Krenuo bih od ovog poslednjeg što ste rekli. Upravo sam rekao da ste vi general bez vojske, iako volite da se ponašate kao predsednik Vlade. Vaša ovlašćenja nisu u skladu sa obimom posla koji ste na sebe preuzeli.
U dokumentu koji smo ovde zaveli u Skupštini pre više od godinu dana, predložili smo vladajućoj većini da razgovaramo o promeni koncepta na kojem je Vlada organizovana, sa ambicijom da imamo 12 ministarstava. U jednoj takvoj vladi prava koja bi pratila osobu koja se nalazi na vašem mestu bila bi mnogo veća od prava koja prate vas. Upravo zbog toga što nemate adekvatna prava, pokušavate na drugi način da rešite probleme.
Nema potrebe da idite u Užice pošto usvojite zakon. Užice je paradigma. To što su Užičani rekli verovatno misle mnogi drugi. Siguran sam da većina parlamenta ne može da definiše politički razumno, da artikuliše razliku između statističkog regiona i Srema, Banata, Bačke, Šumadije, Sandžaka. To je objektivna činjenica. Ne možemo sad tu činjenicu da ignorišemo. Nikada o tome nismo razgovarali u našem društvu.
Mislim da smo bili vrlo jasni kada smo rekli da je ostavljena mogućnost da zajedno radimo na rešavanju nekih sistemskih problema ovog društva. Prvo, oni bi bili efikasnije rešeni, to je sasvim sigurno, što je u našem interesu, jer sebe sutra vidimo kao vlast u jednoj normalnoj zemlji u kojoj će biti još puno predrasuda s kojima treba da se suočimo.
Populizam je, gospodine Dinkiću, kada idete parcijalno i rešavate probleme tamo gde probleme stvaraju ljudi koji nisu svesni činjenice da su oni sami deo tog problema.
Ne može Vlada zbog toga što neko izađe i blokira put da odluči da mu pomogne da se bavi proizvodnjom lesonita, a imamo super članove u Ruskom Krsturu koji su sami napravili, malu fabriku lesonita i pokušavaju da reše problem proizvodnje lesonita u Srbiji, s obzirom da se većina toga uvozi. Ako Vlada počne time da se bavi, završićete kao Bogoljub Karić koji je mlatio salatom ispred Skupštine. To je smešno i to je populizam. Nemojte time da se bavite.
Vaša Vlada treba društvu da kaže istinu. Nalazimo se u trci sa milijardama ljudi na planeti. Svi trče napred, mi idemo unazad. Mi radimo reviziju privatizacije. Taj kamion koji je stigao iz Kine je kamion koji je pronašao FAP u Priboju upravo zbog toga što je politika izašla tamo iz fabrike.
Treba prvo da vidimo šta nam se desilo, pa je jedna perspektivna fabrika propala. Šta se desilo, pa ne radi "Goša" u Smederevskoj Palanci? Šta se desilo, pa stoji čitav Kruševac, šta se desilo pa je propala Hemijska industrija "Župa", Fabrika vagona tamo, šta se desilo u Kraljevu, kako ćemo taj problem da rešimo.
Strategija nam je potrebna, jedna vizija. Ako govorimo o regionalnom razvoju, pogledajte pokušavate kroz statističke regione da rešite problem nerazvijenosti Srbije (Predsednik: Vreme.), a da izbegnemo činjenicu da je uzrok tog problema u centralizaciji vlasti u Srbiji, koja ga s jedne strane rešava, a s druge strane ga stvara.

Javio sam se još tokom diskusije sa ministrom Dinkićem. Primeri koje sam spomenuo su samo primeri i ne bi bilo dobro da neko pomisli kako imamo nešto protiv zaposlenih u Kuršumliji ili u Kruševcu.
Populizam je, gospodine Dinkiću, u činjenici da kažete – mi smo procenili da industrija lesonita ima perspektivu. Mislim da zajedno treba da definišemo strategiju razvoja zemlje, pa da kažemo – naš koncept je u tome da s jedne strane smanjimo zavisnost od robe iz uvoza, sa druge strane da podignemo performanse naše izvozne privrede, pa da kažemo gde su sredstva za to. Ne u republičkom budžetu, nego negde u svetu. Da bi ta sredstva ovde došla do izražaja treba da stvorimo ambijent koji će biti prestižan, poželjan. To je obaveza Vlade.
Inače, ako počnemo da arbitriramo, onda je to čist populizam. Možda lesonit može da se pravi na nekom drugom mestu, ali nemaju sreće i ti ljudi nisu stigli do vas. To je suština našeg problema.
Ovaj zakon, koliko god vi imali dobru volju, ne može da da one rezultate koji su nam potrebni. Ako se ne složimo oko toga da vizija razvoja ove zemlje ne može da bude monopol jedne vladajuće koalicije, one su privremene. Ne možemo od danas do sutra da živimo. Hajde da vidimo kakve su performanse te zemlje o kojoj danas razgovaramo i o kojoj treba da vodimo računa.
Ko se u toj zemlji bavi ekonomijom? Neka se bavi privreda ekonomijom. Država stvara uslove da ta ekonomija dođe do izražaja i na takav način utiče na standard građana. Koliko god vi želeli, gospodine Dinkiću, ne možete da zaposlite svakog čoveka u ovoj zemlji.
Vi te ljude niste ni ostavili bez posla. Nesposobnost Srbije da se menja na kraju nas je suočila sa tako poražavajućim posledicama. To što ljudi u Užicu ne mogu da shvate taj zakon o kome govorite, što član vaše partije ne može da ga shvati, to je objektivan problem. Sutra ljudi neće moći da razumeju neki zakon koji ćemo mi predložiti i koji nema šanse na prolaznost ukoliko to ne bude izraz naše zajedničke volje i napora da se fundamentalni zakoni donose u jednom normalnom dijalogu sa jasnijim ciljevima.
Ne sporim vladajućoj koaliciji da želi najbolje ovoj zemlji. Ne mislim to. To neki drugi deo opozicije misli, ali mislim da rezultat izostaje, zbog toga što ne možete želeti najbolje zemlji, a isključiti sve one potencijale koji se vezuju isključivo za vladajuću koaliciju.
Moramo da kažemo da ako razvijamo auto industriju, onda ta auto industrija treba da ima tržište, treba da ima svoje kupce. Treba da postoji neki red u zemlji. Stabilnost. Sigurnost. Zbog toga je sve to populizam jer je kratkog daha. Sam po sebi populizam nije loš ako je komponenta jedne strategije, ali ako sve svedemo na – folk, onda ćemo završiti kao što je završila naša estrada.

