Predsednik se dvoumi da li imam pravo ili ne. Zahvaljujem. Zaista želim da budem konstruktivna.
Gospodine ministre, kažete da država ostaje vlasnik sredstava kada daje kredit za poljoprivrednu proizvodnju. Gospodin Mašić je govorio o tome kako se i da li se ti krediti vraćaju. Ne da imamo sumnju, mi znamo da ovde nikada niko ne uradi namensku kontrolu korišćenja, znači, to u ovom trenutku, ne samo u ovom trenutku, ne stoji.
Kažete da štampanje hartija od vrednosti nije, kako da se izrazim, nešto što stoji danas. Prošle godine je budžet, odnosno Republika Srbija, u liku Ministarstva finansija, štampala obveznice, odnosno hartije od vrednosti za tekuću likvidnost. Slušajte sad. Svakog 10-11. u mesecu, preduzeća predaju obračun i plaćaju porez. Ako zakasne, 23% kamate ide. Znači, država ima planiran garantovani priliv i ona uzima kredit za likvidnost.
Meni je razumljivo da kredit za likvidnost uzimaju preduzeća. Vi imate kaznene mere, kao država, da naplatite i da obezbedite tu likvidnost.
U isto vreme, štampate te hartije, a, sa druge strane, plaćate kamate, Narodna banka i Ministarstvo finansija, jedni između drugih. To je potpuno nezamislivo. U isto vreme, gospodin Dinkić priča o suficitu u polovini godine, a lepo se zna - dok nemate sve obaveze svedene i sve izvore prikazane, suficit ne može da bude iskazan. Jednostavno, doveli ste, ne vi, vaši prethodnici, a vas molimo da to ne uradite, a počinjete ovim budžetom, doveli ste ekonomiju do apsurdne nauke.

Drage kolege, povodom amandmana koje je podneo Saša Valjarević, a tiče se našeg zahteva za realnim finansiranjem budžeta, bez deficita i vraćanja dugova za koje nemamo informaciju kada su i zašto uzeti, koristim priliku da dopunim ili pitam za dva kredita koje je pomenuo gospodin Zoran Krasić kao obaveze države Srbije za vraćanje - kredit za razvoj privatnog i bankarskog sektora i kredit za prilagođavanje privatnog finansijskog sektora.
U budžetu za 2007. godinu stoji kao obaveza vraćanje kredita. Dakle, kada su uzeti i ko ih je koristio, to ne znamo.
Verujte mi, sasvim je slučajno, nisam znala da će Krasić pomenuti ovu temu, ali "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori'' iz 2001. godine nosim sa sobom od trenutka kada je objavljen.
Neki će podnositi krivične prijave, one će sedeti u nekim fiokama, a ovaj ''Službeni list - Međunarodni ugovori'' u kom je trasiran put propasti srpske privrede će ostati večita optužnica DOS-ovske vlasti. U njemu su objavljena dva međunarodna ugovora, koja se zovu - donacije Starateljskog fonda za razvoj finansijskog sektora i za razvoj privatnog sektora.
Mnogi od vas se možda i sećaju, usvojeni su u Saveznoj skupštini, materijal je podeljen u toku dana i o njima se glasalo u roku od nekoliko sati. Mnogi nisu uspeli ni da vide sadržaj materijala.
To što danas gospodin Krasić naziva kreditom i budžet to lepo obuhvata, to su, u stvari, donacije koje su bile vredne po šest miliona dolara. Ponavljam, donacija vredna šest miliona dolara za razvoj bankarskog sektora je predviđala, piše u "Službenom listu - Međunarodni ugovori'' broj 8, od 28. septembra 2001. godine, da se četiri miliona i 730 miliona dolara vrati agentima prodaje za konsultantske usluge, a da se bankarski sektor restrukturira metodom isecanja, od slučaja do slučaja.
To je projekat koji staje u jednu rečenicu - metodom od slučaja do slučaja, a 2002. godine, 1. januara, četiri velike banke su ugašene po mafijaškom principu - ubij poverioca i nemaš više dug. Donacija od šest miliona dolara vraćena je pošiljaocu, agentima prodaje u zemljama banaka donatora, a za taj sitan novac koji je preostao uništili ste bankarski sektor.
Danas u ovom budžetu stoji obaveza za vraćanje kredita. Ovo je donacija, dar, koji nije donacija i dar, jer besplatni sir postoji samo u mišolovci, to svi znate. Donacija je bila, navodna, nagrada za određeno ponašanje, a rezultat je vidljiv svima.
Privatizacija privatnog sektora je, takođe, ovde iscrtana. Nacrtane su organizacije koje će se formirati, od Agencije za privatizaciju, do Agencije za mala i srednja preduzeća.
Te 2001. godine privatizacija se nije ni obavljala dok vam ovde nisu rekli kako se radi, a rekli su da to rade agenti prodaje, koje bira banka donator ili administrator donacije, i da ne smete ni razmisliti, ni odlučiti da dodelite nekome ono što je preko 50.000 dolara, ni za kupovinu robe, ni za usluge iz ovog projekta, a da se donator ne pita.
Do dana današnjeg, o privatizacionim savetnicima, finansijskim savetnicima odlučuju oni koji su to počeli da rade 2001. godine.
U ovom ''Službenom listu'' je zacrtana i odluka, koja je danas na snazi, da se 5% provizije plaća onome ko realizuje postupak privatizacije, i to pre nego što budžet i vidi prihode od privatizacije. Pre uplate cene za prodaju neke fabrike, izdvaja se 5% za privatizacionog savetnika, odnosno onog ko je obezbedio uspeh u privatizaciji, ne iz kredita, ne iz donacije, nego iz kapitala prodatog preduzeća, odnosno iz ostvarene cene. To piše u ovom ''Službenom listu'', na strani 27, a kasnije je pretočeno u pravilnik gospodina Bubala, po članu 41. Zakona o privatizaciji, i o tome ću govoriti povodom člana 23. budžeta.
Naša propast počela je prihvatanjem ovakvih uslova. Ovo nisu prijateljske pomoći, ovo je mamac koji je, navodno, glasio - šest miliona po jednom projektu donacije, preostalo su mrvice.
Kakav je to mamac ili poklon bio ako mi danas imamo kredit? S pravom pitam, kakva je donacija kredit, jer ovde ne piše kada je ovaj kredit za istu namenu dobijen, pod kojim uslovima i sa kojim rokom vraćanja.
Hvala.

Kolega Zoran Antić je podneo amandman na član 5. Razdeo 3, glava 3. i 4, funkcija 110, kojim se, u stvari, predlaže brisanje troškova namenjenih za Kancelariju za saradnju sa medijima.
