Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, ministre Mali, ne znam da li je gori način na koji vas kritikuju zbog ovog zakona ili način na koji ga branite.
Hajde, prvo odmah da raščistimo sa tim šta se podrazumeva pod odgovornošću onih koji su bili prethodna vlast. Pa, vi ste u Vladi sa više onih koji su bili prethodna vlast, nego oni koji to nisu, osim Vulinove i Vučićeve partije svi drugi koalicioni partneri vladajuće koalicije su bili ta prethodna vlast. Socijalisti, PUPS, SVM, partija Rasima Ljajića, Vuka Drašković, jel treba dalje da nabrajam?
Dakle, pojam prethodne vlasti zaboravite kao argument koji upotrebljavate tražeći prostor i pravo za sebe da reagujete u ovom trenutku i rešavate problem koji je realan. Znači, ne kažem da nije, užasan, strašan problem i ja razumem, za razliku od drugih, što sad to radite? Ne mogu da zamislim šta će biti za tri meseca kad se napusti potpuno politika kvantitativnog popuštanja, kad prestanu da štampaju evre, otkupljuju obveznice na berzi, kad se konačno desi taj Bregzit, biće još gore nego što je sada. Ali, gospodine ministre, makar na ovom pitanju moram jednom da stanemo na svoje noge i da prestanemo da živimo u iluzijama.
Odluka Kasacionog suda, da li smemo da je komentarišemo, a da to nije pritisak na sud, pošto je sa tim gotovo. Šta znači stav da banke moraju da dokažu da su se zadužile u francima, pa onda naplaćuju to od građana. Pa, to je glupost. Govori se o kreditima koji su indeksirani. Znači, onog trenutka kada je postojala korist za ljude koji su uzeli kredit u švajcarskim francima sve je bilo u redu. Da su Švajcarci dalje nastavili da drže kurs koji su imali tada niko ne bi govorio o problemu ljudi koji su se zadužili u evrima i isti kvadrat platili ko zna koliko više.
Govori se ovde, ne znam o nekim zlim stranim bankama. Pa, ni jedna od tih banaka nije strana, vi to vrlo dobro znate. Osnovane su ovde u Srbiji, u skladu sa našim zakonima, deponovale novac u Narodnoj banci u skladu sa našim zakonima, to su naše banke, to nisu strane banke. Šta ćemo da radimo sa privredom? Vi sami znate koliko je naša privreda stradala posle 2008. godine, između ostalog i zbog toga što je i privreda uzimala kredite u francima.
Ovde je samo jedno pitanje pred nama, da li se mi slažemo sa tim da čitavo društvo pomogne ljudima koji su ugroženi do te mere da ostaju sada bez stanova, na ulicama sa svojim porodicama? To je jedno jedino pitanje koje se postavlja ovde. Ako se druga pitanja nameću da bi se to sklonilo u stanu ili da bi se politička odgovornost prenela na prethodnu vlast i činjenicu da kada je više njih danas u vladajućoj koaliciji nego izvan nje, onda se nećemo složiti.
Država je od 2012. godine reagovala, odnosno država. Reagovala je Centralna banka, omogućila je konverziju u evre, da li je tako, uspostavila kontrolu nad kamatama, naknadama za pružanje usluga u banka sektoru itd. Postoji velika razlika između zakona o kome mi sada razgovaramo i zakona, recimo, u Hrvatskoj, Crnoj Gori ili pomenuta je Mađarska. Tamo se država nije pojavila kao neko ko će učestvovati delom u pokrivanju troškova koje imaju banke.
