Dobro, ja sam vas zamolio, znači možete to da mi oduzmete, ali se podrazumeva da, ako mi se obraćate, ja vaše obraćanje doživljavam kao obraćanje vas meni, pošto ste prethodno meni zamerili kako niste povredili Poslovnik jer se vi meni ne obraćate lično. Ne znam kako mi se obraćate.
Znači, stav 1. člana 23. Poslovnika kaže da poslaničke grupe predlažu kandidate za članove i zamenike članova odbora srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe, u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika.
Kako je moguće da očekujete od nas da uđemo u raspravu o predlogu koji se nalazi na dnevnom redu, a taj predlog krši i Zakon o Skupštini i Poslovnik Skupštine?
Vladajuća većina nema 60% poslanika u ovoj skupštini, a imaće 60% u Administrativnom odboru zbog toga što ne možete da se dogovorite sa G17. Oni imaju dva predstavnika u Administrativnom odboru, a vi birate nova dva koji treba da urade posao koji oni ne žele da urade. E, pa, ne mogu institucije da funkcionišu od danas do sutra.
Ne mogu, gospođo Čomić. Ne možete jednom poslaniku da ostavljate mandat, a drugom poslaniku da oduzmete mandat i bez sednice Odbora.
I unapred vam najavljujem, tražićemo vraćanje poslaničkog mandata poslaniku kojem je oduzet mandat u novembru 2008. godine jer je danas član LDP-a, a oduzet mu je mandat mimo sednice Administrativnog odbora i bez ikakvog znanja njegovog ili onih sa kojima je sarađivao.

Gospođo Čomić, da ne bi bilo nikakve dileme i da ne bismo ostavljali vama da procenjujete da li sam ja zadovoljan vašim odgovorom ili ne, apsolutno nisam zadovoljan vašim odgovorom i tražim od ove skupštine da u Danu za glasanje glasa da je Zemlja ploča, a ne da je okrugla, jer je to jedino što može uslediti nakon odgovora koji ste mi dali.

Dobro, gospođo Čomić, ako sam vas, ne lično, nego u onom odnosu koji je meni mnogo važniji od ovog političkog, na bilo kakav način povredio, molim vas da mi to oprostite. Ali ne kao potpredsednica Skupštine, nego kao drugarica, pre svega.
Ovo je najmanje priča o Draganu Šormazu. Imao je Milošević pre deset godina 160 ''šormaza'', pa je, onog trenutka kada je vreme zgazilo parlamentarnu većinu koja je bila spremna slepo da sluša, on izgubio vlast. Sada je, za stranku koju mi ovde predstavljamo u Skupštini, veoma važno pitanje budućnosti ove zemlje. Postoje neke situacije u kojima se obično od nas, hteli mi to ili ne, traži neka rekapitulacija i makar nekoliko rečenica o viziji te Srbije, za koju, valjda, svi radimo. Ja nemam sumnje da i većina, koja stoji iza ovog predloga, to pokušava da uradi.
Ali, kakva je to Srbija koju na ovim osnovama mi stvaramo, gospođo Čomić? Je l' ona demokratska? Ja ne znam ko u ovoj skupštini, prvo, ima pravo da vama drži lekcije zbog ovog postupka. Jer, ako je neko to zaslužio, to je zaslužio DSS, koji je zajedno sa nama 2000. godine najmanje pobedio na izborima, a mnogo više dobio priliku da nešto u zemlji promeni, pa je, po mom mišljenju, učinio sve kako bi ispravio svoju petooktobarsku grešku i Srbiju vratio u fazu u kojoj je bila pre Petog oktobra. Vrednosno, ne mislim personalno.
Ovih deset godina demokratije, koju mi pokušavamo da stvorimo, simbolizuju dva čoveka – Koštunica i Boris Tadić. Zoran Đinđić simbolizuje nešto sasvim drugo. Za tih deset izgubljenih godina, jer ovo u čemu danas živimo nije demokratija, odgovorni su njih dvojica, i to treba Parlament da kaže.
Nama je Kosovo održalo lekciju iz demokratije. Ono Kosovo koje mi ne priznajemo kao državu, ono Kosovo gde žive Albanci koje naši intelektualci ne žele čak ni da porede sa narodom. Isti ljudi koji su Miloševiću pisali ustave, danas neubedljivo brane tu demokratsku nemoć našeg društva ispunjenu kroz činjenicu da je naš predsednik istovremeno i predsednik jedne stranke.
Pa tako Miloševićev pisac amandmana na Ustav Republike Srbije kojima su zbrisani i Vojvodina i Kosovo, a svako u ovoj sali zna koliko je to bilo loše, pa zahvaljujući tome i pisac demokratskog ustava pre demokratskih izbora, a svi znamo danas koliko je to bilo loše, uverava javnost da nije naš predsednik izuzetak, da je, recimo, i predsednik Francuske istovremeno i predsednik francuske partije. Jedina smo zemlja i demokratija u Evropi u kojoj je predsednik države i predsednik stranke, a ta demokratija nas jako interesuje.
Kakav sistem gradimo? Demokratija počiva na razumu. Ovo nisu razumni postupci. Razum nam nalaže druge debate u ovom trenutku. Postoje krizne teme, o kojima treba ozbiljno da razgovaramo. Ne da bismo optuživali jedni druge, nego da bismo ih, valjda, rešili. Da li je ovo najvažnije pitanje, jedan mandat?
Jesmo li malo puta rekli da nećemo dozvoliti da padne Vlada? Ne zbog toga što smo zadovoljni svakim njenim postupkom, ne zbog toga što mislimo da ona u ovom trenutku zna šta treba da radi, ne zbog toga što je uopšte vlada, nego zbog toga što ne vidimo nikakav interes u ''Černobilu'' koji bi se posle toga stvorio, što svoj interes vidimo jedino u razumnoj raspravi, u dijalogu sa onim građanima koji su zatrovani ili nesposobni, zbog nemoći koja proizlazi iz bede kojoj su izloženi, da bilo što razumeju i shvate.
Šta se dešava s našim narodom na Kosovu danas? Šta se dešava s našim građanima u Sandžaku? Kakva je ekonomska situacija u zemlji? Kakav je odnos između stranaka? Kakav politički sistem gradimo? Ko o tome odlučuje? Skupština, parlamentarne stranke, naši odbori ili neke radne grupe u kojima sede rentirani kvaziintelektualci koji svake godine imaju drugi politički stav? To je pitanje na koje mi danas treba da odgovorimo, a ne pitanje jednog mandata.
Ta Srbija koju simbolizuje Koštunica je 2005. godine oduzimala mandate svojim poslanicima kada odluče da podržavaju nekog drugog, a branila mandate poslanicima koji napuste opoziciju pa pređu na vladajuće strane. Uopšte ne želimo da arbitriramo o pojedincu, nego o principu. Jedina smo stranka koja ovde nije kovertirala ostavke i ne mislim da ste vi učinili nešto loše kada ste svoje ostavke kovertirali, jer vas je iskustvo na tako nešto obavezalo, ali koji princip danas važi u skupštini? Šta utvrđuje red među nama?
Ako nema principa, kako možemo za sebe da kažemo da živimo u demokratskom društvu, koje naređuje principe koji ne poštuju razum? Kakvo je ovo društvo? Da li mi imamo cara, koji o svemu odlučuje? Izaći ćemo sutra pred građane i tražiti podršku. Za šta? Za 250 kegli ili 250 ljudi sa karakterom, autoritetom, onih koji prvo brane sebe, svoje radno mesto, instituciju i tako iskazuju sposobnost i spremnost da štite i zemlju?
Ponižena nam je Skupština. Našu predsednicu svakoga dana vuku za rukav i povlače po medijima zbog nekih dugova koje je Skupština napravila. Kakvi su to dugovi? Je l' treba da plaćamo da bi građani mogli da čuju šta je ono što mislimo? Ko utvrđuje tu tarifu? I, ako postoji neki račun, kako to da Skupština nije u stanju da ga plati, nego moramo da prosimo za 13 minuta dnevno na programu nečega što se zove Javni servis? Da dovedemo neku veselu družinu sa ovih nacionalnih frekvencija na kojima nas zabavljaju u dvadeset četvoročasovnim emisijama da bismo i mi tim putem stigli do televizije? Neki od nas su probali i ne čini mi se da je to bilo dovoljno efikasno.
Ovo je pitanje poretka. Kako će nas ljudi poštovati sutra kada im kažemo da penzije više ne mogu da počivaju na dosadašnjim pravima nego utvrđujemo nova? Kako će nas poštovati oni kojima ćemo uskratiti sredstva rebalansom budžeta o kom ćemo raspravljati za nedelju ili dve, ako mi sami ne poštujemo sebe? Gde se vodi politika o Kosovu? Ovde smo razgovarali krajem jula, u teškoj atmosferi, ali predsednik Tadić je bio u pravu kada je rekao da je to ipak bila jedna drugačija sednica. Ko je napisao kosovsku rezoluciju? Ko je iza leđa Vlade podneo tu rezoluciju UN? Kada se o tome bilo gde razgovaralo? Gde je inicijativa nakon dogovora sa Briselom?