U najkraćem, obrazloženje za ovaj amandman je u sledećem. To je uobičajeni posao saradnje Vlade sa medijima, koji bi mogao da radi Generalni sekretarijat, a koji nema beznačajna sredstva, jer su vrlo značajna sredstva namenjena, i to 312.390.000, za taj sekretarijat. Mislimo da bi on mogao da obavi taj posao bez dodatnih troškova od milion evra. Čemu služi Kancelarija za saradnju sa medijima? Očigledno da je Vlada svesna da je reč o proizvodu koji bez reklame ne može da prođe, odnosno da je potrebno oblikovati mišljenje javnog mnjenja i uveriti građane u ono u šta se ne mogu uveriti, primajući platu, razmišljajući o svojoj budućnosti i procenjujući rezultate rada Vlade.
Znači, potrebno je sarađivati sa medijima, a ova stavka - usluge po ugovoru, znači da je od ukupno 73 miliona namenjenih za stavku Kancelarije, 23 miliona namenjeno za usluge po ugovoru u okviru ove kancelarije. To je praksa započeta 2000. godine, to je tekovina DOS-ove revolucije, da bi se ekonomisti, koji su iole znali da pišu o monetarnoj sferi i da iznose podatke koji bi kritičkoj javnosti služili da ocene rad Vlade, zaposlili u Narodnoj banci, u raznim centrima za liberalne studije, raznim nazovinevladinim stručnim organizacijama, i tako se ućutkaju da ne pišu kritički o Vladi.
Po tom principu, vi imate danas finansiranje i ''okruglih stolova''. Danas ih je najviše u režiji lista "Ekonomist", čiji je većinski vlasnik gospodin Božidar Đelić, čovek koji je vlasnik firme "Sopar sas" koja je sa 9,99 posto vlasnik Meridijan banke, članica Kredit agrikol grupe, čovek koji ima firmu "Altis investment", a koja je osnovala firme "Altis konsalting" i "Altis investicionu banku", a iz Holandije je, i koji je, prema sopstvenoj izjavi, obavio savetovanje u transakcijama vrednim 500 miliona evra.
Dakle, po njegovoj izjavi - 500 miliona evra, od čega, da je samo pet posto provizije uzeo za taj posao, to je 25 miliona evra, za koje gospodin Đelić tvrdi da su pošteno zarađene pare, a ja ću da ponovim još jednom, zarađene su u vreme kada ta agencija nije imala registrovan žiro račun. Znači, registrovana je u junu 2005. godine, sa ulogom od 500 dolara, "Altis" njegov, iz Holandije, a ostalo su platili - ministar Slobodan Milosavljević - 100 evra, gospodin Marko Hinić - 100 evra, gospodin Mićanović - 100 evra, i to je tih 800 evra od uloga.
Taj gospodin Đelić, da dodam, po principu sukoba interesa i po principu prekršenog člana 161. i 162. Zakona o radu, klauzule - zabrana konkurencije, da se stečene veze, informacije i tajne ne mogu koristiti kod drugog poslodavca, odnosno u sopstvene svrhe, izabrao je za poslodavca kod koga će besplatno obavljati usluge savetovanja gospodina Bojana Pajtića i pojavljivao se u 2004. godini, znači, pre nego što je registrovao žiro račun, tekući račun firme "Altis", i izjavljivao da on tamo dolazi besplatno, da volonterski savetuje gospodina Pajtića, jer on tu sreće klijentelu za koju radi kao vlasnik firme "Altis".
Da li je plaćao porez? Ujedno pozivam odgovorne da provere. Međutim, nije ni mogao, jer nije ni registrovao žiro račun, ali se predstavljao kao bivši ministar finansija, vlasnik agencije "Altis".
Znate li šta je sve to imalo za rezultat? On je bio konsultant u privatizaciji DDOR-a, znači, isplatio se boravak u Novom Sadu. Između ostalog, bio je savetnik za spajanje "Grand proma" i "Kolinske", ministre, onog "Grand proma" kome vi danas smanjujete akcizu sa 40 na 30, jer je kafa roba široke potrošnje, ali je luksuz, ali je dizel gorivo, koje se koristi za građevinske mašine, za vas luksuz, zato što ga opterećujete sada porezom, odnosno isključujete ga sa prava na refundaciju poreskih obaveza.
Znači, gospodin Božidar Đelić je imao mnogobrojne uspešne savetničke poslove, a to mu je omogućio pristup sopstvenog reklamiranja državnim parama.
Po istom principu, danas Kancelarija za saradnju sa medijima intervjuiše samo one ekonomiste koji pozitivno pišu o pridruživanju Evropskoj uniji, koji ne kažu građanima da je članstvo u Evropskoj uniji 1,24 posto od bruto društvenog proizvoda, a da povratno dobijaju od pristupnih fondova 2 posto od bruto nacionalnog proizvoda. Znači, neto dobitak od ulaza bi trebalo da bude negde oko 0,7 posto.
To nije tačno, zato što je procena ekonomskih stručnjaka da sve zemlje koje ulaze u Evropsku uniju imaju trošak zbog usklađivanja svojih propisa za ulazak u EU, koji se meri vrednostima od dva do tri posto bruto nacionalnog dohotka.
Znači, izračunata neto šteta od eventualnog ulaska u EU bi bila minus 2,3 posto. Citirala sam ekonomiste koji o ovome pišu, a koje ne plaćaju ove i ovakve kancelarije.
Takvi ekonomisti i analitičari se ne pozivaju na ''okrugle stolove'' ekonomista, njih ne slikaju na televiziji, ni u dnevniku, a to nije beznačajno, jer oni koje ovakve kancelarije i Vlada preporuče, čije se izjave emituju, oni su zanimljivi kao vlasnici savetničkih kuća, raznih advokatskih kancelarija, kojima, takođe, ovim zakonom omogućavate da uđu u onu grupu paušalaca ako prijave da ostvaruju godišnji promet, ranije je bilo do dva miliona, a sada do četiri miliona.
Želim građanima da objasnim šta to znači, a to znači da se s jednim advokatom tog tipa, koji paušalno plaća porez, dogovorite da mu advokatsku uslugu ne platite po fakturisanom računu, sa PDV-om, dakle onoliko koliko ona zaista košta, nego se kaže, daj ti meni jedno 25 hiljada, a ja ću to da prikažem, jer sam paušalac, a u stvari mi plati 100 hiljada, koliko košta.
Tako je država oštećena, ali je takvim advokatima i konsultantima i marketinškim stručnjacima lako moguće da uspostave prijateljske odnose i da to budu protočni bojleri za šetanje novca sa računa Vlade, preko tih marketinških i konsultantskih kuća, na način koji narod zove - pranje para.
