Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7007">Čedomir Jovanović</a>

Čedomir Jovanović

Liberalno demokratska partija

Govori

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pa od teze da je retroaktivnost, koju mi negiramo, u ovom članu protivustavna, došli smo do zaključka da je postojećim Ustavom ostavljena mogućnost retroaktivnog dejstva u situaciji u kojoj je ugrožen opšti interes. Mi sada kao poslanici treba prvo da procenimo da li je opšti interes ovog društva efikasan, moderan i politički potpuno neopterećen univerzitet ili je opšti interes ovog društva status kvo na univerzitetu.
Mislim da je ovo upravo sasvim nesporno. Teza da će primenom ovog člana biti revanšizma na univerzitetu je neosnovana zbog toga što je jasno da će se preispitati one titule i zvanja, koja su primenom Zakona iz 1998. godine stečena, samo u situacijama u kojima tako nešto odluče sami fakulteti, njihova izborna veća.
Izborna veća, zaključili smo, čine veoma jasno svi nastavnici i saradnici. Dakle, ne mi kao političari, ne ovaj parlament, ali je naša uloga veoma važna u tome što moramo ostaviti takvu mogućnost. Veoma ozbiljna primedba je izneta tokom jučerašnje rasprave, kada su pomenuti neki konkretni primeri, uz zaključak da je reč o pojedincima.
Suština primera je zapravo u tome da se ukaže na postojeći trend. Podsećam vas da sam se samo osvrnuo na situaciju koja je bila prisutna na jednom fakultetu na kojem je dekan odlučio da ukine katedru i time iritirao i nastavnike i studente, i to na takav način da je bilo nemoguće organizovati nastavu tokom šest meseci.
Pomenuo sam primer gro fakulteta čiji su studenti i nastavnici organizovali nastavu ispred zgrade fakulteta. Često u svojim nastupima govorimo bez imena i zamera nam se da na takav način optužujemo i krivicu upućujemo na svačije adrese. Ovog puta nisam želeo da isključivo anatemišem te dve osobe, ali je jasno da je primenom ovog zakona samo na Beogradskom univerzitetu bez zvanja profesora i asistenata ostalo 200 ljudi.
Istovremeno je jasno da su dekani suspendovali prava i katedri i nastavno-naučnih veća, preuzimajući na sebe isključivu slobodu procenjivanja validnosti istaknutih kandidatura u procesu imenovanja profesora i naučnih saradnika.
Komisije koje su postojale zapravo su samo bile pseudoforma tog apsolutizma, jer je dekan bio osoba koja je presudno uticala na sastav te komisije. Mislim da smo dužni da fakultetima omogućimo da sami reše te probleme i da nemamo razloge da sumnjamo u kompetentnost nastavno-naučnih veća, niti unapred da sebe samooptužujemo tvrdnjom da je ovo akt političkog revanšizma jer zapravo tako nešto ne stoji. Uz to vam je omogućena retroaktivna situacija gde je ugrožen opšti interes, jer koji je to značajniji interes od interesa efikasnog i normalnog univerziteta? Stoga ne možemo prihvatiti ovaj amandman, iako je jasno da bi preispitivanjem primene svega onoga što je do sada urađeno na univerzitetu, zapravo teško bilo izbeći one političke konotacije koje su prisutne u ovoj raspravi.
Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veoma precizno se ovim članom konstatuje da do konstituisanja studentskog parlamenta na univerzitetu, odnosno na fakultetima, izbor studenta - prodekana, odnosno studenta - prorektora vrše veća. Tamo se već nalaze predstavnici studenata.