Gde je reakcija na ono što se dešava na Kosovu? Cela zemlja se juče smejala kada sam odgovorio na novinarsko pitanje ko treba da pregovara sa kosovskim Albancima – pa, naša vlada. Je l' nam Hašim Tači kriv što sami ne verujemo u svoju vladu? Ko treba da rešava pitanje telekomunikacija? Pa, ministarka telekomunikacija. Ko je odgovoran za to što mi sami ne verujemo u sposobnost da ona to uradi, što ne verujemo u sposobnost Vlade da tu politiku vodi?
Ako je to bila nužda predsednika Republike, koji je na sebe preuzeo i funkciju predsednika Republike i predsednika Vlade i ministra i sudije i tužioca, onda mi, evo, iskazujemo želju da pomognemo. Ali da o tome ovde razgovaramo. Ne da guramo prst u oko tako što ćemo reći – mi smo vam pre pet godina rekli šta će biti na Kosovu, mi smo vam pre dve godine rekli šta će biti sa penzijama, mi smo vam u julu rekli da se dogovorite sa Evropom, nego tako što ćemo o tome razgovarati, saslušati i druge argumente, pa onda zajedno nešto odlučiti.
Ovaj poslovnik je akt nemoći i slabosti vladajuće koalicije i zato je tako malo uverenja i uverljivosti među predlagačima. Prepun je faulova i besmislica, jer se ono što pokušavate da odbranite ne može odbraniti kroz procedure i ovakve postupke, jer problemi koje pokušavate da rešite Poslovnikom nisu problemi koji su proistekli iz lošeg poslovnika. I to je, jednostavno, činjenica.
Isključili smo 2002. godine celu jednu poslaničku grupu iz Skupštine Srbije, DSS. I danas mislim da smo na to imali pravo, jer je zakon tako nešto dopuštao. Da li je bilo fer, to već nije proceduralno pitanje. S druge strane, mislim da nije bilo fer da moji koalicioni partneri počnu u našoj koaliciji da rade ono što nisu bili u stanju da rade oni koje je naša koalicija pobedila. Ali kada je sud odlučio da se mandati vrate, mi smo tako nešto poslušali.
Sud je u tom trenutku imao dve odluke, jer ga je vodio isti onaj čovek koji je danas tako nevešto pokušao da odbrani predsednika Republike Srbije poredeći ga sa predsednikom Republike Francuske. Nije tačno, gospodine Vučetiću, da je Sarkozi predsednik Unije, predsednik je Ksavije Bertran, što je najmanje važno. Nešto drugo je suština problema o kome mi sada ovde razgovaramo.
Da li ovo znači da ne postoji mogućnost međusobne saradnje? Mi to tako razumemo. Administrativni odbor se mesecima nije sastao. Sledio je logiku intriga, spletki, jeftinih podvala, da se ne bi sastao. Jedan poslanik je baš morao da krene u pola sastanka, drugi put nije bilo potrebne većine itd., a svi vrlo dobro znamo da je isključiva posledica izbegavanja sazivanja sednice Administrativnog odbora manjina koja je stala iza jednog poslanika koji je odlučio da napusti svoju stranku.
Mi hoćemo da dobijemo odgovor na pitanje koji se princip poštuje u ovoj zemlji. Da li mi poštujemo svoj ustav ili ne? Ako ga poštujemo, onda to treba da bude manifestovano kroz primenu ustavnih odredbi. Ako ga ne poštujemo, onda o tome ovde treba otvoreno da govorimo, jer je tako nešto loše.
Juče smo na Kolegijumu o tome razgovarali. Nema ovde proporcije, ali onda to treba da se kaže. Pročitajte Blerovu knjigu, nadam se da će se pojaviti kod nas. On otvoreno o tome govori. To nije našminkana autobiografija. On kaže – ja sam bio za bombardovanje Srbije. Ne kaže – neki savetnik mi je sugerisao. Neka neko izađe i kaže da u opoziciji nema kvaliteta i sposobnosti za onu politiku koju vlast želi da sprovede i da će se vlast postarati da u okviru institucija, bez obzira na formalne prepreke, svoju politiku sprovede. Samo, te politike nema.
Zbog toga mi danas govorimo o Administrativnom odboru, a ne o Kosovu, ne o brljotinama u Sandžaku, zbog toga predsednica Skupštine ne zna šta da kaže kada je pitaju šta će biti sa deklaracijom o srpskim žrtvama. Ta deklaracija o srpskim žrtvama je bila lajtmotiv da bi se glasalo o žrtvama u Srebrenici. Pa, niko više od nas samih ne vređa svoju prošlost i stradanje svog narod. I nije to hir predsednice Skupštine, nego one vladajuće većine koja je odlučila da govori o Srebrenici zato što je to u tom trenutku valjda bilo potrebno, pa na pola daha da ostane.
Danas nas čeka Mladić, a Mladića ne možemo da nađemo i ako ga tražimo. A pored toga što nema Mladića, nema ni naših partnera koji nas razumeju, onih koji će nam poslati topove kao Francuzi 1915. godine i brodove na albansku obalu i onih koji će nam dati kredite kao što su nam dali 2000. godine da obnovimo zemlju. Zato što nam više niko ne veruje. A kako da nam neko drugi veruje kad mi sami sebi ne verujemo?
Pozivam vas da se vratite izgradnji demokratije, vladavini prava, poštovanju nekog reda, kakvog-takvog, ali poštovanju nekog reda. Ovu zgradu je Dragoljub Mićunović obnavljao ne zato što je to bila njegova lična opsesija, nego zato što je shvatao značaj institucije Parlamenta u jednom društvu. Mi ne stavljamo taj dekor na Skupštinu zato što je mračno po ulicama, nego što i na takav način želimo da istaknemo njenu specifičnost i značaj, pažnju koju poklanjamo. Nemojte da bude sjaj oko nje i ispred nje, a da unutra bude mrak.
Ispravite greške koje ste napravili. Dogovorite se unutar vladajuće koalicije ili promenite Poslovnik pa recite – vladajuća većina odlučuje o tome ko će biti u odboru a ko ne. To smo mi uradili 2001. godine, to radikali znaju. To je bio princip na kome smo mi radili i za koji preuzimamo odgovornost. Sve što se dešavalo u Srbiji od 2001. do 2003. godine dešavalo se uz naše učešće i preuzimamo odgovornost za nešto tako. Ali neka se pojavi onaj ko će preuzeti odgovornost za ovo i neka kaže u ime čega se to radi. To svakako niste vi, jer ovo nije vaša inicijativa. Ne možemo da glasamo za ovaj predlog, gospođo Čomić.
Ono što još jedanput želim da ponovim, to je nekoliko jednostavnih istina. Prekršen je čitav niz odredbi samog Poslovnika, prekršen je Zakon o Skupštini. U Administrativnog odboru, zbog koga se sve ovo radi, vladajuća koalicija ima 60% mandata, opozicija ima 40%. To nije slika odnosa u samom parlamentu. A unutar te vladajuće koalicije je posebno izražen paradoks, recimo u činjenici da partija penzionera ima četiri puta više prostora od DSS ili tri puta više od LDP. Previše košta ovo društvo ta stranka, a ako ta stranka preuzima teret u ime neke druge, onda neka to sama kaže.
Vaše me godine, gospodine, obavezuju da vas poštujem, ali poštujte i vi sebe onoliko koliko vas poštujem ja, pa zahvalite onima koji su vas kandidovali da biste bili lutka u tom odboru i recite njima da oni sami preuzmu posledice za takav postupak, a ne da se kriju iza vaših leđa kandidujući vas mimo svake procedure i reda u ovaj skupštinski odbor. Socijalisti su jednom takvu politiku platili i mislim da na njihovom primeru vidite kako danas vi treba da se ponašate.
Pozivam vas da podnesete ostavku ukoliko vas izabere Skupština na mesto u Administrativnom odboru, jer vam to mesto ne pripada, a neka neko drugi preuzme odgovornost za to. Hvala vam.

Mislim da me niko od diskutanata zaista nije razumeo. Naravno da Milošević nije imao 160 poslanika od dva metra iz Smedereva, ali je imao 160 figura, a on ih je takvima napravio u Skupštini. I to što ste vi danas ovde u Skupštini, samo je dokaz da ste deo tog postupka u kome će od vas napraviti figuru. A kada figura govori o svom vajaru kritikujući ga, time i dalje ne menja položaj u kojem se nalazi. Jer, moći ćete da, kao figura, kritikujete DS ili vlast sve dok oni ne odluče da vam tom svojom većinom, koja je potpuno suprotna Poslovniku i zakonu, ne uzmu mandat. Kao što su uzeli mandat Ferzi Ćeloviću. Došao je na vrata Parlamenta i shvatio da više nije poslanik. Bez sednice Administrativnog odbora, bez bilo kakve rasprave. Dakle, o tome se samo radi, gospodine Šormaze.
