Ne, nije jasno pošto će sudije koje nisu izabrane birati Visoki savet sudstva odlukom vladajuće koalicije, a koliko znam, pravo na citat ne ulazi u vreme.

Gospođo predsednice, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, želim prvo da izrazim naše veliko nezadovoljstvo okolnostima pod kojima se vodi rasprava o izmenama Zakonika o krivičnom postupku. Ne znamo šta još treba da se desi u ovoj zemlji pa da se u parlamentu pojave oni koji je vode, kako bismo mi u parlamentu razgovarali na ozbiljan način o problemima koji su više nego ozbiljni. Naravno, puno i lično poštovanje za vas i vaše prisustvo ovde, ali nama to, gospođo Malović, nije dovoljno. Sada vas vidimo kao nekog ko pokušava da svojom inicijativom uradi poslove koje niko drugi u državi nije želeo da uradi i nije sposoban da uradi i pri tome ne misli da preuzme odgovornost za takvu nemoć.
Tražili smo da se sazove vanredna sednica Skupštine. Tražili smo da se sazove vanredna sednica Vlade. Tražili smo da se sazove vanredna sednica Skupštine grada da bismo tamo razgovarali o uzrocima problema koje razdiru naše društvo. Sada smo prisiljeni da vodimo raspravu sa vama o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, i to jednog njegovog člana kojim se spušta limit za izricanje mere pritvora, odnosno podižu mere pritvora sa osam na 30 dana. I vi i ja znamo koliko je to zapravo besmisleno.
Fan klub onog lošeg glumca iz Đenove, jer je ono bilo tragično pozorište i skaradno glumatanje, sa čarapom na glavi, u majici koja treba da posluži toj svrsi, ima 13.000 ljudi. Koliko znam, svi naši zatvori su već prepuni.
Razgovaram kao čovek koji je vrlo svestan onoga što je i sam, u političkom smislu, uradio. Uvek sam za više nego jasnu i efikasnu reakciju države. Ali, smeta mi kada nemoćna i nesposobna država, koja se prvo krije iza kordona policije, a potom ćuti i sa građanima komunicira saopštenjima, jednako grotesknim kao i ona kreatura u Đenovi, ili nas lažno uverava kako smo sigurni i bezbedni, i pri tom izvoznici sigurnosti i bezbednosti, na kraju sve svede na ideju da će problem biti rešen tako što će se pritvor sa osam dana podići na 30. To nije tačno. Odakle nam pravo da o tome ćutimo?
Zašto se nije sastao Savet za borbu protiv nasilja koji je formiran u Vladi, odlukom Vlade, nakon ubistva Brisa Tatona? Njime predsedava premijer Cvetković. Kakvi su bili njegovi zaključci? Zašto sa time nismo upoznati?
Odbor za bezbednost nam se sastao na takav način da ću ja tražiti od našeg predstavnika da napusti taj odbor, tako što su prvo zaključci SMS-om poslati većini u tom odboru, jer je važno da naši zaključci prođu, a onda smo svi otišli kućama.
Šta su uzroci svega toga? „Ultras bojsi“ neće biti „Ultras bojsi“, nego će biti „ultras grlsi“. Turskom danas upravlja partija koja je bila zabranjena pre deset godina, pa je promenila ime.
Ako govorimo o nasilju u Srbiji, onda to nasilje ima mnogo dublje korene. Ono se manifestuje u masi. Tamo gde je masa veća, nasilje je izraženije. Zato govorimo o fudbalskim stadionima kao mestima na kojima se danas ono najjasnije uočava.
Izvinite, ali nepokretno dete je izbačeno kroz prozor doma u Aleksincu. U Srbiji su dve trećine žena žrtve nasilja u porodici, 70% dece su žrtve nasilja. Kako se ovaj parlament odnosi i naša država? Nije država samo vlast, svi smo mi država. Kako se odnosi ova država prema sopstvenoj nasilničkoj ulozi u prošlosti ili prema ideji da se oštrijim sankcijama, državno kontrolisanim nasiljem reši problem o kojem razgovaramo? Hajde da te stvari spustimo u ravan istine, da počnemo da vodimo onakav dijalog kakav se mora voditi da bi ljudi razumeli u kojoj zemlji mi živimo.
Prvo, neko treba da preuzme odgovornost, i zna se ko je to, i za nasilje u sportu i za mafiju u sportu, gospodine Ivanji – vaša ministarka, apsolutno. Drugo, za nesposobnost da se zaštiti imovina Beograđana, da se zaštiti policija. Nije policija dužna da bude meta onih koji je kamenuju. Neko treba da preuzme odgovornost, neko ko je to odlučio.
Ako smo mi kao parlament doneli Zakon o borbi protiv diskriminacije, nismo doneli zakon samo da bismo ispunili neku normu, administrativnu normu u procesu evropskih integracija, nego ste dužni da taj zakon i primenjujete. Da li ste ga primenili i omogućili njegovu primenu tako što smo razvozili učesnike tog skupa „maricama“ po Beogradu? Nismo. Da li smo objasnili ljudima o čemu se tu radi? Ni to nismo objasnili.
Postoji politička odgovornost nas koji smo taj zakon doneli da reagujemo na vreme, kada pročitamo ono što je rekao gospodin Ivanji - „smrt pederima“ na zidovima. Kada čujemo na stadionu poruke da se neko čeka u Beogradu, mi politički treba da reagujemo tako što će se sazvati ovaj parlament, tako što će se sazvati Vlada, tako što će se sazvati neki skupštinski odbor, pa se obratiti javnosti i menjati ovo društvo.
Nigde nećemo stići ako jedni druge nastavimo da lažemo kako ćemo kaznom Ivanu Groznom zapravo efikasno odgovoriti na nasilje u Srbiji. Tog dana to nasilje je imalo svoj politički kontekst, meni više nego jasan. Nisu sve političke stranke, parlamentarne stranke, napadnute. Napadnute su one stranke koje vode politiku koja se onima koji su bili na ulici ne dopada.