Plaćati usluge iza kojih ne mora da stoji radni nalog, konkretan proizvod i iza kojih sutra ne može da se uradi precizna kontrola.
Ono što za mene jeste porazno, to je da ste za Kancelariju za medije predvideli gotovo milion evra, a za Državnu revizorsku instituciju devet miliona evra i 14 zaposlenih, ali o tom amandmanu će kolega Obradović pričati. Predvideli ste devet miliona evra za 14 ljudi koji treba da organizuju i kontrolišu šest nepredatih završnih računa ove ustanove, odnosno Vlade Republike Srbije, budžet Republike, sva javna preduzeća na republičkom nivou, sve opštine, lokalne samouprave, gradove, njihova javna preduzeća, sva privatna preduzeća koja po osnovu javnih nabavki posluju sa tim javnim preduzećima, sve političke stranke.
Da li se Vlada ovakvim pristupom zalaže za borbu protiv korupcije ili za korupciju? Da li se Vlada ovakvom raspodelom para kroz budžet zalaže za istinu o kretanju novčanih tokova? Da li se zalaže za reklamu, odnosno samoreklamerstvo ili zaista želi da građanima Republike Srbije položi račune za osam milijardi evra koje prikuplja ovim računom?
To je pitanje na koje će građani dobiti odgovor od Vlade ali i od nas.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, što ste mi omogućili da u skladu sa članovima 100. i 104. Poslovnika, za javnost i prisutnog ministra, od koga tražim pažnju, demantujem nekoliko podataka koje ste izneli.
(Mnogi poslanici izlaze iz sale.)
Ne sporim pravo. Molim?
(Dragan Todorović, upadica sa mesta: Molim vas, upozorite predsedavajućeg na ono što se sada dešava. Videli ste, to se odnosi i na ministra. Pogledajte kako se ponašaju vaši poslanici u vezi vaše rasprave. Pogledajte ovaj stampedo. E, to je ono što smeta.)

Meni to ne smeta.

Meni to ne smeta. Mi danas razgovaramo o najvažnijem zakonu koji, u stvari predstavlja cilj zbog kojeg se namećemo u političkoj borbi da pred narodom kažemo kako ćemo voditi državu i kako ćemo raspolagati sredstvima. Meni lično ne smeta ni selektivno izveštavanje ni način kako mediji obaveštavaju javnost o primedbama na budžet, ali mi smeta ministrovo selektivno odgovaranje na pitanja. Trudiću se da budem najkraća i najargumentovanija.
Narod pre svega zanima posao, kako su to i opozicioni poslanici govorili, koliko u budžetu imamo mogućnosti da radimo, oni koje još nisu otpustili, odnosno kakve će nam biti plate.
Primedba na koju ste odgovarali, gospodine ministre, nije primedba poslanika. Primedba o tome da su plate visoke i da mogu da uslove, po sistemu gledanja, povećanje opšteg nivoa plata, pa da nam zato ne dolaze investitori, objavljena je u ovoj knjizi – Beloj knjizi o direktnim investicijama i o stranim ulaganjima. U kratkim primedbama na ono što mi kao poslanici imamo dug spisak primedbi, od korupcije, zakona itd, najveći broj primedbi tih ulagača se odnosi baš na Zakon o radu.
To se odnosi na previše benificiran Zakon o radu po kome se mi usuđujemo da tražimo topli obrok, godišnji odmor, sigurno radno mesto i slično.
Znači, nije primedba poslanika da su plate visoke. To je primedba onih koji bi ovde da ulažu kao u zemlje Jugoistočne Azije i prete nam sledećim rečima. Najava povlačenja investitora iz Rumunije, Poljske, Centralne i Zapadne Evrope uslediće upravo zbog povećanih troškova radne snage, vi to prevedite ''povećane plate'', to je zbog toga što radnici hoće visok standard, pa nama kao zemlji koja očekuje da uđe u Evropsku uniju savetuju da držimo što niži nivo plata da bi bili atraktivni za te i takve zemlje, koje žele ovde da ulažu i da im najniži trošak u ulaganju budu plate.
Mi vam ovu primedbu nismo iznosili i vi ste odgovarali upravo njima. Ono što smatram najvećom neistinom, nemam drugu reč, jeste to da mi ne razumemo, da vi u stvari nemate deficit, jer je on pokriven prihodima od privatizacije.
Prvo, prihodi od privatizacije, koje lažno ili sistemski vam je moguće da prihode od privatizacije zovete stranim direktnim investicijama, u 2006. su iznosili 4 milijarde evra, od čega je 3,2 prodaja preduzeća. Samo 0,8, ono što mi zovemo su grinfild investicije. Znači, prodaja zajedničkog nasledstva je 4 milijarde. Vi sada nama kažete da nemamo deficit od 13 milijardi, jer smo negde neku milijardu utrošili za to.
Građani Srbije, mi svi imamo pravo na nasledstvo ove države koje iznosi 4 milijarde samo u 2006. godini, odnosno čist prihod je od 3,2 milijarde. Znate šta je problem? Taj novac je deponovan kod Narodne banke na deviznom računu. Za taj novac vam kažu da su to devizne rezerve i povećane su, pa na bazi tog istog novca štampaju obveznice, odnosno hartije od vrednosti, pa kažu isplatili smo penzionerski dug, pa na bazi tog istog novca kažu – finansiramo Nacionalni investicioni plan. Samo još malo.

Ja moram da završim ovo, predsedniče, molim vas.

Za ekonomiste i za sve one koji znaju šta to znači i za one koji ne znaju, ja ću reći. Vi na bazi jedne devize, jedne valute, jedne novčanice – ne možete tri puta da prikazujete vrednost. To se zove emisija novca – da li direktna ili prikrivena. Ne možete od nas očekivati da vam progutamo obrazloženje, da na bazi tih, nazovistranih direktnih investicija, nije nego prodaje kapitala, prodaja imovine, pokrivate i gubitke i investirate i najveći problem je u tome što tvrdite –  da je to zakonito.
Nije zakonito kada na Uredbi i mimo Zakona delite podsticajna sredstva, na primer, firmi ''Kalcedonija'', koja i nije firma odavde, samo je registrovala predstavništvo i dajete 2000 evra po radnom mestu. Nije zakonito uređivati Uredbom kriterijume za raspodelu sredstava iz zajedničkih para, davati selektivno, a prodavati zajedničku imovinu.
