Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6979">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Onog trenutka kada Vlada bude kontrolisala dve agencije koje upravljaju najvećim kapitalom banaka i preduzeća, Agencijom za osiguranje depozita i Agencijom za privatizaciju, tog trenutka ćemo vam poverovati u iskrenu nameru da obezbedite i građanima mogućnost da kontrolišu javna preduzeća koja vi ne možete da kontrolišete.
Ali, prvo obezbedite kroz budžet, kroz zakone koje ste povukli, da kontrolišete ove dve agencije, a verujem da ćete sve ono što ste u vezi s tim izneli zaista uvažiti i primeniti kada nam nove zakone budete podneli ovde na usvajanje. Hvala.
Poštovane kolege, poštovani građani, moram da se osvrnem sa rečenicom-dve na pitanja koja su ovde otvarana. Prva je vezana za Zakon o radu.
Gospođo Vjerice, vi ste potpuno u pravu, gospodin Tadić se za nepotpisivanje Zakona o radu izgovarao brigom za radnike, a u stvari zakone u ovoj zemlji prevode i pišu oni koji slušaju strane investitore, koji ne brinu o našim radnicima, koji ne brinu o državnom interesu i koji ne brinu o budućnosti Srbije. Borisa Tadića i DS zanima isključivo šta strani investitori misle o uslovima poslovanja u Srbiji.
Njihov zahtev se svodi na sledeće, privatizacija svega što je god moguće i što manja opterećenja za poslodavce. Kada kažu što manja opterećenja za poslodavce, misle na najniži mogući porez na dobit i na najniže moguće obaveze prema zaposlenima. O tome najrečitije govori Zakon o radu. Ne treba, gospodine Albijaniću, vi nijednu reč da kažete, o tome govori Zakon o radu.
Zaista ne znam kome pada na pamet da se brani da predmet privatizacije nije državni kapital, odnosno da se ovo neće odnositi na javna preduzeća. Član 1. izmena i dopuna zakona, pa vi potcenjujete pismenost, a ne inteligenciju, kaže, čitam vaš predlog, posle dosadašnjeg stava dodaje se sledeći koji kaže, "u skladu sa odredbama ovog zakona privatizuje se kapital i imovina i u društvenim preduzećima", da li vi mislite da mi samo to čitamo.
Prethodni stav kaže: "Predmet privatizacije je i državni kapital, iskazan u akcijama i udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim zakonom". Ako nisu, znači, dovoljno je da ovde stoji mogućnost da se državni kapital, koji u stvari predstavlja kapital javnih preduzeća, mislim da studenti prve godine znaju šta određuje javno preduzeće, priroda kapitala i obavljanje delatnosti od javnog interesa.
Ali je priroda kapitala ono što nešto kvalifikuje za javno preduzeće. Znači, to što vi niste napisali da će se po ovom zakonu privatizovati javna, ne znači da nećete zakon i na njih primenjivati, jer ste ostvarili ovde zakonski osnov.
Znači, kada usvojimo ove izmene i dopune, vi potpuno zakonito možete primenjivati ovaj zakon na javna preduzeća. Nemojte da se igramo primene zakona.
Nemojte da mislite da ćete SRS umanjiti entuzijazam da se bori protiv vašeg zakona, protiv vaših predloga i protiv vaše drskosti u odbijanju svih konstruktivnih primedbi.
Posle jutrošnjeg Odbora za finansije, gde je Vlada listom odbila i većina koja podržava Vladu, za koju ne mogu da tvrdim da je većina, jer je od osam prisutnih predstavnika te vladajuće većine, pet glasalo redovno protiv naših predloga, a troje je bilo uzdržanih; znači, problematična većina se izjašnjava protiv svakog amandmana, nezavisno od toga što ti amandmani preciziraju u stvari Vladino rešenje.
Nije nevezano od svega ovoga što radimo, usvajanje budžeta koje je došlo u problem zbog nedostatka dogovora unutar koalicije, vezano je i za Zakon o budžetskom sistemu, gde sam, između ostalog, predložila jedan amandman da se prihodi koje je Vlada nabrojala u članovima zakona 23, 24. i 25. tako i prikažu u budžetu.
Poštovani građani, Vlada je članovima 23, 24. i 25. nabrojala prihode koje po zakonu ima. Amandmanom sam tražila da se oni samo tako i iskažu u budžetu. Vlada odbija taj amandman. Prosto neverovatno. Zašto? Kaže - biće to neadekvatno, jer ne možemo da planiramo pojedinačne prihode, pa zbog realnosti iskazivanja budžeta.
Nema građanina u ovoj Srbiji koji ne zna, kada uzme uplatnicu da popuni, pa kaže - porez na nošenje oružja, pa napiše - sudska taksa, pa napiše konzularna taksa, da ne zna da uplaćuje na posebni uplatni račun. Znači, svaki prihod države se uplaćuje na poseban uplatni račun, što je dovoljno elemenata da se prihodi prate, planiraju i, kao takvi, iskazuju.
Morate imati elementarno ljudsko i profesionalno poštenje da kažete da vama smeta bilo kakva kontrola i istinitost prikaza elemenata u budžetu.
Sada, posle takvog iskustva sa jutrošnjeg Odbora za finansije, gde se odbija ono što je sama Vlada u stvari predložila, jer ne želi kontrolu, očekujem da vi ipak prihvatite moj amandman na član 41b osnovnog zakona, odnosno član 18. izmena, gde tražim da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala imovine uplaćuju na račun budžeta.
Sada će se građani iznenaditi mojim zahtevom. Zar nije logično da se sredstva od prodaje preduzeća upravo uplate na račun budžeta. Ali, ne. Sredstva od prodaje se uplaćuju na račun one Agencije za privatizaciju, koje u budžetu nema, koja nam ne polaže račune, ne polaže račune ni Vladi koja je osnovala, koja samovoljno, ne znam u kom postupku, bira savetnike, finansijske i pravne, ne znamo po kom kriterijumu objavljuje oglase i prospekte i sve to naplati od troškova prilikom prodaje preduzeća.
Pa kada sve to namiri, ko zna kome i ko zna po kom ključu, odabranim ljudima, agencijama i firmama, ona zadrži sebi i 5% onog bakšiša, kao naknade za uspeh u procesu privatizacije, koji iznosi samo od 2002. godine do septembra 2007 - 126 miliona evra.
Ovim amandmanom tražim da se ta provizija ukine kao prihod agenciji, jer 126 miliona evra treba da podmiri mnogo preče i bitnije troškove, a ne one koje ne znamo čiji su, koji su i za šta ih dajemo i kome odlaze.
Ovim amandmanom tražim da budžet Republike Srbije prihoduje sredstva od privatizacije, a da ministar finansija, koji je odgovoran za republičku kasu, da saglasnost na troškove koje pravi Agencija za privatizaciju i koji jesu neophodni.
Znači, u stavu 2. reči "i posebne naknade ostvarene zaključenjem ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine (provizija)", brišu se. U stavu 3, na kraju teksta, tačka se zamenjuje zapetom i dodaje se tekst "koje je ministar finansija odobrio".
Neka ministar finansija posle kaže, ne, oni sami zaključuju ugovore o kreditu, ne mogu da odgovaram, jer se ne pitam, kada mu ovim amandmanom dajemo normalno, prirodno pravo da se, kao ključar državne kase, pita za prihode koji u državnu kasu ulaze i da se pita za troškove koji se na račun budžeta stvaraju i preko Trezora, čiji je on glavni šef, isplaćuju.
Nemam iluziju da ćete vi glasati za ovaj amandman, ali hoću da građani Srbije da vide da je gospodin Tadić za poštenje i za dobro građana samo na rečima, da je DS, čiji je on kandidat, za poštenje, javnost rada i javne finansije koje građani razumeju, samo na rečima i u predizbornoj kampanji, eventualno u televizijskim emisijama, ali ovde, gde je mesto, u zakonima, od te namere nema ni slova ''D'' od dobra za narod. Želim da se to vidi, zato ovako jasno i bez ikakvog uvijanja obrazlažem sadržinu ovog amandmana.
Znači, dragi građani Srbije, poštovane kolege, ako postoji i jedan jedini razlog koji neko može da kaže da ovaj amandman treba odbiti ili da je nemoguć, neka izađe i neka kaže to građanima Srbije u lice. Nemojte da mi kažete - Agencija treba da se finansira iz nekih sredstava. Treba.
Državna agencija koja radi posao u interesu države treba da bude na budžetskom finansiranju, a ne iza tamne i neprozirne zavese. Neka bude na budžetu, zakonski osnov za finansiranje te agencije postoji, jer je prilikom formiranja rečeno da joj je izvor finansiranja u budžetu.
Nemojte mi reći da ne možemo da ukidamo stečena prava. Sve ono što se zakonom uvede, zakonom se može i ukinuti.
Kako je bilo moguće u jednom danu ostaviti 8,5 hiljada radnika iz četiri najveće banke na ulici? To je bilo moguće. Ali, znate zašto?
Zato što je u sporazumu o starateljskom fondu, koji je usvojen septembra 2001. godine, pisalo da se država Jugoslavija, Srbija i Crna Gora obavezuje da će državne banke likvidirati metodom isecanja i po principu od slučaja do slučaja.
Da li su strani investitori, da li su ti nazovidonatori toliko jaki i važni da mogu da rade ono što se zove - uništavanje, pod firmom ulaska u bogat i šareni svet, a da snaga građana koji su nas birali i koji predstavljamo značajnu snagu ovde, bude beznačajna.
Da li mislite da vaš predsednički kandidat dobija na ovim izborima mandat i glasove od stranih ambasadora, ili od tajkuna ili onih zbog kojih smo menjali prve poreske zakone kada smo oslobađali, ako se sećate, kafu od poreza, a uvodili porez na autogas kojim se najbedniji voze? Ili se glasovi traže od naroda u čijem interesu treba da donosimo zakone?
Samo želim da narod to vidi, da čuje i da proceni, da napravi razliku, i nije reč nijednog trenutka o nekoj političkoj priči, reč je o činjenicama koje su sadržane u zakonskim projektima koji određuju našu budućnost.
Molim vas, drage kolege, znam šta je partijska poslušnost, znam šta je nužda, ali vas molim, vi treba da odete u svoje sredine i da svojim prijateljima i komšijama, i onima koji su zbog privatizacije ostali bez posla, pogledate u oči i kažete - nije moglo drugačije. Može drugačije, ali vi to ne želite. Hvala.
Baš me zanima čime se rukovodila Vlada kada je odbila ovaj amandman.
U članu 13. piše da Agencija, član 13. dopuna, obustavlja postupak privatizacije u slučaju saznanja za okolnosti za koje se nije znalo u vreme pokretanja postupka, a koje u potpunosti onemogućavaju prodaju kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije. Za koje se nije znalo.
Agencija za privatizaciju je povlašćeni prodavac i potpisnik ugovora o kupoprodaji. Nema tu nije se znalo. Onaj ko je povlašćeni prodavac, potpisnik ugovora i ko je javna ustanova, koji je Zakonom o privatizaciji ovlašćen da zna mora da odgovara i da snosi štetu za podatke za koje može da se zna, pa ih nije poznavala.
Znači, ono da se šoljica slomi sama od sebe nije moguće ni u postupku postupanja Agencije za privatizaciju.
Kako Vlada obrazlaže odbijanje? Ne prihvata se amandman iz razloga što odgovornost za štetu koju bi Agencija za privatizaciju mogla da snosi nije moguća jer imajući u vidu uopšte načela Zakona o obligacijama, o osnovama odgovornosti, to je nemoguće. Zaista ne razumem ko piše Vladi ova obrazloženja i ko se usuđuje da ovo ostavlja u arhivama Skupštine.
Zakon o javnim nabavkama je specifičan leks specijalis koji derogira zakone druge nadležnosti kao poseban i specifičan. To što sam ekonomista ne znači da deo prava koji se tiče ovakvih zakona ne moram da proučim i da znam, vi najmanje. Znači, Zakon o privatizaciji koji je propisao izgled ugovora, sve posebne klauzule koje taj ugovor tretira, a i na to imam kasnije jedan amandman, takođe je jedan zakon leks specialis koji je derogirao Zakon o obligacionim odnosima. Vi to odlično znate.
Vi se u odbijanju mog amandmana upravo pozivate na Zakon o obligacijama. Zaboravljate da postoji vrlo mnogo naučnih radova, praktičnih tekstova koji derogiraju ovo što vi kažete i bukvalno dovode u pitanje poznavanje prava onih koji su radili ovaj predlog izmena i dopuna, i to u smislu odgovornosti Agencije za znanje činjenica, jer ona prodaje, potpisuje i kontroliše postupak Zakonom o privatizaciji kao posebnim zakonom.
Znači, prodaje, potpisuje ugovor, ovlašćena je da radi kontrolu i ona mora da odgovara, u smislu Zakona o obligacijama, na koji se vi pozivate, i za štetu koju svojim neznanjem, posebno je pitanje grubom nepažnjom ili čak namerom, nanese ili kupcu, ili subjektu privatizacije.
U trenutku podnošenja amandmana, koji je bio čista logika stvari jednog ekonomiste koji podrazumeva, jednog građanina Srbije, da svako pravo nosi neku obavezu. Znači, ako vas neko istakne po posebnom pravu u prodaji društvene i državne imovine, sledstveno tome imate i neke obaveze. Znate, u životu je samo majčinska ljubav bezuslovna. Sve drugo su prava i obaveze.
U trenutku kad sam taj amandman podnosila rukovodila sam se obavezom onog ko radi odgovoran posao da ne može da pere ruke upotrebljavanjem jedne povratne zamenice "se". Da kasnije, pripremajući se za ove amandmane, jer ste nam dali mnogo bitnih finansijskih zakona kao pratećih uz budžet, pa i ove o kojima treba da raspravljamo, nađem svojom ozbiljnošću, koliko god to vama delovalo neskromno, jedan naučni tekst koji je uradio čovek koga ste nedavno izabrali za sudiju Ustavnog suda, kome se mnogo šta ima prigovoriti u nekom drugom smislu, ali u stručnom smislu sam bila prosto iznenađena na koji način je on obrazložio ono što je bila zdrava logika ekonomiste koji dobro poznaje vaše propuste u procesu privatizacije.
Ono što novinari obrade kao npr. tekst, za vas je to žuta štampa, gde kažu - Jugoinspekt se sprema za privatizaciju, ali je prikrio da gradi stanove, da je tolika i tolika imovina, pa poziva Agenciju za privatizaciju da to ne promakne kao imovina koja će se prijaviti.
