Drage kolege, poštovani građani, pre nego što pređem na raspravu, moram da u jednoj rečenici kažem sledeće. Četvrti mi je mandat, mnogo sam vremena provela u ovoj skupštinskoj sali, ali nisam doživela ono što smo juče doživeli od gospodina Mrkonjića, kao predsedavajućeg potpredsednika, koji je neprimereno podigao ton, neprimereno poslanicima i ovom domu. Zaista bih molila da se to ne ponovi.
Još nešto što me je zapanjilo i nateralo da objasnim ono o čemu su juče govorili poslanici SRS-a jeste terminologija koju je ministar upotrebio obraćajući se poslanicima, želeći da svede diskusiju. Svako bira reči i kako će se obratiti, ali nedopustivo je reći poslanicima da su u zabludi i da se ne razumeju u materiju o kojoj su diskutovali. Neka građani procene kako je SRS iznela svoj načelan stav o tome da je, kao što je ministar rekao, reč o privatizaciji osiguravajućih društava i o uslovima za tu privatizaciju. Samo smo o tome i govorili.
Odlično se razumemo, gospodine ministre, mi iz SRS-a i vi koji u ime Vlade predstavljate ovaj zakon, a to što vi nekoga pokušavate da uverite da se nismo razumeli, svodi se na sledeće. Privatizacija finansijskog sektora, dela osiguranja, razlikuje vlast i SRS u sledećem: vlast predlaže da se privatizuje 70% društvenog kapitala, a SRS kaže - treba privatizovati 49%, jer država treba da ostane značajan faktor u ovoj strateškoj grani, grani koja je važna i za dalji razvoj tržišta kapitala.
I kod te privatizacije se razlikujemo. Znači, razlikujemo se u procentu privatizacije, a i u načinu.
Vi kažete da treba dovesti strateške partnere da razviju usluge, a mi kažemo - izađite sa javnom ponudom u kojoj će građani koji imaju para moći da kupuju neke vrednosti, da kupuju akcije osiguravajućih društava, koje će tek rasti, čija će vrednost na berzi tek da raste, i u institucionalnim fondovima. Omogućite da kupuju, ali zadržite pravo države da odlučuje o ovim strateškim delatnostima, onako kako to radi, npr. slovenačka država kod svoje osiguravajuće kompanije koja se zove "Triglav", kod koje su najveće uplaćene premije. Zemlja u kojoj je najveći lični dohodak, omogućuje da premija bude najveća po glavi stanovnika. Zašto je to moguće?
Imate državnu kompaniju koja je pre tri godine bila slična kompaniji DDOR, koja ima mešovito učešće, ima i strane vlasnike u sebi, pa je ova koja je u državnom učešću za 25 miliona evra ostvarila veću uplatu premija.
Znači, struktura vlasništva nije razlog za neuspešnost ili uspešnost. Država ne sme da se odriče svog uloga u ovoj oblasti.
Ono što želim da građani čuju, ponoviću dva puta: uređivanje uslova na tržištu osiguranja se svodi, gospodine ministre, na to da narod u Srbiji treba da ima posao, da prima platu, pa da iz te plate može da plaća premiju životnog osiguranja, ono na čemu se zasniva razvoj tržišta osiguranja.
Šta, inače, treba tržištu osiguranja? Nove zgrade? Pa, imamo ih svuda, prelepo izgledaju. Nova struktura? Kakva? Nove usluge?
Vi ćete jednog dana predložiti i da ove poslanike, koje bira narod Srbije, zamene neki stranci, koji to, po vašem sudu, koji nije osnovan, navodno, rade bolje. U tome se mi razlikujemo.
Dali smo vam za pravo da statut ne treba da bude uslov prilikom osnivanja novog društva, jer je reč o pravnom licu koje tek treba da živi. U redu, ne treba. Treba uskladiti postojeći zakon sa Zakonom o privrednim društvima u pogledu ograničenja za članove upravnog odbora. I to je u redu. To su tehničke stvari.
Ali, ne možete tražiti, amandmanom smo reagovali, da oni koji ovaj zakon sprovode, a zaposleni su u Narodnoj banci, ne odgovaraju za štetu koju nanesu drugima, sem ako se dokaže krajnji nemar ili namera. Tražili smo da se to izbriše, kao što smo tražili da se ovaj procenat reguliše.
Ponavljam, reč je o privatizaciji i razlikujemo se principski, mi kao SRS, i vi kao vlast.
Imate na tržištu strana osiguranja: "Đenerali", "UNIKA", slovenački "Triglav" i "Sava". Jedno od osiguranja koje je u većinskom državnom vlasništvu uspelo je da ostvari rast premija. Znači, nema drugačije reči. Ne lažite narod da je potrebno da strateški partner uđe da bi se razvijalo tržište usluga osiguranja.
Potrebno je da ljudi imaju posao, da imaju platu i da iz te plate, tri puta ću da ponovim za one koji ne mogu da zapamte, ne da se ljudi otpuštaju, nego da ljudi mogu da zarade i da razvijaju tržište osiguranja.
Ono što vam se neće dopasti nimalo i što jeste amandmansko reagovanje na ovaj zakon, to je provizija kod procesa privatizacije. Vrlo je svesno stvorena u javnosti zabluda, od 2001. godine do danas, da se ne zna ko uzima naknadu za uspeh u procesu privatizacije. Ne govorim o troškovima privatizacije, ne govorim o javnom oglasu, o prospektu, o proceni vrednosti kapitala, ne govorim o finansijskim savetnicima, koji su vrlo neobično birani, koji su mnogo puta pokazali da svoj posao ne rade onako kako zakon nalaže, nego drugačije, ne govorim o onome što je zakon regulisao, govorim o onome što se pojavilo prvi put u onom slavnom međunarodnom sporazumu, gde je predviđenu naknadu za uspeh, znači, ne troškove, trebalo da dobija agent prodaje, a taj agent prodaje mogli su da budu, doslovce vam čitam šta piše: "Agencija će angažovati konsultante, finansijske i investicione, i druge kvalifikovane agente prodaje, koji će asistirati ministarstvu ili agenciji".
Juče o tome niko ne govori. Ponoviću cifre, šta je zanimljivo. Ministar nam onako, usput, reče - nisu nikakvi posrednici, taj procenat uzima Agencija za privatizaciju. Znači, 5% nagrade za uspeh u privatizaciji zadržava Agencija za privatizaciju. U 2006. godini, prilikom rasprave o budžetu, iznela sam cifru. Na 3,2 milijarde privatizovane vrednosti, cifra iznosi 160 miliona evra. Sto šezdeset miliona evra je zadržala, držim za reč gospodina ministra, a dobiću i odgovor na pitanje, Agencija za privatizaciju.
Sto šezdeset miliona evra! Osam "Sartida"! Koliko dečijih dodataka, penzija, neću da pominjem, da ne kažu da je demagogija. Agencija za privatizaciju, kojoj se nadoknađuju svi troškovi, koja zakonom ima definisano finansiranje, koja ima 250 zaposlenih, u prošloj godini je dobila, po pravilniku objavljenom u "Službenom glasniku" broj 49, koji je potpisao gospodin Bubalo, gde se svesno ne pominje kome provizija ide, znači, preskače se reč "Agencija". Zato sam i pitala ko je dobija? Vi ste rekli - Agencija.
Sada kažem, da li Vladi, tenderskoj komisiji, jer Vlada ima odlučujuće učešće, iako je dala samo pare za osnivanje ove agencije, ko kontroliše trošenje 160 miliona? Te pare ne ulaze u budžet, ne može da ih kontroliše i vrši nadzor Skupština Srbije, može samo Ministarstvo nadležno za procese privatizacije.
Gospodin Cvetković je znao da da odgovor na to pitanje, jer je 19. novembra 2003. godine, kao direktor Agencije za privatizaciju, znači, nadležan, najupoznatiji čovek, to je ovaj koji nas naziva ljudima u zabludi i da se ne razumemo u materiju, rekao da je od privatizovanih 1,2 milijarde preduzeća, znači, do 19. novembra 2003. godine, ostalo 60 miliona evra.
Znači, računicu pravim precizno, imajući na umu Pravilnik, ne pravim konstrukciju, držim se činjenica i zakonskih tekstova, na osnovu njih je Agencija raspolagala sa 60 miliona evra.
Kakva je to privatizacija, dragi građani? Kakva je to privatizacija u kojoj Agencija za privatizaciju, koja posluje kao javna služba, ali van očiju i uvida Skupštine i naroda, bez obaveze obelodanjivanja i tih troškova i ove nagrade, troši teško stečeno bogatstvo?
Ko će u ovom slučaju, amandmanski smo reagovali, zadržati proviziju, da li će to sad biti Agencija za osiguranje depozita, ili ova ista Agencija za privatizaciju, na čijem čelu ste vi bili, kada je ministar bio gospodin Vlahović, ne ostaje nam da pretpostavimo. Ostaje nam da se borimo, da vam ne omogućimo da uništavanjem finansijskog sektora, dela koji se zove osiguranje, dovodite strane vlasnike i uzimate proviziju.
Kad kažem uzimate, kao čovek, do juče, na čelu Agencije, vi koji ste glasali da se usvoje ovakvi preduslovi, to je onaj ustav za koji kažem da ga se držite kao jedinog zakonskog teksta, od kojeg ne odstupate, morate ovde da pružite odgovor na to, a mi da pokušamo da vam osporimo da to uradite. Molim vas, imajte dovoljno profesionalne časti i nemojte se zaklanjati iza moći ministra, odgovarajte argumentima i logikom.
Hvala.

Juče i danas govorim, obrazlagala sam da je nadležnost nad osiguravajućim društvima, ne vašom zaslugom, ne za vreme vašeg mandata, nego ranije, preneta sa Ministarstva za privredu na Ministarstvo finansija, a i nadležnost Agencije za privatizaciju je preneta na Agenciju za osiguranje depozita.
Znači, tu nemamo dilemu. Ostaje princip da se provizija, kao naknada za uspeh, obračunava u privatizaciji realnog sektora, znači, preduzeća, znači, preko Agencije za privatizaciju, po Pravilniku koji je potpisao gospodin Bubalo, koji je objavljen u ''Službenom glasniku'' br. 49, i koji iznosi 5%.
To znači da su u 2006, hajde da ne idemo dalje, da uzmemo samo onu belu knjigu stranih ulagača, imamo i budžet, prihodi od privatizacije, koju zovete ''strane direktne investicije'', bili četiri milijarde, od čega samo 0,8 pravih, onih grinfild, a ostalo su prihodi od privatizacije. Nije važno da li ih je naplaćivala jedna ili druga agencija. Njih je u 2006. godini, 5% na 3,2 milijarde prihodovanih para iz privatizacije - 160 miliona evra.
Koliko ćete vi naplaćivati, gospodine ministre, pisala sam amandmane? Daje vam se pravo, zakonom, da vi odredite visinu provizije za posao privatizacije osiguravajućih društava. Toliko o tome.
Nije da se ne razumemo. Mi se namerno ne slušamo, odnosno vi ne slušate moje argumente.
Jednostavno, ne protestujem zbog vas protiv toga, nego želim da upozorim građane da mi veoma realno sagledavamo, ne samo razliku u konceptu privatizacije, gde, ponavljam, ne treba u osiguravajuća društva uložiti nova sredstva da bi ona dala kvalitetnu uslugu, nego otvarate vrata stranim društvima, da ona razvijaju novu uslugu - životnog osiguranja.
U tome se razlikujemo. Nećete da pružite priliku građanima da oni, na primer, javnom ponudom, vežbaju akcionarstvo i kupuju akcije koje danas vrede, možda, jedan iznos, a kroz neku godinu, ili za samo godinu dana, s razvojem tržišta osiguranja, vredeće višestruko više, isto onako kako nemam dilemu da imamo dva većinska društva u vlasništvu države.
Društvo koje je u većinskom vlasništvu države, to je "Dunav", uspešnije je i dala sam podatke za to, u odnosu na ''DDOR'' koji ima mešovit akcionarski kapital.
Znači, odlično se razumemo, ali ja razumem i vas, vi ste dobili zadatak i morate da branite zakon koji nije povoljan za građane, a koji mi odlično razumemo.
Meni je iskreno žao, vi ste, prihvatanjem funkcije ministra, i to prihvatili, ali ja želim da građani čuju naše obrazložene argumente protiv vašeg zakona.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ovog puta izlazim s uverenjem da ću ne samo one koji nas slušaju preko malih ekrana, nego i vas ovde, u skupštinskoj sali, uspeti da uverim da glasamo protiv ovog zakona, za šta, u ime SRS-a, iznosim decidan stav. Molim vas da saslušate argumente i da se okrenete iza sebe, da pogledate sve blagodeti liberalizacije u finansijskom sektoru, odnosno bankarstvu, i date realnu ocenu predloženim izmenama.
Nastavlja se uništavanje finansijskog sektora, jedan njegov vrlo sofisticirani deo. Posle banaka je tržište osiguravajućih organizacija. Ono što dalje sledi, kada se uništi domaći osiguravajući sektor i prepusti se inostranim vlasnicima, jer je ovo ovde zanimljivo tržište, na kojem će se tek razvijati životno osiguranje, sledi potpuno prepuštanje strancima, na odlučivanje, upravljanje i zarađivanje, tržišta kapitala.
Prepustili smo bankarski sektor, a ovim zakonom o privatizaciji DDOR-a i "Dunava" stvaramo uslove da prepustimo i sektor osiguravajućih društava, znajući s kakvim se finansijskim sredstvima, koliko stabilnim, jer je reč o premijama koje se vrlo precizno mogu izračunati i predvideti, znači, s vrlo značajnim finansijskim sredstvima, osiguravajuća društva pojavljuju kao institucionalni investitori na tržištima kapitala.
Odmah da vam kažem načelno, privatizacija koju ste zamislili kao otvaranje tržišta za strane ogranke, kako ih nazivate, za potpunu privatizaciju domaćeg sektora osiguravajućih društava, treba da podrazumeva da na ovom tržištu ostavimo potpuno otvoren prostor onima koji su vama, ne svim građanima, vama koji imate novca, već napravili pometnju na tržištima akcija i na našoj berzi pre dve nedelje, a zbog uslova na tržištu u Hrvatskoj izazvanih jednom dobrom odlukom hrvatske vlade, koja se zove - privatizacija hrvatskog ''Telekoma'', po principu javne ponude.
Pre nego što vam budem obrazložila detalje, reći ću vam da je hrvatska vlada odlučila da hrvatski ''Telekom'', koji poseduje kompanija ''Dojče telekom'' sa 51 procentom vlasništva, privatizuje na način da građanima hrvatske države, što vi ni na koji način ovde ne predviđate u privatizaciji osiguravajućih društava, ponudi na upis akcije u vrednosti do 38 hiljada kuna za svakog državljanina hrvatske države.
Reći će neko - a zašto svima po 38 hiljada? Zato što je u vremenu tranzicije potrebno dati jednake šanse i fer uslove svima koji žele da učestvuju na tržištu kapitala, odnosno da uče abecedu akcionarstva.
Hrvatska vlada je predvidela i 7,5 procenata za institucionalne investitore, ali je za građane hrvatske države predvidela, od 32,5 procenata - 25.
Zašto se ne ugledate na najbliži komšiluk, nego građanima pričate da treba da izlaze na berzu, da trguju akcijama, a, u stvari, ne želite da date priliku profesorima, mnogim lekarima koji više nisu u stanju da obavljaju svoj posao.
Znači, ne govorim o najsiromašnijima, koji jedva preživljavaju. Govorim o sloju stanovništva koji bi se mogao pojaviti kao kupac akcija ovakvih kompanija i koji nikada neće moći da otvori sopstveni biznis, malo i srednje preduzeće, poput pekare, mlekare, ili da gaji životinje, što mogu oni koji žive na selu, taj sloj, koji jeste vaše značajno glasačko telo, a za mene, kao srpskog radikala, značajan jer je svaki građanin Srbije značajan i treba da ima priliku da zarađen i ušteđen novac u svojoj državi investira sa prioritetnim pravom, pravom ulaganja.