Ja vam verujem na reč da je vama teško što vam 16 milijardi dinara nije prikazano, duga, za Republički zavod za zdravstvo. To je neverovatna činjenica. Zahvaljujem se na iskrenosti. Cele 2006. i polovina 2007. obaveza prema zdravstvu nije bila prikazana. To znači da je priča o suficitu bila lažna, da mi imamo iskrivljene podatke o uspešnosti i troškovima. To je porazna činjenica za vas kao koalicionog partnera, a za nas kao građane to se zove šteta, to se zove krađa, to se zove utaja, to se zove prikrivanje.
(Aplauz.)

Samo bih još nešto rekla.

Po pitanju izravnavanja, opterećenja domaće i uvozne proizvodnje samo ste pomenuli sokove i bezalkoholna pića, a niste rekli da sam ja stavila primedbu da ste oslobodili poreza kerozin za avione, a uveli novo poresko davanje, kako ga god zvali, na auto-gas kojim sirotinja ne zagađuje sredinu, a vozi taksi vozila da prehrani porodicu.

Što ne kažete da tržište, stvarno mi je neprijatno, još jednu rečenicu da zaključim o velikoj Evropi.

Da je ta ista velika Evropa, na čijem tržištu želimo da se pojavimo i koja radi u interesu naroda i budućnosti, svojom metodom subvencija i suzbijanja konkurencije razvila takve perfidne sistema, ja iznosim samo jedan frustrirajući primer iz Evropske unije i Svetske trgovinske organizacije, a to je sledeće.
Svi američki proizvođači bezalkoholnih pića i konzerviranih proizvoda ignorišu preporuke Svetske zdravstvene organizacije i Svetske trgovinske organizacije da smanje količinu šećera i soli u svojim proizvodima, uprkos dramatičnom i dokazanom rastu gojaznosti na planeti. Ne samo to, to je uzrok povećanja broja bolesti i dijabetskih i koronarnih. Tako nam misle o zdravlju, tako nam misle i o finansijskoj budućnosti i o tome treba da brinemo mi ovde, uvažavajući se i iznoseći isključivo činjenice. Hvala. (Aplauz.)

Poštovane kolege, poštovani građani, zakon o budžetu je osnovna poruka koju nam Vlada šalje, jer nam zakonom o budžetu daje obaveštenje šta namerava da uradi i na koji način namerava da vodi državu u narednom periodu.
Ako nam je ova vlada u petak popodne oko 16 časova dostavila 319 strana (poslanici znaju, a želim da građani vide) gusto kucanog teksta u najsitnijem fontu, koji se i sa naočarima i zavidnom dioptrijom teško može pratiti, ako nam je uz to dala set pratećih poreskih zakona, a ima ih šest, i ako to sadrži 488 strana, mogu da vam kažem da za nas srpske radikale to i nije problem.
Za dva dana uspeli smo sve to da vidimo, uspeli smo i amandmane da podnesemo na ove zakone, ali je pitanje za Vladu da li u ovih 488 strana zaista veruje da ćemo mi i građani progutati da je na prvoj strani budžeta zapisana ta mikrohirurgija ovog društva u kojem se, navodno, preraspodeljuje iznos od nekih 595 milijardi dinara.
Pažljivom oku bilo kog čitaoca neće promaći podatak da država, u stvari, preraspodeljuje 646.466.666.000 dinara. Znači, 646 milijardi dinara, od kojih je samo 581 milijarda prikupljena porezima.
Ostatak novca do 646 milijardi su, u stvari, zaduženja, nerealni izvori prihoda, ono što će sutra rezultirati onim što će neko zvati javni dug. Neko će na račun toga štampati hartije od vrednosti, ministar finansija će optuživati guvernera, a ovaj njega, i kao međusobno konkurentske kuće na istom tržištu hartija od vrednosti će umanjivati svaki dinar prihoda koji imamo, a nama pričati priču da imamo suficit iz kojeg treba da vraćamo ino-kredite.
Dragi građani, da ponovim: preko osam milijardi evra, po kursu od 81 dinar za evro, ova vlada, koja u krnjem sastavu prisustvuje raspravi o budžetu, troši naših zarađenih plata i stvorenog bruto društvenog proizvoda. Nije to sve.
Preko tih 646 milijardi postoji i iznos koji svako od nas opet državi plati mimo poreskih obaveza, kroz ono što država zove sopstveni izvori prihoda. Znači, na osam milijardi evra dodajte još 71 milijardu najzanimljivijeg dela budžeta koji je pred nama, ono što gospoda iz Vlade zovu sopstvenim prihodima.
Pre nego što budem nastavila da vam ilustrujem u ciframa šta ova vlada ima nameru da radi, daću jedan opšti zaključak.
U onom trenutku kada je tehnička vlada donela drugu uredbu u maju mesecu i kada je novoformirana Vlada donela još jednu uredbu da obavi finansiranje do kraja juna, jedna stvar je bila potpuno jasna: između učesnica u toj vladi, u toj koaliciji, tri ili četiri, uopšte nije važno, kada je u pitanju interes i zavlačenje ruke u džep građana, nema ni ideoloških ni političkih razlika, jer ih interes za raspodelom narodnog novca ujedinjava u najčvršću koaliciju.
Zato smo u kratkom vremenu dobili budžet u kojem svi mi treba da pristanemo da ova vlada, mimo Ustava i zakona, bude i poreznik, i razvojna banka, i zelenaš, i onaj koga ćete moliti da dobijete iz Nacionalnog investicionog plana koji dinar da sagradite halu, bolnicu.
Biće neko koga ćete morati da molite, da mu se dodvorite, da se učlanite u stranku onog ministra koji drži to ministarstvo, jer nećete moći na drugačiji način da koristite budžetska sredstva.
Izneću argumente, one koje mi je Vlada dala. Ponavljam, ja tajne podatke nemam.
"Službeni glasnik", broj 50 iz 2007. godine, kojim želim da obrazložim neustavnost budžeta, neustavnost trošenja para, sadrži od strane tri do strane 19 svojevrsne uredbe o podsticaju određenih delatnosti, od poljoprivrede preko Nacionalnog investicionog plana.
Postoje dve osnovne premise na kojima budžet mora da počiva, a to je ustavna kategorija da smo pred zakonom svi jednaki i, druga, da se ne može ustanoviti ni jedan jedini prihod za državu i budžet, a da se on ne ustanovljava zakonom.
Znači, u ovakvom domu, gde su narodni predstavnici, Vlada kao izvršni organ mora da izađe sa predlogom koliko para joj treba, za koje namene, po kojem pravilniku, kriterijumu i programu će te pare trošiti, jer to nije ničija zaostavština, to su pare naroda koje imaju izvor u porezima i ostalim neporeskim prihodima i, naša specifičnost, iz privatizacionih prihoda.
