže – ja otvorio svoju privatnu firmu, dođite sada kod mene da kupujete, a ne tamo gde sam radio, to se sankcioniše, zove se "no disklozer" klauzula, vi to znate i kaže se u žargonskom terminu – ko koga zove.
Ako firma u kojoj je radio dokaže da je on te ljude zvao da mu budu sada novi kupci, on ide na sud. Ali on kaže – ja sam njih upoznao i ranije, kako ćete vi dokazati da sam ja njih zvao.
Ja za vas, gospodine Vlahoviću, imam dokaz da ste kada ste napustili mesto ministra finansija sve samo uspešne firme obavestili na kojim vas adresama mogu naći za dalje i buduće kontakte. To se zove zloupotreba stečenog uticaja radi svog privatnog interesa, ja vam mogu pokazati taj papir, a vi odlično znate na koliko adresa je otišao.
Član 28. je predložio rešenje kojim su propisane novčane kazne da svi oni obveznici koji su bili u sistemu PDV, a sada više neće biti, naprave popis stanja i imovine i da ono što su iskoristili po zakonu, dok su bili obveznici PDV stave na papir i sa državom raščiste račune. Apsolutno ništa nemam protiv, naprotiv, zalažem se za odnos čistih računa.
Amandman koji smo podneli ustanovio je princip za koji se zalažemo, u međunarodnim odnosima, u ljudskim odnosima, i iznad svega u odnosima sa državom, a zove se reciprocitet, odnosno partnerstvo uz međusobno uvažavanje.
Ne može država da propisuje kaznene mere, da određuje vrlo visoku kaznenu kamatu za kašnjenje u plaćanju poreskih obaveza, a da sa druge strane sama svojim činjenjem, nestručnim činjenjem, namerno nestručnim činjenjem ili nekim pojavama koje se zovu ucenjivanje, dovodi određene firme na prosjački štap, uništava porodice i čini mnogo toga ružnog.
To nije stotinu slučajeva, ali neka je jedan u sto, neka jedan nevin strada, zakon nema smisla.
Znači, vi ste za lokalnu samoupravu u ovim zakonima predvideli kod budžeta kaznu, ukoliko neko ne poštuje ona ograničenja vezana za povećanje plata preko 10%, u odnosu na septembar mesec.
Da li ste ijednim zakonom ustanovili obavezu za svoje nadležne organe, institucije, finansijske policajce ili ljude zaposlene u poreskoj upravi ako naprave ovakav prekršaj. Mi to ovim amandmanom tražimo, ne očekujući da vi to usvojite kao rešenje, ali prosto da shvatite, ne može država samo da traži odgovornost, mora sa svoje strane da bude odgovorna.
Ja držim u ruci jedan predmet koji je sa presudom suda, koji se sažeo u jedan jedini novinski tekst koji se zove "Bankrot u režiji države", jedan pošten radnik poreske uprave vodio je postupak koji je ostao mrtvo slovo na papiru, jer ljudima i firmi kojima je oduzeta imovina, kojima je naplaćena navodno nezakonito obračunata poreska obaveza, po sistemu – plati pa se žali, a kada je greška ustanovljena presudom suda, niti je roba vraćena, niti je novac vraćen poreskom obvezniku.
O kakvoj državi je reč, o kakvom odnosu prema ljudima je reč? Dok neko za ovo ne odgovara, za ovakvo činjenje, ovo je slučaj iz Bačke Palanke, ima ih dva, ja ne očekujem da poreski organi rade svoj posao stručno ili da ga rade objektivno, ali ne možete vi kada vam dođe neko i ko treba da konkuriše u procesu javnih nabavki da kažete – platio si porez na dobit, a trenutno duguješ porez na firmarinu. Onaj porez na dobit je plaćen u iznosu od 100 hiljada, a duguje vam par hiljada i vi kažete, ne možeš da dobiješ potvrdu da si prema državi izmirio poreske obaveze.
To što je on po jednom osnovu u preplati, a u drugom, u minusu daleko beznačajnijem, pa tamo njemu protekne rok i ne prijavi javnu nabavku, to se vas ne tiče, ali mene nemojte uveravati da su institucije zgrade, da institucije ne misle svojom glavom, jer u ime institucija rade ljudi, a državu predstavljate vi, poreskim organima donosite propise vi.