Kad vi uradite ovu privatizaciju, vi ćete reći - ali se nije znalo za tu činjenicu da nije prijavljena sva imovina. Za vas novinski tekst i pismo koje dobijete nije dovoljno upozoravajuće. Za vas nije bilo dovoljno upozoravajuće ni kad su vam za Robne kuće "Beograd" rekli da prodajete tuđu imovinu.
Objavili ste prospekt i pravite ludim, izvinjavam se građanima ali nema lepše reči, i građane i bivše vlasnike, državu Srbiju, vi kao Agencija prodajete imovinu države Srbije kao vlasništvo društvenog preduzeća, a kažete prodajemo akcije, a ne nepokretnosti, i to potpiše vaš direktor Agencije za privatizaciju, a u pozivu za prodaju stečajnog dužnika piše - prodaju se nepokretnosti te i te, i ne negde daleko, nego u Knez Mihajlovoj. Nešto što se golim oko vidi i vlasništvo je države Srbije. Mora neko da odgovara za to.
Ovaj amandman traži da se ustanovi šteta koju nanese Agencija za privatizaciju, jer je ona morala znati za te činjenice, kako se to kaže jezikom sudije Ustavnog suda.
Agencija za privatizaciju mora da odgovara, po Zakonu o obligacionim odnosima, za štetu koju nanese, iako je reč o posebnom zakonu, Zakonu o privatizaciji.
Ta činjenica proizilazi iz člana 265. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koji ste se pozvali kad ste meni, ne na član ali na zakon, odbili amandman koji sam u ime SRS podnela, jer Agencija za privatizaciju potpisuje ugovor o prodaji društvenog i državnog kapitala. To je ugovorna strana koja odgovara za štetu zato što ona ima status povlašćene ugovorne strane.
Vi odlično znate šta u pravnom smislu znači povlašćena. Ona piše ugovor koji podnosi učesniku na aukciji ili tenderu na potpis pre učešća na samoj aukciji ili tenderu. Tražite od budućeg kupca da se saglasi svojom izjavom da je upoznat sa svim činjenicama.
Da li vi mislite da smo mi zaboravili kako su šećerane prodate?
Je l' vi mislite da niko ne zna da se vodi sudski postupak protiv „MK Komerca“ i ovlašćenog lica koje je staru i zarđalu opremu platilo dva puta skuplje nego što ona zaista vredi, iako je reč o privatnim sredstvima, a ovo je još i teže jer je reč o upravljanju i prodaji u ime države.
Znači, lažno prikazana, neobuhvaćena imovina, zalihe, zemljište, mašine, da bi politički prijatelji po nižoj ceni kupili preduzeća kod Agencije za privatizaciju.
Zašto i ne bi kada je Agencija, koja je ovlašćena da prodaje, potpisuje i kontroliše postupak, spremna da se brani jednom izjavom budućeg kupca i kaže – ako preduzeće koje ste kupili ima dugova toliko mnogo, nismo mi krivi, nisu oni prikazali, potpisali su izjavu da su rekli istinu.
Nismo mi krivi što su neke zarđale mašine prikazane kao ne znam kakva oprema i plaćene dva puta, a tako oprane i iznete pare napolje. Pisali su izjavu da garantuju.
Dragi građani, onaj ko je od 2002. godine do septembra 2007. godine uzeo 126 miliona evra kao čist bakšiš po odbitku svih troškova za privatizaciju preduzeća, ono što ministar u Memorandumu naziva realni sektor, mora da odgovara za proveru navoda kojima se prikazuje imovina, zalihe, zemljište, mašine i dugovi preduzeća.
Kada kažem zalihe, opet mislim na „MK Komerc“. Kupili su tri šećerane za po tri evra, navodno preuzeli dug od 20 miliona prema NIS-u, koji su opet političkim prijateljstvima, zloupotrebom, u ekonomskoj nauci se to kaže rentiranjem političkih prijateljstava, zaobišli, ali ne kažete nam koliko su zaliha zatekli, iz čega su i mogli, a ipak nisu izmirili te dugove.
Da Agencija odgovara, da niko ne pere ruke, da ministar ne kaže – ne znam da li je Kalcedonia zaista počela nešto da radi, raspitaću se, a potpisao sam ugovor da ću im dati 800 hiljada evra za 400 radnih mesta puta 2.000, što je najniže što se obećava stranim direktnim investitorima, neko mora da snosi odgovornost.
Tekst koji pominjem je tekst sudije Ustavnog suda u kome nema nijednog elementa prava, nijednog argumenta za odbijanje te odgovornosti. Naprotiv, za štetu koju usled propusta pretrpi subjekt privatizacije, znači preduzeće ili kupac, Agencija mora da odgovara, jer zakonom je konstituisana obaveza Agencije da vrši kontrolu i proveru tačnosti i potpunosti svih podataka sadržanih u privatizacionoj dokumentaciji koja je od značaja za sprovođenje postupka privatizacije.
Vi odlično znate da je Agencija dužna da, kada joj se podnese ta prijava, proveri sve ovo što sam nabrojala, pa ako utvrdi da nešto nije uneto, vraća se rešenje na ispravku i vremenski rok za doradu. Znači, imate mehanizme, javna ste ustanova. Nije Agencija za privatizaciju neko ko je uzeo, poput posrednika, da to za neku proviziju radi. Vi imate status povlašćenog ugovarača i izvršitelja ovog posla u ime države i ne možete bez odgovornosti da radite ovaj posao.
Iznenađena sam, zaista ne vidim nijedan razlog, ovde neko nije u pravu, ili vi koji mislite da ljudi koje birate za sudije Ustavnog suda nemaju znanja, privredna je tematika u pitanju, ili je jednostavno dovoljno da 128 ruku pokrije smišljenu, grubu nepažnju i lopovluk, nema nežnije reči.
Takođe sam iznenađena činjenicom da „Galeniku“ stavite na popis preduzeća čija će imovina biti predmet podele besplatnih akcija, a pokazujete elementarno nepoznavanje.
Sad ću da vam kažem ovako, 24. marta 1998. godine formirana je Vlada u kojoj je SRS imala učešće. Na poverenje moje stranke i uz podršku svog šefa, odsutnog čoveka Vojislava Šešelja, čiji bedž sa ponosom nosim, vodila sam resor, sprovodeći nasleđeni Zakon o privatizaciji, koji je radio Milan Beko i njegova ekipa.
„Galenika“ je tada prodata Milanu Paniću, političkom prijatelju koji je dolazio iz Amerike, za 50 miliona dolara i obećanja da će uneti jedinjenja za neke lekove koji nikada nisu priznati. Kada sam kao ministar došla u posed dokumenta, žalbe kojom se Panić žali da mu „Fitofarmacija“ ne da prolaz, put do njegovog pogona, našla sam u tekstu i priznanje da je čovek uložio 50 miliona, a da će generički lek koji je on obećao uneti kada mu to u Americi odobre.
Uz podršku svog šefa, potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja, predsednika Vlade pokojnog Mirka Marjanovića, pokrenula sam postupak preispitivanja vrednosti i uloga. Gospodin Tešić iz Loznice bio je direktor Direkcije, potpisao novo rešenje, jer mi nismo mogli nameru o ulogu nekome priznati kao ulog.
Za 50 miliona tih uloženih para, koje su arbitražom povraćene, država je sačuvala „Galeniku“, čija se vrednost procenjuje između 800 miliona i više evra. Tako je to radila SRS u bivšoj koalicionoj vladi sa socijalistima. Kada se samo setim koliko je novinskih tekstova pisalo o tome kako smo hteli sa svetom da se svađamo; ne, ko plati može da dobije, pa i Panić. Ko ne plati, ne može da položi pravo na tuđu imovinu. Ko prodaje kao Agencija za privatizaciju i ima pravo da kontroliše, taj mora i da odgovara.
Molim vas, gospodine potpredsedniče, vrlo vas uvažavam, za vreme govora mog kolege Vlade Sekulića, koji je govorio o „Galenici“ i načinu osnivanja „Hemofarma“ i mnogih drugih farmaceutskih kuća, pouzdano znam da je uredno ton izašao iz tehničkih uređaja iz ove sale. Gde i ko sluša i kontroliše i cenzuriše ono što će građani čuti, vi ste dužni da ispitate. Za vreme njegovog govora o „Galenici“ ton je bio ometan i građani apsolutno ništa nisu čuli. To je nedopustivo.
Amandmanom na član 16. Predloga izmena i dopuna Zakona o privatizaciji na postojeći član dodaje se sledeća rečenica: ''Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine obavezno sadrži odredbe o garancijama za investiranje i odredbe o naknadama za korišćenje prirodnih bogatstava.''
Vladu sam upozorila šta će biti u obrazloženju ovog amandmana, ali to izgleda nije bilo dovoljno. U obrazloženje sam stavila jednu prostoproširenu rečenicu koju nisu uvažili i zato će sada da slušaju svoj završni račun iz 2006. godine i da čuju težinu argumentacije kojom branim ovaj amandman.
Napisala sam da dosadašnje iskustvo govori o neophodnom definisanju elemenata navedenih u amandmanu, jer nedostatak garancija za investiranje značio je izostanak investiranja, pa često i raskid ugovora, a korišćenje prirodnih bogatstava bez ikakve naknade oštetilo je budžet i građane Srbije.
Dragi građani, meni Vlada odgovara: Amandman se ne prihvata iz razloga što predlozi sadržani u amandmanu ne treba da predstavljaju bitan element ugovora. Nije bitno da dobijemo garancije za investiranja.
Šta je bitno? Da im ne ostavimo obavezu da nastave tu delatnost, da ne brinu o radnicima, da im produže radno vreme sa 12 na 18 sati, kao u "Jumku", gde su nedavno dobijali otkaze, da ostavimo da u Babušnici "Prvi maj standard", nemački vlasnik firme "Lego", otpusti 290 radnika, bila je to potpuno uspešna firma. Znači, bez ikakvih obrazloženja, posle privatizacije 290 ljudi se nađe na tržištu rada.
Šta je bitno? Ko ne veruje, ja ću da ponovim. Predlozi sadržani u amandmanu ne treba da prestavljaju bitan element ugovora, već se radi o odredbama, kaže, koji se preciziraju ugovorom o prodaji kapitala, sada je ona komična strana obrazloženja, a svi dosadašnji ugovori o prodaji kapitala, bez obzira na metod, sadrže odredbe o garancijama. Pa, zašto su onda raskidani ugovori o privatizaciji? Ako su tako definisane garancije za investiranje bile stroge i bitne, i obavezivale ulagače.
Nema gospodina Novakovića da nam kaže koliko je ugovora o privatizaciji raskinuto baš iz ovog razloga. Vlada se boji da prihvati zakonom propisanu obavezu garantovanja investicija, jer onda neko može da pokrene odgovornost za kršenje zakona, jer ste u prethodnom amandmanu, koji sam podnela, videli da Vlada beži da Agenciji stavi bilo koju vrstu obaveze za štetu koju nanese ili subjektu privatizacije ili kupcu. Time što neće, po ovlašćenju koje ima kao javna služba, po ovlašćenju koje ima kao prioritetan ugovorna i povlašćena ugovorna strana, da kontroliše ono što je obaveza te i takve agencije.
Ali, hoće da uzme 5% bakšiša od prodajne cene kao nagradu za uspeh. Ponoviću sto puta, 126 miliona evra do sada, po priznanju Vlade, bez 2001. godine, a to je ona godina kada se nije smela raditi privatizacija dok nije donet zakon, dok nisu ustanovljeni agenti prodaje i dok nisu ustanovljene službe, organi i agencije, onako kako je to propisivao sporazum sa starateljskim fondom, koji je na brzinu i nevešto preveden u septembru 2001. godine.
To je ono što onaj bugarski analitičar kaže, učestvuju na izborima političke stranke, neke od njih dobiju većinu, formiraju vladu, a onda dođe neko iz Svetske banke i kaže im koji je njihov ekonomski program. Evo, ovo je dokaz. Vi kažete da investiranje nije bitan element i da ne treba da stoji u zakonom obaveznom delu ugovora, i još kažete da je to do sada primenjivano. Čekajte, u kojoj državi živimo? Mi u jednoj, vi u drugoj. Mi jednu stvarnost, a vi drugu.
Još zanimljiva odredba, kažete da, takođe, ugovori sadrže naknadu za korišćenje prirodnih bogatstava.
Dragi građani, poštovane kolege, koliko je preduzeća do sada privatizovano u kojima je neko od prirodnih bogatstava Srbije predato bez ikakve naknade, uz prodaju akcija ili onog što se ovde zove predmet privatizacije, vi procenite, jer mi ne možemo, bez obzira na zakonom ustanovljenu obavezu, Agenciji da nam dostavi te podatke i da ih dobijem, jer više puta postavljam pitanja na koja ostaje nema i Vlada i potpredsednik i ministar.
U prihodnoj strani budžeta, na kontu EK 7.4.1. - prihodi, zakup neproizvedene imovine, tako se zove rogobatno, a u stvari, u našem srpskom jeziku se to zove - naknada za korišćenje prirodnih dobara.
Stoje stavke - naknada za mineralne sirovine, isečenu šumu, drvo, šumsko zemljište, izvađeni materijal iz vodotoka, oni slučajevi zloupotrebe peska, šumskog i poljoprivrednog zemljišta, na primer naknada za korišćenje šumskog zemljišta u zakupu, naknada za korišćenje rečnih obala, turističkih pogodnosti, banja, lekovitog faktora, vode itd.
Na tom kontu, koji ima preko 25 stavki, u 2006. godini završni račun budžeta Republike Srbije, po svim tim osnovama Vlada je planirala 458 miliona, a prihodovala je 417 miliona dinara. U 2006. godini je važilo ovo ovako ugovoreno, ugovorom obavezani, a ne zakonom, pravite razliku, da plate naknadu – 417 miliona za celu 2006. godinu.
Pred bombardovanje, 1999. godine, parafirani ugovor o kupoprodaji za deo kapitala Beočinske fabrike cementa je podrazumevao godišnju naknadu za korišćenje mineralne sirovine u vrednosti od 10 miliona dolara. Godišnju, samo za Beočinsku fabriku cementa, ali sa precizno utvrđenim parcelama sa kojih se odnosi laporac i sa precizno utvrđenom količinom laporca koji će se eksploatisati pri određenoj ceni cementa i kapacitetu proizvodnje Beočinske fabrike cementa.
