Biće mi dovoljno dva minuta nakon vaših 23. Gospodine Mrkonjiću, nije to pitanje lične odgovornosti. Pa šta, vi podnesete ostavku i šta onda? Nas interesuje Vlada, ne interesuje nas Savet. Vi i  kada bi hteli da se sakrijete iza predsednikovih leđa, mislim da ne bi bili u tome previše uspešni, jer su se svi nabili iza njega.  
Ali, nešto drugo je tema. Je l' imamo Savet za infrastrukturu? Pa, taj savet treba to što ste vi sad rekli. Više ne mogu ni da pobrojim te deonice, avguste, kad će šta biti, a to je najkonkretniji posao, o tome ova zemlja treba sve da zna.
Pomenuli ste ime čoveka o kome ništa ne znamo. Najznačajniji čovek, ako se govori o privredi ove zemlje, jeste taj čovek koji upravlja poslom u kom se obrće milijardu i 200 miliona evra. Mi ne znamo ko je on, on ne postoji u našem javnom životu. Zašto? To je tema.
Da li vi znate između sebe šta se radi, šta su problemi, to je drugo pitanje? Nema vizije, nema onog magnetizma koji pokreće društvo. U tim projektima ljudi ne vide svoju šansu. Domaće firme su propale u državnim projektima.
Je l' "Planum" propao na obilaznici oko Beograda? Propao. Je l' "Mostogradnja" propala u poslovima u kojima je bila od države angažovana? Propala je. Pa i "PZP" je propao u poslovima sa državom, nije propao u Libiji. "Trudbenik" u poslovima sa državom. Država je najveći dužnik u ovom trenutku, ne kažem vaše ministarstvo, država. EPS, "Železnice", ne valja naša nafta. Pa, znate šta, mi to govorimo tri godine.
Znači, ono što od vas očekujemo je nešto što je potpuno drugačije od ovog što ste vi ponudili. Najlakše ćemo mi s vašom ostavkom, ali to je previše jeftino za ovo o čemu pričamo. Ova zemlja je infrastrukturni bogalj, bogalj.
U vašem mandatu propada naš nacionalni avioprevoznik, u vašem mandatu je nacionalna železnica na nivou istorijskog fakta. Ona može da ide u neki tehnološki muzej. Aerodrom u Nišu propao, je l' tako? Ne može da se održi komercijalno.

Vrlo jasno, ako govorimo o projektima, niko od nas nema dilemu u sposobnost ljudi, ali imamo  ne dilemu, nego očigledne činjenice koje govore o nesposobnosti organizacija u kojima su ti ljudi angažovani. To su isti oni instituti koji su pravili puteve pre 30 ili 40 godina, mostove pre 30 ili 40 godina, pobeđivali na međunarodnim tenderima u najvećim svetskim projektima. To su isti ljudi.
Govorimo o organizaciji. Ako je Savet dobro radio, gde su rezultati? Nema rezultata, nema onih rezultata koje je Savet sam postavio kao svoj cilj.
Nešto što je veoma važno, gospodine Mrkonjiću, vi sami govorite o tome da nema takvog ministarstva kakvo je vaše. Pominjete Ministarstvo saobraćaja i transporta, recimo, kao nešto što je logično. Imali smo rekonstrukciju Vlade, pa što to nije promenjeno? Imali smo rekonstrukciju Vlade da bi Vlada samu sebe kroz rekonstrukciju strovalila. Evo nas danas – društvo demotivisano, ljudi bez perspektive, kompanije ugrožene, ne mogu treću godinu pod vodom da ostanu. To je problem za državu.
Šta će biti posle izbora? Dobro, doći ćemo mi na vlast. Šta ćemo dobiti na toj vlasti? Ruševine opet.
Stojim iza onoga što smo uradili do 2003. godine. Novac koji je tada ušao u zemlju je novac koji je menjao ovu zemlju. Milijarde koje vi pominjete su milijarde koje su prokockane u periodu nakon ubistva predsednika Vlade, koji nije imao onu vrstu dileme koja je pratila mnoge nakon njega u ovoj zemlji.
On je bio spreman da reformiše zemlju i da je menja i tada je bilo rezultata. Tada su napravljeni putevi po kojima se i danas vozimo, regionalni, magistralni. Tada su započeti ti projekti, uspostavljen kontakt sa svetom.
Odgovornost, naravno, uvek je prvo lična, ali u ovom slučaju, ovo je odgovornost čitave Vlade. Nije sposobna da uradi ovaj posao, a to što bi oni da se sakriju iza vas, kao što se kriju iza Tadića, to ovog puta ne može da bude za nas prihvatljivo.
Prvo, predsednik Vlade, on je vodio vaš tim. On je ovde branio rekonstrukciju Vlade koja je nefunkcionalna u najvažnijem Vladinom privrednom poslu, u kome je angažovano milijardu i 200 miliona. To razumem kao epilog ove naše diskusije.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Zbog toga ne možemo da podržimo ovakav pristup, ne zato što želimo da Srbija završi u blatnjavom sokaku, nego zato što je jasno da ćemo se taljigati i dalje. Cvetković ovde treba da dođe, pa da kaže na koji način će biti urađeno ono što do sada nije urađeno.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ministarke i ministri Vlade Republike Srbije, s obzirom da je premijer opravdano odsutan, koliko znamo i želimo mu da se što pre oporavi, postaviću pitanje potpredsedniku Vlade gospodinu Đeliću.
Ono što me interesuje vezuje se za svakako najznačajniji spoljnopolitički događaj u poslednjih nekoliko meseci, a to je dijalog koji su naše vlasti imale sa predstavnicima ruske vlade. Tokom te posete mi smo ovde u Parlamentu vodili jednu vrstu razgovora, predstavnici Vlade svoje razgovore, ali ono što je za nas iznenađujuća činjenica jeste da Vlada nije postavila neka pitanja za koja smo mi smatrali da se moraju postaviti, koja smo mi otvorili tokom diskusije ovde u Skupštini, u kojoj sam razgovarao sa premijerom Putinom o odnosu Rusije prema članstvu Srbije u NATO-u i karakteru energetskog sporazuma koji smo potpisali sa njima.
Prvo pitanje za vas, gospodine Đeliću, jeste – kada Vlada misli da razgovara o tim temama s predsednikom ruske vlade, s obzirom da on dolazi jednom u deset godina u Srbiju?
Reći ću vam zašto je to posebno važno za vas. Vi ste potpredsednik Vlade, bavite se poslovima evropskih integracija. Nijedna zemlja Istočne Evrope koja je postala članica EU nije to postala da prethodno nije postala članica NATO-a. Mi možemo potrošiti dane, nedelje, mesece u argumentaciji koja se tome suprotstavlja ili tako nešto podržava, ali to je činjenica, koja može da nam se dopada ili nam se ne mora dopadati.
Zbog toga smo mislili da je veoma važno da nakon 20 izgubljenih godina, nakon previše prokockanih života, postavimo to pitanje, s obzirom da je očigledno iz odgovora koji smo mi ovde u Parlamentu čuli, da zapravo Rusija insistira na onom putu Srbije ka EU koji unapred Srbiju osuđuje na neuspeh u ostvarenju tog cilja. Jer, na čemu se gradi naše ekskluzivno pravo da postanemo deo ujedinjene Evrope po drugačijoj proceduri od svih drugih, iako niko formalno neće reći da je ta procedura uslov za članstvo u EU?
Drugo veoma važno pitanje je pitanje razloga za jedan takav stav. Mi mislimo da argumentacija koju smo čuli nije argumentacija koja se ne može promeniti. Članstvo Srbije u NATO-u nije pretnja za Rusiju. Ono nije širenje Srbije ka Ruskoj Federaciji, ono je izvođenje Srbije iz izolacije u kojoj se nalazi okružena zemljama članicama NATO-a.
Ova zemlja je platila preveliku cenu u istoriji da bi neko mogao da joj kaže kako će ona tek tako pristati da bude parking za bilo koju raketu sa kojom će se pretiti nekome odavde. To nije tačno. Rusija i dalje ostaje na dve vremenske zone od nas, a mi i dalje prijatelji kao što smo to bili tokom istorije.
Energetski sporazum je takođe veoma važno pitanje. Zašto smo mi jedina zemlja sa tako frapantno drugačijim…?
(Predsednik: Vreme.)
Ostaviću za drugo pitanje.