Dakle, nije tačno da neće biti predstavnika studenata koji bi mogli da kažu svoje stavove i ukažu na eventualnu nekorektnost u procesu izbora studenta koji će privremeno obavljati dužnost prodekana, odnosno studenta - prorektora. Problem se javlja u situaciji u kojoj zbog prirode konstituisanja studentskog parlamenta, može doći do različitih termina u kojima će se izabrati student - prorektor, od termina kada će se izabrati recimo rektor, odnosno dekan fakulteta, a neće biti moguće konstituisati organe na univerzitetu dok se u formalnom smislu ne ispune svi potrebni zakonski preduslovi, dakle dok nemamo personalno rešenje makar i privremeno za takvu funkciju.
Zato ovo treba podržati, bez one vrste skepse kojom se unapred neko okrivljuje za protekcionizam ili za onu vrstu prakse koja je bila prisutna do sada. Dakle, studenti su već u tim većima i oni mogu da kažu šta misle.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da unesem malo više činjenica u ovaj amandman, s obzirom da se već nekoliko puta ponavlja ta vrsta inicijative kojom se sumnja u sposobnost kandidata za rektora i u eventualno loše posledice i činjenice da  zapravo kandidat za rektora predlaže  i kandidate za prorektore.
Vratimo se u poziciju u kojoj se nalaze ljudi koji treba da izaberu rektora - na osnovu čega, na osnovu kojih kriterijuma će se oni odlučiti za osobu koja će voditi jedan univerzitet? Da li možda na osnovu njegovog plana rada, na osnovu onoga što on želi da uradi na univerzitetu; koji su najkonkretniji dokazi, argumenti kojima se takve njegove ideje mogu materijalizovati u jednom vremenskom periodu od onog standardnog mandata. Dakle, kada rektor nastupa pred ljudima koji će ga izabrati, on predlaže kandidate za prorektore, osobu koja će se baviti finansijama univerziteta, odnosno osobu koja će se baviti nastavom na univerzitetu. Ti ljudi su zapravo ljudi koji promovišu ideju koja se etablira na univerzitet u periodu koji je predviđen ovim zakonom, dakle, u periodu redovnog mandata.
Ako mi unapred sumnjamo u sposobnost kandidata za rektora, pitam vas u čemu je logika, s obzirom da se time suspenduje jedna vrsta prava koja je sama po sebi superiorna u odnosu na sve no što je do sada rečeno. U prethodnom zakonu se univerzitet tretira kao preduzeće, pa se u članu 109. kaže - rektor ima ovlašćenje direktora preduzeća, a malopre smo čuli da fakultet ili univerzitet nisu proizvodna hala gde se može postaviti direktor, pa onda potom taj direktor konsultovati u politici koju će voditi.
Slažem se sa tom konstatacijom, ali to je potpuno drugačije od dosadašnje prakse. Dakle, kandidat za rektora treba da predloži svoj plan, a taj plan se između ostalog prepoznaje i u kandidatima za prorektore, bilo da je reč o osobi koja će se baviti finansijama univerziteta ili nastavnim planom.
Tek pošto ti ljudi zajednički kao tim nastupe, mogu dobiti podršku. Sve drugo je zapravo degradiranje univerziteta, jer ukoliko ne verujemo u sposobnost ljudi koji će izabrati rektora i onih koji se kandiduju za rektora, hajde onda da postavimo pitanje da li nam i trebaju univerziteti? Mislim da nam trebaju i da mi zbog toga nemamo realnih razloga za takvu vrstu osporavanja uloge rektora i ljudi koji će ga birati.
Gospođo Čomić,  poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo dužni da kao poslanička većina obrazložimo uskraćivanje podrške ovom amandmanu. Pomenuta je autonomija univerziteta i konstatacija da bi ovakvim zakonskim predlogom ta autonomija univerziteta bila ugrožena u onom njenom delu u kome se zapravo najkonkretnije radi, u procesu izbora dekana. Po Predlogu zakona dekana bira savet fakulteta, ali, na isključiviji predlog nastavno - naučnog veća. Dakle, ne na predlog bilo koje druge institucije ili pojedinca izvan tog fakulteta, već na isključivi predlog nastavno-naučnog veća, koji čine nastavnici i saradnici fakulteta.