U vašem obrazloženju, gospodine Dinkiću, jeste suština problema. Nije Vlada država. Mogu s vama da se složim da država treba da se bavi tim problemom, ali izvinite, i mi smo država. Ova poslanička grupa ovde radikala je država, i DSS je država, i Privredna komora je država i privrednik je država. Nije samo vlast država. Vi treba da pokrenete te procese. To nije sporno. To je zadatak vlasti, ali ukoliko pokrenete taj proces sa ambicijom da smo vi date odgovore izostaće uspeh.
Zašto može da bankrotira "General Motors", a ne može da bankrotira Priboj ili "Zastava" u Kragujevcu? To ne želim da se desi, ali sve dok se ovde ne složimo oko nekih jednostavnih istina, vlast koja sebe izjednači sa državom će biti neuspešna u nameri da tu državu učini boljom. Vi to ne možete sami da uradite. To je suština.
Ovo nema mnogo veze za liberalnim tržištem. Ne može tržište u Srbiji da bude još dugo vremena liberalno, jer to liberalno tržište nije postalo liberalno dekretom, nego su ljudi, tražeći svoja prava, preuzimali i odgovornosti koja ta prava prate, između ostalog i odgovornost da mogu da propadnu u jednom danu, a kada zatraže pomoć države da moraju tu pomoć da vrate.
Američka država je profitirala 52 milijarde dolara u prošloj godini na osnovu investicija u američku ekonomiju, je l' tako, pozajmica koje su dali? Kada pitamo predsednika Vlade zašto ste dali 190 miliona evra pozajmice javnim preduzećima, pa onda to nisu vratili, on kaže da je to naša politika, ostali bi ljudi bez posla. To ne može tako. To je populizam.
Kada govorimo o besplatnim akcijama, onda treba ljudima da kažemo da zakon donosimo da bi zatvorili jednu istorijsku priču, a ne da bi na kraju te istorijske priče, koja je u najvećoj meri bila poražavajuća, mi ljudima dali ono što nisu nigde u svom životu mogli da pronađu. Mi želimo da akcionarski fond bude efikasan fond, a ne fond koji funkcioniše mimo svih pravila, egzemplar. To je problem i vi to vrlo dobro znate.
Pošto imam još jedan minut, želeo bih da vam kažem šta je suština onoga na šta smo i prošli put ukazivali. Ne možete sami da realizujete ovaj zakon. Ako govorite o statističkim regionima potrebna vam je privreda u tome. Da li je učestvovala privreda? Da li neki privrednik oseća potrebu da s vama o tome razgovara? Iz jednih rovova smo prešli u druge, pa sada više nema kordona i demokratske opozicije, nego su u jednom rovu sindikati, u drugom rovu su privrednici, u trećem rovu opozicija, u četvrtom rovu vlast.
Super je ako možete da rešite problem Bora, ali sećam se Zorana Đinđića i 2001. godine, zajedno smo tamo bili, kada im je tadašnji predsednik Vlade rekao da dolazi sa dve informacije, jedna je dobra, druga je loša. Koju žele informaciju prvo da čuju, tražili su lošu. Loša je bila – vaš basen može i da propadne kao što propadaju drugi po svetu. Ono što je dobro – 150 opština u Srbiji živi mimo basena u Boru. Hajde da vidimo kako oni žive, da li takav život može i ovde da se ostvari.
Prekinite sa tim utopijama. Tražite podršku za nešto tako i rešićemo to. Ako nastavite tim putem, bićete usamljeni, vratićete se u Skupštinu ponovo sa ovim zakonom.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa članom 98. stav 2. Naime, tim članom je predviđeno da predsednik Narodne skupštine može da odredi pauzu u radu sednice Narodne skupštine, kako bi se izvršile potrebne konsultacije ili pribavilo mišljenje.

Smatram da je neophodno uvesti red u temu koja je otvorena glasanjem za predloženu tačku dnevnog reda i reći ću vam zbog čega, gospođo predsednice. Mi smo samo jedanput u parlamentu razgovarali o deklaraciji o osudi događaja u Srebrenici. Taj razgovor je vođen na konsultacijama, tj. na Kolegijumu koji ste vi organizovali u prošlu sredu.

Ne bih želeo da komentarišem činjenicu koja govori o tom kolegiju kao kolegijumu na kome nisu prisustvovali svi šefovi poslaničkih grupa, ali bih hteo da vam kažem da smo mi na tom kolegijumu upravo razgovarali o Poslovniku kojim se uređuje rad kolegijuma, potom smo razgovarali o planu aktivnosti u samoj Skupštini i 90 tačaka dnevnog reda koje su bile planirane za ovu nedelju, a onda nam je tokom rasprave uručen jedan dokument koji ste vi potpisali. To je bio tekst deklaracije o Srebrenici.

Završili smo Kolegijum zajedničkim dogovorom da je potrebno nastaviti konsultacije, kako bi se došlo do dokumenta iza koga može da stane ovaj parlament. Samo ću citirati konfuziju koja je obeležila jučerašnji dan.

Vi ste juče izjavili da se tekst ne može u ponudi menjati, ali predstavnik predlagača može svaku inicijativu uvažiti i na kraju glasanjem tekst se može menjati. Poslanici imaju vrlo aktivnu ulogu jer će učešćem u raspravi moći da utiču na definitivnu promenu, a ne na ponuđenu sadržinu teksta. Ovo je samo jedna u nizu kontradiktornih i konfuznih izjava koje su nas uvele u raspravu o događajima u Srebrenici.

Dobili smo amandman poslanika Mehe Omerovića iz grupe manjina, izvinjavam se, iz ZES-a, kojim on takođe vrši intervenciju na tekstu deklaracije. Pošto se ovde vodi objedinjen i jedinstven pretres, mi nećemo moći da razgovaramo o amandmanima. Mislim da je neodgovorno ovako ulaziti u raspravu o tako važnoj temi, da je potrebno uspostaviti neki normalan rad, a preduslov za tako nešto je naš zajednički dogovor oko toga.