Niste me uverili, gospodine Đeliću. Služite se tim argumentima, pokušavate nekako da odbranite poziciju Vlade, ali i vi i ja znamo da je to neodrživa teza i imamo isti problem koji smo imali i onog dana kada je ovde bio premijer Putin.
On je predsednik vlade zemlje koja ima svoj cilj i zna svoje interese, a došao je u zemlju koja tumara kada govori o svom cilju i ne zna na koji način da ga ostvari.
Vi ste se školovali u Francuskoj. Francuzi su deset godina posle krvavog rata s Nemcima zajedno stvarali Evropu. Dokle će ovde argument biti bombardovanje 1999. godine? Ne uprkos tome, nego upravo zbog toga mi treba da krenemo u pravcu koji će nas spojiti s tim svetom.
Tačno je da se traži novi bezbednosni koncept za Evropu. To ne isključuje članstvo Srbije u NATO-u. Ili i po tom pitanju treba da budemo drugačiji, kao i u svakom drugom?
Mislim da moramo da budemo otvoreni. Nema razloga da tu istinu skrivamo od našeg društva. Na čemu se gradi ekskluzivno pravo Srbije da postane član EU, a da prethodno ne bude članica NATO-a? Da li taj uslov negde postoji formalno? Ne postoji. Ali koliko godina mi treba da idemo ka toj Evropi?
Da li možemo da se složimo oko toga da nigde u papirima ne piše kako je definisanje odgovora na status Kosova uslov za članstvo u EU? Ne piše. A da li nam je komesar za proširenje rekao da ne može da zamisli da Srbija sa tim otvorenim pitanjem uđe u Evropu?
Nemojte da se pozivamo na rezoluciju iz 2007. godine u kojoj se u jednoj rečenici govori o NATO-u, a sve drugo smo već odbacili kao politiku. Otvoreno ovde treba otvoriti diskusiju o tome i reći da to nije posledica naše ambicije da šaljemo decu u neke ratove, nego naše potrebe da se povežemo sa delom sveta kojem pripadamo.
Drugo pitanje je energetski sporazum. Jedina smo zemlja, gospodine Đeliću, koja je potpisnica energetskog sporazuma s manjinskim pravom, a prva smo zemlja koja je energetski sporazum potpisala i pritom smo jedina zemlja koja je ulaznicu za energetski sporazum platila tako što je direktnom pogodbom praktično ruskoj državi dopustila da preko svoje kompanije u Srbiji radi ono što ne može da radi u Rusiji.
Konkretno mislim na činjenicu da "Gasprom" ovde plaća 3% rudnu rentu, u Rusiji mora da plati 70%. Kakvi su efekti toga? Efekti toga su 360 miliona bruto dobiti u prvoj godini poslovanja "Gasproma" u Srbiji, 150 neto, a kada je kompanija bila naša, poslovala je s gubicima.
Da li mi možemo da postavimo jednostavno pitanje – ima li Srbija pravo na korekciju tog energetskog sporazuma, ne sa ambicijom da prekine saradnju sa Rusijom, nego da uspostavi one odnose koje imaju sve druge zemlje?
Argument da će Berluskoni zvati slovenačkog premijera svakog jutra kako bi ga pitao kako je zavisi od gasa koji prolazi kroz Sloveniju je neodrživ argument. Jer, na kraju tog niza je samo Moskva i niko drugi. Mi bismo želeli nešto drugo – tržišne principe i, kao što Rusija brani svoje interese, srpske institucije koje se zalažu za srpske interese. Ravnopravno partnerstvo – to je ono što nam je potrebno.
Jedina smo zemlja koja je manjinski partner u tom projektu i jedina smo zemlja koja nije članica NATO-a i EU. Sve druge su članice i jedne i druge organizacije i imaju mnogo bolji status od nas.

Govorio sam o zemljama Istočne Evrope koje su u EU ušle od 1990. godine do danas. Austriju možemo da koristimo kao izgovor, ali i vi i ja znamo da to ne može da bude argument u ozbiljnoj diskusiji. Tačno je, niko pred nas ne postavlja takav uslov, ali nam niko i ne pomaže u realizaciji posla o kojem mi govorimo na onaj način na koji se pomaže drugim zemljama.
Reći ću vam na šta konkretno mislim. Mislim na situaciju kada je Hrvatskoj pretila blokada zbog toga što nije bila u stanju da uhapsi Gotovinu, ali je Hrvatska imala partnere u Evropi koji su joj, uprkos tome, omogućili nesmetani nastavak evropskih integracija. Gde su naši partneri danas?
Ako govorimo o NIS-u, NIS je prodat za 400 miliona, a u prvoj godini je imao bruto dobit 360. Ni vi ne znate šta ćete kada odete u Brisel pa vas pitaju – kakva je ovo akcizna politika? Pa nas onda oni prevaspitavaju, iako unapred, kad usvajamo to, znamo da je pogrešno.
Ono što mi želimo je politika čistih računa. Predsednik ruske vlade zna šta hoće. Mi dobijamo ovde odgovor da se o ključnim pitanjima nije razgovaralo. Hajde da razgovaramo pa da kažemo da nećemo u NATO, da donesemo tu odluku kao društvo, da znamo zašto smo to odlučili i da preuzmemo rizike za takvu odluku.
Niko od nas nije nosio cokule i marširao s puškom na ulici. Svi smo odrasli u ovom gradu kao normalni ljudi. Znači, NATO nije pitanje naše ambicije da ratujemo negde po svetu, nego potreba naše integracije u kontinent kome pripadamo.
To je i ekonomska kategorija. NATO unosi sigurnost u ovu hronično nestabilnu zemlju. To je ono što nam je potrebno. Svi oko nas su tamo – i Makedonci, i Crnogorci, i Bosna je tamo, Hrvati, Mađari, Bugari, Rumuni ... svi. Dobro, ako smo toliko drugačiji i pametniji od njih, hajde da vidimo zašto je to tako i da stavimo tačku na to pitanje.
I sledeći put da kažemo – mi smo se oko toga dogovorili, a ne da se pozivamo na jednu rečenicu iz rezolucije iz 2007. godine, od koje smo svi digli ruke. Pogotovo mislim da nemamo pravo da ćutimo pred činjenicom da grešimo, kao što smo pre nekoliko godina svesno grešili kada smo insistirali formalno na jednoj politici za koju smo unapred znali da je osuđena na neuspeh.
Energetski sporazum je vrlo ozbiljno pitanje. (Predsedavajuća: Dva minuta.) Tražimo spremnost Vlade da razgovara o ispravljanju anomalije koja je posledica političke nemoći ove države, koja je žrtvovala ekonomske interese da bi dobila političku podršku koja joj je bila potrebna u politici koja je u međuvremenu propala, mislim na kosovsku politiku.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za predsednika Vlade Mirka Cvetkovića. Mislim da je vrlo aktuelno i očekujem od premijera da nam odgovori znatno ažurnije nego što je to inače pravilo u ovakvoj vrsti odnosa parlamenta i Vlade.

Naime, tiče se intervencije koja je nakon rezolucije Saveta bezbednosti usledila u Libiji. Prvo, mi smo zemlja koja ne može da ostane nema na stradanja civila u Libiji. Mi smo zemlja koja i danas oseća i na kojoj su vidljivi ožiljci bombardovanja iz 1999. godine. Ne postoji nijedna obaveza koja sputava našu vlast da se ponaša onako kako bi morala da se ponaša odgovorna vlast u jednoj ozbiljnoj zemlji. Naime, godinama smo verovali kako ova država ima specifične odnose sa Libijom, odnose koji prevazilaze politiku i mogu se opisati mnogo više kao prijateljski nego kao politički. Ako je sve to zaista tako, ako naša vlast misli da bude ozbiljna, onda mora nešto učiniti i vrlo jasno saopštiti kakav je njen stav o onome što se dešava u Libiji.

Mi smo stranka koja želi članstvo Srbije u NATO-u. U ćutanju aktuelne vlasti prepoznajemo zapravo nemoć da se preuzme ona vrsta uloge koju Vlada koja želi da menja zemlju treba da prihvati. Naši političari su se godinama ponašali kao Gadafijevi klovnovi. Mislim i na one koji danas vode ovu zemlju. Pre nekoliko meseci smo odveli jedinicu vojske naše zemlje u Libiju kako bi tamo paradirali pred Gadafijem. Nisu bili sami tamo, bili su sa onima koji danas bombarduju Libiju. Gadafi je bio isti i tada i danas je.

Naša država, Vlada već je napravila veliku grešku u spoljnoj politici; ostala je nema i ćutala je pred brutalnim obračunom Gadafija sa njegovim građanima, pred stradanjem civila. Zadovoljili smo se deklarativnom odlukom da prekidamo saradnju u oblasti vojne industrije. Potom smo napravili još jednu grešku, pa smo ostali nemi i pred novim stradanjem civila, koji ovog puta trpe ne zbog Gadafija koji ih ubija, nego zbog bombardovanja, pre svega od strane vojske Amerike, Francuske i Velike Britanije i, koliko vidimo, Španije, Italije, Danske, Norveške koje su se priključile i pružile podršku toj vojnoj intervenciji. Ta vojna intervencija prevazilazi odluke Saveta bezbednosti, koji je doneo rezoluciju kako bi se zaštitili civili.