Vi ste izvukli pouke iz vremena kada su viškovi para ulagani u vikendice, gradnju kuća na moru itd. Ta imovina je neproduktivna, danas zvrji prazna, a zbog pogrešne politike i onoga do čega je dovelo razdvajanje dve države imamo sijaset problema.
Imate veliki pritisak na ono što se zove "realstate", tržište nekretnina, danas kada se ta imovina prodaje i ponovo ulaže u neproduktivno ulaganje.
Privatizacija DDORa i "Dunava" mora da pokaže ovu državu odgovornom, jer pruža svojim građanima priliku da viškove koje imaju ulože ne u stanove za izdavanje, ne u mrtve kapitale, nego u akcije, u preduzeća koja se, između ostalog, danas prodaju za desetine miliona evra, a vi odlično znate, kao i ja, kao neko ko se bavi ovom problematikom, razmatrajući svetska iskustva, da će u vrlo skoro vreme uplate premija u osiguravajućim društvima vredeti 480 miliona evra godišnje. Toliko vredi tržište osiguranja, 480 miliona evra, potencijalna veličina tržišta osiguranja u Srbiji. Dobićete izvor odakle je podatak.
Pošto je ovo zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, s podnaslovom - privatizacija DDOR-a i "Dunava", a na način kakav smo već videli u bankama i onako kako želite, da vam tržištem kapitala i berzama upravljaju strani vlasnici, upozoravam vas da je poslednja prilika da date šansu građanima Srbije da, po principu javne ponude, učestvuju u pripremanju osiguravajućih društava za konkurenciju na tržištu koje se zove kako god hoćete, u komšiluku Evropske unije, van nje, na tržištu Evrope, itd.
Međutim, ono što je generalna primedba, ono što vas rukovodi i strašno nervira kada vas na to podsetim, jeste provizija zbog koje se to radi.
Član 21. Zakona, koji ovde menjate, pored onoga što ću obrazlagati detaljno, odvajanja životnog od neživotnog osiguranja, određenih tehnika, procenata privatizacije, jeste jedan ustav od koga nikada ne odstupate, ustav na koji vam primedbe ne daje Venecijanska komisija, ustav u ekonomiji koji vam se zove - Sporazum o donaciji Starateljskog fonda, ponoviću stotinu puta za ovom govornicom, objavljen u ''Međunarodnim ugovorima'' broj 8, gde se kaže - nagrada za uspeh u privatizaciji, odnosno provizija će se isplaćivati iz kupoprodajne cene postignute u privatizaciji i o tome niko neće imati podatke, jer se ta naknada isplaćuje pre uplate Agenciji za privatizaciju, kako to radite u realnom sektoru.
Molim da mi zaustavite vreme. Član 226 - poslaničko pitanje. Neko misli da sam ja ovde fatamorgana. Za RTS i Tijanića, to pouzdano znam.
Dragi ministre, ja ovde postojim i pitam - koja preduzeća, koje konsultantske kuće, koje firme su od 2001. godine, od kada je ovaj međunarodni ugovor stupio na snagu, naplatile proviziju kao naknadu za uspeh u procesu ostvarene privatizacije, a po odbitku svih troškova za procenu, oglašavanje, finansijske savetnike, privatizacione savetnike itd.? Koje firme i po kom kriterijumu su dobile posao?
Jedina izmena u odnosu na Bubalov pravilnik, gde je legalizovao visinu te provizije od pet procenata, jeste da je ovim predlogom izmena i dopuna vama dato pravo da odredite tu visinu.
Ima jedan mali detalj, kod vas ne piše - pre uplate, nego - po uplati sredstava Agenciji za privatizaciju, vi ćete odrediti kolika će to biti provizija.
Dragi građani, postoji jedan ustav, ustav koji se zove ''provizija kao način vladanja'', od koga neće odstupiti nijedan organ koji je zadužen da u ovoj državi kao vlast realizuje svoje dužnosti. To je ustav koji je propisan 2001. godine, kada je dobijen nalog kako će se raditi privatizacija u realnom i finansijskom sektoru.
Gospodin ministar nam je objasnio kako se to u šezdesetak zemalja razdvaja životno od neživotnog osiguranja i rekao jednu rečenicu koju, moram da vam priznam, ne mogu da prevedem u stvarnost.
Rekao je da dve najveće naše osiguravajuće kuće gube uticaj na tržištu. Te dve osiguravajuće kuće drže 65 posto tržišta osiguranja. Otkud onda interes za njih ako gube uticaj na tržištu?
Čime nam objašnjavate to što je savremeno svetsko osiguranje, koje se, inače, da vam kažem drage kolege, zove, kao delatnost, 2P, izuzetno profitabilan i visokoprofesionalan posao?
To je opšta definicija osiguranja. Visokoprofitabilan i visokoprofesionalan posao.
Zar Srbija, zaista, ne raspolaže dovoljno organizovanim osiguravajućim društvima, i to po merilima koje nalaže tranzicija, znači, po nekim našim internim kriterijumima, ili po kriterijumima koje nalaže svetska globalizacija?
Možete da pričate šta god hoćete, ali, zanemarujući jedan izuzetno neregulisan period, koji je na neki način saniran pre nekoliko godina, važimo za zemlju koja je, u svojoj dugoj tradiciji, još u 19. veku imala zakonski regulisano tržište osiguranja.
Ono što nas danas razlikuje od EU, kao jednog pravno nadnacionalnog sistema, ali u kojem mi još uvek nismo, jeste uređivanje tih odnosa putem direktiva.
Ova oblast je u Evropskoj uniji uređena sa tri direktive, koje su se, u periodu od 1973. do 1992. godine, svele na nešto što se zove ''Evropski pasoš'' ili ''Jedinstvena dozvola za osiguravajuća društva''.
To znači da bilo koja zemlja iz EU osniva svoje osiguravajuće društvo, koje može, u ostalim zemljama Unije, bez otvaranja filijale i fizičkog prisustva, da radi poslove osiguranja. Nema nikakvih ograničenja u izboru tih osiguravajućih kuća, u načinu iznošenja stvorenog profita, ali i nečeg od čega smo mi daleko.
Ono što se po definiciji zove slobodan protok ljudi, robe i kapitala, nama je osporeno, naročito slobodan protok ljudi.
To znaju svi građani iz redova za vize ispred ambasada, kojim god poslom da putuju.
Koliko je sprečen protok kapitala, takođe ste svedoci; daje se samo tamo, a videćemo to kod međunarodnih sporazuma o kojima ćemo pričati narednih dana, kada se dobro izračuna stopa povraćaja na uloženo i u kojoj meri je Srbija, kao država koja još uvek nije ni u statusu zemlje kandidata, spremna da ukida ono što je u najbližem komšiluku definisano, ne kao zaštita domaćih osiguravajućih društava kao strateške delatnosti, nego u kojoj meri mi treba, čak, i da ukidamo ono što je do sada bilo u zakonu, a piše - uzajamnost u međusobnim odnosima osnivanja.
Znači, dragi građani, Vlada Srbije i ministar finansija nam predlažu da zbog ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju, da zbog budućeg pristupa u EU, već danas izložimo ne konkurenciji, nego prodaji naša osiguravajuća društva, brišući tačku uzajamnosti, koja za svakog čoveka lično, ako je nema, znači, u stvari, nedostatak samopoštovanja. Svakom čoveku može da se desi da nema samopoštovanje i da dozvoli da mu drugi rade ono što on njima neće, ali ne mi, kao država, i vi koji vršite vlast u ime svih građana, koji znaju šta je samopoštovanje, šta je partnerstvo, šta je uzajamnost, šta je budućnost naše dece i šta je, gospodine ministre, razvoj životnog osiguranja, kao izuzetno atraktivna delatnost u ovom trenutku za Srbiju i one koji žele da uđu na ovo tržište.
Dragi građani, to vam u brojkama ovako izgleda - 89% od 100% poslova na tržištu osiguranja je neživotno osiguranje; to je ono što znamo, osiguranje imovine, vozila itd. u Srbiji.
U razvijenim zemljama je 44% od ukupnog tržišta osiguranja, u stvari, životno osiguranje; u zemljama koje su postigle napredak, taj procenat iznosi, da se ne upoređujemo sa najrazvijenijima, 30%. Kod nas je taj procenat ispod pet.
Znači, rast osiguranja u neživotnim delatnostima će rasti, ali stabilno.
Ali, ovde je izuzetno značajno ono što je rast životnog osiguranja, u situaciji kada treba da imamo reformu penzionih fondova i reformu ostatka finansijskog sistema koji se zove tržište kapitala, toliko značajno da ga je sagledala slovenačka vlada, koja je svojoj kompaniji ''Triglav'', koja je, inače, u vlasništvu slovenačke države, ponavljam, u vlasništvu slovenačke države, a ne privatnih akcionara, savetovala da Evropska unija, kao tržište evropskog jedinstvenog pasoša i jedinstvene dozvole, nije prostor gde treba da se širi ''Triglav'', nego je to Srbija, a preko Crne Gore, gde je već, u kompaniji ''Lovćen'', postignuto značajno vlasničko učešće, u toj kompaniji koja, takođe, ima monopol, uslovno kažem, monopol, ali zauzima najveći deo tržišta iako nije jedina.
Gospodine ministre, verujem da ste pratili, kao zainteresovani ministar, situaciju, jer je nadležnost nad osiguravajućim društvima preneta sa ministra za privredu i Agencije za privatizaciju na ministra finansija i Agenciju za osiguranje depozita. Nije to slučajno. Nema sličnosti ni u strukturi, ni u značaju, ni u osnovu za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, zato se nemojte na to pozivati. Znači, ne može privatizacija u realnom sektoru da bude ista kao i u finansijskom.
Specifičnost koju, kao država, imamo, jeste da je regulatorno telo koje je nadležno da prati rad osiguravajućih društava, da ih nadzire, licencira, odobrava, za razliku od gotovo svih drugih zemalja, kažem gotovo, jer nisam našla u kojoj je to još zemlji - Narodna banka.
Svuda postoji određeno regulatorno telo koje se bavi kontrolom, nadzorom i licenciranjem, samo je u našoj zemlji to Narodna banka Srbije i, gle čuda, to dugo traje, pod čvrstom rukom jedne političke partije, koja se zove G 17, koja, u dužem vremenskom periodu, sve ono što se licencira, odobrava, pogotovo ako je moguće da postoji diskreciono pravo za to, a ovde je, u članu 44. osnovnog zakona, to diskreciono pravo navedeno kao ocena opravdanosti za osnivanje osiguravajućeg društva, u stvari, još jedan od uslova za zloupotrebu države koja je dužna da ovu važnu oblast uređuje, kontroliše i sačuva kao stratešku.
Hoću da vam kažem da iskustva zemalja iz okruženja, npr. jedne Hrvatske, govore sledeće. Iako je kod njih udeo neživotnog osiguranja visok, njihovo tržište ima osiguranje ''Kroatiju'', koja kontroliše 35% tržišta. Znate li koliko je stranih osiguravajućih kompanija prisutno u najbližem okruženju Hrvatske, koja ima prilično liberalan zakon o osiguranju? ''Alijans'', sa 8,5%, toliko ima stranih osiguravajućih društava.
U Sloveniji, zemlji koja ima najveći dohodak u regionu, kod koje životno osiguranje čini tih značajnih 30%, ima vrlo značajan godišnji rast, ali kao i u drugim oblastima,'' u Sloveniji se nije dozvolio značajan priliv stranog kapitala''. Najveća osiguravajuća kuća ''Triglav'' je i dalje državna i kontroliše 40% osiguranja. Strane kompanije prisutne u Sloveniji su ''Grejv'' i ''Viner'' i imaju ispod 2% učešća.
Nekog tamo brine vreme, imam ja vremena, ali vi trošite vreme našoj budućnosti time što donosite pogrešne odluke.
Ono što nije dobro za državu Srbiju u ovom trenutku jeste što jednu ovako značajnu temu kao što je privatizacija osiguravajućih društava pokušava, u nedostatku vremena, da predstavi pričom koja danas nije aktuelna. Mi ćemo za pet godina neke uslove prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji liberalizovati. Nećemo tako brzo ostaviti ljude, ni da idu u penzije, ni da dobrovoljno napuštaju osiguravajuće kuće, ali je naše iskustvo iz bankarskog sektora suviše gorko da bi narod mogao da proguta još jednu gorku pilulu.
Onog trenutka kada je otpušteno 8,500 radnika, kad im je obećavano da će naći posao u bankama poput Nacionalne štedionice, ljudi su verovali da je to zaista moguće.
Na kasnijim konkursima, ti ljudi, sa znanjem jezika, s iskustvom, sa znanjem svih kompjuterskih tehnika, dobijali su odgovor da imaju preko 27 godina i da su prestareli za nove svetske kompanije.
Kada danas pružite priliku guverneru Jelašiću da se brani, kaže da nije uništio bankarski sistem svojom voljom, nego mu je država to naredila. Kad kaže - pitajte građane, on zaboravlja da postoje ljudi u svakoj porodici, bližoj ili daljoj, neko ko je izgubio posao zbog te privatizacije.
Koga on pita da li mu danas odgovaraju krediti tri puta skuplji od zemalja u okruženju? Hoćete li da takvu sudbinu doživimo i sa osiguravajućim društvima? Uvešćete konkurenciju, doneti nam sijaset novih usluga, koje, sigurno, neće biti jeftinije, koji će zapošljavati neke nove mlade, do 27 godina. Treba i mladi da rade, ali ne mogu se ljudi u punoj snazi i s izuzetno vrednim iskustvom ostavljati na ulici samo zato da bi neko mogao da naplati proviziju.
Ja ću za kraj da citiram onoga koga često pominjem, gospodina Đelića: "Pa, zar ste toliko nesposobni i korumpirani da prodajete osiguravajuća društva u trenutku kada ona tek treba da se razvijaju razvojem životnog osiguranja".

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, govorimo o zakonu, odnosno Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, koji se u drugom navratu nalazi pred nama. Jednom je zbog predlagača povučen sa dnevnog reda.
Ono o čemu želim da razgovaram, iako su četiri zakona objedinjena u ovoj raspravi, jeste član 3. zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, koji glasi: ''Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu, organu autonomne pokrajine, opštine, grada, grada Beograda, niti vršiti delatnost koja je po zakonu nespojiva s dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa''.
Želim da pričam o mogućnostima sukoba javnog i privatnog interesa i želim da pričam kako je do tog sukoba javnog i privatnog interesa došlo u vreme kada smo o ovom zakonu počeli da raspravljamo u Skupštini i kako se aktuelna vlast i njen odbor za sprečavanje sukoba interesa poneo u jednom konkretnom slučaju, koji mogu da okarakterišem samo rečima da je javni interes izvrgnut ruglu.
Principijelno, moram da govorim o slučaju gospodina Đelića, mada me lično, verujte, uopšte ne zanima.
Mislim i da ne zaslužuje tu pažnju, jer ću ja o njemu govoriti sve vreme, ali, prosto, kao paradigma, kao primer nedostatka osećaja za zloupotrebu i stvaranje mogućnosti sukoba javnog i privatnog interesa.
Mnogi ga zovu vojvoda od ''Meridijan'' banke, a on je najpoznatiji kao vlasnik firme ''Altis'', a kada po rečnicima malo pročešljate, naći ćete da je ''altis'', u stvari, sveti Zevsov grob. Firma ''Altis'', tj. gospodin Đelić, koji je ponovo aktuelni potpredsednik, učesnik u vlasti, član Vlade, nije slučajno izabrao taj naziv, kao čovek koji se ponaša kao grobar javnog interesa i njegove zloupotrebe, usput gradeći hram u kom se čuvaju najveće dragocenosti, jer to znači, takođe, reč ''altis''.
Kada u zakonu napišete da član Vlade ne može da vrši dužnost koja je nespojiva sa zakonom, kada to precizirate pratećim propisima, ako postoje organi koji o tome mogu da odlučuju bez dvostrukih standarda, ako postoji kazna sa kojom se prekršilac može suočiti, onda nema mesta prigovoru.
Kako je to ispalo u stvarnom životu? Ispalo je tako da nam je gospodin Đelić dokazao uživo, dao klasičnu definiciju korupcije u administrativnom, ekonomskom i javno-interesnom smislu.