Ova vlada nema vremena da izađe sa takvim zakonom pred Narodnu skupštinu. Ova vlada nema obraza, ova vlada nema argumente da takvi zakoni prođu i zato mi nemamo zakon o subvencijama, zato nemamo zakon o Nacionalnom investicionom planu.
Nemojte, molim vas, da mi neko kaže da je definisanjem u tački 37. definicije Zakona o budžetskom sistemu taj proces, postupak ili velika prevara dobio zakonsko uporište. Nemojte, molim vas. Nemaju kriterijum, jer nemaju obrazloženje, iz sledećeg razloga.
Ako Vlada u "Glasniku" 50/07 objavi Uredbu o korišćenju podsticajnih sredstava za npr. direktne strane investicije, mnogi građani možda i ne znaju da je to nova, druga po redu, koja menja prethodnu. Znate šta je suštinska izmena? Da se gospodin Dinkić opet pita.
Čovek čija su sredstva i trošenja u ovoj knjizi, sitno pisanoj, na najviše strana je i u prethodnoj Vladi, ali u liku ministra finansija, bio taj koji je stimulisao navodno zapošljavanje, tako što je svima onima koji dođu da ulažu pare davao najmanje 2.000 evra po radnom mestu.
Dajte da vas podsetim, poslednji primer je "Kalcedonija" u Somboru, gde je za 400 novozaposlenih (kada, kojih, sa kojom garancijom će stvarno biti zaposleni) ova država odvojila 800.000 evra.
Firma "Kalcedonija" je strana firma, a to mu ne smeta, jer je u uredbi (ne u zakonu, u uredbi) napisano da je dovoljno da ta firma bude registrovana na teritoriji ove države. Šta je sporno?
Svi se mi borimo za zapošljavanje, ali je sporno da kada je ministar finansija bio gospodin Dinkić, svaka vrsta pretnje o poslušnosti "kralju ministru" koji deli pare ide preko njemu pandanske Agencije za podsticaj stranih ulaganja, ali sada, kada on više nije tu i kada njegov bliski saradnik više nije tu, ponovo se pita gospodin Dinkić.
Meni će neko moći da tvrdi da mi nemamo, po Maksu Veberu, zarobljenu državu u kojoj imamo zloupotrebu javnog interesa u sopstvene lične svrhe.
Znači, Vlada misli da mi ne čitamo, misli da ovo nije sramota, misli da je ovo zakonito. Zaista moram da podsetim sve one koji su učesnici u javnom životu, sve one koji iole išta znaju o ekonomiji, a posebno one koji se predstavljaju ekspertima, da je budžet rasporedni zakon. Znači, budžetom se ne mogu ustanovljavati nova prava. Budžetom se samo zakonima već ustanovljena prava definišu po ciframa, brojkama, odnosno sredstvima koja se dodeljuju. Ali se zato zakonima, koji se moraju donositi na bazi Ustava, znači da budemo svi jednaki...
Ne mogu se privilegovati mladi do 45 godina, ili prikriveni članovi vaših stranaka, nego mora postojati zakon pred kojim će svi građani biti jednaki i moći da imaju pristup budžetskim sredstvima od države koja mora da prihvati odgovornost, da razmišlja i o zapošljavanju i o razvoju, jer kada prikuplja porez i kada ume da napuni džepove, ona mora i da brine o građanima sa istom onakvom upornošću sa kojom i prikuplja pare.
U protivnom, postaviće se osnovno pitanje: zašto bi građani plaćali državu koja odbija da brine o njihovim interesima, koja selektivno daje kredite mladima, koja stimuliše zapošljavanje stranih firmi, koja nije spremna da sa svojom Vladom i ministarstvom izađe pred njene izabranike? Kakvi god da smo, iz naroda smo, pa imamo šta i da kažemo, pa i ako glasamo protiv, imate većinu, pa izvolite, realizujte te vaše ciljeve.
Ali, to nije lako. Vama se žuri, žuri vam se da donesete budžet zato što je osnovna koncepcija jedinstvenog računa, onog što narod ne voli da čuje, a stručnjaci zovu KRT, znači konsolidovani jedinstveni račun trezora je potpuno razbijen. Imate ministarstva, male feude; otvorite samo knjigu o budžetu i videćete, u svakom od njih na kraju ima jedan delić, od par stotina hiljada do visokih milionskih suma, znači do 900 miliona u nekim ministarstvima, neutrošenih para iz prethodne godine. Kod miljenika bivšeg ministra finansija, u tim ministarstvima, postoji i raspodeljen deo privatizacionih prihoda, znači svako kraljevstvo ima svoje izvore.
Ono što je najstrašnije, najpogubnije i što se ne usuđuju da iznesu ni analitičari, ni novinari, ni ekonomisti, to je da mi u Upravi za trezor, organu Ministarstva finansija, imamo državu u državi.
Uprava za trezor obavlja poslove platnog prometa za budžetske korisnike (da se građani sete, to je onaj stari SDK) i, navodno, iz tih sredstava (znači, država uzme od sebe da bi dala sebi) ima sopstvene prihode i, ovo je za verovali ili ne, Uprava za trezor (znači, ne Ministarstvo finansija, nego Uprava za trezor) finansira sopstvene troškove u potpunosti. Čak nam je u ovom budžetu rekla da ima iz nekih sredstava i 12 milijardi sopstvenih prihoda kojima će (evo još jedne vrlo važne stvari o kojoj hoću da pričam) vraćati dugove, što strane što domaće. O dugovima ću kasnije.
U toj Upravi za trezor mi dobismo da po zakonu odlučujemo o onome što je pravilnik zemljoradničke zadruge: prebaci u ovaj sektor ljudi koliko hoćeš ili u onaj drugi ljude koje misliš da mogu timski da rade. Ne, mi o tome navodno raspravljamo po zakonu. Ne raspravljamo o uredbama gde se dele milijarde para. Samo Nacionalni investicioni plan je 44 milijarde; koliko je subvencija, koliko je kredita. Znate, ministarstvo regionalnog razvoja i privrede se bavi i kreditiranjem, znači ono što se zove 551 i ono što su 621, krediti i subvencije, vi to imate kod gospodina Dinkića potpuno neprikriveno. Čovek kreditira, kakve poslovne banke.
Gospodo građani, ugašene su četiri velike banke po mafijaškom principu – ubij poverioca i rešio si dug. Po tom mafijaškom principu svi mi građani smo naterani da za puko preživljavanje idemo i zadužujemo se kreditima u stranim bankama. Preduzeća su dobila obavezu da svoj platni promet presele u te strane banke.
