Dame i gospodo, predsedavajuća, poslaničko pitanje  želim da uputim ministru životne sredine, Oliveru Duliću, takođe i Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam, graditeljstvo i životnu sredinu.

Želim da im postavim pitanje kojim kriterijumima su se rukovodili kada su dali saglasnost i izdali dozvole da se u opštini Kovačica, u kojoj nema industrijskog otpada, koja je poznata kao kraj koji se bavi pretežno poljoprivedom, kao jedno turističko mesto, izgradi fabrika za preradu opasnog industrijskog otpada "Junirisk"?

Četiri godine stanovnici opštine Kovačica, zbog straha od zagađenja životne sredine i zbog ugrožavanja zdravlja, pokušavaju da spreče izgradnju fabrike za preradu opasnog industrijskog otpada "Junirisk" u blizini njihovih domova, na površini okruženoj obradivim parcelama.

Inače, obijaju pragove mnogih institucija u ovoj državi, apeluju, pišu pisma, međutim, nadležni u ovoj državi nemaju sluha za njihove probleme.

Istraživanja pokazuju da je izloženost azbestu jedan od uzroka pojave kancera. Elektronski i električni otpad takođe spada u visoko rizičan otpad, sadrži živu, olovo, kadmijum i berilijum, koji isparavanjem u vazduh dugoročno dovode do zagađenja životne sredine i pojave kancera.

Upravo u centru za reciklažu industrijskih otpada sa svojstvima opasnih materija na površini od oko 18 hiljada metara kvadratnih, skladištiće se i prerađivati će se kancerogeni azbestni, visoko rizičan, elektronski i električan i opasan tečni i pastozni otpad.

Gradiće se u Kovačici u kojoj, da ponovim, nema industrijskog otpada, koja je pozicionirana kao poljoprivredni i turistički kraj. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, Fabrika za preradu opasnog i industrijskog otpada "Juniris" izgradiće se na parceli koja je udaljena svega 349 metara od prvih stambenih objekata, 107 metara od kanala Nadel, od Poslovno-rekreativnog centra "Relaks" 595 metara i od Poljoprivrednog kombinata "PIK" Debeljača na svega 1000 metara udaljenosti. Cisternama i kamionima dovoziće se otpad iz cele Srbije i to putem uz koji je izgrađena osnovna škola u Crepaji.

Da ponovi, osnovna privredna delatnost u opštini Kovačica je poljoprivreda. Od ukupno ostvarenog dohotka, više od polovine je ostvareno u ovoj delatnosti. Oko 84% područja opštine Kovačica je obradivo. Stanovnici Kovačice obraćali su se do sada svim relevantnim institucijama u ovoj državi, ministarstvu, pokrajinskom sekretarijatu, pisali su predsedniku Borisu Tadiću, međutim, njihovi apeli, njihove molbe da se odustane od izgradnje fabrike nisu uslišeni. Nadležni su se stavili na stranu investitoru u ovom slučaju. Ne interesuje ih što se na referendumu preko sedam hiljada građana izjasnilo protiv fabrike, a svega stotinak za fabriku i da je svakim danom sve više građana protiv te fabrike.

Predsednik opštine, koji je inače u međuvremenu podneo ostavku, lično je pozivao građane da ne izađu na referendum i sve je nazivao politikanstvom. Slične

poruke stižu i iz ministarstva, koji tvrde da nisu za tako nešto odgovorni. Slične poruke stižu i iz Pokrajinskog sekretarijata, koji tvrde da su dugo razmišljali pre nego što su se odlučili da daju lokacijsku dozvolu za izgradnju jedne ovakve fabrike.

Niko u ovoj državni nema nikakve veze sa fabrikom, a fabrika samo što nije počela da se gradi. Postavljam pitanje svim relevantnim državnim institucijama da li će da zaštite interese građana oštine Kovačica ili interes fabrike "Juniriska", čiji direktor četvorogodišnju borbu stanovnika protiv ove fabrike, njihovu borbu za zdravlje i očuvanje životne sredine naziva politikanstvom.

Pokažite da vam je stalo do interesa građana Srbije i povucite lokacijsku dozvolu. Zahvaljujem vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, govoreći o predlogu budžeta, mogli bi da kažemo da je Vlada propustila još jednu šansu da promeni kurs ekonomske politike, da pokaže odlučnost i pokrene posrnulu privredu, ojača poljoprivredu, uloži više sredstava u zdravstvo, školstvo, socijalnu zaštitu.
Međutim, isto tako bi mogli da kažemo da Vlada nije propustila još jednom da pokaže da je tu da zaštiti interese stranih kompanija, poput "Fijata", "Benetona", drugih kompanija, interese bankarskog sektora, MMF i EU.
Isto tako, Vlada je predlogom budžeta poslala poruku da će zbog interesa MMF biti spremna da krši Zakon o budžetskom sistemu, da će ispunjavajući ultimatume MMF da donosi štetne odluke po građane i po srpsku privredu, ne po privredu EU, već po srpsku privredu. Isto tako predlog budžeta nam govori da će Vlada ne odustajanjem od politike, EU nema alternativu, nastaviti državu i dalje da urušava, ne samo u teritorijalnom već u ekonomskom smislu.
Da krenemo redom, budžet je tako isprojektovan, da je on neodrživ i da se očekuje njegov rebalans već u prvoj polovini godine, pre svega se očekuje pad prihoda i rast rashoda. Prihodi po osnovu poreza su nerealno optimistični, očekujete povećanje prihoda od PDV, iako imate i dalje problem sa njegovom naplatom. I dalje se nastavlja pad prihoda od carina i to za čak 14,5% kao direktna posledica primene prelaznog trgovinskog sporazuma.
Očekivani rast priliva od akciza po osnovu njihovog povećanja, odraziće se na porez inflacije, a samim tim i na pad sredstava u budžet po ovom osnovu.
Rashodi po osnovu otplate kamate se povećavaju, tako da će oni iznositi 59 milijardi 197 miliona dinara, što je za oko 14 milijardi više u odnosu na ovu godinu, a za čak 30 milijardi više nego što je to iznosilo prošle godine.
Takođe, može da se zaključi da će pretpristupna pomoć EU, koja se očekuje i koja se zapravo stalno najavljuje, u najvećoj mogućoj meri otići na usaglašavanje sa standardima EU i za finansiranje projekata u Srbiji koje izvode firme iz EU, takav jedan projekat je Žeželjev most. Takođe, mora da se naglasi da ona budžetska izdvajanja koja su ostala nepromenjena da su ona u realnom iznosu manja za, najmanje 8% koliko iznosi inflacija.
Subvencije poljoprivredi iznose oko 20 milijardi. Međutim, moramo da naglasimo da subvencije ne mogu da isprate gubitke koje poljoprivredi nanosi primena Prelaznog trgovinskog sporazuma. Ratifikacijom Prelaznog trgovinskog sporazuma smanjene su carine na poljoprivredno-prehrambene proizvode koje dolaze iz EU. To su proizvodi koji dolaze iz zemalja koje izdvajaju mnogo veće subvencije poljoprivredi, tako da su ti proizvodi konkurentni na domaćem tržištu i konkurentniji su od domaćih proizvoda.
Vlada ništa ne čini da zaštiti domaćeg proizvođača, već ga uništava. Ako ga uništi, to automatski znači manje prihode, to znači veći broj nezaposlenih, to znači veći priliv na socijalna izdvajanja. Međutim, vi kada govorite o liberalizaciji trgovine sa EU, vi govorite uglavnom kao o spasu za srpsku privredu. Međutim, prosto neke činjenice i neke brojke prećutkujete. Treba biti otvoren i reći, šta to EU donosi Srbiji? Šta to Brisel nudi Srbiji? A kako to izgleda u praksi, možemo da navedemo jedan primer iz okruženja.
Otkada je 2000. godine Hrvatska počela da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju pa do danas, uvoz poljoprivrednih dobara u Hrvatsku povećan je za dva puta. U protekloj deceniji tamošnji režim je izdvojio čak 6,6 milijardi evra kroz subvencije u razvoj poljoprivredne proizvodnje. Međutim, rezultat svega toga je bio skok poljoprivredne proizvodnje za samo 341 milion evra, znači uloženo je 6,6 milijardi, a skok je zabeležen od svega 341 milion evra. Prosto rečeno, novac je bačen.
To isto radi i Srbija. Da ponovim, subvencije ne mogu da isprate gubitke, odnosno štetu koju poljoprivrednim proizvođačima nanosi Prelazni trgovinski sporazum. I to je činjenica. Takođe, kada govorimo o agrarnom budžetu, uopšte o agrarnom budžetu, on je i dalje veoma mali. Delom zbog sveopšteg teško ekonomske situacije, a delom, kao što smo mogli da vidimo, zbog pogrešne raspodele tih budžetskih sredstava. Poljoprivreda je profitabilna grana. Međutim, Vlada ništa ne čini da taj profit poveća, već naprotiv donosi odluke koje prete njegovom uništenju i urušavanju, odnosno snižavanju profita.
Imamo takođe jedan karakterističan primer za privredu kako se Vlada ponaša. Umesto da se privreda rastereti raznoraznih taksi, da se razmisli o smanjenju poreza na zarade koji su iznad proseka od poreza u zemljama EU, Vlada prosto stvara jedan nezdrav poslovni ambijent, a onda navodno toj istoj privredi koju urušava pomaže tako što im obezbeđuje mogućnost da konkurišu za subvencionisane kredite za održavanje likvidnosti ili odobrava sredstva za izmirenje iznosa za subvencionisane kamatne stope. Treba biti iskren i reći da najveću korist od svega toga imaju banke. Da objasnim. Znači, Vlada subvencioniše iznos kamatne stope do 4% na godišnjem nivou na neotplaćeni deo kredita. Po Vladinoj uredbi država iznos kamate prenosi bankama ili u lizing kućama u napred za svaku godinu, umesto da država, odnosno Vlada poput njenih kolega u drugim državama raznim merama utiče na banke da snize kamatne stope, ona to čini suprotno. Ona ne samo što pristaje na takva pravila igre, već donosi uredbe koje direktno pomažu bankama da ostvare još veći profit. Na kraju, kako se sve ispostavi i kao što nam govori ovaj predlog budžeta plaćaju građani Srbije, odnosno sredstva se izdvajaju iz budžeta Srbije.
Potrudili ste se da napravite državu po meri banaka. Vi ste ti koji ste spremni da zadužite državu po zelenaškim kamatama kod banaka koje nemaju nikakav razlog da te kamatne stope stupe za kredite namenjene privredi ili stanovništvu, jer država pristaje na enormne kamatne stope. Što ne razmislite o povećanju poreza na profit banaka? Eto vam prilike da imate veći priliv sredstava u budžet. Ne, nego nemate političku hrabrost i odlučnost da napravite jedan takav korak. Država Srbija ne bi bila prva zemlja koja je to uradila u uslovima ekonomske krize.
Gospodine Cvetkoviću, premijeru zaista treba izuzetna hrabrost i pomalo drskosti za pravljenje predloga budžeta koji u uslovima teške ekonomske krize, u uslovima nezaposlenosti, siromaštva i dalje predviđa izdvajanje enormnih sredstava za mnogobrojene agencije, uprave, direkcije, paralelne državne institucije, budžetske parazite. Volela bih, premijeru, ako bi mogli u ovom trenutku da pobrojite sve agencije, direkcije, kancelarije koje se finansiraju iz budžeta, koje se finansiraju parama poreskih obveznika. Verovatno ne bi mogli, a ne bi mogao to da uradi niko u ovoj sali.
Sada bi mogli da postavimo jedno pitanje, ako niste u stanju to da uradite, kako je to moguće ako su oni po vama važan deo državne uprave. Oni su važni za Vladu, međutim, ne i za građane. Kako objasniti čoveku koji je godinama nezaposlen, kako objasniti privredniku čija firma ide u stečaj, kako objasniti poljoprivredniku koji ne može od svog rada da živi zašto važno da ova država finansira recimo Antidoping agenciju, Agenciju za procenu vrednosti državnog kapitala? Kako objasniti da imamo Direkciju za vode, ali isto tako imamo i budžetski fond za vode? Kako ćete objasniti armiji nezaposlenih, siromašnih, obespravljenih, posrnuloj privredi da ste vi u pravu, a ne recimo jedna Nemačka koja ima svega šest agencija. Kako ćete objasniti da ima para za agencije, a da se smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu za oko dve milijarde dinara? Kako ćete objasniti građanima Srbije da ima para za agencije, a da se transferi NSZ drastično smanjuju. Oni su gotovo prepolovljeni.
Kako objasniti da u uslovima deficita država izdvaja novac poreskih obveznika za, recimo, Kancelariju za saradnju sa civilnim društvom, a ona je samo jedna u nizu koja je osnovana Vladinom uredbom, ima ih zaista mnogo?
Da li zaista verujete da će iko u ovoj državi imati razumevanja za činjenicu da se novac poreskih obveznika troši na prikupljanje i distribuciju informacija od značaja za rad organizacija civilnog društva? Pa naravno da niko neće imati razumevanja.
Takođe, voleli bih da nam odgovorite na koji način ćete te građane uveriti da je opravdano da se njihov novac, novac poreskih obveznika u okviru Ministarstva ekonomije, između ostalih stvari, da sada ne nabrajam, troši na angažovanje produkcijske kuće koja će pratiti rad ovog ministarstva.
Koji su to rezultati? U ovoj ekonomiji sunovrata da zavređuju pažnju, da bi ostali zabeleženi za istoriju, da bi se novac poreskih obveznika potrošio na produkcijsku kuću koja će to sve da zabeleži.
Drsko je uopšte tako nešto predložiti, ili navesti u Predlogu budžeta. Ne zaboravite, Srbija je danas zemlja sa jako velikim brojem nezaposlenih, sa jako velikim brojem siromašnih, sa veoma niskom prosečnom platom, sa velikim brojem preduzeća koja idu pod stečaj.
Ovo su samo neki od razloga zbog kojih vaša tvrdnja da je socijalna odgovornost ugrađena u ovaj predlog budžeta nije tačna. Ovo su samo neki od razloga zbog kojih vaša tvrdnja o racionalnom trošenju javnih resursa nije tačna. Zbog toga, Srpska radikalna stranka, naravno, ne može da podrži ovaj Predlog budžeta.