Gospodin Đelić je 2004. godine osnovao firmu ''Altis'', u smislu registracije, ali je tekući račun te firme počeo da naplaćuje zvanično, verovatno, i da plaća porez, tek 2005, i to polovinom godine. Okupio je svoje stare prijatelje iz bivše vlade, sve one koji su nešto značili i znali, i pohvalio se da je napravio transakcije vredne 500 miliona evra. Ako se gospodin Đelić pridržavao člana 41. Zakona o privatizaciji, koji ponavljate u izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, da može da dobije nagradu i naknadu, zakonito, kao proviziju za uspešno obavljen posao, on je, po sopstvenom priznanju, zaradio 25 miliona evra.
Pre nego što dođemo do spornog podatka i toga da li je i kako naplaćivao prihode, hoću da vas upozorim da je tu svoju firmu ''Altis'' nazivao investicionom bankom. Dokazi o tome postoje u intervjuima i izjavama koje je gospodin lično davao.
Upotreba naziva ''investiciona banka'' je specifična vrsta lažnog predstavljanja. Po podacima Agencije za privredne registre, do kojih možete doći svi, očigledno je da je reč o konsultantskoj kući, koja je registrovana kao privredno društvo s ograničenom odgovornošću i s minimalnim osnivačkim ulogom od 500 dolara za delatnost konsaltinga i spoljne trgovine. Sa bankarskim poslovima, ono što se lažno predstavljalo kao investiciona banka, nema veze ni po vrednosti uloga, a ni po delatnostima.
To isto važi i za ''Altis konsalting'', jer je osnivački ulog, trenutno, po poslednjem podatku, 3.800 dolara, a u momentu osnivanja iznosio je svega 800 dolara.
Postavlja se pitanje - kako je onih 25 miliona dolara gospodin mogao da naplaćuje, s obzirom na to da je žiro-račun, u staroj terminologiji, u novoj - tekući račun, registrovan tek juna 2005. godine? Znači, da li je uopšte bilo regularne naplate poslova?
Sledeće pitanje - kako je ''Altis'' dobijao poslove u tolikoj vrednosti? Zašto baš taj konsultant?
Da li je kvalitet posla unapred bio garantovan imenima ljudi koji su radili u Vladi, Narodnoj banci, ili je reč o klasičnoj primeni, o zabrani klauzule konkurencije, odnosno o zloupotrebi stečenog kruga poslovnih veza na mestu prethodnog ministra u Vladi, ili je, upravo, reč o zloupotrebi privilegovanih informacija sa kojima je gospodin Đelić imao kontakt?
Da li je neko tim ljudima, gospodinu Đeliću, Slobodanu Milosavljeviću, Velji Tatiću iz Narodne banke, zabranio da obavljaju delatnost koja ima veze sa poslom koji su prethodno radili, makar dve godine od napuštanja posla, kada raspolažu privilegovanim vezama i tajnama? Ako to Zakon o radu predviđa za bilo kog zaposlenog, da li to znači da je ministar u Vladi van zakona i da za njega Zakon ne važi?
Ako se sve to dešava u vreme kada podnosite ovakav predlog zakona, pitam se, koja je svrha, sem izvrgavanja ruglu i građana i javnog interesa.
U to vreme, 2004. godine, predsednik Izvršnog veća Vojvodine je bio, i još uvek je, stranački kolega gospodina Đelića, Bojan Pajtić, koji je gospodina Đelića promovisao u svog savetnika. Te iste 2004. godine, dok još nije registrovan tekući račun za naplatu provizija, zbog pitanja - da se ne ulazi time u konflikt interesa, bivši ministar Đelić je u svakom novinskom tekstu predstavljen kao bivši ministar finansija.
Reč je o zloupotrebi privilegovanog statusa, informacija, veza, i to novinari odlično znaju, zato ga tako i predstavljaju. On kaže da mu ne pada na pamet da uđe u konflikt interesa i da zato besplatno savetuje gospodina Pajtića.
Slušajte sad, gospodin Pajtić je na čelu Fonda za razvoj, koji odobrava kredite, i on promoviše u Novom Sadu svog besplatnog savetnika, koji je u tim okolnostima najpoželjniji savetnik, jer nam garantuje odobreni kredit.
Vi se sećate kako je gospodin Kostić, pričala sam jednom o tome, naplaćivao svoje prijateljstvo sa gospodinom Čankom sedeći u njegovom kabinetu i želeći da da do znanja bankama, sudovima, da je on na izvoru informacija i kao takav, poželjan član upravnog odbora, neko sa kim se ne valja zamerati.
Ovo je, isto tako, rentiranje ranijeg položaja bivšeg ministra.
Šta se u to vreme dešava? Gospodin Đelić se kvalifikuje, takođe, za savetnika "Kredi agrikol" banke, koja ulazi u zanimljive i značajne poslovne odnose sa ''Meridijan'' bankom. Za vas koji niste znali, gospodin Đelić, sam kaže, u intervjuu koji je dao listu "Vreme", 26. maja 2005. godine: "Ovu grupu", znači "Kredi agrikol" grupu, "znam odavno, od 1995. godine, kada sam kao partner u ''Mekinziju", to je ona firma iz koje nam je došao i gospodin guverner, ali samo iz frankfurtskog odeljenja, "radio za njih. Od tada postoji poverenje", sa čime se gospodin Vlahović baš ne bi složio, jer on smatra da ih je on doveo na ovo tržište. Kaže: "Dobio sam ulogu od "Kredi agrikol" banke da nekoliko milijardi evra alociram na optimalan način za celu grupu od Beča do Vladivostoka".
Gospodin ministar Đelić je valorizovao svoje privilegovane veze, informacije i položaj, postavši predstavnik "Kredi agrikol" grupacije za čitav jedan deo Evrope i bilo mu je zanimljivo zato što će alocirati milijardu evra. Tada je zahvalio gospodinu Borisu Tadiću na poverenju i rekao da je uslov Francuza da se ne može više pojavljivati na stranačkim skupovima i mnogi su žalili rečima - ode Boža u bankare.
Pitam građane, da li je moguće da neko danas takav značajan profesionalni izazov - da alocira nekoliko milijardi evra na optimalan način od Beča do Vladivostoka, zameni za slabo plaćeno mesto potpredsednika vlade?
Ono što je meni zanimljivo, a što bi trebalo i građanima Srbije da bude zanimljivo, jeste da gospodin Đelić to može da radi zato što ga gospodin Tadić sve vreme šeta po svetu. Razumem da to radi gospodin Milosavljević, tada predsednik Privredne komore Srbije, koji sa njim ima zajedničku firmu, pa je njegov interes da ga promoviše jasan, nedopušten, ali jasan. Koji je gospodina Tadića interes da ga u januaru 2005. godine, opet kažem, pre registracije računa, vodi kao jednog od članova delegacije u Libiju, i tu su JAT, ''Jugoimport'', ''Altis konsalting'', ''Simpo'', ''Energoprojekt'' itd.
U Grčkoj, februara 2005, impresivan je spisak učesnika inicijative za partnerstvo Grčke, Srbije i Crne Gore i ponovo je učesnik gospodin Božidar Đelić, bivši ministar finansija, a sada vlasnik ''Altis'' grupacije.
Zašto da ga ne promovišu? Zašto da on to ne radi ako je svojevremeno, dok je i bio u Vladi gospodina Đinđića, o tome su njegove kolege govorile, izvesnoj mladoj osobi po imenu Jelena Milenković, pa su je zamenjivali sa pevačicom, estradnom umetnicom Jami, a to nema veze, jer je reč o devojci koja je radila u firmi ''Citadela'', brokerskoj kući, iz vrlo plemenitih pobuda, poveravao najznačajnije konsultantske poslove, ali je već tada bio svestan da je to zloupotreba položaja, pa je to rađeno indirektno; poslove su dobijali Rotšild, KPMG, ali je uvek njihov podizvođač bila upravo firma ''Citadela''.
Kada je ljubav prestala, gospodin Đelić je shvatio da je potrebno da privilegovan položaj naplati za sebe, a ne za račun neke druge firme u kojoj radi osoba koja mu je draga.
Zato je i osnovao ''Altis'' i u trenutku kada gospodin Vučić podnosi prijavu Odboru za sukob interesa, zbog sumnje da je ušao u sukob interesa i da je, kao član Vlade, istovremeno i vlasnik 10 posto akcija ''Meridijan'' banke, gospodin Dedijer iz Odbora za sukob interesa preduzima, navodno, neke aktivnosti, koje se svode na to - nije na vreme prijavio, ali kasnije se predomislio.
To je kao ono kada uđe lopov u radnju, ukrade nešto, i kada ga vi uhvatite, on vrati, ne, nije ukrao. Kaže - mi to njemu, jednostavno, moramo da oprostimo, jer šta bi bilo, kakva bi to šteta bila za ovu državu ako bi ljudi takvog formata i takve stručnosti bili van sistema i ako ih ne bismo upotrebili za opšte interese. Doslovce kaže - radi se o sposobnim ljudima, pa bi za državu bilo nepovoljno i štetno da oni ne učestvuju u državnim poslovima i donošenju odluka na nivou države.
Taj gospodin Đelić je, preko firme ''Sopersas'', o kojoj postoji samo telefonski broj u imeniku Francuske, uložio, navodno, u ''Meridijan'' banku 9,99 posto akcija, a taj broj je tako lep i zanimljiv iz razloga što Zakon o sprečavanju, o pranju novca, nalaže da strani osnivači, kada 10 posto ulažu u akcije neke firme, moraju do poslednjeg fizičkog lica i osnivača da prikažu vlasnika akcija. Namerno se sišlo, i to ne mnogo, da ne izgubi čovek novac, na 9,99 posto, da ne bi znali da je reč o gospodinu Đeliću.
Sada to ne smeta ni međunarodnim organizacijama koje se bave borbom protiv korupcije, ne smeta to ni nevladinoj organizaciji ''Transparentnost'', ni svim onim dušebrižnicima koji brinu o budžetu Srbije, zato što taj iznos od 10 posto akcija u ''Meridijan'' banci nije na štetu onog ko je ''Meridijan'' banku kupio. Ne smeta njima korupcija koja ide iz budžeta Srbije i na teret građana Republike Srbije, smeta im kada se njima u džep ruka stavlja i oni to ne dozvoljavaju. I kredite kada daju, oni traže precizan izveštaj o ulaganjima i o onome što smo nekada zvali namenska kontrola.
Dok gospodin Đelić, prema tržišnoj kapitalizaciji ''Meridijan'' banke, u ovih 9,99 posto raspolaže sa 4,2 miliona evra minimalne vrednosti, pitam građane Srbije, koliko iznosi vrednost Nobelove nagrade za ekonomiju?
Pitam građane Srbije, koja se genijalnost, sem trpeljivosti srpskog naroda, može naplatiti onako kako je to uradio gospodin Đelić?
A dolazi nam iz visokog sveta, gde se precizno zna šta su ti vrli Evropljani, Nolanovi standardi ponašanja javnih službenika, time neću zamarati građane, ali bi oni koji idu na obuku u EU trebalo da znaju šta znači odgovornost prema građanima i budžetu.
Ne, u to isto vreme dok govorimo o zakonu koji, navodno, sprečava mogućnost stvaranja sukoba javnog i privatnog interesa, nama se gospodin Đelić ponovo nalazi u Vladi, na mestu potpredsednika.
Znate li šta je najzanimljivije? Ne samo on, već sva gospoda koja je u vreme privatizacije bankarskog sektora i našeg otpisa dugova prema Londonskom i Pariskom klubu raspolagala privilegovanim informacijama, danas se nalazi u upravnim odborima stranih banaka. Gospodin Pitić je u "Sosijete ženeralu", gospodin Vlahović je kao utešnu nagradu dobio članstvo u "Erste banci", kao jedini Srbin među Austrijancima i Nemcima, a za gospodina Đelića znate, "Meridijan'' banka.
Taj isti gospodin Đelić kaže - nećemo privatizovati javna preduzeća, jer mi nismo ni nesposobni, niti korumpirani da ne bismo znali sami njima da upravljamo i nećemo, pod pritiskom stranih finansijera, da zbog provizija ulazimo u privatizaciju.
Da li je to važilo kada su se privatizovale banke? Iznad svega, aktuelna tema - da li to važi u trenutku kada na dnevnom redu imamo i izmene i dopune Zakona o osiguravajućim društvima? Jer nam je gospodin Đelić promovisao "Kredi agrikol'' banku kao jednu od najuspešnijih, koja vešto spaja osiguravajuće poslove i poslove finansiranja.
Pitam se ko će se sada naći u sukobu, ne interesa, nego u sukobu pojedinačnih interesa, kada se budu borili za interese Slovenaca, ili slovenačke državne kompanije "Triglav", ne Slovenaca, a da unište domaće osiguravajuće društvo ili, eventualno, za francuske osiguravajuće kompanije.
Da ne zaboravim, banka u kojoj je gospodin Đelić dobio 10% akcija "Meridijan'' banke je jedna od onih koja je raspolagala sa 40% našeg spoljnog duga u Londonskom klubu. Doduše, kupila ga je pre nego što je on došao na mesto u Vladi, ali bi bilo zanimljivo, to je preporuka i nekim službama koje se time bave, videti ko je, kome, i da li je odavao privilegovane informacije o finansijskom tržištu Srbije.
Ja ću zaključiti svoju priču time da molim Vladu Srbije da za ministre obezbedi ono što se u svetu zove "zlatni padobran", da im u roku od dve godine od kada napuste ministarsku poziciju obezbedi platu. To će građane Srbije koštati manje nego da im dozvolite da se sami, uz vašu svesrdnu pomoć, snalaze, uvodeći u sukob javnog interesa Vladu, a izvrgavajući ruglu sve građane Srbije.

Javljam se povodom povrede Poslovnika, član 100-104. Hoću u stvari da reklamiram pogrešno protumačene reči svoje jučerašnje diskusije, a povodom onoga što je za ovom govornicom izneo gospodin Albijanić.
Pripisivati stabilnost cena u zasluge jednom čoveku je iluzija razbijena posle Dragoslava Avramovića. Nema tog Jelašića i tog čoveka koji vodi finansije u svojim rukama, koji ima čarobni štapić i koji može svojim eventualnim znanjem, genijalnošću ili bilo čime sličnim da drži stabilne cene.
Danas svi znaju da je iza projekta Dragoslava Avramovića stajala čitava ekipa ekonomista, jedan dobar deo njih je sedeo i danas sedi u "Ces Mekon"-u, a iznad svega, iza toga je stajala politička odluka da se prekine sa inflacijom u onim razmerama.
Jedno pitanje je osnovno koje hoću da postavim vama i svim građanima. Koji je smisao parlamentarizma i javne reči nas, izabranika naroda, ako ljudi kažu, vi ćete ovde pričati dan-dva, a oni već spremaju slavlje? Koja je svrha argumenata koje ovde iznosimo ako se na njih ćuti. Da li treba da ponovim pitanje - gde je to gospodin Jelašić dokazao stručnost? Da li je to bio neki javni konkurs, pa se tražio doktorat iz te oblasti, specijalistička oblast, radno iskustvo, ili ga je, u stvari, politička pripadnost na neki način kvalifikovala da vrši tu funkciju.
Čuli smo juče od gospođe Borke Vučić, gospodin Jelašić je imao godinu dana radnog iskustva u bankarstvu. Došao je na mesto guvernera, znači, nema dileme, kao političko lice, a ne kao stručno lice.
I meni ne smeta što je on pripadnik G17, meni smeta što on posao guvernera radi u interesu Mlađana Dinkića, Nika Đivanovića, pripadnika G17, njihovih mecena i prijatelja, smeta mi što posao guvernera Narodne banke radi na štetu naroda Srbije, na teret budžeta, zloupotrebljavajući svakog od nas kao uredne platiše.
Zadnje pitanje, koga vi ovde obmanjujete da je ciljana inflacija i stabilnost cilj guvernera, koji on po svaku cenu svojom stručnošću i nepolitičnošću brani? Odgovoriću rečima onoga koji danas podržava Jelašića.
