Poštovani građani Srbije, verujem da nemate dilemu, SRS će glasati protiv zakona o budžetu za 2008. godinu.
Osnovni razlog za to je što je ovaj budžet verna slika i prilika napregnutosti vladajuće koalicije koja je dovedena do pucanja i što ovaj budžet zadovoljava samo interese učesnika te vladajuće koalicije, o čemu nam govori dnevni red, izmena redosleda tačaka dnevnog reda, varijante zakone o budžetu koje su od 8. do 30. novembra dolazile u tri varijante i to ću vam obrazložiti pojedinačno.
Budžet je u stvari slika sukobljenih interesa ljudi koji međusobno ne dele iste vrednosti, ne sprovode istu politiku, ne mogu da se gledaju, što bi narod rekao, ali je to budžet da sve ono što se zovu velike i male žabe koje treba progutati u takvoj koaliciji bude pitko, jer novac koji se od građana prikuplja omogućava ovim ljudima iz vladajuće koalicije da podnesu inače tešku nazovisaradnju u vladajućoj koaliciji. To je osnovna svrha ovog budžeta.
Da ponovim, ono što može novac, ne može nijedna vojska. Smisao učešća gotovo svih, sa malim razlikama u nijansama, jeste upravo raspodela kolača koji se zove budžet. Sve ono kada glume međusobnu saradnju, kada se rukuju kao npr. prilikom dodele nagrade Euromani, kada Đelić čestita Dinkiću, ispeglaće ovaj budžet, jer novac za tu nagradu i troškovi te nagrade, direktni i indirektni, između ostalog, su u ovom budžetu.
Sve priče npr. gospodina Ilića, koji je uveo kriterijum uspešnosti, a da pitam ja njega, citiram ga, da li je on kilometar ili metar asfalta negde napravio, evo ga ovde u budžetu i u dnevnom redu. Znači, gospodin Velja Ilić je kao kriterijum uspešnosti političara uveo kilometre asfalta koje asfaltira od dedovine ili iz budžeta. Nema dileme, iz budžeta.
Na dnevnom redu se, uz prateće poreske zakone, našao i zakon o javnim putevima. Gospodinu Velji Iliću je uskraćen novac iz budžeta da nastavi asfaltiranje kao kriterijum za mere uspešnosti i on je morao i uslovio je koaliciju da se na dnevnom redu nađe zakon sa dva člana, gde on u 2008. i 2009. godini dobija procenat sredstava od naknade za puteve da bi mogao da nastavi da bude uspešan.
Nema mnogo razlike ni sa delom koalicije koju čini G17. Dnevni red je sinoć morao biti promenjen i kada kažem sinoć vi ne vidite znake navoda, ali ću da ih objasnim. Morao je da bude promenjen da bi učestvovali u radu.
Zbog nekih privatnih obaveza juče popodne morala sam da budem van sale i vrlo uporno i dugo sam čekala kraj sednice da vidim kada ćemo danas nastaviti rad o budžetu. Nisam uspela da ga dočekam i kada sam jutros u 05,30, kada inače ustajem, uključila Radio Beograd čujem da je Skupština završila sednicu sinoć. Pomislim pre 12,00, dobro je, počećemo možda danas u 10,00. Čujem od svojih kolega da je Skupština radila gotovo do pola tri.
Sinoć i jutros su dva različita termina. Jedan tretira vreme do 12,00, jedan do dva po ponoći i to je samo jedna ne usputna primedba, nego jedan od razloga zašto nikada ne treba ukinuti skupštinske prenose, jer slika i ton koju Radio televizija Srbije i Radio Beograd daju o radu u ovoj sali jednostavno nisu istinite i mnoge dovode u zabludu.
Znači, u tom jutrošnjem usvajanju dnevnog reda G17 je insistirao da se, ne kao zadnja tačka dnevnog reda, nađu dva predloga izmene i dopune zakona o privatizaciji i sticanju besplatnih akcija iz dva razloga.