Dame i gospodo, govoreći o reizboru gospodina Šabića nemoguće je zaobići dva ključna problema, koja se odnose na primenu samog Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Svakako, ta dva ključna problema određuju i status samog Poverenika. Zapravo, ta dva ključna problema pokazuju kako to izgleda u praksi kada se neko u javnosti zalaže za transparentnost  u radu, a sa druge strane na sve moguće načine pokušava u praksi da to ne sprovede.
Ta dva problema zapravo pokazuju iskrenost, odnosno neiskrenost Vlade u doslednom sprovođenju ovog zakona, Vlade koje se navodno zalaže, da ponovim još jednom, za transparentnost, a pri tome je u praksi opstruiše. Ta dva ključna problema su pre svega odbijanje Vlade da reaguje po rešenjima Poverenika i zastarelost prekršajnih postupaka.
Pre nekoliko dana, kada su se neki ljudi, kojima su uskraćene informacije od javnog značaja, požalili jednom službeniku jednog ministarstva, rečeno im je – ne brinite, gospodin Šabić će već pronaći načina da to reši. Da se zakon primenjuje, odnosno da ga Vlada poštuje, ne bi bilo ovakvih opaski i gospodin Šabić ne bi trebao da pronalazi zaobilazne puteve i načine kako da se zakon ispoštuje.
Rešenja Poverenika su obavezujuća, konačna i izvršna, što stoji u članu 28. Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja. Isti član takođe navodi da se u postupku administrativnog izvršenja rešenja Poverenika ne može izjaviti žalba koja se odnosi na izvršenje. Ako Poverenik ne može sprovesti svoje rešenje na način iz stava 2. tog člana, Vlada mu na njegov zahtev pruža pomoć u postupku administrativnog izvršenja tog rešenja, primenom mera iz svoje nadležnosti. Tu dolazimo do problema, odnosno do opstrukcije Vlade, koja se, kao što se pokazalo u praksi, više puta oglušila o ovaj član i nije odradila svoj deo posla.
Postoji na desetine rešenja koje organi nisu izvršili, a koje je Poverenik prosledio Vladi, koje je trebalo da obezbedi njihovo izvršenje. Uostalom, to navodi sam Poverenik u svom izveštaju za 2010. godinu. On tvrdi da je pomenuti problem bio prisutan u većoj meri do maja 2010. godine, nakon čega su usledile izmene zakona, i to nakon većeg broja razgovora sa predstavnicima nadležnih organa, uključujući i predsednika Vlade, pisanih inicijativa i javnog reagovanja.
Ovaj zakon bi zapravo mogao da bude primer upravo kako se zakoni selektivno primenjuju, odnosno da zakoni nisu za sve obavezujući. Upravo sama tvrdnja Poverenika da je zakon promenjen nakon reagovanja, odnosno razgovora sa predstavnicima nadležnih organa, sa premijerom, raznoraznim inicijativama, pokazuje i potvrđuje ovu činjenicu, jer da se zakon zaista sprovodio u svojoj punoj meri ne bi bilo potrebe da Poverenik ide okolo i ubeđuje one koji krše zakon da se zakon promeni i da zakon krene da se primenjuje.
Vlada je ta koja je Poverenika bila stavila u krajnje neprijatan položaj, odnosno nije li Vlada ta koja je tim svojim stavom i tim svojim nečinjenjem poslala jasnu poruku uprkos zakonu? Mi smo ti koji odlučujemo o svemu, pa i o tome u kojoj meri će se zakon sprovoditi. Ta ista vlada koja se navodno zalaže, da ponovim, za transparentnost rada državnih službi.
U javnosti je inače ovih dana, kao i u prethodnom periodu, bilo dosta polemike da će Vlada doneti akt kojim će urediti ovo pitanje, odnosno uredbu kojom će precizirati njeno postupanje. Međutim, još uvek ništa nije učinjeno na tom polju.
Ovaj problem je mogao biti izbegnut da je bilo više spremnosti Vlade da mnogo ranije predloži odgovarajuće izmene zakona, tvrdi Poverenik. Slažemo se u njegovoj oceni, ali samo delimično, jer je ključno pitanje zapravo koliko je Vlada spremna? Mi smatramo nedovoljno. Vlada i ostali državni organi procenjivaće i dalje šta je od javnog značaja i na osnovu njihove selektivne subjektivne procene odlučivati i pravu koje je propisano zakonom.
Primera u praksi je mnogo. Navešću samo nekoliko. Od decembra 2010. godine, novinar "Velike Srbije", Ivan Minić, kome je inače pre nekoliko dana izašla iz štampe knjiga "Pustošenje Srbije", koja zapravo predstavlja praktičnu primenu Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja, pokušava više od godinu dana da dođe do informacija koje bi ukazale na to kako se odvijala realizacija tzv. posla veka, odnosno konsolidacije zajedničkog srpsko-italijanskog preduzeća "Fijat automobili Srbija". Na adresu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja upućeno je niz pitanja koja se odnose na poštovanje preuzetih obaveza od strane "Fijat grupe" iz Torina i Republike Srbije, ali iz te institucije nema odgovora već više od godinu dana.
Prvo pitanje odnosilo se na sve budžetske rashode i subvencije u 2008, 2009. i 2010. godini, koje je naša država realizovala u Fasu. Postavljeno je pitanje – kada sve, koliko novca, na koji broj računa, kome, po kom osnovu je uplaćivano iz državne kase i niz drugih pitanja. Odgovori na prethodna pitanja međutim nisu stigli, tako da još uvek ostaju nedoumice i dileme koje bi trebale da otklone zapravo to ključno pitanje – koliko su građani i država dobili tim ugovorom, a koliko su izgubili?
Po svemu sudeći, pošto se te informacije i dalje kriju, odnosno ne dostavljaju se na uvid javnosti, one samo potvrđuju tu jednu činjenicu da je u pitanju bio prosto jedan predizborni posao i da će na kraju od njega najveće koristi imati zapravo "Fijat".
Takođe, sam Poverenik u svom izveštaju naveo je podatak da su se građani žalili i na rad pokrajinskih organa. Primer koji ću navesti savršeno oslikava da su nadležni pokrajinski organi dali sebi za pravo da procenjuju koje su informacije od javnog značaja, a koje ne. Naime, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine odbija da da informacije koje se odnose na izdavanje lokacijske dozvole za gradnju fabrike "Junidisk" u Kovačici, fabrike za preradu opasnog industrijskog otpada, između ostalog i azbesta na oko četiristo metara od prvih kuća.
Međutim, za pokrajinski sekretarijat zabrinutost stanovnika Kovačice za zdravlje, za posao, u pitanju je inače poljoprivedni kraj, nije bitna i tražene informacije nisu od javnog značaja. Ne može da u zahtevu o nekoliko hiljada građana odlučuje nekoliko službenika i čelnih ljudi pokrajinskog sekretarijata. Kakva je onda šansa građana, koji nemaju mogućnost da izvrše pritisak preko medija, da dobiju informacije od javnog značaja? Nikakva. Zbog toga, kada govorimo o ovoj temi, o instituciji Poverenika, o njegovom reizboru, važno je govoriti o ovim problemima.
Svi ćemo se složiti da je načinjen napredak u primeni ovog zakona, ali pre svega zahvaljujući samom Povereniku. Ali, pomak je učinjen, odnosno urađen do određenog nivoa, do tog nivoa do kog je procenila Vlada da treba da se ide, iako je zakon jasan. Dok se to ne promeni neće biti nikakvog govora o potpunoj primeni ovog zakona.
Takođe, kada govorimo o zastarelosti prekršajnih postupaka, važno je navesti neke podatke koje navodi i sam Poverenik, da je procenat onih koji su odgovarali za povredu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i dalje veoma mali. Služba Poverenika inače je dostavila spise za oko 2.000 slučajeva nadležnim ministarstvima, i to Ministarstvu kulture, od čega je u najvećem broju slučajeva nastupila zastarelost.
U toku su promene, odnosno pripreme izmene ovog zakona u kome se rok za pokretanje prekršajnog postupka produžava na pet godina. Mi smatramo da je to jedna dobra izmena, ali takođe očekujemo da se ovaj zakon što pre nađe pred poslanicima u ovom parlamentu kako bi o njemu raspravljali.
Na kraju, još jednom da podvučem da će Vlada na kraju biti ta koja će odlučiti u kojoj meri će se zakon poštovati. I da ponovim – zamerke na rad Poverenika nemamo, ali i te kako, još jednom podvlačimo, sudbina samog zakona a takođe i sudbina, odnosno koliko će sam poverenik uspeti da ispoštuje ovaj zakon, zavisi pre svega od Vlade, odnosno od onih koji opstruišu sprovođenje ovog zakona.