Treba pošteno reći zašto mi to ovde radimo? Zato što bi izgubili spor koje bi banke pokrenule tražeći svoju zaštitu. Izgubili bi, jer su ugovori sklopljeni, potpisani svojom voljom, onda kada je to bilo povoljno. To je kao da smo vi i ja vlasnici akcija Boinga, pa padne njihov 737, padnu akcije na berzi, onda mi dođemo pred Vladu i kažemo – dajte nam pare, mi smo izgubili. Govorim o ekonomiji i naravno da ne treba ekonomija sada da se dokazuje i da puca preko tih ljudi, ali onda treba pošteno da kažemo – država postoji i ona pomaže, pomaže ljudima u slučaju elementarne nepogode i svi smo solidarni sa tim i doprinosimo rešavanju njihovog problema. Bile su poplave 2014. godine i svako je učinio koliko je mogao, a i država da se to nekako sanira. Ovo nije elementarna nepogoda. Ovu su ugovori koji su ljudi sklopili razmišljajući o svom interesu sa željom da što manje plate, a što više dobiju. Nije tačno da su banke takve kakvim se danas predstavljaju. Ovde banke igraju mnogo drugačiju ulogu nego što je to recimo slučaj na zapadu, i vi to dobro znate. Inače, bi se davno banke naplatile u slučaju „Galenike“. Nikad ne bi dočekali kineskog investitora u Boru jer bi banke davno naplatile svoj dug i u čitavom nizu problema u kojima su banke ovde postupale suprotno bankarskoj logici, praveći neku vrstu partnerstva i dogovora sa državom. I, ovaj zakon je rezultat jednog takvog odnosa.
A šta nam garantuje da je ovo poslednji put? Samo jedna poruka, jasan stav, ko je za ovo odgovoran? Ko je za ovo odgovoran? Ako je odgovornost individualna kod onih koji su potpisivali ugovore, u ovom zakonu treba da se kaže i da postoji ne zahvalnost prema Vladi, nego prema društvu koje je odlučilo da da 100 miliona evra za to, a ne možda za nešto drugo, bez za stipendiranje najboljih studenata, ne za povećanje plata u zdravstvu kako nam ne bi odlazili lekari.
Slušam kritike kako je ovo što se sada desilo posledica neodgovornog odnosa države u poslednjih nekoliko godina. Znate na čemu se zasniva ta logika, iz čega proizilazi ona? Iz vašeg stava da je neka prethodna vlast za to isto tako odgovorna. Ako je prethodna vlast odgovorna onda moramo utvrditi odgovornost, da li je 100 miliona malo da bi se utvrdila odgovornost. Dajte da utvrdimo onda odgovornost. Šta je tada radio SPS? Šta je radio PUPS? Dve milijarde smo potrošili povećavajući penzije za deset posto, pa se strovalili. Da li je tačno ili nije tačno? Da li smo se zadužili 2011. godine milijardu smo uzeli sa kamatom 11%. Pa, dajte onda da vidimo ko je odgovoran za to i kad jednom bude odgovarao, drugi put se to neće desiti.
Nemojte ovde da prihvatamo kao nešto što je normalan stav da kamata u Srbiji treba da bude kao kamata u Nemačkoj. Pa, ni Nutela u Srbiji nije kao što je Nutela u Nemačkoj. Odakle ideja da će kamata biti ovde ista kao i u Nemačkoj?
Naravno da mi ne možemo da uradimo ono što je uradio Orban, naravno da ne možemo, ali onda treba to tako reći. Šta vi ima da tražite ekonomsku logiku u tom zakonu, nema je. Recite pošteno – ne možemo da gledamo te ljude, skapavaju, ima ih toliko i toliko, šta da radimo, ranije nismo reagovali, nismo mogli da delujemo.
Nemojte da pričate retroaktivnost. Jel znate zašto, gospodine Mali? Zato što ćete ovde doći sa Zakonom o poreklu imovine. Jel tako? Kako ćemo sad sa retroaktivnošću u tom slučaju? Mi smo to pitanje rešili, evo, imate zakon, pogledajte ga, od 2010. godine stoji ovde u Skupštini, predložili smo ga. Ali kad kažete mi ne možemo retroaktivno, vodite računa o tome, jednom je ova država već delovala retroaktivno, kada je naplaćivala porez na ekstraprofit.