Nismo bili u prilici, gospođo Dejanović, nikada da razgovaramo o ovome. Vi ste nam mogućnost za tako nešto uskratili, a sada ovde treba da polemišemo, mereći dozu patriotizma ili razuma u nama. Dozvolite da se o tome povede prvo rasprava na onim mestima na kojima se mora razgovarati, a da tek potom uđemo u parlament sa jednim jasnim stavom o onome što ovde želimo da uradimo.

Ovo nas ničemu ne vodi i to je više nego jasno. Ako je cilj da se na ovakav način Srbija izjašnjava o tako tragičnim događajima kao što su događaji koje tretira Predlog deklaracije, onda je to poraz pre početka rasprave, ne moramo ni da glasamo o tome, naš zajednički.

Član 101. Gospođo predsednice, potpuno ste pogrešno protumačili ono što sam predložio.
Moj predlog da organizujete konsultacije ne treba doživljavati kao osudu vas zbog nekog vašeg ličnog propusta, mislim da je to potreba parlamenta.
Mi smo samo dva puta imali priliku da razgovaramo sa predstavnicima Skupštine, 3. februara na konsultacijama koje su organizovane u jeku rasprave o Srebreničkoj deklaracije i na tim konsultacijama niko nije spomenuo Srebrenicu, osim naše poslaničke grupe, koja je parlamentu predala dokument sa osnovama deklaracije, po našem mišljenju, o kome nakon toga nikad nismo razgovarali.
Druge konsultacije su konsultacije pre sedam dana o poslovniku kolegijuma, o sednici sa 90 tačaka dnevnog reda, o zahtevu radikala da se raspravlja o genocidu nad Jermenima i tokom te rasprave smo dobili dokument koji ste vi potpisali. Danas o tome nismo imali priliku da razgovaramo.
Mislimo da je loše na ovakav način uopšte ulaziti u tu temu. Ne vidimo obrazloženje za hitnost postupka. Koja to šteta posle 15 godina ćutanja Srbije o ubistvu osam hiljada ljudi u Srebrenici može da nastupi? To nas nikuda neće dovesti.
Mislim da je potreba parlamenta da na civilizovan način razgovara o ovoj temi.