Političke poruke koje su se naknadno čule, kao interpretacija tog događaja, za nas su samo dokaz nemoći i slabosti države. Time rukovodi Šarić iz džungle, tajkuni koji žele da zaštite svoje monopole, ruske nacionalističke grupe koje su u bratstvu sa našim nacionalističkim grupama, pa onda te osobe sa grotesknim nadimcima, Keke, ili kako se već zovu. To je jadno za ozbiljnu zemlju.
Umesto toga, podvlačenje crte. U pravu je bio moj kolega kada je nabrajao sve one slučajeve ukazujući na tu poražavajuću istinu da nam je to pred očima sve vreme i da mi o tome ćutimo. Zašto država o tome ćuti? Političari koji su u klubovima su valjda odgovorni ne samo za finansiranje tih klubova, nego i za sve ono što ti klubovi simbolizuju i predstavljaju u društvu. Da li oni preuzimaju tu ulogu na sebe i odgovornost? Ne.
Hajde da se vratimo nekoliko koraka unazad, pa da vidimo da li postoji makar etička svest u Srbiji, koju mi treba da stvorimo, o obavezi većine da štiti manjinu, o obavezi jačeg da štiti slabijeg. Ne postoji. Nije nam bila potrebna „Parada ponosa“ da bismo pokazali koliko smo usamljeni u svom nastojanju da pomognemo onome ko je slabiji.
Kako smo se odnosili prema izbeglicama, topovskom mesu te propale politike? Završili su na periferijama naših opština i gradova kao građani drugog i trećeg reda. Sada im se prave putevi, kanalizacije; ne mogu da rade, ne mogu da se školuju na normalan način. To je ta naša društvena solidarnost. Ona nije postojala ni u mnogo „srpskijim“ situacijama od te sa kojom smo se suočili 10. oktobra.
Naše društvo je deformisano i za to su odgovorne neke deformisane institucije. Nama je potreban projekat Vlade, mnogo ozbiljniji od ideje da se promeni i izrekne mera pritvora. Mi želimo da budemo demokratsko društvo, gospođo Malović. Razumemo vašu obavezu i neke procesne okolnosti koje su vas dovele u parlament sa idejom da promenite Zakonik o krivičnom postupku i pooštrite tu sankciju pritvora tako što ćete ga podići sa osam na 30 dana, ali ne može se samo pendrekom rešavati problem u Srbiji.
Zato smo napisali amandman i od toga zavisi da li ćemo glasati. Mi smatramo da ta mera treba da se ograniči na ona krivična dela u kojima postoje elementi nasilja, jer ne mislimo da svako u Srbiji treba sada da strahuje zbog toga što se mogućnost pritvora podiže sa osam na 30 dana. Predlažem da prihvatite to, ne zato što smo mi to napisali, mislim da će i vama biti lakše da sutra radite taj posao.
Ako govorimo o ozbiljnom problemu, onom sa kojim smo se suočili kada je paljena i rušena džamija u Beogradu 2004. godine i 2008. godine kada smo napadani po Beogradu, i kada je uhapšen Karadžić, kada je ponovo rušen Beograd, i ovome što se sada desilo, svaki put je iza toga bila politika. Ona politika koja ćuti i ne izjašnjava se, pa naknadno to deklarativno osudi ili ona politika koja jedino što zna da kaže jeste da sa tim nema nikakve veze i ako su nekada postojale te veze u prošlosti, one danas više nisu aktuelne. To je politika koja na tome gradi svoju poziciju i to treba da se kaže.
Ta Margaret Tačer koja se citira nije govorila u rukavicama, ona je rekla – zabraniću fudbal. Ono trčanje za loptom nema više veze sa sportom, sa kulturom. Kada 30.000 ljudi na stadionu deset minuta posle utakmice peva kako su im pesme ružne, ali su stoka, to je dijagnoza. To ne postoji nigde u 21. veku. Ali, i ti ljudi, takvi, naš su proizvod. Ona zastava koja je gorela u Đenovi, ona je ovde u parlamentu zapaljena. Ona je zapaljena u toj intelektualnoj tlapnji koja kaže kako Albanci nisu narod, nego su neko srednjovekovno pleme. Nju je zapalila naša nemoć da objasnimo ljudima, uz sve kontroverze, kako to drugačije može da se voli Srbija, kako drugačije može da se voli crkva, kako drugačije može da se izrazi neslaganje.
Veliki je posao koji moramo da uradimo. Ovo nije put do njegovog uspešnog završetka. Mi smo 2003. godine usvojili čitav niz zakona koji su policiji omogućili da se, recimo, mnogo efikasnije bori protiv organizovanog kriminala nego što je bio slučaj do tada. Nakon toga smo uspostavili i Tužilaštvo za ratne zločine. Mi ćemo u toku dana predati parlamentu predlog zakona koji će omogućiti uspostavljanje institucionalne arhitekture za efikasnu borbu protiv nasilja, ne samo na sportskim manifestacijama, nego i u javnom životu. Za to su nam potrebni i specijalno obučeni tužioci, koji imaju efikasne zakone, koje mogu da primenjuju, sudska veća koja su obučena za tu vrstu posla; posebne plate, to je ono što je takođe važno.
Ako želimo da se borimo protiv nasilja efikasno, onda moramo imati drugačije institucije, ove nisu dovoljne. Izmena jednog člana Zakonika o krivičnom postupku je kap u moru.
Mislim da moramo da tražimo od vas odgovore, ne znamo od koga drugog. Kako vi razumete, kao građanka ove zemlje, scene u kojima se pale prostorije stranke predsednika države, premijera, ministra policije? Kako se oseća običan čovek kada sve to vidi? Da li se on oseća sigurno zbog toga što je na kraju horda prošla, što je neko uhapšen i odveden u zatvor? Mislim da ne. Ta jalova uveravanja kako je sve u redu, to je ravno onome što smo gledali u vreme bombardovanja 1999. godine, i posle kada smo proglasili pobedu.
