Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, mi ćemo glasati za ovaj zakon i pružiti mu podršku, ali mislim da moramo iskoristiti ovu priliku kako bismo razgovarali o suštini problema. Dosta onoga što su neki prethodni govornici rekli na prvi pogled zvuči logično; zašto bi neko bio amnestiran i izuzet od sankcionisanja zbog nepoštovanja zakona, a neko drugi bi silom tog zakona bio prinuđen, recimo, da uradi nešto protiv svojih uverenja? To je samo na prvi pogled dilema i ona naravno nije lažna, ali na tome se ne može graditi argumentacija koja bi nas dovela do toga da kritikujemo ovaj zakon.
Ako se pogleda čitav proces amnestiranja onih koji su izbegavali vojnu obavezu, koji su otišli iz zemlje zbog toga što nisu želeli da učestvuju u ratu, onda će se videti da se taj broj smanjuje. Mi sad govorimo o grupi od oko 5.000 ljudi, koji u najvećoj meri ne žive u Srbiji, žive negde u inostranstvu, koji su zbog prirode tog života prosto doneli odluku da prekrše Zakon o vojnoj obavezi i da nastave da žive očekujući da će se u jednom trenutku pronaći rešenje za problem koji iz toga proizilazi.
Mislim da se rešenja pronalaze, ali ne samo kroz amnestiranje, nego i kroz činjenicu da se menja pozicija vojske u našem društvu, da se menjaju okolnosti u kojima živimo, da je uspostavljena nova vrsta odnosa između građana i te važne institucije, a svakako je vojska nešto tako. Mislim da danas naša vojska nema onu reputaciju i imidž koji je imala pre pet ili deset godina. Konkretni podaci govore o vraćanju poverenja u vojsku u našem društvu. Danas se ne odlazi u vojsku kao što je to bio slučaj, recimo, 2006. godine, kada definišemo trenutak od kada počinjemo da primenjujemo ovaj zakon o amnestiji.
Gde je problem? Problem je u nereformisanoj državi. Ne možemo u 21. veku primenjivati pravila običajnog prava ili se pozivati isključivo na tradiciju. Danas društvo ne funkcioniše tako što neko ima pravo da pozove bilo koga od nas u rat i oduzme mu život zbog toga što se samo po sebi podrazumeva da takvo pravo nekome pripada, pa makar to bila i država. Zato nam je potrebna profesionalna vojska, zato nam je potrebno članstvo u NATO paktu, zato su nam potrebne one reforme od kojih se distanciramo.
Veliki su paradoksi i često se sa njima srećemo u poslu koji radimo. Ne možemo da budemo slepi pred hiljadama invalida iz ratova koje Srbija nije vodila; ne možemo da budemo slepi pred patnjom svih onih koji su brinuli za svoje koji su otišli u te ratove, ali isto tako ne možemo ignorisati činjenicu da je to samo posledica jednog pogrešno organizovanog društva.
Danas, u 2010. godini, mi pred sebe treba da postavimo izazov profesionalizacije vojske. Zbog toga ova amnestija ne treba da plaši nekoga argumentacijom da će se zahvaljujući činjenici da je 5.000 izuzeto iz poštovanja zakona pojaviti nekih novih 5.000. Neće. Danas amnestiramo mnogo manje ljudi nego što je to bio slučaj prošli put. Danas je mnogo veći procenat onih koji odlaze u vojsku nego što je to bilo ranije. Sve to govori da smo na dobrom tragu, ali taj posao treba dovršiti.
To praktično znači da treba profesionalizovati našu vojsku, treba stvoriti ekonomske preduslove za tako nešto, pa će onih 5.000 ljudi koji nisu želeli da služe vojsku raditi svoje poslove. Ko zna koliko je među njima najobrazovanijih kadrova koji su nam danas potrebni. Ko zna koja je cena izgubljene studentske godine ili radnog iskustva u najproduktivnijem dobu. Mi o svemu tome treba da razmišljamo. Znači, ekonomski preduslovi moraju biti stvoreni. To treba da bude naša obaveza.
Potom, treba napustiti ta ritualna pravila koja formatizuju naše društvo i reći da je vojska servis, kao i mnogi drugi koji postoje oko nas, i da smo dužni da kao država omogućimo našim građanima sve koristi jednog takvog servisa, a da pri tom ne očekujemo od njih da oni budu njegov sastavni deo, kao što ne očekujemo od građana da se sami leče, nego da budu sposobni da plate svoje zdravstveno osiguranje, a država će omogućiti sistem zdravstvene zaštite.
Isto tako, država mora učiniti efikasnijim sistem bezbednosti, pa kroz njega i poziciju same vojske, kroz profesionalizaciju. Ako smo usvajali Strategiju odbrane, ako smo upoznati sa tim planskim dokumentima, onda znamo rokove u kojima se planira ta profesionalizacija, ona je na korak od nas.
Zbog toga bi praktično produžetak agonije bilo ignorisanje činjenice da 5.000 ljudi u ovom trenutku predstavlja problem i za samu državu. Šta bi bilo kada bi se svi oni pojavili i kada bi ova država trebalo da ih odvede negde, na izdržavanje, recimo, zatvorske kazne, ukoliko su sudski procesi završeni, ili da započne sudske procese? Koliko bi to koštalo, koliko bi to bilo besmisleno?
Hajde da stavimo tačku na jednu posledicu pogrešnog organizovanja države, ne sa ambicijom da nakon dve-tri godine ponovo donosimo novi zakon o amnestiji, nego sa ambicijom da uklonimo uzroke takve anomalije. Oni zapravo leže u činjenici da ovde život jako malo vredi i da se podrazumeva da država ima pravo da nam zakuca na vrata i da nas pozove u neki rat ili u vojsku, da zatraži od nas našu decu, a da pri tom nemamo nikakvo pravo da postavimo pitanje smisla takve organizacije i mogućnosti da se ona promeni.
Želeli bismo da živimo u zemlji u kojoj ćemo biti sigurni da svoju decu hranimo i gajimo da bi ona radila poslove koje žele, koje želimo mi, a ne poslove koje propisuje država. Neka u tim poslovima budu uspešni i neka plate cenu onima koji se staraju, recimo, o njihovoj bezbednosti, a to su profesionalni vojnici i oficiri. To je jedan red ka kojem treba težiti, a ovim se tako nešto omogućava i to je ono što je dobro.
Mislim da postoji taj osećaj dvostrukih aršina, ali dužni smo da objasnimo onima koji su poštovali zakon da, prvo, cenimo taj njihov gest i da, s druge strane, ne omalovažavamo njihovu spremnost da poštuju zakon tako što navodno favorizujemo neke koji su taj zakon kršili. To nisu iste situacije, potpuno su suprotne, iako na prvi pogled te analogije koje su uspostavljene i kroz nastup jednog od prethodnih govornika izgledaju logično.
Mislim da ta argumentacija na kojoj insistiramo neće dobiti težinu ako kažemo da smo mi poštovali Zakon o vojnoj obavezi, kao većina ljudi u ovoj zemlji. Naprotiv, to nas baš obavezuje da pokažemo razumevanje prema onima koji iz svojih uverenja ili zbog nemogućnosti nisu bili u prilici da učine tako nešto.
Ovaj zakon polazi od pretpostavke da smo svi isti i da svi imamo iste obaveze. To nije tako. Nema puno takvih zakona u našem pravnom sistemu, zakona koji vas osuđuju na identičnu poziciju, bez obzira na tu veliku istinu da nismo isti i da postoji nešto što nas međusobno razlikuje.
Uveli smo služenje civilnog roka, to je ono što je dobro; u međuvremenu je porastao broj vojnika koji se odlučuju za civilnu službu. Mislim da nas to takođe upućuje na to u kom pravcu treba nastaviti sa reformama vojske, jer se ne može ignorisati ta 2010. godina, u kojoj živimo, ili 2011. godina, koja je pominjana kao godina u kojoj će se započeti koncept profesionalizacije naše vojske. Tu je dolazilo do nekog prolongiranja.
U svakom slučaju, ovaj zakon nam je bio potreban i treba ga podržati zbog ljudi koji trpe, zbog njihovih porodica i zbog toga što on aktuelizuje jedan problem o kojem se ne govori toliko. Mi na rešavanju tog problema insistiramo – profesionalizacija vojske po standardima karakterističnim za društva poput našeg. U Hrvatskoj više ne postoji vojna obaveza, kao što je to slučaj ovde kod nas; u Crnoj Gori isto tako; u Makedoniji isto tako. Bosna i Hercegovina je specifična država zbog svoje unutrašnje organizacije, ali je to trend u kojem se ona kreće. To je nešto što treba i mi ovde da prihvatimo i da u tom smeru dalje delujemo, a ovo je svakako korak koji nam tako nešto omogućava. Zbog toga ćemo podržati zakon i otvoriti mogućnost normalnog života za te ljude i njihove porodice, uz poštovanje prema onima koji su zakon poštovali.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici imam dva pitanja. Oba pitanja su upućena predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću.

