Nema ničeg paušalnog, gospodine Markoviću, u ovome što pokušavam da vam objasnim. Citirao sam rečenicu iz obrazloženja zakona koji branite. Sva ministarstva, i koja se ovim zakonom ukidaju i ona koja se uspostavljaju, zadržaće i nastaviti da obavljaju poslove iz utvrđenih nadležnosti ministarstava koja prestaju da rade. To je činjenica.
Predložili smo vam alternativu. Znate u čemu je preokret? U tome što smo došli na ovu sednicu sa predlogom zakona o Vladi koji smo podneli pre dve godine – ne 12 ministarstava koja su nastala tako što su se spajala ona koja su nespojiva, nego tako što bi se država odrekla poslova u kojima nema šta da traži, napustila koncept javnih preduzeća koja su partijske kase, povukla iz sfera društvenog života u kojima samo stvara štetu. To je demontaža partijske države.
A ovo što ste nam vi predložili, gospodine Markoviću, obračun je sa jednim demokratskim poretkom, jer je ovaj zakon zapravo pravni zahtev da mi logiku vladajuće koalicije prihvatimo i kao logiku po kojoj treba da uredimo naše živote.
Vrlo je jednostavno obrazloženje koje treba da nam ponudite. Cena vaše doskorašnje vlade je cena koju ovo društvo, a više ni vladajuća koalicija, ne mogu da plate. Ne zbog toga što nema novca za nešto tako, nego zbog toga što niko ne veruje u propalu politiku. Ova rekonstrukcija je postala sama sebi svrha, kao i ova reforma unutrašnje organizacije Vlade, kojom se skidaju table, a sva drugo ostaje na svom mestu.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo Malović i gospođo Mesarović, dame i gospodo narodni poslanici, za nas je veoma važna današnja tema i mislim da je od izuzetnog značaja drugačiji odnos prema razgovoru i raspravi koju pokrećemo od onog ko je pratio samo reformu pravosuđa sprovedenu pre nepunih godinu dana.
Tada nam se nije dopadala atmosfera tišine koja je obeležila odnos parlamenta prema poslovima koji se u zemlji moraju raditi i upravo zbog tako neodlučnog odnosa prema tako važnom poslu, mi se danas suočavamo sa brojnim problemima.
Imam pitanje za ministarsku pravde. Prvo, gospođo Malović, mi smatramo da je izuzetno važno zaštititi one sudije koje je ovaj parlament izabrao i glasao za njih, očekujući od tih ljudi da unesu u srpsko pravosuđe ono što je srpskom pravosuđu bilo potrebno, da bi moglo da odgovori na potrebe našeg društva.
Politika je uništila pravosuđe u Srbiji. Politika mora sve ono što je sa sobom loše donela iz tog pravosuđa da odnese. Prethodnih godinu dana mi nismo mogli da vidimo odlučnost u postupcima Vlade, koja je bila neophodna da bi započeta reforma pravosuđa bila efikasno završena. Nas u ovom trenutku interesuje da li je Vlada spremna da zaštiti izabrane sudije i da pri tom otkloni sve one razloge koji sumnju u reforme i motive pravosuđa i čine u većoj ili manjoj meri opravdanim.
Mi smatramo da je potrebno postupiti u skladu sa preporukama Evropske komisije, korigovati zakonodavstvo u meri u kojoj je to potrebno i tako izbiti ključne argumente iz ruku onih koji reformu kritikuju, osporavajući je kao politički motivisanu.
S druge strane, mislimo da se mora prekinuti neizvesnost koja opterećuje naše pravosuđe i vratiti ono samopouzdanje koje je pravosuđu potrebno da bi ono moglo normalno da radi. Ta neizvesnost proizilazi iz dileme i skepse svakog sudije kojeg smo izabrali ovde u parlamentu, u situaciji u kojoj gledaju iza svojih leđa, a ovaj parlament ne vidi, niti vidi Vladu koja je reforme pravosuđa započela.
Dakle, nekoliko konkretnih pitanja – da li ste spremni da štitite izabrane sudije? Drugo pitanje je – da li ste spremni da otklonite sve one probleme i kritike pravosuđa koje se čine u ovom trenutku u većoj ili manjoj meri opravdanim, a tu pre svega mislimo na sugestije Evropske komisije koja kritikuje reformu pravosuđa i ukazuje na propuste, na potpuno drugačiji način od onih kritika i propusta na koje ukazuje domaća javnost koja reformu pravosuđa kritikuje? Posle imamo pitanja za predsednicu suda, gospođu Mesarović.

Imam pitanje za gospođu Mesarović, predsednika Visokog saveta sudstva, uz uvodni komentar, zašto je ova sednica važna. Po pravilu, u ovom društvu uvek se žrtvuju oni od kojih se očekuje da urade posao u ime društva, mi smo veliku i ličnu odgovornost osećali prema sudijama, tužiocima, policajcima koji su u periodu vanrednog stanja odbranili pravo građana ove zemlje na normalan život i omogućili hapšenje lica koja su ubila predsednika Vlade. Godinu dana nakon toga, ti ljudi su smenjeni, penzionisani i uhapšeni. Danas, sedam godina od tada, znamo da su bili žrtve političkih čistki. Tada se o tome u najvećoj  meri ćutalo.
Mi zato danas želimo da govorimo o svemu. Gospođo Mesarović, kolika je prepreka za normalan rad Visokog saveta sudstva? Konstatacija Ustavnog suda, odnosno odluka, rešenje iz juna 2009. godine kojim se odgovara na žalbu Društva sudija Srbije, tako što se zahtev za ocenu ustavnosti i zahtev za poništenje zakona po kojem vi postupate, odbacuje uz konstataciju, da se ne radi o reizboru, nego o izboru sudija. Za nas je to pitanje veoma važno, jer iz prava sudije koji se poziva na reizbor, na postupak reizbora, a ne izbora, proizilazi i njegovo pravo na osnovu koga traži obrazloženje odluke Visokog saveta sudstva.
Mi s jedne strane smatramo da je potrebno zaštiti sve sudije, a s druge strane veoma nas interesuje budućnost razgovora i saopštavanja onih argumenata koji su bili presudni onim sudijama koji na tome insistiraju i eventualno uvid javnosti u taj proces i ono što je presudno uticalo na odluke Visokog saveta sudstva. Ovde je duh iz boce pušten. Stvoren je utisak da je zapravo kriterijum po kome je Visoki savet sudstva postupao, toliko tajanstven da ga u stvari i nema, i da ste vi sprovodili neke političke diktate.
Prvi postupak pred Ustavnim sudom je pokazao koliko je zapravo neosnovana bila kritika onog sudije koji je osporavao odluku Visokog saveta sudstva, kojom mu je uskraćena sudijska funkcija, tj. kojom nije izabran.
Mi želimo da se to pitanje otkloni i mi tragamo za modelom. Da li to može da bude usmeno obrazloženje, razgovor članova Visokog saveta sudstva sa onim sudijama koji traže obrazloženje, ali nam se ne dopada ideja da se naredne tri godine potroše na pisanje odgovora na zahteve i žalbe onih koji nisu izabrani, uz mogućnost produžetka tog procesa kroz postupak pred nekim novim sudom, a po pravilu, to je sud u Strazburu.