Gospodin Đelić iz DS-a u intervjuu "Politici" kaže: "Većinska privatizacija NIS-a, "Telekoma" i EPS-a nije u igri ( to su ta javna preduzeća koja, vi kažete, treba da se privatizuju, guverner traži jer je to jeftino).
Pod uticajem međunarodnih poslovnih krugova (to su oni koji su ga i preporučili i doveli), onih koji bi hteli da pokupe posredničke provizije i inkasiraju dividende žele da se sada proda ceo NIS.''
To je razlog zašto vi tražite privatizaciju javnih preduzeća: posredničke provizije, koje ste u novodobijenom materijalu oko privatizacije osiguravajućih društava predvideli i dalje kao sistem. Građani Srbije, ono što može novac ne može nijedna vojska. Izbor guvernera Jelašića to dokazuje.

Moram da iskoristim tu poslovničku mogućnost da, vezujući se za čl. 100. do 104. dam za pravo gospodinu Nikoliću i da kažem da NBS, na čelu sa guvernerom Jelašićem, od dana kada je konstituisana Skupština Republike Srbije, a to je 14. februar, nije dostavila nijedan dokument, a inače je, po zakonu, obavezna da Odboru za finansije, nadležnom za kontrolu rada, dostavi finansijski plan za prošlu godinu, monetarnu politiku i izveštaj o radu, ne kao pisani i opisni dokument, nego završni račun sa izveštajem revizora.
U trenutku kada smo na Odboru za finansije dobili, od strane vladajuće koalicije, tih famoznih osam glasova, kojih u junu nije bilo, da formalizuju svoj predlog, a preko nadležnog odbora, u ime Odbora sam, koristeći poslovničko pravo iz člana 178. stav 5, zatražila te izveštaje i dala rok od sedam dana da nam se dostave.
Šta se desilo? Sutradan u poslaničkoj grupi SRS je osvanuo izveštaj o radu, odnosno završni račun 2006. godine, sa izveštajem revizora, sa datumom 28. jun. Znači, guverner je ne navodno, nego ima zavodni pečat da je predao u ovu zgradu, sada je to na teret skupštinskih službi, odnosno ilustruje odnose u koaliciji, taj izveštaj nije dostavljen ni odboru, ni poslanicima, a propratno pismo uz taj izveštaj je 18. septembar.
Dobijam ga 25. septembra, i to u fontu vrlo zanimljivom, koji se lako može čitati, bez vremena da se analizira, ali dve stvari mogu odmah da vam kažem. Kuća koja je vršila reviziju završnog računa se zove KPNG. Ta kuća je na prvoj strani prihvatila gubitak od 30 milijardi dinara za ne skupu monetarnu politiku i navodno povlačenje viška novca iz opticaja, jer zašto prodajemo strateška preduzeća, a onda ne znamo šta ćemo sa novcem.
U ime čega to radimo? Otkud taj višak novca u opticaju? Skupa monetarna politika je zamišljena da držite inflaciju od 7 do 9 %, tako kažu oni koji čitaju referate koje im je pisao Jelašić, ali na strani 24 piše da su plasirani blagajnički zapisi po stopi od 14 do 20%.
Ljudi, građani Srbije, da li je normalno da kažete da će inflacija biti 8%, a kao država emitujete preko Narodne banke hartiju za koju garantujete da ćete u roku od dve nedelje ili po roku dospeća isplatiti donosiocu kamatu od 14 do 20%. To nije monetarna politika, to se zove zloupotreba položaja.
Povodom ovoga koji je radio reviziju samo da dodam detalj. Ova kuća je, vi ste pominjali iz Niša, kolega Krasiću, banku. Ova kuća je radila i reviziju, odnosno pratila preuzimanje jedne od privatnih banaka, u režiji Jelašića i njegovih prijatelja, i to trenutak preuzimanja i akciju kada je Findomestik banka zatvarala novu banku iz Bijeljine, kada je, uz prijateljsko ubeđivanje gospodina Pitića i Vlahovića, jednom od vlasnika iz Srbije savetovano da je bolje da odustane od dokapitalizacije i proda ovu banku Findomestik banci i sa cenom nižom od 1,6 miliona evra, zbog čega se sada vodi spor od strane malih akcionara.
A u isto vreme je toj Findomestik banci omogućeno da po takvoj nižoj ceni se banka preda ili će biti zatvorena. Neki koji nisu pristali, neke ruske grupacije, npr. u Raj banci, banci u kojoj sam svojevremeno radila i koja je bila odlična banka, nije pristala na takve ucene, rezultat je da ta banka danas ne postoji. Reketaška politika i politika pohlepe na teret Narodne banke i guvernera.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, razmišljajući kako da naslovim ovo obraćanje vezano za guvernera dvoumila sam se između dva naslova: jedno je - guverner kao sistemsko pitanje, onako kako je to Dinkić definisao u vreme kada se razgovaralo o Vladi, drugo je - istorija onih koji su nam od Mekkinsija (McKinsy) doputovali u Srbiju stvarajući enormno bogatstvo za sebe, a siromašeći sve nas, bez razlike kojoj političkoj stranci pripadamo.
Sličnost između Đelića i Jelašića možda upravo jeste u putu od Mekkinsija do Srbije. Samo je Jelašić krenuo iz Frankfurta, Đelić iz Francuske. Jedina razlika. U vreme donošenja Ustava gospodin Dinkić – a ova priča o guverneru je u stvari priča o ideologiji stranke G17, zasnovana na pohlepi i nezakonitom sticanju novca – izrekao je sledeće: ''Ako se bude išlo na izbor guvernera, uopšte nećemo dozvoliti da se Vlada formira. Za nas je to sistemsko pitanje, koje je važnije od toga da li će G 17 plus biti u Vladi ili ne.''
Zašto je guverner Srbije, zašto je gospodin Jelašić kao član G 17 važniji od Ustava i od bavljenja politikom G 17? Možda to objašnjava i ovo dugo vreme stavljanja na dnevni red izbora guvernera i neuspeo pokušaj koalicionih partnera da mu skrate mandat, povežu ga sa starim i daju mu samo godinu i po dana da dovrši poslove, sa nadom da ćemo zaboraviti: način kako su ugašene četiri velike banke, način kako je preko Malog kolektiva osnovana Nacionalna štedionica, u nadi da ćemo zaboraviti gde su i pod kojim uslovima devizne rezerve, u nadi da ćemo zaboraviti aferu sa koferom i da ćemo zaboraviti kako je, zloupotrebom diskrecionih prava, taj isti guverner sprečavao ulazak nepoželjnog ruskog kapitala na ovo domaće srpsko tržište.
Priča o guverneru, a tada viceguverneru, Jelašiću, počinje ponovo onim slavnim ''Službenim listom SRJ'' - Međunarodni ugovori, kada je 2001. godine u septembru gospodin Jelašić dobio nalog, koji je zdušno realizovao, kao privatizaciju velikih banaka. Čitam vam sa strane 31, Međunarodni ugovori broj 8, tehniku sadržanu u dve rečenice - odabrani broj velikih banaka privatizovaće se po principu od slučaja do slučaja, i to metodom brze likvidacije i ''isecanjem''.
Reforma bankarskog sistema, po narudžbi velikih međunarodnih finansijskih institucija, koje su pokrivale više od 90% privrede Srbije, obeležila je dolazak gospodina Jelašića u Srbiju. Početkom 2002. sledila je temeljna destrukcija i, umesto najavljene sanacije, koja se po računicama kvazieksperata pokazala suviše skupom, računalo se da je likvidacija jeftinija nego sanacija banaka.
Ti troškovi su ono, što želim da građani čuju, prebačeni na poreske obveznike Srbije, a privredne organizacije, naša preduzeća su ostala bez garanata, finansijera i kreditora za poslovne poduhvate.
Po principu - ubij poverioca, uništene su četiri velike razvojne banke, kojima su dugovali veliki privredni sistemi i onaj nikada dovoljno pominjan Sartid, koji je, tako očišćen od obaveza, mogao bi biti prodat ili predat, bolje reći, američkim prijateljima, u vreme međusobnog uzvraćanja usluga za 21,3 miliona dolara.
Raščišćen je prostor na finansijskom tržištu za nove banke sa stranim kapitalom, a neki kolektivi ili da doslovno čitamo firma Mali kolektiv, već poznatog gospodina Hamovića npr, iz zemlje i inostranstva su u prostorijama likvidiranih banaka organizovali bankarsku aktivnost, uz malu pomoć prijatelja, koji su im obezbedili ne samo sredstva, ne samo prostore bivšeg SDK npr, nego i unosne poslove, a to su poslovi sa isplatom stare devizne štednje.
Javnost je vrlo smišljeno i namerno zamajavana pričom, i to je veliki teret gospodinu guverneru, da je osnovni problem u 8.000 ljudi koji su u jednom danu ostali bez posla, želeći da zaboravimo razmere krađe izvedene uništavanjem bankarskog sistema.
Preostale domaće banke su doživele nov udar. U pregovorima u Parizu dogovoreno je da se otpiše desetogodišnja kamata za koju je garant bila država. Te obaveze nisu smanjene prema bankama, samo je država iskoristila situaciju, vrlo perfidno i smišljeno, i pretvorila sve to u svojinski ulog Republike Srbije.
Tako su, posle dužeg perioda, u najvećem broju banke postale ponovo državne banke i u narednoj fazi su prodate stranim bankama. O tome koje su banke bile kupci, po kojim cenama su prodate, ko je i koliku proviziju uzeo, uverena sam da će jednog dana guverner, koga danas predlažete, i oni koji ga podržavaju morati da daju odgovor građanima Srbije.
Domaći finansijski sistem je tada potpuno dotučen, ali to nije bilo dovoljno. Išlo se na dalje udare na pojedine privatne banke, koje nisu mogle da se spasu nikakvim sudskim odlukama. Da li neko od vas shvata koliko je opasnog činjenja bilo u ponašanju gospodina guvernera kada je sve stvari iz temelja pomerio i okrenuo naglavačke. Promet hartija od vrednosti i akcija je izmešten sa berze, koja je po definiciji mesto gde se trguje. Premestio ih je na Centralni registar.
S druge strane, one organizacije koje moraju da se bave trgovinom, poput berze, dozvolile su ili bile prinuđene, da se trgovina akcijama odvija potpuno mimo berze i to neposrednim pogodbama kupaca i prodavaca. Samo veliki broj malih akcionara zna koliku je štetu zbog toga pretrpeo i samo sudovi znaju koliko se postupaka pred njima vodi ili će se tek voditi zbog ovakvog činjenja.
Tako je počela velika tranziciona prevara, koja se nastavila rasprodajom srpskih preduzeća po bagatelnim cenama, pri čemu je strancima ustupano i domaće tržište i otvoren je potpuno i raščišćen put za domaći bankarski sistem.
Dragi građani, cenzus za osnivanje banke bio je samo pet miliona dolara. Sve te strane banke, koje su dale pet miliona dolara, na kraju sledeće poslovne godine imale su aktivu vrednu više od 800 miliona evra. Sa pet miliona dolara uloga ostvarile su nove vrednosti sa 800 miliona evra. To je zasluga, između ostalog, i gospodina Jelašića, sa ekipom Dinkić i Đelić, sa kojom radi svih ovih godina zajedno.
Proces zatvaranja domaćih banaka se nastavlja. A nigde u svetu ozbiljna država ne može da prepusti u ruke stranih banaka finansiranje privrede, jer banke drže krvotok privrede i ekonomije. Odlično znaju dobri studenti ekonomije šta znači ako vam banka otežano daje kredite, ako upravlja vašim razvojem, kako može da kanališe razvoj privrede jedne zemlje.
Možda bi neko rekao da je trebalo da dobijemo jeftiniju ponudu, kvalitetniju uslugu, niže kamate. To bi po prirodi stvari trebalo da bude rezultat konkurencije. Vi ste svedoci, kao i ja, da te strane banke uglavnom finansiraju stanovništvo, i to za kratkoročnu potrošnju, pod višestruko višim kamatama nego iz zemalja iz kojih dolaze.
Ekonomisti, takođe, dobro znaju da je značajan deo deviznih rezervi, kojima se hvali gospodin Jelašić, u stvari sterilisan kapital poslovnih banaka, odnosno kada iz centrale svoje iz zemlje iz koje dolaze daju 10 dinara kredita, one moraju da polože 4 dinara u depozit kod Narodne banke, a nama se guverner hvali da su to devizne rezerve. Samo da građani odluče, da imaju mogućnost da vrate te kredite, tog istog momenta bi 40% deviznih rezervi bilo istopljeno u jednom jedinom momentu.
Takođe, treba da kažemo da je zasluga guvernera i to što je zaduživanje raslo brže od direktnih stranih investicija. Vrlo perfidno i smišljeno se ili podsticalo zaduživanje, ili se ćutalo šta i do čega može da dovede takvo zaduživanje.
Međutim, stečaj zatvorenih banaka još nije okončan. Izveštaj o bilansima za svaku pojedinačnu banku mora da sadrži podatke o sredstvima koja su se nalazila na računima u inostranstvu, gde su i pod kojim uslovima deponovana ta sredstva i gde se kriju sredstva od prodaje imovine tih banaka.
Da li vi mislite, gospodo iz G 17, da ćemo mi da zaboravimo da su se koplja lomila i životi ulagali na kocku oko mesta predsednika upravnih odbora u Agenciji za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, da ste joj menjali pravne sledbenike, da znamo gde su se držala sredstva.
Da li građani misle da je ovo visoka ekonomija ili politika?
Da prevedem šta to znači za obaveznike Srbije. Gubitak od 30 milijardi dinara, koji je ostvarila Narodna banka Srbije, ponavljam, 30 milijardi dinara, to je po kursu od 80 dinara - 376 miliona evra vrednosti.
Da li znate koliko je to Beočinskih fabrika cementa? Da li znate da je za 21 milion prodat jedan Sartid, 15 Sartida vrednosti je izgubljeno u ovom gubitku i u ovoj cifri Narodne banke.
Do ove cifre se došlo zato što imamo nekredibilnu monetarnu vlast, koja je optužena za korupciju. Normalno, ta se korupcija ne dokazuje lako, jer vešti ljudi kriju tragove, a zbog diskrecionih prava kojima guverner raspolaže ne može baš da se razluči koja je odluka motivisana ličnim interesima, a koja potpada pod diskreciona prava.
Ali, da li je moguće da nam guverner, koga ponovo predlažete, svojevremeno odbije rusku grupu Konvers, automatski, kada je htela da preuzme Kulsku banku, sa obrazloženjem da Konvers grupa ima nizak kreditni rejting. Njihov kreditni rejting je bio bb minus, kao i međunarodni rejting Srbije.
Ali, o dvostrukim aršinima govori sledeća stvar. Jelašić je na položaj guvernera došao kao najavljeni direktor HV banke, o kojoj je kasnije trebalo da odlučuje nepristrasno.
Upravo toj banci, dragi građani Srbije, dao je saglasnost za obavljanje kastodi poslova, odnosno procesa saldiranja i čuvanja hartija od vrednosti, iako je mesec dana pre toga NBS odbila da izda takvo ovlašćenje HVB banci zato što nije imala uslove jasno predviđene regulativom. Po dolasku gospodina Jelašića na mesto guvernera, papir je dobijen bez problema.
Kako je moguće da predlažete guvernera koji je dozvolio Evroaksis banci da, bez ikakvih posledica, prekrši ugovor o vraćanju 28 miliona deviznih rezervi, bez monetarnog odbora i sam odlučio da se toj banci ne postave dodatni uslovi. Na primedbu da o tome odlučuje monetarni odbor, on je rekao da monetarni odbor nije zabavište i da on odluke donosi sam. O tome svedoče njegovi saradnici.
Devizne rezerve, kojima se hvali, jesu postigle ekspanzivan rast, a da li su one rezultat izvoza ili je reč o onim sredstvima koje oni naši građani koji žive u inostranstvu dostavljaju kao doznake svojim rođacima ovde i da li je reč o onom nestabilnom delu koji se zove deo deviznih rezervi koje banke moraju da polože na račun NB.