Očekujemo od naše vlade da vrlo jasno saopšti kakvi su stavovi Ministarstva spoljnih poslova i Vlade po pitanju na koje ona mora da odgovori, pre svega zbog toga što je to naša unutrašnja politička potreba. Da smo članica NATO-a, mi bismo se ponašali kao što se danas ponašaju Turska i Nemačka – bili bismo protiv bombardovanja, nasilja i tražili bismo odgovornost za stradanje civila.

Koliko ljudi treba da pogine u Libiji da bi naša vlast postavila pitanje odgovornosti za tako nešto, kao punopravna članica UN i zemlja koja je trpela pod bombama? Šta radi naš ministar spoljnih poslova, osim što ima tako puno razumevanja za susrete sa kanibalima po Africi, da bi danas bio ministar spoljnih poslova koji ne može da saopšti stav države koja prva treba da osudi stradanje civila zbog toga što je i sama bila žrtva unutrašnje politike koja je državu konfrontirala sa čitavim svetom, a potom i slepila politike koja, iako ima „pametne“ bombe, ne pravi razliku između vojnika i civila.

Mislimo da Vlada treba da se izjasni, da hitno treba da reaguje, da osudi stradanje civila i da na vrlo jasan način pokrene političku inicijativu, koja bi bila u skladu sa onim nivoom odnosa u koji smo mi uveravani godinama, ako se govori o relaciji između Beograda i zvaničnog Tripolija. Ako su nam odnosi toliko posebni, neka se neko angažuje u ovoj zemlji kako bi posredovao u prevazilaženju te agonije koja je očigledna i koja mora biti neprihvatljiva za svako demokratsko društvo.

Ono što se tamo danas dešava je samo stradanje drugih civila, civila u Tripoliju. To nije politika sa kojom mi treba da se solidarišemo, to je politika koju treba da osudimo i da predložimo mere kojima će taj problem biti prevaziđen i rešen. Očigledno je da ćutimo zbog toga što smo prvo bili Gadafijevi klovnovi, a sada bismo da budemo Obamini klovnovi. Ni jedno ni drugo nije politika koja je dostojna onoga što je karakter ove zemlje, a karakter ove zemlje treba da bude onakav kakav smo mi gradili godinama – demokratska, tolerantna, vrlo jasna, sa preciznim stavovima.

Gospođo Čomić, juče smo imali raspravu o Vladi, pokušali smo da razgovaramo na što je moguće konkretniji način, ali nije bilo previše prostora za sve one teme koje smo želeli da otvorimo.

Pitanje za predsednika Vlade: ko je u ime Vlade doneo odluku o učešću naše države na samitu SAD – Balkan, da bi nakon toga tu svoju odluku Vlada povukla zbog prisustva Hašima Tačija kao predstavnika vlade republike Kosovo?

Mi se ne slažemo sa zvaničnom državnom politikom. Mislimo da politika mora biti razumna, racionalna, da mora težiti ostvarenju onih interesa koji su realni. Nikada nismo ovde u parlamentu ni predstavnike ove vlade ni predstavnike nekih ranijih vlada optuživali kao presudno odgovorne za ono stanje koje je na kraju dovelo do tako poremećenih odnosa između Beograda i Prištine i, realno, poraza naše države i gubitka Kosova, ali ta politika ima neki svoj kontinuitet i uporište, od 2004. godine ili 2005. godine pa do danas.

Srbija manje ili više jasno insistira na teritorijalnoj celovitosti, na poštovanju principa međunarodnog prava i tretira Kosovo kao pokrajinu, u skladu sa preambulom Ustava koji je usvojen 2006. godine. To je bilo poznato Vladi i onda kada je donela odluku o učešću na tom samitu.

Veoma je važno da pokušamo da formulišemo način na koji se odnosimo prema svetu. Previše je prevrtljivosti i neozbiljnosti u našoj politici. Mi privatizujemo NIS tako što Srbija proda svoje vlasništvo Rusiji, uz garancije ili propratnu dokumentaciju koja svedoči o nekom profitu koji je ostao u NIS, a onda se ispostavi da umesto profita imamo neke dugove.

Isti je slučaj sa partnerstvom koje razvijamo sa Kinom. Potpišemo sporazum o izgradnji mosta, a onda smo najveća prepreka za izgradnju tog mosta mi koji smo tražili od Kineza da nam ga naprave.

Onda konačno dolazimo do te kosovske politike zaokreta koji je učinjen u septembru prošle godine, zaokreta koji je realan i koji se kompromituje onim što Vlada potom uradi. U ovom trenutku je za našu državu prihvatljivo da vodi razgovore u Briselu sa potpredsednicom kosovske vlade, ali je za našu državu neprihvatljivo da učestvuje na samitu Balkan – SAD, na šta je inače sama pristala pre nekoliko meseci.

Gde je tu ozbiljnost i gde je tu ona vrsta pristupa koja je neophodna da bismo mi, prvo, uspeli da zaštitimo interese srpske zajednice na Kosovu, da bismo normalizovali svoje odnose sa onim delom sveta sa kojim su ti odnosi više nego sporni i na takav način deblokirali tu realnost koja je frustrirajuća za naše društvo i koja Srbiju opisuje kao zemlju koja je pod najvećim stepenom izolacije analizirajući njene odnose sa EU, sa SAD, sa ostatkom sveta, u čitavom regionu?

Kako je moguće da jedna vlada prvo kaže da će učestvovati na tim razgovorima, a potom povuče svoj pristanak? To ne može da ostane na nivou nekih personalnih stavova, to mora pratiti konkretna odgovornost.

Mislimo da je našoj zemlji bilo mesto na tom sastanku. Ne vidimo nikakvu korist za nas u tome što nam je značajnija činjenica da smo pobegli od Tačija od činjenice da smo mogli da se sretnemo sa važnim ljudima iz SAD i sa liderima država u regionu. Tamo će biti predstavnici, premijeri, predsednici Makedonije, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske, BiH, svih balkanskih zemalja. Biće i Hašim Tači. Neće biti jedino nikog iz Srbije.

Kako može biti korisnije za ovu zemlju to što se ona odlučila na ćutanje i distancu od susreta sa onima koji vrlo efikasno mogu da utiču na rešavanje problema o kojima mi tako puno govorimo, recimo o problemima koji potresaju srpsku zajednicu na Kosovu? Da li su ti problemi ozbiljni? Jesu. Kako se mi prema tim problemima odnosimo? Deklarativno, sa velikom zabrinutošću, ali akciono – više nego neodgovorno.

Ovim nismo pomogli ni Srbima na Kosovu, ni Srbiji, a najmanje smo zaštitili ono što mislim da se realno ne može štititi, jer je iznad okvira normalnog života, a to je ta floskula o Kosovu kao delu Srbije, makar se to jedino videlo u mitovima i frazama kojih je prepuna naša dnevna politika. To mora biti sankcionisano i o tome se mora otvoreno razgovarati. Nikada u Skupštini nismo razgovarali o Kosovu, osim onog trenutka kada smo udarili glavom o zid pred Međunarodnim sudom pravde nakon presude i stava tog suda o legalnosti Deklaracije o kosovskoj nezavisnosti.