SRS vam savetuje, uvažavanje onih od kojih se izdržavate, uvažavanje onih koji pune budžetsku kasu je minimum objektivnosti koji je neophodan i jednom se sa tim mora početi.
Ja vas molim, da zaista ozbiljno razmotrite ovu kaznenu odredbu kojom se i poreski organi dovode u ravan ljudi, koji nisu nedodirljivi, nepogrešivi i ono što je najvažnije nisu iznad svih ostalih građana. Hvala.
Dve stvari ne mogu da budu u isto vreme istinite, to da mi ne razumemo, odnosno da je oslobađanje za kerozin postojalo i ranije i ono što ste nam dali u Predlogu izmena i dopuna Zakona, a dali ste nam u članu 11. da se u tom i tom članu dodaju tačke 5. i 6. koji glasi, pa evo, za gledaoce, ta dodata tačka 5. i 6. je data krupnim slovima gde piše ''oslobođenja'', pa piše – oslobađa se gorivo za mlazne motore, kerozin, koje proizvođač prodaje itd. neposredno krajnjem korisniku za  avio svrhe.
Znači, nije postojalo, sada se oslobađa. Da je to tačno, a ne ovo što ste maločas rekli, stoji i u obrazloženju uz član 11. gde kaže – u cilju podsticanja razvoja avio delatnosti predlaže se oslobađanje od plaćanja akcize na gorivo za mlazne motore, kerozin itd.
Jednostavno, verujem onome što ste napisali, predali u 250 primeraka i po tome smo i podneli amandman, a u vezi sa ostalim derivatima i frakcijama nafte, kolega Sekulić će vam podrobno i stručno obrazložiti, da ne bismo unosili dalje zabune.
Poštovani građani Srbije, poštovane kolege...
Rečima "poštovane kolege" obraćam se onima koji su od petka od 16 časova, kada je predlog budžeta donet u Skupštinu i dat nama na uvid, imali strpljenja da ga čitaju, da ulažu amandmane, poslanicima koji ovde nekoliko dana o tome raspravljaju vrlo strpljivo, bez osećaja za umor, sa osećajem za odgovornost, jer je reč o budžetu vrednom osam milijardi evra, žele da okončaju raspravu na način kako to dolikuje narodnim predstavnicima, narodnim poslanicima.
Molim za još nekoliko minuta pažnje one koji se neće radovati posle informacije koju ću izneti, većinu onih koji su otišli da gledaju utakmicu, da se odmore, popiju po neku i da ovde dođu i uz nered pokušaju da završe raspravu o budžetu glasanjem koje će svima nama, ne verujem, doneti mnogo dobra.
Mene nećete dekoncentrisati, ali ja vas želim da upozorim i verujte mi, šest godina čekam ovaj trenutak. Šest godina čekam trenutak da dokažem koliko je teška odluka koju ste 2001. godine doneli usvajajući međunarodni sporazum donacija o starateljskom fondu.
Od tada obećanih šest milijardi dolara dobili ste donaciju od šest miliona evra, za koju ne mogu da tvrdim da je donacija, jer u budžetu, a to je tema rasprave, piše da se za tu namenu, za reformu bankarskog sistema i podršku privatnom sektoru, vraća kredit. Ne znam kada ste ga uzeli, pod kojim uslovima i sumnjam da je ono što ste rekli da je donacija u stvari kredit.
Poenta amandmana koji sam podnela i koji će ujedno biti definicija vladavine DOS-a, a koju ja zovem provizija kao način života, svima će postati jasna, neće ostati nijedna nedoumica.
U članu 23. ovog budžeta, koji je, ponavljam neupućenima, samo rasporedni zakon, a ne onaj koji ustanovljava prava, napisali ste kako će se trošiti jedan deo sredstava od privatizacije. Ja sam amandmanom zatražila da nam se dostavi, prvo vama, ministre finansija, a onda i nadležnim odborima Skupštine i za privatizaciju i za finansije, izveštaj o sredstvima ostvarenim od prodaje kapitala u postupku privatizacije.
Ako neko misli da takav izveštaj postoji, varate se, jer tražim izveštaj pre isplate provizije u visini od 5% od ugovorene cene određene ovde pominjanim pravilnikom, koja se ostvaruje zaključenjem ugovora, Pravilnikom kojim je gospodin Bubalo 2005. godine precizirao visinu provizije od 5%, ali je ona ustanovljena 2001. godine; znači, naplaćivana, jer je ustanovljena, sve vreme, ali je samo ozvaničena Pravilnikom 2005. godine.