Jedan je nepoverenje prema članicama koalicije, da je moguće da se rad prekine posle tačke o budžetu i usvajanju budžeta i da ti zakoni ostanu mrtvo slovo na papiru, a pretpostavljam da dugo rade zajedno pa se poznaju i taj strah je osnovan. Drugi razlog za to je bio predizborno obećanje, neka mi građani ne zamere, šarena laža koja se krije u ova dva zakona.
Pričaćemo i o njima posebno, ali ako je u predlogu budžeta za 2007. koji je sačinio gospodin Dinkić kao odlazeći ministar finansija, stajao predlog da se sredstva od prodaje NIS-a upotrebe 50% za namirenje pozajmica koje je dala Vlada NIS-u, a 50% za projekte Nacionalnog investicionog plana na teritoriji Vojvodine, tada je bilo aktuelno zagađenje u Pančevu, pa se obećavalo pred izbore sve i svašta i onda je to obećanje pretočeno u predlog budžeta, a danas se NIS nalazi na spisku javnih preduzeća, od čijeg se dela prodaje treba izvršiti besplatna podela akcije. Odmah da kažem, jedno od preduzeća.
To što deluje kao dobro obećanje za narod sadrži nešto što nije skrivena mana. Plan da se privatizacija obavi do 2010, ali se pod maskom raznih poreskih olakšica za građane, vlasnike tih akcija i besplatnih brokerskih i sličnih usluga, građane teraju da te akcije prodaju u roku od godinu dana. Ne kaže se - moraju, ali može i pod firmom poreskih olakšica i dobrih namera prema građanima koji su u nemaštini, gospodin Dinkić i G17 ponovo prave sebi kampanju pred predstojeće izbore, ako ne predsedničke sa direktnim učešćem, a ono lokalne, pokrajinske i ostale.
Znači, budžet Republike Srbije za 2008. godinu je u stvari pokušaj da gospodin Dinkić sebi obezbedi pravo da nastavi sa radom preko para državnih institucija koje se zovu agencije. Ponoviću, vrlo je važno. Tri varijante budžeta koje smo dobijali od 8. do 30. novembra govore o tome da je ukupan iznos budžetskih sredstava uvećan za 100 miliona troškova, od čega je najveći iznos opet dobio gospodin Dinkić i to za davanje kredita mahom u oblasti turizma. Jedan deo je dobio gospodin Ilić, nešto za njegove projekte u infrastrukturi, a nešto i za onu famoznu stavku koja se zove - kupovina roba i usluga.
Znači, u najmanje 14 službenih glasnika su objavljivane uredbe o subvencijama kojima gospodin Dinkić deli kredite poljoprivredi, turizmu, nekim najnovijim delatnostima, podsticajima za proizvodnju za neke nove oblasti, mimo zakona.
Država Srbija nije donela zakon o subvencijama, gde će svi građani znati koji su to kriterijumi za dobijanje kredita. Objavljuju se na svaka tri meseca uredbe kojima se pozivaju oni koji su bliski, od kojih se očekuju protivusluge, da konkurišu i dobiju kredite koje građani Srbije, vi omogućuju plaćanjem poreza.
Osnovna definicija budžeta je da ga punimo svi, a troše ga odabrani. Odabiraju oni koji daju kredite mimo banaka i mimo dosad u teoriji i praksi poznatih institucija. Kod nas se banke više ne bave davanjem kredita, makar ne privredni, uglavnom građanima. Davanjem kredita se u ovoj državi bave agencije i to kao feudi, na isti način podeljene onako kako su podeljena i resorna ministarstva.
Dokaz za to je ponovo jedan od službenih glasnika, gde je formiranje Vlade, gospodin Dinkić sada u liku ministra za privredu i privatizaciju preuzeo je direktnu nadležnost nad tim delom posla kao neko ko treba da se pita i da prema narodnim parama bude bog koji odlučuje o raspodeli državnih para.