Mi smo 22. decembra istakli svoju kandidaturu za članstvo u EU. Mislim da nas ta kandidatura kao državu obavezuje na sprovođenje one politike koja će nas najefikasnije približiti tom cilju.

Juče je ministar u njegovoj Vladi i to ne bilo koji, mada bi svaki ministar morao da bude odgovorna ličnost, mislim na ministra Jeremića, tokom svoje posete Budimpešti uslovio tu kandidaturu, vrlo jasno, izjavivši da ukoliko Srbija treba da bira između Kosova i članstva u EU, Srbija bira Kosovo.

O tome mi nikada nismo razgovarali. To nije zvanična politika ove države, jer zvanična politika ove države može biti samo ona oko koje se ovaj parlament izjasnio, ona iza koje je Vlada stala.

Nas ne iznenađuje izjava ministra Jeremića, jer on, po pravilu, vodi svoju politiku, koja je često u konfliktu sa drugim nastojanjima Vlade Mirka Cvetkovića, pa je često i u konfliktu sa nastupima predsednika Republike. Smeta nam to ćutanje, jer je ćutanje znak saglasnosti. Kao da se podrazumeva da naša vlada ima dve politike: jednu kojom se kroz usta pojedinih ministara obraća delu javnosti koja pokušava da pridobije za sebe, podsećanjem na ono što je u prošlosti radio Milošević, koketiranjem koje je bilo karakteristično za Koštunicu, sedenjem na dve stolice, i sa druge strane, deo Vlade koji pokušava da reformiše zemlju. Nas interesuje kako je moguće tako nešto?

Tražimo od Vlade da se Vlada po tom pitanju jasno izjasni. To je potpuno suprotno svemu što su oficijelna nastojanja naše države. Prvo, niko ne uslovljava Srbiju jednim takvim izborom, drugo, nagoveštajem takvog stava. Mi sami sebi vezujemo i ruke i noge u poslu u kome nas čeka tako puno prepreka. Mi to smatramo kontraproduktivnim.

Ministar Jeremić nema pravo kao ministar Vlade, kao građanin ima, da iznosi stavove koji nisu potvrđeni ovde u parlamentu, a nisu stavovi ni koji su potvrđeni na sednici Vlade. Da li je Vlada nekada glasala, to treba Mirko Cvetković da nam kaže, za takvu političku orijentaciju kojom se stavlja znak jednakosti između onoga što se u Srbiji dešavalo prethodnih 20 godina, a bilo je direktno suprotstavljeno interesima ove zemlje koja ima pravo da uhvati korak sa modernim svetom i onoga što radi ministar inostranih poslova Vlade, koja, navodno, treba da promeni jedan takav odnos. Mi želimo da se o tome Vlada izjasni.

Koliko znam, Vlada se okupila i formirana je na evropskoj platformi. Ako je to uslovljena evropska platforma, ako je to i kosovska i evropska platforma, onda Vlada treba da zamoli Vojislava Koštunicu da se vrati na mesto predsednika Vlade i imaćemo autentičnog predstavnika jedne takve politike.

Naravno, u skladu sa tom kukavičkom politikom Mirka Cvetkovića, još jedno pitanje za njega kao predsednika Vlade. Pre šest meseci MUP je uhapsio šestoro mladih ljudi zbog toga što su u četiri sata ujutru bacili jednu flašu na zgradu Grčke ambasade. Policija je taj incident tretirala kao izazivanje opšte opasnosti. Onda je spletom neverovatnih okolnosti taj događaj kvalifikovan kao akt međunarodnog terorizma, pa je na kraju zbog jedne bačene flaše šestoro mladih ljudi, koji nikada nisu osuđivani, šestoro studenata, provelo pet i po meseci u zatvoru.

Imamo primer na dvogodišnjicu rušenja Beograda poražavajuću istinu da niko nije odgovarao za paljenje ambasada, rušenje i pljačku lokala, uništavanje vozila, napade na novinare, televizijske i radio stanice, političke stranke, predstavništva stranih kompanija. Kakvu zemlju nam to Vlada stvara i šta mi kao građani, koji se smatraju…

(Predsednik: Vreme.)

…dužnim da podrže evropsku orijentaciju ove zemlje, možemo da učinimo jer nam je alternativa da se pridružimo onima koji su od te Vlade još gori ili da utičemo na tu Vladu, kako bi se korigovala? Ta dva pitanja postavljam Mirku Cvetkoviću.

Gospođo predsednice, javljam se u skladu sa članom 61. Poslovnika. Naime, ja sam predsednik Odbora za zaštitu životne sredine i gospodin Dimitrijević iz DSS ukazao vam je na jedan objektivan problem, koji proizilazi iz činjenice da naš Poslovnik nije prilagođen načinu na koji mi radimo.