Dakle, ako imamo parlament, ako imamo instituciju za postavljanje poslaničkih pitanja, onda to nije prilika da mi ovde potrošimo pet minuta kako bismo imali neki efektivan nastup u toku dana, nego valjda prilika da se otvore krupne teme i na njih ponude konkretni odgovori, ne u pisanoj formi, nego pozovite, kao potpredsednica Skupštine, Vladu i tražite u ime nas odgovornost za one koji takvu politiku vode ili argumentaciju za taku neozbiljnu politiku, koje mislim da uopšte nema.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, šteta što smo izgubili čitavo prepodne u tumaranju koja je posledica pogrešno sprovedene rekonstrukcije Vlade u kojoj je jedan važan resor, kakav je resor Ministarstva finansija, praktično preuzeo premijer koji potom ne može da odgovori obavezama koje proizilaze iz te njegove nove uloge, da pored poslova predsednika Vlade obavlja i veoma važne poslove ministra finansija. Kao što nije bilo razumevanja za argumentaciju koju smo ponudili tokom jučerašnjeg dana, nije bilo, gospodine Đeliću, razumevanja ni sluha za ono što smo vam govorili pre tri meseca.
Prvo da pređemo na izmene i dopune Zakona o porezima na imovinu i Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara. Ovim se ispravljaju brljotine i aljkavosti Vlade koja je tri meseca pošto je predložila poreze odlučila sada da ih menja. To treba jasno reći. Mi nemamo ništa protiv ovakve inicijative. Baš naprotiv, mi smo tako nešto tražili i kada se raspravljalo o budžetu. Nije bilo razumevanja. Evo nas sada ponovo, tri meseca kasnije, naknadno pametni, donosimo odluke u interesu građana ove zemlje.
Za nas je ovde ključno pitanje na šta se troši novac poreskih obveznika, kako se on troši. Da li tu postoje propusti? Da li su državni organi koji raspolažu novcem građana, prikupljenim po osnovu različitih poreza, dovoljno efikasni, konkretni? Ovakve izmene i dopune zakona kakve imamo danas pred sobom samo održavaju jednu agoniju, koja nije bila oduvek karakteristika naših finansija. Sećate se, gospodine Đeliću, kada ste vi bili ministar finansija, a ja šef poslaničke grupe koja je formirala parlamentarnu većinu, mi smo usvojili završni račun budžeta 2001. godine, pa 2002. godine, pa je budžet o kome smo tada raspravljali u parlamentu imao 400-500 stranica, naspram budžeta iz prethodne godine, koji je imao četiri ili pet.
Potrebno je više ozbiljnosti u javnim finansijama, i reda i jasnog plana. Ne postoji ozbiljna evropska zemlja u kojoj građani ne mogu da odgovore na jednostavno pitanje kako se troši njihov novac. Kakvu vrstu usluga mi plaćamo državi? Kako je Ministarstvo finansija… Vi niste sagovornik za tu temu, mada ste potpredsednik Vlade, zadužen za evropske integracije, pa sa druge strane preuzimate odgovornost. Kako je Ministarstvo finansija zaključilo da nam pošalje izmene i dopune Zakona o porezima na imovinu i Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, a, recimo, odbija da usvoji predlog izmena i dopuna Zakona o akcizama, koji smo mi predložili ovde u parlamentu pre dva meseca, svesni da nemamo šta da tražimo u Briselu, koji ne može ništa drugo da nam kaže osim da kršimo sporazume koje potpisujemo sa EU?
Sa stanovišta prosečnog čoveka u ovoj zemlji mnogo su značajnije uštede koje bi kućni budžeti ostvarili kada bi se promenila akcizna politika vezana za naftne derivate. Ali, Vlada to ne može da uradi, zbog toga što je prethodno sporazumima drugoj državi garantovala drugačiji tretman od onog na koji se obavezala potpisujući sporazum sa EU koji garantuje slobodno tržište i potpunu konkurentnost. To je ta politika kratkog daha, politika stani - kreni, politika naknadne pameti, koja onda sanira bespotrebno nastalu štetu.
Ako se govori o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu, jasno je da su ove izmene dobre, da one prave neke razlike, da uvode u izvesnoj meri ono o čemu govorite, a to je taj pojam ekonomske pravde, pravednosti, pravičnosti. Ali, vi ste, gospodine Đeliću, funkcioner države, vaša vlada ne može svoju politiku da svodi isključivo na ideal pravednosti i pravde, jer on nije egzaktan.
Da pitamo ljude koji su ostali bez posla u ove tri godine u građevinskoj industriji koliko oni imaju razumevanja za ideal pravde koji se ostvaruje na ovakav način i za ideal pravde koji je ostvaren kroz sankcionisanje građevinske industrije (možda je to bila demagoška potreba vlasti) na takav način da je usvojen Zakon o planiranju i izgradnji, koji je 70.000-80.000 ljudi ostavio bez posla, a mi ovde u Beogradu, gospodine Đeliću, gde naše stranke zajedno vrše vlast (bez previše sukoba, afera, efikasno u meri u kojoj je to moguće), nijedan dinar prihoda nismo ostvarili, već drugu godinu, po osnovu naplate naknade za građevinsko zemljište.
Da li smo mogli na neki drugi način da definišemo odnos između države, Miškovića i Beka, a da pri tom definicija tog odnosa ne bude toliko traumatična za čitavu zemlju? Sa stanovišta ljudi koji su ostali bez posla, verujte, mnogo je značajnije pitanje njihove ekonomske budućnosti i perspektive od pitanja pravde koja se na ovakav način zadovoljava.
To je ta demagoška crta, ili mnogo više izraz nemoći unutar same vladajuće koalicije, za koju mi nemamo razumevanja, pre svega zbog toga što vas nikada nismo ni kritikovali za neke mere koje su možda bile nepopularne, sa stanovišta nekih opštih odnosa kontroverzne, ali su bile efikasne i u funkciji nekih ciljeva koji tek treba da stvore korist za naše društvo. Mi vas nismo kritikovali kada smo unapred potpisali i počeli da primenjujemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Neke druge poslaničke grupe jesu. Upravo zbog toga što vas tada nismo kritikovali mi sad ne možemo da razumemo zašto naša vlada ne poštuje taj sporazum koji je sama počela da primenjuje.
Šta još treba da se desi da ovde u parlamentu razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, koji na veštački način izjednačava ono što je nespojivo, dobro i loše gorivo, pa loše gorivo, koje je inače skuplje ovde u Srbiji od onog koje dobro, a dolazi iz Evrope, favorizuje tako što ono kvalitetno čini veštački skupljim. Evropa je rekla da je to neodrživo, da su prekršene zakonske norme, direktive, pravila. To treba da promenimo. Zašto to nije deo ove današnje rasprave? Šta još treba da se desi, da čekamo da prođe poseta krajem marta meseca, mislim na posetu ruskog premijera, pa da se tako nešto uradi? Mislim da je to previše oklevanja i da je poražavajuće. Znate, Putin je Putin zbog toga što nije dozvolio da se u Rusiji radi ono što se radi ovde.
Kada govorimo o porezima govorimo o potrebi države da stvori preduslove kako bi ispunila neke svoje obaveze. Da li je naša država sposobna za ispunjavanje tih obaveza? Mi imamo 600 javnih preduzeća. Neka od njih zaista imaju opravdanje za težak položaj u kome se nalaze. To su teške anomalije i paradoksi; suočavamo se sa problemima toplana po Srbiji koje ne mogu da naplate svoja potraživanja, ne mogu da isključe neku bolnicu, starački dom, školu, i na to moramo naći neke druge, efikasne odgovore.
Gospodine Đeliću, Naftna industrija Srbije je samo u prethodnoj godini imala bruto profit od 360.000.000 evra. Eksploatisala je naftu i gas na teritoriji Srbije u vrednosti od 750.000.000. Moramo da postavimo pitanje efikasnosti menadžmenta koji je prethodno vodio tu kompaniju, i odgovornosti. Kako je moguće da jedna kompanija koja je prodata za 400.000.000, u poslu koji je navodno imao istorijske razmere i značaj za Srbiju, u pozitivnom smislu, mi smo ga kritikovali, kako je moguće da za godinu dana tako promeni svoju „krvnu sliku“? Da li je to možda pokazatelj šta treba da radimo i sa drugim javnim preduzećima? Jer, ovaj novac koji se ovako prikuplja, kroz porez na imovinu, na pokretna dobra, kroz porez koji plaćamo po osnovu naših prihoda, troši se u tim partijskim kompanijama koje jedinu funkciju imaju u servisiranju partijske države.
Kada razgovaramo o kreditima koje uzimamo, gospodine Đeliću, opet nedostaje strategija. Vi ste ovde došli sa prihvatljivim kriterijumima, sa ekonomskog stanovišta. Uzimamo kredit za makroekonomsku stabilnost od EU, od Svetske banke, imamo neke aranžmane sa MMF-om, ali da li možemo da definišimo neke kriterijume po kojima se inače ova zemlja zadužuje? Da li možemo da znamo kakvi će biti kriterijumi po kojima ćemo uzeti novac od Ruske Federacije, pošto se govori o kreditu za železnicu koji ćemo dobiti? Da li možemo da znamo kakvi su uslovi kineskog kredita? Da li možemo da postavimo pitanje efikasnosti projekata za koje je novac obezbeđen, a ne povlači se zbog toga što ne postoje neophodni preduslovi za tako nešto?
Svašta se piše u našoj štampi, ali u ozbiljnim novinama pročitao sam podatak koji govori o tom neverovatnom paradoksu – da mi danas zapravo kao jedno siromašno društvo, kao država koja se zadužuje da bi došla do neophodnog novca, novac koji nemamo trošimo plaćajući kamate na sredstva koja su nam odobrena, ali ih ne povlačimo zbog toga što nema projekata koji su preduslov da bi nam bila isplaćena.
Pošto pominjete Svetsku banku, mi imamo dosta projekata sa Svetskom bankom. Jedan od najvažnijih je svakako projekat koji se vezuje za našu putnu infrastrukturu. Stotine miliona dolara su u pitanju, da li je 700 ili 900, u ovom trenutku više ne znam; pokušali smo da pronađemo tu dokumentaciju, ali nismo uspeli. Ali, vrlo dobro pamtim procenat realizacije nama odobrenog novca – 13%. Da li taj novac nama nije potreban ili su nam potrebniji oni koji su nesposobni da sa tim novcem nešto konkretno urade?
Govorili ste i o nečemu što mislim da je veoma važna tema, ali ovde ona nikada nije bila predmet ozbiljnog razgovora, a to proizilazi iz odsustva jasnog plana. Do koje mere će se naša zemlja zaduživati, gospodine Đeliću? Mi smo u poređenju sa nekim drugim zemljama procentualno manje zaduženi, sada smo negde oko 80% BDP. Ima država koje su praktično dužne i preko onog što godišnje proizvedu. Ne mislim pri tom samo na Grčku; Hrvatska je u takvoj situaciji. Ali, ono što mislim da je alarmantno, što je problem za ovo društvo, to je odsustvo strategije, plana. Svako zna, kada uzme kredit, šta će sa tim novcem i pažljivo sa tim postupa.
Mi govorimo o finansiranju, kako to već zovete, reparacije ili obnove ili rekonstrukcije jedne hidroelektrane. U kakvom stanju je naš EPS? EPS, koji bi morao da bude visokoprofitabilna kompanija, poslednja je linija socijalne politike naše vlade. Prema EPS-u se ova država odnosi kao što se juče odnosila prema NIS-u. Najveći poverilac u državi je EPS, a s druge stane, najveći dužnik u državi je isto tako taj EPS. Imali smo primer „Kolubare“. To je sistem u Elektroprivredi Srbije. Da li možemo da raščistimo sa tim? Bili smo zajedno u Vladi koja je to počela da radi. Ovde smo tražili raspravu o radu javnih preduzeća. Dajte da to raščistimo, da svakom čoveku u ovoj zemlji bude jasno da, uz teret koji mu stavljamo na leđa ovakvim odlukama koje se u Skupštini donose, mi preuzimamo odgovornost da on sutra ima neku korist od toga.
Zašto Nemci imaju novac, a mi ga nemamo? Da li je kod njih struktura menadžmenta u državnim kompanijama onakva kakva je kod nas? Zašto je jedna jako dobra kompanija kakva je JAT dovedena u poziciju u kakvoj se danas nalazi? Skandal je da rentiraju avion star 45 godina, koji je danas trebalo putnike da vozi za London, pa pola njih nije želelo da uđe u avion. I to se desilo.
Mi bismo voleli da možemo da formulišemo vrednosti na kojima bi se onda ta politika gradila: završni račun svake godine, Ministarstvo finansija, ne u računovodstvenom smislu kompetentno, nego sa političkom težinom, respektabilno, ne zbog toga što proizilazi iz činjenice da upravlja finansijama, nego da ga drugi poštuju.
Jedna od najomalovaženijih osoba u Vladi bila je ministarka finansija. Svaki put kad izađe sa nekom inicijativom, politički interesi su je ućutkali. Toliko puta smo imali u raspravi sa njom potpuno identične stavove, pri čemu je ono što je ona predlagala bilo suprotno onome o čemu mi govorimo, a ona se sa tim slaže. U finansijama je to nemoguće.
Tačno je da su ovo dobri krediti, ali ako govorimo o toj stabilnosti koja je potrebna Narodnoj banci Srbije, pogledajte šta vam govori guverner. Koga guverner kritikuje? Koga smatra problemom u tom sistemu makrofinansijske i ekonomske stabilnosti? On generatora krize prepoznaje u Vladi i vladinim merama. Upravo guverner sada kritikuje predsednika Vlade zbog, recimo, ambicije da prolongira naplatu kredita tako što će napraviti neki dogovor sa bankama, pa onda onima koji su uzeli kredite ostaviti mogućnost da glavnicu ne vraćaju, da plaćaju samo kamatu. Pa, na to je odmah reagovao guverner, sa vrlo jasnim stavom da će to pogurati inflaciju.
Kako raste inflacija, tako guverner veštački mora da diže vrednost novaca, menjajući referentnu kamatnu stopu, i onda dođemo do paradoksa da je kod nas referentna kamatna stopa 12,5%, a, recimo, u zemljama od kojih uzimamo ove kredite 0,5%, 1% itd.
Ako se zadužujemo da bi nam valuta bila stabilna, nemojte sa druge strane da povlačite poteze koji direktno ugrožavaju ovo što trenutno radimo zajedno. Naravno da nam je u interesu stabilna valuta, ali njena stabilnost ne može proizaći iz veštačkih mera, iz demagogije, nego, recimo, iz ovako egzaktnih činjenica kao što su one o kojima danas razgovaramo. Možemo da trošimo onoliko koliko stvorimo. Ako malo imamo, moramo više da radimo. Ako nema rezultata, nađimo one koji će proizvesti rezultate. Vrlo jednostavno, zemlja u krizi, kao što je Srbija, nije mogla sebi da dozvoli da praktično nema ministra finansija.
Mi u tome prepoznajemo nepoverenje i nespremnost nekoga da uđe u taj posao. Vi ste bili ministar finansija u jednoj vladi, imate iskustvo; nije Srbija bila raj na zemlji kada ste taj posao preuzeli. Potreban nam je ministar finansija, a ne premijer koji će uzeti tu titulu da bi Srbija bila bez ministra finansija. Ovo nije najvažnija tema u kojoj nam je ministar potreban, ali dnevno svakako angažovana osoba, spremna da radi taj posao efikasnije i bolje nego što je to radila gospođa Dragutinović, to je ono što je Srbiji potrebno. Mi to nemamo.
Čekali smo četiri sada da vi dođete ovde i da branite te zakone, iako ne možete da preuzmete odgovornost za činjenicu da smo mi ovo tražili u decembru, pa nas niko nije slušao, da smo tada govorili o neposrednijoj poreskoj politici, o nižim poreskim stopama, o poreskom kreditiranju, o pomoći mladima kroz drugačiji pristup u politici zapošljavanja. To su sve bile teme za ozbiljnu raspravu, a nije bilo sluha za nešto tako.
Mislim da treba da podržimo ovo što ste predložili što se tiče izmena Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara i izmene i dopune Zakona o porezima na imovinu, ali od toga nema puno koristi za lokalne samouprave, to je više nego jasno. Njima je mnogo potrebnija imovina, koja im se ne vraća.
Ono što je veoma važno, ovim se neće osvojiti pravda koja je Srbiji potrebna, ovim će se samo zapušiti i pokriti greške koje su prethodno nepotrebno napravljene, jer je bilo dovoljno instrukcija koje su na tako nešto ukazivale. Ono što je jako važno, efikasna država, sa svojim troškovima, ali i rezultatima, jeste nešto na čemu tek treba da radimo, jer se ovako do nje ne stiže. Ovo je dokaz da mi nju nemamo.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, bojim se da se u nekim tačkama nismo razumeli. Prvo, da konkretizujemo naš stav o EPS-u. Nemamo prigovor koji bi proizlazio iz onog stanja u kojem se EPS nalazi sa stanovišta analize, recimo, vremena u kojem je nekad bio. Nama smeta odnos Vlade prema EPS-u. To doživljavamo kao problem. Tačno je da je EPS vratio dugove. Zamislite kada bi EPS bio oslobođen one socijalne uloge, koju neopravdano igra u jednom društvu u kojem se teret odgovornosti ne raspodeljuje ravnomerno, nego se prenosi na one koji tu odgovornost ne mogu da izbegnu, da li je to „Srbijagas“, da li je to EPS, to samo po sebi u ovoj raspravi nije toliko važno.
Govorili smo da je ovo bila prilika da još jedanput podsetimo na čitav niz grešaka i propusta koji se bez ikakvog razloga čine. Postavili smo vam pitanje o akciznoj politici. Evo, naš zakon treći mesec ovde čami u skupštinskim fiokama. Nema razloga da se ne usvoji.
Kineski most, tačno je, dobar je kredit, ali gde su problemi? Ne poštujemo svoje obaveze. U aprilu potpisali ugovor, ništa u međuvremenu nismo uradili. Obavezali se prema kineskim partnerima da nećemo naplaćivati porez. Naplaćujemo im poreze i takse. Da ćemo liberalizovati politiku koja je preduslov dolaska njihove radne snage. Nismo liberalizovali. Sada je to problem MUP-a, koji nema nikakve veze sa izgradnjom mosta. Postoji čitav niz takvih anomalija.
Svetska banka, nivo odobrenih sredstava, nivo realizovanih sredstava, razlog za zaduživanja, s jedne strane, i s druge strane, zapostavljanje potencijala i resursa koji nam stoje na raspolaganju.
Lepo je što premijer dođe u parlament i kaže da ima strategiju, samo ne može da nam je najavi, pa mi danas ovde sedimo i na računaru čitamo izjave o tome kako je strategija još uvek u domenu tajne, ali će već sutra biti saopštena. To sve nije dovoljno ozbiljno za situaciju u kojoj se nalazimo.
Dobro je što se menjaju ovi zakoni. Tražili smo to pre tri meseca.

