Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu je set zakona, odnosno potvrđivanje jednog ugovora o zajmu, dva sporazuma o saradnji u carinskim pitanjima i dva sporazuma sa Indijom koja predstavljaju razvijanje dobrih prijateljskih odnosa, ali u ekonomskoj sferi.
Za one koji nemaju strpljenja, pre svega ću da iznesem stav Srpske radikalne stranke. Za najteži deo ovog seta zakona, to je ugovor o zajmu sa Bankom za razvoj Saveta Evrope, Srpska radikalna stranka ne može da glasa, bez obzira na dobru nameru onih koji nam pare nude, jer ću ja ovde uporno ponavljati i zahtevati od vas, ministre, ono što je vaša zakonska obaveza.
Formirana je Uprava za javni dug 2005. godine, koja je dužna da Narodnoj skupštini Republike Srbije, njenim poslanicima i građanima kaže koliko para uzimamo kao obavezu, koliko će to koštati u smislu kamate, provizije, šteta, naknada, kamata za kašnjenje, kamata za nepovučena sredstva, koliko kaznenih evra moramo da snosimo kao teret ako ne budu namenski iskorišćena sredstva i da li budžet Srbije može da izdrži ovoliko zaduživanje.
Kad izađete kao ozbiljno ministarstvo pred ovu Skupštinu Republike Srbije i zaduženje od deset miliona evra, u kojima Vlada Republike Srbije obezbeđuje 2,5, pa navedete, kao što ovde niste naveli, kamatu, pa stavite makar jedan pregled, koga ovde nema, o tome šta su dosadašnja zaduženja, da li ćemo biti u situaciji da ih otplaćujemo ili ćemo sav svoj novostvoreni društveni proizvod morati da dajemo na otplatu kredita, onda ćemo videti da li možemo da u ime građana Srbije, jer oni pune budžet, odobrimo jedan ovakav zajam. Verujte mi da nije prestroga reč ako kažem da nemamo minimum neophodnih podataka za odlučivanje o ovom zajmu.
Pre nego što pređem na konkretne činjenice u vezi sa njim, reći ću dve stvari koje takođe nimalo ne idu u prilog dva sporazuma koja govore o uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima sa Republikom Slovenijom i Poljskom.
Drage kolege, iako ste imale preobiman dnevni red, ako ste samo uzeli da uporedite ova dva zakonska teksta koja tretiraju istu materiju, ona od prve strane različito definišu pojmove carinskog propisa, carinske dažbine, organa molioca itd.
O čemu to govori? Govori o tome da Vlada Srbije i njena ministarstva dobijaju tekstove sa kojima se saglase, nemajući minimum samopoštovanja da dva teksta koja tretiraju istu materiju, makar i formalno, liče jedan na drugi.
Ako mislite da oni nemaju nikakvu težinu ili da je reč o nečemu što je zakeranje Srpske radikalne stranke, jer je forma drugačija, uveravam vas da u ova dva predloga sporazuma postoje vrlo zanimljiva rešenja u vezi sa korišćenjem informacija i dokumenata koja se tiču pojedinaca, građana, informacija koje mogu biti korisne, poželjne u vođenju određenih sudskih sporova i postupaka, u kojima se mogu naći ljudi iz ovog sporazuma.
Kada je u pitanju Slovenija, te odredbe su regulisane vrlo precizno i ograničavajuće prema nama, za razliku od Poljske, gde je to nešto liberalnije.
Znači, vrlo površno, i to govori o tome da Srbija ne vodi računa o interesima građana koji jesu predmet ovih sporazuma, u smislu carinske saradnje.
Znači, stojimo iza potrebe da se sarađuje, ali principijelno, kao i svuda, partnerski odnos, a ne služenje i prepisivanje dokumenata koje vam neko drugi ponudi.