 Gospođo Malović, pitanje za vas. Pošto je reforma pravosuđa i to je opšta saglasnost ovde, polemišemo oko načina na koji je sprovedena, da li je dovoljno dobra, da li nešto može da se koriguje, ali nije sporno da je ona bila nužna, da je bila potreba društva.
Nas interesuje – koliko je, iako ne ulazimo u pojedinačne kriterijume koji su bili presudni za izbor sudija, ali koliko je od sudija koji nisu izabrani, znamo da se radi o broju od nekih osamsto sudija, koliko je od tih sudija status sudije steklo u periodu u kom je naše pravosuđe počivalo na partijskim kvotama, koje su bile predmet javnog koalicionog sporazuma, to je onaj sporazum 66/33.
To su neki podaci koji su veoma važni, a koji su izostali, koji možda nisu presudno uticali na odluke Visokog saveta sudstva, jer je moguće da su i pod tim kriterijumima birane dobre sudije, ali nas interesuje koliko je od onih sudija koji nisu izabrani birano u periodu u kome su neki drugi kriterijumi bili utvrđeni, apsolutno politički, koji su između ostalog bili deo jednog koalicionog sporazuma? To je jedno pitanje.
Drugo pitanje, veoma važno, da li ste utvrdili kako je moguće da se jedna verzija zakona pošalje Venecijanskoj komisiji, da bi društvo znalo o čemu se radi, pošto ipak ulazimo u neke kvazistručne rasprave, Venecijanska komisija je komisija Saveta Evrope za demokratiju putem prava. Ona je formirana da bi podržala društvo u tranziciji.
Poslali smo zakon, kao i Ustav, svojevremeno, Venecijanskoj komisiji. Zakon koji je poslat Venecijanskoj komisiji nije onaj zakon koji je poslat ovde nama u Skupštini i na to nas opominje i komisija i Evropska komisija.
Ono što nedostaje se ne poklapa sa kritikama koje su poznate u domaćoj javnosti, kojima se osporava reforma pravosuđa. Reč je o dva člana zakona. Jedan je opšta sednica suda koja kandiduje i drugi je obaveza Visokog saveta sudstva da predlaže parlamentu sudiju sa najvećim brojem glasova.
Kako je moguće da je došlo do takvog propusta? Ko je za to odgovoran i ovo važno pitanje, pitanje tih kriterijuma? Ostalo je 30 sekundi. Ostavljam za drugu priliku.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo Malović i gospođo Mesarović, gospodine predsedniče Vlade, mi smo slabi u tumačenju i sopstvenih prava, a kamoli prava koja treba da budu osnova reforme pravosuđa.
Ako sam vas dobro razumeo, gospođo Mesarović, rekli ste da Visoki savet sudstva postupa u skladu sa zakonima koje je parlament usvojio i u skladu sa Ustavom i odlukama Ustavnog suda. Za nas je ovo važno pošto se bavimo politikom.
Da li postoji mogućnost, ovo je borba za javnost, bez javnosti reforma pravosuđa ne može biti uspešna. Svesni smo činjenice da je tako jedinstven front koji se suprotstavlja reformi, ali nam je dosta argumentacije koja bi bila efikasna u borbi za reformu. Nije nam potrebna neka nova agonija da bi shvatili koliko nam je pravosuđe haotično.
Juče smo gledali emisiju u kojoj jedan od zamenika okružnog tužioca izjavljuje kako je ministar pravde naredio da krši zakon i ne postupa u skladu sa zakonom koji nas obavezuje na saradnju sa Haškim tribunalom. Koliko će to koštati budućnost ove zemlje više kao da nije važno. Oni za tako nešto nisu odgovarali. Pošteđeni su svake vrste odgovornosti.
Interesuje nas da li je moguće da Visoki savet sudstva, ukoliko se koriguje naše zakonodavstvo, ponudi onu vrstu obrazloženja koja je potrebna da bi se zadovoljila potreba javnosti koja u ovom trenutku sumnja u motive s kojima je reforma sprovođena, jer javnost nije kompetentna da procenjuje valjanost i primenu kriterijuma koje ste spomenuli.
Želeli bismo da dođemo u priliku da možemo da ponudimo svakom sudiji koji nije izabran razgovor sa članovima Visokog saveta sudstva, sa nekom komisijom koja može da se formira kako bi se otklonile dileme, a pri tome preuzeli odgovornost za tu vrstu inicijative kroz otvaranje mogućnosti javnosti da bude upoznata sa argumentima na osnovu kojih je zasnovana odluka Visokog saveta sudstva.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine Cvetkoviću, gospođo Mesarović i gospođo Malović, pokušaću da vratim ovu raspravu, iako u njoj nemamo prava na zaključke, da vratim u onu ravnu u kojoj mi možemo zaista ozbiljno da razgovaramo o problemima koji postoje.
Mi u reformi pravosuđa očigledno da imamo problem. Ona nije završena. Činjenica da nije završena automatski ukazuje na njenu efikasnost. S druge strane nas obavezuje da vidimo u kojoj meri smo odgovorni za takvo stanje koje je neprihvatljivo loše u našem pravosuđu i da definišemo plan kojim će to biti rešeno.
Pred sobom imam Ustav. Ovo je Ustav iz 2006. godine. Imam i Ustavni zakon. Na osnovu Ustava i Ustavnog zakona jasno je, gospođo Malović i gospođo Mesarović, da smo mi birali sudije, a ne razrešavali sudije, smenjivali ih zbog jednog od, mislim da postoje tri razloga. Mi smo sudije birali. Da li je broj izabranih sudija, gospođo Malović, dovoljan za efikasan rad našeg pravosuđa? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje za vas, gospođo Mesarović – vi ste prolongirali, odnosno vratili na početak postupak izbora novih članova Visokog saveta sudstva, kako smo obavešteni u medijima, pa u kojoj brzini može da se uradi taj posao i da li će do završetka tog posla biti otklonjeni oni sistemski problemi koji opet proizilaze, ne iz, po našem mišljenju, nekog hira, nego iz činjenice da smo bili pritisnuti rokovima, 1. januarom kada je reforma morala biti funkcionalna, a sa druge strane blokirani u njenim pripremama zbog postupaka koji su vođeni pred sudovima? Dakle, kada će biti formiran novi Visoki savet sudstva i na koji način će to biti uređeno?
Za vas, gospođo Malović, da li je ovaj broj sudija dovoljan za normalan rad našeg pravosuđa?

Gospođo Mesarović, opet imam pitanje za vas. Naime, Ustavni zakon, član 7. je vrlo jasan. Mi mislimo da je suština zapravo u tome: "Izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiće se najkasnije u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva. Izbor sudija i predsednika ostalih sudova izvršiće se najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva."

Član 8: "Izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca". Nigde se ne govori o reizboru ili o razrešenju. Mi imamo ovaj ustav i haos koji postoji, o kojem govorimo, zapravo proizilazi iz tog kalkulisanja institucija koje na to nemaju pravo. Ako parlament treba da promeni zakone koji su prepreka za efikasan produžetak reforme pravosuđa, parlament će to promeniti, ali parlament ne može da promeni Ustav. Ustavom je utvrđena kategorija izbora i sudija i tužilaca.

Mi očekujemo od onih koji su pravosudna vlast u zemlji ili da postupaju strogo sa Ustavom ili da se suprotstave onom nastojanju koje ih prisiljava i gura u kršenje Ustava. Mi ne možemo da sprovedemo reformu pravosuđa suprotno Ustavu. Ako smo govorili o izboru, onda je reč o izboru, ne o reizboru.