Član 104. Gospođo predsednice, mi smo završili konsultacije pre dvadesetak minuta. Tim konsultacijama nisu prisustvovali predstavnici poslaničke grupe Demokratska stranka Srbije. Ali, ne znam da li ste vi naknadno s njima stupili u kontakt.
Za nas je neprihvatljivo da tolerišemo raspravu u kojoj se stavlja znak jednakosti – između žrtava, nespornih žrtava srpskog naroda, i pojedinaca, Srba koji su izvršili zločine. Uopštene osude su nešto o čemu smo mi toliko puta do sada razgovarali.
Mi ovde imamo konkretnu tačku dnevnog reda, ona je definisana od strane predlagača i o tome razgovaramo. To što razgovaramo o zločinu u Srebrenici ničim ne znači da mi ne poštujemo žrtve srpskog naroda, a pogotovo nas ne obavezuje da pristanemo na tezu, po kojoj raspravom o svim žrtvama mi zapravo štitimo interese srpskog naroda tako što ćutimo o onima, koji su u naše ime, sve dok ne kažemo da to nije tako, između ostalog i kroz ovu raspravu, ubijali druge narode.
Dajte mi ovde na početku da definišemo neka međusobna pravila. Niko ne može da nam drži ovde lekciju iz patriotizma i da naše postupke tumači onako kako njemu odgovara.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je jasno da danas mnogo više govorimo o sebi nego o drugima. Zbog toga je valjda tako teško priznati istinu koja može biti samo jedna.
Petnaest godina posle Srebrenice mi i dalje imamo tako puno ličnih problema kao narod i društvo, ne samo u prihvatanju onoga što se u Srebrenici desilo, nego i svega onog što je Srebrenici prethodilo i što iz tih događaja proizilazi. Zbog toga je ova rasprava tako teška.
Zbog toga je sve ono što smo radili u prethodnih 15 godina tako mnogo podsećalo na greške ovog društva u prošlosti i voleo bih da grešim kada kažem da danas pokazujemo tako puno mana i slabosti koje i našu budućnost ugrožavaju, ukazujući na greške koje ćemo nastaviti da činimo.
Kada govorimo o ulozi svog naroda, onda smo unapred osuđeni na neuspeh ukoliko to radimo samo kao političari. Ne može o Srebrenici govoriti parlament, a ćutati crkva. Ne može o presudi Međunarodnog suda pravde govoriti ova deklaracija, a ćutati recimo naš univerzitet ili naša akademija.
Ne može Srbija sa sebe skinuti odgovornost kada Srbija tu odgovornost nikada nije ni preuzela. Predsednik ove zemlje je pre pet godina otišao u Srebrenicu i to je valjda za nas jednako simbolično kao i odlazak Vilija Branta u Varšavu i varšavski geto. Efekti nisu isti.
Šta je onda što mi još možemo da uradimo da bi ostvarili one ciljeve koji valjda nisu sporni i koji su za nas prihvatljivi u formi u kojoj je predstavnik predlagača inicijative ovde u Skupštini saopštio? Mi smo želeli drugačiju rezoluciju o Srebrenici, potpunu, ali ona očigledno nije moguća. Ne zbog toga što se naš narod njoj suprotstavlja, nego što nema unutrašnjih snaga u našem društvu koje bi tu istinu, koja nam je svima dobro poznata, učinili javnom.
Zbog toga je današnja rezolucija gest vladajuće većine, iznad njenih maksimuma, i unutrašnjih i spoljašnjih. Jasno je da vladajuća većina nije napravljena na toj vrsti konsenzusa nego na nekoj drugoj. Ali, kada se napravi prvi korak, onda se više ništa ne može zaustaviti.
Mi ćemo još dugo razgovarati i o onome što je Srebrenici prethodilo, i o samoj Srebrenici i o svemu onome što Srbija mora da uradi kako bi, ne stavila tačku na Srebrenicu, nego samu sebe promenila, i na takav način budućnost svojih građana i svih u okruženju činila drugačijom od te tragične prošlosti.
Mi se ubijamo vekovima i zbog toga smo tako puno apelovali tražeći razum u ovoj raspravi. Nadam se da će ga do kraja zasedanja biti. Nigde nećemo stići ukoliko kao parlament budemo pokazali tu želju da za svako oko nađemo neko drugo, ali moramo kao ljudi koji su odgovorni prvo za sebe, a potom i za ovo društvo koje je talac naših nesposobnosti i nemoći, imati hrabrosti da ovom društvu ponudimo istinu. Ako mi to danas ne uradimo, ko će to učiniti?
Amandmane koje smo predložili nismo predložili sa ambicijom da tu većinu koja je sastavljena oko teksta rezolucije optužimo za licemerstvo, i tačno je da je u ovoj prilici naizgled naša pozicija lagodnija, vi ste vlast, a mi smo opozicija. Mi smo te amandmane predložili sa željom da na takav način definišemo osnove na kojima ćemo morati dalje da radimo.
Ne možemo citirati presudu, ne možemo pominjati presudu Međunarodnog suda pravde, a ne pomenuti je u celosti. Ako želimo pravdu pred tim sudom u postupku koji vodimo, tražeći rešenje za Kosovo, onda nema razloga da ćutimo o onome što je taj sud rekao. Niko u svetu nije optužio srpski narod za genocid i niko u svetu nije rekao da je Srbija za genocid odgovorna. Međunarodni sud pravde je bio neumoljivo jasan.
U svojoj presudi, po tužbi BiH, Međunarodni sud pravde je sa 13:2 presudio da Srbija nije odgovorna za genocid koji je počinjen na teritoriji opštine Srebrenica, a da naša odgovornost proizilazi iz činjenice da nismo poštovali u potpunosti Konvenciju za sprečavanje i kažnjavanje genocida jer dugo nismo ništa učinili kako bi oni koji su genocid izvršili odgovarali.
Druga odgovornost koja je utvrđena proizilazi iz činjenice da nismo poštovali privremene mere tog suda iz aprila i septembra 93. godine. Zbog toga ne treba da ćutimo o toj presudi. Mi treba vrlo jasno da kažemo da je Međunarodni sud pravde utvrdio odgovornost Srbije, od koje i kada bi hteli da pobegnemo nećemo uspeti da pobegnemo. Od nas se traže hitne mere, to je bilo još 2007. godine. Tri godine posle toga mi počinjemo da razgovaramo o Srebrenici i dugo ćemo razgovarati, jer jedan gest ne može ništa promeniti.
U tim razgovorima moramo voditi računa o onima koje vređamo svojim odnosom prema Srebrenici. Valjda naš narod to može da razume. Mi smo narod koji je istorijska žrtva i sve one kosti koje nam se iz generacije u generaciju vraćaju u lice nas obavezuju da kažemo da se Srebrenica izdvaja u odnosu na sve druge monstruozne zločine iz ratova devedesetih. Izdvaja se po broju žrtava, izdvaja se po stradanju.
Međunarodni sud pravde i Haški tribunal su utvrdili da je na prostoru Srebrenice izvršen genocid i mi o tome ne treba da ćutimo. U svojoj presudi generalu Krstiću sud je neumoljivo jasan. Sve činjenice su utvrđene, okolnosti i sankcije.
Ni u jednom od tih slučajeva se ne pominje naš narod kao odgovoran niti naša država, što naravno ne znači da imamo pravo na licemerno ponašanje, koje je tako izraženo bilo u prethodnih 15 godina kroz odnos Srbije prema srpskom narodu i u Bosni i u Hrvatskoj. Ova zemlja ih je gurnula u rat, a onda kada je odlučila da uradi ono što tako dobro oduvek radi, da pobegne od sopstvene odgovornosti, taj narod je žrtvovala.
Zbog toga smo u amandmanima tražili da se pomene Republika Srpska i iskaže naša spremnost ne samo na poštovanje integriteta i celovitosti Bosne i Hercegovine, nego i spremnost na očuvanje dejtonske Bosne, sve dok narodi u Bosni žele da žive u tim okvirima i na tim osnovama.