Ništa nije u redu. Jedino čemu možemo da se poklonimo je spremnost policije da trpi, da trpi batine i poniženja i da pri tom ni na kakav način ne reaguje, izbegavajući bilo kakve ozbiljnije incidente. Ali, to nije odgovor na nasilje u Srbiji. To što ste vi pomenuli – internet, stav prema Jevrejima, prema Romima, to ima svoja uporišta, ne u mišljenju anonimnih ljudi, nego u stavovima najznačajnijih ličnosti našeg društva, onih pred kojima se mi povlačimo, o kojima ćutimo.
Svaka čast našoj crkvi. Zašto da osporavamo nešto što postoji dve hiljade godina? Ako smo dovoljno tolerantni za „Paradu ponosa“, onda moramo biti tolerantni i za neku litiju. Mi iz LDP-a sa time nemamo problem. Sa nečim drugim imamo problem, imamo problem sa stavom nekoga ko nije patrijarh, a uverljiviji je od patrijarha, ko najavljuje sumporne kiše, Sodomu i Gomoru. Pri tom, institucije ove zemlje ćute o tome. Ne mislim da treba da ga uhapse, daleko od toga, ali mislim da mi moramo o svemu da razgovaramo. Policija je napadana i iz crkava. Crkva nije to. Oni koji su napadali policiju, koji su kidisali na ljude drugačije od sebe, oni su uvereni da se tako brani srpstvo. U to ih je valjda neko uverio. Definitivno nismo mi, definitivno nije ona zver iz Đenove.
Vlada nema politiku, nema jasan stav. To je naš problem. Izvinite, to je tako. U ozbiljnoj vladi premijer pozove ministarku sporta i kaže – ovo je kraj, ne možeš ti mnogo šta tu da uradiš, neko mora da snosi odgovornost, ja tražim tvoju ostavku. Onda stranka G17 kaže – čekaj, čekaj, a šta ti radiš kao premijer, podnesi ti, čoveče, ostavku.
Zemlja u krizi, mi nemamo premijera, nemamo parlament, nemamo vladu. Imamo predsednika. Jako nam je stalo da bude dobar predsednik i da bude uspešan, da bismo mi sutra kada dođemo na vlast mogli da odemo korak dalje, a da to nije korak iz novog pepela. Ali, ovo nije put do toga.
Svi su znali da su planirani incidenti u Đenovi. Apsolutno svi. To su znali čak i Italijani, koji su se samo okrenuli u stranu i dozvolili da se taj plan realizuje. Svi znaju da mafija ima igrače u klubovima. To svi znaju.
Ko je za to odgovoran? Da li onaj ko koristi tu priliku ili onaj ko mu je to dopustio? Za to je odgovorna uprava kluba koja tako nešto dopušta. Da li su tražili pomoć? Nisu. Ako nisu, oni su odgovorni. Na takav način možemo da sredimo. Nasilje u sportu je podsticaj nasilja u svim drugim segmentima našeg života, i mi želimo da o tome razgovaramo.
Na ovakav način se društvo vara. Građani se uveravaju kako će država biti efikasnija i sposobnija, a neće, ni na kakav način. Tražili smo od vas da prihvatite ovu našu korekciju, ne zato što mi želimo po svaku cenu da odigramo neku ulogu u usvajanju izmena zakona, nego zato što smatramo da je to jedini način da se afirmiše ideja demokratskog društva tako što će se suziti mogućnost države da rešenje problema traži u posledici i njenom sankcionisanju, umesto u uzroku.
Žao mi je, ali ovde smo razgovarali u februaru mesecu 2008. godine, kada je Beograd rušen. Tu, za skupštinskom govornicom rekao sam da će se „oni koji danas pale Beograd za godinu, dve ili tri toga stideti ili će otići korak dalje“. Otišli su dalje, otišli su korak dalje. Tada su bili podržani u tome. Oni koji su ih podržali nisu bili čak dužni ni da odgovore javnosti zašto su tako nešto uradili.
Postoje stenogrami sednica vaših vlada, znači, ključnih institucija ove zemlje, na kojima su se vodile polemike, recimo, između te ministarke sporta i omladine i jednog ministra iz sadašnje vladajuće koalicije, pa kolega preti koleginici da će proći kao i oni koji su prebijeni na ulici. Je li tako? Što ćutite vi iz G17? Nije samo „Telekom“ tema za vas, bavite se malo politikom. Recite istinu. Izađite sa tim stenogramima i recite – to su uporišta.
Izašli su na izbore u Aranđelovcu u koaliciji Nova Srbija i „Naši“. To je politički projekat. Pa je onda Nova Srbija u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, pa pošto jedan šef peče rakiju i kopa bunar, ovaj drugi zato vodi politiku…
(Predsednik: Vreme.)
…pa on zna da su svi nevini, a narednog dana vidimo tu „nevinost bez zaštite“ kako lomi Evropu.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 107; ne mislim samo na gospodina Ilića, mislim i na neke prethodne govornike.
Ja se slažem, gospođo predsednice, sa vama, ali nažalost, to pravilo ne može da se primeni u ovom slučaju. Naravno da je Skupština mesto gde mi najmanje govorimo jedni drugima. Mi se ovde u parlamentu obraćamo onima na koje želimo politički da utičemo. Način na koji to radimo u ovako teškoj situaciji je katastrofalan. Mi možemo da nastavimo da živimo izvan ove sale u dva plemena ili tri plemena i da režimo jedni na druge. Kakva je to zemlja gde neko puca u fotografiju predsednika stranke, a ta zemlja dopusti da se taj neko ne nazove pravim imenom, nego se zove demonstrant koji je nezadovoljan politikom vlasti?
Izvinite, ja sam poslanik u parlamentu koji je doneo jedan zakon. Na osnovu tog zakona, ljudi u mojoj zemlji, građani ove zemlje, Beograđani, odlučili su da ostvare jedno svoje ljudsko pravo. Taj zakon njima jednako dopušta da žive u ovoj zemlji, pozivajući se na to pravo. Kao što mislim da radikali imaju pravo, na osnovu tog zakona, da traže nekog srpskog lekara da analizira Šešeljev zdravstveni karton, pa da kaže kakvo je zdravstveno stanje Šešelja, a ne da nam Rusi govore o tome kakvo je zdravstveno stanje Šešelja, jer ovde neko ne veruje izveštaju Haškog tribunala. Ja mislim da je to sramota, gospodine Jojiću, slažem se sa vama.