Strana 49 međunarodnog ugovora, "Službeni list", broj 8, donet u Saveznoj skupštini u septembru a odštampan 24.10, da se što kasnije vidi, piše – naknada za uspeh u postupku privatizacije, ukoliko se takav uspeh postigne, biće isplaćena iz sredstava ostvarenih prodajom preduzeća i neće biti finansirana iz donacija.
U ovom Službenom listu - međunarodni ugovori, propisan je, znaju ovde mnogi, čitav postupak privatizacije, koji je tek kasnije ozvaničen zakonom, i svi organi koji će je sprovoditi.
Zakonom o privatizaciji, članom 41. precizno je regulisano da ugovorena cena, gospodine Vlahoviću, za postupak privatizacije podrazumeva kada se odbiju troškovi, znači, posle izmirivanja troškova prodaje u postupku privatizacije, a ti troškovi su troškovi za angažovanje finansijskih i pravnih savetnika, naknade za javne pozive, čitam drugi stav člana 41b; znači, po odbitku troškova koji su nužni i neophodni sredstva se uplaćuju Agenciji za privatizaciju, a u budžet, gospodine ministre, dobijate sredstva kada se izmiri i posebna naknada koja je Pravilnikom određena u visini od 5%. Zakonito, nema šta.
Pitam ja, drage moje kolege, da li će se tako lako preći preko obrazloženja koje neko ovde kaže.
Nego šta, ako uzmete vaše mobilne telefone ili papir i olovku i izračunate: 3,2 milijarde onog što zovu direktne investicije od prodaje kapitala, odnosno od privatizacije, 3,2 milijarde pa puta 5%, 160 miliona evra nije ušlo u budžet i o tome niko nema izveštaj. Ja tražim taj izveštaj za ministra finansija i za odbore.
Zašto tražim baš za ovog ministra i zašto mi je to zadovoljstvo? Gospodine Cvetkoviću, 19. novembra 2003. godine dali ste intervju u kojem ste rekli - u 2003. godini smo prihodovali 1,3 milijarde od privatizacije kroz prodaju. Tada je tih 5% bilo 60 miliona evra ili 4 milijarde 860 hiljada dinara.
U 2003. godini procenat i provizija, ustanovljena, nema zabune, 2000. godine kao obaveza, primenjuje se sve vreme i problem je što taj novac ne ulazi u budžet Srbije, i koliki je taj novac. Ovo nije insinuacija, ovo je računica. Dakle, 3,2 milijarde puta 5% je 160 miliona evra, 12 milijardi i 960 miliona dinara po kursu evra 81, ponavljam, 12 milijardi i 960 miliona dinara. Toliko, drage kolege, iznosi otprilike budžetski deficit, ali je zbir onoga što kažete uspeh ove godine, ono što odvajate za izbegla i raseljena lica, za sportske stipendije, Fond za mlade talente, studentski standard, učenički standard, i socijalna zaštita u budžetu Republike Srbije za 2007. godinu iznosi toliko.
Znači, da se niste, a sada dolazi ključ priče, zadužili prema svojim mentorima 2000. godine i da niste u Saveznoj skupštini usvojili ovakav ugovor, a tražili su da ga usvojite u Saveznoj skupštini, ne što su poštovali taj dom, nego što su znali da će vas jedino tako obavezati da ga poštujete, i što ste ga vi preuzeli kao praksu, jer je bila mnogo fina, jer je omogućavala npr. firmi "Citadela", u kojoj je radila izvesna gospođica čije ime ne želim da pominjem, ali je izabrana od strane Božidara Đelića... I mnogi sadašnji članovi Vlade, i neki koji to više nisu, a vaše stranačke kolege su, gospodine Cvetkoviću, iznosili su ozbiljne primedbe što je do kraja 2003. godine ta firma, bilo posredno kao podizvođač "Morgan Stenli" firme, bilo direktno, dobijala najveći deo poslova u ovoj oblasti; dok Božidara Đelića nije prošla ljubav, pa odlučio da sam otvori firmu "Altis" i da te poslove radi ili direktno ili preko "Rotšilda" (je l tako, gospodine Vlahoviću, možda je tu nešto zakačio i "Eki investment"), da li preko KPMG-a.