Naravno, što se tiče DSS-a, dugo je tumačenje njihovog legalizma ili legijalizma. Mislim da to više nije tema svega ovoga danas. Govorio sam o toj partiji, o sebi i o drugim strankama navodeći situacije u kojima smo se rukovodili nekim partijskim interesima, uvereni da je to korisno za čitavo društvo. Tada smo različito postupali u odnosu na same zakone. Nama je zakon dopuštao da kao koalicija oduzmemo mandate poslanicima stranke koja napušta koalicionu politiku i to smo učinili. Danas nema uporišta u zakonu i u Poslovniku.
Gospodine Čolakoviću, predlažem vam da podnesete ostavku i na ovakav način zaštitite dignitet svoje stranke. To je ono o čemu sam govorio kada sam vam se obratio. Ja to ne mogu da vam naložim i to mi ne pada na pamet. Ono što je očigledno, zapravo je toliko poražavajuće da sam uveren da to ne može jedna opoziciona stranka da reši, a to je pitanje karaktera naše skupštine, položaj u kome se nalazi svaki poslanik, diktata koji nas obavezuje na besmislene situacije, kao što je ova u kojoj se nalazimo danas. (Predsedavajuća: Dva minuta.) Zašto ne razgovaramo o ključnim problemima zemlje, nego o Administrativnom odboru? To je volja onih koji u mraku formulišu politiku, a nama fakturišu svoju propast.

Hvala, gospođo potpredsednice. Ima ovde tema za koje baš nemam sagovornike. Ovi nevešti pokušaji odbrane jednog čoveka koji je izuzetno odgovoran za prethodnih deset godina samo me uveravaju u to koliko sam bio u pravu, jer je on toliko siguran u svojih prethodnih deset godina da ne izlazi iz podruma u kom je bio 5. oktobra 2000. godine.
Ali, da se vratimo na temu. Postavljena su mi neka pitanja o mojim profitima. Ako je pojam profita u razumevanju pojedinaca ovde u sali nešto pejorativno i diskvalifikujuće, za mene nije. Moji profiti u prethodnih deset godina su meni posebno važni. Najmanje su materijalni, ali ima i njih. Ono što sam bio pre deset godina, nisam danas, i upravo zbog toga imam pravo da kažem ono što sam rekao, recimo, u ovoj raspravi.
Da li sam bogat i šta sam izgubio? Puno toga sam izgubio i mislim da je ono što imam vredno cene koju sam platio i obavezuje me da je plaćam i ubuduće. I predlažem vam da mi svi zajedno pomognete u tome da ovo bude skupština u kojoj sede ljudi koji odlučuju i ljudi čije se odluke poštuju. A da li je to tako bilo u prošlosti ili ne, mislim da je svakome od vas u dovoljnoj meri jasno da na tako nešto ne treba da odgovaram ako sam već tu dilemu otvorio.

Dužan sam da se opet obratim gospodinu Čolakoviću. Zaista poštujem i vaše godine i vašu stranku i vašu koaliciju, pre svega vas poštujem kao poslanika ove skupštine, i zaista niti mi je namera, niti mislim da imam pravo da određujem gde vam je mesto, a gde vam nije mesto. Samo sam predložio da podnesete ostavku i da se tako suprotstavite onima koji su odlučili da to rade.
Ono za šta optužujete mene, uradili su oni koji su vas predložili, gospodine Čolakoviću, za člana Administrativnog odbora, kao predstavnika stranke koja to ne može da bude ukoliko se poštuju Poslovnik i Zakon o Narodnoj skupštini. Samo je to u pitanju.
Što se mene lično tiče, budite u svakom odboru. Želim vam sve najbolje, i vama i vašoj stranci. Neka vam bude onako kako radite. Ali, ako postoji neki red ovde među nama, onda taj red sve nas obavezuje ili ga nema. Taj red je obavezao LDP na određeni broj odborničkih mesta. Taj red obavezuje i vladajuću većinu.
U Administrativnom odboru, zbog podele unutar vladajuće koalicije, nije moguće doneti one odluke koje su važne za vladajuću koaliciju ukoliko se red poštuje, pa se red krši da bi se dobila većina koja inače ne proizlazi iz odnosa koji su karakteristični za odnos vlasti i opozicije u svim drugim situacijama.
To je tema o kojoj sam razgovarao i zaista predlažem da više ne prolongiramo početak diskusije. Ništa lično nemam ni protiv vas ni protiv vaše stranke i ne pada mi na pamet da govorim gde vam je mesto.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, kada se pojavite ovde u Skupštini, onda to postane deo neke kolektivne terapije. Vi sednete na vaše mesto, a mi onda sa ove strane treba da ispoljimo i potrošimo svu onu negativnu energiju, isfrustrirani zbog činjenice da inače ne postoji prilika da s vama ozbiljno razgovaramo.
Objašnjavajući, recimo, motive da napiše knjigu, Toni Bler je rekao da je dugo po odlasku s mesta predsednika vlade imao aritmiju ili tahikardiju svake srede u vreme kada su mu godinama poslanici postavljali pitanja u parlamentu. Rekao je da je za njega bilo frustrirajuće ne to što je morao da odlazi u parlament, nego to što tamo nije bilo prostora za dijalog.
Pitam vas, gospodine Cvetkoviću, da li ćete vi i dalje biti jedini predsednik vlade u normalnom svetu koji ne želi u društvu koje je opterećeno i unutrašnjom i spoljašnom krizom da pokrene dijalog koji bi nas doveo do odgovora na jednostavno pitanje – šta je interes ove zemlje i kako se on ostvaruje, bez obzira da li pričamo o Sandžaku, Kosovu, ekonomiji, penzijama, Parlamentu, Vladi, ili ćemo i dalje nastaviti svi da se guramo iza leđa Borisa Tadića, i oni koji to žele i oni koji ne žele?
Mi nemamo parlament, to smo danas videli. Nemamo vladu, to već dugo vremena znamo. Imamo predsednika, koji je i poslanik i premijer. Ako je to nužda, zato što je neko procenio da nema potencijala za neke drugačije odnose, garantujem vam da taj neko greši. Ukoliko je to cilj, onda one koji su postavili takve ciljeve treba da upoznamo s jednostavnom istinom da u 21. veku niko ne može da monopolizuje pravo društva da razgovara i donosi odluke koje presudno utiču na njegovu budućnost.
Kada će se Vlada pojaviti u Parlamentu i početi da razgovara s onima koji predstavljaju građane o pitanjima koja su frustrirajuća za društvo i koji od Vlade i od nas traže efikasne odgovore? Koliko još može da trpi situacija u Sandžaku i da li je neko u Vladi svestan da ono što je uradio ministar policije, zajedno sa mnom, pre mesec dana, više neće moći da uradi ni on, ni ja, ni bilo ko drugi sutra?
Da li ova vlada razume da je ona ta koja treba da ima inicijativu na prostoru Kosova i da ste vi, kao predsednik, taj koji treba da bude sagovornik kosovskih Albanaca, da je ministarka telekomunikacija ta koja treba da rešava, zajedno s direktorom "Telekoma", problem "Telekoma", da se politika ne vodi tako što se sve prepusti društvu iz ćoška?
Dakle, jednostavno pitanje – kada ćete doći ovde da to nije kauč na koji ste seli, a da mi nismo u poziciji onih koji sada treba da troše negativnu energiju tako što će se pokazati frustriranim?

Gospodine Cvetkoviću, a ja vama predlažem da vi podnesete ostavku i da vaša vladajuća većina izabere mene za predsednika Vlade, pa će onda Parlament dobiti vladu koja vodi zemlju. Jer, u normalnim demokratijama vlada vodi zemlju, a od parlamenta traži podršku za nešto.
Nemojte da nam predlažete da vas mi pozovemo da dođete za mesec dana ovde i da vam mi predložimo o čemu ćemo da razgovaramo. To je vaša obaveza, gospodine Cvetkoviću. Ova zemlja tumara od danas do sutra u svakom segmentu svog života. Naša ekonomija je opterećena problemima, naši društveni odnosi su užasno opterećeni međusobnim nerazumevanjem. Imamo strašan problem, kao narod, gospodine Cvetkoviću. Niko nas ne razume, nemamo partnere, brljamo i pravimo nepotrebne greške. Tu mislim na vašeg ministra Čiplića. Nemojte da vam mi pišemo pismo da vi dolazite jednom mesečno u Skupštinu.