Imamo problem sa 800 sudija koji nisu izabrani, a prethodno su bili sudije. Oni se pozivaju na pravo koje im je garantovao Ustav iz 1990. godine. U Ustavu iz 2006. godine mi smo praktično raskinuli taj pravni kontinuitet stalnosti sudijske funkcije. Ako znamo da je potrebno 1.800 sudija, tj. ako ste vi tako nešto utvrdili, ovih 800 sudija koji su podneli svoje žalbe nemaju osnov za tu žalbu, jer im Ustav tako nešto oduzima i zaključak Ustavnog suda iz jula 2009. godine. To nezavisno pravosuđe mora da reši, to ne može parlament.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za predsednika Vlade gospodina Cvetkovića i čoveka koji bi morao da obavlja poslove ministra poljoprivrede, ali je sebe sveo na fizičkog radnika, mislim na gospodina Dragina.
Pre sedam dana smo razgovarali na Odboru za zaštitu životne sredine o godišnjem izveštaju i stanju životne sredine u Srbiji i tokom te rasprave jedan od kolega poslanika je pokrenuo pitanje epidemije svinjske kuge u Sremu.
U međuvremenu je taj problem praktično postao afera o kojoj moramo da razgovaramo. Ne dopada nam se ideja Ministarstva i Vlade da se tako nešto marginalizuje, jer se upravo u tim anomalijama našeg sistema, u slabostima, nezrelosti, aljkavosti prepoznaju i te fundamentalne deformacije koje onda dovode od ozbiljnih poremećaja u tržištu, populizma, demagogije, koji su recimo pratili probleme u snabdevanju i proizvodnji mleka.
Naime, radi se o farmi svinja u Radincima. To je farma od 8.000 svinja. Problem svinjske kuge je naravno nešto što prati taj oblik stočarstva.
Ali, ono što je nepojmljivo je zapravo činjenica da se pojavila svinjska kuga na jednoj od najmodernijih farmi svinja, da za tako nešto niko nije odgovoran, da je način sanacije tog problema katastrofalan, a da posledice daleko prevazilaze sudbinu jedne farme. O čemu se radi?
U 21. veku, u zemlji kakva je naša, uz zakone koje smo usvojili, uz institucije koje postoje, dakle od Ministarstva poljoprivrede, pokrajinski sekretarijat koji se bavi pitanjima poljoprivrede, sve nadležne veterinarske inspekcije i druge inspekcije koje deluju na nivou lokalne samouprave, uz mere zaštite koje su zakonom propisane, nemoguće je da se u organizovanoj proizvodnji pojavi svinjska kuga, a da za tako nešto neko nije odgovoran.
Poseban problem, mislim da tu postoji prostor i za delovanje Ministarstva unutrašnjih poslova, jeste činjenica da se epidemija svinjske kuge pojavila u trenutku u kojem smo praktično bili na 10 ili 15 dana od skidanja dvogodišnjeg moratorijuma, koji je sprečavao naše stočare da izvoze svinjetinu u EU, a to je praktično bio i jedini ekonomski spas za sve one koji se bave organizovanom proizvodnjom i stočarstvom u Srbiji.
Koje elemente imamo pred sobom i šta je ono što mora Ministarstvo da radi i o čemu ćuti? Umesto besmislica kojima nas svakodnevno izlaže, ministar Dragin bi morao da odgovori kako je moguće da se na najorganizovanijoj farmi u Srbiji pojavi svinjska kuga, a da se pri tom primene sve mere zaštite koje su propisane zakonom?
Naime, sve te životinje su vakcinisane u skladu sa zakonom i sa njima je postupak u skladu sa zakonom i propisima koje je parlament usvojio? Drugo, kako je moguće da se ne izvrši kvalitetno uzorkovanje, što takođe pominju proizvođači u ovom trenutku, onih životinja koje su obolele, a da se njihovo uništavanje obavlja na drugom kraju Vojvodine, tj. da se kamionima iz Srema transportuju u neka mesta iza Zrenjanina?
Kao da je nekome cilj da čitava Srbija bude zaražena, a da naš agroindustrijski kompleks bude uništen. Otvoreno vam prenosim sumnje stočara u Sremu, da je zapravo sve to posledica velikog lobiranja i ambicije da se uništi stočarska proizvodnja u tom segmentu, kako bi se i dalje nesmetano uvozio bofl koji se onda svakodnevno nudi nama na tržištu.
Kako je moguće efikasno delovati i štititi tržište žitarica, a ne može se to učiniti sa tržištem mesa? Taj rulet između Ministarstva trgovine i Ministarstva poljoprivrede, Ministarstva finansija, ko propisuje prelevmane i ko donosi mere, to više ne može niko normalan da razume i mislim da se postavlja otvoreno pitanje odgovornosti.
Prvo ministra poljoprivrede, a potom uz njega i svih onih ljudi koji su bili dužni da tako nešto onemoguće ili da efikasno deluju. Čak i da se pojavila ta svinjska kuga, ona je mogla biti izolovana, a mi smo morali da uložimo mnogo više napora kako bi pomogli onima u koje smo sami prethodne dve godine investirali, da bi se sutra pojavili kao izvoznici na evropskom tržištu.
Ovako, ljudi kojima smo garantovali evropsko tržište, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, otvorene granice, zbog aljkavosti sistema i naredne dve godine biće taoci ove naše ilovače.
Nismo dobili nijedan adekvatan i kvalitetan odgovor od Ministarstva, niko se nije obratio tim ljudima i mislim da država mora efikasno da deluje.
Prvo, moramo uložiti sve napore, i to je tema i za Odbor za poljoprivredu, kako bi se Evropska komisija i nadležne evropske institucije uverile da je prvo to lokalni problem i da se nikako iz tog lokalnog problema ne mogu izvlačiti generalni zaključci, što mislim da je unapred posao koji je osuđen neuspeh, a potom rigorozne sankcije za one koji su tako nešto dopustili.
Sve te životinje imaju svoj karton. Sve te životinje imaju čip koji govori o načinu na koji sa njima postupamo. Ko je dozvolio uništavanje tih životinja, a da pri tom nije sprovedena nikakva istraga.
Danas ne možete da dođete ni do jednog podatka. Nas uopšte ne interesuje što je to farma Mitrosa iz Srema, jer je Mitros preuzela država, ta firma je otišla u stečaj, ali sa tom farmom se postupalo na drugačiji način.
Predlažem i Odboru za poljoprivredu da se bavi ovim pitanjem, a mi ćemo insistirati na utvrđivanju odgovornosti za ovako nešto.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, kolege poslanici, naravno, mi ćemo sa velikim zadovoljstvom glasati za ovaj zakon, koji praktično prevazilazi one uobičajene odnose i granice koji postoje ovde u parlamentu.
Ako smo u nečemu u životu isti onda je to, zapravo, ta sličnost koja proizilazi onog trenutka kada pošaljemo decu u vojsku, kada nam vojska zakuca na vrata, kada obučemo uniformu, tada sve razlike padaju pred nama.
Kada se postave očekivanja pred vojsku, ta očekivanja nisu partijska, ona su društvena i zbog toga samo možemo da žalimo što ranije ovaj zakon nismo doneli.
Tačno je, gospodine ministre, da se promenila potpuno klima u vojsci i svemu onome što prati vojsku u poslednje tri godine. Promenila se na pozitivan način i ne treba na to trošiti previše reči pošto se uvek govori o onome što je problem, je l' tako, a i vi ste bili više nego konkretni u navođenju svega onoga što je pozitivno.
Prvi problem, gospodine ministre, mi nemamo civilnu i demokratsku kontrolu vojske. Naime, ovaj parlament nije formirao odbor koji bi se bavio tim poslom. Mislim da je to važno i vama i Skupštini. Zbog čega? Ne zbog rutinskih i svakodnevnih poslova. Onoga trenutka kada se pojavi neki problem, onog trenutka kada je potrebna dodatna argumentacija, Vojska, sistem odbrane, Ministarstvo, Vlada ostaju uskraćeni za autoritet parlamenta koji je nekompetentan u jednom takvom poslu.
Ako govorimo o reformi sistema odbrane ove zemlje, onda ta reforma obavezuje i druge institucije, a ne samo Vladu, Ministarstvo ili Generalštab.
Šta je sa odborom koji bi pratio rad Vlade, Ministarstva i Generalštaba ovde u parlamentu? Mi ga nemamo, a to je ustavna obaveza koju mi nismo izvršili nego smo sami za sebe definisali rokove prolongirajući ih nekoliko godina unapred. To je prvi problem, vrlo ozbiljan.
Drugi problem o kojem želim da govorimo, vi ste pomenuli situacije u kojima je vojska bila žrtva politike, vojska je uvek bila žrtva loše politike. Situacije u kojima se društvo identifikovalo sa vojskom su, zapravo, uvek situacije u kojima se ili mi više ne plašimo vojske ili vojska radi neke poslove koje smatramo društveno-korisnim.
U ovom trenutku poslovi u kojima je vojska angažovana i koji su od opšte koristi su komercijalni poslovi, ekonomski poslovi, poslovi naše odbrambene industrije, koji se takođe obavljaju potpuno mimo, ne bih rekao kontrole, ali bilo kakvog znanja nas ovde u parlamentu.
To su takođe neke kompanije koje su u vlasništvu ove države i njihov rad treba urediti zakonima, omogućiti onima koji su za to nadležni da budu upućeni u sve te poslove, kako bi se na takav način uspostavili odnosi koji su karakteristični za odnose u svakoj modernoj zemlji. Osnovni problem je politički problem, gospodine Šutanovac.
Kada govorite o arhitekturi nove srpske vojske, vi zapravo govorite o arhitekturi koju je ustanovio NATO, a danas na taj sistem i na tu arhitekturu, naravno, pristaju i oni koji su recimo bili istorijski oponenti NATO. Ono što danas radi Rusija je zapravo uvažavanje ekonomskih nužnosti koje je uvek poštovao i na kojima je zasnivao svoje principe sistem kolektivne bezbednosti, karakterističan za zapadnu Evropu, Sjedinjene države i Kanadu.
Dakle, nas interesuje, gospodine Šutanovac, kako možemo da reformišemo vojsku i da uspostavimo odnose koji su korektni i za nas prihvatljivi a da pritom naša politika ostane u vakumu?
Vrhovni komandant ove zemlje, predsednik države, prilikom posete Crnoj Gori rekao je da je u interesu same Srbije da Crna Gora uđe u NATO, da se više nego radujemo ulasku BiH u NATO. Pa, kako to može biti dobro Crnoj Gori u NATO, BiH u NATO, a da mi ovde i dalje tabuiziramo pitanje NATO?
Politika samoproklamovane neutralnosti je politika bez perspektive. Ako govorimo o ulozi vojske u 21. veku, onda ta vojska mora biti mobilna, mora biti spremna za sukobe niskog intenziteta, tako se pripremaju sve velike vojske i mora biti u partnerstvu sa drugima. Upućeni smo na NATO. Argumenti koji se koriste protiv NATO su politikantstvo, nisu ozbiljni, nisu politički.
Ovo društvo u NATO može računati na isti onaj status na koji računa bilo koje drugo društvo i zemlja koje su se opredelili za tu vrstu saveza.
Glas predsednika Tadiću na samitu lidera NATO vredi koliko i glas Baraka Obame. To nije slučaj u NIS-u. U NIS-u malo više vredi glas Putina od Tadića.
Nas interesuje šta se dešava s tim pitanjem - kada ćemo napustiti taj pogrešan kontinuitet i tu jednu rečenicu Rezolucije koja je zapravo materijalizacija besmislenosti koju je ova država formulisala 2007. godine, nastojeći da pobegne sama od sebe u kosovskom problemu.
Mi želimo da se to pitanje otvori zbog toga što smatramo da će se kroz proces približavanja NATO savezu ovo društvo brže menjati, prihvatajući neke kriterijume i norme koji proizilaze iz Partnerstva za mir. Mislio sam da danas možemo da konstatujemo da su rezultati toga pozitivni.
Ne postoji nijedan argument koji bi mogao da se protumači kao kompromitacija našeg učešća u Partnerstvo za mir. Ako su rezultati dobri, zašto ne odemo korak dalje? Ako postoje političke prepreke, koje su to? Ako su prepreke u našoj javnosti onda moramo društvu objasniti zašto je to u njegovom interesu.
Moram reći da je danas NATO zapravo garancija da se u ovoj zemlji više neće ratovati. Živimo na prostoru na kojem je sve relativno. Ta istorija koju ste započeli navodeći naše vladare i vojske i njene osnove je istorija našeg stalnih sukoba. Povodi su bili potpuno konfuzni. Kada pogledamo danas o čemu se radi onda je jasno da jedino što je izvesno jeste da ovde na Balkanu jedino možemo da se međusobno ubijamo.
Ako je Bugarska u NATO, Rumunija u NATO, Crna Gora u NATO, Makedonija pred NATO, ako Bosna ide ka tom pravcu onda i Srbija treba da krene. To je politička obaveza za Vladu, ne za vojsku. Vojska je svoj posao uradila. Više ne postoji nikakva razlika u arhitekturi naše vojske i u arhitekturi bilo koje normalne vojske u svetu. Čak i oni koji nisu u NATO to prihvataju. Koliki su protesti u Rusiji danas, štrajkuje se zbog namere ministra odbrane da je reformiše. Tri hiljade vojnika u miru u Rusiji gine u haosu koji tamo proizilazi iz jednog nereformisanog sistema odbrane. Dobro je što smo iz toga iskoračili.
Profesionalna vojska se zasniva na ličnoj ambiciji nekoga da bude vojnik. Naša uloga je da vratimo svetu ono što smo dužni. Prethodnih 15 godina naš narod su čuvali vojnici drugih zemalja u BiH, u Hrvatskoj, na Kosovu. Setite se marta 2004. godine. Nije naša vojska skupila Srbe na Kosovu, to nije mogla da uradi, to su uradili vojnici UN.
Naša vojska treba da učestvuje otvoreno u mirovnim misijama i to u svim onim mirovnim misijama koje su realne, za kojima postoji potreba. Mi imamo našeg predstavnika u Haitiju. U redu, ako je to misija UN, ako postoji potreba za nama, nemamo ništa protiv toga.
Zna se gde je danas mesto našim profesionalnim vojnicima koji imaju profesionalno iskustvo. Tamo gde su najviše ugroženi svetski mir i svetski poredak. To je u ovom trenutku Avganistan. Tamo su UN, tamo je čitav svet.
Godine 2003. smo vodili politiku koja je išla u tom pravcu. Mi svi imamo porodice i decu. Kada govorimo o profesionalnoj vojsci, kada govorimo o ljudima koji su se posvetili tom poslu, njima treba otvoriti perspektivu. Ovako, ako ostanemo učaureni, zašto smo vojsku menjali, zašto uspostavljamo profesionalizam? Oni treba da rade taj posao.
Moramo da postanemo deo šireg sistema odbrane i to onog kojem prirodno gravitiramo, kojem pripadamo i želeli bi da razbijemo taj tabu. To nije tema za generale. Kako se kaže u vojsci, stavi kapu da ti ne padne nešto na pamet i izvrši naredbu države. Videli smo kako je prošla vojska koja je na papiru bila respektabilna, kada je imala loše političko liderstvo.
Nama je sada potrebna nova politika. Dobijamo novu vojsku i potrebna je nova politika. Bez nove politike sa mucanjem, bez jasnih stavova sa uvažavanjem NATO izvan Srbije, a stidom ovde u Srbiji, nećemo doći do onih pozicija na kojima bi mogli da budemo. To je nešto o čemu moramo zajedno da razgovaramo. To je vaša politička obaveza.
Naravno da to ne može da uradi ministar odbrane u jednoj vladi, da to mora da bude politika vlade, ali to treba konačno da postane tema u našoj javnosti. Ta pitanja moramo da postavimo sami sebi i da njih odgovorimo na normalan način, ne tako što ćemo antagonizovati društvo, tako što ćemo ga dodatno deliti, nego što ćemo preuzeti odgovornost, pa reći kada je ova zemlja bila perspektivna i kada se razvijala, a kada je propadala.
Kadgod smo bili sami mi smo propadali. Kada smo bili u savezima mi smo napredovali. Kroz proces transformacije vojske, na standardima na kojima je to urađena, jasno je da je uverenje koje ide u prilog NATO apsolutno opravdano sa stanovišta interesa ovog društva, sa stanovišta roditelja.
Profesionalizacija vojske je posledica prihvatanja standarda koje je neko pre nas definisao, otkrio i usvojio. To je činjenica. Više nećemo strahovati za svoju decu, nećemo misliti kako im je u nekim barakama od pre sto godina, kako izdržavaju daleko od kuće, nećemo juriti po odsecima neke veze. U redu.
Taj problem smo rešili. Rešili smo tako što smo uvažili neku pamet koja je prethodno definisala model koji je i za nas koristan. Hajde da odemo krak dalje i da uz novu vojsku dobijemo i novu politiku, novo političko liderstvo koje će jasno reći – želimo da uđemo u NATO.
Taj proces traje. On je istovremeno i politička prečica za sprovođenje onih reformi koje su nam potrebne. Uz partnerstvo koje na tim osnovama gradimo mi ćemo biti u stanju da rešimo neke druge probleme. Samo zbog NATO integracija Hrvatska nije bila zaustavljena u procesu evrointegracija zbog slučaja Gotovina. Samo zbog toga i to je ono što je činjenica. Žao mi je, kada sa nekim podelite nevolju onda ste njegov pravi partner, ali tapšanje po ramenima i od međusobnog uvažavanja niko neće imati preterane koristi.
Konačno, to nije upereno ni protiv Rusije. Apsolutno nije. Ako su druge države koje su mnogo bliže sa bezbednosnog stanovišta interesantnije Rusiji danas su u NATO savezu, zašto bi mi sebi vezivali ruke na način na koji se to čini danas, uz argumentaciju da nas je NATO bombardovao i da nas to konfrontira sa Rusijom?
Postoji političko mišljenje da ova zemlja treba da gradi svoj integritet, tako što će definisati jedno jasno ne, pa pokazati kičmu konfrontacijom sa svetom zbog nekog nacionalnog interesa. Mislim da je to duboko pogrešno ako tako nešto radimo na temi NATO. To možemo da radimo na drugim pitanjima.
Možemo da obrazlažemo potrebu reforme političkog sistema ove zemlje koja bi bila u skladu sa političkim karakterom ove zemlje. Ne treba da okrenemo Srbiju na glavu u procesu evropskih integracija tako što ćemo od Srbije praviti Norvešku, ali na temi NATO-a ne smemo da podlegnemo populizmu i moramo hrabro da uđemo u taj prostor.
Siguran sam, ako to uradimo, da ćemo biti politička generacija koja će stabilizovati trajno mir, jer taj mir neće počivati na našoj političkoj koaliciji, na snazi naših partija, nego na sistemu koji će biti duboko inkorporiran u poredak kome pripadamo, svet ka kome smo upućeni.
Jugoslavija se raspala 90-te godine zato što je bila sama, zato se raspala. Druga društva koja su gravitirala ka savezima i širini … Češka se razdvojila na normalan način zato što su i jedni i drugi imali perspektivu. Danas je to nemoguće.
Danas kada se naši predsednici susreću mi samo može da postavimo pitanje besmisla koji nam je uništio 20 godina života, koji je uništio tolike ljudske živote, toliku materijalnu štetu stvorio, koji je od nas napravio ljude koji su savremenici ruševina sveta koje su generacije pre nas stvarale.
U 21. vek ulazimo kako smo ušili i u 20-ti sa štapom i kanapom. U redu. Hajde sada da odemo korak dalje. Pravimo "lastavicu", izvozimo je za Irak. Ova zemlja je pre 50 godina pravila avione koji su impresionirali čitav svet.
Možemo li sada da se dogovorimo da se više nikada ne ponove takve greške? Politički sistem, politički okvir, NATO u Ustav, NATO u Vladu i na tim osnovama onda možemo da kažemo da će ovi pozitivni rezultati biti samo deo jednog pozitivnog procesa koji ne sme biti zaustavljen.
Sada je loptica na političkom terenu, ne na terenu vojnika, nego na terenu političara i to očekujemo od vas da uradite, da te teme aktuelizujete. Prvo u javnosti kroz susret sa građanima, a onda je mnogo lakše to uraditi ovde u parlamentu, jer oni koji se danas suprotstavljaju parlamentu rade to isključivo iz demagoških razloga upravo zbog toga što računaju na otpore u samom društvu.
Ako se sa tim društvom suočimo, ako mu predstavimo jasnu sliku onoga što mi u ovom trenutku vidimo, onoga što želimo da stvorimo, mislim da će građani to prihvatiti. To su uradila sva druga društva.
Ako mogu u Crnoj Gori, ako mogu Srbi u Bosni, ako mogu Makedonci, ne mislim da je naše društvo za tako nešto nesposobno. Baš naprotiv, mislim da će ljudi ovde biti mnogo sposobniji. Naša vojska se dinamično promenila onog trenutka kada je utvrđen model koji je otvorio mogućnost da iskaže svoje potencijale. To je činjenica.
Sve dok su bili taoci one šapke iz 90-tih naša vojska je izgledala tragično. Onog trenutka kada je otvorena perspektiva, onog trenutka kada su mogli da odu u svet, kada su počeli da odlaze na akademije po Americi video se i drugi profil našeg vojnika i oko toga ne treba više da polemišemo.
Glasamo za ove zakone, ali tražimo i političke reforme. Vojska je svoje uradila, ali vojska bez politike ne može da bude celina.