Previše smo ćutali o Ratku Mladiću. Krili smo ga godinama, potom ga godinama neuspešno tražili, a danas nemamo snage da kažemo zašto je optužen. Koga štitimo time? Mislim nikoga. Taj ustupak i tišina koju pravimo jedni drugima je velika greška.
Treba reći istinu, da je taj čovek kao komandant vojske Republike Srpske preuzeo od snaga Ujedinjenih nacija enklavu Srebrenica, zaštićenu zonu prethodnim sporazumima i odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Garantovao je poštovanje Ženevske konvencije i mir, a potom je razdvojio muškarce od žena i sedam dana sistematski ubijao muškarce, dečake, sahranio ih u primarne grobnice, pa smo onda saznali da pored primarne grobnice postoji i sekundarna grobnica, prekopavao, vezivao, mešao kosti i sve to učinio na takav način da mi njemu danas ništa ne dugujemo, da svoje dugove ne možemo da vratimo porodicama ubijenih a da tako puno dugujemo svom narodu. Moramo napraviti jasnu razliku između nas i njega.
Zašto nam je tako teško u tom poslu? Zato što on u tome nije bio sam. Ne može se Srbija ratosiljati tog tereta tako što će generali odlaziti u svoju poslednju prekomandu u Haški tribunal. Neko je te generale odveo u rat, neko ih je blagoslovio, neko je pravdao to što su oni činili. Svi oni su danas prepreka na našem putu do normalnog života.
Ako smo se kandidovali za članstvo u EU, onda smo se valjda obavezali na poštovanje nekih novih vrednosti. Te vrednosti se naziru u tekstu ove rezolucije, ali nisu dovoljno jasne. Mislim da retko koji narod u ovom trenutku može poštovati i voleti život kao naš, zbog toga što smo tako puno stradali. Ali, kako možemo voleti svoj život, a biti bezobzirni prema nekom drugom? Onda smo neiskreni. Zbog toga treba da poštujemo 11. jul.
Ova zemlja je formirala pre 10 godina, voljom svog predsednika, Komisiju za istinu i pomirenje, koja nije učinila ništa. Prošle nedelje smo na trenutak stali obeležavajući godišnjicu bombardovanja iz 99. godine.
Ni danas ne znamo koliko je naših građana poginulo u tom ratu. Mi se ne sećamo svojih žrtava. Mi ne učimo na svom stradanju. Mi ne izvlačimo pametne zaključke iz grešaka i zbog toga valjda sve ovo o čemu danas govorimo treba da predstavlja prekretnicu.
Da li je ona dovoljno ubedljiva? Nije. Da li iz nje proizilazi neka šteta? Nadam se da smo je minimalizovali. Ne bi bilo dobro da na ovim temama ponovo delimo Srbiju.
Moramo razumeti svoje građane Bošnjake, oni su danas posebno osetljivi, one ljude koji su u zbegovima živeli u svojoj zemlji. Sjeverin, Štrpci, sve ono što su godinama slušali i čemu su bili izloženi je sramota za nas kao većinu Srbije. Zato valjda treba očekivati drugačiji odnos prema njima od onog koji je obeležio čak i rad na ovoj rezoluciji.
Ne možemo mi kao parlament sami u tome biti uspešni. Koliko znam, zbog istine je Isus razapet. Zašto naše vladike ćute o Srebrenici? Zašto nešto o tome ne kažu? Istorija je vrlo komplikovana, ali je najgore kada je političari tumače. To je tema za, recimo, našu Akademiju. Nije valjda da će ostati upamćena samo po Memorandumu? Šta god da su hteli njim da postignu, proizveli su štetu.
Kada smo tako sami u tom poslu, onda smo unapred osuđeni na neuspeh. To je iskustvo predsednika Republike. Otišao je u Srebrenicu, a Srbija se nije promenila. Uhapsio je sa socijalistima Karadžića, Srbija se nije promenila. Danas ćemo i usvojiti rezoluciju, a ona će minimalno uticati na život u Srbiji. Sva pitanja koja smo nasledili ostaće otvorena. Zato treba uspostaviti drugačije odnose.
Ovo je prvi korak. Bilo bi dobro da je on hrabriji i konkretniji, ali to nije realno i neće biti realno sve dok naš narod ne čuje punu istinu. Ta istina je naša obaveza. Ako drugi ćute, mi ne smemo. Zbog toga treba biti vrlo jasan. Presuda Međunarodnog suda pravde nas obavezuje da je u potpunosti ne samo prihvatimo, nego i primenimo. Da je prvo saopštimo građanima Srbije i potom kažemo kakve su naše obaveze.
Mi puno dugujemo Bosni i Bošnjacima. Taj dug se ne vraća samo konstatacijom onog što je ostalo za nama, nego valjda i nekom perspektivom koju treba da stvorimo, tako što ćemo otvoriti mogućnost normalnog života. Bojim se da ovo nije dobar put za nešto tako.
To što oni danas ćute jer im je Turska zatvorila usta zbog toga što su nam se poklopili interese, pa i njima i nama ne odgovara genocid, njima nad Jermenima, a nama u Srebrenici, ne znači da je to pitanje zauvek rešeno. Usta će se otvoriti u nekom vremenu pred nama.
Kada govorimo o Srebrenici i o rezoluciji, pre svega mislimo na našu evropsku budućnost. Pola milijarde Evropljana je reklo šta je imalo da kaže o događajima u Srebrenici. Kako mi mislimo da dođemo do njihovog razumevanja ako i u ovom slučaju imamo neku svoju interpretaciju? Kako mislimo da budemo deo EU, koji će u svom kalendaru precrtati 11. jul ili ćemo ga otaljavati, onako kako smo to i do sada činili u nekim drugim prilikama? To je naše zajedničko prokletstvo. Mi smo 2001. godine u martu pomislili da pojedinci mogu da preuzmu na sebe odgovornost u ime čitavog naroda.
Posle 2000. smo poverovali da je moguće neka teška pitanja ostaviti tamo gde su ona i postavljena u prošlosti za nama, pa su nam se vratila vrlo brzo u lice. Danas, kada gledamo decu koja uzvikuju - nož, žica, Srebrenica – treba da shvatimo da su oni proizvod naše nesposobnosti, nemoći, odsustva hrabrosti.
Rođeni su posle rata, u Bosni nikad nisu bili, ali znaju šta je ono što treba da kažu, kako bi dokazali da su pravi Srbi. Beograd je rušen pre dve godine, jer je neko pomislio da se na takav način može dokazivati ljubav prema Kosovu. Nisu oni odgovorni nego mi, koji ih nismo vaspitali kako je bilo potrebno.
Predložili smo amandmane, ali je jasno da za te amandmane nema potrebne većine. Hteo bih još jedanput da ih ponovim, ne zbog medija, nego zbog ljudi koji nas valjda slušaju. Moramo uvažiti u potpunosti presudu Međunarodnog suda pravde i jasno je saopštiti, kroz konstataciju da je u Srebrenici izvršen genocid, jer je tamo sistematski ubijeno 8.000 ljudi, i kroz isticanje naše spremnosti da prihvatanjem rezolucije Evropskog parlamenta, koji je 11. juli definisao kao dan sećanja na Srebrenicu, pokažemo iskreno kajanje zbog onoga što su pripadnici našeg naroda učinili.
Da li to vređa srpske žrtve? To je najbezobzirnija manipulacija i laž. Ne mogu se srpske žrtve braniti tako što će se izjednačiti sa srpskim dželatima. Mi smo predložili da se u tekstu rezolucije obavezno izrazi poštovanje i iskreno žaljenje za sve žrtve u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Smatram da je to svakako bilo neophodno.
U rezoluciji, o kojoj ćemo razgovarati u četvrtak, samo ćemo ponavljati greške iz ovog današnjeg dana. Možemo puno vremena da provedemo u ovim diskusijama.
(Predsednik: Vreme, gospodine Jovanoviću.)
Meni je drago što je ipak ova tema otvorena i što ćemo napraviti da budemo čuvari vrednosti koje ćemo u vremenu pred nama sigurno podeliti makar sa delom današnje većine, koja nema dovoljno snage u ovom trenutku za to.