Dame i gospodo, želim da postavim pitanje premijeru. Želim da mi konkretno odgovorite - koji su to konkretni razlozi zbog kojih Vlada, poput vaših kolega iz drugih zemalja nije usvojila predlog zakona o kriznom tranzicionom oporezivanju stranih banaka koje posluju u našoj državi?
Naime, ovaj porez su usvojile Španija, pre toga je Mađarska, a pre nekoliko dana je usvojila to i Slovačka. Inače, da vas podsetim slovački Parlament je to jednoglasno usvojio. Slovačka Vlada očekuje da će od tog poreza godišnji priliv biti oko 83 miliona evra. Želim konkretno da mi odgovorite – zbog čega Vlada nije predložila ovakav zakon? Zbog čega Vlada štiti zapadne banke i zbog čega se Vlada odriče prihoda u visini od nekoliko desetina miliona evra?
Dok građani, privreda i sama država se suočavaju sa katastrofalnim ekonomskim problemima, banke su te koje u kriznim vremenima posluju pozitivno. Za prvih šest meseci 2011. godine 25 banaka koje posluju na tržištu Srbije ostvarilo je dobit od 17,8 milijardi dinara, što je za 17% više nego 2010. godine.
Takođe, želim da postavim još jedno pitanje – zašto Vlada kada se usvajao Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga nije tražila da se ovaj zakon retroaktivno primenjuje i zašto nije tražila da se bankama odrede veće kazne? Banke iz EU koje posluju u Srbiji, posluju sa najvećim kamatnim stopama. Kamatne stope u Srbiji su dvocifrene. Prosečna kamatna stopa u Srbiji je 12%, u Francuskoj 3%, recimo, a u Nemačkoj 8%.
Samo da vas podsetim, više od 100.000 građana ili svaki deseti dužnik u bankama ne može da izmiruje na vreme svoje obaveze po osnovu zaduživanja. Želim konkretno da mi odgovorite – čije interese ova Vlada štiti, da li štiti interese građana, da li štiti interese zapadnih banaka i da li štiti interese privrede i na koji način?

 Slažem se da je ovo vrlo kompleksna tema, ali niste mi objasnili, odnosno niste mi odgovorili na moje pitanje – da li Vlada namerava da uvede porez na ekstra profit zapadnih banaka? Znači, konkretno sam tražila. To su vaše kolege u drugim državama uradile.
Vaše kolege su, upravo najavljivanjem ovog poreza na neki način poslale signal i poruku bankama, da će uvesti taj porez ukoliko ne smanje kamatne stope. Znači, pitanje kamatnih stopa je vrlo kompleksno pitanje, ali s druge strane i Vlada i te kako može na njega da utiče. Međutim, to je pre svega jedno političko pitanje, a ne ekonomsko pitanje - koliko Vlada ima hrabrosti da se upusti u oporezivanje u zapadnih banaka?
Samo da vas podsetim na izjavu ministara finansija, recimo, Kanade, Južne Afrike, Britanije i Australije. Ta njihova izjava oslikava vaše ponašanje. Znači, oni su rekli - potrebna je politička hrabrost za globalni ekonomski oporavak, jer su najveće prepreke tom oporavku političke. Tako i najveće prepreke u ovoj državi za ekonomski oporavak Srbije su upravo političke, odnosno, nedostatak političke hrabrosti Vlade.
Takođe želim da vas podsetim, da nije tačno da referentna kamatna stopa treba da prati inflaciju, uzmite primer Velike Britanije, gde je referentna kamatna stopa manja od inflacije.

 Sigurna sam da stručna javnost ne bi imala ništa protiv, čak bi naprotiv, u uslovima ogromnog budžetskog deficita rekla - samo napred, bravo Vlada, slobodno oporezujte banke, jer ipak nekoliko desetina miliona evra nije mnogo.
Međutim, vi ste i danas izbegli konkretan odgovor. Kao što sam vas pitala za vreme rasprave o rebalansu budžeta, kojim kriterijumom se Vlada rukovodi kad je Fond za razvoj odobrio sedam miliona evra kredita "Delata agraru" sa kamatnom stopom od 2,5 do 4,5%? Znači, to je zaista kamatna stopa koju u ovoj državi dobijaju samo privilegovana preduzeća i to preduzeća gospodina Miškovića, koji kao što možemo da vidim danas, ponovo izbegava plaćanje poreza. Odnosno, država ništa ne radi po tom pitanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, rebalans budžeta u ovom obliku u kome je danas pred nama pre svega oslikava katastrofalnu ekonomsku politiku koja se vodi poslednjih godina u Srbiji. Ono što zabrinjava je činjenica je da ni ovaj rebalans budžeta ne predstavlja nikakav zaokret po tom pitanju. Kao i ranije što se to dešavalo, najvažniji razlog za donošenja rebalansa budžeta se spominje dogovor sa MMF. Prema tom istom dogovoru, na koji je premijer Cvetković, kako je rekao, imao zadovoljstvo da nas podseti, deficit u ovoj godini biće povećan sa prvobitno planiranih 4,1% bruto domaćeg proizvoda, na čak 4,5%. Zaista, gospodine Cvetkoviću, ne možemo da budemo zadovoljni i zaista ne vidimo koje je to zadovoljstvo da nas podsećate na takav jedan sporazum koji povećava deficit.
Hvalite se smanjenjem javne potrošnje, a budžetski deficit ipak raste. Šta se finansira deficitom? Kažete – deficit predstavlja oruđe koje sve vlade primenjuju kada dođe do krize. Da li ste želeli da kažete da se deficitom možda finansira privredni rast? Pa, privredni rast se smanjuje i upravo je to jedan od razloga za smanjenja priliva novca u budžetu. To vi tvrdite.
Šta se finansira deficitom? Deficitom se, pre svega, finansiraju dospele obaveze po osnovu ranijih kreditnih zaduživanja. Sa druge strane, za pokrivanje tog istog deficita uzimaju se skupi krediti. Poslednje u nizu bilo je emitovanje evro obveznica od milijardu dolara uz kamatnu stopu od 7,5% i tako u krug. Ima li tome kraja, odnosno dokle budžet može da izdrži dodatna zaduživanja?
Ako se pogleda član 3. Predloga zakona o izmenama budžeta, spisak kredita koje je Vlada uzimala zaista je impozantan, a kamate neverovatne. Možemo li mi da govorimo o štedljivoj vladi, ako se pojedine kamatne stope kreću iznad 8%, 8,5%? Možemo li mi da govorimo da je u pitanju odgovorna vlada? Ne. Možemo li mi u ovom slučaju da govorimo da je u pitanju socijalno odgovorna vlada? Takođe ne, jer uzimanje kredita pod takvim uslovima, sa takvim kamatnim stopama, znači smanjivanje prostora za ostala davanja iz budžeta. U uspehu koji se ogleda u smanjenju udela javne potrošnje mogli bi da govorimo jedino ukoliko bi došlo do porasta prihoda, što ovde nije slučaj.
Zaista, Vlada ima veliki problem da objasni kakvu korist imaju građani Srbije od povećanja budžetskog deficita, ako je svima dobro poznata činjenica da manjak u državnoj kasi zapravo plaćaju na kraju građani Srbije.
Vlada je još jednom propustila šansu da promeni situaciju, da načini zaokret. Međutim, to nije ništa novo. O tim propuštenim šansama govorimo posle svakog budžeta, posle svakog rebalansa budžeta. U nedostatku političke hrabrosti, Vlada se drži već svog sigurnog terena koji je trasirao MMF.
Rebalans budžeta ne donosi program pomoći posebno privredi. Doduše, gospodine Cvetkoviću, vi ste o tome govorili u svom uvodnom izlaganju, ali o nečemu čega će biti u budućnosti. Kada? Ne znamo. Kada smo slušali premijera Cvetkovića na trenutak se stekao utisak da nije u pitanju Vlada koja se nalazi na kraju svog mandata, već pre svega Vlada na početku mandata, koja je odlučna da se uhvati u koštac sa svim problemima koji muče ovdašnju privredu i društvo.
Međutim, ova Vlada je na kraju mandata. Ovo je Vlada koja je za četiri godine propustila šansu da smanji broj nezaposlenih, da ojača domaću privredu, da poboljša konkurentnost na ovdašnjem tržištu.
Najavljujete podršku izvoznim segmentima srpske privrede, obezbeđenje povoljnih kreditnih linija privredi, dok sa druge strane ta ista Vlada ne rešava problem ogromnog dugovanja države prema privredi. Šta reći o Vladi koja ne izmiruje svoja dugovanja, ali zato pomaže moćna i velika privilegovana preduzeća? Nije li u pitanju čista diskriminacija? Navešću samo nekoliko primera iz prakse. Preko Fonda za razvoj parama poreskih obveznika, parama osiromašenih građana Srbije, finansijski se pomaže, recimo, "Delta agrar" Miroslava Miškovića. Na osnovu podataka do kojih je došao naš kolega Ivan Minić u poslednje dve godine Republički fond za razvoj je "Delta agraru" odobrio četiri povoljna kredita u vrednosti od oko sedam miliona evra, sa kamatnom stopom koju mnogi priželjkuju u ovoj državi, ali nažalost za njih je nedostupna, od 2,5% do 4,5%.
Međutim, nije samo Fond za razvoj Republike Srbije taj koji je pomagao ovom preduzeću, već je to činila i državna Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza. Iz dokumentacije Uprave za trezor, pošto Agencija nije želela da nam ustupi dokumentaciju, jasno se vidi da je Agencija u protekle dve godine na račun preduzeća "Delta agrar" uplatila oko 3,5 miliona evra. Nakon ovoga možemo da se složimo da niko ne može da kaže da država nije pomagala domaću privredu. Međutim, postavlja se pitanje – kome je ona pomagala? Pomagala je odabranim i privilegovanim preduzećima, a da pri tome, da vas podsetim samo na jedan segment, na malinare, recimo oni protestuju nekoliko meseci, tražeći veću otkupnu cenu.
Možda bi upravo Fond i Agencija bili dobri pokazatelji zbog čega treba ukinuti ove paralelne državne organe, pošto već obavljaju posao koji je u nadležnosti resornih ministara, a možda baš tu leži ušteda. Tu leži novac koji je preko potreban privredi.
Međutim, želimo da se osvrnemo na još jedan segment. Šta reći o Vladi, o njenoj politici, ako većina građana Srbije jedva preživljava, a ona osmišljava razne programe pomoći tom osiromašenom stanovništvu, a pri tome najveću korist od tih programa imaju strane banke. Naravno, strane banke su negovane od ovog režima i na ovaj prostor su privučene uništavanjem, odnosno zatvaranjem većine srpskih banaka.
Ako se Vlada već odlučila za subvencionisane stambene kredite, što nije donela odluku da se ti krediti plasiraju isključivo preko domaćih banaka, pa tako da pomogne malo i domaće banke? Međutim, ne.
Takođe, ministar Dulić je, recimo, krajem 2010. godine izjavio da će u Srbiju vrlo brzo doći strani investitori koji su spremni da ponude kvalitetne stanove po istim cenama po kojima ih nudi država. On je tada rekao – oni traže brzo izdavanje dozvola i siguran sam da za tako velike investitore lokalne samouprave to mogu da garantuju. Što se niko u Vladi nije založio za domaća preduzeća? Zašto oni ne mogu brzo da dobiju dozvole? Ne, u pitanju je jedna diskriminatorska politika prema domaćim firmama.
Istinsko povećanje standarda ne može imati uporište u veštački podgrejanoj potrošnji, nego isključivo u investicijama i otvaranju novih randih mesta. Zašto ovoj Vladi nije u interesu da štiti domaću proizvodnju, domaću privredu, poljoprivredu? Ukidanjem carina, odnosno primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma ova država je izgubila nekoliko stotina miliona evra, samo u ovoj godini po osnovu carina oko 130 miliona. Dalje urušavanje naše poljoprivrede se tek očekuje.
Takođe, treba očekivati urušavanje poljoprivrede i na osnovu CEFTA sporazuma. Iduće godine ovaj uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Hrvatske po osnovu CEFTA sporazuma će biti oslobođen carina. Uostalom, to je učinjeno sa drugim članicama CEFTA. Prosto, država gubi, a naši domaći proizvođači, odnosno domaća proizvodnja se izlažu jednoj krajnje nelojalnoj konkurenciji.
Kada kažete – pomoći ćete privredu, postavlja se pitanje koju privredu? Srpsku privredu sigurno ne. Kada kažete – pomoći ćemo srpsku poljoprivredu, agrar. Koju poljoprivredu? Da li poljoprivredu EU? Kada kažete – pomoći ćete stanovništvu. Kom stanovništvu? Da li stanovništvu države Srbije.
To su neki od razloga, a moje kolege će govoriti i o drugima, zbog kojih SRS nikako ne može da podrži ovaj rebalans budžeta.