Samo kratko o kontroli vojske i ulozi parlamenta. Mislim da je to jako važno i da taj odbor, da on samo po nekom tom administrativnom automatizmu nije sada uspostavljen, zato što je Skupštini, tj. vladajućoj većini bilo lakše da to prolongira za neki budući saziv, da se sada tu ne bi pravile rokade i opet otvarala neka kadrovska pitanja, ali sa stanovišta Ministarstva i vojske veoma je važno da imamo taj odbor.
Zato što u okviru tog odbora mi možemo da pokrenemo neke procese bez kojih Ministarstvo ili vojska ne mogu biti dovoljno efikasni. Na primer, iz diskusija, tu očigledno postoje neke dileme, to nije sporno. Problem je ako mi na njih ne odgovorimo institucionalno. Mi možemo ovde, u parlamentu, u okviru odbora za odbranu da otvorimo pitanje ekonomske koristi koje ima profesionalizacija vojske.
Da odgovorim na pitanje perspektive, koja proizilazi iz tako organizovane vojske, da ukažemo na neke, ali argumentovano, ne na nivou rekla-kazala politike, da kažemo zašto je to dobro.
U 21. veku vojska ne može da funkcioniše na način kako je funkcionisala pre 50 godina, kao što ni Skupština ne može da funkcioniše, ni automobili nisu kao što su bili pre 50 godina.
Moramo prilagoditi format svojim potrebama i karakter vremena u kojem živimo. Zato je profesionalna vojska ono što je dobro.
Drugi korak je to pitanje NATO-a, jer smatramo da se u okviru toga dalje može ovo društvo razvijati, a vojska igrati onu ulogu koju igra u svakoj normalnoj zemlji. Dakle, biti nosilac tehničkog razvoja, čitav niz tehnologija prvo se usavršava u okviru vojnih instituta, u vojnim školama, u vojnoj industriji i nas interesuje šta se s tim dešava.
Imamo raspravu o budžetu za 2011. godinu. Mi nemamo informacije na osnovu kojih možemo da postavimo pitanje, šta se dešava sa vojnom industrijom i šta će biti ako više novca odvojimo za vojnu industriju nego za neki drugi sektor, šta ako onaj novac izdvajamo za strane investitore, koji dolaze pa nam prave odbore po opštinama, uložimo u vojnu industriju. O tome ne možemo argumentovano da razgovaramo.
Predlažem vam da kao potpredsednik vladajuće stranke, ne kao ministar odbrane, inicirate formiranje odbora.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine Cvetkoviću, uvaženi ministri i ministarko, prvo ću vam pročitati jednu rečenicu iz izveštaja Evropske komisije, uz čestitke za sve ono što je Vlada do sada uradila omogućivši nam dobijanje upitnika na kojem dalje treba raditi, i to rečenicu koja opisuje ove naše zajedničke sednice – Skupština i dalje redovno održava sednice kojima prisustvuju članovi Vlade.
Međutim, ove sednice su formalne, a ne sadržajne prirode. Mislimo da je to loše, da ne postoji nijedan razlog za nešto tako, da je stanje u kojem se nalazi naše društvo, pri tom ne mislimo samo na ekonomsku krizu već i na sve druge probleme koji nas potresaju, zapravo obavezujuće i za vlast i za opoziciju da su ovo prilike na kojima uz dijalog, polemiku, beskompromisne elemente treba da formulišemo politiku s kojom ćemo menjati ovu zemlju.
Jučerašnji susreti i najave da možemo očekivati potvrdu kandidature u toku naredne godine puno obavezuju nas iz LDP, ali i Vladu. Zbog toga želim da vas pitam gospodine Cvetkoviću – šta će Vlada učiniti kako bi rešila jedan kompromitujući problem, kako bi uklonila prepreke koje nisu posledica naše slabosti, već nesposobnosti, da ne koristim neku drugu reč i teži termin, Vlade ili pojedinaca u Vladi i otklonila sve nepravilnosti koje prate neminovnu i neophodnu reformu pravosuđa?
Biću konkretan, gospodine Cvetkoviću, pitaću vas. Vi ste predsednik Vlade koja je uradila predlog zakona kojim se reformiše naše pravosuđe i verziju tog predloga prosledila Venecijanskoj komisiji, Savetu Evrope i Evropskoj komisiji u Briselu. Nakon toga smo ovde u parlamentu razgovarali o tom zakonu.
Poslanici koji su vas izabrali, poslanici vladajuće koalicije su svedoci, kao i kolege iz opozicije, da smo mi iz LDP reformu pravosuđa podržavali sadržajnije i sa više argumenata nego sama vladajuća koalicija, ali vam moram reći da ne postoji ništa zbog čega bi pristali na ponižavanje Skupštine i na kompromitovanje naše iskrene namere da pomognemo ovoj zemlji u izgradnji i afirmisanju apsolutno ravnopravne grane vlasti, što je svakako sudska.
Kako je moguće, gospodine predsedniče Vlade, da se jedna verzija zakona pošalje u svet, a druga ovde u parlament?