Ali, kao i uvek, najteža stvar dolazi na kraju. Oni koji danas predlažu gospodina Jelašića za guvernera, DS, gospodin Đelić, koji je izrekao tvrdnju da je 155 miliona evra uludo bačeno i potrošeno za skupu i neodgovarajuću monetarnu politiku, a danas stoji iza toga predloga, samo dokazuje da putevi novca u stvari dovode i do političkog dogovora i da kada se oko novca dogovorite problema nema.
Ali, ima problema, guverner je priznao da ima 376 miliona evra gubitka, u aprilu 18. je održao konferenciju na kojoj je priznao da će imati 10 milijardi dinara gubitka i da će morati da bude dokapitalizovana Narodna banka. On je to tvrdio u aprilu, kada je završni račun već bio urađen, ovde piše da ima 30 milijardi, tri puta više.
Zašto je gospodin Đelić pristao, da li misli da smo zaboravili izjave, da li misli da najveća zloupotreba državnih sredstava, sa emisijom blagajničkog zapisa, može da bude zaboravljena? Da li mislite da građani ne znaju da izračunaju, ako su u prvoj polovini godine prodali milion evra, po kursu od 87 dinara, kupili blagajničke zapise, držali ih šest meseci, na kraju godine su ponovo mogli da kupe za te dinare koje imaju, milion evra po kursu od 78, i da imaju čistu zaradu 200 miliona evra.
Problem je što je ta zarada ostvarena na teret građana Srbije, jer novac nije materija koja može da se stvori u jednom džepu, a da iz drugog džepa ne bude izvađena. Ovo je samo jedan od primera i jedan od dokaza kakvu pogubnu politiku, vrlo smišljenu, u interesu najužeg kruga saradnika gospodina Dinkića vodi gospodin Jelašić. A ono što su zahtevi za proverom načina štampanja gotovog novca, načina prevoza gotovog novca, zloupotrebe ovlašćenja u samoj Narodnoj banci, i za to će jednoga dana doći sednica na kojoj će tema biti zloupotrebe u Narodnoj banci. Za takvog guvernera srpski radikali nikada neće glasati.

Gospodine predsedniče, nemojte ovo da doživite zloupotrebom Poslovnika, nego jednim konkretnim pitanjem koje zbog nemuštosti predstavnika Vlade zaslužuje da ga na ovakav način postavim.
Sporazum o CEFTA, o kome razgovaramo dva dana, ostavlja me u nedoumici, da li je UNMIK u ime Kosova i tretman Kosova, a ne Kosova i Metohije kao posebne države, na neki način verifikovan ovim sporazumom.
Imam dilemu, zato što je sve vreme u pregovaranjima u vezi sa sprovođenjem Sporazuma o slobodnoj trgovini već nekoliko godina unazad, koji rezultira ovim dokumentom, država Srbija i kao Srbija i Crna Gora insistirala da se uključi klauzula o privremenosti Sporazuma koji se odnose na Kosovo i Metohiju.
Bilo je predlagano da se taj deo Sporazuma priključi kao aneks Sporazumu Srbija i Crna Gora. Način kako je ovo obeleženo, kako je određeno kao Aneks 3.6 prethodni Crna Gora, 3.7 Srbija, 3.8 Kosovo, daje mi za pravo da tvrdim sa ove govornice i da izrazim svoju bojazan da je ovde Kosovo tretirano pod zaštitom UNMIK-a kao posebna država, čime se u stvari prejudicira status Kosova i Metohije.
Ja vas molim da kao nadležni ispred Vlade date objašnjenje zašto nisu raniji predlozi o privremenosti tretmana Kosova i Metohije i pripajanja svega onoga što se odnosi na taj deo srpske teritorije uvaženi kao aneks u Srbiju, već je dato kao samostalno, kao da je reč o već proglašenoj samostalnoj državi. Molim i insistiram na tom odgovoru.

Zaista nije bilo neuobičajeno spojiti raspravu o Zakonu o duvanu i Zakona o CEFTI, jer to jesu dve strane jednog istog problema koji je ovde pred nama, ali je neuobičajeno da ste time pokušali da nam skratite vreme za argumentaciju. Nažalost, na vašu žalost i na našu sreću, niste imali dovoljan broj glasova za to, tako da ćete sada dati priliku građanima da čuju zašto se CEFTA u javnosti pominjala samo povodom obeštećenja onoga što se naziva ''domaći proizvođači duvana'', a povodom priče ulaska u integracije, o ulasku u onaj hol koga nam Erhard Busek, bez imalo stida i srama, naziva ''trening kampom'' i preporučuje da uđemo u trening kamp za evropske integracije.
Imam suštinsku primedbu na priču o pozitivnim efektima o ulasku u CEFTU. Kao predvorje EU, iako sam Sporazum o CEFTI kaže da član 51. definiše trajnost ovog ugovora na neodređeno vreme, znači, priča o obećanom raju u koji treba da uđemo, a zove se EU, ne da jeste vrlo daleko, nego je i vrlo neizvestan. Ako vi u argumentaciju koju iznose srpski radikali dva dana slabo verujete i ako hoćete da kažete da postoje koristi koje prevazilaze štetu, hoću ovde pred ukupnom srpskom javnošću da iznesem podatak, računam za vas sa relevantnog mesta.
Izneću vam samo nekoliko rečenica iz zaključka autora Olivijea Lamota, autor je istraživač ekonomskog centra u Sorboni sa Univerziteta u Parizu i suštinu njegovog teksta koji se zove ''Trgovinske integracije u jugoistočnoj Evropi.''
Ako ne verujete srpskim radikalima da je pitanje da li postoji korist koja može da prevaziđe štetu koja proizilazi iz ovih integracija, ja ću vam izneti samo dve rečenice.
Formalna liberalizacija trgovine može da ima za posledicu povećano lobiranje proizvođača iz EU za uspostavljanje necarinskih barijera, što sa svoje strane može negativno uticati na izvoz iz zemalja zapadnog Balkana u EU. To se prvenstveno odnosi na sektor poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, tako da će efekti od ulaska ovih zemalja u regionalnu saradnju biti ravni nuli. Pitanje je da li je neko bio spreman da izračuna štetne posledice, a da nije reč samo o proizvođačima duvana.
Znači, ponavljam kao osnovni zaključak, CEFTA, trgovinski sporazum je, u stvari, deo političke igre u kojoj treba na zvaničnom mestu koje se zove Skupština ratifikovati odluku Srbije za ulazak u EU.
Ratifikovati znači obavezati državu i obezbediti vremensku konzistentnost takve odluke, da ne bi neka buduća vlada donela drugačiju odluku. Ta drugačija odluka bi mogla biti doneta i ovog trenutka da ste vi imali malo više profesionalne časti da u Predlogu zakona i efektima koje će on dati niste napisali ono što sam juče citirala pričajući o CEFTI, a što je vredno da se ponovi.
Na pitanje koje ste sami sebi postavili, da li pozitivne posledice donošenja zakona jesu takve da opravdavaju troškove koje će on stvoriti, odgovor koji ste dali na pitanje koje ste sami postavili glasi – ''takve su da ne izazivaju dodatne troškove privrednih subjekata, čija je delatnost propisana odredbom ovog zakona. Korist je takva da ne izaziva dodatne troškove''. Zaista svaki komentar na ovo je suvišan.
Za mene lično je i uvredljivo da inteligenciju poslanika dovodite u pitanje time što donosite Predlog zakona, obrazloženje i odredbe koje se menjaju na 23 strane, pa svode se na član 29.
Član 29. kaže da oni koji žele u ovoj zemlji da se bave proizvodnjom i trgovinom duvana više ne moraju od domaćih proizvođača da kupuju 50% domaće proizvodnje duvana. To je suština ovog zakona, a napravili ste ga obimnim time što ste u čitavom tekstu zakona samo izmenili formulaciju prideva ''fermentisani duvan''.
Znači, dali ste drugačiji rečenički sklop – znači fermentisani duvan i onda to menjali u celom tekstu zakona da to liči na neki suvisli predlog. Da budem iskrena ima još jedna sitna novina gde na zahtev proizvođača olakšavate evidenciju izveštaja koji oni daju.
Znači, Sporazum CEFTA koji je neodvojiv od Zakona o duvanu proizvodi posledice koje treba država Srbija da snosi tako što će obeštetiti, i to je smisao ovog zakona, proizvođača duvana strane firme, kojima ste 2003. prodavali domaću duvansku industriju obrazlažući to kao posao decenije i skrivajući od javnosti da je zaštićeno tržište i beneficije koje su imali od te zaštite, u stvari prikrivena niža cena prodaje koju ste im omogućili u takvom postupku privatizacije.
Svetskim kompanijama koje se zalažu za slobodnu trgovinu i za konkurenciju, ali su prilikom kupovine duvanske industrije tražile takvu vrstu zaštite, da im ne može, što je danas problem, hrvatski proizvođač duvana ''Industrija duvana Rovinj'', praviti konkurenciju ili bilo ko drugi. Hvalili ste se dobrom cenom, a u stvari ste im omogućili da izvuku profit. Na čiji teret? Na teret kupaca i na teret građana koji kupuju cigarete i na teret državnog prihoda, odnosno akciza što je opet u krajnjoj distanci na teret građana. Vi ste znali 2003. godine kada ste im prodavali duvansku industriju, da su već pokrenute inicijative za sklapanje sporazuma o slobodnoj trgovini, a ti uslovi dati duvanskoj industriji su u stvari osporavali Sporazum o CEFTI. Vrlo svesno, nije vas iznenadila CEFTA.
Osnovni principi Svetske trgovinske organizacije su poznati i vi ste svesno ušli u kršenje pravila konkurencije, u pravila dostupnosti tržištu i objašnjavajući svojim uspehom tu prodaju, onda, a 2006. godine raspravljajući se među sobom da li će budžet biti oštećen ulaskom u CEFTA, na šta nas primoravaju iz političkih razloga, otvoreno saopštavajući da je to bitno za političku stabilnost zemlje i u stvari ćemo morati, kada nam gospodin Eugenio Sidoli, tada direktor fabrike duvana, kaže: ''Ako ova država misli da je dovoljno jaka da plati odštetu od više milijardi evra nama kojima je obećana zaštita do 2009. godine neka potpiše CEFTU.'' Dinkić kaže, u to vreme, ''može CEFTA, ali budžet ne sme da trpi.''
Objasnite mi, da li je i kako je moguće, sem u reklami na televiziji, da dobijete i jare i pare, to samo u reklami može i za lakoverne. Hoćete li da nam objasnite ko je ovde izgubio proizvođače duvana, koji se danas hvale da su naši i koji su tada dali navodno dobru cenu kupujući te fabrike, navodno investirajući, ne navodno, nego stvarno, milijardu evra, ali ako su oni oštećeni potpisivanjem CEFTE i izjednačavanjem uslova u ovoj oblasti, da li su oni baš prećutno pristali da im džep bude prosečen i da iz njega iscuri ona planirana dobit koja je bila element kada su odlučivali da uđu na naše tržište. Ja odgovor znam, ali hoću da ga čujem od vas. Hoću da taj odgovor bude dostojan inteligencije narodnih poslanika i svih građana Srbije i onih koji su za vas glasali.
Kada kažete da treba da učestvujemo u integracijama i kada se svi zalažemo za svetske tokove slobodne trgovine, da li hoćete nekada građanima da priznate kako ta slobodna trgovina izgleda u svetu i u praksi. Ne, nećete, ali ću zato ja da iznesem kako je gospodin Džordž Buš, jedan od zastupnika ekonomskih sloboda 2003. godine, javno uveo kvote na uvoz ženskog rublja i kućnih haljina napravljenih u Kini, a uvođenjem visokih carina na uvoz čelika i čeličnih proizvoda, od kojih je morao da odustane tek 2005. godine, pošto je pod pritiskom Evropske unije izgubio spor pred Svetskom trgovinskom organizacijom. U međuvremenu je domaća privreda dobila predah od godinu dana, koliko je vođen spor, domaćim čeličanama da se oporave.
Da li biste vi nekada bili u stanju da to uradite za domaću proizvodnju i za ljude koji ovde rade? Neki režimi subvencija i pomoći domaćoj proizvodnji su do te mere perfidni i tvrdokorni, da su dovedeni do nezamislivih granica, evo, kada je u pitanju jedna velika i snažna država kao što je Amerika.
Ja verujem, da vi, gospodine ministre, sigurno znate za slučaj iz 1989. godine kada je američka Vlada zaustavila uvoz 30.000 pari patika iz Indonezije, sa obrazloženjem da je u kutiji patika spakovan rezervni par pertli, a da za njih nije propisana kvota.
Mimo zakona, spor je trajao godinu dana dok proizvođači iz Indonezije nisu vratili svoje patike na odredište, a Amerika je donela propis po kojem je moguće da u kutiji sa patikama bude spakovan rezervni par pertli, ali ako je udenut u patike i ako je u boji koja odgovara patikama koje su u kutijama.
Tako velike i moćne države štite svoju domaću proizvodnju. Oni ih štite, čak i onda kada se nađu pred sporovima sa Svetskom trgovinskom organizacijom, o čemu svedoče kazne koje su plaćene u gipsarskom kartelu, na primer, ''Lafarž'' ovde prisutan, zbog kartelskog ponašanja, već dva puta je platio kazne preko 120 miliona evra.
Kada je reč o proizvodnji duvana u Italiji 2005. godine, u oktobru, četiri proizvođača duvana je kažnjeno sa 56 miliona evra, jer su se u periodu dužem od šest godina dogovarali oko otkupne cene duvana sa asocijacijama uzgajivača i unapred dogovarali o cenama koje će ponuditi na konkursima za javnu nabavku duvana.
Evropska unija, kao tržište kome je premisa slobodna konkurencija, u stvari perfidno iza zavese štiti svoje proizvođače duvana, svesno i da se može suočiti sa kaznama, za razliku od vas koji domaćim proizvođačima duvana izbijate iz ruku argument, da oni treba da imaju sigurno tržište, njih prve želite da uvedete u Svetsku trgovinsku organizaciju sa objašnjenjem, pa bože, to je kriterijum koji se poštuje u tom velikom svetu.
Ponavljam, princip KFV banke, domaće nemačke razvojne banke koja finansira izvoz, jeste pohvala za ugledanje. I mi treba da se ponašamo tako i da osnujemo razvojnu banku, da osnujemo banku za razvoj poljoprivrede i da finansiramo izvoz, ali kako kada ste vi uništili banke i kako kada vi pristajete da ova država bude poligon za plasman tuđih roba, što i jeste CEFTA i što jeste ovo o čemu danas govorimo. Jedan od ciljeva CEFTE i ovog zakona o kojem pričamo danas je u stvari uravnotežavanje odnosa uvoza i izvoza sa zemljama u regionu.
Čuli ste juče gospodina Dinkića da te zemlje učestvuju u izvozu i kada smo mi u pitanju sa 30%. On je dao neistinit podatak o uvozu, da je 8%, podaci se razlikuju od 14 do 20%.
Jedan od retkih regiona sa kojim imamo suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni je područje CEFTE. I vi sada sa CEFTOM, gde je legitiman cilj da se uravnoteži uvoz, izvoz, želite da nam onesposobite privredu i da imamo probleme hiljadu i jedan i u monetarnoj sferi, time što ćemo taj suficit koji ostvarujemo da dozvolimo da se te zemlje približe po plasmanima na našem tržištu. Jedino mesto gde imamo pozitivnu računicu plus-minus, izvoz-uvoz, vi pristajete, počev od duvanske industrije pa nadalje, da ovu privredu koju ne kreditirate i koju ne subvencionišete, da subvencionišete strane ulagače i novootvoreno radno mesto.
Subvencionišete strane ulagače, novootvoreno radno mesto, bez zakona o subvencijama, uredbom se dele sredstva za otvaranje novih radnih mesta. Potpuno smo pomešali lončiće šta je ovde država, šta je domaća proizvodnja i šta je naša evropska budućnost.