Dame i gospodo, poslanička grupa SRS, tokom današnje rasprave ukazaće na nekoliko činjenica zbog kojih neće podržati odluke koje su danas na dnevnom redu.
Iako su u pitanju samo dve odluke, jedna o naknadi za rad u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, a druga odluka se odnosi na naknadu za predsednika i članove Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, smatramo da je u pitanju vrlo važna oblast, bar bi tako trebalo da je i za državu, kao što je i za nas, a to je obrazovanje i da tome treba i te kako posvetiti pažnju. Pomenuta tema takođe otvara nekoliko veoma važnih pitanja, pitanje visine novčanih nadoknada je mnogo kompleksnija od pitanja da li se mi slažemo da visina novčanih nadoknada za predsednike saveta i komisije iznosi 1,8 prosečnih plata zaposlenih u Srbiji, odnosno 1,5 prosečnih plata za članove saveta i članove komisije.
Ukazaćemo zašto smatramo da je to mnogo kompleksnije pitanje. Prvo, visoko obrazovanje za jednu državu je veoma važna oblast. Već duže vreme kao i u drugim oblastima tako i u ovoj oblasti vidljivi su znaci krize kao posledica sveopšte društvene i ekonomske situacije u zemlji. Procenat u budžetu izdvojen za obrazovanje, a samim tim i za visoko obrazovanje je veoma mali. Učešće visokog obrazovanja u budžetu se iz godine u godinu, pre svega pod pritiscima MMF, smanjuje. Učešće visokog obrazovanja u budžetskim rashodima 2009. godine je iznosilo 2,38%, što je bilo za 14,7% manje nego u 2008. godini.
U 2010. godini ono je bilo još manje, iznosilo je svega 2,12% isto kao i 2006. godine. Međutim, 2011. godine je taj trend nastavljen i ono iznosi svega 1,87% što iznosi 0,60% BDP. Obrazovanje je veoma značajno, ako ne i najznačajnija komponenta razvoja jedne zemlje. Investiranjem u obrazovanje zemlja ulaže znanje, a samim tim i u budućnost i u razvoj. Mala budžetska izdvajanja mogli bi da budu i neki od razloga zbog kojih se obrazovanje danas nalazi u ovoj situaciji u kojoj se nalazi.
Da krenemo redom. Ulazeći u raspravu o pomenutim nadoknadama prvo moramo da razmotrimo nekoliko stvari. Da li su nam na raspolaganju sve potrebne informacije na osnovu kojih bi mogli da donesemo odluku? Ne. Na osnovu mi čega možemo da utvrdimo da li je u pitanju adekvatna nadoknada za predsednike i članove saveta i komisije. Logično bi bilo možda da pred sobom izveštaj o njihovom radu, međutim mi ga nismo dobili. To što je u pitanju zakonska obaveza Skupštine, nikako ne osporava naše navedene dileme. Takođe u obrazloženju odluka navodi se da je neophodno njihovo usvajanje zbog značaja nadležnosti saveta i komisije, kao i odgovornosti koje imaju članovi u sprovođenju procesa obrazovanja i kvaliteta.
Postavlja se pitanje, ako je to već toliko značajan njihov rad, zbog čega se odluke tek danas nalaze na dnevnom redu Skupštine, odnosno zbog čega se sa njima kasni nekoliko godina? Kako smo mogli da vidimo iz izveštaja državnog revizora za 2009. godinu nadoknade za članove oba tela isplaćene su rešenjima ministarstva, odnosno ministra prosvete, pri čemu su prekršena dva zakona, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o visokom obrazovanju. Po tim zakonima članovi oba tela imaju pravo na nadoknadu u visini koju odredi Narodna skupština.
Ministar se tada pozvao na mišljenje Ministarstva finansija, koje je dopisom obavestilo Ministarstvo prosvete da je Vlada donela, odnosno sastavila predlog odluke o visini nadoknada, kako za članove saveta, tako i za članove komisije. Nadoknada je utvrđena u iznosu od 70% za predsednika, potpredsednika u iznosu od 60% i 55% za članove, odnosno toliko je procentualno od neto osnovice plate sekretara ministarstva. Ministarstvo i Vlada su se očigledno snašli i kršeći zakon doneli ove odluke. Da li je neko zbog toga snosio odgovornost? Kakvu poruku je Vlada time poslala građanima Srbije, odnosno da li je time poslala poruku da su državne institucije izuzete iz zakona, odnosno da one ne moraju da poštuju zakon? Šta ih sprečava da tako nastave i dalje? Zbog čega im je sada odjednom potrebna da Skupština donese odluku, ako su zakoni godinama kršeni? Čiji je to propust.
U izveštaju revizora se takođe navodi da je Ministarstvo prosvete uputilo molbu Skupštini 2007. i 2010. godine da se usvoji, odnosno donese odluka o visini nadoknada. Zašto se to nikada nije našlo do sada na dnevnom redu? Neverovatna je činjenica da se sa ovom odlukom kasni nekoliko godina? Takođe, kada razmatramo ove odluke postavlja se pitanje da li su nacionalni savet i komisija opravdale svoj rad, odnosno svoje postojanje?
Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta je osnovana od strane Nacionalnog saveta, kao što svi znamo za visoko obrazovanje sa zadatkom da vrši akreditaciju i kontrolu kvaliteta institucija visokog obrazovanja i vrednovanja studijskih programa. Prema Zakonu o visokom obrazovanju komisija je odgovorna za organizovanje i nadgledanje sistema provere kvaliteta za sve ustanove visokog obrazovanja i sve ustanove moraju da prođu proces akreditacije. To je činjenica i mi, naravno, to ne osporavamo.
Takođe u Zakonu o visokom obrazovanju komisija ima 15 članova, Nacionalni savet ima 21 člana, odnosno broj članova je povećan a 26 na 21 član, što
smatramo da je zaista mnogo ljudi, da i komisija i nacionalni savet, zaista imaju mnogo članova. Naravno nije nam sada namera nikako da osporavamo neophodnost postojanja procesa akreditacije visokoškolskih ustanova, ali pre svega želimo da postavimo pitanje, da li je taj proces sproveden na adekvatan način, odnosno da li je taj rad bio moguć da se organizuje i po nekom drugom modelu. Smatramo da je pre svega trebalo da bude u nadležnosti resornog ministarstva, koje ima veliki broj zaposlenih. Međutim, umesto toga imamo jednu apsurdnu situaciju, znači, pored toga što komisija i Nacionalni savet imaju zaista veliki broj članova, komisija dodatno angažuje po ugovoru spoljne saradnike.
Postavlja se pitanje, ukoliko gotovo svako ministarstvo ima niz pratećih tela, agencija, uprava koje obavljaju i nadležna ministarstva, znači postavlja se pitanje, koja je svrha postojanja i samih ministarstava i možemo da postavimo pitanje koja je svrha postojanja ovih agencija, tela, uprava. Stav SRS po ovom pitanju je jasan i mi ga u ovom parlamentu vrlo često ponavljamo. Smatramo da ne postoje nikakvi opravdani razlozi za postojanje ovih tela, odnosno da je njihov posao već u ingerenciji ministarstava. Postavlja se pitanje, može li se jedna uprava da efikasno funkcioniše kod razvodnjavanja poslova, dupliranje poslova, dupliranje funkcije u neprecizno određenom sistemu odgovornosti, komunikacije, podele poslova. Na taj način, zaista dobijamo jednu preglomaznu upravu čiji teret ne bi mogli da podnesu ni budžeti mnogo razvijenih zemalja ali pre svega dobijamo jednu ne efikasnu upravu. Naravno, na kraju ispaštaju građani Srbije.
Da vi ćete reći da komisiju čine profesori univerziteta, stručni ljudi. Sada ovom prilikom neću da ulazim u raspravu o tome ko su članovi Nacionalnog saveta ili komisije, o tome će više govoriti moje kolege. Prosto, želim da postavim pitanje kako je to moguće da pored toliko broja zaposlenih u resornom ministarstvu, da komisija po ugovoru angažuje dodatne ljude. Da je to tako, mogli smo da vidimo iz izveštaja komisije za 2010. godinu.
Naime, u delu izveštaja koji se odnosi na saradnju sa Ministarstvom prosvete, komisija kaže da je saradnja sa Ministarstvom prosvete bila u skladu sa zakonom, međutim, zbog broja ljudi iz Ministarstva prosvete koji su stavljeni na raspolaganju komisije, koja je smanjena sa šest ljudi na dva čoveka, komisija je morala da angažuje ukupno četiri osobe po ugovoru. Takođe, se navodi da su ovi službenici vrlo savesno obavljali svoj posao, međutim mi ne znamo kako su posao obavljali, pošto iz ovog izveštaja mi to ne možemo da zaključimo.
Znači, postavlja se pitanje da li je moguće da ministarstvo nema na raspolaganju četiri službenika koji bi bili angažovani na ovom poslu ili je već u pitanju oproban recept gde se ogroman novac troši na usluge po ugovoru, specijalizovane usluge i niz drugih stvari. U pitanju je krajnje nemar i jedno ne domaćinsko poslovanje.
Takođe, želimo da postavimo pitanje koliko je takvih ugovora bilo u tekućoj godini. Odnosno, da li je bilo još takvih angažovanja spoljnih saradnika. Želim takođe da skrenem pažnju na sam naslov tog dela izveštaja. Znači, saradnja sa Ministarstvom prosvete. Taj naslov prosto upućuje kao da se radi o potpuno različitim telima koje se u opšte ne bave sličnim poslom, odnosno istim poslom i koji nemaju gotovo nikakvih dodirnih tačaka.
Ukoliko već raspravljamo o platama članova i predsednika, onda se postavlja pitanje, zbog čega mi nemamo nikakav izveštaj. Zašto nije podnet izveštaj da mi vidimo šta su oni do sada uradili. Na sajtu, recimo komisije može da se pronađe izveštaj, međutim on je vrlo štur, svega nekoliko stranica i on pre podseća na neku belešku sa nekog sastanka nego na ozbiljan izveštaj jedne institucije, jednog tela koji obavlja vrlo odgovoran posao, barem tako tvrde nadležni u ministarstvu.
I sada se očekuje da danas raspravljamo, o ovom pitanju a, da nismo dobili sve potrebne informacije. Pre svega u omom parlamentu ako se ne varam i predstavnici Vlade ili većina poslanika su se zalagali da radi javnih institucija tela itd, treba da bude transparentan. Danas raspravljamo odlukama kojima se određuju nadoknade, a da pred sobom, znači da ponovim nemamo izveštaj o njihovom radu. Znači, postoji niz drugih propusta, zbog kojih mi ne možemo da podržimo ove odluke.
Takođe, ukoliko već raspravljamo o nadoknadama, zar ne bi bilo logično da pred sobom imamo, ne samo izveštaj za prošlu godinu, možda i izveštaj o šestomesečnom radu u tekućoj godini.
Da se vrati na gore navedenu tvrdnju o tome da dupliranje poslova može da stvori velike probleme, odnosno haos od koga najviše ispaštaju građani.
Prošle godine smo samo nekoliko dana pre prvog upisnog roka, studenti nisu mogli da dobiju precizne informacije da li će biti odobren upis na studije koje su dobile akt upozorenja.
Naime, kao što znate tokom akreditacije, komisija izriče aktove upozorenja, koje upozoravaju, odnosno daju vremena visokoškolskim ustanovama da otklone eventualne nedostatke.
Imali smo situaciju da studenti nekoliko dana pre upisnog roka nisu imali precizan odgovor, odnosno precizne informacije da li mogu da se upiše na ove studije ili ne.
Komisija je tada čak predlagala da studenti ukoliko se upišu na te programe studije, da oni moraju da snose rizik, pošto one možda nikada neće dobiti akreditaciju.
Treba se podsetiti da je pre prošle godine ministarstvo jednokratnom odlukom upravo odobrilo upis na te studije.
Znači, previše konfuzna situacija. Kome student da veruje? Kome da se obrati u potrazi za validnom informacijom? Šta je u čijoj nadležnosti? Ako je ministarstvo uprkos komisiji odobrilo pitanje, koja je svrha komisije?
Takođe, imali smo situaciju da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje preinačio neke odluke komisije. Savet je, kao što znamo nadređeni akreditacionoj komisiji i on rešava o žalbama koje im podnose visoko-školske ustanove na odluke komisije.
Govoreći o tome, za jedan nedeljnik, predsednik Nacionalnog saveta je tada izjavio da, kada su uvažavali žalbe koje su neke strukovne škole podnele na odluke komisije za akreditaciju, oni nisu to učinili zbog toga što su smatrali da je komisija načinila greške i da smatraju da komisija u svom radu nije grešila, već da su to bili različiti pogledi na situaciju.
Znači, imamo ministarstvo, imamo komisiju, imamo savet i imamo različite poglede na situacije, koje se bave istim poslom, odnosno u čijoj ingirenciji je ista oblast. Kako je to moguće? Navodi se zaključak, da nisu u pitanju samo različiti poglede na situacije, nego da tu postoji i nešto više od toga.
Zaista, niz stvari, niz propusta.
Uostalom, kao nedovoljni rezultati i reforme visokog obrazovanja, najčešće se navodi nedoslednost u primeni akreditovanih, odnosno pravila studija. O tome će nešto više da govore moje kolege.
Mi smatramo, dokle god ne bude usvojena strategija visokog obrazovanja kojom bi jasno bili definisani ciljevi koje želimo da postignemo na ovom polju i u ovoj oblasti, i načinima kako da do njih stignemo bavićemo se sporednim stvarima koje treba da dođu nakon toga.
Znači, niko ne spori da je vrlo važno kakvi su uslovi studiranja, koliko stolica ima jedna učionica, koliko kompijutera, kakva je veličina učionice, jer oni definitivno mnogo znače za kvalitet studiranja. To je nešto što dolazi posle.
Prvo je bitno usvojiti vrlo važnu strategiju za razvoj visokog obrazovanja. Dokle to god ne bude, mi ćemo kao i u druge stvari kada su u pitanju, prosto da obrnemo stvari i da se bavimo stvarima na početku, i ako su one trebale da dođu tek na kraju.
To su neki od razloga, naravno, o drugim razlozima će da govore moje kolege, zbog kojih mi danas ne možemo da podržimo ove odluke koje se nalaze na dnevnom redu.