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine Cvetkoviću, ovo je veliki napredak u našem dijalogu u odnosu na sve dosadašnje sednice.
Moram vam reći krajnje iskreno da se mi nismo rodili sa greškom, pa smo tim rođenjem zapravo postali hendikepirani u poslu reformisanja našeg pravosuđa, nego je očigledno postojala namera da se prevari i parlament, što samo po sebi nije bilo posebno teško.
Naši evropski partneri od kojih očekujemo razumevanje i podršku u jednom poslu koji radimo, tokom jučerašnjih razgovora kojem su prisustvovali predstavnici poslaničkih grupa, recimo, ja sam bio ispred vaše stranke i tražio sam da se više nikada ne uslovljava naša evropska budućnost, sposobnošću Srbije da uhapsi Mladića. Očigledno je da ova zemlja čini sve kako bi taj posao uradila.
Zašto da nam neko veruje da činimo sve u tom poslu, kad je očigledno da smo pokušali da ih prevarimo, bez ikakve potrebe u poslu reformisanja pravosuđa? I to su činjenice.
Mi smo pre sedam dana reagovali, tražeći vanrednu sednicu parlamenta na kojoj bi razgovarali o pravosuđu, s jednim jedinim motivom, da ne dopustimo da ova Vladina podvala, jer to nažalost gospodine Cvetkoviću jedini opis ono što je Vlada uradila Skupštini, da ne dozvolimo da ona bude argument u neargumentovanim kritikama reformi pravosuđa.
Jer je u najvećoj meri ono što je skratilo reformu pravosuđa, zapravo, posledica otpora onih snaga koje su izgubile na izborima 2008. ili 2000. godine izvršnu vlast, ali zadržali svoj uticaj i kontrolu nad sudskom vlasti. Zbog toga je taj posao jako važan.
One greške o kojima vi govorite, iskazujući spremnost da ih ispravite, duboko su kompromitujuće. Zbog toga treba iskreno o tome da razgovaramo, da postavimo pitanje – zašto je to tako? Zašto se biraju ljudi u ključne institucije u atmosferi buvlje pijace? Time se Srbija i ljudi osuđuju na buvlji život. Mi to ne želimo. Želimo reformisano i nezavisno pravosuđe.
Predlažemo prvom potpredsedniku Vlade, Đeliću, koji je zadužen za Evropske integracije, da on sam sprovede ne inkvizitorsku istragu, nego ukloni iz tog posla sve one koji su ovo uradili, a potom, da ovde u parlamentu izmenimo zakone kako bi omogućili da se u potpunosti reformiše naše pravosuđe i tako negirali sve one kritike koje prate reformu pravosuđa, a iza kojeg zapravo stoji ambicija da se nikad u Srbiji pravosuđe ne promeni da bi se zadržale stečene pozicije u nekom drugom vremenu, na osnovama koje nisu pravosudne nego duboko političke.