Znači, samo po tom osnovu, samo za Beočinsku fabriku cementa da je naplaćen po tim cenama, da je naplaćen prihod za naknadu mineralnih sirovina, znate koliko bi to iznosilo - 800 miliona samo za naknadu mineralne sirovine u Beočinskoj fabrici cementa.
Te godine je taj ugovor podrazumevao i garanciju za investiranje, pa je taj kupac mogao da računa na akcije samo ako unese iz zemlje iz koje dolazi novac da investira, a ne da iz ovog gladnog tržišta, iz zatečenih zaliha i iz rezervi koje zatekne u fabrici, koju navodno plaća realno, da odatle izvlači profit i investira naše pare od naših građana, od ovog profita u naše fabrike, ali da se zovu tuđi, i da neko drugi određuje radno vreme, socijalno osiguranje, penzije itd.
Znači, Vlada nas, građani dragi, potkrada na nenaplaćivanju naknada za korišćenje prirodnih bogatstava. To nije njen resurs. Mi Vladi dajemo pravo da u naše ime očuva tu blagodet koja se zove prirodno bogatstvo.
Zavaravali su određene opštine da se na račun ovoga, nenaplaćivanja naknade za mineralne sirovine, uzima taksa za zaštitu životne sredine. Otvoreno i jasno kažem - Vlada ne naplaćuje, nego koristi ono što se zovu rent seeking u teoriji, traženje posrednih ažija i provizija, nagađajući se i dogovarajući se sa stranim ulagačima po ovo osnovu. Nije dovoljno da kažete - nismo im prodali ono što je prirodno bogatstvo jer to zakon kaže, nije dozvoljeno privatizovati ono što se zove prirodno bogatstvo, ali vi morate da obezbedite zakonski mehanizam za naplatu naknade za korišćenje prirodnih bogatstava.
Ovim amandmanom tražim da taj deo ugovora bude zakonski obavezan, a ne da ostaje na volju Agenciji, koja nas je, praksa govori, više puta uverila da ne da o tome ne vodi računa, nego čak i imovinu upisanu u katastarskim knjigama na njeno ime dozvoljava da neko drugi prodaje kao tuđu. Ima valjda među vama pravnika, pa znate da je prvi sudski spor bio u vreme Cicerona kada je prodavan tuđi šećer, kada je ta stvar presuđena na način kako treba.
Mi se u 21. veku susrećemo sa situacijom da Vlada, koju predstavlja ova većina, ne vodi računa o prirodnim bogatstvima, i kada je upozorite da je prirodno bogatstvo ove zemlje i investiranje, očuvanje proizvodnih kapaciteta, da sutra imaju deca gde da nam rade, kada je očuvanje prirodnog bogatstva i ono što je to po definiciji i onako kako kaže zakon o budžetu, njegova prihodna strana, i kada ih upozorite i date mehanizam, neće da čuju.
Čak neću da se pozivam na podatke koji su svojevremeno objavljivani u Enerdži obzerveru koliko država gubi kada NIS-u, EPS-u ne naplaćuje naknadu za mineralnu sirovinu. Dok je preduzeće u vlasništvu države, dok mu je cena kontrolisana, mi imamo pravo da tu naknadu ne naplaćujemo od svojih preduzeća, ali u trenutku kada se takva preduzeća privatizuju i kada prirodna bogatstva postaju osnov za zarađivanje ekstraprofita, a kako se zove država koja to ne želi da naplati - neodgovorna, rasipnička.
Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, zakon o budžetu, kao jednogodišnji zakon koji određuje vrednost male nabavke, u jednom malom delu reguliše postupak sprečavanja
zloupotrebe javnih fondova u privatne svrhe, time što definiše vrednost male nabavke.
Međutim, ovaj vrlo važan posao za državu i građane trenutno se nalazi u jednoj vrlo interesantnoj fazi, u kojoj Vlada u memorandumu iznosi jedan stav, a preko Ministarstva finansija, donoseći nam jedan prateći dokument prilikom podnošenja Predloga zakona o budžetu, gde se predviđa da se Komisija za zaštitu prava ponuđača, kao neko ko će kontrolisati regularnost postupka, prebaci, na svojevrstan način, u nadležnost Narodne skupštine. Znači, da to bude telo, verujem da su kolege imale priliku da to vide u svojim dokumentima koja su nam podneta u memorandumu, koje će, kao potpuno nezavisno, odvojeno od izvršne vlasti i bez one glume nezavisnosti, poput Narodne banke i slično, moći da kontroliše ove postupke.
S druge strane, imamo u javnosti priču, a i stav Zakonodavnog odbora da se Uprava za javne nabavke, kao takva, ukine i da se njene nadležnosti prenesu u nadležnost Ministarstva finansija. U više navrata sam objašnjavala zašto Ministarstvo finansija želi to da uradi.
Znači, građani, preduzeća, prilikom privatizacije, prilikom rešavanja mnogobrojnih poslova koji su u nadležnosti agencija, mogu da se susreću s birokratskim procedurama, s raznovrsnim ''nadzemnim'' i ''podzemnim'' ucenama, i to nikome ne smeta. To mogu godinama da osporavaju srpski radikali, da prozivaju, da iznose argumente, praksa traje. Ali, u trenutku kada se Vlada našla pred zidom zakonskih zabrana i ovlašćenja u sprovođenju nekih njenih javnih nabavki, odmah je donela odluku da se sama pita i da sama sebi propisuje pravila. Zašto to Vladi treba?
Iskoristila sam priliku da povodom ovog amandmana iznesem jedan vrlo indikativan primer. Reč je o javnoj nabavci koja se dešava u oblasti odbrane.
Znači, u ministarstvu gospodina Šutanovca sprovodi se postupak nabavke određenih sredstava, koji se, iz razumljivih razloga, neće ovde navoditi, ali način na koji se zloupotrebljava specifičnost posla i sam zakon, kako se on direktno krši, prava je prilika da to ovde iznesem, a povodom ovog amandmana.
Znači, raspisanu javnu nabavku neko, mimo zakona, potpuno zloupotrebljava, time što ne omogućuje ljudima koji su konkurisali uvid u dokumentaciju.
Osnovna intencija ovog zakona je bila da se omogući što veća konkurentnost, da svi mogu da pristupe i da ponude pod najpovoljnijim uslovima, da bi država uštedela pare.
Kako se to radi? Onako kako je to kolega Daja malopre u svom amandmanu rekao i onako kako je Komisija, koju ovde potpisuje izvesni gospodin Slobodan Marković, odgovorila firmi koja je konkurisala i ponudila opremu za Vojsku. Kaže – dostavite svi ponude, ali se otvaranje ponuda obavlja u zatvorenom krugu, bez prisustva ponuđača.
Recimo da je i to moguće, mada niko ne traži da vidi koji su to tajni elementi koje narod ne sme da sazna. Ako je uslov za javnu nabavku, za izbor, najniža cena, ko pametan i pošten, u ime države, može da zatraži da ponuđači ne prisustvuju otvaranju ponuda?
To je, upravo, zahtev u ovoj nabavci, u kojoj firma koja se zove "Patrimos" traži zaštitu od SRS-a, u smislu uvida u dokumentaciju, odnosno u uslove, zašto je baš izabrana firma koja se ne bavi tim poslom, do koje je teško bilo doći i na internetu, i u raspitivanju kod ljudi u grani koji se bave tim poslom. Posao je dobila izvesna firma ''GIM'' iz Beograda, koja se uopšte ne bavi proizvodnjom te opreme, koja se ne bavi servisiranjem te opreme kao prvim poslom. Razlog za izbor je najniža cena, a ko može da zna da ta cena nije montirana, kad niko nije prisustvovao otvaranju.
Neću da govorim o vrednostima, neću da govorim ni o nabavci koja je predmet, hoću da govorim samo o onome što je očigledno. Ko zna koju je cenu ponudila ta firma koja se time ne bavi, koja nema nikakve reference da to radi, a ne ona koja pošteno, javno traži zaštitu od onog koji je jedini spreman da tu zaštitu omogući?
Da li vi stvarno očekujete da vam zakonom o budžetu i Zakonom o javnim nabavkama damo pravo da trošite narodne pare, brukajući narod? U ime čega Ministarstvo za odbranu ne omogućuje ono što Zakon traži, uvid u dokumentaciju?
Neću vas opterećivati članovima Zakona, svi koji iole znaju Zakon o javnim nabavkama dobro znaju da je neophodno omogućiti uvid u dokumentaciju.
Šta se sad radi?
Planira se da Komisija za zaštitu prava, koja bi u jednom ovakvom postupku trebalo da odlučuje i kojom niste zadovoljni, bude formirana od Narodne skupštine, na isti način kao Državna revizorska institucija, sa dve godine čekanja, s izgovorom da Ustav traži da se ona formira, i da joj onda finansijski plan skrešete na pola, da ne bi mogla da uradi ni reviziju prvog završnog računa za 2007. godinu.
Zakon o javnim nabavkama, koji zakon o budžetu tretira u smislu visine male nabavke, ovde je samo još jedan element i povod da ukažemo kako nedomaćinski gazdujete sredstvima, kako ne omogućavate kontrolu i kako zakoni postoje za vas samo da biste ih kršili i da ih se ne pridržavate. Ovo nije prejaka reč.
Ne tražim da mi verujete na reč, ovo su dokumenta i dokazi. Zakoni služe samo da građane možete da prinudite, klasičnim mehanizmom prinude državnog aparata, da plaćaju poreze, a kako se troše, ovo je samo jedan od načina na koji sam htela građane da upozorim. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, omiljena tema, i ne propuštam priliku da to istaknem u ovakvim trenucima, u stvari je naplata provizije, kao nagrada za uspeh koju ostvaruje onaj agent prodaje koji realizuje privatizaciju kao uspešnu.
To što član 25, inače, reguliše da se sredstva ostvarena u postupku privatizacije, koja se uplaćuju na uplatni račun Republike Srbije, u visini od 5% izdvajaju za naknade licima čija je imovina nacionalizovana i da će se isplata tih sredstava i kriterijumi za isplatu urediti posebnim zakonom, govori najmanje o dve stvari. Jedna je da je narod na izborima razmazio Vladu, jer je spreman da evidentiranje prava i upisivanje tog prava tretira samim delom povraćaja imovine.
Znači, ustanovljavanje imovinskih prava, prava na restituciju, kroz prijavljivanje i evidentiranje tog prava, nekome može da se dopadne, neko može da u to veruje, ali to još uvek nije stvarnost.
Potpuno nezavisno od toga što SRS ima poseban stav o restituciji, jer nije moguće ostvariti apsolutnu pravdu povraćajem imovine i nije moguće reći da je ona baš od tog trenutka koji ste vi ustanovili sticana na moralan, prihvatljiv, zakonit i još neki način, i to što smo mi protiv takvog načina ustanovljavanja prava na restituciju, meni daje za pravo da vas povodom člana 25. podsetim na aktuelnost potkradanja budžeta i njegovog nejasnog iskazivanja na prihodnoj strani i da podnesem amandman.
Amandman koji sam podnela glasi: ''Izveštaj o sredstvima ostvarenim od prodaje kapitala u postupku privatizacije, a pre isplate provizije u visini od 5% od ugovorene cene, određene Pravilnikom o visini posebne naknade'', a koju je gospodin Bubalo ozakonio, ''dostavlja se Ministarstvu finansija i nadležnim skupštinskim odborima u roku od sedam dana od zaključenja prodaje''.
Verovali ili ne, poštovani građani, ministar finansija, koji je nadležan za republički budžet, nema uvid u to šta su troškovi obavljenog procesa privatizacije koju sprovodi Agencija za privatizaciju. Agencije za privatizaciju nema u ovom budžetu, ni koliko troši, ni koliko ima zaposlenih, a raspolaže najvećom imovinom i najznačajnijim procesima u ovom društvu, ostavlja ljude bez posla, rasprodaje ogromnu imovinu, teško sticanu, a za to ne daje nikome izveštaj.
Ovim amandmanom tražim od Agencije za privatizaciju, koju je osnovala Vlada i koja nikome ne podnosi račune, da prekine tu praksu i da znamo koji su finansijski i pravni savetnici angažovani, koliko košta objavljivanje oglasa u stranoj i domaćoj štampi, koliko onoga što ne plati samo preduzeće u postupku privatizacije oduzme Agencija, pre nego uplati na račun budžeta Srbije, deo pripadajuće cene. Znači, po isplati svih troškova, Agencija zadrži sebi 5% i tek onda uplati budžetu.
Da ne izgledam dosadna i da ne bude da insistiram na nečemu što je nevažno, ja ću samo da vas podsetim o kojim je ciframa reč.
U zakonu o budžetu, čiji je prilog memorandum, ministar i Vlada su nam dali podatke da je od 2002. godine, zaključno sa devetim mesecom 2007. godine, prodajna cena ostvarena u milionima evra, od 2.521.000.000 evra, i to u realnom sektoru, bez preduzeća i finansijskih institucija, i to je već ona famozna, druga agencija.
Znači, od prodatih preduzeća, Vlada dostavlja izveštaj, vrednost je 2.521.000.000 evra. Dakle, 5% provizije, kao naknadu za uspeh, na tu cifru, govorim o Pravilniku o visini naknade koju je odredio ministar, Agencija za privatizaciju je do sada zadržala sebi. Jer, ovde piše, prodajna cena, nikakve kalkulacije i izmišljotine, konstrukcije, nego, kao i uvek, "Službeni glasnik" i jezik brojki, kako neki kažu – 126 miliona evra je Agencija za privatizaciju sebi zadržala para.
Da sada vidite odnos brojki. Jedna druga agencija, koju možemo da gledamo kroz budžet, a zove se Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, to je ona famozna "SIEPA", nad kojom gospođa Jasna Matić ima vlast, preko stranke G17 plus, ima 30 zaposlenih i ima budžetirana sredstva od 200 miliona dinara u ovoj godini. Dakle, 200 miliona dinara, na kurs evra od 80, i kada zaokružimo – jeste 2,5 miliona evra. Znači, Agencija koju vidimo u budžetu troši 2,5 miliona evra za godinu dana.
Znate li na koje poslove? Na usluge po ugovoru, izradu brošura i kvalitetnog promotivnog materijala, organizaciju visokokvalitetnih promotivnih događaja, prezentaciju privrednog potencijala Srbije na sajmovima i u inostranstvu.
