Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, samo od vladajuće većine zavisi kako će SRS glasati o Sporazumu o pridruživanju EU. Samo od vas i zavisi da li ćete usvojiti interpretativnu deklaraciju kojom se potvrđuje međunarodni integritet, odnosno ono što jesu državne granice Srbije kao države i ono o čemu se vi deklarativno zalažete na svakom mestu. Nijednog trenutka ne dozvoljavamo da nametnete tezu da marketing može da pogodi stvarnost, bez obzira koliko je on vatreno izražavan.
Ne tražite od nas da zažmurimo na oba oka i da poverujemo da ovaj sporazum nije ni u kakvoj vezi sa nastojanjem dela evropskih zemalja, precizno kažem – dela evropskih zemlja, da jednoj nacionalnoj manjini, ovog puta Albancima, poklone državu.
Takođe, vas molim, da ne prećutkujete činjenicu da postoji još jedan krupan kamen spoticanja na putu za Evropu, odnosno Sporazum o pridruživanju, koji se zove – haški uslov. Ta prepreka za ratifikaciju Sporazuma o pridruživanju u nekim evropskim zemljama biće otklonjena onda kada Rusija, svojim upornim nastojanjima, bude uspela da zatvori Haški tribunal.
U tu rusku inicijativu, kao i veliki broj građana države Srbije, ja verujem, ne samo zbog njegove, Haškog suda, trgovine ljudskim organima i to Srba, 1999. godine u vreme NATO akcije ''Milosrdni anđeo'', već zbog svih smrti za koje je taj sud odgovoran, direktno i indirektno, zbog toga što je doneo oslobađajuću presudu Naseru Oriću, već prvenstveno zbog povrede pravde i principa važnih za sve ljude, sve žene, svu decu, sve majke, a ne pobednike i pobeđene.
Izbor da ja govorim o SSP u SRS nije pao zbog toga što njegovu sadržinu smatramo relevantnom u pogledu ekonomskih tema, već zato što sam ja jedna od Srpkinja sa KiM, koje se, kao i mnogih danas Srba, sutra ko zna koga, Goranaca, Turaka, Muslimana i mnogih drugih, tiče primena uslovljenog nazoviekonomskog sporazuma, gde se vrši procena ispunjenosti uslova, a ne precizno ispunjavanje određenih kriterijuma.
I zato neću govoriti o tri i po hiljade pitanja iz upitnika na koja treba da odgovorite, o 110 ili 160 hiljada strana zakona koje treba menjati, o tome koliko su doprinosi od bruto nacionalnog proizvoda za članstvo, a koliki su troškovi prilagođavanja, o tome ćemo pričati kad budemo govorili o zaduživanju, jer je priča o Sporazumu o pridruživanju priča o članu 135. koji je gospodin Đelić ispravno citirao, ali je jednu, nazovisitnicu smeo sa uma.
Parafirali ste, gospodine Đeliću, 7. novembra 2007. u jeku kampanje, tekst u kome stoji član 135. gde je posebno izdvojena sudbina KiM. Ali, zaboravili ste da je 17. februara, iako postoji Rezolucija 1244, proglašena nezavisnost Kosova.
Verujem u principijelnu podršku Rusije, pre svega zbog postojanja međunarodnog prava kao poslednjeg zida odbrane. Dostojevski kaže – ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Ja vama ponavljam – u međunarodnim odnosima, ako ne poštujemo međunarodno pravo, međunarodni odnosi ne postoje.
Ima trenutaka kada nešto moramo da uradimo i sami, ne Rusija, ne zemlje koje nas razumeju i podržavaju. Ima trenutaka kada niko ne može da bude veći Srbin od nas Srba, a pod tim podrazumevam svakog građanina Srbije koje god veroispovesti da je. To je i ovaj trenutak i ovaj povod, to je član 135. ovog sporazuma i zahtev za interpretativnom deklaracijom, da se pod granicama Srbije podrazumevaju međunarodno priznate granice. Obaveštavam srpsku javnost da je to jedini zahtev SRS da bi podigla ruku za ovu evropsku integraciju.
Ta interpretativna deklaracija ni u čemu ne menja sadržinu Sporazuma, samo ističe način na koji Srbija razume odredbu koja govori o KiM. To je jedini uslov i zahtev za glasanje o njemu. Političari dođu i prođu, skupštinski sazivi, predsednici, premijeri, ministri, ostaje samo ono što smo dužni da ostavimo budućim generacijama, a to je država, celovita, kakvu smo i nasledili.