Ne radi se tu o tome, nego pošteno treba reći – izvinite, tako je, nema pravde u ovom našem svetu na tom planu. Eto, neko je nastradao neko nije. Neko je imao više sreće, neko manje sreće. Ovima sada moramo da pomognemo, dotle je došlo. Taj problem je sada uočen, napravili smo dogovor sa bankama i rešavamo ga.
Da zavisi od glasova Liberalno-demokratske partije sigurno bi bila dilema, sigurno bi postojala dilema da li da glasamo ili ne, jer mislim da ne treba na tim ljudima isterivati sada te principe. Na nekim drugim mestima pre, u javnom sektoru, recimo.
Kad se postavi pitanje smanjene plate 10% ili u Penzionom fondu, kad se postavi pitanje smanjene penzije iz stečenog prava, jeste stečeno, nije sporno, samo gde je sad to pravo? Prazan Penzioni fond, opustošen. Imovina Penzionog fonda bezvredna. Srušene banje, napuštene. Niko se nije ponašao ekonomski 10-15 godina i, u redu, na tim ljudima ne treba sada lomiti kola, ali onda pošteno treba da se kaže. Onda to pošteno treba da se kaže – građani Srbije, mi smo odlučili u vaše ime da 100 miliona evra damo kako bi rešili muku tih ljudi, iako oni nisu nikakve žrtve zlog bankarskog sektora.
To nije tačno. Oni plaćaju cenu nečega što se zove kapitalizam, konkurencija, tržište, a možemo mi i na drugi način da se ponašamo, da sve to ukinemo, ali onda da se vratimo na društvenu imovinu, stanove koje država daje i da tako rešimo u potpunosti taj problem. Međutim, taj sistem je propao.
Najgore što može da nam se desi to je da ovde svi zajedno zaključimo da je problem u bankama, zato što mi bez njih ne možemo, a one će naplatiti i ovo sada što ih košta, i vi to vrlo dobro znate. To je taj rizik o kome govorite, to je onaj kreditni rejting koji kada se malo digne, a mi kažemo dobro je, a onda me zalepi lažna opozicija, a ako nam taj rejting pada, onda je kapital skuplji, a ako je kapital skuplji, onda ga je manje, a ako ga je manje, onda nema investicija, nema radnih mesta, nema izvoza i onda su opet devedesete.
Zato ova rasprava ne može da se vodi kao što se vodi polemika koliko je bilo ljudi na mitingu. Ovo je kao hirurgija. Ljudi su potpisali ugovore. U trenutku kada su potpisali, ti ugovori su im i odgovarali. Desila se 2008. godina, Lehman Brothers, sve otišlo u đavola, promenila se pozicija franka na tržištu i sada to treba da se plati. U ovom trenutku država može da plati, može da napravi dogovor sa bankama, a pre godinu, dve ili tri to nije mogla da uradi i to tako treba da se kaže. Između ostalog, može da plati što su sprovedene neke reforme u javnom sektoru, što nema više 150 preduzeća u restrukturiranju, koja su jela 700 miliona evra u proseku godišnje i to su vam sve činjenice.
Ali, u odluci Vlade da pokrije trošak ljudi koji su se zadužili u francima, nema nikakve ekonomije i nema nikakvog uspostavljanja neke pravne države. To se isključivo može svesti u domen želje da se ljudima pomogne, mimo bilo kakve obaveze i ne na štetu, to ne mogu da kažem, nego, pre svega, računajući na solidarnost preostalog dela društva.