Gospođo predsednice, profesor Samardžić je povredio član 104. stav 2. Poslovnika – dostojanstvo Skupštine. Zapanjen sam. Ne postoji druga reč osim te koju mogu da upotrebim opisujući ovo što je izgovorio kao predstavnik jedne parlamentarne grupe u ovakvoj raspravi.
Toliko brutalnih laži, profesore Samardžiću, ne pamtim da sam čuo za svojih deset godina parlamentarnog iskustva. Da vi sebi, kao profesor Beogradskog univerziteta, dozvolite tako licemerno i lažno krivotvorenje Rezolucije Evropskog parlamenta. U prvoj rečenici Rezolucije Evropskog parlamenta kaže se – izražava se poštovanje svim žrtvama nasilja tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije, saučešće i solidarnost porodicama žrtava, od kojih mnoge još uvek nisu dobile konačnu potvrdu o sudbini svojih rođaka. Priznaje se da je taj kontinuirani bol sve veći zbog neuspeha da se odgovorni za počinjeno privedu pravdi. Kako vas nije sramota da vi ovakve rečenice izgovarate?

Mi smo vas zamolili danas na konsultacijama da omogućite elementarno poštovanje dostojanstva ovde u Skupštini. Mi možemo da se razlikujemo i strašno se razlikujemo, ali su meni tri rečenice Tomislava Nikolića, one prve tri koje je izgovorio, dovoljna kompenzacija za sva druga neslaganja. Ali, ovakvo laganje u raspravi, to je skandal.
Naš narod je i nesrećan zbog toga što je zatrovan lažima. Ovo o čemu mi danas ovde govorimo je nacionalno beščašće. A čast je ubiti 8.000 vezanih ljudi pa ih prekopavati buldožerima? Kakve to veze ima sa srpskim narodom? Koga mi to ovde danas branimo na takav način?
Mi u raspravi možemo da iznosimo političke stavove, ali ne možemo da pristanemo na raspravu u kojoj je apsolutno sve dopušteno i u kojoj ne postoji nijedan kriterijum. Ovaj parlament obavezuje Ustav ove zemlje, a on se ne poštuje ovakvim raspravama.
Kakva zavera velikih sila? Pa, svet može bez Srbije. Ko je to tražio od Srbije da donese ovakvu deklaraciju? To je naša lična potreba. Jedino na takav način možemo da napravimo razliku između nas i ubica i zločinaca, onih koji su bili poslednja rupa na svirali ovakvoj politici pre deset godina, pa smo danas mi u živom blatu od pre deset godina. Nemojte to više da tolerišete.

Profesor Samardžić je samo tragična posledica jedne politike, za koju smo delom i mi odgovorni zbog toga što smo joj dopustili da dođe na vlast, politike Vojislava Koštunice, koji je branio interese srpskog naroda na isti način na koji to danas ovde čini njegov epigon profesor Samardžić, nikad ne postavljajući pitanje rezultata i odgovornosti koja iz toga proizilazi.
Gospodine Samardžiću, naša je ljudska potreba da govorimo istinu. Istina postoji i ona je dobro poznata i vama. I ne može se istina zatrpati tim praznim frazama, na kojima vi tako insistirate. Zašto ste u panici? Zato što ste deset godina bili vlast i opet niste uspeli tu istinu da savladate. Pre deset godina ste napravili Komisiju za istinu i pomirenje, čija je jedina uloga bila da dalje truje srpski narod, da ga deli i svađa sa svetom, jer jedino takvim narodom vi možete da vladate.
Neću spuštati ovu raspravu na onaj nivo na kom bi ona morala da bude da bih vam odgovorio adekvatno na sve ono što ste za sobom ostavili. Prošle nedelje smo ovde raspravljali o reviziji budžeta za 2008. godinu i mogli smo se tada suočiti sa činjenicama koje opisuju lukrativno vaš patriotizam, ali drago mi je što je ovaj narod zdraviji nego što je to vaša politika i što je ipak uspeo da stvari postavi na svoje mesto, a vas u zadnje redove ovog parlamenta.
Napominjem još jedanput, sramota me je neistina koje ste izgovorili. Sramota me je činjenice da ste ovaj narod osudili na život u izolaciji zbog toga što ste bili nesposobni da podnesete istinu. Paketi o kojima govore vaši mitski junaci Mladić, Krstić, Beara su ljudi koji su vezani ubijani, toliko ubijani da je njihovim ubicama pozlilo, pa su tražili predah. Prebrojte vi Srebrenicu, pa mi recite koliko je tamo ljudi. Te kosti se još uvek traže.

Shvatio sam da me je u najvećoj meri poslanik Aligrudić pohvalio. Ne znam šta je u svemu tome loše. Što se tiče načina na koji sam stekao to što vi opisujete, delom je to tačno. Mislim da sam ja i na poligrafu toj vašoj isfrustriranoj politici dao adekvatne odgovore. Bilo bi dobro da ipak ovu raspravu vratimo na temu, a ona je toliko kompromitujuća za vašu stranku, da vi jedino ovakvim besmislicama možete da nas sve uvučete u brlog iz koga mi pokušavamo da izađemo posle 15 godina.
Žao mi je, gospodine Aligrudiću, ali mi nismo isti. Ja poštujem poredak i svet u kome živim. U tom svetu postoje institucije. Nikada nisam pregovarao sa Ratkom Mladićem, on za mene nije heroj. Haški tribunal je za mene institucija koja me podseća na svu nesređenost društva kome pripadam i obavezu da ga dovedem u red. Ja na Trebeviću nisam sedeo za topom, a na Kosovu sa puškom, da bih sve to ostavio za sobom zaboravljajući odgovornost koja takve postupke prati.
Još jedanput vas podsećam da ste bili stranka koja je ovu zemlju vodila osam godina i da ste tako malo učinili, imajući u vidu obavezu prema zemlji koju ste vodili. Tu, pre svega, mislim na obavezu saopštavanja istine.
Činjenica da danas od nje bežite vas kompromituje u jednakoj meri kao i one koji su tu istinu učinili strašnom. Za mene nema razlike između onih koji su stvorili Srebrenicu i onih koji danas brane lažnu sliku o njoj. Čak mi se čini da ste vi gori od onih koji 1995. godine zapravo i nisu znali šta rade.