Ali, takođe je sramota kada vi merite moju sposobnost da budem dobar roditelj kroz moj stav prema nečijoj želji da voli nekoga na drugačiji način nego što to većina u Srbiji želi. Izvinite, ako se neko ne slaže sa tim, to mu ne daje za pravo da ga ubije. Ako je neko Tadićev politički protivnik, nemojte, Iliću, da pravimo od ove zemlje društvo u kome će se oni ubijati. Na šta to liči? Hajde da vratimo ovo...
U redu, ako je neko nezadovoljan politikom Vlade, neka svoje nezadovoljstvo… Mi smo nezadovoljni time što radi Palma. Nemam pravo da kritikujem one koji to govore o „Paradi ponosa“, a da ćutim o Palmi. On je deo vaše vladajuće koalicije, pa, Cvetkoviću, dovedi njega prvo u red, pa se drugima obrati. Mislim da to tako ide u normalnim demokratijama.
Ali, neko ovo sluša, a nema onu sposobnost razumevanja i tolerancije koju imamo mi jedni prema drugima, pa će opet isterivati pravdu na način na koji definitivno do pravde ne može da dođe, nego samo do veće nesreće.

Naravno, ne mislim da jedna opomena može to da reši, ali mislim da ako ćutke prelazimo preko svega toga na kraju stvaramo ambijent u kojem će neko pomisliti da je to valjda normalno. To je naš problem. Ja ne mislim da vi sad kao predsednica treba nekome da oduzmete reč.
Naravno, jedino što nam preostaje jeste da se oslonimo na zdrav razum u društvu, ali upravo se ta većina koja je razumna pomerila iz ove naše realnosti, pa je 5. oktobar protiv 10. oktobra, a 99% ljudi sa strane to posmatra. Ti ljudi su taoci tog nenormalnog odnosa. Zato nam je ovde potrebna šira rasprava od ove na koju smo sada prinuđeni.
Naravno, oni koji insistiraju na demokratiji, na zaštiti ljudskih prava, građanskih sloboda imaju priliku da glasajući za naš amandman koriguju ovaj zakon i na takav način omoguće policiji, tužilaštvu i sudovima da budu efikasni u suzbijanju svake vrste nasilja, a da se pri tom ne dovode opšte slobode u pitanje.

Naravno, biću kratak. Mislim da je svakom normalnom čoveku valjda jasno koliko je nesrećna zemlja u kojoj svi moramo da živimo pod jednim šinjelom.
Ne mislite valjda da vama ja sada ovde u parlamentu objašnjavam razloge zbog kojih sam kršten i način na koji sam kršten. Mislim da je to stvarno glupo, pre svega. Valjda je to neko ljudsko pravo.
Što se tiče tog drugog, ušao sam kroz studentski protest. Iako nemam nikakvih sklonosti ni razumevanja za to što simbolizuje Ravnogorski pokret, mislim da ih mi ničim nismo ugrozili, a pogotovo ne na onaj način na koji su oni koji sebe smatraju zaštitnicima srpske tradicije svoju borbu sveli na jurišanje na Urgentni centar, paljenje stranaka i pljačkanje radnji. Bar da ste krali domaće patike, nego ste krali omražene američke.
Ovim ću završiti svoju repliku. Prosto mislim da je način na koji vodimo ovu raspravu u velikoj meri uzrok problema o kojima razgovaramo, svakako u mnogo većoj nego što su to navijačke grupe koje smo deformisali svojim nevaspitanjem.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, upravo ste mi sada dali argumentaciju za čitav niz povrede Poslovnika. Reklamiram povredu Poslovnika u članu 271. i članu 273. Kao ovlašćeni predstavnik Vlade RS za ovu tačku dnevnog reda ovlašćen je gospodin Slobodan Milosavljević. Osim zajedničkog prezimena sa ministrom trgovine ministar zdravlja nema dodirnih tačaka sa ovim dnevnim redom.
Predlažem da proglasite pauzu u skladu sa stavom 2. člana 101. i omogućite normalnu raspravu. Svaka čast 5. oktobru, ali mislim da imamo pravo da 10 godina posle uspostavljanja neke demokratije, ako smo je tog dana uspostavili, vodimo makar normalne rasprave.
Definitivno gospodin Tomica Milosavljević nije sagovornik za ovu vrstu rasprave. On može samo tu da sedi i ništa više osim toga. Recite mi, gospodine Milosavljeviću, ako grešim. Pogledajte zakon. Zašto da se u toj meri samoponižavamo?
Mnogo pitanja u toj raspravi bi mogli da postavimo, ali mi na jedno od njih ne možete da odgovorite. Kakve vi veze imate sa izborom Antimonopolske komisije? Kakve veze imate sa bivšom predsednicom Antimonopolske komisije koja nas je juče upoznala sa tim da su joj deca bila ugrožena? Kako je na to reagovalo resorno ministarstvo? Kakve vi veze imate sa Uredbom za mleko koja kravama naređuje da moraju da nose toliko i toliko litara mleka dnevno? To je sve paradoks.
Predlažem vam, gospođo Čomić, da ovde uspostavimo elementarni red. Nas je obavestio generalni sekretar RTS da ćemo biti u drugom planu od 16.00 časova do ne znam koliko, do 22.00 časa. Da li je to predviđeno ugovorom od tri miliona evra koje ćete platiti RTS? Kada je ugovorena ta obaveza prenosa odbojke i prolongiranja prenosa RTS? Da li 2006. godine? Ako očekujete od nas da učestvujemo u ovoj raspravi, onda elementarno poštovanje. Ovo nema smisla. Ni na jedno pitanje gospodin Milosavljević u ovoj raspravi ne može da odgovori. Može da sedi i da nas posmatra.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
To nije fer. Dajte pauzu.

Naravno da nisam, jer ste povredili Poslovnik. Koliko sam vas razumeo, uvek insistirate na poštovanju procedure. Nije ovo hokejaška utakmica, gospođo Čomić, da ministri ulaze i izlaze kad god im to padne na pamet. Vrlo precizno sam vas upozorio na predlog ovog zakona.