Obama je održao 3.000 susreta, on i njegova administracija, pre nego što je potpisao program oporavka Amerike. Angela Merkel je, kao kancelarka, imala deset sednica na kojima se isključivo bavila vladinim programom prevazilaženja krize. Je l' Vlada tim ili nije tim? Mi želimo da vam pomognemo. Ne vidimo interes u stvaranju još većeg haosa. Ali mislimo da je fer da nam se odgovori – ne znamo šta ćemo da radimo, ne znamo kako da rešimo neke probleme, tražimo od građana da podrže onu politiku koja nudi rešenje za te probleme.
Kada će se Vlada pojaviti s kosovskom platformom? Izgubili smo mesec dana. Nismo mi pobedili u Briselu, mi smo poraženi u Briselu, ali smo preživeli taj poraz i to je ono što je dobro. Ne koristimo svoju šansu u potpunosti, već relativizujemo ono što se desilo u avgustu. Kada je Vlada odlučila da podnese Rezoluciju? Ko je u Vladi doneo tu odluku? Ko je snosio odgovornost za pogrešnu procenu? Sa kakvom platformom idemo pred kosovske Albance?
Kada ćemo rešiti problem Sandžaka? Kada će Ministarstvo za ljudska prava ispraviti svoju grešku? Kada će Vlada shvatiti da je ona ta koja treba da diktira tempo, da ne sme da zavisi od volje jednog muftije ili bilo kog pojedinca, nego da Vlada mora da stavi probleme na sto i da ponudi adekvatna rešenja za njih?
Ako govorimo o ekonomiji, kakvi su efekti sporazuma s kojim je Vlada došla ovde u Parlament tražeći podršku? Mislimo na sporazum sa Rusijom. Plaćamo najskuplji gas. Zadužili smo zemlju 350 miliona evra početkom godine za kredit koji se troši na energetsku infrastrukturu koja je u vlasništvu ruske države. Vladajuća većina je donela odluku da Srbija nije u stanju da se stara o svojim energetskim interesima bolje nego što je to u stanju Rusija. Zato danas imamo najnekvalitetnije gorivo i najskuplji gas u regionu.
Dokle će to biti tako? Ko preuzima odgovornost za to? Kućni budžeti će biti probijeni za preko hiljadu evra. Ako nešto košta, to mora da se plati. Ako puno košta a nemamo novca, moramo više da radimo. Hajde te karte da stavimo na sto. Juče smo čuli ministarku za Nacionalni investicioni plan, koja kaže – nema novca; imamo ideje, ali nemamo novca. Kako ćemo dalje? Hoćemo li ignorisati to? Nemojte očekivati od nas da vas mi zovemo jednom mesečno.

Gospodine Cvetkoviću, ne bih želeo da čekam da neko drugi postavi pitanje koje sam već postavio. Mislim da je to izgubljeno vreme. Imate punu slobodu da odgovorite na svako pitanje koje sam postavio. Ništa vam tu ne stoji kao prepreka na tom putu izjašnjavanja, apsolutno. I kada govorimo o Kosovu, i vladinoj politici prema Kosovu, i odgovornosti koju neko treba da preuzme za bespotrebnu konfrontaciju, o jadnom srpskom narodu koji ponovo strada dole na Kosovu zbog naše nesposobnosti, o 160 Tačijevih stanova i dva stana naše vlade koji su napravljeni u prethodne dve godine. Možemo da razgovaramo o bilo čemu, ali ste vi ti koji treba da imaju inicijativu.
Ono što mislim da svi zajedno treba da uradimo je nešto više od međusobnog prepucavanja. To je jasan plan, a vi nam taj plan ne nudite. Govorili smo o energetici, to je jedan problem. Uputili smo vam inicijativu za vanrednu sednicu i kada je bio problem sa kosovskom rezolucijom i kada smo imali problem u Sandžaku i kada se pojavio problem s energijom. O svemu tome postoje materijali ovde u Parlamentu, a Vlada je ostala nema na takve zahteve.
Samo vam sugerišem da je svaka politika koja je ignorisala život, svesno ili nesvesno, na kraju samu sebe osudila na propast više nego što je bilo ko drugi to uradio. U ovom trenutku mislim da je jako važno reći ljudima kako će izgledati budućnost ove zemlje i kakva je slika nas kao političara. Kakav je stav ove institucije o svemu tome? Gde ona vidi svoje mesto? Gde Vlada vidi svoje mesto? Nemojte da čekate da drugi postavljaju ta pitanja, onda to sve nema smisla. Vi o tome treba da pričate i bez pitanja.
Nisu sve vlade bile takve. Bilo je i vlada čiji je predsednik, kada dođe ovde i govori, onda nekome kaže – idi pa spavaj ako ne možeš da slušaš, a ja ću svoj posao završiti. Vi vrlo dobro znate na koga mislim. Preuzmite odgovornost koja prati vaš položaj. I svakog vašeg ministra ta odgovornost prati. To što oni toga nisu svesni ili ne žele toga da budu svesni, ne oslobađa ih odgovornosti. Ovu zemlju treba da vodi…

Gospođo predsednice, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, većina nas je imala priliku da učestvujem u jednoj jako teškoj skupštinskoj raspravi. To je bilo dan nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru 2008. godine.
Mislim da ta težina, koja je tada obeležila našu raspravu, za ove dve godine nije umanjena. Ona je, na naše razočarenje, jer između ostalog to govori o našoj nesposobnosti, samo uvećana. Tada je ta težina proizilazila, i to ne treba kriti, pre svega iz velikog osećaja nepravde, zbog toga što nam se kao narodu dešava jedan tako veliki gubitak.
Tu sednicu je obeležila naša spremnost da, poštujući pre svega emocije u našem društvu, razgovaramo na način koji nije bio i suviše politički. Tog dana su govorili samo šefovi poslaničkih grupa, u trenutku u kome je predsednik Republike govorio u Savetu bezbednosti UN, premijer je pročitao Rezoluciju, mi se za nju nismo izjasnili, većina jeste.
Mi se za nju nismo izjasnili ne zbog toga što se nismo složili sa opisom stanja u kome se zemlja nalazi, nego zbog tog što u toj inicijativi nije bilo ideje, nije bilo života. Većina je smatrala da je moguć politički sistem u kojem života nema u parlamentu, a neguje se na nekom drugom mestu.
Nakon toga smo počeli da branimo Kosovo tako što smo rušili Beograd i dve godine od tada politička scena Srbije izgleda mnogo drugačije, ali jedina konstanta u našem životu je Kosovo.
Prvo što ne možemo izbeći zapravo, jeste naše lično nepoštovanje prema Kosovu. Ako nam je zaista tako puno stalo do Kosova i Metohije, zašto se odnosimo na tako poražavajuće nepristojan način prema tom velikom problemu ove zemlje?
Mi imamo Odbor za Kosovo i Metohiju koji nijedanput nije razgovarao o politici države koju smo vodili prethodne dve godine. Samo smo jednom otvorili raspravu o Kosovu ovde, pre dve godine, rezolucija je povučena, jer nije bilo većine. Problem te rezolucije o Kosovu je bio u činjenici da je, s jedne strane, Vlada pokazala nameru da iskorači iz tog prokletog formata koji generacije i generacije nasleđuju ali, sa druge strane, to je bila očigledna nemoć da se tako nešto zaista i uradi.
Zato danas me možemo da razgovaramo o Kosovu na način na koji smo razgovarali do sada. Ne mislim da je ovo prilika da govorimo o pojedinačnoj odgovornosti. Bilo bi previše vulgarno sve probleme Kosova pravdati pogrešnom politikom jednog ministarstva ili pogrešnim nastupom jedne vlade, predsednika Republike.
Ono što je očigledno jeste da odgovornost za stanje u kojem se nalazimo, ako govorimo o Kosovu, prevazilazi domete ne samo naše generacije, nego i okvire politike. Zbog toga je potrebno mnogo više odgovornosti danas ovde u ovoj raspravi.
Ne znam ko je u ovoj sali taj koga možemo optužiti da je odgovoran za odnose Srbije i Kosova u toj meri da bi definisanjem njegove odgovornosti ti problemi bili rešeni, ali postoji mnogo onih koji su odgovorni zbog toga što našem društvu nisu rekli istinu.
Ako volimo Kosovo, kako možemo da ga branimo tako što ćemo lagati, prvo, sami sebe, a potom onda i čitavu zemlju? Težina današnje sednice je, zapravo, u tom muku koji nas prati. Mi smo zakazali ovu sednicu juče, a Vlada o odluci koju nam je prosledila čak nije ni razgovarala na sednici koja je održana pre nekoliko dana ili, ako je razgovarala, to je učinila u tajnosti, jer nam kao parlamentu svoju odluku nije prosledila.