Zaista nije korektno reći da vam nismo izneli podatke koliko štete proizvodi jedan ovakav zakon. Zaista je nekorektno reći da mi nemamo alternativu. Da se razumemo, svaki region iako ima u osnovi ekonomiju, jeste u stvari politički. To koliko pomaže zemljama koje su unutar regiona, toliko mu je cilj da one koje su van tog regiona u stvari sankcioniše i da ih natera da uđu u region, poštujući pravila koja su uvek štetnija ili manje dobra za slabije. To je jednostavno pravilo, ali ne možete da kažete da alternativa ne postoji.
Ne možete da kažete da je slobodna trgovina slobodno kretanje samo roba, kapitala, usluga, a ne i ljudi. Pa, zar ovo nije povod da pomenemo da nam se samo vraćaju oni koji su svojevremeno otišli izmišljajući da im u ovoj zemlji nije bilo dobro i da sa njima ne znamo šta ćemo, a da i dalje stoje redovi ispred ambasada?!
Hoćete da kažete da necarinske barijere nisu bitne. Jesu, vrlo. Šta je sa dozvolama za transport? Šta je sa vizama za vozače i one koji treba da izvoze našu robu u taj veliki svet? Tvrdite da nemamo mogućnost da sarađujemo sa velikim zemljama.
Naša budućnost jeste da mi sarađujemo upravo sa zemljama gde će taj trošak koji se zove prostorna udaljenost biti nadomešten onim što se zove kompatibilna proizvodnja, gde nećemo da se sukobljavamo sa komšijama u pogledu toga što imamo istu privrednu strukturu, nego i sa zemljama iz CEFTE gde ćemo se sporiti ne samo po pitanju duvana, koje pokušavate da rešite na ovakav način, nego i sa tim da ćemo se sporiti oko toga ko će pristajati da ponudi bolje uslove stranim investitorima da bi se strane direktne investicije usmerile u našu zemlju.
Ja zaista hoću da kažem da integracije jesu bitne, ali ne integracije u kojima vi ne iznosite istinu o njihovoj ekonomskoj pozadini, ne integracije koje znače poslušnost, ne integracije koje znače gubljenje već stečenih pozicija, a vi to pokušavate da predstavite nekim novim uspehom ili čak koristi za ovu privredu.
Ja zaista mislim da geopolitički smisao CEFTE za prvu posledicu ima negativne posledice u industriji koja zapošljava, negde kažete 130.000 ljudi, negde 110.000 ljudi u duvanskoj industriji.
Ali posledice primene će biti vidljive, tek tada će građani biti u prilici da razumeju svu ispravnost dobrih strana o kojima vi danas sa vrlo malo reči, priznajem, govorite o ovom predlogu zakona. Hvala.

Poštovane kolege, iskreno da vam kažem, očekivala sam više od ovde prisutnog izvestioca u ime Vlade, a to je da nas makar u najkraćem upozna sa osnovnim principima i razlozima za pristupanje CEFTA sporazumu. Zašto sam očekivala više?
Mi ovde u Skupštini imamo jednu vrstu i obrazovne uloge, odnosno da građane upoznamo sa onim sa čime se ne mogu upoznati samo na okruglim stolovima, u privrednim komorama, u stručnim časopisima, jer ako kao dom, kao Narodna skupština u kojoj su zastupljeni svi slojevi građana treba da raspravljamo o sporazumu CEFTA, dužni smo da građanima i kažemo zašto, i pod čijim pritiskom, da budem precizna, pristupamo ovoj organizaciji.
Imam jedan osnovni moto kojim ću da okarakterišem koristi i štete od pristupanja ovom sporazumu. Nadam se da ste me već doživeli kao nekoga ko se ne koristi nikakvim tajnim podacima, ko koristi rečnik Vlade, čije predloge ovde i kritikujemo, i ja ću to da uradim i ovoga puta.
Da bih vam rekla koje su koristi od pristupanja sporazumu CEFTA, ja ću da iskoristim Predlog zakona o duvanu, gde je na strani četiri - obrazloženje za donošenje zakona, a duvan jeste deo ovog paketa, rečeno pod tačkom 3) sledeće: da li su pozitivne posledice donošenja zakona takve da opravdavaju troškove koje će on stvoriti? Znači, troškova ima, a da li pozitivne posledice pokrivaju te troškove, poslušajte odgovor Vlade: "Pozitivne posledice donošenja zakona su takve da ne izazivaju dodatne troškove privrednih subjekata". Ni reč o koristima, ni reč o efektima koji su merljivi u broju radnih mesta, u povećanom izvozu, u smanjenju spoljnotrgovinskog deficita, o tome koje će to grane profitirati.
Neću da kažem koliko je ljudi zaposleno u organima državne uprave, koliko njih sa platom koju primaju da bi nam takvu analizu i ocenu izneli. Nisu oni lenji. Nije da oni to ne znaju, ali su efekti od pristupanja CEFTA pre svega političke prirode, a za nas sa političkom težinom i politički negativnim posledicama. To znači da je ova integracija kao predvorje Evropskoj uniji u stvari nešto što gospodin Erhard Busek zove trening kampom za zajedničko tržište. Citiram – preduslov ulaska u Evropsku uniju i trening kamp.
Međutim, ako otvorite sporazum CEFTA pa pogledate član 51, u njemu piše da se Sporazum potpisuje i da će važiti neodređeno vreme. Ne piše do ulaska u Evropsku uniju. Ta obećanja se daju usmeno, onako kako ste i vi davali obećanja stranim partnerima kada su ulazili u privatizaciju duvanske industrije, obećavajući im zaštitu do 2009. godine.
Građanima hoću da ponovim: nas neko može da smatra slabom zemljom, koja samim tim i nema neku jaku diplomatiju; mogu da nas smatraju i siromašnom zemljom, koja takođe zbog toga nema značajnu diplomatiju, ali nas ne mogu smatrati glupim građanima koji ne znaju da nam je EU u onom ranijem vidu rasparčala zajedničko jugoslovensko tržište, u kojem danas nema samo Slovenije, a imamo Moldaviju. To je CEFTA. CEFTA je bivša Jugoslavija, u kojoj danas nema Slovenije, ali imamo Moldaviju. Svu krivicu za raspad jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, ima i težih posledica, ali u ovom trenutku govorim sa ekonomskog aspekta, snose isti oni koji nas danas guraju u ono što se zove trening kamp za EU.
Na kojim principima počiva ova integracija? Na jednom koji se zove ustav globalne ekonomije. Multilateralni sporazum o investiranju je 1996. godine, to sam od vas očekivala, gospodine ministre, bio rađen u projektu Svetske trgovinske organizacije. Sponzor tog projekta, koji se zvao - cenzurisano, bio je lično gospodin Renato Ruđero, koji je tada bio direktor Svetske trgovinske organizacije koja je radila projekat u kojem je trebalo eliminisati sve barijere za multinacionalne kompanije.
To znači da treba zaštititi multinacionalne kompanije na način da se uopšte ne uvažava državni suverenitet.
Po tom projektu, koji se polako, perfidno i pojedinačno primenjuje i na EU i kroz Svetsku trgovinsku organizaciju, pa evo i kroz CEFTU, zemlje koje ne budu želele da prilagode svoje ekološke ili druge standarde mogu naići na vrlo ozbiljne prepreke i zabrane.
To je, normalno, bila najveća pretnja državama u razvoju, zato je taj projekat - cenzurisano, bio u najstrožoj tajnosti razmatran i rađen, jer su sve manje razvijene zemlje u stvari bile u prilici da rabe i da troše svoje prirodne resurse, gde uvek, po onom osnovnom zakonu ekonomije, imate prelivanje u korist bogatijeg.
Do ovog podatka nisam došla tajno, objavljen je svojevremeno čitav sporazum u časopisu "Reč" 1999. godine, na našem jeziku, u ovoj zemlji. Niko to nije hteo da čita.
Niko neće da nam kaže da smo mi ovde jedan kamp u kojem se obučava jedna mlada (oni misle mlada) demokratija i da smo zemlja koja nema ni prebogate resurse kao Rusija, zemlja koja nema, iz akumuliranog siromaštva i velikog broja jeftine radne snage pogodan resurs, koja nema tehnologiju i znanje poput Zapada, ali ima od svega toga pomalo i ima zanimljiv geografski položaj i zbog toga je treba uvesti u CEFTA, u kojoj BiH može, dan po ratifikaciji sporazuma, da uvodi dopunske carine na proizvode koje mi izvozimo u BiH. Nadam se da to za vas nije novost i da čitate štampu.
Ponavljam, i posle ratifikacije sporazuma CEFTA u Skupštini BiH usvojen je zakon kojim se uvode dodatne dažbine i carine na proizvode koji su predmet našeg izvoza. Čemu onda CEFTA?
Čemu CEFTA, ako rešenje iz ovog velikog papira (ja sam donela samo deo koji je preveden na srpski, otcepila sam engleski) omogućava da ta zemlja koja krši pravila propisana sporazumom CEFTA ima pravo da to radi godinu dana; neki komitet pokrene postupak i možemo još dva puta da pokrećemo postupak, znači, tri godine BiH može mimo CEFTA sporazuma da sprovodi svoje diskriminatorske i ograničavajuće uslove, a da mi na to ne možemo da utičemo.
Zašto baš nas guraju u CEFTA sporazum? Ne samo zato što EU ima problem svoje budućnosti i što nije sigurna da li joj posle pristupa Rumunije i Bugarske uopšte treba širenje, da li uopšte sa tim brojem od 25 zemalja može da funkcioniše. Ne samo to, treba im da Srbija dobije trgovinski okvir u kojem će joj političkim razlozima biti moguće udarati ekonomske šamare.
Hoćete da vam to objasnim ili da vam pojednostavim? Znate vi to dobro, ali zbog građana hoću to da pojednostavim. Sporazumom CEFTA se uvodi, kažu, tržišna konkurencija. Niko nema povlašćene uslove.
Da li je za gospodu iz razvijenog i velikog sveta bilo moralno i etički da se pod potpuno povlašćenim uslovima npr. proda "Sartid", očišćen od dugova? Kako očišćen?
Uništavanjem po mafijaškom principu, ubij poverioca i nemaš dug, uništiš četiri banke, a država, odnosno svi mi poreski obveznici prihvatimo dug.
Dugo će još biti sporova oko "Sartida", i to američkim prijateljima ne smeta, da mimo konkurencije, mimo javnog konkursa, u stečajnom postupku, da ne pominjem u vreme "Sablje", po tajnim aranžmanima, kupe vrlo značajnu železaru. Gde je tu konkurencija, tržišnost, Svetska trgovinska organizacija?
Da li tim firmama iz EU smetaju povlašćeni uslovi kada učestvuju u privatizaciji?
Da li im smeta što mi nemamo ekonomske slobode i ravnopravne uslove u funkcionisanju finansijskog tržišta ili, na račun naše političke nestabilnosti, ovo smatraju vrućim tržištem u kojem se lako mogu zarađivati visoki profiti?
Jednostavno, ne želim da me neko pravi neukom i naivnom i da u ime koristi, koje mi nismo svesni, i uvođenja u taj jedinstveni globalni svet jednakih šansi u stvari primenjuje principe dvostrukih standarda, očiglednih ne samo u trgovini, pre svega u privatizaciji i u finansiranju preduzeća koja idu na tržište.
Šta kažete – treba da izađemo i da konkurišemo ostalima iz Evrope. A da li ti koji izlaze na tržište sa našim preduzećima imaju u svojim zemljama istu situaciju ili imaju svoje banke koje kreditiraju njihovu proizvodnju i izlazak na tržište?
Ne, mi imamo banke, strane banke koje kreditiraju samo potrošnju, gotovinske keš kredite. Ovde naša preduzeća dolaze pod maksimalno teškim i višestruko skupljim uslovima do nove tehnologije i do osavremenjavanja svoje proizvodnje, a traže od nas da budemo konkurentni.
Nismo mi baš naivni, kao oni koji u ime naroda i u ime države potpisuju ugovor sa KFW, Nemačkom državnom razvojnom bankom koja finansira izvoz svojih preduzeća.
Država se zadužuje kod Nemačke razvojne banke, jer nema svoje ni državno, ni komercijalno, ni poslovno bankarstvo, a naša preduzeća izlažu u konkurenciji sa zemljama koje nisu bile ni pod sankcijama, niti im je neko razbijao tržište, niti im je neko ovde nametao demokratiju i nove državne principe poslovanja i u ovoj ekonomskoj oblasti.
Mislim da ste vi dužni da pred građane izađete sa jednom preciznom analizom, da lepo kažete čiji vas pojedinačni interesi teraju da nam ovde hvalite CEFTA sporazum.
Da podsetimo građane, prilikom razmatranja onog što je preduslov sporazuma CEFTA, a to je smanjenje poreskih dažbina, izjednačavanje u stvari poreskih dažbina na cigarete, a zbog CEFTA sporazuma mi smo imali situaciju da smo jednom moćniku smanjivali poreske obaveze na kafu, u vreme kada smo uvodili veća poreska opterećenja na auto-gas kojim se vozi veliki broj građana.
Znači, tu više nije bio bitan budžet, ministre. U vreme usvajanja CEFTA vi ste govorili - CEFTA, da, ali prvo da budžet ne bude oštećen zbog manjih prihoda od cigareta, i ja to poštujem, ali u vreme kada uvodite porez na gas vi smanjujete poreska davanja jednom moćniku kome treba proširiti tržište i onom što se zove "Droga Kolinska", "Soko Štark" omogućiti put bez granica, viza i davanja.
Da li je jedan od takvih... A jednog imenujem, jer je posebna drskost da se pred nama u jednom takvom kritičnom trenutku njegov interes stavlja iznad prihoda budžeta, od čega građani ne dobijaju ništa, kafa u prodavnicama za građane nije pojevtinila. Gas je evidentno poskupeo. To su efekti, poskupelo je mnogo toga, ne samo po sistemu ugledanja, nego po sistemu... Imate mnogo ljudi koji nama ovde nisu izašli sa preciznom analizom koliko dobijamo i šta gubimo.
U životu se odluke donose ili iz emocija ili iz svih ostalih razloga koji se mere plusom i minusom. Mi smo ozbiljni ljudi, vi vodite državu i mi vam za to dajemo pravo ili vam stavljamo primedbe. Koliko je pluseva na strani CEFTA, da li imate jedan podatak šta ćemo dobiti?
Vi kažete, nemamo dodatne liberalizacije, jer smo osetili kako je ta liberalizacija izgledala 2001. i 2006. godine i znamo koliko je pogona zatvoreno i znamo kakve smo stvari i kakve stare gume kupovali itd. Vi ne kažete da će pojedinci imati koristi od toga, oni koji se merdžuju, tako se to kaže, udružuju, stvarajući nam ovde svojevrsne monopole i one koji ovde stvaraju most za izlazak na istočna tržišta, odnosno u Rusiju i dalje.
Razumem kada gospodin Vučićević, koji je na čelu "Droge Kolinske", traži da izgubi sve barijere, ali ne razumem šta smo mi dobili. Da li vi prilikom potpisivanja tih sporazuma imate u glavi samo nalog dobijen iz Bukurešta da morate da pristupite CEFTA, i da li imate imalo obraza da svojim građanima obrazložite koristi i štete od toga? Još nešto da vas pitam. Građanima Srbije nije dovoljno da kažete ... Ja vas molim, samo malo. Nije dovoljno samo reći građanima – tako rade svi. A kako žive ti drugi i koliko imaju nezaposlenih?
Nemaju sigurno preko 20 i 30 procenata, koliko se meri naša stopa nezaposlenosti. Ti drugi ne školuju decu kao mi, ti drugi manje plaćaju kad se razbole i ne plaćaju sve usluge kao što to moramo da radimo mi, ti drugi imaju malo pristojnije penzije i ti drugi ne uzimaju kredite da bi išli na letovanje.
Vi koji u ime naroda potpisujete ovakav sporazum, ponašate se po filozofski definisanoj kategoriji - sa moralom čoveka koji je dobro ručao. To je moral Vlade Republike Srbije kada nam izlazi sa CEFTA sporazumom, od kojeg imamo samo štetu, a ne i koristi, i to nemerljive i nevidljive, jer je u takvoj formi da nemamo nikakve zaštitne mehanizme. Pod pritiskom vaših nalogodavaca i onih koji su vas doveli na vlast moramo, da ih ne ljutite, da potpišemo ovakav sporazum.