Dakle, tom zaštitnom komponentom onemogućeno je ugrožavanje tog procesa, imenovanje odnosno kandidovanje dekana. Što se tiče izbora dekana, kada bi usvojili ovaj amandman mi bi inaugurisali "autonomiju" u jednom delu, u onom delu u kome se ona tiče suverenosti nastavno-naučnog veća. Šta se dešava sa studentima, da li autonomija univerziteta podrazumeva autonomiju profesora i oduzima to pravo i slobodu studentima? Savet fakulteta čini 14 predstavnika fakulteta, četiri predstavnika studenata i četiri predstavnika osnivača odnosno Vlade, koji ne moraju biti činovnici Vlade, već ljude koje će Vlada imenovati. To je znači odnos 14:8. Ni na kakav način, tajno je glasanje, ne može se ugroziti autonomija univerziteta ukoliko se izbor dekana digne na nivo saveta fakulteta i time omogući aktivna uloga studentima i ne kontrolna, već takođe aktivna uloga onim licima koja će se pojaviti u savetu fakulteta kao predstavnici fakulteta.
Mislim da moramo povesti računa i o amandmanima i o zakonima u načelu, koje smo već usvojili. Ovim bi tako nešto bilo dovedeno u pitanje. Konačno, što se tiče reformi, slažem se da se možemo sporiti o svemu tome, ali više od reformi je nula. Možete biti za reforme ili protiv reformi, ali ono što je više od reformi je nešto što zapravo u ovom trenutku ne postoji i nema veze sa ovim.
Dakle, molim vas da pažljivo pročitate ovaj član zakona i da vidite amandmane koje smo do sada usvojili, da razmislite o zakonu koji smo usvojili u načelu i da shvatite da bismo ovim doveli upitanju ulogu studenata u procesu izbora dekana, da bismo doveli u pitanju ulogu osnivača i da ničim ne bismo afirmisali autonomiju univerziteta, jer jasno kandidata za dekana predlaže isključivo stručno telo fakulteta, dakle nastavno-naučno veće. Istovremeno, predstavnici fakulteta imaju potpunu većinu u savetu fakulteta i uz činjenicu da se izbor dekana vrši procesom tajnog glasanja ispoštovani su svi oni kriterijumi koji su preduslov autonomije.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pomenuću vam samo dva imena, neću ići dalje, a ukoliko želite mogu to da učinim i u replikama - ime dekana Filološkog fakulteta Marojevića i ime dekana Elektrotehničkog fakulteta Teodosića. Potom ću vam citirati član 91. Zakona o univerzitetu iz 1998. godine: "Dekan vrši izbor u zvanje i na radno mesto nastavnika odnosno saradnika". Zatim ću vam pomenuti član 86. Zakona o univerzitetu o kome danas razgovaramo i citirati sledeći stav - izbor kandidata u zvanje nastavnika i saradnika obavlja izborno veće fakulteta koje čine svi nastavnici fakulteta, a u slučaju da je reč o izboru asistentskog zvanja i saradnici fakulteta. Zatim ću citirati sporni član 141: "Odluke u postupcima o izboru ostaju na snazi ako u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, izborno veće fakulteta donese istovetne odluke, najmanje običnom većinom glasova...".
Pitam Skupštinu Republike Srbije da li ona misli da su pojedinci u društvu u kome danas želimo da vršimo promene isti oni pojedinci koji su uništavali ovu zemlju u oblasti univerziteta 1998. godine (žagor u sali) i da li ova skupština misli da jedan Marojević, jedan Teodosić, partijski činovinici na univerzitetima, mogu deliti diplome mimo volje izbornog veća i mimo volje nastavnika.