Gospođo predsednice, koliko je to vremena?

Naravno, mislim da je očigledno o kakvoj se besmislici radi. Gde postoje problemi, gospođo predsednice? U odnosu prema ovom parlamentu. Mislim da je većina nas ovde dala svoj maksimum kako bi ovo bila institucija kakva je potrebna našem društvu. Iza jučerašnjeg napada ne stoji ambicija da se ukaže na nepravilnost u radu poslanika naše poslaničke grupe Ivana Andrića, nego želja da se ućutka ovaj parlament.
Ljudi koji su vam juče poslali pismo insistiraju na pojmu odgovornosti, a danas svoje više nego neodgovorno ponašanje pravdaju novinskim izveštajima drugih agencija. Ta kuća direktno prenosi naše svakodnevne sednice. Ovo nije prvi put da se nešto tako radi. Mislim da moramo da definišemo strategiju kojom ćemo na vrlo jasan način uspostaviti principe i međusobnih prava i međusobnih obaveza.
Postoje i druga mesta. Nije Skupština mesto na kojem ćemo raščistiti tako krupno pitanje kao što je pitanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića.
Nismo zadovoljni načinom na koji je Javni servis postupio i odnosio se, ne prema nama, nego prema hiljadama ljudi koji nemaju nikakve veze sa Liberalno-demokratskom partijom ili nama lično, ali ne bih da uređujemo RTS.
Ivan Andrić je član Programskog saveta. Ovaj parlament ga je za tako nešto ovlastio. On ima pravo da iznese i svoju profesionalnu kritiku, sve dok vrši tu funkciju. Oni koji očekuju od nas da prihvatimo packe nepostojećih organa... Taj kolegijum ne postoji. Postoji poslovni kolegijum, postoji programski kolegijum, ali taj uređivački kolegijum je izmišljotina, iza koje se krije čovek koji najmanje zaslužuje da u Srbiji, koja ima evropske ambicije, gospodine Đeliću, bude direktor RTS-a.
Ne želim uopšte ovde da pominjem sve ono što je on izgovorio u svojoj profesionalnoj karijeri, ali želim još jedanput da kažem da nas nikad Tijanić neće ućutkati, da je ovo samo još jedan u nizu dokaza koji nam daju za pravo kada kažemo da je ta osoba nedostojna tako važnog posla, koji obavlja pre svega zahvaljujući, gospođo Kolundžija, Demokratskoj stranci.