Ali, nismo svi mi u istoj ulozi, nisu svi građani u Srbiji u situaciji da su dobro ručali, i to ne zato što su lenji, ne zato što imaju previše zaštite kroz ugovor o radu, na šta vam primedbe stavljaju strani investitori, čijih se primedaba najviše držite kada pravite dnevni red ove skupštine i kada preduzimate mere u poreskoj i ostaloj politici. Građani Srbije, najveći broj građana Srbije ne ruča dobro, nema perspektivu, jer je svestan da nas gurate ne ka kompatibilnim privredama, koje su spremne na saradnju, nego ka konkurentskim. Sličnu bazu imaju i sve te zemlje bivše Jugoslavije i vi nas, ono što je osnovno, u trenutku kada pričate o potrebi da strane direktne investicije budu značajan zamajac razvoja ovog društva, sukobljavate sa članicama CEFTA baš na principu gde da dođu strane direktne investicije, a svi smo u jednom paketu.
Ja sam uspela, za vreme koje mi Poslovnik dozvoljava, tek deo načelnih primedaba da iznesem, razumljivo građanima. Nadam se da ću imati prilike da još mnogo činjenica iznesem. Nisam uverena da ćete vi od ovoga odustati, ali građanima mogu da dam jednu nadu – onako kako ratifikovan sporazum CEFTA ne obavezuje Bosnu i Hercegovinu, tako neće obavezivati ni nas. To je jedina šansa.
Ali, ako neko vodi računa o troškovima, o radu ove skupštine, morao je da kaže da ova skupština ima mnogo preča pitanja o kojima treba da raspravlja, a ne da, udvarajući se stranim moćnicima koji otvaraju granice za svoje multinacionalne kompanije, raspravljamo o jednom sporazumu koji će, u stvari, svako poštovati onoliko koliko bude imao koristi, a mi ćemo, kao Srbija, biti pritisnuti da ga poštujemo na sopstvenu štetu, a u korist svih ostalih članica.

Dajte da se dogovorimo da nećemo da razgovaramo kao ljudi koji se ne čuju.
Znači, sporazum CEFTA je danas na dnevnom redu. Ako sam ja u Skupštini, ja Jorgovanka Tabaković, pripadnik Srpske radikalne stranke, sporazum počinje da se primenjuje po ratifikaciji osam dana i po deponovanju instrumenata, kao zadnja zemlja članica.
Šta ste vi mogli da uračunate u ovih 30% po sporazumu CEFTA, koji tek treba usvojiti, kada on samo zamenjuje 32 bilateralna sporazuma koji se zovu - špageti međunarodne trgovine, znači, to su dvostruki bilateralni sporazumi?
Nemojte sebi pripisivati zasluge, odnosno nemojte vrednovati CEFTA sporazum, a da on još nije stupio na snagu, odnosno da nije uticao pozitivno na povećanje izvoza u zemlje CEFTA. Znači, hoćemo da pričamo logički. Nećemo zamarati građane ispravkama, ali jednostavno nemojte to da radite, jer to nije tačno.
Odmah da odgovorim. Znači, to što Slovenija nije članica CEFTA, a gospodin o kojem smo pričali Vučićević jeste jedan od direktora, to je najgori argument koji ste mogli izneti, jer mi on omogućuje da vam kažem da 300 preduzeća iz Slovenije, koja je za mene simbol Evropske unije, simbol integracije, radi u Srbiji.
Nijedno srpsko preduzeće nema predstavništvo i razmenu, a po rečniku CEFTA bi to nazvali carinskim ili necarinskim barijerama, kojima se zaustavlja da ne uđe.
Dokaz za to je i poslednji primer pokušaja "Delte" da sa "Istra bencom" uđe, kada je država preko paradržavnog fonda dala veću cenu, promenila postupak prodaje akcija i istisnula...
Nije meni bitan Mišković, ali je istisnula jedno srpsko preduzeće. Vi ste naučili svet da radimo na tom principu – ne kao partneri, dužni poštovanja, nego kao poslušnici koji rade u njihovom interesu.
Znači, Slovenija i "Droga Kolinska", to je za mene princip po kojem vi otvarate ovo tržište, po kojem oni kažu – šta hoćete, Slovenci su vam zaposlili 3.500 ljudi.
Pa, ljudi, to je uvredljivo! Ja poštujem slovenački kvalitet, čovek sam koji ne ume da mrzi nikoga, poštujem vredne i radne, ali reći da su "Merkator" i slovenačke firme zaposlili 3.500 ljudi... A koliko kupaca je dobilo svako slovenačko preduzeće dolaskom na ovo tržište? Ja samo hoću precizne podatke.
Onog trenutka kada budete, kao Vlada, zaslužili poštovanje i uvažavanje, po efektima koje proizvodite, ja ću vam ga odati. Ali, uverena sam da vi meni nećete pružiti takvu priliku.

Drage kolege, poštujem da gospodin Matić ima nameru da, kao predstavnik vladajuće koalicije, učini za građane Srbije atraktivnim ovaj korak u približavanju EU, mada, nažalost, CEFTA ne deluje nimalo privlačno, kao ni sam ulazak u EU. Žalosno je što iz mog izlaganja od 20 minuta nije uspeo mnogo toga da zapamti. Savetujem mu da uzme beleške i  da to vidi, ali se zahvaljujem u isto vreme i ponoviću za njega šta, u stvari, integracije treba da znače.
CEFTA i ulazak u EU, kao i sve integracije, regionalne, globalne, bilo kakve, moraju dovesti do promena, ne bilo kakvih, nego nabolje, i to merljivih promena nabolje.
Ne onih promena kakve nam se ovde neovlašćeno saopštavaju sa stola predsedavajućeg, već promena koje građani osećaju svakodnevno, kada odu da kupuju od plate koju su zaradili, kada odu da podignu kredit u bankama koje nam nisu obezbedile konkurenciju, kada školuju decu, kada plaćaju zdravstvene usluge, kada primaju penzije. Ponavljam, integracije kao promena nabolje koja će svakome doneti boljitak.
U čemu je problem? Zašto mi usvajamo i ratifikujemo sporazum CEFTA na ovakav način?
Da li vi mislite da je potpuno slučajno predviđena ratifikacija u parlamentu? Ne. Neko ko je zamislio da se geopolitički cilj opredeljivanja u ovom domu za Evropsku uniju, preko ovog hola, predvorja i ulaza koji se zove CEFTA, ratifikuje ovde nije bio naivan.
Ratifikacija ovog sporazuma je predviđena za parlament upravo iz razloga da obezbedi vremensku konzistentnost politike koja se vodi u određenim, kako to moćnici kažu, nestabilnim zemljama, što znači – dok ste vi na vlasti, pa ste poslušni, treba da pokažete da ste prilježni geopolitičkom cilju ulaska u Evropsku uniju. Džaba sva ta priča o referendumu. I taj cilj postižete. Nema povećanja uvoza i izvoza. Imamo bilateralne sporazume po kojima radimo.
Vi ste poslušni da kažete – da, ovo je prvi korak za Evropsku uniju, a boje se da neke druge snage oličene u srpskim radikalima ne dozvole da se narod zaista o tome izjasni. Zato tražite ratifikaciju, oni traže, a vi slušate, da se ne bi desilo, kada se jednom potpiše ugovor, da se odustane od cilja, jer bi štete od kršenja tog ugovora bile mnogo veće nego od odustajanja. Nemojte biti naivni i nemojte da čekate da vam se problemi koji se tiču zaduživanja građana, o kojima je Srpska radikalna stranka govorila 2001, dešavaju danas kao konkretan problem.
Samo da pozdravite ministra koji nije stigao. Građani ne zaslužuju da im se iznose neistiniti podaci. Zemlje jugoistočne Evrope, CEFTA, učestvuju u izvozu srpske privrede sa oko 30%, to je rekao ispravno, ali u uvozu nije tačno sa 8%, nego sa nešto više od 20%. Pojedinačne podatke po svakoj zemlji u milionima dolara mogu da iznesem u svakom trenutku, tako da nemojte misliti da ću ijednog trenutka biti lenja da izađem za ovu govornicu i da svaki podatak koji je netačan demantujem. Hvala.

Kada gospodin Vujadinović izađe ja uvek dobijem priliku za malu repliku, ali glavobolje dobiju njegove kolege iz poslaničkog kluba. Osećam se prozvanom zbog kredita od KFW banke, od Nemačke razvojne banke, koja na vrlo pametan način (znači, hvalim njih i ljutim se na našu državu što ne radi to isto) kreditira izvoz svojih proizvođača.
Ono zbog čega moram da vam repliciram jeste da uslovi nisu ni izdaleka tako povoljni i da nisu u domenu magle, mada su vrlo vešto prikriveni načinom kako su formulisani. Tvrdila sam da je u trenutku kada smo raspravljali o tom ugovoru kamata na ta sredstva iznosila najmanje 6% godišnje. Da li vi, gospodine Vujadinoviću, znate koliko iznosi euribor? Oko 4%, na koje se dodaje 2% osnovnih troškova, a da ne govorim o 0,5 jednokratnih.
Sećate se, sabrala sam koliko smo kao država u prošloj godini platili kazne, izražene u gotovo milijardama dinara, za neiskorišćene tranše već odobrenih kredita od KFW banke, Nemačke razvojne banke. Znači, nemojte dovoditi građane u zabludu da je reč o najpovoljnijim kreditima, jer nije.
Još nešto sam dužna da kažem, nije u redu da vi kao ekonomista dovodite u pitanje kvalitet nemačke, italijanske, kineske ili bilo koje robe. Potpuno slučajno mogu da iznesem podatak, zaposlena sam u "Telekomu" koji je uvezao kinesku "Huavej" opremu pre dve godine, opremu koja se vrlo uspešno montira i koja funkcioniše. Gospođa Angela Merkel, iz jedne od zemalja u koje gledate kao u sunce, ali na koju se ne ugledate kad čuvate nacionalne, državne i ekonomske interese, sa tom istom firmom je, a posle "Telekoma", potpisala ugovor vredan 30 miliona dolara za uvoz iste opreme i pobedili su u konkurenciji 20 inostranih firmi.
To što kažete da se za ovo moramo zalagati po svaku cenu, jer obezbeđuje konkurenciju, jednostavno nije nešto što se podrazumeva. Vi znate da su i privatne kompanije, a mi smo dokaz, vrlo sklone stvaranju kartela i monopola kad god je to moguće. Jedan je meni posebno zanimljiv. O duvanskom ću pričati kad budemo pričali o duvanu, a vama ću danas da iznesem samo kazne koje je u EU naplatila evropska komisija od austrijskih banaka. Osam austrijskih banaka je 2005. godine kažnjeno sa 124,5 miliona evra, i to zato što su se na tajnim sastancima dogovarali o visini kamate kredita koji su davali građanima. Reč je o tome da je u našoj zemlji raščišćen prostor za banke i mahom su tu austrijske banke. Šta smo mi dobili potpunim otvaranjem i uništavanjem domaćeg bankarskog sistema: konkurenciju koja je dala niže kamate? Ne znam gde vi živite, ali vi i ja izgleda živimo u dve različite zemlje.

Poštovani građani, poštovane kolege poslanici, o ovoj temi ne smem da govorim bez papira.
Uvažavajući geopolitičku realnost, mislim na Rusiju koja se uzdiže i na Ameriku koja nije u prilici da preuzme ulogu jedine vodeće svetske sile, uvažavajući odgovornost pripadanja SRS, a koristeći ugled ovog doma i pravo javne reči ove govornice, hoću da vam kažem sledeće.
Ima onih kojima je Kosovo i Metohija daleko i kojima će ostati neshvatljivo zauvek. Ima takvih i u svetu, ali i kod nas u Srbiji. Oni kojima je Kosovo i Metohija daleko i neshvatljivo, a iz sveta su, pokušavaju da Albancima budu dobri preko naših leđa, tretirajući ga kao predmet kupoprodajnog ugovora, u kojem Srbija ne treba da učestvuje i treba da bude po strani.
Oni kojima je Kosovo i Metohija daleko i neshvatljivo, a iz Srbije su, na sreću skromnog su uticaja i, da budem još preciznija, mislim da su beznačajni. Oni misle da nije važno što se moj rodni Vučitrn danas zove Vuštri, ne kao dvojezični, nego kao isključivi naziv. Oni misle da nije važno što u tom, mom Vučitrnu, danas nema nijednog Srbina i nijednog nepreoranog groba. Oni razmišljaju u relacijama svoje trenutno neugrožene kuće ili stana i kratkovidi su, samoživi, sebični.
Ima i onih koji značaj Kosova i Metohije, njegovih manastira, prirodnih blaga, rezervi uglja, plodne zemlje, onih koji poznaju mogućnost tržišta i nekada biračkog tela, koji će iz svojih razloga, ljubavi ili koristi, učiniti značajan napor da ga sačuvaju. Sve njih treba uvažavati i okupljati.
Sada ima i nas, jedna sam od njih, kojima je Kosovo i Metohija život. Nismo birali mesto gde ćemo se roditi. Nismo ni otišli, ni pobegli, sve do 3. juna 1999. godine. Ja i meni slični do tog datuma nismo otišli i nismo pobegli, ne što smo manje vredeli i ne što nismo imali gde, nego zato što smo verovali da ima smisla ostati na Kosovu i da, ako odemo, ništa više neće vredeti i ništa više neće imati smisla.
A onda, 1999. godine, za one koje su zaboravili, prekid NATO bombardovanja je nametnut prerano sklopljenim mirom, pod lošim uslovima. Tada je svim Srbima sa Kosova i Metohije portparol Pentagona Kenet Bejkon, na konferenciji za štampu, poručio - Kosovo neće biti sigurno mesto za Srbe. Poručio je da Srbi mogu da odu, ali mogu i da rizikuju opstanak.
Danas pod pokroviteljstvom zapada, američke administracije i značajnog dela Evrope, Kosovo i Metohija danas zaista srećno mesto za Srbe i za opstanak, i ostanak na Kosovu je rizik. To je sumrak međunarodnog prava i UN.
Preko 285 hiljada ljudi sa Kosova i Metohije ima tretman interno raseljenih, izbeglih, a reći ću jednom rečju, nesrećnih. Mnogo je sahranjenih od bolesti koje su posledica bombardovanja.
Mnogo je naših najdražih, rođaka, prijatelja, koji su jednostavno pukli od tuge po izbegličkim kampovima ili u novosagrađenim i kupljenim stanovima. Što bi naši stari rekli - prepukli od tuge.
Koliko se grobova preoralo, crkava srušilo?
Drage moje kolege, nisu to emocije, to su životi. To su ljudi. To su pojedinačna ljudska prava u ime kojih je Amerika, sa NATO-om, vršila borbu i teror nad ovim narodom, da bi sačuvala albanska ljudska prava, prava u ime kojih je bombardovana Srbija.
Danas se na Kosovu i Metohiji, dragi prijatelji, seče čak i voće. Ne čuva se da bi se bralo jer je srpski trag. A svaki trag o Srbiji, o srpskom vlasništvu, treba zatrti.
Danas smo izloženi otvorenom cinizmu globalnih siledžija koji promovišu rat kao mir, ropstvo kao slobodu, neznanje kao moć. Danas se pokornost manjih podrazumeva, a poniznost slabijih se smatra uobičajenim oblikom praktičnog pristupa životu.
Pitaju nas ti gospodari sveta - pa zar ćete biti taoci moralnih predrasuda, dok drugi narodi hrabro grabe, brzim koracima ka boljoj budućnosti, sa dobro plaćenim poslom i udobnim životom.
Ali, dragi prijatelji, odakle pravo bilo kome da traži da se ja i mnogi slični meni odreknemo svog zavičaja, svog rodnog mesta, grobova svojih predaka, nas samih?
Odakle pravo Americi da trguje Kosovom i Metohijom, da prodaje tuđe u ime i navodno za ljudska prava?
U ime čega je budućnost albanske dece rođene na Kosovu i Metohiji važna, a nije važna budućnost srpske, romske, turske, goranske dece rođene do 99. godine? Gde je tu univerzalnost ljudskih prava?