Što se tiče retroaktivnosti ovog člana, ta retroaktivnost zapravo funkcionalno ne postoji. Nikakve se odluke ne donose retroaktivno. Izborno veće, po proceduri utvrđenoj po ovom zakonu, samo će preispitati odluke o imenovanju nastavnika odnosno saradnika fakulteta koje su donosili pojedinci. Ako mislite da Skupština Republike Srbije na univerzitetu treba da odlučuje o imenovanju u zvanje nastavnika odnosno asistenata, onda zapravo ponavljate grešku koju je ova skupština učinila 1998. godine kada je rekla da jedan čovek na sebe preuzima ulogu koju je imalo nastavno - naučno veće.
Primer Medicinskog fakulteta - 500 imenovanja u zvanje nastavnika odnosno asistenta, 256 je u skladu sa zakonom, a sve ostalo je mimo zakona i zakonski definisane procedure. Danas imamo Medicinski fakultet koji ne može više primiti nijednog asistenta, nijednog nastavnika zbog toga što je protivzakonito uzurpirano mesto koje je bilo namenjeno njima. Da li takvo stanje treba da podržimo ili treba da ovlastimo nastavnike i asistente da još jedanput provere da li je poštovana logika partije ili logika univerziteta. Imajući u vidu sve ono što se dešavalo 1998, 1999. i 2000. godine, unapred otvoreno kažemo da mnogo više verujemo u tezu da je univerzitet bio partijska ćelija, preduzeće onih koji su bili na vlasti, od onoga što je zapravo trebalo da bude.
Dakle, kada govorimo o retroaktivnosti, nje zapravo nema. Oni ljudi koji su polagali ispite kod takvih profesora, odlazili na predavanja kod takvih asistenata, ne snose odgovornost za tako nešto. Odgovornost je na Skupštini koja je tada donela zakon i na dekanima koji su taj zakon primenili, kršeći pravila zdravog razuma. Dakle, diplome neće biti poništavane, zvanja neće biti oduzimana, ukoliko su stečena u procesu koji mi naknadno ocenimo legitimnim. Kada kažem mi, mislim na nastavno-naučno veće, izborna veća, a ne na Skupštinu. Mi nemamo pravo da podržimo takvo stanje. Moramo uneti promene na univerzitet, promene koje će biti sprovedene u duhu zakona, zakona koji će poštovati zdrav razum, a nikako zakona koji će podržati stanje, jer je stanje loše. Oni koji su ovaj zakon doneli, vrlo dobro to znaju, jer su se u međuvremenu sami odrekli ljudi koje su tamo postavili.
Setite se stanja na Filološkom fakultetu, setite se meseci koji su protekli u protestima a ne u predavanjima. Na kraju je Vlada Republike Srbije, odnosno Upravni odbor Beogradskog univerziteta doneo odluku o promeni dekana Filološkog fakulteta, jer drugačije nije bilo moguće. Tada su popustili i danas samo treba da stavimo tačku na jedan sramni period naše univerzitetske istorije koji će se sasvim sigurno crnim slovima ispisivati u istorijskim knjigama koje će analizirati stanje na našim univerzitetima.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veoma zanimljive primedbe, ne samo zbog teme koju tretiraju, već i zbog činjenice da su u potpunoj suprotnosti sa zakonom koji menjamo, pokušavajući da na takav način sprečimo dalji razvoj degradirajućih procesa na našem univerzitetu.
Podsetiću vas ne na sve ono što smo učinili suprotstavljajući se donošenju i usvajanju Zakona o univerzitetu 1998. godine, podsetiću vas na jedan njegov član, na član 14, u kome se kaže da u slučaju osnivanja univerziteta, odnosno fakulteta čiji je osnivač Republika, Vlada o tome donosi odluku. To tada nije smetalo nikome, bar nikome ko je predstavljao deo parlamentarne većine. Naravno da je bila potrebna saglasnost na elaborat i tu saglasnost je davala, pretpostavićete, opet Vlada, kroz resorno Ministarstvo prosvete.