Znači, ova agencija angažuje neke druge marketinške agencije, štamparske i slične usluge, da napravi promotivan materijal, da bi strane direktne investicije, ono što zovemo direktna ulaganja, grinfild i izvoz, došli u zemlju.
Gotovo svi znaju da su ovo idealni poslovi za ono što se zove – pranje para i politička podrška stranke, marketinške usluge, usluge štampanja i sve one stručne usluge za koje je teško dobiti materijalni dokaz za realizaciju tog posla. Čime ta agencija opravdava svoj učinak, odnosno ovaj trošak?
Mi imamo, takođe iz memoranduma, brojku o ostvarenim stranim direktnim investicijama od 3,5 milijardi evra, ali, od toga je 90% prihoda, u stvari, privatizacija i prodaja, a ne strane direktne investicije, grinfild i one za koje plaćamo ovu agenciju. Znači, svaki trošak mora da ima svoje opravdanje.
Šta je Agencija "SIEPA" radila? Plaćala je dve do 10 hiljada evra po jednom radnom mestu, dok Dinkić nije uzeo da se i on o tome pita, preko Ministarstva na čijem je sada čelu.
Moje insistiranje na preglednosti troškova i na dostavljanju računa za ovaj posao nije motivisano nikakvim drugim razlozima, sem principijelnim razlozima odgovorne političke stranke, koja je dužna da utiče na ovu politiku.
Znači, savremene kapitalističke države, koje više ne insistiraju na isključivosti jednog sistema koji se zove liberalni i državni kapitalizam, ovakav ili onakav, u svojim državnim sistemima i u svojim ekonomskim sistemima ustanovljavaju institucije koje se zovu razvojne banke, spoljnotrgovinske banke za izvoz-uvoz i određene institucije koje se bave tehnološkim poslovima. To radi Japan, to radi Kina, to rade sve privrede koje računaju dugoročno na razvoj. Znate zašto? Zato što je davno shvaćeno da tržište, za koje je Adam Smit mislio da je savršeno i da njegova ruka vodi sve, ima nesavršenosti koje mora država, svojim činjenjem, da ispravi. Znači, tehnološki razvoj, izvoz jedne privrede i razvoj jednog društva.
Mi od toga bežimo. Mi formiramo paradržavne institucije koje troše mnogo, nad kojima, mahom, nemamo uvid, ili krišom podržavamo izvoz, kroz neke paradržavne organe. Znate zašto? Jedan bugarski ekonomista i teoretičar je izneo jednu poraznu tvrdnju – zemlje u tranziciji organizuju izbore, imaju višepartijske sisteme, glasaju za neke stranke, a onda stranka koja dobije najveći broj glasova formira vladu.
Onda se pojavi Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i finansijeri, koji kažu koji ekonomski program ima ta vlada.
Na jedan vrlo vidljiv način, mi smo poligon za realizaciju ovakve tvrdnje, jer ispada da se realizacija naše ekonomske politike svodi na privatizaciju, bezrezervnu, nekritičku, a ne znamo ni iz kojih razloga to imamo, kao krupan sistemski problem, nego imamo i problem trošenja budžetskih para, za koje niko ne želi, a uporno tražimo, da nam dostavi račune.
Mislim da je moja priča o 5% provizije kao naknade za uspeh, koju Agencija, koju ne vidimo u budžetu, zadržava, nedopustiva praksa. Jer, ako neko od 2002. godine, a 2001. nije sadržana u ovom izveštaju, potroši 126 miliona evra, to je dve i po Beočinske fabrike cementa, koje su prve prodate u privatizaciji. Samo da se zna redosled veličina. Znači, 126 miliona evra je potrošio neko za koga ne znamo koliko zapošljava ljudi, koga angažuje za usluge koje im posebno plaćamo.
Mislim da je ovo i vreme i mesto da mi to tražimo, pogotovo što u ovoj državi sledi vreme kada će krediti, uzeti sa periodom mirovanja dok je na vlasti DOS, vrlo brzo početi da stižu na naplatu, ne samo kao otplata kamate, nego i kao otplata glavnice.
Znači, krediti koju su počeli da pristižu 2001, 2002. godine i dalje, nemaju više onaj period koji će nekoj novoj vlasti otežati posao vršenja vlasti.
Razlog da je svaki dinar koji u budžet treba da uđe, po prirodi stvari, državni prihod, između ostalog je i sledeći.
Zar mi treba da brinemo o obavezama koje vi namećete? Zar se, zaista, ova vlast rukovodi onim – posle mene, makar i potop. Valjda postoji neko, ako niste vi i vaši direktni potomci dužni da živite posle vašeg odlaska sa vlasti, valjda imate neke daleke rođake, ili malo obraza, da biste mogli sutra da kažete – uradili smo sve, a efekti su takvi kakvi su. Ali, vi nećete da uradite ono što je minimum odgovornosti prema jednoj funkciji koja se zove: vršenje državne vlasti. Vi nećete da uradite minimum toga.
Prozivaju nas javno, dajte da o tome pružimo podatke.
Agencija za privatizaciju potrošila je 126 miliona za prodaju preduzeća. Koliko je iz stečajnog postupka za prodate slike, zgrade, izdate, prodate, prihodovala Agencija za sanaciju i stečaj banaka?
Vi znate da su najveće cifre, na stotine miliona, prihodovane u oblasti finansijskog sektora. Rekla bih vam i te podatke, ali ih u memorandumu Vlada ne iznosi i samo se opisno, doduše, ne visokoliterarnim stilom, dotiče ove teme. Ali, nadam se da će biti prilike da težinu i tih podataka, u koje uopšte nemamo uvid, jednoga dana iznesemo pred javnost. Hvala.
Poštovani građani, poštovane kolege, podnela sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, a tiče se predmeta privatizacije.
Znači, članom 1. je predlagač, Vlada Republike Srbije, predložio da se pod predmetom privatizacije smatraju i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu uređeni posebnim propisom, kao i da se predmetom privatizacije smatra i kapital i imovina u društvenim preduzećima onih preduzeća koja su iz bivših republika SFRJ.
Posle tog stava 4, svojim amandmanom, predlažem dodavanje stava 5, koji kaže: "U skladu sa odredbama ovog zakona, privatizuje se i kapital i imovina u predstavništvima, poslovnim jedinicama i poslovnicama u inostranstvu koja su društvena preduzeća osnovala u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Službeni list SFRJ", br. 63/89), a na osnovu evidencije saveznog organa uprave nadležnog za poslove ekonomskih odnosa sa inostranstvom, odnosno republičkog organa u čijoj su nadležnosti ti poslovi.
Ministar nadležan za poslove privatizacije propisaće bliže uslove za utvrđivanje predstavništava, poslovnih jedinica i poslovnica u inostranstvu koji su, na osnovu fiktivne dokumentacije, preneti u vlasništvo pojedinaca posle 1. januara 1992. godine, a zbog izbegavanja sankcija međunarodne zajednice".
Možda tek iz ove poslednje rečenice shvatate zašto sam podnela ovaj amandman.
Devedesetih godina je, na osnovu Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji sam navela u predlogu amandmana, bilo moguće osnivati predstavništva i poslovne jedinice postojećih društvenih preduzeća. Činila su to ne samo spoljnotrgovinska preduzeća, radi širenja i osvajanja tržišta i bolje promocije svojih poslova, nego je bila i moda i praksa da sva ozbiljnija preduzeća čine tako nešto. Bez obzira na to što ti delovi preduzeća nisu imali svojstvo pravnih lica u našem zakonodavstvu, u smislu našeg zakonodavstva, oni su tamo morali da budu osnivani u skladu s važećim propisima u zemlji u kojoj su osnivani i, kao takvi, zadržavali su vezu s osnovnim kapitalom u državi, tada Jugoslaviji, odnosno, danas Srbiji.
Kada su nastupile sankcije zbog građanskog rata u Jugoslaviji, mnoga od dovitljivih preduzeća, direktori dovitljivih preduzeća, izazvani nuždom, fiktivnim ugovorima su prenosili vlasništvo društvenih preduzeća na svoje rođake, prijatelje, ili ljude koji su radili u tim predstavništvima. Dobar deo imovine, nečega što se zove brend, pravo, poslovne veze, znate, one ekskluzivne informacije, zbog kojih sam ovde gospodina Đelića prozivala na osnovu klauzule o zabrani konkurencije, kada je poverljive informacije koristio u lične svrhe, tada su gotovo zakonito iskorišćeni, tako da se mnogi pojedinci iz tih i takvih firmi danas pojavljuju kao moćnici, veliki vlasnici kapitala, imovine, pa i naše budućnosti. Svi su, kao namerno, zaboravili da smo jedan deo društvene i državne imovine, bukvalno, prepustili u tom trenutku, iz nužde, a kasnije to više niko nije hteo da preispituje.
Amandman nema potrebu da izrazi neku vrstu političkog stava. Ovo je amandman koji je realna potreba ovog trenutka, a mislim da je ovo krajnji trenutak, pošto se vremenski ograničava završetak procesa privatizacije, da se ovaj deo utvrdi.
Ono čime sam se posebno rukovodila, a obradovala sam se prilikom da predložim ovakav amandman, jeste to što je na čelu Ministarstva privrede i privatizacije, upravo, gospodin Mlađan Dinkić, koji je bio u Narodnoj banci i koji sada objedinjava poslove ekonomskih odnosa s inostranstvom, koji su svojevremeno, a po ovom prvom zakonu, kada su ta predstavništva osnivana, bili u nadležnosti tog ministarstva. Znači, evidencije, podaci, sva rekonstrukcija koja je neophodna da se utvrdi koja su to pravna lica imala takva predstavništva, nalazi se u nadležnosti jednog čoveka.
Svojevremeno je Narodna banka imala evidenciju o tome, jer je zakon podrazumevao da se, kada preduzeća osnuju ovakav deo, upišu u registar kod Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ne bih želela da budem maliciozna i da me tako shvatite, ali se nadam da je vršenje vlasti u periodu od sedam godina bilo dovoljno da se ono što se ne zna nauči.
Svojevremeno je poklonjeni libijski ček, posle petooktobarskih promena 2000. godine, realizovan kod Vlade Srbije umesto kod Narodne banke, što je bio plod neznanja ljudi koji su preuzeli da vrše vlast, o čemu je Dragan Todorović, kao član Saveznog parlamenta, tada postavio poslaničko pitanje, i dobio odgovor. Znači, ako niste znali tada kada ste preuzimali vršenje vlasti, pa je ček, koji se, po prirodi stvari i po osnovnoj teoriji, realizuje u Narodnoj banci, realizovan u Vladi, i tu ste ga i prikazali, za vreme vršenja ove vlasti imali ste dovoljno iskustva i znanja da ovaj deo zahteva koji iznosim i sprovedete.
Ono što me malo brine je to što vas optužuju da, uz jednu takvu vašu potragu za novcem, koji je neopravdano, čudnim kanalima, ali nikada bez tragova, izašao iz zemlje, niste uspeli da ga povratite.
Verujem u vašu ambicioznost, u istrajnost i dobru nameru da ovaj amandman sprovedete. Samo bih vas molila, gospodine ministre, da kada budete ovaj podzakonski akt donosili, jer sam uverena da ćete ovo prihvatiti, savete ne tražite od Vesne Džinić, jer ono što bruka državu Srbiju, Vladu, proces privatizacije, Agenciju, jeste poslednji slučaj sa Robnim kućama "Beograd".
Ovaj papir, ovako urolan, s kojim sam izašla, govori o tome da kada vas ljudi upozoravaju da prodajete imovinu koja nije imovina Društvenog preduzeća ''Robne kuće'', nego je delom privatna, a delom vlasništvo države Srbije, gospođa Džinić potpiše odgovor u kome kaže – ne prodaje se nepokretna imovina stečajnog dužnika, nego akcije.
Gospođa Vesna Džinić je potpisala i papir na koji se nastavlja, koji izlazi iz kuće na čijem je ona čelu, gde se kaže – predmet prodaje je stečajni dužnik kao pravno lice, a najznačajniju imovinu predmeta prodaje čine nepokretnosti, upravo one za koje je rečeno da se ne prodaju.
Znači, ako gospodin Cvetković misli da prikaže uspešnim svoje ministrovanje time što metodološki koristi da se u rashode, odnosno potrošnju, ne računaju otplate dugova, što je promenjeno početkom 2005. godine, nemojte nas metodološkim, terminološkim ili bilo kakvim drugim obrazloženjima, da ne kažem smicalicama, uveravati da stvari ne stoje ovako kako stoje.
Znači, ekonomska logika, zdrava logika ljudi koji misle o svojoj državi, nalaže da se u poslednjem trenutku pokuša realizovati povraćaj imovine koja jeste društvena i državna i za koju vi, nesporno, imate podatke u organima uprave i Ministarstvu na čijem ste čelu.
Poštovane kolege, poštovani građani, evo, i na ovom članu 13, koji je u vezi sa članom 22, oslikava se sva ozbiljnost rada Vlade i resornih odbora koji su nadležni da daju svoje mišljenje u vezi sa prihvatanjem nekog amandmana.
Član 13. u Predlogu zakona o budžetu glasi: "Izdaci organa i organizacija Republike Srbije izvršavaće se preko trezora Republike Srbije, koji će obavljati kontrolu tih izdataka, a koja obuhvata upravljanje procesima odobravanja preuzimanja obaveza i odobravanja plaćanja na teret budžetskih sredstava." Dragi građani, ovo što deluje ovako suvoparno može se, prevedeno na narodni jezik, ovako razumeti – u trezoru neko odgovorno lice proverava da li nalozi za plaćanje na teret budžeta poseduju pravu knjigovodstvenu dokumentaciju i da li imaju pokriće u zakonu i u novcu na toj budžetskoj klasifikaciji.
U svom obrazloženju za odbijanje ovog amandmana Vlada iznosi najnesrećnije moguće obrazloženje koje se svodi na sledeće: ovo se podrazumeva. Da se ovo podrazumevalo ne bi novinski stupci bili puni priča o tome da je političim strankama preneto više sredstava nego što im je to Zakonom o finansiranju stranaka i Zakonom o budžetu pripadalo. Znači, iako se podrazumeva, to u praksi ne znači da onaj ko je nadležan i odgovoran, a to je trezor, tu kontrolu i obavlja. Tvrdim, ta kontrola se ne obavlja i to se ne podrazumeva, iz dva razloga. Jedan je što Vlada i Ministarstvo ne dozvoljavaju kontrolu budžeta ni podnošenjem završnih računa; prvi je dat za 2006. i još o njemu nismo pričali, od 2001. nema završnih računa, pa Skupština, koja je nadležna za kontrolu, ne vrši kontrolu.