Nigde nećemo stići ako se ne suočimo sa činjenicom da nešto moramo da promenimo. Da bi to mogli da promenimo moramo da postanemo svesni i ličnih obaveza. Kao stranka smo tu obavezu preuzeli. Pet godina u Srbiji govorimo o neophodnosti zauzimanja potpuno drugačijeg političkog kursa od onoga na kojem se naša država nalazi.
Za mnogo šta smo optuživali Vojislava Koštunicu, ali niko nikada iz naše stranke nije rekao da je on odgovoran zbog toga što Kosova danas ima svog predsednika, svog premijera, svoje ministre, 22 zemlje EU koje ga priznaju kao nezavisnu državu i ko zna koliko iz sveta koje će to sutra učiniti.
Još je manja odgovornost za to predsednika Republike ili vas, gospodine Jeremiću. Naravno, mislim i na čitavu Vladu. Život je toliko nemilosrdan da već danas postaje značajniji odgovor na pitanje zašto krijemo istinu sami od sebe, od odgovora na pitanje ko je odgovoran za to što je ta istina toliko tragična.
Ne postoji nijedna stanka u Srbiji koja je pokazala imalo razumevanja za ono što se desilo februara 2008. godine u Prištini, za odluku prištinskog parlamenta ili autora deklaracije o nezavisnosti kojom je proglašena nezavisnost Kosova. Razlike se pojavljuju na drugom planu, na onom na kom se definiše odgovor naše zemlje na to sa čim se suočavamo, a Kosovo je posledica i nije prvi poraz našeg društva, ali bi želeli da bude prvi iz koga smo nešto naučili.
Shvatili smo da je inicijativa Vlade pre dve godine bila posledica, ne znam zašto o tome ne govorite, pre svega jednostavne istine da ne postoji nijedna vlada na svetu koja bi mogla tako jednostavno da kaže – ne interesuje me što je bilo, bilo je, neću se boriti za svoja prava. Ne znam ni za jednu vladu na svetu koja je tako nešto ikada uradila, ali ima tako puno primera koji nam ne dopuštaju da se zavaravamo da je moguće izgubiti životnu bitku, a onda pronaći rešenje za taj poraz na nekom drugom planu, recimo, na polju prava.
Gospodin Bataković je istoričar. Prvo, zaista je hrabro od njega to što je došao u Skupštinu i identifikovao se sa nečim što je, nesumnjivo, doživljeno kao poraz i zbog pregrejanih očekivanja koja su pratila izjašnjavanje Međunarodnog suda pravde.
Sve što nas okružuje, i ova zgrada, i zemlje u kojima smo živeli, dokazuje nam da nigde nećemo stići ukoliko poraze budemo nastojali da minimalizujemo tako što ćemo izbeći potrebu suočavanja sa njihovom uzrokom. Mi 200 godina pokušavamo sa stvorimo svoju državu i to ne uspevamo. Užasne žrtve je ovaj narod podneo. Ova zemlja je napaćena u prethodnih 20 godina svog nastojanja da samu sebe definiše, zaštiti i odbrani nešto što je neko nekad pomenuo i naveo kao njen interes.
Bilo bi lepo, gospodine Jeremiću, da ste u pravu kada kažete da ceo svet gleda u nas. Ali, mislim da se knjiga zatvorila u Hagu i da se danas nama bave fenomenološki. Danas je vest u svetu smena direktora Britiš petroleuma, a ne sednica naše Skupštine. Mi sami sebe tako malo poštujemo, da nema razloga da nas neko drugi više poštuje.
Ono što danas treba da uradimo, prvo jeste da onima koji su vlast, mi to nismo, voljom građana, koji su takođe odgovorni za stanje u kojem se zemlja nalazi, pokušamo da pomognemo, kao što smo to činili i do sada.
Ne, ostavićemo drugim poslaničkim grupama da se oni u ovom trenutku u političkom smislu zabavljaju paradoksima po kojima mi prvo postavimo pitanje sudu, a onda formiramo pravni tim, pa o rezultatima i planovima razgovaramo kada se to završi, a ne na početku i tokom čitavog procesa. U tome nema nikakvog prostora za onu politiku koja je Srbiji potrebna. Nama je potrebna nova politika. Mi želimo u tome da vam pomognemo.
Ne mislimo da je bilo ko iz Vlade pokrenuo inicijativu pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija sa željom da nanese Srbiji štetu, ali način na koji je vođena kosovska politika prethodne dve godine je to uradio. Jedno je izborna kampanja, pogotovo 2008. godine. Možda ima stranaka, kao što je to između nekih i naša, koje se bave uzrocima u izbornoj kampanji. Nemamo ništa protiv vaše poruke - i Kosovo i Evropa, ali vas upozoravamo da nismo daleko od situacije u kojoj makar za našu generaciju i Evropa neće podeliti sudbinu Kosova.
Previše smo sami. Niko nas ne razume, a oni koji nas danas podržavaju ne čine to zbog razumevanja za nas, nego zbog razumevanja samih sebe. Španija, Grčka, Rumunija i Slovačka i sve zemlje EU koje su se za sada distancirale od priznavanja kosovske nezavisnosti. Kako smo mi izgubili one koji su generacijama bili naši tradicionalni partneri, saveznici, one kojima smo podizali spomenike ovde po Beogradu, one koji su nam najviše pomogli u prethodnih 10 godina?
Kako svet više razume to Kosovo takvo kakvo je, od Srbije koju mi vodimo? Odgovor je u politici. Ovaj svet je napravljen na Atlantskoj povelji, a ona je bila ucena, posledica slabosti jedne zemlje i dominacije druge. Ni Francuska revolucija nije bila izvor prava, a oblikovala je naš svet.
Kada smo otišli pred Međunarodni sud pravde, nismo valjda tamo otišli da bi dve godine posle toga rekli da nam se ne dopada odgovor na pitanje koje smo sami postavili? To je ono što ste vi učinili, gospodine Jeremiću. Obraćam se vama jer ste govorili kao predstavnik predlagača.
Prva tačka odluke koju mi treba da podržimo govori zapravo o našem zaključku da Međunarodni sud pravde prilikom davanja savetodavnog mišljenja nije odgovorio na suštinsko pitanje. Što ga nismo postavili, gospodine Jeremiću? Samo mi nismo shvatili šta je posledica odluke Međunarodnog suda pravde ili ne želimo da kažemo ono što vrlo dobro znamo, a mislim da je to još gore.
Druga tačka – potvrđujemo dosadašnju politiku. Mi smo u slepoj ulici. To govore lica svih ministara ovde, atmosfera. Zašto potvrđujemo nešto što je očigledno pogrešno? Da li možemo da razgovaramo o nekoj drugoj politici? Makar da kažemo – razgovarali smo, ali nismo pronašli odgovor. Kada će se to desiti? Koji to magnetizam drži Srbiju na tom kursu? Srbi na Kosovu to od nas ne traže. Više ih je učestvovalo na izborima za lokalne samouprave koje su organizovale kosovske vlasti od izbora koje smo organizovali mi.
Treća tačka odluke – jedinstvo politike i države. Ne možemo da pristanemo na to jedinstvo. Ne mogu da pristanem na jedinstvo predsednika Republike i predsednika Republike kog sam odveo u zatvor, kome se sudilo u Hagu za zločine. Kakvo je to jedinstvo?
Čuli smo vrlo dobro ono što je rekao prvi potpredsednik Vlade, o tome da nećemo nigde stići ako postavimo pitanje odgovornosti, jedna vlada, druga vlada, treća, pa do Kosovske bitke. Ne, polovina 80-ih, 1987, 1989. godina, izmene Ustava, pravno nasilje, a sve posledica naše nemoći da demokratizujemo državu, da je menjamo.
Onda to što mi uradimo na Kosovu, neko sutra uradi nama u Srbiji. Ono što uradimo u Bosni, neko uradi u Srbiji. Ono što uradimo u Hrvatskoj, neko uradi u Srbiji. Nema jedinstva na tim osnovama. Možemo da napravimo jedinstvo oko onog što treba u Srbiji da se uradi.
Nije vaša obaveza da branite ono što je trajno izgubljeno od 1999. godine, a trajno je izgubljeno pravo Srbije kao države da upravlja životom na Kosovu. Nije izgubljeno pravo Srbije da se stara o Srbima na Kosovu, o svojim manastirima, o svojoj imovini, da uspostavlja normalne odnose sa Kosovom i nigde nije nametnuto pravo Srbije da prizna Kosovo kao državu. Zašto mi napominjemo u ovoj odluci da nikad nešto nećemo uraditi? Ko od nas to traži? Nikad niko to od Srbije nije tražio.
Narodna skupština izražava podršku Vladi u procesu podnošenja rezolucije Generalnoj skupštini. Kakva je ta rezolucija? Zašto ne možemo da je vidimo? Da li ćemo na toj rezoluciji napraviti preokret i potražiti pre Skupštine UN podršku, recimo, u EU za ono što nameravamo da uradimo na Kosovu?