U čemu su razlike predloga koje mi podržavamo i u čemu su osnove suprotstavljanja amandmanu kojim se zapravo zadržava stanje iz 1998. godine? Upravo u funkciji Republičkog saveta za unapređenje univerzitetskog obrazovanja. Nije tačno da njega čini izvršna vlast, nije tačno da u njemu izvršna vlast ima većinu svojih predstavnika, jer je veoma jasno utvrđena procedura izbora i rektora i prorektora. Zna se broj rektora i prorektora u Srbiji i jasno se može videti da je broj predstavnika Vlade, odnosno ljudi koje Vlada imenuje u republički savet, daleko manji od broja predstavnika univerziteta.
Ovde se zapravo radi o zameni teza kojom se pokušava odbrana neodbranjivog. Znate, nekada su ljudi koji ne mogu da upišu fakultet odlazili na druge poslove, a svesni nekih svojih mana i nedostataka, tražeći opravdanje u drugoj vrsti angažmana. Međutim, mi smo jedno vreme živeli u zemlji u kojoj su ljudi menjali zakon da bi mogli biti profesori. Danas, kada govorimo o novom zakonu, njima je jasno da se gube privilegije koje su proizilazile iz uzurpiranog prava, između ostalog i kroz Zakon o univerzitetu iz 1998. godine. Tako nešto nema našu podršku i pozivam vas da pročitate zakon iz 1998. godine, koji ste kao poslanička većina tada usvojili, i da vidite u čemu su zapravo suštinske razlike između onoga što radimo mi i onoga što radite vi i u čemu je srž vaše neprincipijelnosti, koja nije zastrašujuća, ali je zabrinjavajuća.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da neko može da sledi kurs svojih ličnih želja, pa ako hoće da bude vojvoda, može da bude vojvoda; ako hoće da bude beloruski akademik, može da bude beloruski akademik; ako hoće da bude profesor pravnog fakulteta, može da bude profesor pravnog fakulteta, ali samo dok se ne utvrdi da on za tako nešto nije stručan. Upravo je u tome funkcija Republičkog saveta za unapređenje univerzitetskog obrazovanja, da proceni da li neko ko ima ličnu želju ima pravo tu ličnu želju da realizuje na takav način da ugrozi društvene interese.
Mi smo živeli u zemlji u kojoj su ljudi, sledeći neke svoje lične porive, ratovali sa svetom, menjali naš život i na kraju nas doveli do situacije da raspravljamo o nečemu što je potpuni nonsens. Dakle, opet Zakon iz 1998. godine, opet član 14. tog zakona, opet zakon po kojem su, recimo, neki ljudi koji sede danas ovde među nama sedeli u Upravnom odboru Beogradskog univerziteta, Upravnom odboru Ekonomskog fakulteta, Upravnom odboru Pravnog fakulteta, bili profesori u Prištini, profesori u Beogradu, sve istovremeno. Evo, danas mi razgovaramo sa njima i pri tom oni od nas traže da zaboravimo zakon na osnovu koga su svi oni zapravo uzurpirali slobode koje su sami sebi dali.
Dakle, dame i gospodo, u članu 14. Zakona iz 1998. godine vi ste upravo primenili, istina delimično pogrešno, ovaj princip. Za univerzitete koji se osnivaju mimo Vlade, odnosno Republike, takođe je potreban elaborat i verifikacija, ali ne nekog nezavisnog tela, što je slučaj sa ovim našim predlogom zakona, već Ministarstva prosvete, odnosno vas kao članova Vlade; pa ste sami odlučivali o univerzitetima koje ćete praviti, o diplomama i titulama koje ćete sebi davati. Danas kažete - pa šta? Idite pa se lečite kod onih lekara kojima ste dali diplome profesora, asistenata, kojima ste dali pacijente u ruke i tako nas doveli danas u poziciju u kojoj se nalazimo.