Na prvoj strani koja nam je prosleđena piše da je predstavnik predlagača Vlade gospodin Slobodan Milosavljević, a ne gospodin Tomica Milosavljević. Vi ste mi na to pitanje odgovorili – nema veze ko je predlagač Vlade, može bilo ko. Naravno da ne može. Ako nije važno ko tu sedi, onda nam nije važno ni da li imamo Vladu ili ne.
Prekinite sa takvom praksom ponašanja u ovom parlamentu koja ničemu ne vodi. Ako sami sebe tako malo poštujemo, što bi nas bilo ko poštovao? Ovo je ozbiljan predlog zakona. Vrlo ozbiljan, sa ozbiljnim anomalijama. Juče ste prekinuli raspravu u direktnom televizijskom prenosu i prebacili nas za ligu bez briga. Nadam se da će toliko biti umanjena cena koju ćemo platiti RTS, nezakonito.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo ministri, kolege poslanici, danas imamo veoma važan zakon. Mislimo da je veoma važan i za društvo, ne samo zbog toga što reguliše oblast prava potrošača i obaveze onih koji nude usluge, nego pre svega zbog činjenice da se ovde govori o rešavanju problema koji ukazuju na stepen slobode koji postoji u našem društvu, jer tek pošto osetimo slobodu onda možemo na tim osnovama da definišemo neka prava i obaveze. Zato smo veoma razočarani činjenicom da je Vlada učinila sve kako bi sa stotinama članova ovog zakona pokušala da formatizuje tu slobodu na takav način da zapravo onima kojima je ta sloboda potrebna ona nije dostupna.
Interesuje me, gospodine Milosavljeviću, zašto građani nemaju ista prava kada koriste usluge lokalne bakalnice i kada koriste usluge od opšteg ekonomskog interesa? Interesuje nas, gospodine Milosavljeviću, kako nas to vodite u Evropu i kako ćemo stići do nje 2015. ili 2016. godine ako svesno ignorišete evropsku direktivu koja dodatno ojačava položaje potrošača i štiti njihova prava, recimo u oblasti potrošnje kredita?
Rekli ste juče tokom rasprave da je to bio zahtev Narodne banke, pa šta? Jer Narodna banka je ta koja treba da bude garant sloboda ovom društvu ili je to ova Skupština? Godine 2005…

Gospođo Dragutinović, zadovoljstvo mi je što ste vi prvi ministar u našem jesenjem zasedanju. Mislim da je važna tema o kojoj razgovaramo, ali smo, nažalost, u nju ušli haotično, na isti onaj način na koji se ponašamo u našim javnim finansijama.
Prvo, moram da vas pitam da li imate većinu za ovaj zakon, jer sam upravo čuo predstavnika vaše vladajuće koalicije koji vam poručuje kako je ta većina uslovljena, ne bih rekao određenim ustupcima nego određenim političkim potezima. Nije dobro ako se dolazi u parlament sa predlogom zakona koji je dogovoren u nekom kabinetu, a nije dogovoren u vladajućoj koaliciji koja za njega treba da glasa.
Ako vladajuća većina ne razume značaj ovog zakona, kako će ga razumeti naše društvo? Mi u LDP mislimo da je ovo važan zakon. Žao nam je što se on na ovakav način uvodi u politički život, u društveni život. Mislim da ste u pravu kada kažete da je bilo potrebno doneti jasan zakon, a ne kroz izmene i dopune postojećeg zakona, praktično, uvoditi neka nova pravila. Ostali ste nam dužni odgovor na pitanje zašto je to urađeno ovako. To je druga vrsta problema koja prati ovu našu raspravu.
Ono o čemu sve vreme vi govorite, zapravo je potvrda jednog neprirodnog odnosa koji je uspostavljen u našoj vlasti, a to je odnos koji počiva pre svega na uverenju da je moguće rešiti probleme tako što ćemo se baviti isključivo posledicama, a ne uzrokom tih problema.
Podsetiću vas da su ministri, da su vaše kolege objavili pre mesec dana, dve ili tri nedelje, više nije toliko važno, ali ne tako davno, tu lepu vest o izlasku naše zemlje iz krize. Vidite kako je sve čudno. Dve godine smo proveli u uveravanju, prvo smo živeli u uverenju da nas kriza mimoilazi, a onda smo saopštili kako je ona prošla.
Sve ono o čemu vi govorite je nešto o čemu mi raspravljamo godinama i razumevanje unutrašnjih reformi kao preduslova ne ulaska u EU, nego naše mogućnosti da funkcionišemo po pravilima na kojima počiva ta EU.
Mi ne vidimo snagu koja je potrebna da bi sve ono što ste vi ovde naveli bilo realizovano. Ne možemo ekonomski da se integrišemo sa Evropom ili sa modernim svetom, a da to ne prate političke integracije. To što nema saglasnosti između jednog i drugog procesa u samoj Evropi ne znači da je tako nešto dobro i za Srbiju. Evropa danas ima puno problema zbog toga što je dve godine posle sloma finansijskog tržišta očigledno da je taj slom proizvod unutrašnje iscrpljenosti jednog sistema koji je znatno širi od polja ekonomije, iako se najjasnije izražava kroz ekonomiju.
Danas ne postoji granica između Francuske i Nemačke. Ekonomska tržišta su tako integrisana da poremećaj jedne irske banke poremeti vrednosti indeksa na svim evropskim berzama. Nesposobnost Grčke da finansira svoj javni dug poremeti čitavu Evropu, govorim, recimo, o deficitima. Normalno je da se u Francuskoj protestuje zbog namere francuske vlade da podigne granicu sa 58 na 60 godina za odlazak u penziju, dok je sasvim prihvatljivo Francuzima da Nemci rade do 67. godine.