Da li ćemo promeniti prioritete ili ćemo ignorisati činjenicu da se borimo za nešto što je davno život napustio? Na molebanu za Kosovo pre nekoliko dana bilo je manje vernika nego na protestu ispred Patrijaršije kada je smenjivan jedan od kosovskih vladika.
Pitanje odgovornosti takođe mora biti postavljeno, ali ne sa ambicijom da se nađe dežurni krivac, nego baš naprotiv, da se otvori prostor za preispitivanje svakog čoveka u ovoj zemlji. Milioni su bili nemi pred onim što se dešavalo oko nas godinama i u naše ime, a onda su ti milioni suočeni sa cenom koju će platiti pre ili kasnije.
Kasnije ukoliko ih budu vodili političari, parlament i vlada koji nemaju hrabrosti i snage da kažu istinu društvu. Ta istina nije poruka – zaboravite Srbe na Kosovu, ta istina je – pronađite nam novi način za svoje mesto na Kosovu, s onima koji tamo žive. Ako je teško, ako je ponižavajuće, trpite poniženja u ime onih generacija koje su ponižavale druge da bi ostvarivale tu politiku.
Zašto što smo mi sebi dali to ekskluzivno pravo da mi ne budemo ti koji će biti odgovorni za ono što je realno gubitak Kosova. Odakle nama to pravo? Mi smo generacija koja sa tim treba da izađe na kraj. Ako mi ne budemo imali snage da to rešimo, bićemo generacija koja će konstatovati da je upropastila jedan narod. Zato je veoma važno za nas pitanje rezolucije sa kojom idete u UN.
Sada ste govorili vrlo pežorativno o tamo nekim zemljama i zemljicama koje su u međuvremenu priznale kosovsku nezavisnost. Ne bih vas podsećao na uporišta naše politike na međunarodnoj sceni, na činjenicu da smo mi, zemlja koja je stvorena na ulici u demonstracijama, bili nemi pred nasiljem nad građanskim protestima, zbog toga što zemlja koja primenjuje nasilje istovremeno pokazuje razumevanje za našu kosovsku politiku.
Predlažem vam da ovde u parlamentu ovog puta budete drugačiji, da makar završimo dostojanstveno ovu sednicu kad smo je počeli na neprihvatljiv način. To praktično znači da definišite prioritete koji će omogućiti demokratizaciju zemlje, njenu modernizaciju, ekonomski razvoj, partnerstvo sa svetom i kroz to partnerstvo razumevanje sveta za one naše specifične interese koje ne treba da zaboravimo, ali koje moramo na drugi način da ostvarujemo.
(Predsednik: Vreme.)
Naravno, da ne bi bilo nikakvih dilema, ne podržavamo ovu rezoluciju zbog toga što je ona izraz kontinuiteta sa pogrešnom politikom, apsolutna podrška za svaku ambiciju da se nešto konkretno promeni, jer smatramo da je ovo poslednji trenutak za nešto tako.

Gospodine ministre, zaista imate neverovatnu sposobnost da čujete ono što niko drugi nije čuo. Baš naprotiv mislim da je banalno nakon svega postavljati i posle otvarati ovde dilemu šta bi bilo da je postavljeno neko drugo pitanje.
Onog trenutka kada smo stigli do faze u kojoj praktično biramo pitanje da bi čuli odgovor koji nam odgovara, jasno da je naša politika bila poražena. Godinama mi predlažemo drugu politiku. Svaka skupštinska rasprava je bila obeležena našom rezolucijom, a ovo je prva za koju tako nešto nismo želeli da uradimo, zato što ne vidimo mogućnost da utičemo bez spremnosti da neko otvori prostor za naše inicijative.
Predložiću vam da što pre odete u Brisel i sa EU dogovorite tekst rezolucije koji ćete podneti Generalnoj skupštini UN. U toj rezoluciji da odbranite pravo Srbije da ne menja svoj stav o Kosovu, a, s druge strane, otvorite više perspektive za život Srba na Kosovu koji su tragični taoci i naše nemoći i nesposobnosti da nešto konkretno uradimo na političkom putu kojim se krećemo.
Ako govorite o svojoj ličnoj odgovornosti, mislim da to ne mogu da komentarišem.
Pitanje odgovornosti koje želimo da postavimo prevazilazi i okvire vašeg ministarstva i vaše Vlade i naše politike. Ova zemlja je ugrožena zbog toga što su mnogi u njoj, pored političara, bili vrlo neodgovorni.
Dok se ne stvori sistem u kojem će se na vrednostima onog društva koje želimo da vidimo oko sebe gajiti naša budućnost, pitanje odgovornosti će biti individualizovano, da se ne bi postavilo pitanje uzroka stanja u kom se danas nalazimo.
Ovo za nas, ponavljam, nije prilika da spuštamo raspravu na onaj nivo na kojem je ona uobičajena u parlamentu, ali samo opominjem da ste prvi put kao ministar u Skupštini sa ovom tačkom dnevnog reda i da to govori o vašem odnosu prema parlamentu, a ne o našem odnosu prema Kosovu.

Gospođo predsedniče, reklamiram povredu Poslovnika, član 104, koji treba da obavezuje ministra Jeremića. Zaista je neprihvatljivo sa njegove strane kandidovanje nekih tema mimo dokumenta koji je nama prosleđen.
To što ste vi impresionirani Tomislavom Nikolićem to je vaša stvar. On može da bude vaš lični izaslanik, ne znam da li to hoće, ali mi ovde danas razgovaramo o veoma važnom dokumentu. Ako se taj dokument spušta na nivo vaše lične opsednutosti, onda je to uvreda za sve nas.
Izvinite, mi se ovde u ovoj skupštini ponašamo vrlo odgovorno. Kada smo mi to odbili da pomognemo u rešavanju kosovskog problema? Podsetiću vas da ste u tački 4. odluke koju ste nam prosledili, zapravo, konstatovali kako mi smatramo da je neophodno putem mirnih pregovora doći do trajnog, održivog i obostrano prihvatljivog rešenja za KiM. Recite nam – koji je to predlog vašeg rešenja za KiM, pa da i mi stanemo u red za poštare? Koje je to rešenje, gospodine Jeremiću?
Mi smo o tome govorili kada se ovde raspravljalo o Ahtisarijevom planu 2007. godine. Dva puta tokom 2007. godine, na kraju 2007. godine, 2008. godine, koje je to rešenje? Više od autonomije, manje od nezavisnosti - to je odbačeno. Da li je to podela Kosova? Recite koje. Nemojte ovde u parlamentu da razgovaramo, ali vi nećete da nam kažete, jer imate neki argument i adut koji je još uvek u sferi te neke tajne diplomatije.
Danas zaseda EU. Ona formuliše svoju politiku nakon odluke MSP. Mi kao Skupština Srbije ćemo doneti odluku da vi nastavite i dalje po starom. Ne možete da nam kažete šta je, ali mi treba da stanemo iza vas. To je uvredljivo.
Ovde sedimo tri sata i slušamo. Posle dve godine ćutanja, tri sada sedimo i slušamo, da bi na kraju epilog bio kako neko hoće da pomogne. Hoćemo da pomognemo. Prvi korak je u tome da želimo da kažemo istinu Srbiji. Kada kažemo istinu, da onda vidimo da li mogu izaslanici da budu oni koji su nas doveli u ovu fazu. Oni koji se pozivaju na Rezoluciju 1244, a koji su izgubili pola zemlje.

Gospodine ministre, ipak treba da vodite računa o posledicama svog nastupa u parlamentu. Iako se ne slažem s vama u opisu značaja ove sednice, ipak se prati sve ono što ovde govorimo.
Odakle vam ideja da kao izaslanika politike ove zemlje predlažete čoveka koji je vest kada ode u Brisel?

Gospođo predsednice, javio sam se s obzirom da me je nekoliko puta gospodin Dačić spomenuo u svojim nastupima.
Mislim da je jako važno pitanje odgovornosti i da ovo svakako nije mesto na kojem se ona može otvoriti na ozbiljan način. Naime, vidim veliku razliku između perioda od 1990. godine do 2000. godine ili epohe SPS-a i onoga što se može opisati kao epoha Dos-a i stranaka koje su na vlasti po raspadu naše koalicije iz 2000. godine. Mislim da ovo nije prilika za nešto tako.
Ono što smatram da je ozbiljan problem, zapravo jeste činjenica da ste nekoliko puta govorili o potrebi definisanja nove politike, uz pitanje kakva je to politike. Neki vaši poslanici su danas svojim raspravama ovde rekli šta još Srbija treba da uradi da bi bila shvaćena. Mislim da je to fundamentalni problem.