Ali, država, Vlada, njena ministarstva, njihov platni promet ne rade te banke, ni poslovne ni bilo koje, za državu platni promet radi njena Uprava za trezor. Mislim da bi se poslovne banke utrkivale da za izuzetno nisku proviziju rade taj posao, sa jednom dobrom preventivnom kontrolom u Ministarstvu. Zašto vi, ljudi, uopšte radite taj posao u Ministarstvu ili što radite samo za vas? Hoćete da izađete na tržište da se borite sa konkurencijom? Ne, nama ste ugasili banke, usmerili nas na kreditiranje kod banaka koje su iz inostranstva, koje vam prave problem kada iz svojih centrala dobijaju novac, pa morate obaveznu rezervu njima da prilagođavate, ali onako kako od nas želite da napravite idealnog dužnika, pa neko uspe ili neko ne uspe, jer znate kako kažu - kriv je onaj, niko ga nije naterao da uzme, šta god da je problem, loše, loš let, bilo koja zavisnost.
Ali, to što vi pokušavate i da od države napravite idealnog dužnika, e to, gospodo, ne može bez ove skupštine, to više ne može bez ove skupštine. Obaveštavam javnost da ste u 2005. godini u junu mesecu doneli Zakon o javnom dugu gde će se navodno voditi evidencija o tome i briga, ne evidencija, briga o javnom dugu države.
Do dana današnjeg vi niste tu upravu formirali, do dana današnjeg niste postavili ni direktora, postavili ste samo na sajt Ministarstva za finansije organizacionu šemu, strukturu, u kojoj stoji kockica - uprava za javni dug, a u ovom budžetu pišete da će Uprava za trezor brinuti o javnom dugu do formiranja uprave za javni dug. Ništa čudno, imate vi preča posla, imate vi uredbe kojima treba da subvencionišete, da delite, da vas mole, da vas kume i da budete u ime države veliki i dobri, milostivi vladari.
Draga gospodo, da li vi zaista mislite da građani ne umeju da saberu dva i dva? Da li vi zaista mislite da može da prođe neprimećeno da je od prethodne uredbe o privremenom finansiranju, koju je Vlada u istom sastavu donela, do ovog zakona o budžetu, kako se to kaže, na potpuno neobičan način iz prihoda nestalo kamate u vrednosti od milijardu 875 miliona i 800 hiljada.
(Predsednik: Vreme. Izvinjavam se, vi imate 20 minuta, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Nije problem, završite.)
Nestala je kamata u vrednosti od 23 miliona evra. Znači, 23 miliona evra je nestalo iz izveštaja o budžetu.
(Predsednik: Izvinjavam se, upozoren sam, imate duplo vreme, nastavite slobodno do kraja.)
Zahvaljujem, biće uputno da u celini govorim. Znači, 23 miliona evra je nestalo sa prihodne strane. Gospodine ministre, ne znam zašto ste promenili dobru praksu da navedete i koji je to prihod tamo u nekoj klasi sedam. Zaista je besmisleno da ne unesete ... Gospodine Vlahoviću, hoćete malo o vama da pričam? Doći ćete i vi na red.
Znači, nisu stavljene klasifikacije prihoda. Nije nikakav problem, postoji "Službeni glasnik" gde je pravilnik o kontnom planu i klasifikacionom okviru za budžetska sredstva i sve se lepo vidi, pa ja imam da postavim dva zanimljiva pitanja. Gde su se izgubile kamate od 23 miliona evra? I još važnije pitanje: a od čega su prihodovane kamate od 23 miliona evra?
Zašto vam se u neporeskim prihodima nalaze mešoviti i neodređeni prihodi, 15 milijardi evra? Ljudi, 15 milijardi evra mešovitih i neodređenih prihoda.
Kad sam pokušala da utvrdim preko klasifikacionog okvira šta je poreklo tih para, ispostavilo se da to može biti zakupnina za stanove u državnoj svojini, što sigurno nije taj novac, deo dobiti javnih preduzeća, što verovatno nije, i ostaje mogućnost da to budu neki "ostali prihodi".
Zaista ne mogu da shvatim da mi u predlogu budžeta, kao poslaniku, dostavite pregled u kojem se u stavci "ostali prihodi" iznosi 15.354.827.000 dinara nedefinisanog iznosa sredstava.
Zanima me, gospodine Cvetkoviću, vi ste ovde predstavnik Vlade, zašto ste izašli pred poslanike a da nijednom rečju niste obrazložili potrebu da se, pre svega, podnese ovoj skupštini završni račun, makar za prethodnu godinu? Poslednji takve vrste bio je u 2001. godini i mislim da bi bilo vrlo korisno da uporedimo koliko je novozaposlenih službenika u državnoj upravi sada u organima u odnosu na taj poslednji podatak.
Bilo bi zanimljivo da vidimo koliko smo, kao država, odnosno vi u naše ime, uložili u Nacionalnu štedionicu, koliko smo od toga, kao država, prihodovali, kako su to gospodin Dinkić i njegovi prijatelji prodali svoj ulog u Nacionalnoj štedionici i koliko smo, to pitam zbog budžeta, kao država na tome zaradili. Završni račun po prirodi stvari bi sadržao i tokove novca. Znači, znali bismo koliko nam je to deviznih rezervi npr. u Euroaksis banci, po kojoj kamati nam se tamo čuvaju devizne rezerve, zašto je gospodin Jelašić, guverner, napravio, po sopstvenom priznanju, ne po tajnim podacima, deset milijardi dinara gubitka, navodno regulišući monetarnu politiku.
Imam jedno posebno zanimljivo pitanje u okviru tokova novca – kako bi nam gospodin Đelić objasnio ono što je list kojem je on većinski vlasnik objavio, kako je u danima izbora gospodina Tomislava Nikolića na berzi izvedena pokazna vežba. To je naslov iz lista "Ekonomist", u kojem je gospodin Đelić većinski vlasnik. Muški koji su vojsku služili, kolege poslanici, to znaju, da je pokazna vežba simulacija nečega. Znači, uz investicione fondove, kojima sada pokušavate da stvorite lakše uslove za rad tako što ćete ih osloboditi poreskih obaveza, sa tim investicionim fondovima i u aprilu novodobijenim dozvolama (sad je zanimljivo, gospodine, jer ste vi u redu onih koji lako dobijaju dozvole za nove, finansijski atraktivne poslove) pojavili su se na tržištu novca sa velikom količinom para (jedan od njih je iz Zagreba, jedan je odavde, sa domaćeg terena) i napravili su nam tu pokaznu vežbu, simulaciju, kako se može napraviti haos na berzi ako radikali dođu na vlast.