Dobro, gospodine predsedniče Vlade, jasno je da vi ne možete da kažete ono što sam rekao ja, ali je to vaša slabost, a ne moja snaga.
Imamo veliko razumevanje za vašu ministarku pravde, mnogo veću nego čitava Vlada. Ali, ovo nije njena privatna reforma, između ostalog, podržali smo tu reformu da bi smanjili pritiske kojima bi ona bila izložena od onih koji su trebali da reformišu srpsko pravosuđe. To je istina.
Ali, ne dozvoljavamo da se stavlja znak jednakosti između naše beskompromisne želje da se promeni srpsko pravosuđe i o svakome iznese jasan sud, da se stavi znak jednakosti između toga i da uspostave neke nove dominacije u pravosuđu. Moramo da promenimo zakone koji će otkloniti te sistemske prepreke za stvaranje nezavisnog pravosuđa koje je vaša Vlada postavila.
Nemoguće je da se to slučajno desi. Nemoguće je da se pošalje jedan dokument Venecijanskoj komisiji, Briselu i Savetu Evrope, a da se druga verzija zakona pošalje ovde u Skupštinu. Konačno, nemojte da me prisiljavate ovo je prepiska Vlade i Evropske komisije. Mesecima traje. U njoj se upozoravate da je tako nešto nemoguće.
Nije nama potreban Štefan File da bi nas vaspitavao i učio redu, bar ne nama iz LDP, a verujem ni većini u Skupštini, naša potreba je slobodno i nezavisno pravosuđe i mi ćemo ga stvoriti. Odnos prema ovoj anomaliji mora da bude rigorozan, jer će to biti primer za svaku buduću zloupotrebu. Pomoći ćemo vam u tome i vama i ministarki pravde i svima koji tu pomoć budu tražili, nećemo praviti kompromise koje pravite vi.
Protivzakonito ste produžili finansiranje sudija koji su postavljeni u jednom drugom vremenu, prekršili ste sopstveni zakon a od nas očekujete da ljude uveravamo da oni te zakone poštuju. To su samo neke od neprincipijelnosti vaše politike u procesu reformi pravosuđa.
Pozivamo vas da se vratite na onu ideju sa kojim ste taj posao i krenuli, zašto ste i dobili našu podršku. U suprotnom imaćete u nama veću opoziciju i kritičare, nego u bilo kojoj drugoj opozicionoj stranci.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, uprkos tom ambijentu u kojem se nalazimo, pokušaću da budem ozbiljan. Sami ste rekli da je ovo naš šesti susret na temi budžeta, rebalansa budžeta itd. Mislim da je ta praksa, koja se pretvorila u pravilo, skandalozna i želim da kažem da je nemoguće voditi ozbiljan razgovor o ovako važnom pitanju u situaciji u kojoj se čitava vlada sakrila iza vas, a pritom čak i pobegla sa ove rasprave.

Da zamolimo irskog premijera da dođe, mislim da bi on došao u Parlament i porazgovarao sa poslanicima, prvo o ekonomskoj politici koja treba da se vodi u ovoj zemlji, o problemima koji su očigledni i koji postoje, a onda pokušao da pronađe način, a mislim da je to funkcija Vlade, da se angažuju svi potencijali, i politički i privredni i kulturni i socijalni i uopšte društveni, kako bi se nešto pozitivno desilo u ovoj zemlji.

Kada ste prvi put došli, gospođo Dragutinović, sa rebalansom budžeta za 2008. godinu, tada smo se i fundamentalno razišli na temi ekonomske politike koju će voditi ova zemlja. Mi nismo stranka koja poštuje onu filozofiju, koja zapravo tako antagonizuje politički život u zemlji, zbog toga što verujemo da što je gore u društvu, to će biti bolje nama, jer mi nismo na vlasti, ali vi odbijate da uvažite naše sugestije.

Prvo ću vas ispraviti. Niste podigli osiguranje na depozite u oktobru 2008. godine, nego je predstavnik vašeg ministarstva nas kritikovao kada smo tražili da se sa 3.000 podigne na 5.000. Druga poslanička grupa je tražila 10.000. Vlada je rekla da je to populizam, demagogija, i da nema potrebe za takvom intervencijom, a onda je, sedam ili deset dana nakon toga, najavila podizanje na 50.000, pa onda to učinila tek sa nekoliko meseci zakašnjenja, pri usvajanju budžeta za 2009. godinu, a ne rebalansa budžeta.

Zašto sve to govorim? Zbog toga što ste i tada i danas usamljeni predstavnik politike koja je unapred osuđena na neuspeh, politike koja nailazi na prostor u ovom vakuumu u kojem mi živimo zbog toga što još uvek uspeva da balansira sa onim što vi nazivate socijalnom obavezom prema društvu i pritiscima kojima ste izloženi, a mi nazivamo populizmom i demagogijom, najjeftinijom.

Ako je Vlada iskrena u tom svom opredeljenju, zašto nije danas ovde sa nama? Šesti put razgovaramo o parama, načinu na koji ćemo ih, po našem mišljenju, ne trošiti nego stvarati, i to je druga razlika u filozofiji pristupa problemu sa kojim se suočavamo.

Vi niste naš sagovornik na ovom polju. Reći ću vam zašto. Zato što ovih pet i po, ili koliko već 16 ili 15 milijardi o kojima govorimo, to nije tema za bilo kakvu raspravu. Ko je ovde u Parlamentu protiv toga da se vanredno pomogne Kraljevu? Mi nismo bili protiv toga ni da se pomogne penzionerima koji su ugroženi. Ali, ovih 10, gotovo 11 posto pada naše nacionalne valute, u tom procentu se krije cena za pogrešnu politiku koja se vodi. Kao što je u tih 30% od 2008. godine do danas i cena onih 10%, na kojima je napravljena vaša koalicija, linearnog povećanja penzija svim penzionerima u zemlji. Pa je sa 85 od pre dve godine, dinar danas stigao na 107 za evro.

Hajde da prvo dobijemo jednostavne odgovore na vrlo ozbiljne probleme, koji proizlaze ne iz ovog rebalansa, nego iz činjenice da vi nameravate i dalje po starom. To neće biti poraz jedne vlade, nego će nas to urnisanje potencijala koji postoje u ovom društvu dovesti u poziciju da ni sami sebi ne možemo da pomognemo, niti to mogu da urade drugi.

Mi imamo puno uvažavanje za ulogu koju vi igrate u toj vladi. Previše tu ima nedorečenosti da bismo mogli da kažemo da ste vi za njih neodgovorni, ali u ključnim situacijama najveća saglasnost, ako gledamo ekonomsku politiku u Vladi i ekonomsku politiku u LDP-a, postoji u situacijama u kojima se vi pojavljujte kao neko ko donosi odluke. Međutim, vi ne možete da budete adekvatan sagovornik na temi rebalansa budžeta jer, po nama, ovaj rebalans budžeta ima smisla samo ukoliko najavljuje potpuno drugačiju političku orijentaciju u 2011. godini.