Vaše tvrdnje ne mogu nikako da ospore moje pitanje, jer moje pitanje je bilo, zašto mi danas nemamo izveštaj o radu, pošto je taj izveštaj bio na matičnom odboru, a on je bio zato što su tražili članovi Odbora, a ne zato što su članovi Komisije i Nacionalnog saveta to smatrali da je to njihova obaveza.
Moje pitanje je, zašto svaki poslanik u ovom parlamentu, uz odluku nije dobio i izveštaj o njihovom radu?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jankoviću, pred nama se nalazi Izveštaj u kome nisu jasno definisani pre svega postupci i mere koje vi kao Zaštitnik građana preduzimate kada uočite neki problem odnosno šta predlažete, na koji način da se ti problemi otklone.
Slažem se sa mojim kolegama, Izveštaj je dosta uopošten. Mogao je da bude i konkretniji, ne previše kritičan. Nedostaje mu niz tih kritičkih osvrta i predloga kako da se neke stvari poprave.
Kao što možemo da vidimo, zaista ste se upustili i dotakli nekih veoma važnih pitanja i problema, međutim čitajući Izveštaj stiče se utisak da negde niste otišli do kraja. Pitanje je zašto je to tako, da li je tu u pitanju nedostatak hrabrosti, da li su tu politički pritisci, ali vi već znate ili pak nešto treće.
Slažemo se sa vama da građani imaju pravo na dobru upravu. Uprkos vašoj analizi i vašim zapažanjima, čini nam se da je Izveštaj koji se odnosi na ovaj segment ipak mogao da bude dosta kritičniji i da sadrži niz konkretnih primera jer, složićete se, ima ih zaista vrlo mnogo. Smatrate da organi javne uprave ne samo da treba da svaki postupak koji se tiče obaveza, prava i na zakonu zasnovanih interesa građana vode formalno i ispravno i suštinski pravično, transparentno, efikasno, tu se slažemo sa vama, međutim postavlja se pitanje šta da se radi kada se sve to ne poštuje odnosno koliko su vama ruke vezane i koliko se ozbiljno shvataju vaše preporuke?
Zaista su pobrojane sve osobine koje bi trebalo da karakterišu jednu dobru upravu, međutim i vi i mi mogli bi da se složimo da većina tih osobina ostaje samo na papiru i da ih u praksi ima vrlo malo. Postavlja se pitanje šta se dešava kada građanima neko uskrati pravo koje bi trebalo da personifikuje rad jedne uprave. Znate, nisu svi u ovoj zemlji pravnici, nisu svi vični tumačenju razno raznih odredaba zakona na koje se pozivaju uprave, uskraćujući građanima kroz taj način neko pravo da bi građani mogli na pravi način to da protumače i da vide da uprava nije u pravu i da dalje insistiraju na ostvarenju svog prava.
Navešću vam samo jedan primer na kome ću da pokažem na koji način organi uprave krše prava građana. To se tiče onog dela koji se odnosi na njihovu transparentnost.
Naime, uprkos Zakonu o dostupnosti informacije od javnog značaja, državne institucije se vrlo često oglašavaju o ovaj zakon. Navešću jedan primer, novinar "Velike Srbije" Ivan Ninić, se tako obratio Agenciji za lekove, da mu se dostave informacije i podaci iz različitih oblasti rada i delatnosti Agencije. Međutim, Agencija se žalila redakciji, samom gospodinu Niniću, jer on nije naveo razloge za traženje informacija, slušajte, niti kako će ih upotrebi, iako to Zakon ne nalaže. Gospodin Ninić to zna, tako da za njega to nije bio problem, ali postoje ljudi koji to ne znaju, a složićete se, ovaj primer nije usamljen. Da li to znači da onda, uprkos Zakonu, ako nekome ne odgovara razlog zbog kota se traže informacije, te informacije neće ni stići? Znači, o transparentnosti i tim drugim karakteristikama, sličnim karakteristikama koje bi trebalo da ima jedna dobra državna uprava, to je vrlo diskutabilno.
Tvrdite da je pravo na dobro upravu uneto u pravni sistem EU, kao osnovno pravo njenih građana, ali da u Republici Srbiji još nije priznato kao takvo. Slažemo se. Međutim, Republika Srbija ne treba da to radi zbog EU, već zbog sebe, zbog svojih građana. Međutim, to je prosto postao jedan uopšten obrazac ponašanja u većini zakona koji se usvajaju u ovom parlamentu. U razlozima za njihovo donošenje, upravo se navodi kao razlog, usklađivanje sa propisima EU. Znači, radi se mehanički, ne sagledavaju se stvari na adekvatan način i na taj način ne rešavaju se ni problemi.
Osvrnuću se takođe na izveštaj koji se tiče zaštite prava nacionalnih manjina. Srpska radikalna stranka je još kod donošenja Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina ukazivala da će glavni problem nastati tokom njegove primene u praksi. Uostalom, slične stavove smo mogli da čujemo i od samih predstavnika državnih organa, koji su tvrdili da će oni u potpunosti zaživeti tek za nekoliko godina.
Na pitanja – kako će koja odredba da se primenjuje u praksi? Dobijali smo odgovor – videćemo to u praksi. Videćemo to kada protekne izvesno vreme. Vi u izveštaju navodite nešto slično. Citiram, iako je suština kulturne autonomije nacionalnih manjina definisana Ustavom i posebnim zakonima, Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, organi državne uprave, koji bi trebalo da obezbede ostvarivanje ovih prava, nisu uspostavili odgovarajuće načine kako bi se to u svakodnevnom životu, u različitim uslovima primenilo.
Upravo to što smo mi tvrdili mnogo ranije. Znači, zakon je jedno, a njegova primena u praksi, nešto sasvim drugo. Tada smo tvrdili da su savetima data prevelika ovlašćenja koja sa sobom nose, naravno, i veće odgovornosti, koje saveti neće biti u stanju da isprate. Upozoravali smo da se na taj način vrši getoizacija nacionalnih manjina, odnosno da se država, donošenjem Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina ponela tako, kao da je sa sebe skinula veliki teret i prepustila savetima da se, uglavnom, samo oni bave problemima nacionalnih manjina. Imate zakon, pa vi vidite šta vam je činiti. Jedno je zakon na papiru, drugo njegova primena u praksi. Uostalom, to donekle potvrđuje i ovaj izveštaj. Vi, isto kao i mi, znate da je to nemoguće bez aktivne uloge države.
Ukazivali smo na manjak stručnog kadra u školama koja bi deci predavala na maternjem jeziku. Država je ta koja treba da se aktivno uključi u prevazilaženje ovog problema. Nisu problemi manjina samo očuvanje tradicije, kulture, istorije, a na ovom polju se zaista mnogo uradilo, već i niz suštinskih životnih problema koje muče i većinski srpski narod. Znate, i Slovaci, Mađari, Rumuni i drugi, svima njima je vrlo važno da se njihova deca školuju na maternjem jeziku. Međutim, katastrofalna ekonomska situacija u zemlji je takva, te im je to pravo praktično uskraćeno, uostalom, kao i većinskom srpskom narodu. Školovanje je postalo privilegija bogatih.
Utvrdili ste da većina organa državne uprave i javnih službi ne primenjuje propise, ne planira mere u vezi povećanja zaposlenosti pripadnika nacionalnih manjina i ne vodi evidenciju o nacionalnoj strukturi zaposlenih, između ostalog, i zbog toga što nisu razvijene upotrebne administrativne procedure.
Upozoravali smo da će do toga doći, kao što smo upozoravali da će doći do politizacije nacionalnih saveta. Nažalost, to se i obistinilo. Ukazivali smo i na neusklađenost sa drugim zakonskim propisima, tako da bi mogli da se složimo sa vašom konstatacijom navedenom u izveštaju,da je nepotpuno sprovođenje i neusklađenost pojedinih zakona sa osnovnim zakonima zaista veliki problem.
Međutim, postavlja se pitanje – koji ste korak preduzeli nakon što ste utvrdili te činjenice? Da li su državne institucije ispoštovale neku vašu preporuku? Nije dovoljno samo konstatovati nepravilnosti, već i pronaći mehanizme kako da se oni isprave. Uložiti snagu i energiju da se predložene mere sprovode u praksi. U protivnom, ovo će biti samo jedan putokaz za put kojim državni organi treba da se kreću, ali oni to i ne moraju ukoliko ne žele. Prosto, ne postoji mehanizam, ili možda postoji, ali se on ne primenjuje na adekvatan način.
Volela bih da smo čuli više ideja kako da se otklone te nepravilnosti. Ovako, biće ovo još, a ja to nikako, a mislim da i niko u ovoj sali, ne bi voleli da ovo bude još jedan izveštaj u nizu koji će ubrzo, kada se okonča rasprava u ovom parlamentu, biti zaboravljen i odložen na neku policu.
Na kraju, želela bih da vam postavim jedno pitanje. Kako bi reagovali kada bi vam se obratila grupa građana, tvrdeći i potkrepljujući svoje tvrdnje dokumentacijom, da im se ugrožavaju neka prava, tako što je neko odlučio da se u blizini njihovih kuća izgradi fabrika za preradu otpada sa svojstvima opasnih materija, u blizini njihovih kuća, usred plodnih oranica, tako što će ljudi koji se bave poljoprivrednom biti onemogućeni da se bave svojim radom? Postavlja se pitanje – ko će da kupuje proizvode sa njihovih njiva, ukoliko se njive nalaze u neposrednoj blizini fabrika?
Da li vi kao Zaštitnik građana možete da dajete savet tim građanima, koji tvrde, a imaju i dokumentaciju, da će izgradnjom takve jedne fabrike, u pitanju je Kovačica, biti ugrožena njihova prava? Toliko.