Kad budemo, drage kolege, dragi građani, videli izveštaj ko je na spisku onih koji su bili ne privatizacioni savetnici, ne govorim o njima, oni su regularni, moraju da pripreme posao, ne govorim o nezakonitim provizijama, ne govorim o Kolesaru, neotkrivenima, govorim o naknadi za uspeh u procesu privatizacije koji je ono što je bio zahtev donatora da im se nazovipoklon vrati u zemlju donatora, to sam objasnila prošli put, da je od šest miliona vraćeno četiri miliona i 830, ko je dobio te pare, ko je na spisku, ko su najčešći prijatelji nekih ovde od nas?
Zašto su tako visoke provizije ako ste danas u pripremi procesa privatizacije NIS-a definisali proviziju od svega 3%? Zašto je ova stalna pet, u vreme kad pričamo o platama, o socijalnim davanjima, o zemlji u tranziciji itd? Gospodine Vlahoviću, vi ste tu vrlo interesantni kao učesnik, lepa fotografija.
Pre nego vam pokažem sa sajta Vlade Srbije, info, Vlada Republike Srbije, ponavljam, ja prijatelje u BIA nemam, nemam tajne izvore, jedini izvori su vaši podaci, zakoni, službeni listovi i glasnici. Samo pažljivo čitam, onako kako to rade srpski radikali.
Ono što želim ovde da pomenem, novinari su vas upozoravali, drage kolege, u trenutku kada su vam pregovori sa Londonskim klubom trajali dugo, a Londonski klub, opet ću podsetiti, čine poverioci banaka od kojih je najveća "Kredi agrikol", koja je ovde kod nas poznata po tome što je kupila "Meridijan banku"... Malo mi ne priliči, ja sam dama, ali je taj posao posvađao dobre prijatelje Božu Đelića i gospodina Vlahovića.
Zašto je taj posao zanimljiv? Zanimljiv je zato što je u Londonskom klubu "Kredi agrikol" najveći poverilac za taj dug ove zemlje. Kažu da je do tog duga došla pre nego što je Boža Đelić bio ministar finansija, ne znam. Kažu da nema sa tim ništa ni gospodin Pitić. To je druga po redu, "Sosijete ženeral banka", koja je poverilac tog našeg duga.
Ali, novinari su vas upozoravali, citiram, da je došlo vreme da država pojedinim bankama iz Londonskog kluba pokaže zube, umesto što ih angažuje u procesima privatizacije, nagrađujući ih vrlo visokim provizijama. Za šta ste im davali proviziju? Gospodine Vlahoviću, vi i ja smo stari znanci iz Vlade Republike Srbije. Za ono što je "Službeni list" objavio u septembru 2001. godine, 28. ...
(Predsedavajući: Imate još minut, gospođo Jorgovanka.)
Gospodin Vlahović se 7. septembra već hvalio objavljenim oglasom, i zamislite za šta - za pripremu procesa privatizacije tri cementare. Vi i ja, kao stari znanci, znamo da je prethodna vlada potpuno pripremila proces privatizacije tih cementara i da tu nije bilo nikakvih troškova, a vi ste samo za taj deo posla angažovali ... Molim za pažnju!
Izabrali ste za finansijskog konsultanta HSBC banku i austrijsku kompaniju CMS iz Austrije; uveli ste austrijske konsultante do danas spornih koncesija do navodnog ulaska samo "Lafarža" u BFC, a uveo je tada već "Alpinu"; ja tek danas govorim o tome, da ne uđem u sukob interesa jer sam to znala kao ministar, ja to danas prvi put govorim o tome, što će reći da ste uveli provizije kao princip života.
Pričate o pravima građana, pričate o borbi za bolji život, a zanima vas da zadovoljite firme svojih mentora, prijatelja i ispuštate...
Ja ovim amandmanom hoću da vas nateram da izmenite Zakon o privatizaciji, da ne plaćate 5% i da ne izražavate lažnu brigu za dobrobit građana dok se ovako rasipa novac svih nas. To je ono što SRS ima da kaže u prilog protivljenja ovakvom budžetu i da još jednom jasno kaže – dok se budžet donosi u interesu Vlade i njenih prijatelja koji rentiraju prijateljstva i usluge, a protiv građana Srbije ili nedovoljno u interesu građana Srbije, mi ćemo biti protiv.
