Gospodo predsednici, gospodine potpredsedniče, gospodo ministri, članovi pregovaračkog tima, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od pitanja - šta je donela Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti od 10. juna 1999. godine. Složićemo se svakako da postoji formalni suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji.
Kakva je stvarnost? Danas Srbija brine nad 220 varoši i sela u kojima je ostala jedna trećina predratnog srpskog življa u pokrajini. Tokom šest godina u terorističkim napadima ubijeno 927 Srba.
Srbija izdvaja kosovski dodatak, formirala je Koordinacioni centar i poseban fond. Na taj način uspeli smo da održimo privid postojanja autonomije pod suverenitetom Beograda.
Pod upravom UN oblast nije integrisana u pravni i finansijski sistem države. Nabrojaću nekoliko stvari: nerešen teret otplate dugova, porezi se ne plaćaju, nejasna situacija oko pasoša, isključenje struje Srbima, privatizacija mimo Beograda i zakona, a da ne govorimo da zločinci od 17. marta 2004. godine nisu kažnjeni, kao što ni sudbina 1.400 nestalih nije rasvetljena.
Posle pogroma od 17. marta 2004. godine, setite se ubijanja Srba, progoni, paljenje kuća, paljenje manastira i crkava, a nakon toga Vlada Republike Srbije, dakle Vlada Koštunica-Labus predlaže parlamentu Srbije Rezoluciju i plan koji ovde jednoglasno usvajamo. Plan predstavlja model kantonizacije i decentralizacije Pokrajine.
Naravno, odmah se pojavljuje problem primene plana, koji podrazumeva da Kosovo i Metohija jeste autonomija u okviru Srbije i da Srbija svojim mehanizmima može da sprovede taj plan. Stranka G17 plus zalagala se za otvaranje pregovora o konačnom statusu, za razgraničenje, uspostavljanje entiteta, a reč je o Labusovom planu. Podsetiću vas da je ovaj dokument zapravo predviđao buduće događaje, jer se politika međunarodne zajednice menjala, pa se od teze "standardi pre statusa" prešlo na "standarde i status", iako svi znamo, a i međunarodni izveštaji govore o neispunjavanju standarda.
Nakon ovoga dolazi formula koja dobija popularni naziv "više od autonomije, manje od nezavisnosti", što uz državno opredeljenje za evropske integracije daje kao rezultat određene pozitivne signale iz EU. Međutim, ova formula je u nekim naznakama dobila praktično objašnjenje da zakonodavna, izvršna i sudska vlast pripada Pokrajini.
Nakon toga dolazi Tadićev plan, koji je zapravo nastao iz plana Vlade Srbije i Labusovog plana o entitetima, ali ima i svoje osobenosti. On podrazumeva horizontalno povezivanje srpskih opština i specijalne veze sa Beogradom. Ali, šta je važno reći: bilo je više stvari, bilo je više ideja, ali svi ovi planovi imaju jedinstvenu matricu, imaju u sebi osnovnu istu ideju za rešavanje budućeg statusa Kosova i Metohije.
Danas, posle svih ovih aktivnosti i napora da Srbija dobije jedinstven nastup, koji i imamo, formirali smo državni pregovarački tim, koji je doneo zajedničku platformu i, na osnovu ovlašćenja Narodne skupštine i Vlade, započeo pregovore u Beču. Izveštaj pred nama u prvom delu govori o tome šta smo u prethodnom periodu kao država radili na donošenju zajedničkih dokumenata i na koji način je izbalansiran zajednički stav u Srbiji, ali imamo i određene stavove međunarodne zajednice.
Videli smo da pojedinačne izjave mogu da izazovu velike političke reakcije u domaćoj javnosti, a da početak razgovora znači prizemljenje i spuštanje tenzija. Jedan deo izveštaja posvećen je decentralizaciji i valja napomenuti da zaista sadrži značajne elemente koje ću sada i citirati. Recimo, na strani 13, jasno se govori o tome da su zahtevi sledeći: povećan broj nadležnosti za opštine, sa konkretno navedenim nadležnostima; osnivanje većeg broja opština, sa jasnom srpskom većinom u konkretno naznačenim oblastima Kosova i Metohije; omogućavanje uspostavljanja horizontalnih veza među srpskim opštinama, uz osnivanje posebnih tela koja bi koordinisala njihovu politiku u različitim oblastima; sprovođenje ove forme decentralizacije do sredine 2006. godine.