Država koja nije nastala osvajačkim pohodima, država koja se ne može odreći svog dela na kojem su nastali manastiri, crkve, rudna blaga, njive, voćnjaci, ali i sam život oličen u ljudima, životima onih koji tamo žive i nas koji živimo i ovde i onde i tamo i onamo, svuda rasejani, raseljeni, ali ukorenjeni i u nadama da ćemo se jednog dana vratiti i zapaliti sveće bez zaštite i pušaka. Nije dovoljno pričati, gospodine Đeliću, da nećemo nikada da priznamo Kosovo. Ako EU bude tražila da Srbija prizna Kosovo da bi postala njena članica, onda ne treba da uđemo u EU, jer se nijedna članica nije odrekla dela svoje teritorije.
Ovu rečenicu ponavlja predsednik države, ugledni istoričari, pravnici, poslanici i svi ljudi, ali ovde je mesto i ovo je trenutak da stavimo potpis na tu izjavu koja nam je jedinstvena. Hajde da pitamo i one koji kažu da od nas ne traže da se odreknemo Kosova i Metohije. Hajde da ne pretpostavljamo. Ta deklaracija je način da od njih dobijemo potpuno precizan odgovor, da ne zavaramo ni njih ni sebe, da znamo da li vredi svih napora kojih imamo.
Zašto podrazumevajuće nade ili strahovi? Otvoreno, izdaja ili ne. Usvajanje SSP bez jasnog određenja člana 135, na način kako se to interpretativnom deklaracijom traži, biće prećutna saglasnost za odvajanje KiM. Od parafiranja 7. novembra, sa ovako maglovitom definicijom do ove ratifikacije desilo se proglašenje nezavisnosti kao jednostrano i međunarodno nezakonito definisanje statusa, a protivno Rezoluciji kako to član 135. kaže.
To je dovoljno bitna činjenica koja se u međuvremenu desila i dovoljno bitna za sve strane potpisnike i bitno je da se svi kao potpisnici ovog sporazuma o tome i izjasnimo.
Nekima će biti zanimljivo da prate kako će proticati ratifikacija SSP-a u zemljama koje Kosovo smatraju državom, nekima će biti zanimljivo, ali mi nismo posmatrači. Mi moramo da budemo odgovorni političari koji moraju da imaju minimum iskrenosti prema sebi i svom narodu.
Ponovite da nećete priznati Kosovo držeći ruku na Ustavu na koji ste se zakleli kada ste dolazili na ove funkcije, ali i na ovom svojevrsnom ustavu koji se zove Sporazum o pridruživanju u koji nas uvodite, ustav te države u koju ulazimo, jer to jeste ustav koji će nam garantovati međunarodne granice i nijedan drugi. Nikakva posebna rezolucija o Kosovu vam ne treba.
Ja ću da vas podsetim zašto insistiram na ovome. Objašnjenje koje je svojevremeno dao Piter Fejt kako crnogorsko priznanje kosovske nezavisnosti neće izazvati krupne posledice – eventualno će povući ambasadora iz Podgorice. U suštini, u toj izjavi je data potpuno iscrpna ocena svih akcija koje je Srbija preduzela u pogledu zaštite svoje teritorijalne celovitosti. On je to učinio sa izvesnim cinizmom i sa osećajem apsolutne nadmoći pobednika, a za nas je porazno da u tome ima istine. Jer, kako je on definisao državnu politiku Srbije prema Kosovu – povući će ambasadore i to je sve.
Sve što se dešavalo u državi Srbiji od 17. februara naovamo na Zapadu, ne bez osnova, protumačeno je – ispoljavanjem slabosti države Srbije. S potpunim pravom svaka od akacija se može tako nazvati. Može li se izbeći kritika da se vlast, umesto definisanja državne politike usmerene na zaštitu teritorijalne celovitosti u kritičnom trenutku za zemlju, gospodo političari, kakvi ste samo to, ali ne i građani, državnici, usmerila na samu sebe i na očuvanje sopstvenih pozicija pokazujući vrlo visoki stepen neodgovornosti.
Na sednici Saveta bezbednosti u junu mesecu 2008. godine propao je pokušaj da Euleks bude instalisan na KiM. Korejskom političaru treba odati priznanje, govorim o Ban Ki Munu, koji je vešto osmislio situaciju za ovo dešavanje, u smislu da je učinio sve da smanji pažnju glavnih igrača na taj događaj. Kako se završio taj pokušaj? Zbog protivljenja Rusije njima je dao glavu svog specijalnog izaslanika na Kosovu, Joakima Rikera, a Beogradu je obećao, a vi znate u poslednjim dešavanjima navodnih tehničkih prenosa logistike i resursa, koliko je i to ispunio, da će UNMIK i dalje odgovarati za očuvanje reda i granica, za pravosuđe, carinu, saobraćaj, infrastrukturu i imovinu SPC.