Gospođo predsednice, član 27. Poslovnika.
Zaista nije dostojno da ulazimo u današnju raspravu bez ekspozea gospodina Cvetkovića. Pratio sam i pokušao sam da evidentiram osnovne teze, ali samo ekonomski program o kojem je govorio gospodin Cvetković ima sedam ili osam tačaka.
Mislim da je neodgovorno da mi ulazimo u raspravu o tako krupnim pitanjima kao što je pitanje rada buduće Vlade, a da nemamo uvid u ono što ste rekli.
Da li postoji mogućnost da dobijemo materijal koji ste vi pročitali da bismo mogli da vodimo argumentovanu raspravu ili će se ovo pretvoriti u ono što je pravilo srpske politike? Ili neka se preuzme odgovornost za tok rasprave koji će biti previše proizvoljan, što se nas tiče.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo ministri, kandidati za ministre, gospodine Cvetkoviću, koleginice i kolege, prvo, gospodine Cvetkoviću, jedno ljudsko  pitanje.
Pažljivo sam vas slušao i zaista ne vidim nikakav prostor za onu vrstu međusobnog odnosa za koji mislim da je neophodan našem društvu. I da ste Barak Obama ne bi mogli sami da rešite probleme Srbije, a opet ste nam, ne zatvorili, nego zakovali vrata za međusobnu saradnju.
To je ono što mislim da je prvi problem vaše Vlade, to što nema onu osobinu koja je potrebna instituciji koja vodi društvo u krizi. Ozbiljnog razgovora, međusobnog dijaloga, iskrenosti, spremnosti da se preuzme odgovornost, kako bi se problemi, i tu moramo biti pošteni, koji su u velikoj meri nasleđeni, nekako rešavali.
Gospodine Cvetkoviću, vi ste nam pročitali svoj govor, mi smo ga saslušali, i pored namere, koja je očigledna, da se nešto promeni u samoj Srbiji, mi ne vidimo nijednu konkretnu meru kojom će te promene biti omogućene.
Kada smo raspravljali u parlamentu o evropskom putu zemlje u septembru 2008. godine, tada je bio vaš potpredsednik Đelić, predstavnik Vlade tokom rasprave o glasanju za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, jasno smo vam mi iz LDP rekli da ne može pola Srbije otići u Evropu, a druga polovina ostati negde po strani.
Ne možete, gospodine Cvetkoviću, danas rešiti probleme u kojima se zemlja nalazi tako što ćete nas sve ignorisati i isključiti iz procesa analize problema, kandidovanja rešenja i angažovanja da ta rešenja budu ostvarena.
Zašto mi danas razgovaramo o rekonstrukciji Vlade, gospodine Cvetkoviću? Da li zbog toga što je bila pogrešna politika te Vlade ili zbog toga što su bili poremećeni vaši međusobni odnosi? Govoreći o strateškim prioritetima vašeg kabineta vi ste citirali sami sebe i ono što ste rekli pre tri godine – evropske integracije, očuvanje Kosova, povećanje životnog standarda, manje ili više saradnja sa Haškim tribunalom, koji je preduslov ostvarenja tih ciljeva.
Koliko smo bili uspešni u tome, gospodine Cvetkoviću? Kompromitovali smo evropsku ideju u zemlji, birokratizovali je, sveli je na paragraf. Doveli smo sebe u poziciju da pre podne varamo Moskvu, popodne Brisel, a u međuvremenu Peking i Vašington.
Vaš kabinet je, gospodine Cvetkoviću, po zvaničnom izveštaju u poslednjem kvartalu 2010. godine ispunio samo 13% definisanih obaveza. Nije za nas, gospodine Cvetkoviću, ideja evropske Srbije ono što prepoznajemo u čitavom nizu poteza koji je povlačio vaš kabinet.
Mi smo u realizaciji te politike bili partneri, puno toga smo uradili kako bi ta evropska budućnost Srbije postala realnost. Zajedno smo glasali za neke zakone, što nas čini ponosnim. Nosimo teret nekih zakona koji su ostavili ožiljke našoj politici.
Nismo imali problem da glasamo zajedno za Zakon o borbi protiv diskriminacije, ali je taj problem bio unutar vaše evropske vladajuće koalicije. Nismo imali problem da podržimo izmenu pasoša, ali je taj problem postojao unutar vaše koalicije.
Imali smo problem da glasamo za Zakon o informisanju, pa smo taj zakon šminkali, a kao odgovor dobili jadnu Srbiju u kojoj 20 hiljada ljudi, ne članova LDP, gospodine Cvetkoviću, nego 20 hiljada građana ove zemlje iskazuje poštovanje prema Zoranu Đinđiću, ali i želju da sprovede tu politiku i vrati je u život na takav način da ne mogu nigde da se vide.
Ne mislim da je to naredio Boris Tadić, da se odmah razumemo, mislim da je to posledica duboke bolesti koja je razorila te krhke temelje demokratskog društva koje smo pokušali da izgradimo.
Zajedno smo radili na reformi pravosuđa, ali čini mi se da se cela Vlada, kao što ima običaj da se sakrije iza predsednika države, sakrila iza ministarke pravde, pa smo u jednom trenutku mi bili nosioci te reforme, pre svega zbog toga što smo bili svesni motivacije onih koji su joj u najvećoj meri pružali otpor.
Gde je danas ta evropska Srbija? U duploj akciznoj politici, onoj koja naše društvo tera da plaća nekvalitetniji benzin, zbog toga što se onaj kvalitetniji čini veštački skupljim. Gde je evropska politika u međusobnim odnosima – u Sandžaku? Gde je evropska politika u odnosu prema regionu? Pomenuli ste da smo mi centralna tačka u regionu. Dosta više te mitomanije. Na čemu se gradi jedan takav stav?
Kako se oseća naš ambasador u Podgorici, koji čak nije ni obavešten da smo mi u međuvremenu izbrisali strategiju o odnosu prema Srbima u dijaspori i regionu, u kojoj smo za njih tražili ono što sami nikome ne dopuštamo? Mi koji smo sebe organizovali kao reformisanu plemensku zajednicu, dali smo sebi za pravo da se bavimo ustavima Crne Gore, Hrvatske ili Makedonije, uvereni da je to valjda naša obaveza pre nego što je, recimo, obaveza izmena one sramote od Ustava iz 2006. godine.
Uprkos svemu, mi želimo da vam pomognemo. Problemi o kojima vi govorite su realni. Nije tačno da ste vi i vaš kabinet, da su to ljudi bez kvaliteta. Pošto sam bio u Vladi, znam makar za jedan kvalitet koji prepoznajem među vama, a to je ipak neki lični dignitet koji vam ne dopušta da napustite položaje na kojima se nalazite pred problemima sa kojima se suočavate.
Ali, to nije dovoljno. Nije dovoljno pokazivati otpornost i izdržljivost pred problemima koji će, pre nego što slome jednu vladu, slomiti čitavo društvo. Zato vas kritikujemo.
Ne možete, gospodine Cvetkoviću, da dođete u parlament da govorite o rekonstrukciji Vlade, a nijednu reč da ne kažete o kandidatima koje predlažete za poslove kojima ta Vlada treba da se bavi. Sigurno postoje neki kvaliteti u tim ljudima.
Verovatno postoji neki kvalitet u Dušanu Petroviću, koga ste predložili za ministra poljoprivrede i trgovine, u Predragu Markoviću, ne znam kako mu se zove to ministarstvo, verujem da ni on još ne zna, u gospodinu Stankoviću. Ko će da kaže nešto o njima i o njihovim kvalitetima, ako to ne uradite vi, o problemima koji postoje u vašoj vladajućoj koaliciji?
Nismo mi dužni da ih tolerišemo i da ih razumemo. Možemo da se složimo da je teško voditi jednu vladajuću koaliciju, ali pre nego što se pojavi vlada koja od parlamenta traži podršku za poslednjih godinu dana svog mandata, potrebno je reći šta ta vlada želi da radi i zbog čega će ono što nam ona najavljuje biti bolje od onoga što smo imali do sada.
Gospodine Cvetkoviću, vaš kabinet se srušio na odbrani vašeg autoriteta i ugrožavanja. Vi ste smenili svog potpredsednika i bili jasni u argumentaciji. Ono što nam je u ovom trenutku mnogo važnije od fraza o kojima govorimo, jer nema nikakve suštine u vašem ekspozeu, u jednostavnoj rečenici – da ste vi rešili svoje nesporazume, jer vaš kabinet se nije raspao na kritici vaše politike, besmislica o Kosovu, besmislica o regionalnom pristupu, besmislica u spoljnoj politici, u privrednim aktivnostima, u politici ljudskih prava i građanskih sloboda, njihove afirmacije. On se raspao na međusobnim odnosima, kroz jezik koji je nedostojan parlamenta.
Nemamo mi dve vlade. Ako želimo da živimo u normalnoj zemlji, onda moramo prihvatiti pravila normalnog života. Ta pravila nas obavezuju da poštujemo javni interes, interes ovog društva, onaj interes koji nam je naložio da vam kažemo 2008. godine da pravite grešku. Vi nam sada govorite o problemima koji su proistekli iz ekonomske krize koja je potresla svet i opteretila funkcionisanje Vlade.
Gospodine Cvetkoviću, kada se ta kriza desila, mi smo vam predložili neke mere, a Vlada nam je odgovorila da će nas kriza zaobići, pa da će, potom, pošto nas zaobilazi, pozitivno uticati na nas, da bi danas kriza koja je došla postala i suviše jeftin izgovor za čitav niz problema koji se ne mogu opravdati.
Da krenemo tačku po tačku. Evropska agenda vaše vlade – 13% realizovanih zahteva izmereno u poslednjem kvartalu. Da li može bolje? Parlament za tako nešto nije prepreka. Podsećamo vas da evropska politika i evropske vrednosti ne proizilaze samo iz normi koje mi administrativno usvajamo, nego iz sposobnosti da se društvo menja kroz taj proces evropskih integracija.
Da li smo danas drugačiji? Nimalo. Na kojim se to primerima vidi? Pa, na onim ključnim primerima na kojima se gradila ta pogrešna politika prethodnih godina.
Mislim da je besmisleno dokazivati meru patriotizma među nama, ali ne možemo mi posle tri godina vaše vlade, gospodine Cvetkoviću, ignorisati činjenicu da je politika koju ste gradili prema Kosovu, prvo, politika koja nikada nije dobila podršku u ovom parlamentu, jer je jedina rezolucija koja je podneta 2008. godine povučena, politika koja je pretrpela neuspeh pred međunarodnim institucijama od kojih je tražila razumevanje, što nikoga od nas ne raduje, ali nas obavezuje na pronalaženje alternative.