Dakle, ako ste, recimo, spremni da sledite svoje motive, organizujte predavanja studentima koji su spremni da na ta predavanja dođu, ali vam mi nećemo verifikovati to pravo, jer na tako nešto nemamo nikakvo pravo, s obzirom da smo obavezni da sledimo zdrav razum. Kao akademici Beloruske akademije, Ukrajinske akademije, dopisni članovi ko zna čega, nastavite tim putem, ali našu podršku za to nećete dobiti.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, bojim se da mi ne možemo kritičarima ovog zakona objasniti svoje namere, jer oni tako nešto ne žele da čuju.
U suprotnom bi pogledali šta su oni radili kada su donosili zakone i videli bi da zapravo kritikuju član zakona koji je nepromenjen decenijama unazad, jer je suština univerziteta u komunikaciji i tu suštinu čak ni vi niste ugrozili Zakonom iz 1998. godine, jer ste članom 16. tog zakona veoma jasno definisali, utvrdili i precizirali upravo iste teme koje su precizirane i ovim članom ovde.
Univerzitet, odnosno fakultet može organizovati studije iz svog delokruga, u saradnji sa stranim univerzitetom, fakultetom ili međunarodnom organizacijom; fakultet ili univerzitet iz oblasti svoga delokruga; to ne podrazumeva Severnoatlantski savez, naravno da to ne podrazumeva neke druge oružane ili bilo kakve druge saveze. To se, zapravo, odnosi na onu vrstu saradnje bez koje univerzitet gubi svoj smisao. Znanje ne priznaje limite i barijere koje nameću granice i mi tako nešto moramo poštovati i podržavati, a nikako osporavati.
Dakle, ideja sprečavanja saradnje univerziteta sa međunarodnim organizacijama, u kojima se zapravo sreću univerziteti drugih država, ljudi koji drugačije misle, ali teže istim ciljevima, to je nonsens i nešto što je potpuno za nas neprihvatljivo.
Tačno je da iz ove zemlje ljudi odlaze, neki odlaze, neki se vraćaju, ali iz ove zemlje se više ne beži, niti se iz nje ljudi proteruju.
Izvinjavam se kolegama poslanicima, tačno je da sam pogrešio, reč je o članu 19. i mislim da je jasno da smo do sada utvrdili apsolutnu kontrolu koja je prisutna u oblasti Zakona o univerzitetu od strane izvršne vlasti.
S obzirom da se ovde upućuje na neku vrstu distinkcije, koja podrazumeva samovolju na univerzitetu, mi to ne smatramo samovoljom, mi to smatramo autonomijom univerziteta. A, što se tiče nastavnih planova, ti nastavni planovi su donošeni uz saglasnost Ministarstva prosvete i uz saglasnost nastavno - naučnih veća fakulteta i univerziteta.
Dakle, neće biti prisutna ona vrsta kontrole koja je bila prisutna do sada, ali će država, s obzirom da je osnivač, i te kako voditi računa o načinu na koji se obrazuju naše generacije.
Prihvatam ovu sugestiju i ispravljam se, reč je o članu 19. Nisam želeo pogrešno da informišem poslanike i našu javnost.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pa praktično je nemoguće mehanički utvrditi broj studenata i odnose među njima jer šta ćete raditi ukoliko se, recimo, u školsku 2002/2003. godinu na prijemnim ispitima Beogradskog univerziteta prijave studenti koji su svi došli sa maksimalnim brojem bodova iz srednje škole i studenti koji će položiti prijemni ispit sa maksimalnim brojem bodova. Da li to znači da nećemo primiti jednu trećinu da bismo obezbedili prostor za jednu trećinu samofinansirajućih?
U obrazovanju mora da postoji selekcija i ta selekcija je i do sada postojala, u onim oblastima koje su izmakle političkoj kontroli. Mi ne možemo voditi politiku na univerzitetu kroz one stavove koji su bili, nažalost, veoma loše primenjivani u prethodnih nekoliko godina, kada su vrata univerziteta bila otvorena svakome pod parolom da je studiranje besplatno, slobodno i bez ikakvog odgovora na pitanje šta se tim studiranjem dobija, kakav je nivo studiranja na fakultetu i da li se može pronaći posao za one koji imaju diplome?