Kada je u pitanju sporazum o trgovini i ekonomskoj saradnji sa Indijom, samo ću načelno reći da Indija pripada grupi zemalja sa kojima ćemo rado razvijati poslovne, ekonomske, prijateljske, političke i sve druge odnose. Predstavlja zanimljivo područje, veliki broj stanovnika i budućnost i za plasman naše robe tamo.
Međutim, gospodin Jadranko Vuković, moj kolega, preciznije će vam izneti ocenu, koja se uklapa u opštu ocenu: nemate pregled efekata, uporedne podatke o poreskim i ostalim elementima na osnovu kojih možemo da vidimo da je interes građana da u ime njih pristanemo na ovaj sporazum. O detaljima u vezi sa gradnjom IT parka u Inđiji takođe ćete dobiti podrobnije obaveštenje od njega.
Gospodine ministre, materija koja najviše zanima naše građane, a mene posebno, ne da vam dajem primedbe, nego da vas upozorim, jeste sledeće: iako ova Banka za razvoj Saveta Evrope predstavlja jednu od banaka koje zaista imaju vrlo humane namere da ulažu samo u socijalne aspekte razvoja bilo koje zemlje članice Saveta Evrope...
Naglašavam, znači, organizacija u kojoj smo mi članica i koja priznaje zemlje bez obzira na vrstu demokratije koju razvijamo unutar naše tržišne privrede, što nije slučaj sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj prema kojoj imamo dve vrste vrlo teških garancija. Znači, ovo nije banka koja nam uz kredit zahteva i određena politička ograničenja ili nam nameće obaveze u tom smislu. Recimo da je taj potez, da je ovaj kredit koji uzimamo povoljan sa te strane. Znači, nema nikakvih političkih uslovljavanja.
Međutim, pošto smo mi od 2003. godine, kao SCG, članica ove organizacije, valjda smo toliko zasluživali da nam kažete gde i kako je dosad utrošeno, na primer: izgradnja stanova za izbeglice 20 miliona evra, za opštine 10 miliona evra, zapošljavanje, prva tranša, država i građani su dobili obavezu da vraćaju, 20 miliona evra, pomoć u otklanjanju posledica lanjskih poplava u Banatu, maločas je kolega govorio o tome, takođe je pomoć koja je finansirana, i ovo poslednje, pomoć za žrtve klizišta.
Gospođa Slađana Prica, ambasador pri Savetu Evrope u stalnoj misiji Crne Gore, 27. aprila 2006. godine daje izjavu o ovih 60 miliona evra do sada korišćenih sredstava. O tome nema podatka u materijalu koji ste dostavili.
Načinom na koji se mi radikali pripremamo za ove sednice saznajem i vas građane upoznajem... Ne mora ministar da sluša, mislim da je Saša Dragin zaista redak primer ministra koji se odnosi odgovorno prema poslaniku i poslu koji radi. Onog ko to ne oseća kao obavezu ja ne mogu da nateram, a i nemam nameru.
Želim da kažem da je tih 60 miliona plasirano do sada preko "Delta banke", koja je već bila članica "Inteza" grupe.
Čak i one međunarodne finansijske institucije koje ne koriste politiku otvoreno ili sporednim putem je uvlačeći u finansiranje, plasiraju svoja sredstva preko onih banaka koje su u krugu zainteresovanih činilaca koji na kraju završavaju kreditom za budžet Republike Srbije.
Do sada nije plasiran gotovo nijedan kredit a da to nije bila "Cepter banka", koja više kao takva ne postoji, "Pro kredit banka", "HVB banka" - to je ona banka iz koje je guverner bio najavljen pre nego što je došao.
Takođe, Evropska banka za obnovu i razvoj, koja inače vrlo ulaže kod nas i to će biti predmet sledećih garancija. Preko tih i takvih organizacija plasira sredstva u ovoj zemlji.