Kontrola samog Ministarstva finansija i Vlade, koja podnosi Republičkoj skupštini budžet, nije zakonom definisana, uređena i ne postoji kaznena mera kad Vlada zakasni sa podnošenjem Predloga zakona o budžetu, kao što je slučaj ove godine, i za nju ne postoji bilo koja vrsta mere sem novinskih tekstova i prozivanja u štampi.
Znači, ministar finansija i Vlada Zakonom o budžetskom sistemu, koji je sistemski zakon i jedan je od sledećih u raspravi, propisuju kazne za lokalne samouprave i sve svoje korisnike i fondove ako na vreme ne dostave predlog, ako isplate nešto iz budžeta a to nije bilo osnovano ili za to ne postoji knjigovodstvena dokumentacija kao podloga. Ali, za samog ministra, Vladu i Upravu za trezor ta odgovornost ne postoji.
Upravo amandmanom na ovaj član zakona tražim da se precizno utvrdi odgovornost trezora i tražim da taj član 13. sadrži prvi stav koji postoji i da se doda stav 2. u kojem piše: "Dotacije političkim strankama izvršavaće se preko trezora Republike Srbije koji će obavljati kontrolu iznosa dotacija u smislu njihove usklađenosti sa Zakonom o finansiranju političkih stranaka i sredstvima opredeljenim Zakonom o budžetu."
Ako glasate protiv stava 2, odnosno ovog amandmana, vi glasate protiv parlamentarizma i protiv elementarnog poštenja koje moramo da ustanovimo u ovoj državi.
Znači, ovim amandmanom tražimo samo da onaj ko pare isplaćuje dobije rešenje od vas, gospodine ministre, koja je to knjigovodstvena isprava na osnovu koje strankama prebacujete novac. One ga ne trebuju same. Ne pišu vam ni pisma. Da bi neko popunio nalog i elektronski ga dao u obradu i preneo na račun strankama, koji je to dokumenat koji neko od vas u trezoru mora da ima kao podlogu? Šta mi to tražimo? Da takav knjigovodstveni dokument postoji i da neko ko za to prima platu pogleda - ima na budžetskoj stavci para, u skladu je sa Zakonom o finansiranju. Zar je to mnogo, ili je to elementarni odnos prema trošenju budžetskih para?
Znači, političke stranke koje primaju taj novac, Srpska radikalna stranka, ja u njeno ime tražim od vas da pre nego što prenesete novac vidite da li je to u skladu sa Zakonom o finansiranju stranaka i Zakonom o budžetu. Šta vi kažete – nadležnosti nekih drugih organa bi bile dovedene u pitanje ako vi ovo prihvatite. Dragi građani, poštovani građani, čista laž. Postoji neka navodna nadležnost Odbora za finansije, koji kontroliše finansiranje političkih stranaka u ovom smislu. Znate kakva je ta nadležnost? Kad se, na primer, ustanovi da je Demokratska stranka, što je ustanovljeno, dobila 13 priloga više nego što Zakon o finansiranju političkih stranaka dozvoljava po pojedinačnom fizičkom licu, Odbor za finansije može da podnese prijavu preko nadležnog suda za prekršaje koji to treba da stavi u postupak. Pa vi sad vidite koliko je moguće da po prijavi Jorgovanke Tabaković ispred SRS i Odbora za finansije neki sud za prekršaje, iako ima dokaze za to, stavi u sudsku proceduru taj prekršaj po kojem bi, doduše, po slovu zakona Demokratska stranka mogla da izgubi redovno finansiranje iz budžeta za celu ovu godinu. Da li mi pišemo zakone da se građani zamajavaju i da veruju da ćemo ih primenjivati ili da ih zaista primenjujemo?
Znači, taj ugled Odbora za finansije koji čuvate navodno, jer je on za to nadležan, u stvari je virtuelan, nije stvaran uticaj. Odbor za finansije nema pravo da direktno utiče bilo kojom vrstom kaznene mere za prekršaj Zakona o finansiranju, i ne treba da ima uticaj. Ministar za finansije, kao ključar državne kase, treba da obezbedi ovu kontrolu. Za to ima mehanizme, za to ima stručne ljude, za to ima pravo koje mi narodni poslanici od njega tražimo.
Ovo je jedan toliko realan, normalan zahtev koji podnosimo kao amandman, a vi dajete obrazloženje koje u jednom delu nije istinito. I, vrlo mi je drago da je moj mladi kolega Aleksandar Martinović pravnički obrazložio neosnovanost pozivanja na zakon istog ranga.
Ne ulazim u pravničku proceduru koju je on dovoljno obrazložio, samo ću ući u osnovanost vašeg navoda.
Član 26. Zakona o budžetskom sistemu na neki način obesmišljava podnošenje amandmana, ali se mi njega držimo. Znači, kalkulator, cifre, brojke i papiri zaista stoje iza svakog amandmana koji je Srpska radikalna stranka podnela. Nijedno pravo nismo ustanovili a da na drugoj strani nismo oduzeli tamo gde smatramo da treba. To smo radili tako što smo oduzimali onu dokapitalizaciju Komercijalnoj banci i Poštanskoj štedionici koju ste već jednom dokapitalizovali prošle godine u 11. mesecu, kao tehnička vlada, sa 16,5 miliona evra dok je Dinkić bio ministar finansija. Gubitak Poštanske štedionice je iznosio milijardu i 150 miliona, a vi ste im dali milijardu i 320 miliona dinara.
Znači, vi krađu pokrivate iz ovog budžeta i to možete da radite, a mi ne možemo da te pare skinemo sa te pozicije i da ih namenimo poljoprivredi, da namenimo za bolji rad države, za one slojeve stanovništva koji zaista teško žive. I još dajete obrazloženje koje ostaje dokumenat. Vi laž i neistinu stavljate u stenografske beleške, nešto što je istorija ove skupštine.
Znači, ravnoteža pozicija u budžetu, prihodne i rashodne strane, sve vreme je poštovana, kod svih ostalih amandmana koji zadiru u iznose novca koji se namenjuju po određenim pozicijama.
Kad je u pitanju ovaj amandman tražila sam da se vaša odgovornost ustanovi, da ne bi bilo moguće da vi članom 22, povodom koga ću verovatno opet morati da se javim i da govorim o tome, stavljate rešenje po kojem ... Pa, ovo je nešto najbesmislenije, posle ove dokapitalizacije, što sam pročitala. Vi u članu 22, koji je u vezi sa ovim o kojem govorim, pišete da političke stranke koje su u 2007. i u ranijim godinama utrošile sredstva opredeljena zakonom... Tu je ona sama došla političkim strankama, one utrošile opredeljena ... Znate, ''se'', ta povratna zamenica ''se'' ukazuje da ne postoji počinilac. Ne, ništa se ne dešava samo od sebe. Neki ljudi rade, greše, pišu namerno ili nenamerno, ali ovde ne postoji ni krivica ni greška stranaka. Vi kažete da one koje su to utrošile, opredeljena sredstva u toj i ranijim godinama, a nisu vratile, treba da vrate.
Retroaktivnost, Ustavom zagarantovana, sa posebnim obrazloženjem kad se zadire u ranije godine, gospodine ministre, vrlo je ozbiljna stvar. Vi uvodite budžet trogodišnje jer je to svetska moda i praksa za unapred. Pa, vi ste unapredili tu modu da vraćate budžet tri godine unazad, da stranke vrate ono što nisu tražile, a što ste vi, i to je sad šlag na torti, budžetom, završnim računom za 2006. godinu, niste rekli da je prekoračeno.
Pozicija na strani 128. završnog računa, piše - dotacije nevladinim organizacijama, ekonomska klasifikacija 481, izvršenje 99,99%. Ko sada ovde laže i koji od ova dva papira nije istinit? Završni račun ili ono što predlažete članom 22. u vezi sa članom 13. koji tražim da se promeni? Samo jedno znam, stranke ne trebuju sredstva, vi im prenosite. Kada imate pravo da raspolažete novcem vi morate da preuzmete i obavezu za to. Ova obaveza je toliko podrazumevajuća, toliko minimalna da zaista apelujem na sve kolege u Skupštini da, u ime parlamentarizma, izglasaju stav 2. člana 13. ovog zakona.
Ja ću vrlo kratko da iznesem tri primedbe koje zaista ne bi bilo u redu da ostavim za sutra. Znači, još ćemo mi o ovome pričati, ali osnovno je - ko je i iz kojih razloga doneo odluku da se dokapitalizuju Komercijalna banka i Poštanska štedionica, a svojevremeno je odustao od održavanja učešća u Nacionalnoj štedionici? Vlada u istom sastavu, mislim na politički sastav, svojevremeno je odlučila da izađe iz Nacionalne štedionice da bi gospodin Dinkić i ekipa koja je to formirala na lažnom imenu i zloupotrebom državnih para izvukli enormne profite.
Šta mene danas brine? Šapu nad Komercijalnom bankom ima ponovo Dinkić. Vi kažete - organ upravljanja je doneo odluku o dokapitalizaciji. Ko čini organ upravljanja Komercijalne banke, ako država Srbija ima učešće od 24 - 25%? Znači, vaši delegirani predstavnici, a u nadležnosti Agencije za osiguranje depozita, moraju imati uticaja na tu odluku.
S pravom sumnjam, zbog štete u budžetu i zbog para svih građana, da je gospodin Dinkić ponovo osmislio varijantu da što bolje proda državnim parama udešenu mladu, a kako će se sutra trošiti pare, mi opet o tome nećemo imati jasne račune.
Zašto sumnjam? Ko je doneo odluku da se tri šećerane prodaju za po tri evra? Ali se dug od 20 miliona evra prema NIS-u, kao preuzeta obaveza kupca, političkog prijatelja tadašnjeg predstavnika Izvršnog veća Vojvodine, gospodina Kostića i Čanka, našao kao sporan, i dan-danas se o tome vode ne rasprave, nego sporovi. Znači, Javno preduzeće NIS, koje koristi beneficije od ove države, a na štetu budžeta, oprašta dug, a onaj ko je kupio šećeranu za tri evra i preuzeo dug nije izmirio dug prema državi.
Ne generalno i principijelno, i pojedinačno me brine što uvek država trpi štetu i uvek budžet ostane kratak za iznos tih i takvih dokapitalizacija. Znači, organ banke nije nezavisan od države. Ili se ponaša isto kao organ uprave u Mobtelu, gde niko od tih članova Upravnog odbora nije štitio imovinu Javnog preduzeća PTT Srbije i države.
Drugo, kažete - nabavka finansijske imovine i subvencije. Gospodine ministre, teška je ona moja tašna koju nosim; pozicija 621 kaže - nabavka finansijske imovine, u istoj korpi su i krediti i akcije. Vi kažete - nisu subvencije, ne dajemo na poklon. Mi namerno tražimo da poljoprivredi bude poklon, da penzije za poljoprivrednike budu poklon. Iz vaše pozicije ne znam da li je to kupovina akcija ili je kredit, kao što iz pozicije - pokriće deficita ne znam šta je donacija, šta je kredit, a šta je u stvari pokriće tih troškova iz budžeta. To je ona primedba koja se iznosi od prvog dana. Ne možete reći - imam 100 dinara, ako je od tih 100 dinara 50 kredit, 20 poklon, a samo 30 je ono što građani prihoduju.
Imam primedbu i na ono što kažete da je programski deo budžeta. Ne možete da nam predlažete programski deo budžeta, a niste strategije, koje vam predviđa i Zakon o budžetskom sistemu, a i ovako koncipiran budžet. Da li da se usvoje? Koliko znam, samo energetika ima strategiju za razvoj. Znači, vi morate pred ovu skupštinu, i na to imam amandman, kao Vlada da predložite, mi da usvojimo, pa onda da proizađe trošenje programskog budžeta. Ali, da ne dužim, nastavićemo sutra.
Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, ovo je, možda, jedna od najinteresantnijih, ili najindikativnijih stranica u ovom predlogu prihoda i rashoda Vlade, koji na nedovoljno transparentan način odslikava namere i ponašanje Vlade kad prikuplja i kad troši pare.
Pošto nije dovoljno transparentan, kako kažu u njihovom prikazu, potrudiću se da vam objasnim zašto je ovo najinteresantniji deo budžeta.
Ova vlada prikuplja najveći deo prihoda od onih koji ne mogu i ne umeju da sakriju svoje prihode i da izbegnu porez, kako se to u teoriji naziva - nisu u prilici da učine evaziju poreza. To su građani koji najvećim delom pune budžetsku kasu plaćanjem poreza na dodatnu vrednost, onda kada se od njihovih plata isplaćuju porezi na primanja, pa onda, kao građani, u nemogućnosti da izbegnu porez na dohodak građana, pune državnu kasu.
Istovremeno, do ove godine, najmanji porez je bio na prihode od dobiti preduzeća, upravo zato što je najraznovrsnijim inovacijama revizije međunarodnih računovodstvenih standarda, raznovrsnim načinima i propuštanjem zakona, gledanjem kroz prste velikima, bilo moguće da sakriju svoje prihode. Znači, država koja prikuplja prihode od onih koji ne mogu i ne umeju da ih sakriju, znate gde je predložila da ih uloži? Iznos od 14.285.000.000, što je predmet ovog zakona, predviđeno je da se uloži za dokapitalizaciju Komercijalne banke.
Ja ću odmah da dam objašnjenja ovim korisnicima. Komercijalna banka je ona u kojoj Evropska banka za obnovu i razvoj već ima deo kapitala.
Komercijalna banka je ona na koju prstom ukazuju da je jedan od inicijatora i učesnika monetarnog udara krajem novembra, iz dva razloga. Jedan je, tvrde novine, kojima mnogo ne verujem, ali kada su finansijski podaci u pitanju imam mogućnosti da to pomalo i proverim, što je htela da ispegla svoj negativni bilans pred kraj godine, pa je dogovorenim naduvavanjem kursa, u sprezi sa Narodnom bankom, peglala svoj završni račun.
Komercijalna banka je ona banka koju je jedino hteo da zadrži gospodin Mlađan Dinkić pod svojom šapom, i to nije ružna reč, jer njegova kontrola neke institucije zaista to i znači. To je čovek koji je likvidirao četiri najveće banke, koje će, verujem, jednog dana, kao i Ugovor o sukcesiji, biti predmet proučavanja i utvrđivanja odgovornosti onih koji su to učinili.