Poštovane kolege, reći ću vam rečenicu, kojom ću i da zaključim, svi mi ovde smo žrtva, očigledno, nekog nesporazuma koji postoji između dve učesnice u vladajućoj koaliciji DSS-a i G17 plus. Svi članovi odbora, kojima zahvaljujem na saradnji i na vrlo konstruktivnom odnosu u dogovoru oko zakazivanja i održavanja sednice, mogu da potvrde ovo.
Prvi nesporazum u radu Odbora nastao je predlaganjem kandidata za guvernera NBS. Na predlog zamenika predsednika Odbora Radeta Obradovića, koristeći analogiju iz člana 77. o tome kako se zakazuje sednica Odbora, dobili smo zahtev od šest potpisnika, čiji predlog sa biografijom guvernera čuvam, a imaju ga i svi članovi Odbora, da u roku od jednog dana zakažemo sednicu Odbora na kojoj bismo predložili kandidata.
Na predlog gospodina Tomislava Nikolića da najmanje dva dana unapred zakažem sednicu, kao predsednik Odbora, to sam i učinila. Onda smo prisustvovali prvoj, vrlo neprijatnoj, farsi, koja argumentuje ovo o čemu vam govorim, a to je taj nesporazum ili nerazrešeni računi koji se preko Odbora Skupštine, a, evo, i budžeta, pokušavaju raščistiti.
Kasnio je član G17 plus na sednicu i nisu imali većinu, bivši član G17 sa zamrznutim članstvom, pa aktuelni guverner nije dobio podršku Odbora. Takva odluka Odbora, sazvanog na predlog i sa potpisom šest članova Odbora, kasnije je u novinama tretiran kao besmislena sednica Odbora, kao da je nju zakazala opozicija, odnosno SRS, ili bilo ko drugi. Ne, bila je zakazana na predlog vladajuće koalicije i članova Odbora iz vladajuće koalicije .
Druga farsa, koju nisam želela da ponovim povodom budžeta, održala se povodom Predloga zakona o reviziji. Pošto vladajuća koalicija sada, zbog ostavke člana iz G17, nema većinu, dovela je u situaciju njih, odnosno vladajuću koaliciju, da napuštaju Odbor ubrzanim korakom, da ne kažem grublju reč, u trenutku kada su mogli biti preglasani od većine iz opozicije koja je u Odboru. Znači, ako nemate većinu da zakažete sednicu, koristite analogiju koju vam daje Poslovnik.
Apsolutno nije reč o bojkotu, i to je razlog zašto izlazim. Vrlo konstruktivno, i gospodinu Radetu Obradoviću, zameniku predsednika, rekla sam da nemamo nameru da opstruišemo rad Skupštine, naprotiv, da radimo vrlo konstruktivno. Tim podmetanjem, gde je guverner bio ismejan time što mu je obećano mesto, a u stvari se niste dogovorili, niste jedni drugima verovali da li da ostane na poziciji samo još godinu dana, pa dopuni mandat, što je besmisleno, ili da ga birate kao novog, što je jedino moguće, pokušali ste preko Odbora da namirite račune.
To je bilo smešno, neozbiljno i mene je stid, kao člana Odbora, što vi to radite preko Odbora.
U drugoj situaciji, osećala sam se neprijatno što se ne dogovorite da obezbedite većinu. Današnje prisustvo sahrani Siniše Aksentijevića, jednog od osnivača SRS-a, bio je razlog zašto se nismo pojavili, ali, i da smo bili tu, vladajuća koalicija je dužna da obezbedi kvorum.
Zašto je bilo preče da član G17 prvo zasedne u Vladu i napusti vašu koaliciju, to je pitanje na koje vi nemate odgovor, ili se odgovor sadrži u vašim neraščišćenim računima i nesporazumima, koje pokušavate da prevalite na Odbor, što je nedopustivo. To govori o značaju koji dajete Odboru u rešavanju ozbiljnih pitanja, što se prenosi i na raspravu.
Ovakav vaš neodgovoran odnos prema Odboru, jednostavno, ne dopuštam, ne u svoje ime, već u ime svih članova Odbora, i iz DS-a, i iz LDP-a i NS-a, jer su svi vrlo korektno radili i ponašali se prema utvrđenoj satnici i dogovorima. Menjali smo satnicu, u skladu sa odlukama predsednika Skupština o radu Skupštine, u devet časova, pa u jedan sat, nije išlo.
Još jednu vrlo bitnu stvar ...