Gospodine ministre, da li smo mi poslanici dostojni obaveštenja da su ovi krediti iskorišćeni namenski, pošto su im rokovi bili npr. osam godina za opštine i pet godina, ovih 20 miliona, za mala i srednja preduzeća, to se zvalo finansiranje novog zapošljavanja, rok je bio pet godina u trenutku kada su krediti krenuli. Rečeno je - ako ti rokovi budu prekratki, produžićemo ih na 10 ili 15.
Dragi građani, da smo na pijaci, pa bi prodavac sa one tezge znao da vam kaže - pre mesec dana sam vam prodao paradajz po 60 dinara, danas on vredi 80.
Ja ovde ne znam, kao poslanik, kao ekonomista koji treba da podigne ruku i glasa za ovo, na koliki su rok zaista odobrena ta sredstva. Kako bih i znala, ako je kredit koji uzimamo 10 miliona evra, a gospodin ministar kaže - naše učešće je još 2,5 miliona evra. Nije tačno. Nije rekao da je naš trošak, trošak budžeta, i kamata koja se plaća na ova sredstva. Ta kamata je povoljnija od tržišnih, unutar zemlje, od ove blagodeti koje se zovu strane banke na našem području, jeste mesečni euribor koji će se svakih 30 dana usaglašavati. Taj mesečni euribor iznosi 4,137, pre tri dana kada sam ja počela da se pripremam za ovu tačku dnevnog reda. Šestomesečni iznosi 4,75.
Da li će neko da plati tu kamatu i da li ona treba da uđe u obračun ukupnih troškova ovog posla koji mi zovemo ugovor o zajmu? Da je beskamatni, to bi pisalo, ali nije, kamata je predstavljena, a vi nećete da nam je naglasite. Nama gospodin Jelašić pravda svojih 30 milijardi dinara gubitka, ili 376 miliona evra gubitka, kursnim razlikama ili valutnim rizikom.
Da li ste vi nama, gospodine ministre, ovde rekli koliki je devizni rizik kredita koji je uziman u evrima? Kada je gospoda, sa Jelašićem i Dinkićem na čelu, zatvarala banke, nije pitala zašto su "Beogradska banka", "Jugobanka", "Investbanka", zašto su sve one u gubicima, da li zbog sankcija, kursnih razlika, velikih javnih preduzeća ili ne znam čega. Ne, banke su zatvorene i u jednom danu je 8.000 ljudi ostalo na ulici.
Da li o tom valutnom riziku, danas kada brani svoj gubitak, gospodin Jelašić hoće da kaže da je došlo do nekih strašnih pomeranja u valutnim odnosima na svetskom tržištu ili hoće da kaže da kursom upravlja neko drugi, a ne on, čime može da opravda taj gubitak?
Čime vi možete da nam opravdate da nam ne govorite šta za državu Srbiju i budžet znači rizik zaduživanja u evrima? To guverner zna i on bankama kaže, 30% vaših pozicija mora da bude strogo preračunato, šta znači devizni rizik, i on za naše poslovne banke iznosi 21,1%. Znači, one su u zoni sigurnog poslovanja po pitanju valutnog rizika.
Šta je sa budžetom? Ja pitam onoga ko je zadužen, dragi građani, a da li ćemo dobiti odgovor, ja sam optimista, ali se bojim da će to čekanje biti uzaludno. Zašto će biti uzaludno?
Zakon o javnom dugu je donet 2005. godine, Uprava za javni dug je samo kockica u sistematizaciji Ministarstva finansija na sajtu Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije. Nema imenovanog direktora, nema službi, a posao za nju radi Uprava za trezor. Uprava za trezor je pod vašom nadležnošću, pa sam očekivala jedan izveštaj o ovome o čemu danas govorimo. Koliko je opterećenje po ovom kreditu?