Dame i gospodo, kada je reč o izmenama Zakona o porezu na dohodak građana složiću se sa mojim kolegama da su zaista u pitanju vrlo male, pre svega tehničke promene. Iako je porez na dohodak građana vrlo značajan segment politike javnih prihoda koji se reflektuje na mnoge druge segmente, pre svega ekonomsku efikasnost, tržište rada, konkurentnost i niz drugih stvari.
Ako pođemo od činjenice da porez na dohodak građana učestvuje u strukturi javnih prihoda koji su povezani u vezi sa ekonomskim, socijalnim i drugim faktorima u jednoj nacionalnoj privredi onda zaista moramo da konstatujemo i izrazimo žaljenje što je Vlada propustila još jednu priliku da način i korak ka reformama ovog segmenta. Reforme poreza na dohodak građana očigledno biće još dugo vremena, bar za ovu vladu, tema koja će da se zaobilazi. Pre svega, govoreći o ovom predlogu zakona, mogli da kažemo i govorimo o tome šta je to vlada propustila da uradi u nedostatku volje i političke hrabrosti.
Oslanjajući se na samo jedan primer i ovog predloga zakona, o njemu je govorio i ministar Đelić, a govorio je i moj kolega Stevanović. Naime, ministar Đelić je rekao da se država umesto da prihoduje, ona se odlučila da daje podsticaje poljoprivredi, a što nije tačno, što je u neku ruku i smešno. Naime, i ovim izmenama oslobađanje poljoprivrednika, poreza na katastarski prihod za 2012. godinu, kao što je to učinjeno i u periodu od 2004. do 2011. godine, prezentuju se kao značajan podsticaj za ulaganje u poljoprivredu. Sasvim pogrešno. To će vam potvrditi svi poljoprivredni proizvođači, jer ova stavka u ukupnom porezu jednog poljoprivrednika je najmanja. Uostalom, to priznaje i sam predlagač zakona koji kaže da je učešće ovog prihoda u ukupnoj strukturi prihoda budžeta vrlo mala, odnosno zanemarljiva.
Tako, na primer, poljoprivredni proizvođač koji poseduje oko 30 ha na ovu stavku izdvaja svega dve, tri hiljade dinara, dok na stavku nadoknade za navodnjavanje i odvodnjavanje odlazi čak oko 80% ukupnih izdataka. Zbog toga ovo nikako ne može da se nazove podsticajem za poljoprivredu i nikako ne bi mogli da se složimo sa konstatacijom koju je izneo ministar Đelić, tvrdeći da će ovo biti podsticaj koji će omogućiti poljoprivrednim proizvođačima da na tržište plasiraju kvalitetne proizvode. Potrebno je mnogo više od ovog, a složićete se, ušteda od dve, tri hiljade dinara nije dovoljna.
Kad je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama, moramo da konstatujemo da visina pojedinih taksi i dalje je ostala ista, nepromenjena, odnosno da ona se drastično odražava na i onako nizak standard građana. Možda smo upravo ovim izmenama očekivali da će vlada napraviti korak ka njihovom smanjenju, a pogotovo zbog teške ekonomske situacije u kojoj danas žive gotovo svi građani Srbije. Međutim, to se nije desilo. Doduše, ima jedan izuzetak koji se odnosi na naknadni upis u matične knjige rođenih, koji se oslobađa plaćanja taksi. Postavlja se pitanje, da nije u pitanju Dekada Roma da li bi se Vlada odlučila na ovaj korak. Pre svega, postavlja se pitanje zašto se odlučila pre svega tek sad na takav jedan korak.
Kao što vidimo, ovim zakonom uveden je veliki broj taksi koje do sad nisu postojale. Neke takse opravdano zbog usklađivanja sa drugim zakonskim propisima. Međutim, neke su se tu našle i neopravdano. Takođe, evidentna je njihova neusaglašenost, pošto ih predlažu različita ministarstva. Da vas podseti, visina takse treba da odražava troškove organa za obavljanje poslova i radnji u vezi sa taksenom obavezom. To je ustvari trošak državnog organa za obavljanje tog posla, a što nije slučaj sa ovim taksama. Iako je ministar Đelić u svom uvodnom izlaganju rekao da će sad konačno da se zna šta se tim taksama plaća, mi moramo da konstatujemo da se tek nakon ovog neće znati šta se plaća, odnosno da građani neće znati šta kojom taksom plaćaju, odnosno šta se kojom taksom i koji se troškovi pokrivaju.
Sledeći zakon o kome ću malo govoriti je zakon o davanju garancije RS u korist banaka Inteze, Sosijete Ženeral, Hipo Alpe Adrije, Erste banke, Komercijalne i Unikredit banke po zaduženju "Srbija gasa".
Zakon takođe potvrđuje činjenicu da će ekonomska situacija u zemlji, koja je takva kakva jeste, ići na ruku poslovnim bankama, dok god se država i javna preduzeća budu neodgovorno ponašali i ulazili u izuzetno nepovoljne kreditne aranžmane. Davanje garancija za celokupni iznos kredita sa takvim kreditnim uslovima je zaista neodgovorno. Kamatna stopa koja predstavlja tromesečni euribor plus kamatna marža od 4,19% na godišnjem nivou je velika, uostalom, sličnu konstataciju je izneo i ministar Đelić. Zaista je neobjašnjivo da se ulazi u kreditne aranžmane, gotovo po pravilu, uvek sa istim bankama koje s druge strane uvek nude nepovoljne kreditne uslove.
Nameće se zaključak da je u ovoj državi gotovo sve podređeno bankama, što je zaista neverovatno. Postavlja se pitanje - gde je tu privreda, odnosno, gde u takvom okruženju i u takvim pravilima koje je Vlada sama nametnula, sama je učestvovala u njihovom kreiranju, pozicionirati privredu? To je jedno, pre svega, možemo da kažemo bahato ponašanje države, bahato ponašanje menadžmenta pojedinih javnih preduzeća koje je zasnovano na kratkoročnim projekcijama uz odsustvo bilo kakve analize dugoročnih efekata takvih poteza.
Umesto ozbiljne analize i traganja za povoljnijim kreditnim aranžmanima, ako se oni ne mogu izbeći, a neću sada da ulazim u to zašto je zaduživanje postala jedina opcija u ovom slučaju, nameće se utisak da se prihvata prvi kreditni aranžman koji se ponudi, iako nije tako, ali prosto se stiče takav utisak, ne bi li se ugasio požar, poslovne banke pri tome zaradile, a poreski obveznici sve to lepo isfinansirali.
Da ponovimo kao i juče, izražavamo sumnju da će preduzeće, u ovom slučaju preduzeće Srbijagas biti u stanju da vrati kredit. Izvesniji je scenario da će aktivirati garancije Republike Srbije i kada se predlažu ovakvi zakoni nikada ne treba zaboraviti da se garantuje budžetskim sredstvima, da se garantuje novcem poreskih obveznika. To su razlozi neki, o drugim razlozima su govorile moje kolege i govoriće, zbog kojih SRS neće da podrži ove predloge.