Došli smo danas ovde sa ambicijom da se izjasnimo o odluci Vlade. Vlada je ta koja treba da nam makar predloži tu novu politiku. Možemo da govorimo o stranačkim politikama i onda ćemo tu doći, ako govorimo o LDP-u, na temu EU, NATO-a, uzroka problema koji ima puno pojavnih oblika, jer mi se danas suočavamo sa jednim od najtragičnijih, a to je svakako problem Kosova, koji treba da dobije svoj odgovor u našem društvu. Druga društva su ga dala, mi to treba da uradimo. Kako ćemo uraditi, zavisi od naše sposobnosti da se menjamo.
LDP može da kreira tu novu politiku, ali danas mi imamo ozbiljan problem ako Vlada nema snagu da nam kaže šta je ono što Srbija treba da uradi da bi bila shvaćena. Vlada nema pravo na neznanje, ona to može da konstatuje, a onda da pozove građane na izbore i na tim izborima omogući nekom drugom da vodi ovu zemlju. Mislim da smo u velikom problemu ukoliko je zaista ta nedoumica tako velika da zapravo oni koji vode zemlju ne znaju šta je ono što treba da urade danas.
Parlament u tome treba da pomogne, ali ne vidim da smo u prilici da tako nešto uradimo. Pitanje Kosova je toliko često banalizovano i zloupotrebljeno da mislim da mi to danas ne treba da radimo. U najboljoj nameri ovde smo došli, pre svega, da bi rekli da svako onaj ko želi podršku za promenu političkog kursa u raščišćavanju nasleđa koje proizilazi iz nasleđenog kosovskog problema može da računa na LDP.
Za politiku kontinuiteta ima dovoljno glasova i bez LDP, a činjenica da podrška postoji, da je ona neokrnjena uprkos svemu sa čim se suočavamo u poslednje dve godine, zapravo govori o odsustvu kvaliteta i o tome da problem neće biti rešen.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Duliću, hajde malo da ovo stavimo u jedan ozbiljniji kontekst od ovog u kojem vi pokušavate da nas zadržite.
Pominjete svetsku ekonomsku krizu, reakcije drugih država, a ja vas pitam – zašto mi dve godine živimo u zemlji i radimo u Parlamentu, koji je jedina adresa na planeti na kojoj se Vlada nije pojavila sa planom i konkretnim merama kojima će odgovoriti na ekonomsku krizu u zemlji? Da li znate koliko je, ako govorite o Americi, Obama održao javnih skupova na kojima je promovisao svoj program rešavanja ekonomske krize u Americi? Trista skupova je održao pre nego što se Kongres o tom programu izjasnio.
Vi ste došli ovde sa šest članova zakona, da nam dve godine posle krize kažete da je kriza elementarna nepogoda i da se zbog toga mora reagovati na takav način. Elementarna nepogoda je eksplozija vulkana na Islandu, klizište u Trgovištu, poplava u Zaječaru. Elementarna nepogoda nije propast građevinske industrije.
Mislim da nije fer da našoj poslaničkoj grupi kažete kako ništa nismo predložili. Lično sam vam poslao predlog izmena Zakona o planiranju i izgradnji, predlog naše odredbe kojom se preciziraju postupci i podzakonski akti kojima se čini efikasnijim Zakon o planiranju i izgradnji. Pre dve godine smo ovoj skupštini predložili celovit paket mera "Odgovor na krizu – dogovor za budućnost". To sam predao vašem predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću u novembru 2008. godine. U okviru tog programa, koji smo vam predložili i kandidovali, ne kao Sveto pismo nego kao jednu inicijativu o kojoj možemo da razgovaramo, mi smo predložili i mere kojima će se pomoći građevinskoj industriji.
Kakve su to bile mere, gospodine Duliću? Ne ovakvo politikantstvo, ne ovakve besmislice, jer nemate banke koje će ovo finansirati. Pre dva dana se 17% hartija od vrednosti ove države prodalo na tržištu. Niko više ne veruje u sposobnost ove države da organizovano vodi ekonomsku politiku. Tražili smo da država ne naplaćuje PDV preduzećima koja angažuje ako prethodno ne plati uslugu. Potopili ste "Mostogradnju". Ne mislim vi lično. Država je potopila "Mostogradnju". Potopila je "Planum". Preko 150 miliona evra su dugovi države prema građevinskoj industriji. Vratite svoje dugove. Uvedite red u te procedure. To je ono što država može da uradi.
Drugo pitanje – konkurentnost. Konkurentnost je isključiva nadležnost Republičke vlade. Ne može građevinska industrija da postane konkurentnija sama od sebe. Srbija je postala Černobilj. Ekonomska klima u Srbiji je onakva kakva je klima u Černobilju – kontaminirana. Šta Vlada po tom pitanju može da uradi? Mora da donese nove političke mere, da promeni svoju politiku.
Uđite u NATO, pa će stepen opterećenja zbog kreditnog rizika biti manji. Dobićemo IDA standarde Svetske banke. Onda će se pojaviti oni investitori koji u ovu zemlju ne dolaze zbog toga što znaju da u njoj nema reda. Kada vide kako se ponašamo prema partnerima iz Rusije, oni misle kako ćemo se ponašati prema njima. Ako ove koje volimo tako varamo, kako ćemo se ponašati prema onima koje uopšte ne volimo? To je politika Vlade, gospodine Duliću.
Ako govorimo o konkretnim efektima ovog zakona, onda moram da vas upozorim, gospodine Duliću, da ne znamo ko je zakon napisao, da je formirana radna grupa, da je tu radnu grupu svojom odlukom formirao predsednik Vlade Mirko Cvetković. Kad se sastala ta radna grupa? Nemojte da sada čitam ovde ko su njeni članovi. Kad se ona sastala?
Sa šest članova zakona da odgovorimo na problem građevinske industrije? To je nemoguće.
Rekli ste da je izuzetno hitno, pa se mora delovati. Pa, to ''izuzetno hitno'' traje dve godine. Kako se zove ono što se desi danas, a traži reakciju momentalno? Kako je to što je izuzetno hitno, trajalo dve godine? Mi smo ovde u Skupštini, to je bilo prošle godine, po hitnom postupku usvajali zakon koji će stupiti na snagu 2012. godine, Zakon o privrednim komorama.
Nismo mi vaši protivnici. Mi sa vama želimo da se dogovorimo, gospodine Duliću. Nema vaših i naših. U Sekretarijatu za urbanizam grada Beograda nema ni mojih, ni Đilasovih. Postoje profesionalci, to je pristup LDP-a. Gde je problem u svemu tome? U tome što je red u tom sekretarijatu drugačiji od onog koji postoji u drugim lokalnim samoupravama. Što oni ne mogu da tumače zakone, jer se u Beogradu radi o milionima, desetinama miliona koje prate investicije zasnovane na nečijem tumačenju. Zakon se ne tumači na nivou lokalne samouprave, on se primenjuje.
Rekao sam da je 15-16 verzija tog zakona. Nije to samo vaš zakon, ja to vrlo dobro znam. U tom zakonu ima puno i populizma i demagogije i želje da se javnosti pošalje poruka – ako nema posla, biće pravde. Najmanje zameram vama loš efekat tog zakona, zameram vašoj vladi. Gde je danas Mirko Cvetković? Šta je za njega važnije od projekta investiranja 180 miliona evra?
Beograd je morao prošle nedelje da se zaduži 60 miliona da bi mogao da nastavi svoje projekte, nema novac, ostao je bez prihoda po osnovu naplate naknade za građevinsko zemljište, vi to vrlo dobro znate. Znate da je u Novom Sadu isti takav problem. Šta na sve to utiče? Tačno je, utiče i međunarodna ekonomska kriza, nema više novca koliko ga je bilo, ali je ta kriza samo ogolila naše unutrašnje domaće slabosti, nedorečenosti, veliku konfuziju.
Vi kažete da se država pojavljuje kao investitor. Gde je država bila dobar investitor i dobar poslodavac? Od 590 javnih preduzeća, 585 posluje sa minusom. Kakav je poslodavac država u oblasti elektroprivrede, kad joj se duguje 60 milijardi dinara? Kakav? Zidari, tesari, moleri, stolari, sve je to apsolutno u redu, ali to, gospodine Duliću, nije građevinska industrija, i vi to vrlo dobro znate.
Građevinska industrija su privatni investitori, oni koji imaju dobar menadžment, znanje, potrebnu energiju da te ljude zaposle. Tamo gde nema privatnih investitora je haos. Zato nam je građevinsko preduzeće "Rad" u stečaju već 15 godina, zato više nema… Da ne nabrajam sva ta građevinska preduzeća, vrlo dobro znate kakva je tu sudbina. Zemlja koja je nekad pobeđivala na međunarodnim tenderima, dolazeći iz komunističkog sistema, poštujući najrigoroznije kriterijume i standarde zapadnog sveta, došla je u poziciju da ne može da napravi most preko potoka kao nosilac radova, nego kao podizvođač.