Gospođo predsednice, odgovoriću gospodinu Aligrudiću zbog ljudi koji sve ovo prate.
Mi imamo pravo na različito mišljenje, imamo čak i apsolutno pravo da se ne složimo po ovoj tački dnevnog reda, ali mislim da nemamo pravo da budemo tako okrutni prema svom narodu. Srbija je ovu raspravu čekala 15 godina i mislim da se tako nešto ne sme gurati u stranu i marginalizovati na način na koji je to učinio DSS.
Izneli smo jasne argumente, pozivajući se na stavove institucije, i pri tom jasno naglasili da nijedna od tih institucija te svoje stavove nije formulisala optužujući srpsku državu ili srpski narod. U Hagu je 19 pojedinaca optuženo za genocid. Nijedna institucija Republike Srbije, ne srpski narod, ne srpska država.
Međunarodni sud pravde je konstatovao, i mi želimo to da stavimo u ovu rezoluciju, da Srbija nije odgovorna za genocid. Odgovorna je zbog toga što nije poštovala prethodne odluke suda iz 1993. godine, koje su nalagale mnogo pažljiviji odnos prema ratu u Bosni i zbog toga što nije uhapsila one koji su taj genocid počinili. To je odgovornost Republike Srbije.
Naša obaveza je da ovom narodu posle 15 godina kažemo istinu. To je naša obaveza, a ne da mu opet bacamo prašinu u oči.
Svako ima pravo da u ovom parlamentu brani svoju politiku, ali mislim da ne možemo da ostanemo nemi pred politikom koja sebe pretpostavlja interesima čitavog naroda, koji je po ko zna koji put i danas prevaren ovim što je radio DSS.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, poštovani predstavnici DRI, uvaženi ministri, hteo bih da kažem šta je ono što je dobro.
Dobro je što uopšte postoji spremnost da se razgovara o ovoj temi. Mislim da je loše sve ono što je pratilo izveštaj državnog revizora, da je ostala po strani velika spremnost, mislim svih poslanika ovde u Skupštini, da se konačno otvori to pitanje raspolaganja državnim novcem, i to je ono što je zadovoljavajuće. Sve ostalo je loše.
Loše je što to činimo na ovakav način. Ovo nije normalna skupštinska sednica, mi ovde ne možemo da razgovaramo. Možemo da postavimo dva pitanja, imamo za to tri minuta, na ta pitanja predstavnici DRI i predstavnici Vlade mogu da odgovore onako kako žele, a mi nemamo pravo da to komentarišemo.
Reći ću vam da je to loše zbog toga što smo na Odboru za finansije 7. decembra usvojili zaključak, jednoglasno, da je potrebno organizovati sednicu parlamenta na kojoj bi se ozbiljno razgovaralo o ovoj temi. Ona je veoma važna, ona je skandalizovala našu javnost, a ozbiljni su problemi koji ostaju mimo pažnje zbog toga što ne možemo da im se posvetimo na adekvatan način.
Šta je ono što je za nas u ovome paradoksalno? Mi sada treba da iznesemo mišljenje o izveštaju revizora, čije je mišljenje da ne može da iznese mišljenje. Da li sam u pravu? Želeli bismo da budemo ozbiljni. Naravno, da na osnovu izveštaja revizora, možemo da postavimo neka fundamentalna pitanja. Pošto je još preostao minut, želeo bih da postavim pitanje gospodinu Cvetkoviću, kao predsedniku Vlade.
Vi ste predsednik Vlade koji je, to je tačno, nasledio jednu vrlo komplikovanu situaciju, neodrživu praksu koju treba jasno osuditi, praksu koja je imala i drugačiju vrstu uzora, onu koja je bila karakteristična za vladu Zorana Đinđića.
Završni račun je vlada Zorana Đinđića usvojila 2002. godine i parlamentarna većina je o tome razgovarala u Skupštini, na sednici kojoj je moralo da prisustvuje 126 poslanika da bi bilo kvoruma, na kojoj nije bilo nikakvih ograničenja, na kojoj je ministar finansija danima sa svojim timom obrazlagao način na koji se troši novac građana ove zemlje.
Od 2002. godine do danas nismo imali raspravu o završnom računu, a prvi put smo dobili završni račun za 2008. godinu prošle godine, zahvaljujući ministarki finansija. Uskratili ste nam mogućnost da razgovaramo o završnom računu.
Interesuje me, gospodine Cvetkoviću – šta ste vi učinili, kao predsednik Vlade, da se sistemski ta situacija reši? Vi vodite vladu koja internu kontrolu i reviziju ima u pet ministarstava, sva druga ministarstva troše novac bez ikakve unutrašnje kontrole, vi ste za to odgovorni, a mi ovde nismo u prilici da o tome vodimo adekvatnu i ozbiljnu raspravu. Dakle, šta ste učinili na sistemskom rešavanju tog problema?