Mi danas govorimo o zemlji koja ima 25.000 visokoobrazovanih mladih ljudi bez ikakvog zaposlenja. Nama je potrebna veoma precizno utvrđena upisna politika na Beogradskom univerzitetu i na drugim univerzitetima i potreban nam je kriterijum, dakle zdrava selekcija. Samofinansirajući studenti mogu studirati u onim situacijama u kojima se objektivan broj studenata koji se upisuju u određenu godinu studija, odnosno na prvu godinu studija, ne popuni studentima koji su položili prijemne ispite da bi mogli da steknu zvanje redovnog studenta. U svim drugim situacijama to, nažalost, nije prihvatljivo, možda na nekim privatnim univerzitetima, ali to je već to druga tema.
Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao poslanici jednog parlamenta nemamo pravo da osporavamo ideju parlamentarizma ukoliko ne kažemo koji je to surogat ili da sugerišemo neki drugi oblik uređenja na univerzitetu. Želeo bih da vidim one poslanike koji će reći - ne treba nam studentski parlament, potrebna nam je diktatura na univerzitetu.
Ideja studentskog parlamenta je sazrela u studentskom protestu 1996. godine. Godine 1997. inaugurisan je studentski parlament, na neposrednim tajnim izborima u kome su učestvovale desetine hiljada studenata. Taj studentski parlament bio je hram slobode na univerzitetu. Bez obzira na političke predrasude koje su bile prisutne i među studentima, studentski parlament je zapravo očuvao onaj univerzitet koji je danas nama potreban ovde u Srbiji, bar kroz formu ideje - civilizovan, pristojan, tolerantan, sposoban da razume, ali i spreman da brani osnovne principe građanskih i demokratskih sloboda.
Zato vam postavljam vrlo konkretna pitanja, koja bi sasvim sigurno ostala na nivou neprihvatljivog odgovora ukoliko bi se podržao ovaj amandman. Ko bira studenta prorektora? Ko bira studenta prodekana? Da li ćemo zadržati pravila iz prethodnog zakona? Da li će rektor svojim dekretom postaviti studenta prorektora? Da li će dekan svojim dekretom postaviti studenta prodekana?
To je nešto što je neprihvatljivo. Nije bilo studentskog protesta u poslednjoj deceniji HH veka, a da nije tražen odlazak i rektora i studenta prorektora. Veoma su retki primeri studenata koji su na mestu studenta prodekana podržali svoje kolege, a suprotstavili se samovolji, partijskoj samovolji koja je sprovođena na univerzitetima. Studentski parlament mora imati svoju veoma jasnu funkciju. Ta funkcija je već precizirana predlogom zakona o studentskom organizovanju koji će biti pred poslanicima republičkog parlamenta. Usvajanjem ovog amandmana mi bismo unapred takvu ideju onemogućili.
Dakle, ne treba vezivati ruke studentima. Treba negovati parlamentarizam u svakom njegovom segmentu, pa tako i na nivou univerziteta. Pri tom, to treba raditi pažljivo, kroz poštovanje zakona o studentskom organizovanju koji će biti predmet našeg razgovora. Studentski parlament je hram slobode i demokratije, hram građanskih prava, i bio je prethodnih nekoliko godina na univerzitetu i time i u našem društvu. Zato zaslužuje naše poštovanje.
Ovo je jedno retroaktivno, toliko crno, ali retroaktivno priznanje upravo svega onoga što je učinjeno u poslednjih nekoliko godina na nivou univerziteta od strane studenata. U ovome se prepoznaje izvestan vid podrške koja je zakasnila, a koju sasvim sigurno dugujemo onima koji su u prethodnim godinama, studirajući i braneći svoja prava kroz studentski parlament, zaslužili tako nešto.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo u prethodnih godinu dana imali puno važnih zakona pred nama, da smo razgovarali o veoma ozbiljnim temama, tragajući za rešenjima. Ali ne verujem da se mogu pronaći argumenti kojima bi se ova današnja rasprava mogla ostaviti u nekom drugom planu, niti se mogu pronaći argumenti kojima bi se zakonu o univerzitetu i zakonima koji će uslediti posle njega, tu mislim na osnovno i srednje obrazovanje, mogao oduzeti titular najvažnije tačke dnevnog reda o kojoj smo mi kao poslanici razgovarali i odlučivali.