Prvo, mislim da je to važno za sve. Naš odbor dosta dobro radi, vrlo je aktivan, ali predsednik Odbora nema mogućnost da zakaže Odbor ukoliko ne postoji dovoljan broj poslanika koji će obezbediti kvorum u radu Odbora. Pošto matični odbor, po tumačenju stručnih službi, nije naš odbor, već je to Odbor za poljoprivredu, nismo ni mogli da raspravljamo o ovom zakonu, bar nećemo moći to da uradimo, sve dok se ne izmeni Poslovnik, pa nam se ne omogući, na primer, da odluke donosimo većinom prisutnih poslanika, što mislim da je tema za neku drugu priliku, ali ako bismo tumačili ekstenzivno ovaj član, onda bi Odbor za zaštitu životne sredine mogao o svemu da raspravlja.

Mislim da ipak treba biti elementarno uviđavan i tu raspravu držati u granicama objektivnih okvira, u kojima je moguće nešto konkretno uraditi.

Mi ćemo u ponedeljak imati Odbor zakazan povodom druge teme – deponija u Velikoj Plani, i onda ćemo moći da porazgovaramo i o ovom problemu. Mislim da nije bilo moguće organizovati sednicu Odbora na način na koji mi to inače radimo.

Što se tiče zloupotreba koje se pominju, zamolio bih skupštinske službe da tako nešto ne omoguće. Ne interesuje nas da li se radi o SPS ili o potpredsedniku Skupštine Deliću, za nas je neprihvatljivo da se skupštinski resursi koriste u stranačkim kampanjama. Juče je potpredsednik parlamenta koristio skupštinsko vozilo u kampanji u Negotinu, a nama se ne dopada kada nam lekcije drže oni koji sami, pri tom, nisu spremni da poštuju kriterijume koje proklamuju. Dakle, od sekretara tražim da proveri da li je juče skupštinsko vozilo audi BG 111-888 korišćeno u svrhe koje su bile u skladu sa skupštinskim funkcijama ili isključivo sa partijskim.

Gospođo predsednice, u skladu sa članom 101. zamolio bih vas da me pažljivo slušate. Možda je reč o nenamernom propustu, ali bio sam vrlo jasan. Mesec dana kao šef poslaničke grupe prinuđen sam da se bavim slučajem bivše sekretarice Skupštine Srbije, hteo ili ne. Čak i u toku jučerašnjeg dana sam morao da komentarišem njen transfer sa radnog mesta u Skupštini na radno mesto u jedno od ministarstava Republičke vlade. Mislim da je taj primer bio dovoljan za parlament. Ja sam primer zloupotrebe.
%

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 104, smatram da je, ne zbog odnosa prema meni, nego zbog odnosa prema problemu koji je vrlo dobro poznat gospođi Tabaković, s obzirom na to da ona nije od juče u politici, već se u toj politici kreće godinama, povređeno je dostojanstvo Skupštine.

Naime, možemo politički da se razlikujemo, ali mislim da među nama ne treba da postoje razlike u pravu na život, pa vas molim kao predsednika parlamenta da se obratite BIA, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Nacionalnom savetu za bezbednost, da zatražite od njih informacije zbog kojih živim u Beogradu 2010. godine kao na frontu.

Sve što je rekla poslanica Tabaković jeste tačno, čak je i malo više ljudi angažovano u mom obezbeđenju, osim što nije tačno da ti ljudi koštaju bilo šta Srbiju, jer sam insistirao na tome, upravo zato što znam u kakvoj zemlji živim – onoj u kojoj se ljudi prvo targetiraju, a potom se za njima rone suze, sa pet godina docnje. Kao što im je bilo žao Zorana Đinđića pet godina posle 12. marta, verujem da bi im 2015. godine bilo žao zbog ovoga što sada radi gospođa Tabaković.

Pozivam vas da vi zatražite te informacije, da ih vi objavite, a ja ću onda reći kakva je veza između tih ljudi zbog kojih živim kao progonjena zver, politike i stranke gospođe Tabaković, i pri tom ne mislim na Šariće, oni su im samo finansirali stranačko glasilo "Pravdu".

(Poslanici iz sale dobacuju: Au, au…)

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za ministra unutrašnjih poslova gospodina Dačića. To pitanje sam mu postavio prvo u pisanoj formi, a želim da učinim to i ovako javno, računajući, pre svega, na podršku čitavog parlamenta u osudi neprihvatljivog oblika političkog delovanja sa, za nas, a verujem i za svakog normalnog čoveka, zaista tragičnim posledicama.

Naime, svi znamo da je u toku izborna kampanja u Negotinu. Svako od nas ima pravo na politički prostor u Negotinu i borbu za taj prostor, ali mislimo da je neprihvatljivo ne birati sredstva u toj političkoj borbi.

Želim da vam kažem da je naš nosilac liste u Negotinu gospođa Radmila Gerov žrtva kampanje sa kojom ne možemo da se pomirimo i na koju ne možemo da pristanemo, kampanje koja je za nas neprihvatljiva ne samo zbog toga što je vulgarna i anticivilizacijska, nego i zbog toga što je direktna žrtva te kampanje majka gospođe Gerov, koja je preminula pošto je videla letke koji se anonimno dele po Negotinu, u kojima se kompromituje njena ćerka kroz fotomontaže.

Svako od nas je bio žrtva neke prljave kampanje, ali mislim da nikada nismo zajedno delovali kako bi se tako nešto zaustavilo. Majka gospođe Gerov je, inače, bila teško bolesna i taj propagandni materijal, kriminalni, koji je distribuiran po Negotinu, ona je zatekla na vratima stana u kojem živi. Pozvala je policiju, potom hitnu pomoć i preminula.

Tražili smo od ministra unutrašnjih poslova da pokrene istragu kako bi se uhapsili oni koji su, koristeći se na takav način materijalom koji je za nas neprihvatljiv, koji je zloupotrebljen (ne želim da ga pokazujem ovde, to nije za Skupštinu), konačno odgovarali za tako nešto. Setite se izbora 2008. godine, predsednika Republike koji je crtan na vešalima, setite se svega kroz šta je svako od nas prošao i pronađite u sebi snagu za osudu jednog takvog dela.

Svi mi imamo porodice, supruge, decu, roditelje i mislim da ne možemo preći preko životinjske, animalne potrebe nekog ko je navodno politički protivnik, a zapravo nije ljudsko biće, da nam uništi život da bi on zauzeo mesto na kojem smo se mi do tog trenutka nalazili.

Tražimo od gospodina Dačića da pokrene istragu, da nam kaže šta je učinio s onima koji su prekršili čitav niz članova Krivičnog zakonika - 128, 145, 152. i 172. Želimo da te ljude vidimo na sudu, na optuženičkoj klupi, želimo da vidimo efikasno tužilaštvo i sankcije za takvo političko delovanje.

Ako je u političkoj kampanji dozvoljeno nekome uništiti život, onda će ta politika, koja na takav način osvaja prostor za sebe, sutra uništavati tuđe živote, druge, neće se zaustaviti na nosiocu izborne liste LDP-a.

Ovo sada nije inicijativa koja je usmerena na korist koju LDP traži u razrešenju ovog problema, mislim da je ovo naša zajednička potreba. Voleo bih da danas možemo druga pitanja da postavimo, ali se s tim nije prestalo. Majka gospođe Gerov je sahranjena pre nedelju dana, od tada do danas to se nastavlja i policija to mora da zaustavi tako što će primeniti zakon.