A šta ćemo sa ''pet i''? Kada će predsednik Vlade doći ovde u Parlament pa nas upoznati sa svojom Strategijom ekonomskog razvoja Srbije do 2020. godine? Šta ćemo sa investicijama? Šta ćemo sa reindustrijalizacijom? Šta ćemo sa decentralizacijom? To su elementi politike koje mi treba da definišemo da bismo onda mogli da dođemo, recimo, do situacije u kojoj ćemo trošiti ono što stvaramo.

Hajde da analiziramo ekonomsku politiku koju vi treba da sprovodite. Mi mislimo da je ona konfuzna. Mislimo da je ta politika već izgubila svoju ključnu bitku, a to je ne zadovoljenje naših dnevnih potreba, nego stvaranje preduslova za fundamentalne promene u našem društvu, od kojih u ekonomskom smislu ona prva treba da bude promena za koju niste imali snage ni prethodnih deset godina, a to je potpuno drugačiji odnos države prema društvu i prema građanima.

Ovaj rebalans budžeta se ne može nazvati cenom koju će društvo platiti za nespremnost države da se reformiše, cenom koju će platiti društvo zbog toga što bi država da balansira umesto da vodi. Ovaj rebalans budžeta samo govori, zbog atmosfere u kojoj o njemu razgovaramo, da je i dalje ekonomska politika deo jednog propagandnog koncepta u kojem je sve dopušteno i u kome su svi oslobođeni bilo kakve vrste odgovornosti.

Gospođo Dragutinović, po zakonu ove zemlje ste bili dužni da u Parlament pošaljete budžet do 1. novembra. Postalo je pravilo da se zakon ne poštuje. A kažite mi da li tu galantnost mogu sebi da dozvole i privrednici u Srbiji, koji svakog desetog moraju da plate svojoj državi PDV. Da li oni mogu da proknjiže mesec dana pa da ne plate? Da li oni mogu da ostanu dužni državi, s obzirom da je potpuno razumljivo i prihvatljivo da država duguje njima? Ne mogu. Vi ste vezali ovom društvu i ruke i noge sa ambicijom da zadržite postojeće odnose, uvereni da je to jedini način da se ostane na vlasti.

Pažljivo sam pratio ono što ste govorili i moram vam reći da jako teško možemo u problemima Srbije da prepoznamo odgovornost nekog spoljnog faktora. Jako teško možemo danas da se složimo s vašom konstatacijom kako je Srbija danas u ekonomskim problemima zbog svetske krize. To vama možda izgleda čudno, ali priroda problema sa kojima se mi danas suočavamo u Srbiji je samo postala uočljivija i ogoljena onog trenutka kada je ta kriza nama oduzela izgovore kojima smo se do tada služili. O tome treba da razgovaramo.

Nije ova kriza učinila Srbiju manje konkurentnom, nego naša nespremnost da radimo ono što treba da radimo. Nije međunarodna finansijska kriza upropastila našu berzu. Ona nikada to nije ni bila. Je li tako? Samo ste na našoj berzi mogli da imate fiktivno vredne akcije, da prodate deset akcija pa podignete za 20% vrednost čitave kompanije. Da, samo kod nas. Zbog toga živimo u provaliji.

Hoćete da kažete da je ono što se dešavalo na Beogradskoj berzi pravilo Njujorka ili Londona? Pa, isto tako kao što je ova atmosfera atmosfera Njujorka, Londona, Vašingtona, Brisela – vi sami i mi poslanici ovde sa vama, bez premijera, bez ministra ekonomije, bez ministara koji treba da sprovedu ekonomsku politiku, da predlože mere…

Za poljoprivredu 650 miliona dinara. Lepo. Mogu da se složim da biste vi dali i više da imate, je l' tako? Ali šta ćemo sa načinom na koji vi sprovodite stimulisanje proizvodnje mleka? Nije tačno da mleka nema zato što juče prihvatljivi tajkuni a danas dežurni krivci ne daju kravama da to mleko daju ili muče srpske seljake. Mleka nema zato što nam je uništen stočni fond.

A subvencije i politika subvencionisanja, da li se menja? Ne, ne menja se, nego će se sprovoditi na isti način kao i poslednjih nekoliko godina. A kakav je to način, da li on poštuje tržište i tržišnu logiku ili je žrtva partijske države? Žrtva je partijske države.

Sve dok, gospođo Dragutinović, ne popravite model subvencionisanja poljoprivrede i poljoprivrednih proizvođača nećete rešiti ni problem koji ste dužni da rešite. Zato što još uvek u Srbiji farmer sa 100 krava vredi jedan glas, kao i farmer sa jednom kravom. Pa ste vi odlučili da pomažete sto individualnih proizvođača sa po jednom kravom, a da ove druge prepustite na milost i ne milost konkurenciji, što oni nisu mogli da izdrže. Jer je još uvek u Srbiji nemoguće izaći na izbore sa stadom, ali će i to verovatno biti posledica politike koja društvo tretira kao da je stado.

Hajde da vidimo, vi ste nam ovde poslali materijale u kojima se govori o indirektnim obavezama, to je unutrašnji dug, i garancijama koje smo mi, kao parlament, za tako nešto dali. Jedna banka – Putevi Srbije – 68 miliona evra, druga banka – Putevi Srbije – 55 miliona evra, Srbijagas – 50 miliona evra, Srbijagas – 120 miliona evra itd. Možemo da nabrajamo stotine miliona evra koje smo uzeli na kredit da bismo finansirali – šta? Razvoj ovog društva ili očuvanje postojećih odnosa?

Predložili smo vam četiri paketa ekonomskih mera u prethodne dve godine i po pravilu ste na njih reagovali sa zakašnjenjem. Mi smo tražili 2008. godine dogovor sa MMF-om i pre početka krize jer smo shvatili da se jedino na takav način može reformisati naše društvo. Na MMF smo pristali na kraju, a sada gledamo kako ćemo ga se ratosiljati što pre, jer se stvorio utisak da je MMF kriv za zamrznute plate u Srbiji, za zamrznute penzije i za tešku ekonomsku situaciju.

Vi ste kao ministar finansija dužni da se sa tim predrasudama suočite i da ih otklanjate, a ne da nam podnesete jedan referat u kome ćete reći kako ste dužni da balansirate sa jednom i sa drugom stranom. Tako nigde nećemo stići. Međugeneracijski dogovor nam je potreban, i solidarnost, a ne ideja da se dođe u Parlament, pa zbog toga što nema parlamentarne većine bez partije penzionera, uradi nešto što je nedopustivo u trenucima krize.

Napustili ste koncept reforme Penzionog fonda, prolongirali ga za 2013. godinu. Zbog čega? Za neku drugu vladu? Kakva će tada biti situacija? Da li je to odgovorno? Znači, mi smo odlučili da 2013. godine uradimo ono što je Nemačka već uradila ove godine, što je uradila Francuska, što je uradila Grčka. E, to je politikantstvo, u oblasti koja tako nešto ne može da toleriše. U nekim drugim sektorima možda, ali ovde nema mesta za politikantstvo.

Ako govorite o uspesima u našem izvozu, tačno je, izvoz je nešto veći. Ali i taj izvoz nije rezultat politike, napora i angažovanja naše vlade, nego je direktna posledica, ako recimo govorimo o agraru, zatvorenog ruskog tržišta, rodne godine u Srbiji, prihvatljive cene. I posao koji je urađen, urađen je uprkos državi, a ne uz podršku države.

Subvencionisani krediti – kada ćemo dobiti koncept iz koga onda možemo da izvlačimo zaključke, a ne interpretacije? Tačno je da je naš deficit, ako se o njemu govori, manji nego deficiti u nekim drugim državama, ali mi još nismo stigli, gospođo Dragutinović, do onih rizičnih oblasti u kojima su se nalazile druge države kada su morale da reaguju i zbog čega su dizale svoje deficite.

Šta ćemo sa tolikim taksama u bankama? Da li će ove godine banke rezervisati novac, kao što su činile prethodne dve godine? Ili će početi da se ponašaju u skladu sa pravilima finansijskog tržišta koja su ovde zanemarena, a poštovana su u ostatku sveta.