Dame i gospodo, želela bih na početku diskusije da istaknem, kao i moje kolege, da kako su se smenjivali predstavnici Vlade danas u ovom parlamentu, tako su se menjali i kreditni uslovi, što je zaista skandalozno i nedopustivo.
Da se vratimo na samo potpisivanje. Gospodine Đeliću, vi ste prilikom potpisivanja izjavili da je izvozna privreda Srbije ovim dobila značajnu finansijsku inekciju. Međutim, postavlja se pitanje – može li budžet Republike Srbije, odnosno poreski obveznici, da izdrže jednu takvu finansijsku inekciju? Odnosno, postavlja se pitanje – šta će privreda i šta će građani Srbije dobiti ovim aranžmanima? Guverner Šoškić tvrdi da oni predstavljaju značajan korak napred na putu Srbije ka novom razvojnom konceptu osijentisanom na izvozu.
Međutim, može li se ići, odnosno može li se napraviti korak napred u razvoju malih i srednjih preduzeća ukoliko nisu rešeni sistemski problemi u jednom poslovnom okruženju, odnosno mogu li ti problemi nestati u toku noći, mogu li se oni otkloniti kreditima? Naravno da ne mogu.
Pomenuti aranžmani predstavljeni su kao velika šansa za mala i srednja preduzeća. Međutim, postavlja se pitanje – koliko će zapravo ta mala i srednja preduzeća imati koristi, a koliku će korist imati poslovne banke preko kojih će ići ovi krediti?
Takođe, javlja se i mnogo toga nepoznatog – pod kojim uslovima će mala i srednja preduzeća dobiti kredite?
Da ponovim, kako su se menjali predstavnici Vlade u ovom parlamentu danas, tako su se menjali i kreditni uslovi. Tako je ministar Ćirić rekao da će kamatna stopa, da citiram, biti otprilike od 5 do 5,5%. Ako se ne varam, vi ste tu kamatnu stopu smanjili i ona će prema vašim rečima iznositi oko 1,6%. Prosto nas interesuje šta je od toga tačno i na koje podatke mogu mala i srednja preduzeća da se oslone? Znači, jedna krajnje kontradiktorna informacija.
Nepoznanica je i koja će to mala i srednja preduzeća moći da uzmu kredite. Naime, kriterijum nepodobnosti određuje Evropska investiciona banka u pismu koje će dostaviti zajmoprimaocu. Kako stoji u Predlogu zakona, njih banka može da menja kako se menja politika banke. Znači, u ovom trenutku se ne zna koja su to preduzeća koja će moći da konkurišu za ove kredite.
Predstavnici Vlade su to predstavili kao šansu za domaća i strana preduzeća. Postoji jedna opravdana sumnja da će ti krediti završiti, odnosno da će dobiti šansu da za njih konkurišu pre svega strana preduzeća.
Predlozi zakona o potvrđivanju ugovora između Srbije i Evropske investicione banke o garanciji za kredit, koji kod pomenute banke uzima kompanija "Fijat automobili Srbije", takođe otvara nekoliko dilema. Jedna je dilema – da li uzimanje kredita od 500 miliona evra znači da će fabrika iz Kragujevca samo otplatiti početno investiciono ulaganje na koje se 2008. godine obavezao "Fijat"? Druga dilema je – da li će mu u tome pomoći Republika Srbija, koja je garant dela kredita? Treća opcija, odnosno treći scenario ne postoji.
Ministar Ćirić je danas rekao da neće Srbija da vraća, već će to činiti "Fijat". Međutim, ko može da bude siguran u to? Kod davanja garancija nikada se ne zna i niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da one neće biti aktivirane.
Ministar Ćirić je takođe ponovio da je to njegovo lično mišljenje, a zaista tražiti da Srbija da garancije, a da neko to obrazlaže ličnim mišljenjem, to je zaista nedopustivo. U pitanju je novac poreskih obveznika.
Na činjenici da je "Fijat" do sada uložio tek negde 99,4 miliona evra i da država Srbija daje garancije za kredite, završava se sva ta iole ozbiljna priča o nekom velikom "Fijatovom" investiranju u fabriku u Kragujevcu.
Kada je potpisan ugovor o zajedničkom preduzeću 2008. godine "Fijat" se obavezao da će investirati oko 700 miliona evra, dok se Republika Srbija obavezala da će svoje obaveze od 200 miliona evra izmiriti u novcu i 50 miliona u vidu poreskih olakšica.
Tada niko nije spominjao da će Republika Srbija odnosno poreski obveznici biti garanti za kredite koje preduzeće uzima da bi investirao u opremu, zgradu, tehnologiju i niz drugih stvari. Tada niko nije spominjao da će "Fijat" uložiti svega 100 miliona evra, a da će preostalih 600 miliona evra biti investirano iz kredita za čiji deo će garancije dati i Republika Srbija.
Interesantno je inače da Republika Srbija daje garancije za 40% kredita, a "Fijat" za oko 60% kredita.
Predstavnici Vlade koji dolaze u parlament sa ovakvim predlozima morali bi, pre svega, da odgovore na nekoliko bitnih pitanja.
Prvo, ni u jednoj ozbiljnoj državi garancije se ne daju olako. Davanje garancija se ne obrazlaže rečima - potrebno je da se prema planu pogoni osposobe do decembra 2011. godine. U redu je, to je činjenica, pogoni treba da se osposobe do decembra 2011. godine, ali to nikako ne obrazlaže zašto Srbija treba da bude garant kredita.
Drugo, ni u jednoj ozbiljnoj državi predstavnici Vlade ne bi mogli da obrazlažu ovakve predloge a da nam pre toga nisu izneli precizne informacije, odnosno podatke o tome koliko je "Fijat grupa" do sada investirala u "Fijat automobile Srbije" i koliko iznose ukupna ulaganja i podsticaji Republike Srbije, zaključno sa majom.
Treće, jako je neozbiljno tražiti da Srbija bude garant,a da poslanici i javnost pre toga nisu upoznati, odnosno nije im predočen precizan plan i program budućeg razvoja i rada fabrike iz Kragujevca.
Ministar Ćirić je izneo svega nekoliko rečenica o tome, pozivajući se na biznis plan, međutim, vrlo šturo, vrlo neprecizno mogli smo da čujemo da će proizvoditi novi modeli koji se ne proizvode nigde u svetu. Mogli smo da čujemo da će se automobili izvoziti, ali na koja to tržišta? Ponovo se spominje tržište Ruske Federacije. Međutim, kao što znamo, predstavnici Rusije su to odbili, a vi ponovo spominjete to isto tržište.
Takođe, mogli smo da čujemo da će se proizvesti oko 200 hiljada automobila, to je rekla ministarka Kalanović. Nakon sat vremena, ministar Đelić je to povećao za 50 hiljada.
Postavlja se pitanje šta će biti ako dođe još jedan predstavnik Vlade, da li će to on povećati na 300 hiljada, 350 hiljada?
Zaista krajnje neozbiljno se licitira sa podacima koji nisu precizni. Igra se brojkama, a nisu predočeni konkretni planovi i programi.
Složićete se da bez konkretnih i preciznih podataka, ministre Đeliću, svaka priča o tome zbog čega je važno da Srbija bude garant kredite je pomalo neozbiljna.
Uostalom, bez toga, ni jedan ozbiljni privrednik, a pretpostavljam ni vi, ne bi pružili garancije za neki projekat ili kredit, odnosno ne bi rizikovali a u ovom slučaju vi rizikujete parama poreskih obveznika.
Ovo su neki razlozi zbog kojih mi nećemo podržati ove predloge.