Postavljam vam pitanje – ko će raditi za tih 45% o kojima vi govorite? Mislim na budžet u odnosu na BDP. Ko će raditi za tu stopu deficita koju vi navodite kao ciljanu, za taj jedan posto, kad i vi i ja, i svako ko čita dnevnu štampu zna da taj jedan posto podrazumeva jako puno odricanja koja mogu tako beživotno da se opišu kroz pojam tekuće potrošnje, ali u prevodu to znači da ćemo moći da trošimo manje od onoga što možemo da zaradimo, jer ćemo se odricati od dela te zarade da bi investirali u ono što vi nazivate kapitalnim investicijama?
Zato ovaj zakon ne može da se donosi izolovano. Nama je potrebna reformska politika i to je ono što mi čekamo dve godine ovde u Skupštini. Propisujete pravila za delovanje u ovom sektoru, govorim o javnim finansijama, za delovanje, recimo, penzionog fonda. Propisuje se rast penzija u narednim godinama, tako što se rast penzija vezuje za rast cena i deo procenta rasta bruto društvenog proizvoda. Ono što je preduslov efikasnosti, u toj meri o kojoj vi govorite, jeste uspostavljanje prethodnog reda.
Ko će platiti cenu za ovakvu politiku, za politiku kratkog daha i povremenih poteza? I vi i mi ćemo se lako složiti opisujući težinu problema koji prati, recimo, budžet i obavezu Vlade da finansira penzioni fond. Mi vas godinama upozoravamo na cenu koja raste zbog toga što Vlada nema snage da napusti politiku populizma i demagogije.
Ne govorim lično o vama, nego govorim o onima koji su, recimo, odlučili da podignu penzije za 10% linearno pre dve godine, pa da izvrše takav pritisak na valutu da danas imamo problem da objasnimo penzionerima šta su oni zapravo dobili.
Ako propisujemo obavezu penzionom fondu da do određenog trenutka treba da definiše svoje godišnje planove, okvirni budžet itd, zašto zaboravljamo obavezu države koja je dužna da raščisti haos u tom penzionom fondu, koja je dužna da, recimo, penzionere oslobodi onog viška troškova koji prate nezasluženi status penzionera koji mnogi u ovom trenutku uživaju.
Podsetiću vas da smo jedina zemlja u kojoj 25% penzionera ostvaruje svoje penziono pravo na osnovu invalidnine. To pravo podrazumeva mnogo više podrške od strane države nego što je pravo koje prati običnog penzionera. Onaj ko je otišao u invalidsku penziju, otišao je mimo starosne granice. Novac koji on od države dobija je uvećan, između ostalog i zbog posebno otežanih uslova života koje država treba da uvaži.
Jasno je da se govori o velikim zloupotrebama. Vladi na pamet ne pada da to reši. Govorimo o obavezi zdravstvenog fonda. Ne misli da guram prst u oko tim primerima od tri miliona vakcina koje smo platili, pa ih sada uništavamo, ali reforma zdravstvene politike i sistema zdravstvene zaštite je preduslov efikasnosti mera o kojima vi govorite. Znate kako će se sve to završiti? Neobavezujuće, kao i sve do sada.
Vrlo malo se slažem sa prethodnim govornikom po pitanju njegove kritike vama. Mislim da vi radite ono što vam je vladajuća koalicija omogućila da radite, ali ono u čemu je i prethodnik bio u pravu je taj vrlo rastegljiv pojam eksternog šoka. Sve će, gospođo Dragutinović, biti eksterni šok kada počnemo da tražimo 126 poslanika ovde u Skupštini.
Ako govorimo o javnim finansijama, onda su one egzaktne, kao što govorimo o procentima i promilima koji će uticati na rast, recimo, plata zaposlenih u javnom sektoru ili penzija. Potrebno je reći šta je taj eksterni šok, jer je za nekog eksterni šok možda njegov trenutni rejting, za nekog je eksterni šok ulazak u izbornu kampanju sa teretom visine koja govori o neispunjenim izbornim obećanjima iz prethodne izborne kampanje.
Mi predlažemo da te izuzetne okolnosti budu jasno formulisane u ekonomskom smislu. Koja je to stopa inflacije, koja je to stopa nezaposlenosti, koliki je to procentualno pad nacionalne valute, kolika je to razlika između uvoza i izvoza, koliki je to ukupni dug, ne samo javni nego i ukupni dug privrede, pa da onda mi na osnovu toga možemo da, recimo, podržimo zakon koji pokušava da formuliše novi oblik fiskalne odgovornosti?
Govorimo o fiskalnom savetu. Vi niste stranački čovek i tu gde sedite, sedite prvo zbog toga što ste bili dovoljno sposobni u svom životu, pa ste sebe izdvojili u toj masi kojoj svako od nas pomalo pripada, a potom ste pristali da uradite jedan posao i, recimo, to sa nekog ljudskog stanovišta apsolutno nalaže poštovanje.
Vi niste stranački čovek, niste ni aparatčik, ni klimoglavac bilo koje partije. Predlažem vam da napustite tu demagogiju takozvane neutralnosti i nezavisnosti nekih regulatornih tela. Vi ste deo jednog koncepta koji počiva na ideji da predsednik treba da bude sve.
Reći ću vam kako to izgleda u primeru fiskalnog saveta. Imamo tri člana fiskalnog saveta, jednog člana predlaže predsednik Republike, drugog člana predlažete vi, a vas je predložio isti taj predsednik Republike, koji je predsednik vladajuće stranke, a trećeg člana predlaže guverner koga je takođe predložio predsednik Republike. Mislim da treba da se preuzme odgovornost za nešto tako. Jednostavno može reći vladajuća koalicija - mi kao većina predlažemo te ljude.
Čemu skrivanje između nekih toliko istrošenih fraza? Ta vrsta neutralnosti nam nije potrebna, gospođo Dragutinović. Ne verujem da samo zbog činjenice da je neko drugi deo vladajuće koalicije nema sposobnosti u njemu. Nije nam potrebna ta vrsta mimikrije, videli smo da to ne funkcioniše.
Ako smo tako nešto verovali pre deset godina, to je danas očigledno demantovano. Nama je potreban elementarni red. Izabraće se članovi fiskalnog saveta koji će raditi u skladu sa zakonom i kraj priče. To je ono što nam je potrebno. Makar na nivou vašeg zakona mislim da to treba da se uradi.