Koji su mali akcionari tada ostali kratkih rukava, a koji su investicioni fondovi pokupili kajmak, pitanje je na koje vi morate da odgovorite javnosti, ne zato da konačno razbijemo dilemu da narod jedva čeka radikale na vlasti, nego da nam kažete ko je simulirao tu pokaznu vežbu da od malih akcionara pokupi kajmak, a da nama pričate priču o razvoju finansijskog tržišta i o potrebi poreskih oslobađanja tih delatnosti. Kad smo kod tih tokova novca, bilo bi vrlo zanimljivo da priču o blagajničkim zapisima i uopšte o hartijama od vrednosti raščistimo jednom do kraja.
To je jedino moguće ako nam dostavite završni račun. Neki mali kupci blagajničkih zapisa kažu – pa, zaradio sam i ja.
Ja ću jednu nepopularnu priču, kratku, da vam kažem – da li se građani sećaju kad je u vreme velike inflacije 1993. godine bilo moguće kupiti patike za 300 evra, a dok vam ček stigne na naplatu, vi za te patike date tri evra, pa ste srećni što ste dobro prošli. U to vreme je neko uzimao kredite od milion evra, a vraćao ih sa 10.000.
Priča se ponavlja. Pitanje je da li su akteri drugačiji i ko im sada stvara ambijent i uslove. Vi koji ste kupili blagajnički zapis pa zaradili 5.000, u stvari, za vas priča nije režirana ni zamišljena. Zamišljena je za velike igrače koji su devet banaka u on line, direktnoj trgovini sa Narodnom bankom kupovali blagajničke zapise na kojima je država, po izjavi gospodina Đelića, ja njemu slabo verujem ali ovde imam podatke, 155 miliona evra samo za kamate. To nije tuđa priča, to nije priča van budžeta, to je priča ovog budžeta. Te kamate tim velikim igračima u toj on line trgovini plaćaćemo mi. Zašto on line trgovini?
Kada je završavana prevara sa Nacionalnom štedionicom, u trgovini na berzi, što je javno pravilo trgovanja, kada je softverskom aplikacijom zaustavljeno vreme da bi mogao jedan jedini kupac da održi cenu akcija i onda proda grčkoj banci, odgovarala je Ana Lukić broker, kazna je bila godinu dana zabrane bavljenja poslom. To je u ovoj državi moguće, u kojoj je pohlepa glavna ideja vodilja i u kojoj jednom prodate takav štos koji je Dinkić prodao sa Nacionalnom štedionicom.
On i njegov prijatelj Jelašić to više ne rade na berzi, oni to rade u on line trgovini gde se tačno zna koji broker, koji diler, koji ovlašćeni iz poslovne banke ima pristup tom trgovanju. To nije priča za crnu hroniku, to nije priča za tabloidne novine, to je priča za budžet i zato nedostaje na mnogim mestima, gde je neophodno, para, ali zato ima za one koji kažu – sve može biti predmet trgovanja, ali Jelašića ne damo.
Da li još nekome treba objašnjenje zašto se Jelašić čuva kao suvo zlato, kao neko ko je zaista prihvatio na sebe veliku odgovornost da jednog dana, zajedno sa vrsnom ekipom finansijskih aktera u liku Nikole Živanovića, stručnjaka Nika Đivanovića, pred nama podnese račune. Jer, građani dobro znaju, savršena pljačka ne postoji, a mi građani Srbije, mi iz SRS nemamo razloga da o ovome ne govorimo na način kako to dokazuju podaci, kako to govore iskustva i onako kako smo svi zajedno oštećeni da nemamo za elementarne stvari, da jedni druge prevare u uredbi o privremenom finansiranju, da se zaustavi to neustavno finansiranje gradnje stanova, odnosno dodele stambenih kredita, jer mi ne želimo da budemo ni taoci njihovih zajedničkih interesa, ni da budemo kolateralna šteta njihovih neizvršenih dogovora ili neslaganja u ministarstvima koja funkcionišu po principu duplog ključa – gde dvoje odgovaraju, nijedan nije odgovoran – i da se najviše otimačine i dan-danas vrši oko raspodele novca.
Pravo da bude pored kase dobija onaj koji je uvek znao da da onom iznad njega.
Gospodin Đilas je opet dobio ključeve od jedne zanimljive kase koja se zove Kancelarija i Nacionalni investicioni plan. Boža Đelić, koji je "Altis kapital" i "Altis konsalting" koristio uglavnom za sebe, potpuno nezakonito, koji je kroz firmu "Sopar sas" sa učešćem u "Kredi agrikol banci" od svega 9,99%, da ga ne bi otkrili, zaradio milionske sume, nije dobio od gospodina Tadića pravo da bude pored kase. Samo onaj ko da onome ko ga dovede da finansira zanimljive stvari, taj može da ima pristup.
Taj drugi je dobio pristup Nacionalnom investicionom fondu koji se, po principu o kojem govorim sve vreme, potpuno neustavno finansira, takođe uredbom po kojoj se kaže da će se osnovati savet. Đilas će predlagati savetu način raspodele i oni će možda i znati ko će kome i za koje namene dati pare, ali mi ovde i građani Srbije verovatno samo kada pukne neka afera.
Ove godine ste to uradili na način da su u jednom od članova zakona o budžetu, evo ga, lepo se šareni, podelili svojim miljenicima sredstva po ministarstvima koliko će biti podeljeno Nacionalnim investicionim planom. Niko ne zna ni namene ni projekte, ni one koji su predati, ni one za koje su pokrenuti postupci javnih nabavki. Kakva je njihova sudbina? O tome će odlučivati oni koji se sa našim novcem ponašaju kao da su vlasnici i naših života, a ne samo naših para.
Samo još dva zakona koji prate budžet moram da pomenem. Budžet je slika i namera Vlade i onoga što čini i šta će da čini. Ova vlada je Zakonom o akcizama rekla šta čini. Ono što se zove potpuna liberalizacija od 2000. godine naovamo, evo, nastavlja se i ovim zakonom. Uvoznici bezalkoholnih pića se izjednačavaju sa domaćim proizvođačima. Onima koji će se voziti u avionima ćemo kerozin osloboditi, to je predlog raznih poreskih obveznika u ovim slučajevima, akciza. Oni koji voze na auto-gas, taksiraju da prehrane porodicu, njima ćemo šest, deset dinara dodati na postojeću cenu.
Ono što je najstrašnije, ovim zakonom se gubi pravo na refakciju akcize za proizvođače, odnosno preduzetnike i pravna lica koja se bave građevinskom proizvodnjom; kada kupe dizel za građevinsku mašinu, to više neće moći da bude predmet refakcije.