Nisam siguran da bi svi ljudi to podržali, apsolutno nisam siguran, ali zbog problema sa kojim se ljudi suočavaju, ti nesrećnici zaduženi u francima, mislim da imam razumevanja za to što ste vi odlučili da uradite. Ali, priče, prethodna vlast, pa ovaj guverner, pa onaj guverner, to su gluposti. Strane banke koje su ovde došle pa nam deru kožu sa leđa, sve naše banke, apsolutno sve naše banke. Vi to vrlo dobro znate i tako treba, i zaboravite retroaktivnost. Pošteno recite, oni ljudi koji su stradali do naše odluke, stradali su, šta da radimo. Takav je život, surov je i žao nam je, ali to je tako. E, sada, ne možemo mi nešto retroaktivno.
Naravno da država može sve, šta god hoće, ali to nema smisla. Dajte ljudima da kažemo istinu, onako kako je, onda će sledeći put biti pažljiviji, sigurno.
Gde eventualno problem postoji? Postoji u tom populizmu, u demagogiji, u tome što su pravljene, subvencionisani krediti, korporacije da bi se prodavali blokovi koji ne mogu da se prodaju, što se država zaduživala da bi nekome pokrivala štetu, pa je to sada sve stiglo pred nas, a posebno pitanje je pitanje cene koju će platiti privreda za ovo. Ono što je sigurno, to je da oni ljudi čiji je novac investiran u ovu Srbiju, kroz banke koje su ga ovde plasirale, uopšte nisu raspoloženi da igraju ulogu koju u ovom trenutku igra naša država, i evo, koju će igrati naša Skupština, zajedno sa Vladom, a to je da kroz neki princip solidarnosti pokriju štetu tamo nekom u Beogradu. Šta to njih briga? Šta to briga nekoga ko je preko banke Inteza Sao Paolo investirao u Srbiju po određenoj kamati svoj novac, koliko imamo NPL-ova, sve su to banke progutale, jel tako? Pa sada postoji problem, banka proda, pokriven je kredit hipotekom, pa kada se proda, onda se nastavi otplata. To nije normalno i tu je Šešelj u pravu.
A, kolaterali u privredi? Pa banke su bile pune imovine sa kojom ne znaju šta da rade, jer im je pala u međuvremenu vrednost. Na tim temama je važno da se reaguje, da ne može da postoji jedno pravilo za građanina, a drugo pravilo za kompaniju.
To su propusti ne prethodnih vlasti, nego naših sistema, mi imamo sistemske greške i njih treba otklanjati. Na kraju, vi se ubiste da objasnite da se vreme promenilo, da moramo da radimo, da je borba za svakog investitora, da 24 časa traje radno vreme u svetu. Ako hoćete sa nekim da sklopite posao, ustajete u tri ujutro da bi ga zvali, a onda se ovde pojavimo i kažemo, znate šta, to baš i ne mora tako.
Ne, mora, ovo mora biti prvi i poslednji put. Izvinite, koliko je to domova zdravlja, škola, bolnica, lekova. Ova zemlja mora biti svesna kakvu cenu parlament sada želi da plati za te ljude. Mi njih ne želimo da žrtvujemo. Na svu sreću, ima nekog novca u budžetu, ali mora biti potpuno jasno o čemu se ovde radi. Nema tu nikakve ekonomije. Da su ugovori završeni, ispunjeni onako kako su potpisani, niko se ne bi pojavio i rekao, znate šta, dobio sam mnogo jeftino. Evo ja ću da platim preko toga.
Vi ste ministar finansija, niste vi ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike. Nema prethodne vlasti, tako ne možemo da razgovaramo. Nema stranih banaka, nema zlih banaka. Oni su investirali svoj novac po pravilima na koje je, onaj ko je novac uzeo, pristao. Kako vi mislite da se mešate u to? To nije zelenašenje. Promenljiva kamatna stopa. I vi kada se zadužujete kao država, to se računa. Šta je euribor? Da li se on menja? Da li je bila kamatna stopa negativna? Pa, morali smo da plaćamo ako nam banka čuva novac, danas je otišlo na dolar 2,5. To od vas očekujem da čujem. Hvala vam.