Mora se čuvati integritet ličnosti, bez obzira da li se radi o političaru, lokalnom odborniku, svešteniku, profesoru, policajcu, sudiji... Svako od nas ima integritet i nemamo pravo da ignorišemo sistem koji nije efikasan u zaštiti tog integriteta. Koji je drugi put kojim se tako nešto može činiti, ako to nije poziv policiji da primeni zakon?

Juče je ko zna ko od nas bio u toj poziciji, danas je gospođa Gerov. Želim da na to stavimo tačku, da bi sutra svako od nas mogao da radi svoj posao onako kako misli da treba da ga radi, ne dovodeći pri tom u pitanje ni sebe kao ličnost, niti ugrožavajući članove svoje porodice.

Ponavljam još jedanput, ono što je tragično je sudbina Rose Stevanović, koja je preminula s tim letkom u ruci. Očekujemo od ministra unutrašnjih poslova da podseti negotinsku policiju na ažurnost i obavezu poštovanja zakona, pošto mislim da to ne sme biti ovog puta samo jedna inicijativa koja je pokrenuta i koju će prekriti zaborav.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moram se pozvati na član 27. Poslovnika, koji na neki način definiše obaveze predsednika Skupštine. Između ostalog, propisuje da se predsednik stara o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine i vrši druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom.
S obzirom na to da su ovde objedinjene tačke dnevnog reda koje su veoma obimne (pomenuću samo, kao što ste vi pomenuli, carinski zakon, pa izmene i dopune Zakona o porezu na dobit građana, izmene i dopune Zakona o porezu na dohodak građana i dva kredita - u iznosu od 170 i 160 miliona evra, znači ukupno 330), gospođo predsednice, mi nemamo elementarne informacije na osnovu kojih bismo mogli da vodimo jednu normalnu raspravu o svemu ovome.
Prvo što nas interesuje je da li je, a na to je bio obavezan po Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, poslanik SPS-a Dušan Bajatović, vas obavestio da je u sukobu interesa, u klasičnom sukobu interesa, jer je on istovremeno i poslanik i direktor "Srbijagasa"? Ovde se u okviru prve tačke dnevnog reda vodi rasprava o kreditu koji parlament treba da odobri "Srbijagasu".
(Predsednik: Molim vas, omogućite poslaniku da ga čujemo.)
Ovde je ministarka finansija. Ne znam da li bilo koji normalan čovek u ovoj zemlji ili neko ko sebe smatra normalnim može da ode u banku i uzme kredit pod ovakvim okolnostima?
Zaista smo zainteresovani da pomognemo ovom društvu. Smatramo da je kreditiranje države jedan normalan posao. Na osnovu čega očekujete da mi učestvujemo u ovoj raspravi? Nijedan podatak nemamo, apsolutno nijedan. Noćas u ponoć je istekao rok za "Srbijagas". Interesuje nas izveštaj o poslovanju te kompanije za prethodnu godinu. Koliko je ta kompanija dužna - 170 miliona, 100 miliona? Da li posluje pozitivno?
Ako želimo da vodimo raspravu o ovome, moramo da imamo informacije na osnovu kojih možemo tu raspravu da vodimo kao normalni ljudi. Prvo je bila obaveza poslanika SPS-a da vas obavesti da je u sukobu interesa i da se izuzme iz ove rasprave i svakako da se izuzme iz glasanja, ako poštujemo zakon. A nakon toga dajte nam informacije na osnovu kojih možemo argumentovano da razgovaramo. Nijednu informaciju nemamo.

Gospođo predsednice, bojim se da me niste razumeli. U parlamentu imate dva poslanika koji su direktno u sukobu interesa i koje zakon, koji smo mi, kao parlament, usvojili, obavezuje na blagovremeno informisanje vas, kao predsednice parlamenta, o postojanju sukoba interesa, a potom ih izuzima iz odlučivanja po ovim tačkama dnevnog reda. Interesuje me da li su vas poslanik Vlahović, kao član Upravnog odbora "Erste banke" i poslanik Bajatović, kao direktor "Srbijagasa", obavestili o tome da su u sukobu interesa?
Ovde se sada ne radi o mom zahtevu da se u Danu za glasanje izjašnjavamo o tome. Mi ne možemo da arbitriramo o tome da li je danas utorak ili ne. Ako smo postavili gardu, ako je ovde bio hor koji peva himnu, ako želimo da podignemo dostojanstvo ovog parlamenta i pred građanima izgradimo kredibilitet, onda moramo razgovarati na drugačiji način. Nema informacija na osnovu kojih mi možemo... Tačno je, ministarka finansija je ovde, može da nam kaže bilo šta, ali nas interesuje finansijski izveštaj, a njega nema.
Drugo, da li su vas obavestili poslanici da su u klasičnom sukobu interesa? Vi ste bili predmet kampanje u medijima zbog toga što ste honorarno sarađivali sa jednom farmaceutskom kompanijom, pa ste morali da se pravdate pred građanima zašto to radite i na kraju da se odreknete te druge funkcije i tog drugog posla. Nas interesuje da li su i drugi poslanici spremni da se ponašaju kao vi. Znači, ovde nemaju šta da traže ni Bajatović ni Vlahović, pogotovo ne u glasanju.

Gospođo Čomić, predsednica parlamenta je povredila Poslovnik. Naime, član 104. kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Obrazloženje koje je ona ponudila meni je neprihvatljivo ne zato što se ja ne slažem s tim što je rekla, nego zato što je to direktno pogrešno tumačenje zakona.
Postavio sam vrlo jasno pitanje da li je ona, kao predsednica parlamenta, obaveštena, u skladu sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, da su dva poslanika parlamentarne većine u klasičnom sukobu interesa. Umesto odgovora da li je obaveštena ili ne, meni je predsednica parlamenta rekla da se zakon primenjuje od 1. aprila.
Do 1. aprila, gospođo Čomić, poslanici koji su u sukobu interesa treba da se opredele za jednu od funkcija, a zakon se primenjuje od 1. januara. Znači, već tri meseca je na snazi zakon koji obavezuje dva poslanika parlamentarne većine da se obrate predsednici parlamenta pre početka rasprave sa informacijom da su u sukobu interesa i da zbog toga ne mogu da učestvuju u odlučivanju, a do 1. aprila oni treba da odluče da li će da sede na mestu direktora "Srbijagasa" ili poslanika u Skupštini Srbije, da li će biti u upravnom odboru jedne banke ili će biti poslanici.
Ako predsednica parlamenta mora da se pravda za sukob interesa, ako to treba da radi svako od nas, onda mislim da su dužni to da učine i poslanici koji učestvuju ovde u raspravi i koji će glasati, koji su već glasali, a to nemaju pravo da čine po Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije. Mislim da je moje pitanje bilo veoma jasno i da je predsednica parlamenta prekršila Poslovnik, član 104. stav. 1.