Vama ne dugujem izvinjenje, ali moram da završim.
Dobila sam, kao i svi članovi Odbora, pismo od predsednika Skupštine da smo dužni da u roku od tri dana unapred zakažemo sednicu Odbora.
Kolege, koliko ste vi unapred obavešteni za svaku od sednica Skupštine koje ovde održavamo?
Čujete na televiziji kada se održava. To je nedopustivo.
Gospodine Aligrudiću, niste razumeli šta je tema. Tema je zašto predsednik Odbora za finansije ne može da izađe ovde sa mišljenjem Odbora za finansije na podnete amandmane. Tako vi to doživljavate. Po Poslovniku, to nije neophodan uslov za raspravu, ali mišljenje Vlade jeste bitno i neophodno.
Vi, gospodine Albijaniću, kao da nemate komunikaciju sa svojim članovima Odbora za finansije. Da li to negde piše da treba pokušavati tri puta dnevno sazivati odbor i zar vama nisu dovoljni pisani sazivi za održavanje sednica Odbora za finansije?
Ne možete prevaljivati odgovornost za to što Odbor za finansije nije zasedao na nedostatak saziva. O tome govore činjenice. Sazivi postoje. Sekretar Odbora je, hvala Bogu, živ i zdrav, kao i vaši članovi. Zaista je nedopustivo da nesaradnju unutar koalicije i pokušaj da skratite ovu raspravu o amandmanima, tako što biste jedan broj amandmana odbacili, prevalite na drugoga, a nijednog trenutka ne pominjete da je Predlog budžeta stigao i o njemu zakazana rasprava u roku od dva dana.
Da li je to dopustivo? Ja zaista ne želim da to dovedem u istu ravan. Mi smo svojom pripremom doskočili da u kratkom vremenu podnesemo amandmane, a kako ćete vi da rešite problem unutar koalicije i izađete sa jedinstvenim stavom, odnosno da obezbedite većinu za Odbor, to je pitanje na koje ne treba da ja dajem odgovor.
Podnela sam amandman na član 2, koji glasi: "Potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita i izdatke po osnovu otplate duga i nabavke finansijske imovine iznose 64,6 milijardi i obezbediće se iz privatizacionih primanja, kredita, donacija i prenetih sredstava iz prethodne godine".
Prvi stav je sasvim dovoljan da se kompletan budžet dovede u pitanje. Dakle, u jednom istom loncu, kao jedan te isti izvor, vi imate privatizaciona primanja, kredite, donacije i preneta sredstva iz prethodne godine.
Pre svega, molim ministra da sve kritike koje iznosimo, sva pitanja koja postavljamo, sve primedbe koje imamo, doživi na najdobronamerniji način i da ga ono što ne može od mase obaveza da vidi zaintrigira.
Mi smo srpski radikali, ljudi dobrih i iskrenih namera, koji i kao opozicija žele da doprinesu poboljšanju ovog zakona, ali mislim da je to nemoguće.
Znate, imate onu reklamu za Meridijan banku, koja je glasila - uđeš, izađeš i gotovo, pa je narod vešto preveo u - uđeš, izađeš i gotov si.
Reklama za ovaj budžet i priča o njemu, ne da nije na nivou one loše reklame gde vam je izneta laž, nego ima nešto što je mnogo gore. U ovom slučaju, priča o budžetu prećutkuje loše strane budžeta. Prećutkivanje loših strana budžeta se, pre svega, svodi na igru sa najvećim strahom srpskog naroda, a taj najveći strah srpskog naroda se zove inflacija.
Ne želeći da narod pomisli da je budžetski deficit tako veliki i da se država, koja je skupa, neefikasna i preglomazna, sa svojim aparatom, finansira iz štampanja para, ovde nam se servira priča da je taj deficit mali, navodno, 13 milijardi i da on, u stvari, ne postoji, da je pokriven privatizacionim prihodima.
Mislim da je to vrhunac drskosti i prema poslanicima i prema narodu. Ne može, kao što je rekao gospodin Krasić, različita metodologija da pokrije sve vaše marifetluke. Onog trenutka kada ste budžet napravili kao jedinstven i zamenili konsolidovanim računom Trezora, navodno, prikazujući sve troškove, sva primanja i sve izdatke, vi ste, jednostavno, prećutali i to je razumno i logično, jer vlast to uvek radi, da ste, u stvari, nastavili praksu štampanja novca.