Pitanje evropske monetarne unije i naših obaveza koje nam nalažu da prilagodimo u svoje javne finansije performanse Evropske monetarne unije. Prvo, moramo mi sami sad da vidimo da ni unutar Unije nema te saglasnosti. Čiji su nam deficiti sada orijentiri? Da li je to deficit Velike Britanije, Engleske, Italije, Francuske, Nemačke ili je to onaj birokratski deficit Brisela koji niko ne poštuje?
Ako govorimo o deficitima, onda opet ljudima u ovoj zemlji, to je ono što je veoma važno, treba reći suštinu. Deficit je razlika koja nastaje zbog naše nesposobnosti da stvorimo onoliko koliko nam je potrebno da bi zadovoljili svoje potrebe.
Ova zemlja može ili da se dodatno odriče nekih potreba ili da pokuša više da radi. I u jednom i u drugom slučaju vaš zakon nije dovoljan. Ako govorimo o dodatnom odricanju, onda imamo problem, mislim da smo na dnu i da se taj kaiš više ne može stezati.
Ako govorimo o potrebi da radimo više, onda je opet problem u onome što vi radite. Problem je u uverenju koji vaša Vlada stvara tražeći od društva da misli stomakom a ne glavom, jer glavu ima Vlada i nema potrebe da je mi za tako nešto koristimo. Ona će nas i zaposliti i nahraniti.
Ovaj zakon treba da bude deo ekonomskog paketa koji mi tražimo dve godine. Paketa koji će poslati ovom društvu poruku da je država spremna da preuzme na sebe onaj teret koji proizilazi iz njene obaveze da se reformiše i da je nemoguće dalje živeti tako što će se teret krize prenositi sa države na društvo. Mislim da je to ono što se dešava.
Da li grešim kada kažem da postoje različiti ekonomski pogledi u Vladi i različite ekonomske politike koje se u istom trenutku vode? Imate istovremeno agrarnu politiku koja ne počiva na stimulisanju poljoprivrednika, imate politiku ministra ekonomije koja je ekstenzivno stimulacija, imate stav dela Vlade koji zagovara podizanje javne potrošnje kao oblik podrške našoj privredi i imate vas koji sve vreme govorite da tako nešto više ne može da se radi u zemlji. To su dileme koje vi unutar svoje vladajuće većine treba da raščistite.
Nemamo ništa protiv jasnog plana javnih finansija, rokova koje ste vi utvrdili, kada ministarstva upoznaju vas, kada vi upoznajete Vladu, kada Vlada upoznaje parlament, kada parlament vraća svoje sugestije i primedbe Vladi, kada Vlada usvaja jedan dokument, drugi dokument, kada se sa tim ulazi u Skupštinu, ali šta ako se ti rokovi ne poštuju? Vi sami znate koliko dugo smo proveli u vanrednim finansijskim okolnostima. Imali smo vanredne budžete tri godine.
Do pola 2007. godine smo funkcionisali na privremenom budžetu, iako je to suprotno svim normama. Onda smo usvajali budžet za polovinu 2007. godine, pa taj budžet za polovinu 2007. godine bio je i praktično privremeni neki izborni budžet za 2008. godinu.
Ušli smo u 2008. godinu sa budžetom jedne Vlade i taj budžet menjali kada ste se vi pojavili kao ministarka finansija i budžet uskladili, ne sa onim što su realne potrebne Srbije, nego sa onim što je fakturisana cena za vladajuću koaliciju. To se desilo u trenutku u kome se razvijala ekonomska kriza. Tada smo probili budžet za 400 miliona evra, jer je to otprilike bila vrednost onog povećanja te tekuće potrošnje.
Ako govorimo o toj ambiciji da se iz tekuće potrošnje pređe u kapitalna ulaganja, onda moramo da vas pitamo da li tu nedostaje još jedan element, a to je ta finansijska komponenta čitavog tog transfera, jer se ni do sada tekuća potrošnja nije isključivo finansirala iz budžeta nego iz pozajmica.
Naša država je prodavala svoje hartije od vrednosti na finansijskim tržištima, neko je to kupovao, pa se tako dolazilo do novca kojim se onda finansirala tekuća potrošnja. Onog trenutka kada je postala prevelika sumnja u kvalitet tih hartija naša država je počela da pozajmljuje novac. Prvi put smo pozajmili novac za tekuću potrošnju, mislim od Ruske Federacije da smo uzeli kredit neki.
Na čemu će se graditi finansijska konstrukcija kapitalnih ulaganja? Mi mislimo da nema dovoljno prostora za kapitalna ulaganja ukoliko se samo deo tekuće potrošnje izdvoji za ovu kapitalnu. Gde je taj novac koji nam je potreban da bi ta kapitalna ulaganja bila efikasna?
Neće uvek Mrkonjić biti ministar za infrastrukturu. Jednog dana ćemo možda dobiti ministra za infrastrukturu koji će shvatiti kolika je paradoksalna situacija u zemlji koja ima više koridora nego kilometara asfalta. Postaviće se jednog dana i pitanje sposobnosti našeg sistema da uopšte sprovede i realizuje ovu vašu aktivnost. Kapitalna ulaganja podrazumevaju, gospođo Dragutinović, mnogo veći stepen odgovornosti od onog koji trenutno prati našu državu.
Mi smo se dogovorili sa kineskom državom o kapitalnim ulaganjima u Srbiju. Da li je tako? Pa su potpisivali predstavnici naše države i kineske države ugovore o realizaciji projekata koji počivaju na kreditima koje smo mi posle tih potpisa ovde usvajali. Preduslov potpisa je bio da oni budu ovde ratifikovani prvo. Nesprovedena eksproprijacija. Nema integrisanosti politike i ekonomije u unutrašnjem životu naše zemlje. Ko od nas ovde zna šta u operativnom smislu podrazumeva, recimo, dogovor o kapitalnim investicijama Kine u Srbiju?