Gospođo Čomić, niste me razumeli. Apsolutno mogu da se složim s vašim obrazloženjem, ali to nije odgovor na pitanje koje sam postavio predsednici parlamenta.
Opet ću vam reći, pošto ste pogrešno interpretirali. Vaš doživljaj narodnog poslanika može da bude vaš lični stav, može da bude izraz političkog opredeljenja vaše partije, ali član 32. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji smo zajedno usvojili, kaže da odredbe ovog člana ne isključuju primenu odredbi izuzeća propisane zakonima kojima je uređen sudski ili upravni postupak.
Pojedinačni akt u čijem donošenju je učestvovao funkcioner koji se zbog sukoba interesa morao izuzeti, ništavan je. Znači, ovde postoji sukob interesa, a poslanici koji su u sukobu interesa imaju pravo do 1. aprila da se opredele koju će funkciju da vrše. Međutim, oni su dužni da obaveste predsednicu parlamenta da su u sukobu interesa. Mene interesuje da li su je obavestili ili ne.
To je vrlo jasno, evo ga zakon ovde. Ne mislim da imate neku zlu volju, ali (očigledno vam sekretar pomaže u tumačenju) to nije tako. Obaveza je prijavljivanje postojanja sukoba interesa, poslanici su dužni to da urade. Kažem vam zato što će svako ko se pozove na ovaj zakon moći da sruši glasanje parlamenta.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, raduje nas početak redovnog zasedanja Skupštine. Želimo svima uspešan rad, a mi ćemo se truditi da nastavimo sa onom politikom koja je obeležila i dosadašnje aktivnosti naše partije u ovoj skupštini.
Dobro je što ste vi, gospođo Dragutinović, prvi predstavnik Vlade s kojim ćemo se sresti u ovom redovnom zasedanju, ali je loše što nastavljate sa starom praksom. Zato želim da vas podsetim još jednom da ne postoji nijedan čovek u ovoj zemlji koji traži novac, a da pri tom nije spreman da napravi analizu razloga zbog kojih se zadužuje, da predvidi efekte tog zaduženja i da ponudi ne formalne garancije u papirima, nego argumente koje onog koji odlučuje o tom zaduženju treba da ubede da je on sposoban da reši probleme sa kojima se suočava, a mi se suočavamo očigledno s nedostatkom sredstava, nelikvidni smo.
Zato, gospođo Dragutinović, ne znam kako mi možemo da razgovaramo ravnopravno. Zabrinut sam za raspravu u kojoj predstavnici vladajuće većine ne žele da učestvuju. Predstavnik koalicije koja ima ministra energetike i koja je izabrala direktora ''Srbijagasa'' ne želi da učestvuje u ovoj raspravi, nema predsednika Vlade, u diskusiji ne čujemo nijedan argument. Sve ono što ste nam rekli je apsolutno okej, ali je nedovoljno.
Koliki je dug ''Srbijagasa''? Kako je taj dug stvoren? Kako će to biti rešeno? Šta nam garantuje da će ovih 170 miliona, plus tamo onih 160, to je 330 miliona evra… Jeste da mi to ostavljamo za nekih 36 meseci i da će o tome razmišljati neko 2013. ili 2014. godine, ali šta nama garantuje da će ovog puta epilog biti pozitivan, s obzirom na to da su sve prethodne odluke, nažalost, završile sa vrlo lošim posledicama po ovu zemlju, a mi smo ih odobrili, kao parlament?
Mi smo ovde u Skupštini ratifikovali državni sporazum između Republike Srbije i Ruske Federacije o privatizaciji naftno-energetskog sektora Srbije. Monopol naše države preneli smo ruskoj državi, uz obrazloženje da će Rusi bolje da se staraju o energetskim potrebama Srbije nego mi sami i da je drugačiji put nemoguć.
Pristali smo na potcenjenu privatizaciju NIS-a, koja se na kraju završila kompromitacijom i na jednoj i na drugoj strani. Vi ste kompromitovani tom odlukom u našim očima, a naknadno ste kompromitovani i u očima onih koji su sa vama sklopili taj posao, a to su Rusi, pa je dobit od sedam-osam milijardi na kraju knjižena kao minus od 30 miliona evra.
Danas plaćamo najskuplji gas i naftne derivate u regionu, a kada smo ušli u taj posao, ušli smo uz garancije koje smo pružali građanima Srbije da će se on konkretno i najbrže osetiti kroz najpovoljniju cenu energenata, a potom i kroz prihode o kojima je govorio gospodin Maraš, prihode koje će ubirati država naplaćujući taksu za ''Južni tok'' na teritoriji Republike Srbije.
Videli smo da kompanija koja treba da upravlja tim ''Južnim tokom'' na teritoriji Republike Srbije, prvo, nije u većinskom vlasništvu Republike Srbije nego Rusije, a potom je sedište te kompanije u Švajcarskoj, pa će tamo plaćati poreze, a ne ovde u Beogradu.
Sada vas pitam, gospođo Dragutinović, koliko duguje ''Srbijagas''. Noćas, u ponoć, svako preduzeće u Srbiji je bilo dužno da završi finansijske izveštaje. Prvi mart je, mora se predati finansijski izveštaj. Do 15. marta mi, kao građani, predajemo svoje Poreskoj upravi, pa plaćamo porez. Pošto plaćam porez, interesuje me kako posluje ta država kojoj taj porez plaćam. Koliki je dug ''Srbijagasa''? Kako je on nastao? Kako nastaje taj dug? Zašto smo mi jedina zemlja koja vodi takvu energetsku politiku da praktično uništava sopstvenu budućnost?
Nas interesuje kada će se Vlada pojaviti pred parlamentom sa drugačijom vrstom ambicije. Niska cena gasa na kraju, kod potrošača, pravda se socijalnom brigom države za njega, a potom ovo što ne uzmete od svakoga od nas kao potrošača koji plaća grejanje, recimo, na kraju svakog meseca, uzmete kroz ove kredite i garancije koje pružamo.
Zašto cena energije u Srbiji nije ekonomska – imamo li pravo da dobijemo odgovor na takvo pitanje? Kada će biti ekonomska? Šta su prepreke za uspostavljanje takve cene? Kako je moguće da vodimo takvu energetsku politiku da gas koji se vadi ovde u Srbiji plaćamo...?
Malo je, to je 8%. To je 220.000 puta 8%. To što je malo, to je za nekoga sasvim dovoljno za uočavanje paradoksa. Koliko je to kubnih metara godišnje? Evo, reći ću vam koliko – od 2,3 do 2,4 miliona kubnih metara. Osam posto, oko 200.000 kubnih metara, pa to pomnožite sa 450 dolara. Koliko je hiljadu kubika? To nije malo.
To je paradoks, da mi plaćamo svoj gas po ceni uvoznog gasa. Znači, gas koji nam stiže ko zna odakle, iz Rusije, građane Srbije košta kao gas koji se vadi u Vojvodini. Da li postoji još neka zemlja u svetu u kojoj je to tako? Kakvo je obrazloženje? Da ne možemo ništa. Znači, to je tako, Rusi mogu da odluče kome će da prodaju i po kojoj ceni. Ako nećemo mi, kupiće neko drugi.
Kako smo došli do te pozicije? Da li Vlada i dalje misli da nas drži kao taoce te velike zablude, koja je u međuvremenu osporena tamo gde je i kreirana? Pa, sama Rusija menja svoju energetsku orijentaciju. ''Južni tok'' je bio posledica nesporazuma u energetskoj politici između Rusije i Ukrajine. U međuvremenu su političke promene u Ukrajini deblokirale te procese i danas Rusija može nesmetano ne samo da transportuje svoj gas preko teritorije Ukrajine, nego da učestvuje u vlasništvu nad tim gasovodom.
Državna politika Ukrajine danas unosi u taj energetski prostor novu ideju - trećina Evropskoj uniji, trećina Ukrajini i trećina Rusiji. Kroz te kapacitete Rusija može sledećih 30 godina da transportuje kompletan gas koji proizvede.
Nemačka je deblokirala moratorijum o izgradnji nuklearnih elektrana. To radi i Italija. Tečni gas je energent koji je veoma cenjen i koji se više transportuje gasovodom. Gas je postao berzanska roba. Sve to relativizuje brzinu kojom će biti urađen ''Južni tok''.
Da li je to problem za druge države? Nije. Ako ga bude, biće super. Ako ga ne bude, nikom ništa, jer ništa nisu ni uložili u to. Jedina zemlja koja je unela nešto konkretno u ''Južni tok'' je Srbija. Bugarska nije dala svoju naftnu industriju. Mađarska nije dala svoju naftnu industriju. Italija nije dala svoju naftnu industriju. Potpuno ravnopravno, 50-50%, učestvuju u realizaciji posla koji je danas više nego neizvestan.
Ako ga bude, biće ga za 10 ili 15 godina. U međuvremenu će građani Srbije plaćati najskuplji gas i najskuplje naftne derivate, a monopol Srbije biće zamenjen monopolom Rusije. Pa, Putin je Putin zbog toga što tako nešto nije bilo moguće u Rusiji kada je on došao na vlast. A ono što više nije moguće u Rusiji, postalo je pravilo života u Srbiji.
Interesuje me da li ste, kada ste došli ovde kao ministar finansija (vi ste prvi čovek javnih finansija, ''Srbijagas'' je javno preduzeće), dobili izveštaj. Pitam vas – koliko je na sponzorstvo potrošio ''Srbijagas'', koji ima navodni gubitak od 170 miliona evra, a niko ne zna zapravo koliki je? Koliko je novca na sponzorstvo potrošio? Kojim novcem je ''Srbijagas'' učestvovao u privatizaciji ''Informatike''? Vi ste ministar finansija, vi se time bavite.
Kakvi su efekti preuzimanja čitavog niza propalih kompanija u Srbiji? Da li se kroz to preuzimanje preuzimaju i obaveze tih kompanija prema zaposlenima, prema onima prema kojima postoje dugovi od strane tih kompanija? Kakva je to politika koju vodi ''Srbijagas''?
Kakve veze ima ''Srbijagas'' sa osiguravajućim društvima? ''Srbijagas'' učestvuje sa jednom ruskom osiguravajućom kućom u poslovima osiguranja. Da li postoji još neka kompanija u svetu koja se bavi gasom, a koja istovremeno želi da vodi politiku u Staklari, Azotari, u Kikindi, u nekom osiguravajućem društvu, ''Informatici''? To je javašluk.
Kada govorimo o ovom carinskom zakonu, onda je za nas mnogo važnija, gospođo Dragutinović, carinska politika. Podržavamo pojednostavljivanje procedure, to je apsolutno prihvatljivo za nas, i treba voditi računa o deblokiranom trgovinskom sporazumu sa EU, ali nas interesuje carinska politika.
Prihodi na koje država računa kroz carinske stope koje su utvrđene jesu značajni, ali istovremeno proizvode veliku štetu sa druge strane. Toga građani najčešće nisu svesni. Često štitimo delove naše privrede tako što previše opterećenja prenosimo na društvo. Interesuje nas reforma carinske politike. To je nešto što stoji pred nama i za nas je mnogo značajniji taj zakon o carinskim stopama od ovog. Ali, u redu, ako se donosi, podržavamo ga i nemamo ništa protiv toga.