Gospodine Cvetkoviću, iako su se neki nasmejali, meni vaš odgovor nije bio smešan. On, nažalost, potvrđuje ono što sam rekao.
Znate, završni računi se ne donose da bi bili u nekoj fioci ili da bi neko ministarstvo moglo da kaže da je otaljalo i odradilo svoj posao. Mi smo u Skupštini Srbije razgovarali 2002. godine o završnom računu za 2001. godinu. U Skupštini grada Beograda je prošle godine, na insistiranje LDP-a, otvorena rasprava o završnom računu i načinu trošenja sredstava. Taj izveštaj sadrži 400 strana.
Ako završni račun postoji, onda se o njemu razgovara. Mi još uvek ovde nismo razgovarali o završnom računu za 2008. godinu. Sada razgovaramo o delimičnom izveštaju, tj. o izveštaju revizora na osnovu delimičnog rada, pošto nema kapaciteta da odradi sve. Pitao sam vas šta ste sistemski učinili da se na tome nešto promeni.
Zašto vas to pitam? Zato što pet ministarstava ima internu reviziju. Kako vi možete da znate, kako mi možemo da znamo...? Na šta liči taj završni račun ako samo pet ministarstava uopšte vrši internu reviziju, a podnosi se završni račun?
U redu je i dobro je što se sada o ovome razgovara, što je formirana Državna revizorska institucija, što je odobren budžet, što smo svi zajedno usvojili Poslovnik, što pomažemo da se dalje razvija i afirmiše. To je pozitivno. A problem je što se stiče utisak da mi sada o ovome razgovaramo da bismo promenili mišljenje javnosti o Vladi, da bismo uverili javnost u to da Vlada odgovornije postupa s javnim novcem nego što se to misli. Želeo bih da mogu da doprinesem tom vašem nastojanju i pomozite nam da možemo to da učinimo.
Drugo konkretno pitanje za vas. Ja ne znam nijednog čoveka koji nekome pozajmi novac, a ne traži ga nazad. Država je pozajmila 150 miliona evra javnim preduzećima, indirektnim korisnicima budžeta, direktnim korisnicima budžeta, privrednim subjektima iz privatizacije, i taj novac do danas nije čak ni tražila nazad.
Pozajmljeni novac je pozajmljen NIS-u, "Železnici", otišao je, recimo, u "Galeniku", isključivo u javna preduzeća, nije išao u privatni sektor, pa je naknadno, uprkos tome što pozajmice nisu vraćene, odobravana nova tranša pozajmica, i tako je sada minus u privatizacionoj kasi 150 miliona evra.
Nas interesuje odgovornost za tako nešto i kada ćete konkretno preduzeti mere da se taj novac vrati i da se oni, koji su se 2005-2006. godine igrali na takav način s novcem, pravili ''Potemkinova sela'' po Srbiji, a oni bi da nam danas najčešće drže lekcije, odgovarati za to nesavesno poslovanje? Pošto ne znam nikog ko može da da novac, a da pri tom izgubi pravo da taj novac nazad traži.
Ako ga je i dao po svojstvu pozajmice, pozajmica je ograničena. I revizor je to jasno ustanovio, da su probijeni svi rokovi za vraćanje pozajmljenih sredstava. Ako plaćamo najskuplji benzin, neka nam NIS vrati novac. Ako je ta pozajmica otišla da bi se prikrili gubici NIS-a zbog toga što se tamo loše poslovalo, onda neko taj neko ko je loše poslovao odgovara.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dosta smo razgovarali o ovim temama tokom prethodne godine. Ovo nije prilika za rekapitulaciju svega onoga što je tada rečeno, ali jeste situacija u kojoj treba napraviti analizu efekata nekih odluka koje je parlament doneo.
Što se tiče izmena i dopuna postojećeg zakona, u najvećoj meri one su logične. Tačno je da su tada poslanici ukazivali na neodrživost rokova koji su utvrđeni iako se ne može smatrati lošom namerom da se skrate rokovi za, recimo, ulaganje žalbi ili izjašnjavanje po tom pitanju. Prosto, mi težimo efikasnijoj državi i to, samo po sebi, ne može biti problem, ali je činjenica da to nije bilo usklađeno s nekim drugim zakonima i to je veliki raskorak.
Drugi problem ovog zakona nije problem samog zakona. Radi se o izuzimanju iz onog zakona o kojem smo raspravljali u decembru, kada je limitiran broj zaposlenih u državnoj upravi. Tada smo rekli da se ne može broj zaposlenih ljudi u državnoj upravi ograničavati mehanički, a da se pri tom ne napravi analiza poslova koje od države očekujemo da radi. Tada smo rekli da se vrlo često naši građani suočavaju s neefikasnom državom, sa činjenicom da se i suviše dugo čeka na rezultat i da možda treba dodatno da zaposlimo ljude u administraciji da bi ta administracija bila efikasnija. Sada se suočavamo s prvim lošim posledicama. Članom 14. izmena i dopuna Zakona konstatuje se da Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji neće biti primenljiv na Republički geodetski zavod. O tome smo vrlo ozbiljno razgovarali pre nekoliko meseci, kada smo tražili od Vlade da nam kaže koje poslove državna administracija preuzima na sebe, da bismo onda mogli da procenimo da li sa postojećim brojem zaposlenih ona te poslove može da uradi ili ne.
Ono što je veoma važno, gospodine Duliću, za nas kao poslaničku grupu, ne znam da li ste upoznati s amandmanom koji smo napisali, da se posle člana 12. doda novi član 12a. Time, praktično, tražimo da se odlučivanje u prvom stepenu prenese na lokalne samouprave.
Reći ću vam jedan konkretan razlog. U Beogradu je sada u postupku proces legalizacije bespravno izgrađenih objekata. Oko 200.000 zahteva je podneto. Vodimo kampanju tražeći od ljudi da legalizuju svoje objekte. Formirali smo Sekretarijat za legalizaciju da bi Gradska uprava mogla da bude efikasna, da bi Geodetski zavod mogao da bude efikasan.
Smatramo da je važno omogućiti u prvom stepenu delovanje lokalne samouprave. Tu argumentaciju prepoznajemo u činjenici da je nekada to bilo moguće. Ako Vlada insistira na tome da Republički geodetski zavod sve to radi, ako je vrlo komplikovano menjati druge zakone, onda je potrebno na neki način regulisati ovaj očigledan problem s kojim se suočavamo, problem u najavi. Jer, Zavod će biti zatrpan poslovima koje Beograd ne može, recimo, da uradi, kao ni mnoge lokalne samouprave, a građani će očekivati od onog ko je od njih tražio da legalizuju svoje objekte da bude efikasan u tom postupku legalizacije. Onda ćemo imati dosta nesporazuma između Gradske uprave i građana i između Gradske uprave i republičke administracije. A cilj ovakvih propisa je da se reše problemi koji postoje u sistemu, a ne da se oni uvećavaju.
Napisali smo dosta jasan amandman, da se Zakonom o glavnom gradu, odnosno drugim zakonom o lokalnoj samoupravi, odlučivanje u prvom stepenu, kao i vršenje operativnih poslova u prvom stepenu iz člana 1. ovog zakona može poveriti pojedinim jedinicama lokalne samouprave. Zakonom je predviđeno da se to može poveriti pojedinim jedinicama lokalne samouprave. Hteli bismo da ne samo u Beogradu, nego svim lokalnim samoupravama koje su izložene velikom pritisku u procesu legalizacije, tako nešto bude urađeno. Mislim da ćemo biti efikasniji.
Drugo pitanje koje je veoma važno u okviru ovog zakona je – šta ćemo sa svim drugim zakonima koji su u ovom trenutku, da ne kažem međusobno suprotstavljeni, ali ostavljaju dosta prostora za tumačenje, pa se onda lokalne samouprave i institucije koje se bave tim poslovima suočavaju s problemima zbog toga što nema koordinacije u tom tumačenju, pa se na jedan način tumači u jednoj opštini, na drugi način u drugoj opštini, na jedan način u jednom gradu, na jedan način u Beogradu, a na drugi način u Novom Sadu?
Prvo, to dovodi u pravno nejednak položaj građane ili kompanije koje se pojavljuju kao stranke, a s druge strane, to od države pravi sistem koji ima neujednačen stav prema problemima prema kojima bi morao da ima identičan stav. To je za nas, kao poslaničku grupu, važno.
Što se tiče ovih rokova, žao nam je što ne mogu da budu ispoštovani i kraći, ali oni nisu bili u skladu s nekim drugim zakonima - Zakon o hipoteci, Zakonom o upravnom postupku itd. Očigledno je da sada to mora da se menja i da treba tome da se prilagodimo.