Rusi su nam ovog puta sačuvali nadu. Zna se šta mi moramo da uradimo sami. Zna se šta država mora da uradi u ime budućnosti i u ime samopoštovanja. Veliki Rus Dostojevski kaže - kako živeti, misle i pitaju se na Zapadu, a mi kažemo zbog čega živeti.
Za povratak vredi živeti i to je moj odgovor, a to je obaveza države, vas koji vršite vlast u ime svih nas građana. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, dragi građani Srbije, o ovom sporazumu i ovom kreditu i donaciji očigledno ću imati mnogo više da vam kažem od ministra. Odgovoriću vam na tri osnovna pitanja: ko daje ovaj kredit, za koje namene se daje ovaj kredit i šta mi kao država od toga dobijamo?
Šta mislite šta se krije iza magične reči KFW? Niko nas nije udostojio ni bližeg objašnjenja šta stoji iza ove skraćenice. KFW je Nemačka razvojna banka. Banka koja je u 100% vlasništvu nemačke države, od čega je 80% vlasništvo Vlade Savezne Republike Nemačke, a 20% je ova banka u vlasništvu pokrajina nemačkih.
U predizbornoj kampanji smo sve vreme kao pripadnici SRS pričali da je nama kao državi neophodna razvojna banka. Ili je taj stav nailazio na ćutanje ili je čak nailazio na osudu. Zašto prećutkujete narodu Srbije da nas finansira državna nemačka institucija? To nije sramota. Sramota je da osuđujete nas koji tvrdimo da treba da imamo razvojnu banku koja će da finansira svoju privredu, a ne kao Nemačka, koja je jaka i koja postoji 50 godina, da izlazimo na strana tržišta. Zašto prećutkujete?
Ne ugledate se na velike i jake države kakva je Nemačka, misleći da bi vam to neko zamerio. Ili možda postoji razlog za prećutkivanje. Da nije on sadržan u činjenici da je na adresi, gde postoji ova razvojna nemačka državna banka, istovremeno i jedno udruženje, odnosno holding, kako se to zove i u nemačkoj terminologiji i u našoj, znači na tom broju od 5 do 9, da ne pominjem naziv u Frankfurtu na Majni te ulice, jer ne umem da govorim nemački, ali je na adresi nemačke državne banke i holding koji u ovih 12 miliona nazovizajma u stvari nemačka država finansira izvoz proizvoda svoje industrije. To nije moja pretpostavka.
Nemačka bankarska institucija u vlasništvu nemačke države KFW ima pet organizacionih delova van holdinga, van proizvodnih kompanija. Oni se bave pratnjom nemačkih izvoznika i taj deo je KFW IPEKS. Drugi deo se zove KFW Ferder. Finansira infrastrukturu, komunalne sisteme u drugim državama, obrazovne institucije, unapređenje klime i energetsku efikasnost.
Treći deo KFW banke se zove Mittelstandsbank, koji finansira mala i srednja preduzeća i, takođe zanimljiv detalj, nastao je iz fuzije sa nemačkom bankom za poravnanje.
Postoji deo koji se bavi finansiranjem zemalja u tranziciji i razvoju, i to je deo koji se ovde pojavljuje, između ostalog kao neko ko realizuje ovaj kredit.
U okviru sistema KFW, nemačke državne razvojne banke, nalazi se i KFW DEG, deo koji se bavi finansiranjem privredne ekonomske strukture.
To nije sve. Kad uđete na sajt KFW grupacije, videćete da se kredite koje plasira daje preko Vollks banke, Raiffeisen banke ili neke privatne banke.
Nemačka razvojna državna banka je dobila raščišćen teren u kojem ne postoji banka ili ih ima još nekoliko koje ćete u najskorije vreme, po vašem planu, izmeniti im strukturu da država tu nema ni procenat učešća, da bi ta banka mogla preko ovde osnovanih svojih filijala i organizacionih jedinica da razvija nemačku privredu. Ni to nije sve.
Ovo protiv čega se ovde borite, podržavate uzimanjem kredita od KFW banke, a to je sledeće.
Ova banka ima i u Nemačkoj državnoj pošti 45% učešća i to od 2003. godine, a do tog datuma procenat je bio pretežan. Kome vi ovde pričate priču da savremeni ekonomski procesi iziskuju izlazak države iz svih strateških oblasti? KFW grupacija ima u Prokredit banci, koja postoji ovde u Srbiji, vlasničko učešće od 13,63%.
Znači nije dovoljno to što korišćenje svih kredita ide preko srodnih, povezanih banaka, to što vi kao država velikodušno prihvatate ove nazovipovoljne uslove kredita, nego u zemljama tipa Srbija ili Azerbejdžan ide i sa direktnim učešćem u bankarskim organizacijama. Kod nas je to Prokredit banka, u Azerbejdžanu je to npr. MIKRO FAJNANS BANKA.
Građani treba da znaju da ono što važi za Nemačku, kao vrednu i razvijenu zemlju, ne treba da važi za Srbiju, jer vlast misli da mi ne treba da imamo razvojnu banku i da mi treba da budemo pretvoreni u idealne dužnike.
Onako kako napadno, uporno i drsko banke pokušavaju od građana, koji žele da žive preko svojih mogućnosti, da stvori idealne dužnike, to isto pokušava da uradi i sa državom Srbijom, pretvarajući je u idealnog dužnika, odnosno u idealno tržište za plasman finansijskih sredstava.
Da to nije sporno, vi ne bi ni prećutkivali. Prećutali ste, da, gospodine ministre, nežno ste se nasmejali, prećutali ste da ste i Agenciju za sanaciju i stečaj banaka u januaru ove godine zadužili istom takvom pomoći, koja se zove pomoć za dokapitalizaciju fonda za osiguranje depozita.
Gospodin Parivodić, nije nebitan datum, neposredno pred izbore, pred proglašenje rezultata izbora, gospodin Parivodić i Džambić iz te agencije, koja se inače bavi stečajem, sanacijom i likvidacijom banaka, ili da prevedem na srpski, raščišćavanjem terena za strane banke u ovoj zemlji, potpisali su 17. januara jedan ugovor, jedan sporazum sličan ovom, u kojem ste dobili od te grupacije značajna sredstva za unapređenje rada ove institucije, u vrednosti od 9 miliona evra.
Drage kolege, mi smo raspravljali ovde o budžetu. Niko od vas, zajedno sa mnom, nije tada video da u budžetu Republike Srbije stoji stavka od 8,74 miliona evra, koja su na zahtev KFW grupacije prenete na račun Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, odnosno kako se sada zove, Agencije za osiguranje depozita. Nije smešno, ali je sumnjivo zašto se krije.
U ovome je princip finansiranja KFW. Na 9 miliona evra, koje je dala KFW banka Agenciji za osiguranje depozita, država Srbija je morala da uplati 700 miliona dinara, i doslovce je pisalo, iz budžeta Republike Srbije.
Gospodine ministre, u ovom budžetu, listajući tu veliku knjigu, mislim da ste samo kroz stavku Razdeo 444, koji se zove troškovi kreditiranja, uplatili tu sumu onako kako su od vas tražili strani finansijeri.
Zašto se niste pohvalili tom investicijom, nego ste je nazvali propratnim troškovima zaduživanja i ona iznosi 750 miliona dinara.
Ono što jeste sporno, to je da u trenutku kada je taj sporazum sklapan, gospođa Elke, direktorka te KFW institucije, u svom govoru izrekla sledeće dve rečenice: "Državna ekonomija takođe ima koristi od ulaganja novca u banke, za razliku od čuvanja u slamaricama, jer se tim novcem može raditi, pruža se podrška lokalnim bankama, a država nije isključivo zavisna od podizanja kredita kod inostranih banaka".
Da ponovim ključnu rečenicu - "a država nije isključivo zavisna od podizanja kredita kod inostranih banaka". Oni koji nam daju sredstva kažu da ne treba da budemo zavisni od inostranih kredita, ali to za vas nije dovoljno.
Vama je važno da izađete pred javnost Srbije i saopštite neistinu da je reč o povoljnom kreditu. Tvrdim da u ovoj sali, da u ovoj zemlji ne postoji osoba koja je ozbiljna i koja bi mogla da stane iza svoje tvrdnje koja može da kaže koliko košta ovaj kredit.
U dokumentu koji ste nam podelili, a koji govori o uslovima kredita, kamata je nepoznata. Zajmoprimac država Srbija se obavezuje na kredit čiju cenu ne zna, jer u članu 4. zakona piše da će se kamata, koju ćemo plaćati na ovaj kredit, znati u trenutku poslednjeg povlačenja.
Kako možete reći da je reč o povoljnom kreditu? Kako možete reći da kredit košta 2%, ako će toliko plaćati one lokalne samouprave i organizacije koje budu koristile kredit, ali državi? Ne možete nas zavaravati time što ste na nekoliko mesta dali slične vrednosti troškova kredita, koji su daleko iznad ovoga o čemu govorite.
Dragi građani, ovaj kredit, za koji ste vi, ja, svi mi, jedini garant, na ovaj kredit se ne daje hipoteka. Za ovaj kredit je garant porez koji uplaćujemo svi mi kroz budžete lokalnih samouprava i kroz republički budžet.
Samim tim mi smo zanimljivo tržište za ulaganje onima koji procenjuju, a procenili su na zadnjim značajnim finansijskim sastancima, da smo Makedonija, Hrvatska i Srbija najznačajnije tržište i najperspektivnije za ulaganje para. Pored zemalja koje se zovu Brazil, Indija, Rusija i Kina, mi spadamo u tu grupu najatraktivnijih zemalja, a imamo Vladu koja prihvata da nas zaduži, da nam stvori obavezu na koju ne možemo da utičemo, ali za koju ćemo morati da podnesemo izuzetno teške uslove.
Gospodine ministre, zašto ne kažete građanima da niste u stanju da koristite ove kredite? Zašto ne kažete građanima da ste u 2006. godini morali da platite kamatu, kaznu na nepovučena sredstva, u vrednosti od 1.056.000 evra? Na kredite Evropske banke za obnovu i razvoj, čijeg ste prvog čoveka, gospodina Lemijea, juče primali, dužni ste ovom narodu i već ste platili kroz budžet 2006. godine 954.781 evro na nepovučena sredstva.
Na odobren, a ne iskorišćen kredit plaćamo kaznu, dragi građani. To je nekih 81 milion dinara. Ceo godišnji budžet za izbeglice i raseljena lica je 810 miliona, a 81 milion je bukvalno bačen u vodu nesposobnošću Vlade, koja želi da se zadužuje, a nije u stanju da iskoristi te kredite.
To je ono što je prikazano u izveštaju o završnom računu za 2006. godinu. Koliko je toga u onim završnim računima koje nam niste dostavili? Zato tražimo da vidimo te završne račune; 1.056.656 evra samo na nepovučena sredstva Evropske banke za obnovu i razvoj, od čega je 101 hiljada evra baš ovoj instituciji, Nemačkoj razvojnoj banci, koja je sto posto u vlasništvu nemačke države.
Ovaj kredit uzimate da bi finansirali lokalne sisteme grejanja, odvajanje merača toplotne energije i adaptaciju podstanica. Ovo je treća faza. Šta je sa prvom i drugom? Da li ona Uprava za javni dug, koju ste osnovali 2005. godine, treba ovde da podnese izveštaj šta su to donacije, kako je iskorišćen svaki dinar, a tvrdim da u prilogu ovog ugovora stoji potvrda o robi koja će biti isporučena. KFW Ipeks, kao članica ove grupacije, bankarske, nemačke, državne, u stvari plasira robu na ovo tržište.
Nije problem, prodavac prodaje ako nađe kupca. Da li smo mi ti koji treba da progutamo sve ono što vi kažete da je dobar posao? Da li se grad Beograd može pohvaliti rezultatima od istog ovakvog projekta koji se ticao ulaganja u infrastrukturu za vodovod?
Neću da tvrdim ono što su vam tada tvrdili sindikati, da se tačno znalo od koje se firme treba kupiti svaki vodomer. Neću da tvrdim da nisu bili baždareni, kao što oni kažu, ali meni tajna, prećutkivanje, rađa sumnju.
Prvi od troškova, dragi građani, u ovom kreditu kaže - porezi i ostali javni troškovi, kao i troškovi uvoza, neće biti finansirani iz ovih sredstava. Krediti se ne uvoze, pare se ne uvoze, uvozi se roba, roba stranih proizvođača, kojima ste široko otvorili liberalizacijom vrata, da može da se uvozi sve i svašta, ali to nije dovoljno.
Pričate da je povoljan kredit na koji plaćamo, ne zna se, dragi građani, kolika kamata, jer to piše u članu 4, ali 1,2% marže godišnje na ukupan iznos, 0,5% troškova na povučen kredit na ukupan iznos, pa vi vidite koliko je to na 12 miliona evra. Ako eventualno zakasnimo sa otplatom, ako nismo umeli da iskoristimo kredit kao država, osnovano sumnjam da on neće biti ni servisirani na vreme, u tom slučaju KfW banka ima pravo da podigne kamatnu stopu na dug za 2% godišnje. Vi tvrdite da je 2% cena tog kredita kao kamata. Nije tačno, ona se ne zna kolika je.
Znači, pored toga što se kamata može na dug povećati za 2%, zajmoprimac, to je država Srbija, moraće da plati i odštetu od 2% takođe iznad one koja je ugovorena, a kao odštetu za ono što nismo vratili na vreme. Za nepovučena sredstva 0,25% od ukupnog iznosa kredita, a to je u prošloj godini vas, dragi građani, koštalo milion evra.
Pored toga, mi smo, kao država, zajmoprimac, odnosno država Srbija, koja u ime svih nas preuzima ovakvu obavezu, dovedeni u situaciju, da KfW banka, kada nam da kredit, može odlučiti da, ukoliko utvrdi da nenamenski koristimo kredit, u svakom trenutku najstrože uslove i najveću štetu propiše. Ali, ako odlučimo da pre vremena vratimo kredit, neće moći.
Dok KfW banka ne nađe tržište i nekog sličnog državi Srbiji, koji će primiti pod ovakvim teškim uslovima kredit, nema prevremenog vraćanja i to piše u ovom papiru koji ste nam dostavili.
U ovom dokumentu stoji da će robe biti nabavljane preko međunarodnog nadmetanja. Zašto nam niste rekli šta je isporučeno u prve dve faze? Zašto se, kao poslanik, moram snalaziti da dolazim sa izveštaja o konferencijama za štampu gradske vlasti, gde je i u koliko stanova ugrađeno nešto od tih merača toplotne energije? Zašto se ne pohvalite ako je ovo tako dobar ugovor?
Namerno, u zadnjem minutu ostavljam najzanimljiviji detalj. Gospodine ministre, vaš prethodnik je, potpisujući ovaj sporazum u aprilu prošle godine, rekao da je ukupan posao 32 miliona evra, od čega je osam donacija Vlade Nemačke, koju ne sporim, 12 miliona kreditnih sredstava, koja pišu u ovom ugovoru, i 10 miliona lokalnog učešća, dok je dva miliona evra od strane nemačke Vlade namenjeno tehničkoj pomoći i konsultantskim uslugama.
Dragi gospodine ministre, sa vašim potpisom u ovom budžetu za 2007. godinu stoji namena ne od 10 miliona evra, kako ste rekli, lokalnog učešća, nego 12 miliona evra, ali ne kažete za koju namenu, pa moja priča sa prvim kreditom, objavljenim u međunarodnim ugovorima, o tome da su provizije načini života ove vlasti, a kroz konsultantske usluge, uglavnom, ste dokazali.
Čime dokazujete da ne poštujete reč narodnog predstavnika, da ne poštujete upozorenje ovog naroda da ne možemo na pohlepi i provizijama da zasnivamo naš ekonomski život, ali ni na lažima. U kojoj meri je ovo šarena laža, u kojoj meri ovo diskredituje vlast i Vladu koja nas uverava da za naše dobro uzima ovolike kredite, zadužujući nam generacije, imaću prilike da i u kasnijim javljanjima još koju progovorim. Hvala.