Ako govorimo o Svetskoj trgovinskoj organizaciji, o GAT, o "" koji su potpisali ovde sa državama u regionu, potom sa Turskom, onda je to nešto što ne može dati puni efekat bez drugačije politike. Znači, nova ekonomija, pa, recimo, i nova carinska politika, pojednostavljivanje procedure, mogu dati puni efekat tek ukoliko budu oslobođeni balasta jedne loše politike.
Kakva je carinska politika koju vodimo prema zemljama u regionu? Kakva je carinska politika koju vodimo prema Kosovu, na kom imamo dvaput veće tržište nego u Rusiji? Dva puta više izvozimo sada na Kosovo nego u Rusiju. Žrtve te naše orijentacije su Srbi koji žive na Kosovu. Kakva je naša carinska politika prema Bosni? Orijentacija, opredeljenje prema Hrvatskoj? To želimo od vas, kao ministra finansija, da čujemo. Slovenija je u EU, i tu je drugačija obaveza pred nama. To je ono što nam niste rekli, a veoma smo zainteresovani za nešto tako.
Kada mislite da menjate carinske stope? Mi smo 2003. godine definisali jednu politiku, kroz proces usaglašavanja i harmonizovanja ekonomskih odnosa Srbije i Crne Gore, i vrlo dobro znam koliko tu problema postoji i kako treba biti pažljiv. Ali, to smo radili pre sedam godina i tada smo proizvođačima u Srbiji, kompanijama koje je država štitila carinskom politikom, najavili vremenske okvire u kojima će se liberalizovati carinska politika, zbog toga što je država dužna da štiti i građane, a ne samo proizvođače koji nisu spremni da izdrže konkurenciju.
I, ako se postavlja stalno pitanje monopola u Srbiji, onda su, između ostalog, ti monopoli dobili legitimitet kroz carinsku politiku koja čini neravnopravnim položaj onih koji bi da se pojave na tržištima u Srbiji. Nas interesuje ta vrsta ekonomske slobode koja je preduslov stvaranja jednog normalnog tržišta, koje će onda vama omogućiti da imate zdravije finansije.
Vratio bih se na ''Srbijagas''. Videli ste kakav je paradoks obeležio sam početak ove rasprave. Mislimo da nije normalno da direktor preduzeća koje ima tako velike gubitke, iako je poslanik, učestvuje u raspravi a da pre toga ne obavesti predsednicu parlamenta, što je njegova zakonska obaveza, o tome da je u sukobu interesa, koji još ne zna kako će rešiti pošto ima još mesec dana pred sobom do 1. aprila.
Ali, vi ste ministarka finansija. Znači, uzimamo ukupno 330 miliona evra za ''Srbijagas'' i vi to od nas tražite. U obrazloženju koje ste nam ponudili govori se o kreditu koji će se iskoristiti za refinansiranje prispelih obaveza po kreditnim zaduženjima koja su prethodno uzeta.
Zašto ''Srbijagas'' mora da uzima novi kredit da bi refinansirao kredite koji je prethodno uzeo? Da li to znači da ćemo za šest meseci ili godinu dana uzimati kredit za refinansiranje refinansiranja kredita koji smo uzeli pre dve godine? Želeli bismo da nam o tome vrlo konkretno kažete nešto ovde u parlamentu, da bismo nakon toga mogli da se izjasnimo.
Da li svi koji se bave poslovima u gasnoj privredi beleže gubitke kao ''Srbijagas''? Ne beleže. ''Srbijagas'' ima gubitak od 170 miliona evra, a ''Jugorosgas'', posrednik, beleži pozitivno poslovanje od gotovo 30 miliona evra. Zašto mi ne smanjimo gubitak javnog preduzeća ove države za tih 30 miliona evra koje uzima posrednik, a poslovi posrednika su apsolutno nepotrebni?
Da li ste vi ikada, kao ministar finansija, tražili od Vlade da u direktnim kontaktima sa Ruskom Federacijom reguliše taj odnos? Nije tačno da to tako mora da bude, jer smo od oktobra 2000. pa do 2005. godine te poslove obavljali bez posrednika. Dakle, bez posrednika sve dok nije promenjen vlasnički odnos unutar te kompanije.
Država je svesno, tj. pojedinci koji su zloupotrebili svoj položaj u njoj, zanemarila javni interes, pretpostavljajući mu privatni interes. Tako je izgubila 50% vlasništva u ''Jugorosgasu'', prepustivši 25% svojih akcija drugoj strani. Tog trenutka kada je ruski partner postao većinski vlasnik, to preduzeće je počelo da beleži pozitivno poslovanje. Danas 30 miliona evra završava kod posrednika, a mi ovde treba da kreditiramo ''Srbijagas'', koji je tih 30 miliona evra morao da plati.
Zašto je to tako? Sam direktor ''Srbijagasa'' je rekao da je to neodrživa situacija, da će se povesti istraga i utvrditi odgovornost za nešto tako. Da li ste insistirali kod ''Srbijagasa'', kada se pojavio sa ovim zahtevom pred vama, da eliminiše posrednika iz tog posla? Znate li koliko zaposlenih ima ''Jugorosgas''? Prema informacijama koje smo mi pronašli - petoro. To je fantomska kompanija.
Poljaci i mnoge druge zemlje nemaju posrednika kada kupuju gas od Rusa. Postoje posrednici u zemljama kao što je Srbija, postoje slični primeri, ali oni samo govore o stepenu korupcije. Ako se borimo protiv korupcije, onda hajde da ukažemo na te sistemske probleme.
Nema posrednika u poslovima između dve države, to je nemoguće. Ne dolazi u obzir energetska politika koja zavisi od posrednika u odnosu između Rusije i Srbije. Ovde nije bilo posrednika između nas i predsednika Ruske Federacije u Skupštini. On je govorio, a mi smo slušali. Nije nam niko prevodio i tumačio njegove reči. Tako treba da bude i u tom energetskom sporazumu između Rusije i Srbije.
Ako želite podršku LDP-a, prvo eliminišite "Jugorosgas" iz posla u kome se sada nalazi i uzima 30 miliona evra godišnje od posredovanja a ništa ne radi, prekinite sa javašlukom u toj firmi, raskinite sve štetne ugovore koje je ta firma napravila a koji su korisni isključivo na nivou političke korupcije, suprotstavite se praksi gasifikacije Srbije koja prati lokalne izborne kampanje (jer je to najskuplje) i napravite analizu (kao što se to radi u svakoj ozbiljnoj kompaniji) efekata određene politike i suočite sa tom analizom rukovodstvo "Srbijagasa", pa nađite bolje ako oni ne mogu bolje da rade, jer su ovi rezultati poražavajući.
Taj privid socijalnog staranja, na kojem Vlada tako puno insistira i kojim se pravda ovaj gubitak jer smo mi, navodno, društvo nesposobnih da zaradi novac da bi platilo sopstvene potrebe, posebno osuđujemo jer se građanima ono što se ne naplati kroz račun na kraju meseca naplaćuje kroz ovakve odluke koje se donose u njihovo ime.
Mislimo da svako ko radi ima pravo na punu cenu svoga rada. Ako je to "Srbijagas", neka se u Srbiji plaća gas onoliko koliko košta. Ako je to struja, nek se plaća koliko košta. Omogućite ljudima da zarade novac za svoje troškove i napustite ideju države koja će živeti život umesto svojih građana. Vi niste dužni tako nešto da sledite. Teške su ekonomske prilike.
Mi imamo pravo da vas kritikujemo zbog toga što smo u svakom trenutku predlagali jasnu alternativu. Rekli smo - nema problema, onog trenutka kada prva cev gasovoda uđe u Srbiju, realizovaće se sporazum sa Ruskom Federacijom na ravnopravnim osnovama, kao što je to bio slučaj, recimo, 1996. godine, kada je SRJ sklopio identičan sporazum sa Ruskom Federacijom, ali na potpuno ravnopravnim osnovama.
Kada uđe gasovod, onda Rusi mogu da imaju korist od energetskog tržišta Srbije. (Predsedavajuća: Dvadeset minuta.) Ako nema, nema ni koristi za njih. Vi to niste hteli da razumete i sada se suočavamo sa posledicama.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, prvo, izražavam poštovanje i zahvalnost za to što ste ceo dan ovde sa nama i pažljivo slušate ono o čemu razgovaramo. Nažalost, mislim da raspravu završavamo u jednakoj konfuziji u kakvoj smo je i započeli, a za to ste delom i vi odgovorni.
Zaista ne znam kome mi, kao narodni poslanici, treba da verujemo - direktoru "Srbijagasa", koji kaže da je njegova kompanija u minusu 107 miliona evra, ili vama, koji tvrdite da su godinu završili pozitivno, sa dobiti od 10 miliona evra?
Pročitaću vam izjavu direktora: "Gubitak 'Srbijagasa' u 2009. godini je okvirno oko 107 miliona evra, i to zbog nepovoljnog kursa dolara, nenaplaćenih potraživanja i manje isporuke gasa. Realno gledano, gubici su 9,3 milijarde dinara, ali, ako uzmemo u obzir i vrednost kapitala, preuzimanje Fabrike stakla u Paraćinu, Fabrike metanola i sirćetne kiseline u Kikindi i Azotare u Pančevu, naš saldo je oko nule".
Drugi problem, gospođo Dragutinović, vi ste ministar finansija i ne mogu da razumem zašto izbegavate pitanje tog nepotrebnog troška za jedno javno preduzeće, a to je trošak koji nastaje uvođenjem posrednika u poslove sa gasom, a to je "Jugorosgas". Bio sam potpredsednik vlade koja je kupovala gas kao što kupuje i vaša vlada, ali bez tog posrednika. "Jugorosgas" uzima 30 miliona evra od ove države zbog toga što posreduje u poslu sa gasom.
Sledeće, vi ste rekli da "Srbijagas" ništa ne košta to što je preuzeo Azotaru, Metanolsko-sirćetni kombinat u Kikindi, Staklaru u Paraćinu, i da je to svega oko 0,5%, ako sam vas dobro razumeo, da je to dokapitalizacija itd.
Ali, šta je posao "Srbijagasa"? Da li je "Srbijagas" neka socijalna ustanova ili kompanija koja treba da posluje sa profitom? I koliki su gubici tih preduzeća? Koliko vidim, oni se ovde računaju, praktično, kao deo "Srbijagasa", bar u izjavi direktora, a one to nisu. Sutra, valjda, treba da se privatizuju i prodaju, a pošto već znamo da su propala u procesu privatizacije, jasno je kakvi su tu ishodi.
Hoću da vam kažem i nešto vezano za vaše poređenje skladišta gasa. Evropski kriterijum je četiri meseca, četvoromesečna potrošnja je kriterijum EU, toliko zemlja treba da ima uskladištenog gasa, a vi nam govorite da nam je potrebno godinu dana.
Želimo da vas upozorimo da ste potpisali sporazum sa Ruskom Federacijom prema kojem nemamo pravo čak ni strateške rezerve da deponujemo u Banatskom Dvoru i da mi pravimo drugo skladište gasa da bismo imali gde to da ostavimo. (Predsedavajući: Zahvaljujem, vreme je isteklo.) Danas je Hrvatska potpisala Južni tok 50:50%…