Nemamo pravo više, gospodine Cvetkoviću, na pogrešan pristup kosovskoj politici, samo zbog toga što smo političke kukavice koje su nespremne da prihvate realnost. Zašto bi građani prihvatili nužnost o kojoj govorite i ekonomsku realnost, ako Vlada nije spremna da prihvati političku realnost i kaže istinu ovom društvu o Kosovu, o stanju srpske zajednice na Kosovu, o uzrocima takvog stanja, o pristupu kojim će ono biti učinjeno kvalitetnijim i boljim? Fraze nam nisu potrebne, makar ne na kosovskim temama.
Ekonomska kriza, privreda – mi smo jedino društvo u Evropi u kojem je Vlada i vlast u ratu sa privredom. To je činjenica. Ponudili ste glave tajkuna gladnom društvu, kao satisfakciju za prazne stomake. Sada više glava nema, a stomaci su i dalje prazni. U međuvremenu su vaši kadrovi sebe počeli da predstavljaju kao državne tajkune.
Gde je partnerstvo politike i biznisa u Srbiji? Nema ga nigde. Gde je iskreno partnerstvo politike i sindikata? Nema ga nigde. Samo improvizacije i demagogija, a ono što su uradili Amerikanci, Francuzi, Nemci, Grci, Crnogorci, sva ozbiljna društva suočena sa krizom, recimo, mislim na reformu penzionog sektora, mi smo prebacili za neku drugu vladu.
Podizanje konkurentnosti – to nije fraza, gospodine Cvetkoviću. Znate šta utiče na konkurentnost jednog društva. Kako mi možemo podići sopstvenu konkurentnost ako smo i dalje taoci iluzija?
Ništa niste rekli o NATO, nijednu reč. Nijednu reč nam niste rekli o razlozima strateškog sporazuma koji potpisujemo i ciljevima koje potpisujemo sa Rusijom, koji je najavljen. Hoće li isti efekti biti kao i kod energetskog sporazuma? Ko je odgovoran u ovoj zemlji zbog toga što je vodio NIS tako da je ona završila poslovnu godinu sa gubitkom od 30 miliona evra, a godinu dana nakon toga ruska država je završila poslovnu godinu sa bruto profitom od 360 miliona i izvađenom naftom i gasom na teritoriji Srbije za 750 miliona, koji su prodati uglavnom u Srbiji, uz rudnu rentu koja je neuporedivo manja nego u Rusiji, po istoj ceni po kojoj se vade i tarifiraju u Rusiji?
Kako se to zove kada Mišković proda "Deltu" za milijardu, a mi NIS za 400 miliona, pa se odreknemo monopola svoje zemlje u ime monopola druge zemlje? Konkretno, ako govorimo o ekonomiji, politika zapošljavanja, ljudi u ovoj zemlji treba da znaju da nema posla bez novih tržišta, da su nam tržišta zatvorena pogrešnom politikom, politikom u kojoj postoji danas previše kontinuiteta.
Da su nam potrebni investitori, da oni nažalost nisu tamo gde ih ova vlada traži, jer ti investitori dovode svoje zaposlene, kao što je slučaj recimo sa sporazumom o izgradnji mosta na Dunavu koji je potpisan sa kineskom državom. Kineski kredit, kineski materijal, kineski radnici, i na kraju ih prevarimo, ne ispunimo nijednu od preuzetih obaveza.
Investitori su na zapadu, u EU, u Americi, tamo gde postoji kapital. Ako govorimo o privrednim aktivnostima, smenili ste jedinog efikasnog, uz ministra odbrane, jedinog privredno merljivog, efikasnog ministra u svojoj Vladi, smenili ste Dinkića. Zašto to ne kažete jasno?
Politika subvencije nije bila pogrešna, bila je pogrešna vaša nemoć da toj politici date smisao. I druge države pomažu svoju privredu, ali to nije povratak u socijalizam, kako se ovde nama interpretira, nego partnerstvo između privrede i države, partnerstvo na kome država profitira. Američki trezor je profitirao na kreditima koje je dao američkoj privredi. Danas je Dau Džons preko 12 hiljada, pre dve godine je bio šest hiljada poena.
Kriza je prošla, gospodine Cvetkoviću. Hoće li se nastaviti sa takvim pristupom privredi? Recite da će se nastaviti. Na kojim principima? Oni moraju biti jasni, transparentni, a ne tako što će neko dobiti pravo da deli subvencije i na tome gradi svoju politiku, neko drugi će dobiti pravo da deli penzije i na tome gradi svoju politiku, neko će se igrati evropskih integracija, pa će na tome graditi svoju politiku i dizati rampe, a društvo će propadati u međuvremenu, jer je sve to zajedno više nego pogrešno.
Tražimo, gospodine Cvetkoviću, konkretne odgovore. Na koji način vi mislite da rešite problem u regionu koji imamo sa svim susedima, bez ikakvog razloga? Optužujemo ljude na osnovu izmišljenih dokaza, traumatizujemo međusobne odnose u koje smo puno uložili da bi ih popravili, a onda, nakon svega, povlačimo te optužnice i obračunavamo se sa nevladinim organizacijama koje to kritikuju. Ako želimo u Evropu, onda u tu Evropu ne možemo da odemo uprkos interesima BiH, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Kosova, nego uz njihovu podršku.
Regionalna politika o kojoj vi govorite mora da bude potpuno reformisana i drugačija. To nas dovodi do osnovnog razloga zbog koga mi ne možemo da podržimo rekonstrukciju vašeg kabineta, jer to nije rekonstrukcija politike nego rekonstrukcija partnerske države koja se zaljuljala, pre svega zbog toga što su stranke koje su je uspostavile postale svesne cene koju će platiti na narednim izborima.
Svi partneri u evropskoj koaliciji su uništeni kroz tri godine evropske politike u Srbiji. Nisu afirmisani, vi afirmišete stiropor alternativu sebi. Njima se poklanja pažnja, njima se gleda kroz prste, a ne ono što je suština evropske transformacije Srbije, suočavanje sa sopstvenim greškama, pronalaženje alternativnog puta, angažovanje i motivisanje čitave zemlje.
Vi, gospodine Cvetkoviću, treba da unesete energiju u ovaj parlament, energiju u društvo, vi i vaša vlada, a pogledajte na šta ona danas liči. Ministri sede i Boga mole samo da ih neko ne pomene.
Učinićemo to, pošto niste vi. Prvo, gospodine Ćiriću, šta ćete vi u toj Vladi? To sam vam rekao i tokom našeg poslednjeg susreta. Čovek koji vas je predložio, uz čitav niz neverovatno loših osobina, ima veliki talenat da pronađe sposobne ljude. Šta tražite vi u toj Vladi? Ta Vlada je uperena protiv onog što su vaši angažmani i interesi.
Vi, gospodine Markoviću, sa svojom biografijom, mislim da vas gospodin Cvetković nikada ne bi pozvao na razgovor. Kada bi pročitao biografiju on bi od toga odustao. O gospodinu Stankoviću će neki drugi naši poslanici govoriti. Nisam stigao gospodinu Mrkonjiću ništa da kažem.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, odgovoriću, naravno, imam pravo i na repliku, prvo moram vama da se obratim, gospodine Cvetkoviću.
Ovde ste došli i ponašate se kao džak koji može sve da izdrži. Uskoro ćete morati da puštate struju u sedišta poslanika, da bi mogli živi da dočekaju kraj rasprave i glasaju za vašu vladu. Odgovorite na jedno od pitanja koje smo vam postavili, ako smo vam potrebni. Ako nismo, verujte, imamo pametnijih stvari koje treba da radimo, od toga da sedimo ovde i da prisustvujemo ovoj agoniji. Nije nam dovoljno 20 minuta da kažemo sve ono što mislimo da se mora reći, kako bi i ova godina bila drugačija od prethodnih tri.
Gospodine Ružiću, jako je lepo što vi pokazujete razumevanje za neki javni interes o kojem godinama mi govorimo, ali vi imate problem unutar svoje vladajuće koalicije. Odnosi na opozicionoj strani su mnogo ozbiljniji nego unutar vladajuće koalicije. Među nama postoje političke razlike, vrlo ozbiljne, a unutar vladajuće koalicije nema nijedne političke razlike. Zato sada ovde treba da budemo taoci ove besmislene situacije.
Pomenuli ste ministra Mrkonjića. Nije stigao u ovih 20 minuta na red. Najneefikasniji ministar u najvažnijem projektu, projektu Vlade o evropskim integracijama. Nula zakona, evo ga izveštaj, nula zakona. Politička demagogija koja je uvredljiva za društvo. Ne možete sakriti Mrkonjića iza predsednika Republike, koji je predsednik nekog saveta koji se bavi infrastrukturom, a u kojem je Mrkonjić jedini inženjer.
Železnica – milijardu evra gubitak. Auto-put – pravimo pogrešnu traku bez ijednog dokumenta. Povlačimo 15% novca koji nam stoji na raspolaganju. CIP; CIP je zgrada i ljudi koji u zgradi sede, troše budžet, a nijedan projekat nisu uradili. Svaki član Vlade to zna i po tom pitanju se ništa ne preduzima.
Ako smo vam ovde potrebni, recite nam. Ako nismo, dajte da idemo da radimo neke druge poslove, pošto sve ono što smo vam rekli, nismo vam rekli sa ambicijom da nešto kažemo i da sebi olakšamo dušu, nego sa ambicijom da povedemo razgovor o tome.
Ako želimo da vodimo evropsku politiku, gde je karakter te evropske politike? Da li je vodimo da bi društvo otišlo u Evropu ili da bi se ovde neke vrednosti stvorile?
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Ako govorimo o novoj ekonomiji, ko je to? Nova poreska politika, politika zapošljavanja. Koje su to konkretne mere? Lideri regiona, kroz koje poslove? To je valjda tema za razgovor o rekonstrukciji Vlade, ako ste sa tom ambicijom došli u parlament.
Ako ste došli, kao i vaši prethodnici, samo tu da odsedite koliko morate, o kej, to je onda odnos prema Skupštini i to je opet loše za vas, jer nova energija o kojoj govorite nije danas pokazana. Nema veze što su stari ministri.
Ali, nema ni svesti o tome da je potrebno nešto promeniti, a ako Vlada anestezira ionako anestezirano društvo koje je u komi već, kako možemo da očekujemo bilo šta pozitivno? Ako je jezik uvrede način da jedni druge isprovociramo na dijalog, onda je to jednostavno komunikacija u kojoj mi ne učestvujemo. Neka drugi to rade.