Pokušao je čak da izazove i sažaljenje gospodina Tadića, izjavivši da je pitanje statusa Kosova najkomplikovanije od svih pitanja koje je on rešavao u svojoj karijeri. Rekao je – ''oštar bol osećam'', na šta mu je Tadić odgovorio, da Srbija koju živu seku na delove otimajući joj Kosovo oseća još veći bol i dodao: „biću apsolutno iskren, Srbija nikada neće priznati Kosovo.“ Dajte da tu izjavu datu na relevantnom mestu i ozbiljnom čoveku pretočimo u usvajanje interpretativne deklaracije, gde potvrđujemo svoju zajedničku nameru da nikada nećemo priznati Kosovo time što garantujemo svom narodu međunarodne granice.
Međutim, Brisel već odavno slabo čuje Evropu. Kada kažem –Brisel odavno slabo čuje Evropu, ja ovim pravim razliku između Brisela kao birokratije i zemalja koje su članice EU, na isti način kako se i naša vlast, oličena u režimu Borisa Tadića, odvaja od interesa svog naroda, nudeći Sporazum i praveći se da član 135. nije otimanje Kosova.
Ta Evropa je već počela da se sveti. Sarkozi je dao jednom sebi razjašnjenje i kaže – zabrinuti građani Evrope pitaju se da li ih ipak više štiti nacionalni okvir, nego što ih štiti evropski. U suštini izrekao je istinu. Ne može se voditi politika nameštaljki u sopstvenoj kući onako kako to radi Evropa. Jednom rukom poklanja jednoj nacionalnoj manjini državu, a drugom traži od zemalja koje su u EU da u njihovo ime odlučuje ili gura državu Srbiju u EU sa željom da delegiramo naša prava na nadnacionalni Brisel. Ne može se na sve načine lobirati za priznavanje nezavisnosti Kosova ako, pri tome, imate unutar, govorim o Evropskoj uniji, neskrivene protivnike te ideje.
Najzad, ono što je važno, ne možete se stalno širiti rukovodeći se isključivo potrebama aktuelnog političkog momenta, zaboravljajući, pri tome, da se i građani za nešto pitaju. Ne može se reći da se Lisabonski sporazum sapleo baš na balkanskom tlu, ali je upravo ovde pokazao sve svoje nesavršenosti, jer brišući granice u Evropi Brisel istovremeno na sve moguće načine doprinosi formiranju druge mononacionalne države, albanske države na Balkanu. Ignorišući mišljenje ne samo svetske već i dela svoje, znači, evropske javnosti, Savet Evropske unije upućuje na Kosovo svoju misiju, koja se zatekla u sumnjivom polulegalnom položaju.
Treba li, gospodo, da građani Srbije i država Srbija budu eksperimentalno tlo za eksperiment koji se zove, ono što Amerika ima i zove se NATO, treba Evropska unija svoj sistem bezbednosti, više puta pokušava da se ustanovi, a nije uspeo, da preko Euleksa krene da gradi na nama. Mogu da pokušaju, a na nama je da ne dozvolimo. Građanima treba priznati da je mnogo izjava u Evropskoj uniji onih koji kažu da se širenje Evropske unije odlaže dok se ne reši pitanje ratifikacije Lisabonskog sporazuma. Znači, potpuno neizvestan ulazak u Evropsku uniju i neizvesne dobiti, neobračunati troškovi i štete.
Znate li čime se zamenjuju? Potpuno jasnim dopuštanjem da se deo teritorije države Srbije prepusti onome što se zove „nelegalna država Kosovo“.
Jedini način da to izbegnemo je, ponavljam, da se izjasnite za interpretativnu deklaraciju. Ne želim da iko ovde tretira Srbiju, odnosno Kosovo, zaštitnom zonom protiv širenja Rusije. Niti Kosovo i Metohija plove u moru nafte, ali nisu ni pustinja. Vi morate da shvatite da je Kosovo i Metohija za nas zavičaj, domovina, i da se ni od jedne države koja se pridruživala ili želi da se pridruži Evropskoj uniji takav uslov nije zahtevao.
Još jedno želim da kažem. Potpuno je suvišan i besmislen strah od Brisela, Amerike, moćnih, jer moć bez pravde je tiranija. Mi iz svoga nemamo gde. To što ja danas živim u Novom Sadu i mnogi moji i meni slični negde drugo, ne znači da ne polažemo pravo na Kosovo i Metohiju. Kad neko nasrće, ali nema otpora sa druge strane taj se nikada neće zaustaviti. Odgovornost SRS kao parlamentarne stranke je da na to upozori javnost, a vama smo dali častan izlaz. Ponavljam, samo od vas zavisi kako će SRS glasati za Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji. Hvala.