Hvala vam, gospodine potpredsedniče. Biću kratak.
Gospođo Dragutinović, govorimo o gubitku. Možemo da pričamo o keš flouu i da ulazimo u rasprave kakve god vi želite, ali hoću da vas podsetim da ste vi ministar finansija u vladi koja je tvrdila da je NIS završio godinu sa dobiti od sedam milijardi, a na kraju smo morali da angažujemo dva revizora. Posle tri revizije smo došli do podataka da smo vršili negativno, sa minusom od tri milijarde.
Citiram vam izjavu direktora "Srbijagasa": ''Gubitak u 2009. godini je 107 miliona evra''. Takođe, druga rečenica: "Za to niko nije kriv". Znači, uz gubitak od 107 miliona evra, preuzimamo propale kompanije, ulazimo u poslove osiguranja, nemamo odgovor na pitanje kako se troši novac u okviru te kompanije i sada, konačno, dodatno uzimamo kredit da bismo finansirali tu kompaniju. O tome se radi.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, naš amandman je vrlo jasan. Mi tražimo da se član 37. zakona o Skupštini briše. Članom 37. vladajuća koalicija se, praktično, poziva na Ustav i zakon kojim se reguliše izbor narodnih poslanika. Toliko smo govorili o potrebi ukidanja tog kontrolisanog mandata i oslobađanja parlamenta zavisnosti od onih koji parlament kontrolišu tako što u svakom trenutku raspolažu ostavkama narodnih poslanika.
Moram reći, gospođo Kolundžija, pošto ste vi predstavnik predlagača, da Zakon o izboru narodnih poslanika nije regulisao pitanje mandata i kontrole mandata poslanika u Skupštini, tako da se sada, ako govorimo o zakonima, vi pozivate na rešenje koje ne postoji. Jedini osnov za blanko ostavke je stav 2. člana 102. Ustava Republike Srbije. On kaže: ''Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavlja svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci…'' I, mi smo jedina zemlja u svetu koja otvoreno sumnja u kredibilitet, sposobnost predstavnika građana.
Mi smo se kandidovali za članstvo u Evropskoj uniji i ta kandidatura nas obavezuje na drugačije ponašanje. Danas ministar Vlade, nadležan za poslove državne uprave, otvoreno govori o potrebi da se oslobode poslanici blanko ostavki, a mi ovde usvajamo zakon koji tako nešto ne dopušta. Kakva su naša iskustva?
Imamo primere poslaničkih klubova koji su aktivirali ostavke svojih poslanika, pa to Administrativni odbor nije uvažio. Više poslanika SRS je prešlo u drugu stranku, njihova matična stranka je aktivirala ostavke, pa mi čak ni to nismo poštovali, Ustav nismo poštovali. Ako nismo na primeru odnosa SRS i SNS poštovali taj Ustav, zašto nas sada na silu terate da poštujemo jedno ustavno rešenje koje nam je nametnuto pre četiri godine, koje je u međuvremenu žestoko kritikovano i koje je bez primera na koji se možemo osloniti u parlamentarnoj praksi?
Od 17. veka do danas niko na ovakav način nije zarobio poslanika. To nije problem šefova partija ili šefova poslaničkih grupa ovde, to je problem ljudi koji na tako nešto pristaju. Mi ne pristajemo. Dopustite nam da uredimo svoje odnose na drugačiji način, da se dogovorimo međusobno oko rešavanja situacija koje su realne, koje ni po čemu nas ne predstavljaju manje vrednim od bilo kog drugog parlamenta.
Rekao sam vam, u toku rasprave u načelu, u Češkoj je u drugom sazivu 40% poslanika promenilo partije, u Ukrajini je, od 400, 300 promenilo partiju u jednom trenutku, u Španiji je to bilo uobičajeno…