Dragi građani, ima samo jedan problem. Ne da njima ne treba zakon, nego mogu uredbama. Imaju samo problem što te uredbe treba objaviti. Kad bi nekako mogli da ukinu i ovaj "Službeni glasnik", pa da se ne vidi kome daju i kako daju, ali se još nisu odlučili na takav korak. Znate zašto? Ima jedna osnovna pravna maksima koja kaže - neznanje zakona ne opravdava. Znači, kad je zakon javno objavljen, onaj ko ga ne zna, pa ga ne ispuni, kriv je pred zakonom. To je zbog onog dela koji se zove prikupljanje para.
Građanima se objavljuju poreski zakoni u "Službenom glasniku" da bi isplaćivali i bili uredni prema državi koja svojim prinudnim aparatom sile i novčanim kaznama, za sve ono što se zove neuredno izmirenje obaveza prema državi, naplati od građana sve što treba. Samo zato "Službeni glasnik" se još objavljuje, da bi građani znali koje obaveze imaju prema ovoj državi. Kakav je ovaj budžet? Iskreno da vam kažem, dragi građani, ne znam da li mogu da se pouzdam u ove cifre. Za 2007. Dinkić je predložio budžet sa suficitom od 23 milijarde. Za istu državu, iste granice, iste ljude, iste poreze, gospodin Cvetković nam je predložio budžet sa deficitom od 13 milijardi. Kako je to moguće?
Gospodin Cvetković je to objasnio tehnikom neprikazivanja troškova prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, rekavši, stenogram je kao dokaz, da je on samo deo tih troškova, od preko 20 milijardi dinara neobuhvaćenih obaveza četiri milijarde uneo u ovaj budžet.
Nisam čula obrazloženje - šta je sa ostalim neprikazanim sredstvima?
Hoću da kažem sledeće: ovaj budžet koji je ovde dat, njemu se možda može verovati, možda i ne može, zato što na iste građane, istu državu, iste poreze dobijamo dva različita papira. Mislim da nije reč samo o tehnici. Kao pripadnik SRS, poslanik u parlamentu, nemam zakonom obavezan mehanizam da o ovome razgovaram ozbiljno. Imam plan prihoda i rashoda i to je sve. Da bih mogla o ovome da razgovaram ozbiljno, moram da imam završni račun, a imam zadnji i nosim ga sa sobom iz 2006. godine, ali na njega nije urađena revizija.
Znači, ovlašćeno telo i stručni ljudi nisu dali svoj sud o istinitosti podataka koji su ovde izneti. Zašto ne verujem ni ovom ministru ni ovoj vladi? Doneli su Zakon o državnoj revizorskoj instituciji, dve godine nisu formirali organe kako je zakon nalagao, a kada su je osnovali, 75 dana kako je izbran Savet, ljudi nemaju prostorije u kojima mogu da rade. Sede u kancelarijama negde na petom spratu kada su slobodne.
Napravili su svoj finansijski plan, sa prvim zadatkom da urade reviziju budžeta za 2007, ali im je plan od blizu 300.000 dinara prepolovljen na pola, znači oko 150.000 dinara je dobila Revizorska državna institucija, a da sa njima niko nije razgovarao, čak ni onako kako Zakon o budžetskom sistemu nalaže kada se prave finansijski planovi.
Da li ova vlada uopšte želi da joj neko zaviri u poslovne knjige i proveri šta to oni knjiže, koje to prihode prikazuju, kako troše pare? Meni ne ostaje da imam utisak, imam dokaz da neformiranjem državne revizorske institucije na pravi način vi uopšte želite da ispunite zakon, koji tu kontrolu kao obaveznu predviđa i omogućuje organu koji se zove Narodna skupština Republike Srbije.
Zašto Vlada ne želi da ima kontrolora u liku državne revizorske institucije? Otkako je SDK ukinut, ukinuta je i obaveza revizije, koja je uvedena 2002. godine, kao i završni račun, obaveza dostavljanja završnih računa. Vlada ne želi da ima kontrolu, jer se hvali revolucionarnim promenama 2001. godine donetim, kada su oni sve račune, koji se zovu uplatni računi javnih prihoda, organa i organizacija, objedinili u jednom računu i zovu ga konsolidovani račun trezora.