Ko ovde može da nam analizira efekte investicije "Južni tok" na prostoru Srbije. Mi ne znamo ni gde će ući ni gde će izaći. Kad predsednik Republike kaže gde misli da treba da uđe, drugi ga podsete da nema pravo čak ni na to. Mi mislimo da ta kapitalna ulaganja presudno treba da proizađu iz koncepta štednje u našem društvu. Da je to derivat koji treba koristiti.
Da bi naše društvo uopšte razumelo o čemu govorim, moramo promeniti teme u našem svakodnevnom životu. Moram, ako je potrebno, biti slikovit do onog nivoa koji je razumljiv za građane ove zemlje. Za realizaciju ove reforme javnih finansija potrebno je da imamo politiku, gospođo Dragutinović. Da li su ovo javne finansije izolovane zemlje, da li su ovo javne finansije zemlje koja se samo demagoški bavi procesom evropskih integracija ili su ovo javne finansije zemlje koja je odlučila da promeni sve ono što je unutar nje problematično i prevaziđeno?
Da li su ovo javne finansije države koja će promeniti svoj odnos prema privredi ili će ove kapitalne investicije završiti kao stav na sajtu ministarstva vaše vlade, koje je podiglo i otvorilo internet portal i tako srušilo i proces ekonomskih integracija u EU, a mislim na ovu pomoć građevini, koja je direktno suprotna SSP, koja je direktno suprotna Cefti. Vreme?

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da predlagač nije ovde i da se očigledno oni u čije ime predlagač pokreće ovu inicijativu ne osećaju dužnim da nam bilo šta kažu, zatražio bih objašnjenje, samo mislim da morate da date neku pauzu. Ne znam ko može da nam pruži to objašnjenje.
Naime, govorim o Administrativnom odboru. Apsolutno poštujemo zakonsku obavezu Parlamenta, koja nalaže usaglašavanje broja članova Odbora sa novim normama i opoziciju praktično marginalizuje, ali nas interesuje odnos vlasti i opozicije u Administrativnom odboru.
Po članu 28. Zakona o Narodnoj Skupštini definisana je obaveza Skupštine da izabere članove odbora i zamenike članova odbora na predlog poslaničkih grupa, srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini.
Mi smo veoma zainteresovani za situaciju u Administrativnom odboru, pre svega zbog činjenice da je i do sada vladajuća većina, parlamentarna većina, imala većinu u Administrativnom odboru. Administrativni odbor je imao 15 članova, osam članova je praktično predstavljalo one stranke koje su podržale formiranje Vlade.
Izborom dva nova člana Administrativnog odbora koji se vrši u skladu sa Zakonom o Skupštini i novim poslovnikom, biraju se dodatna dva predstavnika vladajuće većine, pa se uspostavlja novi odnos u Administrativnom odboru – 10:7.
Taj odnos 10:7 je u suprotnosti sa članom 28. Zakona o Narodnoj skupštini, koji nalaže (Predsedavajuća: Dva minuta.) Narodnoj skupštini da članove i zamenike članova odbora izabere srazmerno odnosu u Parlamentu i na takav način formira i odnos u Administrativnom odboru.
To se čini zbog jednog mandata. Mi mislimo da je tako nešto neprihvatljivo i da Skupština mora da usaglasi svoje odluke sa Zakonom o Narodnoj skupštini.

Nisam zadovoljan, gospođo Čomić, vašim odgovorom. Znači, vi možete da dozvolite takvo ponašanje prema vama, ali dok je ovo Skupština Srbije i dok se ja osećam njenim poslanikom, smatram vas obaveznim da me poštujete, ne kao Čedomira Jovanovića, nego kao predstavnika građana koji su za mene glasali.
Da li vi slušate svoje obrazloženje? To što ste vi meni odgovorili je direktna uvreda. Opominjem vas da mi ne možemo da počnemo raspravu suprotno zakonu, a vi hoćete da mi kažete da je sve u ovoj skupštini moguće. Onda ovo nije Skupština. Onda će ovo biti replika jedne vlade. Onda dovedite društvo iz ćoška i neka ono vodi Skupštinu, neka se ono izjašnjava o predloženom dnevnom redu.
Na šta to liči? Birate 17 članova Administrativnog odbora. Deset predstavljaju vladajuću koaliciju…

Mogu da ponavljam, nisam zadovoljan vašim odgovorom. Neka se pojavi predlagač ovoga i neka odgovori na pitanje koje sam postavio. Kako može Skupština da raspravlja o nečemu što je suprotno zakonu?

Šta mogu da radim?

Hvala, gospođo potpredsednice. Član 107, koji vas obavezuje na poštovanje dostojanstva Skupštine. Mislim da u ovoj zemlji tog dostojanstva nema. Jedan od razloga što ga nema je ta bahatost, oholost i arogancija koja svoje uporište nema ovde u Parlamentu, ali se najčešće manifestuje kroz postupke vladajuće većine u Parlamentu.
Upozorio sam vas da svojim predlogom predlagač krši član 28. Zakona o Skupštini i zatražio od vas da, u skladu sa svojim poslovničkim ovlašćenjima, date pauzu, kako bi se ispravile greške. Vi o tome treba da se izjasnite, a ne da mi ponudite ponižavajući odgovor, očekujući od mene da se ja s tim saglasim.
Ako se pre deset godina, koje simbolično sad obeležavamo, nismo složili s idejom da zbog toga što je neko vlast ima pravo da vas pravi ludim, onda ne mislim ni danas da s tim treba da se pomirimo. Ako je ovih deset godina iza nas uglavnom izgubljeno, ne mislim da narednih deset godina treba da bude isto tako. A jedan od načina da se to promeni je pritisak na vlast koja to treba da shvati i sama počne da se menja.
Dakle, uspostavite u Administrativnom odboru proporciju koja postoji ovde u Skupštini. Kad vladajuća većina bude imala 60% Skupštine, neka ima 60% Administrativnog odbora. Sve suprotno je kršenje Zakona o Skupštini, koji ste sami doneli.

Gospođo potpredsednice Čomić, reklamiram povredu člana 23. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Povređen je prvi stav tog člana, koji vrlo precizno ukazuje, i molim vas da mi ovo vreme ne računate pošto ću citirati...