Siguran sam da je ovaj aplauz bio iskren i da je to izraz našeg poštovanja. Valjda to poštovanje proizilazi iz nekih konkretnih rezultata koje mi respektujemo. Hajde da uredimo naš unutrašnji odnos u parlamentu onako kako su to uredili naši gosti iz Španije, da političkim dogovorima između partija rešavamo eventualne probleme koji su realni u situacijama u kojima dolazi do unutarpartijskih sukoba! Na ovakav način mi sami sebi vezujemo i ruke i noge, u ambiciji da stvorimo modernu državu.
Svega nekoliko zemalja u svetu, o tome smo već govorili: Fidži, Nikaragva, Venecuela, Pakistan, uopšte imaju neki oblik kontrole poslanika, ali niko tako rigidno kao sama Srbija. Nas je kritikovala Evropska komisija zbog toga, Venecijanska komisija nas kritikuje zbog toga. Mi ne možemo prelaziti preko tih kritika. Dajte nam jedan razumljiv argument zašto tolerišemo nešto što je toliko loše i što je davno odbačeno, i zašto sami sebe kompromitujemo preko svih granica koje mogu biti tolerisane?
Teatralno ćemo ovde u utorak umarširati uz prisustvo Garde, a pri tom će svako od nas biti pajac, s obzirom na to da je ostavka ta koja misli umesto nas. Očekujemo od vas, gospođo Kolundžija, da nam odgovorite šta je to bilo prepreka usvajanju ovog jednostavnog amandmana koji, sa jedne strane, svoje uporište ima u činjenici da je parlament već kršio tu ustavnu normu a, sa druge strane, mi to svoje pravo gradimo na konstataciji da Zakonom o izboru narodnih poslanika uopšte nije tretirano pitanje mandata, ni predviđena blanko ostavka kao oblik kontrole poslaničkog mandata.