Znači, toj i takvoj Komercijalnoj banci, od koje, govorio je to moj kolega Amdžad Migati, ova vlada planira da uzme kredit da kupi ambasadu u Briselu, Vlada traži da odobrimo njenu dokapitalizaciju. Ne piše sa koliko novca.
Suma je data zbirno i iznosi 14 milijardi i 285 miliona, a znamo samo da je deo od 2 milijarde i 334 miliona namenjen otpisu u radiodifuznoj ustanovi, televiziji Srbije i Vojvodine. Od ovih 14 milijardi, čuli smo u nekim od emisija u kojima je učestvovao potpredsednik Božidar Đelić, planira se još dokapitalizacija Agencije za osiguranje izvoza i Poštanske štedionice.
Ja, dragi građani, zaista nemam reči. Ne postoji u srpskom jeziku reč koja može da opiše drskost Vlade prilikom predlaganja ovog dela budžeta. Znači, ne postoji u srpskom jeziku reč koja objedinjava siromaštvo građana i drskost Vlade da traži pare za dokapitalizaciju Poštanske štedionice, čije je kompletno rukovodstvo provelo više od godinu dana u pritvoru zbog istražnih radnji i sprezi sa ''stečajnom mafijom''.
To nije prvi put. Niste vi, ministre, novi. Prošla vlada u stanju tehničke, mnogi od sadašnjih ministara bili su i tada članovi. Prosto, nisam mogla da verujem da se neko usuđuje to da radi, za vrednost iznosa za koji su optuženi čelni ljudi Poštanske štedionice izvršila je 2006. godine dokapitalizaciju Poštanske štedionice.
Ljudi, kojom logikom pokrivate lopovluk, krađu i prelivanje para iz nečega gde država ima učešće, a to je Poštanska štedionica, nekim fizičkim, privatnim ili pravnim licima u džepove, i onda tražite da se iz budžeta Republike Srbije to pokrije, od prihoda za koje sam rekla ko ih puni, ko ih plaća najvećim delom - oni koji to ne mogu da izbegnu.
Ja jesam za poštovanje zakona, ali ova država mora da zasluži da joj građani rado plate ono na šta su zakonom obavezni.
Zaista nemam nameru da pozovem na bilo koju vrstu neplaćanja poreza, ali imam nameru da vas pozovem na zdravu logiku, na ozbiljnost, na uvažavanje poslanika, građana, kada tražite da vam odobrimo trošenje iz budžeta.
Znači, Komercijalna banka, za koju se tvrdi, a ja nemam dokaza. Zašto ih nemam? Ja sam predsednik Odbora za finansije ispred SRS-a. Ni na jedno moje poslaničko pitanje nisam do sada dobila odgovor i nijedan građanin, nijedna institucija još uvek, iako je traženo, nije mogla da dobije odgovor na pitanje kojih je devet banaka učestvovalo u operacijama sa Narodnom bankom u direktnoj trgovini.
Nemojte da mi se pravdate da niste nadležni za Narodnu banku. Čija je to Narodna banka? Nemačke države? Sa Marsa Narodna banka ili je to Narodna banka Republike Srbije?
Zašto se krije, dragi građani, ko je prihodovao 376 miliona gubitka Narodne banke u prošloj godini? Tvrdim, ponavljam ono što se zna. Novac ne može da ispari. Ministar kaže da novac menja agregatni oblik, pa iz kredita prelazi u materijalnu stvar. Da, u jednom delu, ali novac ne može da se izgubi. Novac koji je Narodna banka izgubila, otišao je u nečije džepove, a u čije, ne možemo da saznamo. Ako to ne mogu da saznam
ja sa mesta na kojem sam, kako će da saznaju građani, kako ću njima da objasnim koliko vi uredno gazdujete državnim parama.
Zašto se danas krije koje su banke učestvovale u monetarnom udaru u danu kada je Narodna banka, u želji da stabilizuje kurs, izašla sa četiri miliona evra po ceni od 85 dinara za evro? Kakva je to stabilizacija ako ponudim tako malo evra po tako visokoj ceni?
Vi se usuđujete da u vreme kada to ne puni novinske stupce, nego prazni džepove građana, kada plaćaju rate za kredite, predlažete dokapitalizaciju Komercijalne banke, predlažete dokapitalizaciju Poštanske štedionice i dokapitalizaciju Agencije za osiguranje izvoza! To je još jedan doprinos izmišljanju onog paradržavnog aparata u raznim agencijama, uprkos upornom insistiranju na prenošenju naše tradicije i svetskog iskustva u privredu Republike Srbije, da imamo domaću banku za razvoj, banku koja će se baviti kreditiranjem poljoprivrede i izvoza, jer to radi svaka ozbiljna država koja računa dugoročno na opstanak.
Vi nama ovde preporučujete dokapitalizaciju, i to, po izjavi gospodina Đelića u nekoj od emisija, sa 50 miliona evra, ali od ovog iznosa, kao Agencija koja će se sada baviti osiguranjem tih nekih naših izvoznih poslova.
Da li vi stvarno mislite da je ovaj narod zaboravio da se izvozom bave banke? Zašto tuđe, pa i da mi osiguravamo kredite, kada može naša banka? U ime čega se naše banke ne bave kreditiranjem stanovništva, male privrede i realnog sektora, nego to rade razne agencije i ministarstva, preko nekih posrednih institucija?
U ime čega se gospodin Dinkić bavi start ap kreditima, kreditima za razvoj turizma i ne znam čega sve?
Ljudi, vi ste okrenuli naglavačke ekonomsku logiku. Da li vi mislite da nismo završili neke škole, da ne pamtimo, da ne postoji literatura ili da svet počinje od vas?
Mislim da je ovo zaista, koliko god da ste dali uvijeno, zbirno, s jednom malom napomenom u okviru toga kako će budžetska sredstva sa pozicije 621 biti potrošena, dovoljno drsko i dovoljan razlog da vam ceo budžet ne prođe.
Zaista, ne znam da li ćete mi objasniti. Vi ne znate ko vam je to rekao, to je neko tražio, to je bilo bitno za opstanak Vlade. Ne postoji razlog zbog kojeg ćemo plaćati kriminalce koji leže u zatvoru, da njihova imovina ostane bezbedna i još da nam sipate prašinu u oči time što ćete nam predlagati neke zakone o oduzimanju imovine stečene nezakonitim radnjama.
Ljudi moji, građani znaju da vi donosite zakone kojima se evidentiraju samo prava, s nadom da će to nekada biti primenjeno, kao što radite povodom restitucije i evidentiranja imovine.
Ućutaste juče kad vam rekoh da je sud doneo privremenu meru da je vaša državna agencija, Vladina, prodala vašu, našu, imovinu svih građana Republike Srbije, kao i imovinu Robnih kuća. Imam presudu suda, pošalju građani da se vidi. Nema veze što vi ćutite, ali zna se. Šta ćete onda, izvršićete pritisak, ucenu da se ta privremena mera ukine? Ne možete da ukinete istinu. Ne možete tako da razgovarate sa građanima Srbije.
Nisu oni u prilici da iznose argumente kao deo onoga što smo u prilici mi da iznesemo. Nije dovoljno da nam ovde preporučujete anesteziju za amputaciju Kosova, koja se zove ''pristup Evropskoj uniji''. Ponavljam, priča o pristupnim fondovima, priča o svetloj budućnosti i Evropskoj uniji, jeste anestezija za ono što se zove amputacija, planirana i nameravana, a ja se iskreno nadam da se to neće desiti, amputiranje dela teritorije.
Ja na to ne mogu da utičem. Šta će oni koji van nas odlučuju o delu teritorije sa koje dolazim? Nažalost, ne može mnogo da učini ni onaj ko u ovoj situaciji predstavlja državu, ali može dovoljno. U ovom delu možemo mnogo da učinimo, i to svi mi zajedno, a to je da se ne pokazujemo građanima kao njihovi nedostojni predstavnici, ne nedostojni u smislu grubosti rečnika koji koristimo, nego nedostojni u onom najvažnijem delu - kako raspolažemo parama koje nam oni prilikom poreza nude da o njima odgovorno odlučujemo.
Hvala.
Niste bili juče tu, gospodine Vujadinoviću, nadam se da su vam preneli da se onaj crveni tepih zove 2.000 do 10.000 evra po novootvorenom radnom mestu, za koje nemamo garanciju. Ja imam tu uredbu.
Imam jedno, osnovno pitanje - a zašto mi tako krišom, tajno osnivamo Agenciju za osiguranje depozita koja će se baviti izvozom? Jel to neko zabranio da imamo bankarski sistem i zašto mi to zovemo dokapitalizacija Agencije?
Nije tačno, gospodine Vujadinoviću, ja sam vrlo pažljivi slušalac. Osiguranje kredita nije isto što i kreditiranje izvoza. To, apsolutno, nije tačno.
Nije tačno ni da se, evo, ovim povodom, samo jedna kratka intervencija, NIP sprovodi preko, na primer, Pokrajinskog izvršnog veća, u liku gospodina Pajtića i dela lokalne samouprave na teritoriji Vojvodine onako kako je zamišljeno.
Drage moje kolege, ima nas koji pamtimo primarnu emisiju, njenu zloupotrebu, ali i njenu upotrebu.
Imate stare učitelje koji vam kažu, uzmite dinar iz Nacionalnog plana, mi ćemo ga prikazati kao dva, biće i za vas i za nas. To je ono o čemu sam juče govorila, zloupotrebi javnih fondova u privatne svrhe, nažalost.
To što je sa plavo-žutom bojom smeta, nije u redu, ali to će građani da procene i osude. Ono što meni smeta, jeste u ime čega je ovde deo banaka, austrijskih banaka, koje je Evropska komisija kažnjavala za kartelsko ponašanje zbog dogovaranja oko kamata; tu je osam banaka dobilo kaznu 2004. godine, daću vam te podatke. Jedna od tih banaka je učestvovala zbog svoje potrebe za novcem, stvoren je monetarni udar u kojem je 20 miliona evra izbijeno iz džepova građana i budžeta.
Oni mogu da se zovu banke, oni mogu da kreditiraju, finansiraju i šta god im padne na pamet, pa i onaj život van mogućnosti, a mi ne smemo da osnujemo banku za izvoz, nego smo sve morali da likvidiramo, pa me uveravate u ono što je osiguranje kredita. Šta onda to znači? Da je Agencija za osiguranje depozita neka štedna organizacija građana?
Nemojte, gospodine Vujadinoviću, vi ste ekonomista, nema potrebe da se ova država ponaša tako, ili makar ja to ne znam, a oni koji imaju potrebe da se dodvoravaju i boje se, nisu dostojni da potpisuju ovaj budžet, a kamoli da vode državu.
Radite u firmi i odlično znate kako se država ranije bavila forsiranjem izvoznih programa i kako su se nekada o tome vodile evidencije i stimulisali ljudi da rade izvoz. Potpuna liberalizacija 2001. godine i sve ono što se  do danas dešava, uverava me da vaša lična želja nije sporna, ali je sporno ponašanje Vlade.
Nema finansiranja izvoza ako ovu privredu nema ko da kreditira. Ko je kreditira? Strane banke koje od svojih matica dobijaju kredit? Govoriću polako da me građani razumeju, jer vi sigurno znate. Od tih sredstava, vrli stručni guverner, kome je stručnost ispred politike, odmah uzme 40% za obaveznu rezervu. Oni na onih 60 dinara, evra, koje plasiraju, moraju da daju takvu cenu da obezbede isplativost svih 100 dinara.
Nije tačno da mi imamo, kao posledicu konkurencije, neke evropske kamate. Nije tačno. Moje iskustvo to kaže. Radila sam dugo u banci, kredite nisam rado koristila, konzervativno vaspitana da živim od onoga koliko imam, što ne znači da neki ljudi ne umeju, ne žele, ili ne moraju; neki moraju da ga uzmu. Ali, uslovi po kojima se krediti daju građanima – od Irske, što je moje poslednje iskustvo, do zemalja iz okruženja, govori o tome da su kamate ovde makar za 25-40% više nego tamo.
Izaći ću sa podacima, kao i uvek, i vama ih lično dati. Međutim, kada smo kod stručne diskusije, zamoliću samo jedan minut da gospodinu ministru dovršim od juče, kako je povlačenje para, štampanjem emisije, uzrokovalo inflaciju.
Kad država Srbija odštampa hartije od vrednosti, koje nisu štedni zapisi, nego neki državni zapisi, i povuče, znači, neko ih kupi, neko za to da novac. Ko danas u ovoj državi ima višak para koji može da uloži u te državne zapise?
(Ministar finansija Mirko Cvetković dobacuje s mesta: Banke.)
Banke, odlično. Dao je delimičan odgovor ministar – banke i deo državnih fondova. Prvo njih da objasnim.
Oni su kupovali hartije od para koje su im strogo namenski date za plate, materijalne troškove, koje smo i mi ovde odobrili budžetom. Odakle im višak - tim fondovima?
Banke, umesto da kreditiraju po ovoj povoljnoj ceni, deo svojih para ulažu u zapise, pa onda manje para ima za kredite. Kada nečega ima manje, ono je skuplje, gospodine ministre.
Sama obavezna rezerva, kada se poveća, smanji količinu novca u opticaju, pa gospodin guverner s pravom objašnjava da će poskupeti krediti. Kada kredit poskupi, poskupljuju i svi oni proizvodi u kojima udela imaju krediti, pa, po sistemu gledanja ili spirale – i oni u kojima krediti nemaju učešća.
Da prevedem na ono što građani razumeju – kada poskupi benzin, ne poskupi samo trošak, karte, gde je učešće benzina, nego poskupe svi imputi u kojima nafta ili benzin imaju udela. Zato nemojte da ulazimo u rasprave ovog tipa, ili ću ja rado prihvatiti da ulazimo, ali svako sa svoje strane, a ne shvata kakav doprinos daje inflaciji i optužuje onog drugog.
Jedini koji imaju pravo da optužuju Narodnu banku i vas za nedovoljno dugoročno sagledavanje posledica smo upravo mi ovde. A u vaše namere, gospodine Vujadinoviću, ne sumnjam. Ali, zaista ima mnogo razloga da sumnjam u namere Vlade koja neće osnovati banku za izvoz, kao što nije ni bankama otpisala dugove koji su njoj otpisani kao državi, nego ih je pretvorila u državnu svojinu, a onda prodavala pare u budžet, davala kome je htela, ne slušajući mnogo ni Skupštinu, ni one koji su te banke stvarali.