Na strani 16. citiraju se delovi iz Platforme pregovaračkog tima, to su određena jemstva, i govori se o teritoriji srpskog entiteta, koji treba da obuhvati, pored postojećih opština sa srpskom većinom, i veći broj novostvorenih opština, kao i najvažnije pravoslavne crkve i manastire sa okolnom teritorijom. Ovde se predviđaju direktne funkcionalne veze među srpskim opštinama. Govori se o ovlašćenjima, pominje se lokalna policija i pravosuđe i, naravno, institucionalne veze sa Srbijom.
Dakle, naš državni pregovarački tim bio je na visini zadatka i otvorio pitanje decentralizacije na najbolji mogući način. Na temi koja deluje vrlo prizemno i otvara mogućnost dijaloga zapravo se lome koplja. Postavlja se pitanje zašto. Zato što pitanje decentralizacije podrazumeva stvaranje srpskih opština, predlog da bezbednost u opštinama garantuje lokalna policija, da pravdu sprovode lokalni sudovi u tim opštinama, da srpske opštine budu povezane u entitet, a entitet da ima specijalne veze sa Beogradom.
Kada pogledamo suštinu, vidimo sledeće: na početku sam nabrajao šta se dešavalo u Srbiji, dakle od stava "autonomija u okviru Kosova i Metohije", pa zatim predlog o entitetima, zatim "više od autonomije, manje od nezavisnosti", i na neki način postavlja se pitanje da li se lestvica zahteva iz Beograda spušta?
Ali, to otvara najvažnije pitanje: kakav status imaju Srbi na Kosovu i Metohiji? Odgovor je jasan, tražimo za Srbe na Kosovu i Metohiji isto što i za Albance na Kosovu i Metohiji. Dakle, ako s jedne strane na bilo koji način spuštamo kriterijum iz Beograda, podižemo kriterijum za Srbe na Kosovu i Metohiji. U proteklih deset godina nacionalni pokret Albanaca započeo je rat i na Kosovu i Metohiji, i u Republici Makedoniji. U oba slučaja Albanci su nagrađeni posebnim statusom.
U isto vreme Srbi na Kosovu i Metohiji još uvek nemaju pravo ni na lokalnu samoupravu, ni na slobodu kretanja, dok je utamničenje arhiepiskopa ohridskog, gospodina Jovana, pokazalo da Srbi u Makedoniji nemaju ni slobodu veroispovesti. To nas dovodi na pomisao da Srbija nema aktivnu ulogu na Balkanu i da se ne bi bavila Srbima na Kosovu i Metohiji da Albanci ne žele nezavisnost.
Napravićemo poređenje sa Republikom Srpskom i Bosnom i Hercegovinom. Dejton je za Republiku Srpsku doneo mir, prestanak ubijanja na etničkom principu, povratak ljudi svojim kućama, slobodno kretanje ljudi i roba. A na Kosovu i Metohiji došao je kraj rata, ali nažalost sve suprotno od ovog što sam rekao: nije prestalo ubijanje, nema bezbednosti i slobodnog kretanja, nema povratka izbeglih. Jasno se vidi šta je donela Rezolucija 1244. Možemo i da zaključimo da je donela kraj rata, ali ne i trajan mir, i zato ključno pitanje ću da ponovim: kakav je status Srba na Kosovu i Metohiji?
Mislim da bi naše prijatelje iz međunarodne zajednice valjalo podsećati na dobra iskustva Dejtonskog sporazuma i takođe insistirati na stavu da obaveze iz Rezolucije 1244 nisu ispunjene, i valja da budu ispunjene. Tako bismo bolje zaštitili naše pregovarače o budućem statusu Kosova i Metohije.
Završiću rečima vladike Nikolaja: "Mi imamo pravo da živimo na ovom svetu, ali i obavezu da isto tako dozvolimo i drugima da žive. Mi imamo pravo da budemo slobodni, ali i obavezu da priznajemo slobodu i drugima. Mi imamo prava na naš nasušni hleb, ali i obavezu da se staramo o svojim gladnim susedima. Mi imamo pravo da zahtevamo zaštitu svoje ličnosti, ali i obavezu da štitimo druge u opasnosti".
I, da ne zaboravim, kako vidim današnju sednicu Skupštine. Činjenica je da je ovo početak pregovora i ne treba preuranjeno i brzo donositi konačne sudove. Naš zadatak danas jeste da ohrabrimo državni pregovarački tim, da im ulijemo novu snagu da konstruktivnim predlozima pregovaračka platforma bude još sadržajnija, a mudrost, odgovornost, snaga i hrabrost svima nama će biti potrebne. Predlažem da poslanici glasaju za izveštaj, kao što će učiniti poslanici G17 plus. Hvala vam.