Kako je moguće da Srbija bude jedina zemlja u kojoj nikada nijedna kompanija nije bankrotirala, nijedna hipoteka nije aktivirana? U vremenu krize, recimo na tržištu stanova, ta kriza nije vidljiva. Hajde o tome da razmišljamo, da ne pravimo razliku pred društvom koje nije upućeno u te detalje i da se ne skrivamo iza javnog duga, nego da kažemo da smo ozbiljno ugroženi ekonomskom politikom koja se vodi u ovom društvu i koja je dug ovog društva digla na 80% vrednosti svega onog što stvorimo u jednoj godini.

U bari u kojoj smo živeli prethodne dve godine ništa se nije fundamentalno promenilo i zato ne možemo da podržimo ovaj vaš rebalans. Ne zato što imamo nešto protiv Kraljeva, nego bismo hteli da dobijemo odgovore na ta jednostavna pitanja. Na kom mestu se formuliše ekonomska politika ove zemlje i sa kime? Da li se formuliše u privrednim komorama sa privrednicima? Da li se formuliše u Parlamentu? Na sednicama Vlade? Gde se donose te strategije?

Kako možemo da razgovaramo o rebalansu budžeta, a da na konferenciji za novinare od premijera čujemo da je on formulisao "strategiju 5 i" do 2020. godine? To su besmislice, koještarije, a kriza je ozbiljna, i vi ne dopuštate nikome da vam pomogne u rešavanju te krize, makar tako što će kandidovati ideje o kojima treba da se izjasnite.

Ne možemo da vodimo novu ekonomsku politiku bez sveobuhvatnih promena u našoj politici. A ta politika nije onakva kako se predstavlja. Dve godine imamo na vlasti evropsku koaliciju, ali je ta koalicija takva da je uništila gotovo sve partnere DS-a, a afirmisala ideju da je u Srbiji moguće učiniti sve, napustiti 20 godina politike koja je stvorila haos u zemlji i pritom biti oslobođen bilo kakve odgovornosti.

Zato danas ne možete da mrdnete, u strahu za političke pozicije na kojima se nalazite. Ministar finansija to ne sme da toleriše. Kada postavimo pitanje što ste napustili reformu Penzionog fonda, onda se dobija odgovor – ne možemo da dozvolimo da i sindikati imaju identičan zahtev kao i opozicija, koja traži našu smenu i ostavke.

Znači, zbog godinu dana taljiganja doći ćemo u poziciju da 2013. godine kažemo ovom društvu da više nema – ne Penzionog fonda, nego ni privrede u kojoj taj penzioni fond parazitira zbog toga što je prethodno uništen.

Pitanje perspektive za mlade ljude može da se postavi kao pitanje samo jednom u mandatu Vlade, onda kada Vlada izlazi pred građane sa svojim planovima. Ovde nema perspektive za mlade. Nema novca za obrazovanje. Nema novca za univerzitet. Studenti nam štrajkuju na ulicama, traže da budu na budžetskom finansiranju.

Što studenti ne mogu da dobiju ono što dobijaju svi drugi u Srbiji? Ako može Jat da dobije desetine miliona, kao propala kompanija, onda moramo da ponudimo logično obrazloženje tim mladim ljudima zašto oni ne mogu da se pozovu na to pravo koje svima drugima pripada. Da li treba studentska partija da uđe u Parlament pa da počne da ucenjuje? To vam je onda feudalna zajednica.

Nema podrške rebalansu budžeta. Žao mi je što u ovoj atmosferi razgovaramo. Uvek smo raspoloženi za debatu, ali oko suštine koja nalaže mnogo ozbiljniji pristup od ovog koji je karakterističan za današnju vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da se pridružujem vašim čestitkama za Kurban Bajram. Čestitam svima i dan tolerancije. Mislim da nam je i ona važna i neophodna u životu. Nadam se da ćemo kao institucija afirmisati toleranciju, a ne haos.  Tolerancija po našem shvatanju podrazumeva poštovanje i uvažavanje drugačijih vrednosti.
Pitanje koje bih želeo da postavim i vama predsednice i predsedniku Vlade, zapravo ne može biti ništa drugo nego pozivanje na odgovornost parlamenta i Vlade.
U izveštaju Evropske komisije, koji je za nas veoma važan, analizirana je, između ostalog, i reforma pravosuđa. Najlošije ocene su ocene za najvažniji posao koji smo uradili.
Nas interesuju odgovori na dva pitanja. Ko će snositi odgovornost za haos koji je proizvela reforma pravosuđa i kako će se ova država postaviti kako bi ti problemi bili rešeni? Pošto nam se čini da su dežurni krivci zapravo oni koji su žrtve neukosti i političke neodgovornosti vladajuće koalicije, a tu mislim na članove Visokog saveta sudstva iz reda sudija i tužilaca, mislim da moramo govoriti o nama.
Za LDP je bila veoma važna reforma u pravosuđu i zato smo je podržali, bez kompromisa, braneći one vrednosti na kojima mora da počiva demokratska i moderna Srbija. Nemamo nikakvo razumevanje za kalkulisanje vladajuće koalicije koja je zbog svojih unutrašnjih nesposobnosti i nemoći, umesto da reformiše pravosuđe, kompromitovala one koji su unutar pravosuđa bili spremni da učestvuju u tom procesu, kompromitovala našu podršku i stvorila preduslove za još veći haos od onoga u kojem smo se nalazili pre nego što je reforma pravosuđa započeta.
Zato se predsednice prvo vama obraćam, a potom i predsedniku Vlade, veoma me brine popustljivost Vlade pred pritiscima kojima je izložena i popustljivost parlamenta pred argumentima koji su neprihvatljivi.
Pred sobom imam rešenje Ustavnog suda ove zemlje. To rešenje je iz septembra ili oktobra 2009. godine. Prva tačka tog rešenja iza kog su stali predsednica Ustavnog suda Bosa Nenadić, sudije Olivera Vučić, Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Stanka Milanović, Dragiša Slijepčević, Dragan Stojanović i Predrag Ćetković. Tim rešenjem: ''Ne prihvataju se inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 99. stav 1, člana 100. i člana 101. stav 1. Zakona o sudijama. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1.''
Molim vas da mi ovo što citiram ne uračunate u ovih pet minuta.
Naime, kako kažu sudije Ustavnog suda, pre godinu dana, iz odredaba člana 148. stav 1. Ustava, sledi da Ustav iz 2006. godine ne jemči stalnost sudijske funkcije stečene po ranije važećem Ustavu od 1990. godine. Po shvatanju Ustavnog suda ustavotvorac u navedenoj odredbi nije imao u vidu samo prestanak sudijske funkcije sudiji koji se prvi put bira na sudijsku funkciju, nego i prestanak sudijske funkcije svim sudijama koji ne budu izabrani od strane Visokog saveta sudstva, a to znači i svim sudijama koji su izabrane prema propisima donetim na osnovu Ustava iz 1990. godine, a koje saglasno Ustavu ne budu izabrane od strane Visokog saveta sudstva na stalnu funkciju.
Gospođo predsednice, interesuje nas kada će parlament reagovati na haos koji je proizašao zbog nespremnosti naših institucija da poštuju sopstvene odluke, o čemu je juče započeta rasprava pred Ustavnim sudom Srbije, koja će trajati naredne dve-tri godine, po rečima predsednice Ustavnog suda, a koju je pre godinu dana taj isti Ustavni sud konstatovao, da je Zakon koji je ovaj parlament usvojio vrlo jasan i da se ne radi o reizboru sudija, koji bi podrazumevao, između ostalog, i obrazloženje koje danas neizabrane sudije traže, nego o izboru sudija.
U kakvoj zemlji živimo, predsednice Đukić, ako je ta institucija u toj meri ponižena da danas mora da radi i da raspravlja naredne tri godine o postupcima koje je prethodno proglasila besmislenim svojim rešenjem kojim je u potpunosti podržala odluku parlamenta, to je jedna tema.
Molim vas da zakažete sednicu kolegijuma, onog na kojem, od šefova poslaničkih grupa, uglavnom ja prisustvujem, kako bi makar post festum vratili red u reformu pravosuđa, koja je presudno važna za budućnost ove zemlje.
Drugo pitanje je pitanje postupka izbora članova novog Visokog saveta sudstva, najvažnije institucije u oblasti srpskog pravosuđa. Znate da je taj postupak u toku?
Po informacijama kojima raspolažemo kao poslanička grupa, u ovom trenutku vladajuća koalicija traži kompromis (Predsednik: Vreme. Č.J: Molim vas da mi oduzmete vreme za ovaj citat) pod pritiscima koji su neosnovani, nezakoniti i neustavni, otvara mogućnost sudijama koje nisu izabrane da učestvuju u izbornom postupku.
Citiraću dva člana dva zakona, Zakona o Visokom savetu sudstva...