Zahvaljujem.
Poštovane kolege, poštovani građani, ja ću povodom ovog amandmana da ponovo iskoristim priliku da iznesem politički stav o stvaranju paradržavnih organa, koji u velikoj meri opterećuju budžetsku potrošnju i ovaj budžet koji je pred nama kao svojevrstan plan prihoda i rashoda.
To ću pokazati na primeru ne samo ove agencije za zaštitu životne sredine, nego i one antidoping, o kojoj će govoriti moj kolega Vlado Sekulić, na primeru Agencije za promociju izvoza i stranih ulaganja, o kojoj će govoriti Saša Valjarević, i one dve agencije koje i nisu na popisu onih koji troše budžetska sredstva, ali u najvećoj meri zloupotrebljavaju javna sredstva, time što rade privatizaciju, u ime države a za svoju korist, i na onaj način rade likvidaciju banaka i razvlače državnu imovinu, bez ikakve kontrole i podnošenja računa o tome.
Da li ima većeg razvlačenja državne imovine i nekontrolisanog trošenja budžeta ako dve agencije, koje ovde nisu na popisu onih koji troše, kao direktni korisnici, za plate, grejanje, osvetljenje, telefone i kompjuterske softvere, nego, upravo, po tome što vam, npr, gospodine ministre, prodaju imovinu države kao društvenu imovinu, pominjala sam jutros ''Robne kuće'', čime brukaju državu, nas i sve ostale, kao potpuno neodgovorne i nepismene ljude.
Vi ostvarujete svojevrsnu kontrolu trošenja sredstava samo unutar svog sistema, po hijerarhiji. Znači, ministar za finansije je u prilici, nisam sigurna da kontroliše, ali je u prilici da kontroliše budžetske korisnike, do onih najnižih, u lokalnim samoupravama. Ali, kako mi da kontrolišemo vas, ako duplirate državni aparat, pa nadležnost Ministarstva za zaštitu životne sredine prenosite delom na Agenciju, delom na Fond, pa se preko tih agencija, ne samo ove, bavite i kreditiranjem, i promocijom, i marketingom, i brendiranjem, i svim onim što nije, po prirodi, vaš posao, a ono što jeste vaš posao, kao državnih organa, prepuštate onima koje ne možemo da kontrolišemo?
Kako se to radi? Jedna od vrlo interesantnih je Agencija za strane direktne investicije, odnosno privlačenje stranih direktnih investicija, svi u narodu je znaju pod imenom SIEPA. Poznata je jer njom rukovodi jedan od istaknutih članova G17, gospođa Jasna Matić, koja je nizom uredaba dobila delokrug i ogromna sredstva za finansiranje, navodno, otvaranja novih radnih mesta.
U trenutku kada šef gospođe Matić dolazi na mesto ministra za privredu i privatizaciju, ne može više Jasna Matić da se pita ko daje ta podsticajna sredstva, nego se donosi uredba, menja se uredba iz 2006. godine.
To je ona u kojoj je objavljena još jedna paradržavna organizacija, Kancelarija za Nacionalni investicioni plan, u kojoj sada gospodin Dinkić, kao ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, tako se formalno zove, postaje čovek koji odobrava, odnosno proverava garancije za uzeta sredstva.
Dragi građani, znate kako se ponašaju direktori koji neka plaćanja izvršavaju? Znate, njima su se donosili akceptni nalozi na ruke, da se zna gde je carina, odnosno zloupotreba javnog položaja i reketiranje ljudi se obavljalo tako što se određivao čovek koji prima bitan dokumenat za realizaciju posla. Tada akceptni nalog, danas menicu, ili garanciju, prima gospodin Dinkić u ime države, da bi delio državna sredstva, zato što to ne radi ni banka za izvoz, nego radi Agencija za promociju stranih ulaganja.
Šta su promovisali? U vašem memorandumu, gospodine ministre, koji je prilog budžetu, stoji da je u prošloj godini bilo 3,5 milijarde stranih direktnih investicija. Od toga, 90% je, u stvari, privatizacija. Znači, prodaja onoga što se zove društvena i državna imovina. Šta su promovisali? Znači, 0,8, tj. 800 miliona evra je bio prihod u prošloj godini kao rezultat rada ove agencije.
Koliki su im troškovi bili? O tome ću, dragi građani, da vam govorim kada dobijem završni račun za 2007. godinu, o tom budžetu, kao i svi drugi poslanici. Sigurno znam da se troškovi postojanja ove agencije, i mnogih drugi, ne mogu opravdati onim što je prihod od 0,8 miliona evra u prošloj godini.
Ono što je najzanimljivije i zbog čega i protestujemo, principijelno i politički, protiv osnivanja agencija, jeste što one raspolažu sredstvima po principu Fonda za razvoj; imaju najjeftinija sredstva, kojima pristup obično imaju politički finansijeri aktuelnih stranaka, što se može videti i po kreditima koje su dobijali ljudi kod Fonda za razvoj.
O tome govore ne samo sudski procesi i krivične prijave, nego možete da odete i da pogledate u Fondu za razvoj portfelj kredita. Znači, kako napunimo budžet, donošenjem odluka i plaćanjem poreza, onda neki mali feudalci koji vode ministarstva, pod čijom su nadležnošću te agencije, dele sredstva pod povoljnijim, beneficiranim uslovima, prijateljima, finansijerima, a i veliki investitori čine sve napore i preduzimaju sve mere da dođu do tih najpovoljnijih sredstava.
Znači, dvostruko štetna politika, pogubna politika, koja ljude uči da je dobro da se svrstavaju u političke tabore, da koriste sredstva po beneficiranim cenama, a ne da se bore na tržištu, produktivnošću i boljom proizvodnjom, da bi to realizovali.
Ima još nešto u ovom zbiru i memorandumu, gospodine ministre.
Rekli ste da je priliv stranih investicija 3,5 miliona evra, a nigde nisam videla da ste izneli podatak da imamo neto odliv kapitala po osnovu investicija. Ne vidim da ste negde oduzeli ili knjižili kupovinu ''Telekoma'' Republike Srpske, koji jeste dobar potez, ali, prosto, zbog istinitosti obuhvata onoga što se zove priliv, ne vidim da ste to negde obuhvatili ovim vašim planom. Znači, nebrojano, ministre, agencija i onih koji se zovu fondovi ili slično, rade posao u ime države, a mahom za svoj račun ili račun svojih političkih prijatelja.
Uvid u prihode i rashode imate isključivo vi. Uticaj, takođe, imate isključivo vi. Vi ste ti koji primate zahteve svih ministarstava i svih agencija. Time što ćete nekome odobriti zahtev, a nekome smanjiti, vi uređujete ovu državu. Državnoj revizorskoj instituciji ste prepolovili zahteve, nećete kontrolu. Nekoj od agencija, poput onih koji se bave promocijom turizma, dodelom kredita za tu namenu od 100 miliona, po varijanti budžeta koju sam samo imala na uvid, povećali ste sredstva.
Zar to ne govori jasno o razlozima kojima se Vlada rukovodi kada formira agencije i kada daje sredstva, kada želi da izbegne kontrolu i da time na narodnom novcu jača svoj lični politički uticaj.
Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, podnela sam u ime SRS amandman na član 2. koji glasi - brisati član 2. u kome se kaže da potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita i izdatke po osnovu otplate duga i nabavke finansijske imovine iznose 89 milijardi dinara i da će se ona obezbediti iz privatizacionih primanja, kredita, donacija i finansijske imovine budžeta.
Predložila sam da se ovaj član briše i dala obrazloženje u jednoj rečenici – neophodno je započeti realno finansiranje budžeta. Prošlo je nekoliko dana od načelne rasprave o budžetu. Rekla sam da je gotovo uvredljivo da se u Zakonu o budžetu na jednom mestu kao izvori za finansiranje budžetske potrošnje nađu krediti, koji su obaveza budućih generacija, da se nađu donacije, koje su navodno bezuslovni pokloni, i da se kao izvor za pokriće troškova u budžetu nađu privatizaciona primanja, odnosno da se prihodi od prodate imovine troše na pokriće budžeta.
Zašto je to tako? Time ću početi, a time ću i da zaključim, nemoj da se neko usudi da o ovome polemiše. Početkom 2005. godine promenili ste metodologiju budžetskog knjigovodstva po kojoj se otplata javnog duga ne uklapa u budžetsku potrošnju. Znači, metodologijom, tehnikom, načinom prikazivanja Vlada Republike Srbije je odlučila da se otplata javnog duga ne uklapa u budžetsku potrošnju, što ne znači da ona to nije. Samo to omogućuje vama da prikazujete ovako mali deficit. To je omogućilo da se 2005. godine prikaže suficit od 3,25 miliona evra i to je omogućilo gospodinu Dinkiću, kao odlazećem ministru finansija, da prikaže suficit u budžetu. Znači, nije reč o suštini, reč je o tehnici kojom ste ono što je evidentno dug i potrošnja odlučili da takvim ne prikažete. O tome se nećemo sporiti. Zameram vam jer je to tačno.
Ako snaga jednog poslanika, snaga njegove reči za vas kao argument nije dovoljna, možda će biti dovoljan citat stranih investitora, koje više uvažavate kad pravite zakonske predloge, kad radite zakon o budžetu. Pa i onaj potpuno neopravdano i nikakvom zaslugom pominjani gospodin Harold Hiršhofer koji je samo paradigma uticaja MMF-a i stranih institucija prilikom izrade naših zakona i ovog budžeta... Znači, ovaj budžet, kao i oni raniji do 2005. godine, izgleda realno zato što ste promenili tehniku prikazivanja troškova.
Ali, ima još jedan razlog koji treba da zabrine građane više nego tehnika kojom vi ono što je potrošnja tako ne prikazujete. Novinska vest koja je nekima možda promakla, ali meni i mnogim građanima Srbije nije, jeste da je doneta nova privremena mera raspolaganja imovinom prodatih RK Beograd zato što je Agencija za privatizaciju prodala tuđe.
Apsurd je u tome da je Agencija za privatizaciju, kao vladina agencija koje nema u budžetu kao trošadžije, ali koja radi privatizaciju i od toga naplaćuje, pored svih troškova, naknadu za uspeh, prodala imovinu Republike Srbije.
Jedan vladin organ prodaje vladinu imovinu kao imovinu društvenog preduzeća. Ovo je Republička skupština, a ovo je ozbiljna rasprava. Ovo je rasprava o zakonu o budžetu. Ovo nije "Politikin Zabavnik" i rubrika "Za Riplija", "Verovali ili ne", a deluje tako. Zvuči tako i govori o neozbiljnosti ove vlade koja u Direkciji za imovinu nema popis imovine kojom država Srbija raspolaže, a obećavate svetu da ćete lokalnim samoupravama prepustiti deo imovine koja treba da bude osnov za njihov rad i prihodovanje.
Znači, ako je Vlada Republike Srbije u članu 2. predvidela deo para od prihoda od privatizacije RK Beograd, a upravo je ovde prisutni ministar rekao da će 100 i nešto miliona od tog procesa ući u budžet, to nije prodaja društvenog preduzeća, to je nezakonita prodaja sopstvene imovine na koju je stavljena privremena mera zabrane odlukom suda.
Još nešto što je vrlo zanimljivo u formiranju ovog budžeta jeste način kako bazirate njegovu odbranu. Gospodin Cvetković, gospodin Vlahović i mnogi ovde su isticali da budžet obuhvata mnoga stečena prava koja se ne mogu ukidati nego se moraju finansirati. To znači da postoje budžetski korisnici kojima je zakonom dato pravo da troše pare iz budžeta. Ali, nemojte da građane dovodite u zabludu da je reč o nekim neobičnim, nedržavnim rashodima koji se finansiraju.
Znači, sve ono što su klasične funkcije države, odbrana, vojska, policija, zdravstvo, školstvo, sudstvo, oduvek je bilo u budžetu i tu nema novih stečenih prava. Novih stečenih prava imamo kod onog što godinama napadamo, a to je paradržavni aparat u vidu agencija koje su preuzele nadležnosti ministarstava za duvan, zaštitu životne sredine, privatizaciju, infrastrukturu i nebrojeno mnogo agencija kojih ima na svakom razdelu u ovom budžetu.
To ima najmanje dve negativne strane. Jedna od njih je da građani, kada glasaju za političke stranke, glasaju za ono što im se programom obećava i glasaju za Vladu koja će imenovati svoje ministre i time označiti odgovorne ljude za sprovođenje predizbornih obećanja i budžeta.
Ako vi ključne odluke, pa i trošenje budžeta, preusmerite na agencije koje nisu ovde u budžetu ili nisu direktno odgovorne jer od njih ne možemo da tražimo podnošenje ostavke zbog lošeg gazdovanja narodnim parama, to je samo jedna loša strana onoga što se zove zamagljivanje odgovornosti Vlade i ministara, a preko paradržavnog aparata.
Ono što je mnogo teže u ovom budžetskom smislu jeste to da svaka od tih novoformiranih agencija, a nebrojeno ih je od 2001. do danas, treba da ima svoj prostor, a taj prostor ima zakup ili vlasništvo, ima grejanje, ima instaliranje telefona, ima opremanje infrastrukturom koja se zove kompjuterska oprema, novi softveri. To možda po pojedinačnoj agenciji i nije mnogo, možda je to 20-30 vaših prijatelja, zaslužnih građana, po vašem sudu a ne kvalitetu i ni slučajno po onom "stručnost ispred politike", ali kada vi imate najmanje 60 takvih agencija, naš narod kaže "dinar po dinar pogača", a ovde "izvuci ciglu po ciglu, sruši se kuća".
Tako rušite sistem budžetskog finansiranja pričajući priču – ali, to su stečena prava pa ih ne možemo ukidati. Niko ovde ne dovodi u pitanje osnovne državne funkcije. Ovde se dovodi u pitanje stvaranje paralelnih organa koji nikome nisu odgovorni, a troše ogromna budžetska sredstva. Kao dva najizrazitija primera i u načelnoj raspravi o budžetu pominjala sam upravo Agenciju za privatizaciju i Agenciju za sanaciju, stečaj i osiguranje banaka koja se danas zove samo Agencija za osiguranje depozita.