Primarna emisija, o kojoj se toliko govorilo, traje i danas, na jedan specifičan način. Na kraju ću reći jedan doslovan način, koji se zove krađa gotovog novca iz primarne emisije i to ću vam ilustrovati vrlo konkretnim podacima, a završiće se i krivičnom prijavom protiv odgovornih lica za to.
Ono što se danas dešava zove se kreiranje novca preko surogata novca. Kako narod ne bi bežao od nekih ekonomskih termina, pa da pita šta je to deficit, to je, jednostavno, manjak, kada trošite više nego što zarađujete. Za državu, kada u godišnjem budžetu iskaže deficit, to znači da troši više novca nego što proizvede robe u jednoj godini.
Šta znači taj deficit? To znači da mi želimo da potrošimo više na mnogo agencija, na mnogo onih specijalizovanih i redovnih usluga, da želimo da sva ona politička prijateljstva rentiramo time što ćemo nekome stvoriti velike firme, dajući im redovne državne poslove, time što ćemo prelivati sredstva iz ruku i džepova velikog broja siromašnih poreskih obveznika u džepove malog broja povlašćenih, koji imaju privilegovane informacije o ovim finansijskim transakcijama i ovoj primarnoj emisiji, o ovom što se zove štampanje para i deficit.
Deluju kao teške reči, ali nikada reč nije teška koliko je samo delo teško. Nikada nije toliko teško ono što kažem koliko ono što vi radite.
Šta vi to radite? Kažete nam da pokrivate deficit prihodima od privatizacije i pominjete milijardu i petsto od Mobtela. U prošloj, 2006. godini, od prodaje našeg zajedničkog nasledstva je ostvareno 3,2 milijarde, i to: 1,5 od Telenora za Mobi 063, 320 miliona evra od prodaje licence Telekomu Austrije, 122 miliona - prodaja Panonske banke, 385 miliona - prodaja Vojvođanske banke, i da ne nabrajam dalje, to su samo značajne privatizacije.
Zašto govorimo samo o milijardi i po prodatog kapitala, ili imovine, Telenoru? Šta je sa ostatkom? Ispod crte, iza crte, okolo, naokolo, u deviznim rezervama. Zašto govorimo selektivno i delimično? Da li planiramo da još nekom sličnom prevarom, koja se zove Nacionalni investicioni plan, prevarom u meri u kojoj uredbama, ponavljam, ne Zakonom o subvencijama, pomažete strane direktne investicije, poljoprivredu i tome slično? To je neustavno. Zakonom o subvencija mora da se obezbedi jednak pristup svima, po jednakim kriterijumima, i to nije zakonito.
S druge strane, nezakonito je da se razne vrste stambenih kredita dodeljuju samo mladima, npr, do 45 godine, a da se kaže da kapitalna prodaja ide u kapitalne namene. E, pa nije. Prodajete blago svih nas, a delite samo nekima.
Ove 3,2 milijarde ste vi ovog puta prikazali kao 1,5 milijardu. Koji je kriterijum?
Kada je gospodin Đelić prve godine uzeo da radi budžet, rekao je - prihodi od privatizacije su, znate, jednokratni, pa ih nećemo unositi u budžet. Šta je danas? Danas je na snazi zakon kojim selektivno unosimo privatizacione prihode. Šta radite s ostalima?
Da li postoji neko drugo mesto gde se o tome polaže račun, ili je to mesto ovo ovde, a istovremeno nam kažete da će se deficiti finansirati i iz kredita i donacija i preneti iz sredstava iz prethodne godine. S jedne strane, imate privatizacioni prihod; imam neku imovinu i nju držim u ćošku, a zadužujem se kreditima.
Gde je tu ekonomska logika? Zaduživati se kreditima, a naši stari su bili pametni kada su rekli da je dug loš drug. Nije uvek. Svaki građanin ili pravno lice se zaduži kada od proizvodnje koja donosi toliki profit, zaradu, može da izdvoji deo kojim vraća kredit. Znači, zaduživanje zemlje ili pojedinca radi ulaganja u tehnologiju, u kapitalne dugoročne investicije, nije loša stvar ako znamo pod kojim uslovima, na koji rok, od koga dobijamo i kome dajemo. Toga u ovom budžetu nema.