Niste nam preračunali, ali ste se zato obavezali, i to Ministarstvo za infrastrukturu, da Banci za razvoj Saveta Evrope dostavite izveštaj koji će sadržati ocenu ekonomskih, finansijskih, socijalnih i ekoloških efekata projekta. Da li ste prvo morali takvu ocenu ekonomskih, finansijskih i ostalih posledica da ovde iznesete? Znate šta je to, kakva je to studija koja je preduslov da dobijete kredit. Svaka banka bi vam rekla da neće ni najmanjem preduzetniku, ni firmi da da kredit dok ne donese biznis plan i ocenu opravdanosti najmanjeg i najnižeg kredita.
Da li smo mi država? Da li smo mi manje ozbiljni od jedne zemljoradničke zadruge ili STR preduzeća koje ima pravo da dobije kredit, ali pod ovakvim uslovima? Ja zaista to doživljavam kao potcenjivanje građana Srbije.
Da li mislite, ako ste 34 tačke dnevnog reda stavili, da mi ovo nećemo da čitamo? Da li mislite da smatramo da ovo nije važno, nije teško, da nije opterećujuće i da će neke pare pasti sa neba? Ma ne, sve će biti manje prihoda od privatizacije iz kojih će moći da se servisiraju krediti kojima nas zadužujete. Ja neću imati vremena u ovom obraćanju da iznesem još neke primedbe, ali ću ih iznositi u toku rasprave.
Ono što želim građanima da kažem jeste najinteresantniji podatak da je u tekstu ovog predloga zakona dat netačan podatak da je sporazum potpisan 30. novembra 2006. godine, sa željom da se poslanici uhvate u zamku saznanja da ovlašćeno lice, na čemu insistira ova banka, kao i svaka, da po Zakonu o javnom dugu samo ima ministar finansija ovlašćenje da potpiše ovakav kredit. Svi mi znamo da gospodin Dinkić, čiji potpis stoji na ovom sporazumu, već tada nije bio ministar finansija. Međutim, način na koji vi vršite vlast je za nas suviše providan i zato ću uz težinu finansijske prirode ovog sporazuma da istaknem i ovo, da ne upotrebim težu reč, što se zove - nekorektnost.
Gospodin Dinkić je, ako se sećate, mnogo ranije pričao o svojoj ostavci, izašao iz Vlade, ali je ostajao da radi neke poslove i svečano nam je objavio 9. novembra da izlazi iz Vlade, da je ostavio prepunu kasu i završio sve poslove.
Koliko je kasa bila prepuna, videli smo, gospodine ministre, iz budžeta koji ste nam vi predstavili, minus koji ste vi zatekli i onaj zaboravljeni novac iz fondova zdravstvenog osiguranja. Međutim, odlukom Vojislava Koštunice 14. novembra, odlukom predsednika Vlada, sva ovlašćenja su sa ministra finansija preneta na Parivodića. Sporazum jeste potpisan od one druge strane 30. novembra, ali ga je gospodin Dinkić, otvorite tekst i videćete, potpisao 8. novembra. Nisam spremna da tvrdim da je u pitanju antidatiranje ili bilo šta, ali zaista nije reč o nepreciznosti. Reč je o načinu na koji vršite vlast. Znali ste da gospodin Parivodić nije ovlašćen da to potpiše.
Da li je zaista 8. novembra potpisan, to nije ni važno. Važno je da namećete finansijske obaveze državi i građanima, da nam lažno predstavljate efekat tih mera u koje uvlačite sve nas, a da usput i međusobna potkusurivanja ovlašćenih, neovlašćenih, zaduženih ili nezaduženih traju do dana današnjeg i to do mere da mladi talenti nemaju para da im se finansiraju njihove stipendije, jedan projekat u kome ste učesnik i vi, jer su izgleda i vama podmetnuli da se zaborave te pare, kao što je Parivodiću svojevremeno zaboravljeno subvencioniranje kredita za stambenu izgradnju.
Toliko u ovom javljanju, ali zadržavam pravo da se kao diskutant javljam i dalje.