Znači, nemojte obmanjivati građane da su velike plate u policiji, zdravstvu, nauci, vojsci pogotovo, kada oni evidentno to znaju. Nemojte da državni aparat buja.
Vi ste, gospodine ministre, ekonomista. Ima ovde mnogo školovanih ljudi. Vi odlično znate da državna birokratija buja po principu Perkinsonovog zakona zvona i kada im jednom ustanovite neku obavezu lako će je zaboraviti, ali kada im ustanovite pravo, teško se njega odriču.
Kao što se vlast u liku DOS-a tek odrekla poreza na finansijske transakcije koji je bio uveden, gledaj apsurda, u vreme sankcija.
Znači, omogućili ste bujanje državnog aparata koji gubi odgovornost vlasti i, s druge strane, dovodi državu u tu vrstu deficitarnog finansiranja koje se ne može drugačije nazvati nego trošenje budućnosti naše dece kroz kredite koje vrlo nekritički uzimate. Tu vam nikakva tehnika i metodologija ne može biti izgovor.
Kada smo kod ovog nerealnog finansiranja budžeta, moram da priznam da, po prirodi posla, pomno pratim sve što ministar izjavi u vezi sa budžetom.
Na moju primedbu da mi nemamo upravu za javni dug i da ona nama ne dostavlja izveštaj o tome koliko su teška zaduživanja sa kojima se ovde susrećemo, u smislu da ne znamo cenu, ne znamo uslove, odgovorio je tamo gde se radije daju obrazloženja, na jednom od nekih savetovanja ekonomista, rečima – ne može Ministarstvo finansija i ministar da preuzme odgovornost za kredite koje je ugovarao neko drugi. Parafraziram, ali to je suština vaše izjave. Vi ste u pravu, ali kako da Skupština odobri zaduživanje i preuzme odgovornost ratifikujući nebrojeno mnogo sporazuma za koje se oni preduzetnici u provizijama, kada nas zadužuju, guraju tamo da uzmemo što više kredita kojima finansiramo tuđe privrede.
Imam još jednu napomenu u vezi sa ovim. Znači, zaduživanja, na koja vas lako nagovore, jesu deficitarno finansiranje koje tehnika ne može da ispegla.
Prilika je i da kažem da izrada ovog budžeta u najvećoj meri uvažava zahteve stranih investitora i da im dugujete da uvažite još jedan ogroman, a to je da učinite ugovor o radu za svakog radnika, a prema Zakonu o radu, što restriktivnijim, da mogu da otpuštaju bez pitanja i da nikome ne polažu račune za ono što se zove zapošljavanje građana. A, u memorandumu vi, gospodine ministre, po ko zna koji put upozoravam i nikada nije dovoljno, imate stopu od minus 2,1 zaposlenosti.
Neko je ovde rekao da pred tim investitorima treba da prostremo crveni tepih. Drage kolege, pred stranim investitorima ova vlada ne prostire crveni tepih nego hiljade evra, uredbama na kojima je gospodin Dinkić, tada u liku ministra finansija a danas u liku ministra za privredu i privatizaciju, insistirao, odobravao ih i danas sprovodi, kao banka: svaki investitor, čim naumi da otvori neku fabriku, pa samo ogradi tablama ili žicom plac koji mu pokloni neka lokalna samouprava, dobije od Vlade Republike Srbije od 2.000 do 10.000 evra za radno mesto koje će otvoriti - kada, u kojim oblastima?
Gde su to zaposleni radnici po tim uredbama po kojima iz budžeta finansirate stranim investitorima novootvorena radna mesta? Da li je to slučaj "Jumka", gde su ljudi kod novog ulagača radili preko 18 sati, pa na kraju dobili otkaze, ili je to onaj slučaj "Konfekcije" u Babušnici, gde je strani investitor bez ikakvog obrazloženja, iako je imao tržište, jednostavno zatvorio preduzeće koje je kupio i poslao ljude na zavod za tržište rada.
Znači, prostiru se pred stranim investitorima čisti evri koje ovaj narod s mukom stiče, a ne crveni tepisi, ali mi zauzvrat ne dobijamo ni radna mesta, ni bolje uslove rada, čak ni informaciju o tome zašto se to ne dešava.
Član 3. govori, u stvari, o zaduživanjima Republike Srbije, na šta se odnosi jedna od osnovnih primedaba na budžet koju SRS danima iznosi. Znači, zaduživanje po kreditima, imali smo priliku da vidimo, jer smo u ovoj godini donosili i budžet za 2007. godinu, dostavlja vam se samo kao direktoru koji je navratio da potpiše papire bez čitanja, samo jedan spisak dokumenata koje on neće ni pogledati, nego daj, potpiši, gde ćeš sutra biti, kada dođe osnovanost papira koje si potpisao, odnosno kada dođe na preispitivanje osnovanost uzetog kredita, pa neće biti ove skupštine, neće biti ministra, ko zna ko će kome da polaže račune. Možda je čak primer kako se gospodin ministar Cvetković branio da je najveća obaveza u ovom budžetu, u stvari, stara devizna štednja i da je ovaj budžet tako glomazan, ono što su već floskule, nije razvojni, a pomalo je socijalni, a nije ni jedno ni drugo, u stvari razlog za to je velika obaveza od stare devizne štednje.
Želim odgovorno da vam kažem ovde u ime svoje stranke da u redovima SRS nema nijednog velikog nazoviprivrednika ili važnog kriminalca privrednika ili tajkuna koji je zloupotrebljavajući državne fondove, niti na bilo koji drugi način, zloupotrebljavajući staru deviznu štednju, došao do imovine ili bilo čega sličnog. Gospodine ministre, imate u rukama sve mehanizme, ili ste imali kao Vlada DOS-a, da vidite ko je zloupotrebio sredstva stare devizne štednje, gde se ona nalaze, da li su eventualno izneta negde, da li je od njih formirao neko neka preduzeća, pa se danas ne znam čime bavi ili radi. Vi to niste uradili.
Evidentno je da je DOS-ova vlada na bazi onoga što je stara devizna štednja napravila jedan projekat gotovo savršene krađe koja se zove Nacionalna štedionica. Ne kažete da je taj veliki posao dobila da radi, kao ekskluzivni, lukrativni, najisplativiji, jedna paradržavna banka koju ste svesno tako nazvali da bi prihodovala; stvorili ste takvu Nacionalnu štedionicu koja nacionalna nikada nije bila, kao državnu, iza koje bi trebalo da stoji država svojim ugledom.
Zato ste pojedincima koji su bili u sprezi sa vlašću omogućili da zarade ogroman novac na servisiranju stare devizne štednje.
Znači, kada god upotrebite neki argument kojim branite ovaj budžet vodite računa o tome da ima onih koji u kolaču koji se zove zloupotreba državnih para nikada nisu učestvovali i nikada neće učestvovati i nikada vam neće to oćutati. Znači, ne samo da imate problem sa servisiranjem starih obaveza za koje niste imali snage, niste imali znanja ili niste imali želje da ih izvedete do kraja imenujući krivce i adresirajući štetu da građani makar znaju ko je kriv za sve to što se desilo, nego idete sa uzimanjem kredita za koje nam samo, po principu onog nepažljivog direktora, podmećete pod nos na ratifikaciju i potpisivanje tih ugovora.
Amandmanom sam tražila da uz svaki takav ugovor stoji, uz projekciju rizika, znači, da li će se menjati kurs, da li će ova država imati prihoda iz kojih će moći da vraća te kredite pod pretpostavkom da su isplativi, da nam dostavite uz svaki ugovor o kreditu projekciju upravljanja rizikom koja uključuje ili smanjuje rizik od promene kursa, kamatnih stopa i drugih rizika. Vi ste mi dali za pravo samom izjavom u javnosti da ne možete da preuzmete odgovornost za kredit koji je neko drugi ugovorio. Sada ću ja vama da kažem koliko vi imate loš pristup dalje. Na moju primedbu da Uprava za javni dug još uvek nije oformljena, da stoji samo kao jedna kockica u sistematizaciji radnih mesta Ministarstva finansija, Vlada radi sledeće: ćuti i pravi se, ako ne govorimo o pitanju, kao da pitanje ne postoji, ako ne govorimo o problemu, problema nema. Zato, jednu drugu paradržavnu agenciju i upravu koja se zove Uprava za javne nabavke želi da pripoji Ministarstvu finansija.
Ovo je zgodna prilika da objasnim principijelni pristup Vlade. Znači, Upravu za javni dug, koja je zakonom oformljena da prati kreditni rizik, da se država ne zadužuje pod lošim uslovima, ne formiramo, ali jednu Upravu za javne nabavke, pred kojom su svi jednaki (kada kažem „svi“ mislim svi oni na koje se Zakon o javnim nabavkama odnosi, pa i sama Vlada, odnosno određena ministarstva kada rade nabavke), nju treba usisati u Ministarstvo finansija, da se ne pita neko van nego da se pita ministar finansija, odnosno direktor Uprave koji će biti u sastavu Ministarstva.
Da neko pogrešno ne razume, ja nijednog trenutka ne mislim da Uprava za javne nabavke radi savršeno – apsolutno ne. Ima mnogo nerazumevanja kada treba ići u neposredne pogodbe zbog hitnosti posla. Zbog zloupotrebe tog instituta Uprava za javne nabavke često ne pokaže dovoljnu fleksibilnost, a to ne smeta Vladi i ministrima ako su žrtve neobavljenog posla neka preduzeća koja imaju u sebi državnog kapitala ili u kojima država ima deo upravljačkih prava, pa ih Zakon o javnim nabavkama ograničava.
Ali, kada se država našla pred zatvorenim vratima, da na snagu države kaže - ovo pusti, donosi odluku koja će se, kako se u javnosti čuje, naći i kao zakonski predlog, da se ukine Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača i da bude sastavni deo Ministarstva finansija.
Država ne može da podnese da radi po pravilima. Ova država, odnosno ova vlada, jer državu i institucije čine ljudi, ne može da podnese da postupa po zakonskim pravilima. Ona je Zakon o budžetu izmenila u smislu metodologije, pa se vraćanje kredita ne smatra potrošnjom. Njoj ne odgovara da pita Upravu za javne nabavke i da dostavlja izveštaje, pa planira da je ukine. Ova država od 2001. dostavila nam je jedan jedini završni račun budžeta za 2006. godinu, o kojem još nismo razgovarali i o kojem nemamo izveštaj o reviziji.
Dragi građani, kada raspravljate o zakonu o budžetu nemojte biti u uverenju da mi raspravljamo o nečem drugom sem o planu kako država misli da prikuplja prihode i da troši taj novac. Prava rasprava o zakonu o budžetu je, u stvari, rasprava o završnom računu prošlogodišnjeg budžeta, jer tek tu mi vidimo do kraja na šta je trošena budžetska rezerva, koliko je kredita zaista povučeno, a koliko smo platili kazni za nepovučena sredstva.
Dragi građani, ne znam da li se to vama dešava kada uzimate kredite, ali ovoj državi se dešava da dobije dozvolu da se zaduži pod uslovima za koje nikome ne polaže račune, ni ministru finansija, ni Skupštini, pa opet ne povuče kredit, za to plati kaznu. U tom istom izveštaju o budžetu, o završnom računu budžeta, mi kroz takav dokument vidimo šta je zaista potrošeno, pa nam se desi da se u okviru zakona o završnom računu ne postavi pitanje da je dato više para za finansiranje političkih stranaka nego što je zakon o budžetu predviđao, iako je Uprava za trezor mali bog koji odlučuje o isplati para.
Znači, političke stranke ne traže pare od Vlade da im isplati po zakonu o finansiranju, ne potpisuju nikakav zahtev, nikakvo trebovanje, nikakav dokument, a za ovu vladu nije obavezujući ni Zakon o budžetu, kao plan prihoda i rashoda, ni Zakon o finansiranju stranaka, iako Zakon o budžetu kaže da se novac isplaćuje samo na osnovu knjigovodstvene isprave za koju postoji osnov. Zašto je to tako? Vlada ne može da podnese pravila, jer žmuri i na ono što se dešavalo krajem prošlog meseca, kada je svesno Narodna banka, koja nema nikakva prava, profesionalna, stručna i moralna, da stavlja primedbe ovoj vladi, koju i ja napadam, ali Narodna banka nema prava da stavlja primedbe, omogućila monetarni udar krajem prošlog meseca, u vreme kada je trebalo da građani otplaćuju rate kredita koji su indeksirani u evrima.
Na toj transakciji, na razlici u kursu poslovne banke su zaradile 20 miliona evra.
Ponavljam tvrdnju, novac nije materija koja može da iščili a da se ne vidi. Ako se od nekog uzme, samo može onaj drugi da prihoduje. Znači, to su što su banke zaradile 20 miliona evra na kursnoj razlici je uzeto iz džepova onih koji otplaćuju kredite, svih onih koji imaju indeksirane obaveze u devizama, ali i iz budžeta Republike Srbije koji punimo svi, a troše ga odabrani.
Odabrane bira Vlada, a porez plaćamo svi, bez ikakvog uvažavanja čak i ekonomske snage, što su osnovna načela postulirana u Ustavu.
Ta vlada i ta Narodna banka nema prava da se brani kreditnim rizikom u smislu neplaniranih uslova kursnih razlika koje su dovele do toga da Narodna banka iskaže gubitak od 370 miliona evra u svom prošlogodišnjem završnom računu.
Znači, neophodno je uz svaki sporazum o zaduživanju, uz svaki ugovor o kreditu, jer ovo nije politička priča, gospodine ministre, vi ste čovek od struke, neophodno je, i zbog vas, i zbog Narodne skupštine i zbog ozbiljnosti države, pokazati da ne želimo da raspravljamo o kreditima koje neko uzima zato što mu se prohtelo, nego da ti krediti imaju ekonomsku opravdanost i da je procenjeno da li iz prihoda koje država ostvaruje u narednom periodu može da servisira obaveze koje proističu iz kredita.
Ovaj amandman ne kvari nijednu poziciju u budžetu. On stvara obavezu Vladi, odnosno onima koji uzimaju kredite da ozbiljno o kreditima razmisle.
Zaista je moguće usvojiti ga, a svako ko ne bude glasao iz partijske poslušnosti ili bilo kog drugog razloga u stvari glasa za jednu rasipničku državu u kojoj će s pravom pomisliti da i sam ima lične koristi u ovom trenutku i da nije spreman da sagleda dugoročnu štetu koja proizilazi iz neusvajanja ovog amandmana. Hvala.