Svakome, naravno, u ovom parlamentu, pošto su takva pravila, može svašta da se kaže, ali mi nismo dužni da prihvatimo sve što ste vi rekli, gospođo Kolundžija. Mi smo poslednja poslanička grupa kojoj imate pravo da kažete kako nešto nismo predložili, jer uglavnom sve ono što je Vlada naknadno prihvatila kao mere su bili predlozi koje smo mi kandidovali.
Nemojte nama, mi cenimo reforme gospodina Šutanovca više nego njegova stranka. Na stranačkim izborima za potpredsednika najmanje glasova je dobio čovek koji je najviše ispred te stranke uradio u Vladi. O tome smo otvoreno govorili.
Ako govorimo o evropskim integracijama, pa nemojte da pričamo o 2008. godini, u poslednjem kvartalu koji je meren, 13% onog što su obaveze smo ispunili. Mi kažemo da je to loše i dajte da to popravimo. Ne kažemo da bi u tom poslu propali.
Kad je Vlada preuzela dužnost, prosečna plata u Srbiji je bila 400 evra i u Crnoj Gori 400 evra. Ista kriza u Srbiji, ista kriza u Crnoj Gori. Sad je tamo 500 evra, kod nas je 320 evra. To nije samo zbog krize.
Tačno je, mnogi problemi su nasleđeni. Problem je što se sa tim problemima Vlada nije suočila na odgovoran način. Problem penzionog fonda je nasleđen, ali kako je Vlada na taj problem odgovorila? Tako što je linearno svim penzionerima za 10% podigla penzije, probila budžet za 500 miliona evra, pogurala evre u odnosu na dinar i evo nas danas u 2011. godini sa gospodinom Krkobabićem kao najradikalnijim zagovornikom penzione reforme, dok svi drugi viču – stani, čekaj, izbori su u ovoj godini.
Ekonomska politika. Zašto je stepen investicija u Crnoj Gori ravan stepenu investicija u Srbiji, a Crna Gora je 15 puta manja? Kakve smo zakone doneli? Zakon o planiranju i izgradnji. Siguran sam da nije Dulićev hir. Toliko puta smo ovde o njemu razgovarali, toliko puta smo ga kritikovali, to nije njegov hir, to je demagoška potreba ove vlade da društvu ponudi pravdu, pošto ne može da mu ponudi pare.
Evo vam jedan dan glava ovog investitora, drugi dan glava drugog investitora i na kraju više investitora nema, a ni glave više nisu dovoljne. Zbog toga nam je potrebno otrežnjenje, ozbiljna rasprava o načinu na koji će se voditi politika u preostalom periodu rada ove vlade, kritika onog što je bilo loše i podrška onome što je bilo dobro.