Sada treba nama da ostane da poverujemo u to. Verujte mi da sam čak i ja poverovala s početka u nameru i iskrenost želje da se objedine svi računi i prihodi koje država ima i preko kojih prikuplja porez. Onda, podleglo se jednoj prevari, ne znam da li je ona napravljena po savetu onih koji iz belog svega, školovani za namene da dođu ovde i nama propagiraju nove teorije kredita, budžeta, blagostanja, mira, rata, sreće itd, da li su vas oni savetovali ili je vaš izum? Ne znam ko će tu tražiti autorsko pravo da uradi sledeće: da, sve je u budžetu na jednom računu.
Ali, formirate paradržavne agencije koje su samo u prvom trenutku na budžetu. Već u nekom najkraćem sledećem vremenu izlaze iz okrilja države, iz vidokruga Skupštine i od očiju javnosti i samo pune novinske stupce štampe, koju zovemo žutom, a u koju procuri poneka vest o tome kako se zloupotrebljavaju državna sredstva u Agenciji za privatizaciju, i Agenciji za sanaciju banaka, koja se danas zove Agencija za osiguranje depozita.
Neću nijednu drugu agenciju da pomenem, ove dve su dovoljne za to da ustvrdim da, bez obzira na onakav prikaz budžeta i masu računa koje je svojevremeno bivša vlast, u kojoj je SRS učestvovala dve godine samo, a govorim o periodu desetinama godinama unazad, bila poštenija od vas. Tvrdim, bila poštenija i radila sa sredstvima više u interesu građana nego što radite vi.
Znači, dve agencije su dobile pravo da se finansiraju iz sopstvenih prihoda. Deluje sasvim prihvatljivo. Koje su to poslove dobili? Lukrativne, najinteresantnije, najisplativije, monopolske, jedna je da prodaje naše nasledstvo u realnom sektoru i zove se Agencija za privatizaciju, i to kako joj napamet padne, i u stečaju, tenderu, aukcijom, na sve moguće i nemoguće načine, a druga je dobila pravo da prodaje finansijski sektor, i sada smo je vešto prekrstili, jer su to od nas tražili donatori, jedan od njih je KFV banka, da se oni zovu Agencija za osiguranje depozita.
Vlada je svesno dopustila, nemoguće da vi ministre ne znate, sve odluke, evo sada se u aferi "Sartid" pojavljuju, u ime te agencije potpisivao je gospodin Labus, gde se svi 31. usaglašavaju sa otpustom dugova prema "Sartidu" u ime Agencije za sanaciju banaka.
Niste vi nesvesno, vi ste vrlo svesno dozvolili da te agencije nemaju nikakvu obavezu prema Vladi koja ih je osnovala, da samo preko članova upravnih odbora imate informacije koje su zanimljive za postavljanje svojih prijatelja, za davanje dobrih plata tamo svojim prijateljima i izmirivanje ne znam kojih računa sve.
Agencija za sanaciju banaka je likvidirala četiri najveće banke i nikad još nismo saznali, i jedina sam koja još nije dobila odgovor ni na jedno pitanje, gospodine ministre, koje je upućeno Vladi, vama, ministru finansija, gospodinu Đeliću, o tome šta se dešava sa sredstvima i poslovima te agencije i šta se dešava sa vašim odnosima sa Narodnom bankom. Ne znam zašto mi ne odgovarate. Osećam se vrlo povređeno, ali ću do podataka doći u vezi s tim.
Koliko su te banke imale novca u inostranstvu u trenutku kada ste odlučili po nalogu, diktirali su vam, da ih likvidirate metodom od slučaja do slučaja, bez ikakve dalje elaboracije načina kako ćete ih ukidati.
Kojom su imovinom raspolagali? Ko prodaje njihove umetničke slike, pa se čak i vaše Ministarstvo za kulturu bunilo da to nije moglo, jer su neke od njih bile pod zaštitom države zbog svog značaja.