Dame i gospodo, Predlog izmene Zakona o utvrđivanju akciza na naftne derivate jeste još jedan u nizu dokaza da Vlada Srbije kroji zakone po direktivi EU. Predlog izmene Zakona je još jedan dokaz da Vlada Republike Srbije predlaže zakone koji su u interesu EU, a ne u interesu države Srbije i njenih građana. Predlog zakona, takođe, jeste dokaz da Vladi nedostaje političke hrabrosti da napravi bilo kakav korak u donošenju zakonskih rešenja, odluka koje uvažavaju realne potrebe ovdašnje privrede i društva. Šta se dobija ovim izmenama? Brisel definitivno dobija potvrdu da se njegove preporuke u Srbiji od strane Vlade i te kako slušaju i prihvataju. Brisel je, takođe, definitivno dobio još jednu potvrdu, da u Vladi Srbije ima sigurnog "partnera", koji je uvek spreman da radi na svoju štetu. Na taj način, EU je definitivno zadovoljila svoje interese, odnosno interese kompanija iz zemalja članica EU.
Međutim, postavlja se pitanje – šta je ovim dobila Vlada Srbije? Vlada je definitivno pokazala da je Vlada bez sopstvene politike. Šta su dobili građani Srbije ovim predlogom? Dobili su potvrdu da Vlada Srbije i dalje radi na urušavanju njihovog životnog standarda. Cene goriva u Srbiji i tako su skupe, a ovim predlogom one će biti još skuplje. Takođe, postavlja se pitanje – koliko će one da se odraze na rast inflacije i niz drugih stvari? Izabravši najskuplju varijantu izjednačavanja akciznih stopa na domaće i uvozne naftne derivate, Vlada ne samo što je dodatno urušila standard građana Srbije, već time i ozbiljno ugrožava poslovanje još uvek rusko-srpske kompanije NIS. Vlada je umanjila profit rusko-srpskog NIS-a i dividende, koje po osnovu akcijskog udela u NIS-u mogu da se prelivaju u budžet.
Vlada uglavnom pribegava punjenju budžeta povećanjem akciza, iako na raspolaganju ima i set drugih rešenja. Međutim, više akcize Vlada zaboravlja da ne znače uvek i veći priliv, pošto se one održavaju i na pad prometa. Međutim, zašto niko u ovoj državi ne postavi pitanje – šta je sa carinama? Zašto Vlada izbegava da prizna realnost da zbog primene SSP-a sa EU budžet beleži gubitke? I pored potpisivanja SSP-a i obećanja, ekonomska situacija, kao što vidimo, u Srbiji se nije poboljšala. Naprotiv, smanjeni su prihodi u budžetu po osnovu carina, a ta tendencija se i dalje nastavlja. U prošloj godini oni su iznosili oko sto miliona evra, a ove godine pretpostavlja se da će biti još veći. Opredeljenost Vlade da uveća budžetski prihod po osnovu akciza na naftne derivate, i to na teret goriva iz domaće proizvodnje krajnje je licemerno.
Takođe, veoma je važno da istaknemo još nekoliko stvari. Ako je Srbija prvobitnom verzijom zakona, kako je to tvrdila Evropska komisija, napravila očiglednu fiskalnu diskriminaciju, a nije, onda je ovom verzijom zakona Vlada sigurno izvršila diskriminaciju prema svom vlasništvu u NIS-u i prema svojim građanima. Evropska komisija, naime, optužila je Vladu da je prethodnom odlukom prekršen Prelazni trgovinski sporazum između EU i Srbije, pošto NIS više nije u državnom vlasništvu. Da li se, to, Vlada možda odrekla svog udela u NIS-u, a da pri tome javnost nije obaveštena? Zar nije upravo bivši ministar rudarstva i energetike Škundrić, u početku ove ujdurme tvrdio da Srbija treba da ima povećan interes za NIS, jer ima još uvek svoj udeo u NIS-u, građani Srbije imaju svoj udeo u NIS-u i u NIS-u je zaposlen veliki broj radnika.
To što je Vlada, nakon prigovora koji su stigli od Evropske komisije, promenila svoje stavove, to je već druga priča. Da je tako, potvrdio je uostalom i sada već taj bivši ministar Škundrić, nakon briselske grdnje on je promenio svoj stav i izjavio je – mi ćemo morati, u želji da ne nanesemo štetu našim daljim evropskim integracijama, da prihvatimo odluku EU o akcizama. Ta rečenica, zapravo, odslikava suštinu političkog delovanja Vlade. Da li građani Srbije mogu da očekuju da će Vlada napraviti neki korak, doneti neku odluku za koju neće biti potrebno da obrazlaže rečima – jeste, ali na vaše kritike mi odgovaramo, sve je urađeno u skladu sa zahtevima EU.
Vlada misli da se njen posao završava time što usvoji neki zakon, donese neku odluku na zahtev EU. O tome kakve će on posledice proizvesti u praksi, odnosno njegova primena u praksi, Vlada ne razmišlja. Ne razmišlja o tome kako će se on odraziti na srpsku privredu, na stanovništvo i niz drugih stvari.
Postavlja se pitanje – da li Vlada štiti interese građana i Srbije ili štiti interese EU? Mi smatramo da se ona svrstala definitivno na onu drugu stranu.
Isto tako, moglo bi se postaviti pitanje – da li bi ovo moglo da se desi u nekoj drugoj zemlji, recimo, Nemačkoj, Francuskoj? Ako bismo želeli da pojednostavimo stvari, postavlja se pitanje – da li bi ovo moglo da se desi u nekoj ozbiljnoj firmi?
Da li bi, recimo, vlasnik jednog preduzeća ili suvlasnik jednog preduzeća na zahtev konkurentskog preduzeća povećao cene svojih proizvoda i tako postao nekonkurentan, izgubio profit, izgubio mogućnost da ulaže u dalji razvoj, doveo u opasnost broj zaposlenih? Ne bi moglo da se desi. Jedino što u ovom slučaju nije reč o poslovnoj politici preduzeća već o nacionalnoj ekonomiji sa kojom se Vlada Srbije opasno poigrava. Ovo su samo neki od razloga zbog kojih SRS definitivno neće podržati ovaj predlog zakona. (Aplauz)

Zahvaljujem. Pre svega, žao mi je što ministar Dulić nije tu, ali bi na moje pitanje mogao da odgovori, pošto nije tu ni premijer, potpredsednik Vlade, a i ministar poljoprivrede.
Pitanje koje ću danas postaviti se, pre svega, odnosi na izgradnju fabrike za preradu opasnog industrijskog otpada u Kovačici. Moje pitanje glasi – kojim kriterijumima su se nadležni državni organi rukovodili kada su dali odobrenje da se u blizini stambenih objekata, na parceli okruženoj obradivim površinama, blizu kanala, blizu sportsko-rekreativnog centra sa otvorenim bazenima i sportskim terenima, čija je namera da se, pre svega, privuku turisti, izgradi centar za reciklažu industrijskog otpada koji ima svojstva opasnih materija, sa sakupljačkom stanicom za sekundarne sirovine?
U Kovačici, u južnom Banatu, 50 km od Beograda, 20-ak km od Pančeva, u malom mestu sa 7.000 stanovnika (cela opština ima oko 27.000 stanovnika), gde ne postoje zagađivači životne sredine, gde ne postoji industrijski otpad koji bi se prerađivao, usred obradivih površina, izgradiće se ovaj centar, i to na površini od 18.187 metara kvadratnih.
Znači, u Kovačici, u kojoj nema industrijskog otpada za preradu, prerađivaće se otpad iz „Ju-Es stila“ Smederevo, iz FAM Kruševca, iz Termoelektrane Kostolac i niza drugih sličnih postrojenja – industrijski otpad iz cele Srbije. Gradi se fabrika u blizini naseljenog mesta, pored toliko nenaseljenih delova Srbije. Da li tu postoji logika? Ima li tu uopšte logike?
Iako se građani ubeđuju da će fabrika biti izgrađena po visokim standardima, da će se otpad skladištiti po strogim kriterijumima, ipak je u pitanju visokorizičan otpad i niko sa sigurnošću, pa mislim ni vi, ministri, ne može da tvrdi unapred da incidenata neće biti. Prerađivaće se i skladištiti azbestni otpad, svi znamo koliko je azbestno jedinjenje kancerogeno. Prerađivaće se tečni otpad, koji, kako se navodi u samoj studiji o uticaju na životnu sredinu koju je naložio da se izradi sam investitor „Junirisk“, ima svojstvo opasnih materija...

Upravo sam htela da skrenem pažnju na to da se, pored toliko nenaseljenih delova Srbije, fabrika gradi u blizini jednog naseljenog područja.
Pre svega, opština Kovačica je vrlo specifična sredina, u kojoj žive Slovaci, Mađari, Srbi, Rumuni, Romi, što je zaista vrlo retka sredina u Evropi. Kovačica je širom sveta poznata po naivnim slikarima, u Idvoru, u opštini Kovačica, rođen je Mihajlo Pupin, da ne govorim o nekim drugim, veoma značajnim stvarima za ovu opštinu. Umesto da se radi na tome da se iskoriste sve specifičnosti ovakve sredine, građanima Kovačice se nudi fabrika za preradu opasnog industrijskog otpada.
Pre svega, ugrožen je posao ljudima koji se bave poljoprivredom i niz drugih stvari. Ovo je jedna nepromišljena odluka kojom se određuje put kojim će se ova opština kretati u budućnosti. Vrlo smo zabrinuti za taj put i za takvu sudbinu koju ste joj namenili.