U prethodnoj varijanti one debele knjige, dobijene od one prošle, tehničke vlade, bio je jedan deo koji je sadržao šifre, poput stranke koja ga je i ostavila u nasledstvo narednoj vladi, za nekoliko kredita - samo rokove dospeća. Međutim, kada su ti krediti uzeti i pod kojim uslovima? Sa kojom kamatom? Na koji rok? Kome ćete o tome podnositi izveštaj, ako ne nama ovde? Kroz koji dokument, ako ne kroz budžet.
To što vi nemate upravu za javni dug, a 18.6.2005. godine ste doneli zakon o tome, to neka građani sude. Pitam, kako možete da iznosite podatak, zato sam tražila da se to briše, da ćemo u vreme dok imamo privatizacione prihode, sa kojima ne znamo šta ćemo, da se zadužujemo kreditima. To zaista ne deluje logično, jer prenosimo dugove na teret budućim generacijama.
Hvalimo se da smo dobile izuzetne otpise, svojevremeno, od Pariskog kluba, a kasnije, sa Londonskim to nije išlo baš lako. Međutim, državni dugovi su dostigli, znači, javni dugovi, državno garantovani, cifru od blizu 10 milijardi. Ne govorimo o privatnom dugu. Deset milijardi evra.
Kako da građani ili manje stručni poslanici dovedu u odnose cifre koje vi iznosite? Da li postoji negde, da li iko zna da li u budžetu postoji podatak koliki nam je bruto društveni proizvod u prošloj godini i na bazi čega je ovaj budžet urađen? Tvrdim da, kada bismo napravili anketu, od ovde prisutnih ljudi, sem poslanika SRS-a koji to znaju, možda bi troje umelo da odgovori na to, i to neki ljudi koji se stručno time bave.
Da li veruju u taj podatak da nam je bruto društveni proizvod 24,3 milijarde evra? Ne veruju.
Kada vam treba da prikažete da je bruto društveni proizvod visok, vi ga iznosite u dolarima. Dugove iznosite u evrima, jer je kurs evra veći, a onda budžet dajete u dinarima da ne bi mogao da se napravi uporedni pregled. To izgleda ovako, preko osam milijardi evra trošimo kroz budžet, bruto društveni proizvod je samo matematikom došao na vrednost od 24,3 milijarde. Godine 2001, on je iznosio 11,9 milijardi dolara. Prosečni rast mu je 5,5 do 6%, samo u jednoj godini - oko 9%.
Kojom je to aritmetičkom, geometrijskom progresijom mogao da naraste na ovu cifru?
Krasić je govorio o tome da ste promenili metodologiju. Da, unete su u obračun bruto društvenog proizvoda finansijske usluge i trgovina, kao nešto što, navodno, povećava ukupan bruto društveni proizvod, da nam beda izgleda manja, a budžet dat u dinarima - da nam inflacija ne izgleda tako velika.
Inflacija koja stoji iza zapisa koje je emitovala Narodna banka, inflacija koja stoji iza kaznene kamate za neplaćanje poreskih obaveza, jer država nikada ne šteti na onom što treba da uzme - iznosi preko 20%. Ta kaznena kamata je otprilike 23%. Odgovorno tvrdim da je upravo zato i projektovan rast plata na 20%, a da je priča od 6,5%, odnosno jednocifrena inflacija, priča za one koji nemaju sreće da na državni budžet budu prikačeni, poput političkih prijatelja i onih moćnika koji na finansijskim malverzacijama i znajući i one tajne o kreditima, o njihovom reprogramu i o štampanju novca kao primarnoj emisiji, sa kojom se danas suočavamo, zarađuju.
Finale svega je pljačka gotovog novca iz Trezora, odnosno na putu od Kovnice novca do Direkcije za trezor u Narodnoj banci. Ne da nije dovoljno štampati surogate novca, a setite se, nekad su ti surogati bili bonovi za hranu, ali ako njima možete da kupite konkretnu robu, to jeste novac, to nije bon, to je hartija od vrednosti. Danas imate primer da se u ogromnim iznosima izgube novčanice na putu...
Nastaviću u drugom izlaganju, samo da završim rečenicu.
...da se izgubi novac koji je odštampan na putu od Kovnice do Narodne banke, ali i da se mimo svake logike i zdrave pameti povuče, navodno, određeni broj novčanica na kojima je uočena greška. Danas se i to može i ja ću vam to obrazložiti u nekom sledećem javljanju.