O tome nemamo nikakvu informaciju. Imamo čak jedan neverovatan apsurd da prilikom sprovođenja procesa privatizacije Agencija uzme pare na svoj račun i ostavi sebi koliko joj treba, i onda naručiocu, Vladi, državi, budžetu, prenese kusur od onoga što se zove ugovor o privatizaciji.
Gospodine ministre, amandman sam podnela da se vi, kao ministar, pitate i da sredstva od privatizacije idu na račun budžeta, pa da tek onda po vašem odobrenju oni mogu da podmiruju troškove koje vi odobrite. Vi, kao ministar, odgovarate ovde u ime Vlade za finansije jedne države. Vi ne možete nama da ispostavljate navodne račune o čistim računima i prilivima sredstava, a da nam ne kažete bez koje to imovine država Srbija ostala.
Znači, kada mi tvrdite da je kredit dobar, i nije rashod i nije obaveza za državu, jer će se njime nešto napraviti i kupiti, molim vas da mi kažete koja je to imovina povećana u bilansu imovine Republike Srbije. Molim vas da građanima objasnite otkud dve agencije imaju pravo da rade ekskluzivne poslove i nikome o tome ne polažu račune.
Kao što se nadam se da će jednog dana za Nacionalnu štedionicu da položi račun onaj koji je omogućio još malo pa savršenu pljačku, time što je prostor SDK dat toj instituciji, što je s namerom i lažno nazvana nacionalnom, da stvori zabludu kod ljudi da država stoji iza nje i što joj je dat najisplativiji i najzanimljiviji posao da ga radi, a to je isplata stare devizne štednje.
Nijanse su različite između ovog što rade ove dve agencije i onog što je radila Nacionalna štedionica. Vaše revolucionarno dosovsko otkriće, jedan račun, jeste šuplja priča. Najveći deo sredstava ide mimo očiju javnosti i to u kapitalnim stvarima.
Ako treba da dam definiciju ovog budžeta, ona se može svesti na jednu rečenicu - ovim budžetom rasprodajete naše nasledstvo i ovim budžetom upropaštavate budućnost sledećih generacija. Trošite privatizaciju isplaćujući deficite. A gde pare idu, onima koji treba da očuvaju koaliciju. Uzimate kredite za koje ne pitate koja je cena, koji su uslovi i u šta će biti uloženi.
Ali, ostaju kao obaveza budžetu ne samo kao uzeti krediti, nego i kao garancije koje dajete po tim kreditima, a evo ih u ovom novom budžetu na desetine milijardi obaveza stvara sebi obavezu, odnosno vama, građani Srbije, ova država, davanjem garancija za kredite koje će uzeti nešto infrastruktura, nešto železnice itd.
Šta je ovde vrlo zanimljivo? Država koja troši našu budućnost uzimajući kredite, znate kako se ponaša?
Kao preduzetnik koji spaja ili oni lobisti koji spajaju banke i korisnike kredita. Moji vršnjaci će se setiti kako je 90 i neke godine bilo unosno sa EPS-om otkupljivati menice i pojavljivao se neki gospodin, koga neću ovde da imenujem, koji je jednostavno bio preduzetnik, spajao je banke i EPS i njega nije bilo briga da li će banke da naplate kredit i po kojoj će ceni EPS da unovči menicu. On je dobijao proviziju.
Tako se država ponaša u odobravanju ovih kredita, kao posrednik koji uzima proviziju i ni za šta drugo ga nije briga. Zašto to tvrdim, gde vam je uprava za javni dug? Gde je ona organizacija koja je zakonom obavezna da proceni devizni rizik, jer od banaka se traži da samo 30% svog portfelja imaju tako opterećenog da ne dođu u nepriliku.
A šta je onda sa državom? Danas nam se branite da je inflacija 9,5% zbog suše, rasta cena nafte itd. Gospodin Jelašić se brani da je napravio takav i toliki gubitak zato što su bile neke nepredvidive okolnosti. Nije tačno. Vi morate da predvidite okolnosti jer vas Zakon o budžetskom sistemu obavezuje.