Oslobodite kerozin, da se privatnim i ostalim avionima ljudi voze jeftinije i dodajte porez na auto-gas, da sirotinja ne može da se prehrani, svim uvoznicima otvorite sve što nije liberalizovano do kraja, ali vas jedno molim – nemojte da pišete u obrazloženju da ste to mogli i bez zakona, ali vi ste, eto, fini pa to radite na zakonit način. Ovo je zaista uvredljivo.
I, da na strani 8. tog zakona napišete da su svi zainteresovani imali priliku da se izjasne o zakonu, a mi smo ovo dobili u petak u 16,00 časova i danas o tome raspravljamo i nemojte da pišete da ste to mogli i bez zakona, jer bez zakona to ne možete da uradite.
Povodom pojedinačnih amandmana dobićete obrazloženja srpskih radikala za mnoge stavke. Imajte na umu da mi ovaj posao radimo zato što su nas građani izabrali da otvorimo četvoro očiju u njihovo ime i ukoliko je to moguće, ako ne možemo da sprečimo, makar da učinimo da oni saznaju koliko ste odgovorni i šta pričate, a šta u stvari radite. Novac i način raspolaganja njim je najbolja vaša slika i razmislite o tome.

Javljam se po Poslovniku, član 100. i član 104. Poslovnika. Tražila sam da dobijem reč zato što se gospodin Vlahović bez dovoljno uvažavanja obratio jednom od poslanika, zaboravljajući da ovde ima ekonomista koji poznaju Zakon o budžetskom sistemu. Da u najkraćem objasnim. Pošto ste spomenuli "cash flow" i budžet, nemojte da dovodite građane u zabludu. Pročitaću zakonsku definiciju – Zakon o budžetu je zakon kojim Narodna skupština za svaku godinu odobrava rashode i prihode i druga primanja za kalendarsku godinu, a samo je Nacionalni investicioni plan predviđen da se iskazuje i realizuje u više godina.
Gospođa Vjerica Radeta je bila u pravu, budžet je od godine do godine; Zakon o budžetskom sistemu, jasno piše, ali ima još jedna sporna stvar. Nemojte nas uveravati, metodologija prikazivanja spoljnjeg duga je sporna. Tačno je da je javni državni garantovani dug preko 50% ukupnog duga.
Da vas ja pitam – ima li država odgovornost za ono što naziva privatnim zaduživanjem banaka, preduzeća i fizičkih lica? Ko je slistio domaći bankarski sektor i raščistio prostor za strane banke i ko je formirao Agenciju za sanaciju i stečaj banaka, pa nemamo pojma gde su zatečena sredstva, imovina i ko time raspolaže?
Da li je ova država savetnik kome se neko po nahođenju obraća ili je dužna da građane upozori da se može desiti kao u Vojvodini, molim vas za pažnju, u Vojvodini je po privatnom zaduživanju gotovo polovina zemljišta i nekretnina pod hipotekom austrijskih banaka, za one kredite koji počinju kao kratkoročni, pa se u revolvingu i ponovnom zaduživanju pretvaraju u dugoročne.
Ko će snositi odgovornost kada ljudi u daljem talasu privatizacija ostanu bez posla, pa izađu na ulicu kada se hipoteke realizuju, pa dođu ispred zgrade Vlade? Da li ćete i tada reći da metodologija nije dobra?
Samo još jedno. Za mene je još jedna stvar vrlo sporna. Najveći poverilac u Londonskom klubu ove države bila je "Kredi agrikol banka", ona u kojoj je akcionar Božidar Đelić.
Drugi po veličini poverilac Londonskog kluba – pogađajte, gospodin Pitić radi u toj banci – Societe generale. To je sporno, gospodo ministri.

Članovi Poslovnika 100. i 104, a koristim i pravo da na najkraći mogući način odgovorim na repliku gospodina Vlahovića.
Nemojte ispitivati granice moje izdržljivosti. Biću uporna i redovno ću izlaziti da vas demantujem držeći Ustav i držeći Predlog budžeta. Ono što vi tvrdite da nije sadržano u budžetu, jeste, po članu 92, da svi prihodi i rashodi moraju biti prikazani, a to o čemu pričate - neutrošeni viškovi, "keš flou" iz prošle godine, pozicija 13, to sam i komentarisala, da svaki ministar ima pravo onih 5% da okreće gde hoće i to su neutrošeni viškovi, kao što su prikazani i na ekonomskoj klasifikaciji 15 sve neutrošene donacije. Ako idemo dalje, spremna sam.
Kolegi koji me je prozvao da mu pomognem svojim ekonomskim znanjem i iskustvom sa zadovoljstvom ću pripomoći i objasniti slučaj "kralja šećera". Prodate šećerane za po tri evra – tri. Osnovna ekonomska logika kaže da tržište određuje cenu neke robe, ali samo pod uslovom da postoji slobodan pristup tržištu i konkurencija. A kad vi ponudite sva preduzeća i odjednom na tržište, pri istoj ponudi novca, jasno je da će cena biti mala.
Za mene jeste sporno, i to sud istražuje, kako je gospodin Kostić prikazao nepotpuno deo imovine, mašina i opreme kojom raspolaže npr. šećerana u okolini Vrbasa; što je Agencija prihvatila takav, znajući, netačan bilans, nije važno, ispitaće se jednog dana; zašto njegov direktor odgovara za višestruko uvećanu vrednost opreme, starih, zarđalih ogromnih skladišta i silosa koje su poslužile za iznošenje novca, što bi naš narod rekao - pranje, i to sud radi.
Hoću zbog javnosti i zbog vas da kažem da je "kralj šećera" primer političkog rentiranja prijateljstva sa tadašnjim predsednikom Skupštine Vojvodine. Gospodin Kostić se pojavljivao na svim zvaničnim mestima i u svim zvaničnim posetama sa gospodinom Čankom. Nemam dilemu da je on plaćao svoje putne karte, da je plaćao sok koji popije, nije varao na dnevnicama, ali je imao za tržišnu ekonomiju nepodnošljivu prednost - saznavanje ekskluzivnih informacija, pa nas je obrukao pred EU oko porekla šećera. Njega se boje i bojali su se i u sudu, banke su se utrkivale da mu daju članstvo u upravnom odboru, a time i kredite, i velika i važna preduzeća su ga rado viđala za člana upravnog odbora.
(Predsedavajući: Vreme.)
Taj princip rentiranja politike neki i ovde danas višestruko koriste i protiv tog principa ću se boriti, a pojedinci me, verujte, ne zanimaju nimalo. I to je ekonomija, to nije lični odnos, to je tržišna ekonomija za koju ste me prozvali. Zahvaljujem se.