Slažem se da treba da pomognemo našoj građevinskoj industriji, slažem se da treba da budemo pametni, spremni smo i da zajedno preuzmemo rizik za teške odluke koje donosimo, ali nema demagogije.
Timoti Gajtner je na kraju prošle godine Americi rekao – jeste, građani, investirali smo 800 milijardi dolara vašeg novca, profit je 52 milijarde, ova zemlja je zaradila 52 milijarde. Kad je "Dženeral motors" mislio da može po starom, otišao je u stečaj, bankrotirao je. A mi 300 miliona svakog meseca dajemo u Bor, da bi Bor mogao po starom. Mi ćemo da otvaramo fabrike, mi ćemo da zapošljavamo ljude i da preuzimamo propale privatizovane kompanije pa da mi budemo novi vlasnici. Od toga nema ništa.
Ovaj zakon će samo vas i Vladu dovesti u težak položaj, a on će biti problem i za nas, zbog toga što mi u ovom haosu koji vi stvarate pokušavamo da pronađemo osnov da vas štitimo i podržavamo, jer ova vlada je mnogo bolja od bilo koje druge alternative koja stoji naspram nje u ovom trenutku.
Ako govorimo o politici, gospodine Duliću, uništili ste centralnu banku (govorim samo o nekoliko poslednjih postupaka) i to svaki bankar u ovoj zemlji zna, samo nema odgovor na pitanje – koja je to sila prisilila guvernera u ostavci da dođe ovde i predloži zakon kojim negira sve ono što je godinama radio?
Kako smo juče birali sudije Ustavnog suda? Niko u ovoj skupštini danas ne može da pomene imena kandidata. Vaš zakon šest članova, a kandidatura za sudiju Ustavnog suda šest i po redova. Izabran je direktor Javnog servisa. Više transparentnosti je bilo u glasanju za pobednika "Farme" nego u izboru za direktora Javnog servisa. Na kraju dobijamo poruku da će Vlada uredbom definisati kriterijume. Nas interesuje zašto kriterijumi nisu u zakonu.
Mi time pokušavamo i vama da pomognemo. Jer, kad dođe do toga na vladi, onda znate kako će biti, kao što je bilo u reformi pravosuđa – a gde je moj sudija. Kao što je bilo i kada se glasalo o antidiskriminatornom zakonu – ja ne mogu, neka glasa LDP. Mi to ne možemo da pratimo i ne možemo da podržavamo.
U ovome vidimo zabrinjavajući trend, koji prevazilazi nadležnosti vašeg ministarstva. Šta je ono što smo mi predlagali kao alternativu tome? Vratite postupak korak unazad. Sedite da razgovaramo sa građevinskom industrijom. Razgovarajte sa ministrom ekonomije. Razgovarajte sa Ministarstvom finansija. Vidite da li je moguće izvršiti poresku reformu, da li je moguće obavezati državu da plaća onima koji za nju rade. Ako ne može da im plati, nek im ne naplaćuje to što su preduzeća u državi koja nije sposobna da ih plati.
Svako ko se upusti u posao sa državom, plati PDV momentalno na fakture koje je izdao, a onda čeka po dve-tri godine da mu država odgovori na taj račun sa novcem koji će mu uplatiti. Tokom dve-tri godine on je u minusu, ne može da povuče kredite, ne može da modernizuje svoju tehnologiju, ne može da isplati plate.
Ako pričamo o Beogradu, puno je problema u Beogradu. Okoštali sistem, koji treba reformisati. Promeniti Sekretarijat za urbanizam iz korena, razdvojiti Sektor za velike investicije, Sektor za građanstvo, Sektor za pojedinačne projekte. Depolitizovati ga. Mi smo tamo poslali stručne ljude. Nijedan funkcioner LDP-a ne sedi u Sekretarijatu za urbanizam, ali sede ljudi koji imaju našu punu profesionalnu podršku. Zbog čega? Zbog toga što rade onako kako rade i neki drugi na drugim mestima.
Kada smo preuzeli upravljanje ''Beograd putom'', na javnom konkursu smo izabrali direktora. Niko od nas ga nije poznavao. Nasledio je preduzeće sa dugovima od dve milijarde dinara. Posle godinu dana je, sa 30% manjim budžetom nego što je bio budžet prethodne godine, vratio sve dugove i završio poslovnu godinu sa plusom od 800 miliona dinara. To su efekti jedne politike.
Ne možemo mi da poredimo Beograd sa nekim lokalnim samoupravama koje vi citirate. Ja vam kažem, Direkcija je uzela kredit od 60 miliona, nema prihoda. Kvadratni metar je užasno poskupeo i to je posledica mera koje ste vi doneli. Moramo da presečemo to, ne mogu i jare i pare. Ne može i tranzicija i pravda. Tranzicija nije proces u kome je pravda imperativ. Tranzicija mora da bude poštena i efikasna, a po pravdu – u crkvu. Tako je govorio i vaš i moj uzor.
Nema pravde u ovom životu. Gde je pravda u svemu onome što nam se svakog dana dešava? Nemojte da političari nude ljudima pravdu, neka to radi patrijarh, neka radi muftija, neka radi biskup. Mi moramo da budemo efikasni. U ovome nema efikasnosti.
Ko vas prati u ovome? Ko podržava? Kakva javna debata sve ovo prati? Vi ćete se obratiti lokalnim samoupravama. One su nesposobne, vi to vrlo dobro znate. Mi smo im smanjili budžete 15% u prošloj godini i i dalje to moramo da režemo. Kakve projekte oni mogu da kandiduju? Obnova škola, obnova bolnica, obnova mostova, obnova puteva. Sve to je tako malo prema ovih 180 miliona evra.
Reforma celog sistema, nova politika, nova ekonomija. Premijer ovde i svi ministri ovde. Istina građanima Srbije treba da se kaže. Zemlja koja za penzije daje 30% svog BDP-a nema nikakvu budućnost. Zemlja koja svoj BDP pokriva sa 15% izvoza. Gospodine Duliću, vi ste ortoped, to je kao čovek bez obe potkolenice koji hoće da trči na olimpijadi. Sa ovakvim referencama zemlja mora da pokriva 70% svog BDP-a, a ne 15%.
Zakoračili smo u tržišnu ekonomiju, pa smo videli da nam se ne to dopada i onda smo pobegli u dogovornu. I u tome svi učestvuju. To je prijalo i onima koji su kroz kosovizaciju Srbije postali tajkuni, a do 2003. godine su bili biznismeni koji su se normalno sretali sa predstavnicima vlasti, pa im je prijala dogovorna ekonomija u Koštuničinoj epohi kada su se oko svega dogovarali, a sada traže ljubav građana. Traže ljubav građana zbog toga što su za tri miliona odneli dušeke u Trgovište, a sa druge strane predsednik države i vi svi zajedno sa njim tražite njihovu solidarnost.
Nije nam to potrebno. Ne treba nam nečiji most da bi nas vodili žedne preko vode. Jasan sistem. Privrednici hoće jak dinar – moraju da rade više. Neka kažu koji su njihovi programi. Neka propadnu trule građevinske kompanije. Šta će nam one, gospodine Duliću? Neće kompanije iz Nemačke dovoditi svoje radnike, nego će zaposliti one koji ovde rade. Dovešće nove tehnologije.
Nemojte da nas na takav način optužujete. U svemu ovome što mi govorimo nema ničeg ličnog. Da nismo reagovali toliko puta, onda biste imali pravo to da kažete. Mi smo 2008. godine rekli – ciljana inflacija 2%, zamrzavanje plata i penzija. Tada je plata u Srbiji bila 450 evra, kao i u Crnoj Gori, kao i u Republici Srpskoj. Danas je plata u Srbiji 300 evra, a u Crnoj Gori i Republici Srpskoj i dalje 450.
Mi ne opterećujemo vas nekim svojim ličnim politikama i pristupima, ali sve vreme ukazujemo na sistemsku nelogičnost. Ne možete vi ad hok merom da reagujete na ovako duboke strukturne probleme. Morate da iskoračite iz sfere u kojoj se nalazite kao Vlada.
Nema pravde, gospodine Duliću, u privatizaciji građevinskog zemljišta. Amerika je napravljena tako što su svako jutro uz pucanj pištolja svi kretali, pa ko prvi stigne – njegovo je. Ja se za to ne zalažem danas u Srbiji u 21. veku, ali se zalažem za red. Zalažem se da neko plati porez, da taj neko ima pravo na jake institucije, na stabilnu državu, na jasan sistem i na mere koje ne zavise ni od vas ni od mene.
Imam prava da govorim 15 minuta i, ako vam nije prijalo ono što sam do sada rekao, žao mi je. Ovim se iscrpla mogućnost učešća u raspravi i stoga je to naš doprinos rešavanju ekonomske krize u zemlji. Vaših šest članova je kao naših 15 minuta, a građevinari neka se drže na skelama.