Mislim da bi bilo dobro da u toj raspravi bude što manje fraza, da bude mnogo više činjenica, konkretnih predloga, pažljivih analiza, spremnosti da se prihvate greške za ono što je učinjeno i spremnosti da se preuzme odgovornost za ono što danas, usvajanjem ovog zakona, verujem da će do toga doći, činimo.
Čuli smo jednu opasku da je univerzitet u periodu od 1998. do 2000. godine tretiran kao preduzeće. To je ispravna ocena, s tim što bih dodao da je to preduzeće zapravo bilo partijska ćelija i da je, ukoliko analiziramo period posrtanja našeg univerziteta, taj period mnogo duži nego što se to do sada predstavljalo i da se ne može zanemariti način na koji je ova vlast suočena sa posledicama decenijskog ruiniranja Beogradskog i svih drugih univerziteta.
Podsetiću vas da je period propadanja našeg univerziteta zapravo započet sa promenom društva u našoj zemlji. Godine 1945. nove vlasti su ušle sa bajonetima na univerzitet i na beogradske fakultete. Ni danas ne znamo sudbinu profesora koji su do 1945. godine radili na Beogradskom i svim drugim univerzitetima.
Ni danas ne znamo sudbinu saradnika, a iz recimo memoara gospodina Mihiza možemo se upoznati sa sudbinom studenata koji su u to vreme pohađali naše univerzitete. Ima praktično razlike između sudbine studenata univerziteta u periodu koji je usledio odmah posle rata i sudbine studenata univerziteta u Srbiji u poslednjoj deceniji, ali u svojoj suštini ta razlika je minimalna. U jednom i drugom slučaju studenti, profesori i asistenti univerziteta bili su žrtva političkog obračuna; obračuna sa najzdravijom snagom našeg društva; obračuna, s obzirom na takvu konstituciju, koji je bio više nego brutalan.
Mislim da zato moramo ovde pažljivo pronaći odgovore na pitanja kakav nam je danas univerzitet, zašto je on takav, da ne bismo ponovili iste greške, potom videti postoji li konsenzus u Parlamentu i u društvu o viziji budućeg univerziteta i onda proceniti da li je ovaj zakon jedna prelazna regulativa do onoga što mi želimo zajednički da stvorimo.
Kada govorimo o univerzitetima u Srbiji, mi zapravo govorimo o nečemu što je mnogo dublje od pitanja profesora ili pojedine generacije koja studira, mi govorimo o nečemu što je oblikovanje naše budućnosti. Zato je veoma važno da u ovom trenutku pokušamo da utvrdimo kakve su činjenice kojima se opisuje stanje na našim univerzitetima. Univerzitet je praktično od 5. oktobra 2000. godine univerzitet koji funkcioniše uz karikiranje i minimalno poštovanje zakona, koje smo veoma kritikovali i koji ostavljaju duboke posledice za sobom. Duboke posledice pre svega zbog toga što je jedina intencija tog zakona bila politički obračun, a ne unapređenje univerziteta. Oni koji pokušaju drugačije da opravdaju ono što je učinjeno 1998. godine suočiće se sa neoborivim činjenicama.
Univerzitet je za sobom, nakon perioda vlasti prethodnog režima, ostavio dugove od 130 miliona maraka. Univerzitet je za sobom ostavio listu od 200 profesora i asistenata koji su samo u periodu od dve godine izbačeni sa univerziteta. Univerzitet je konačno za sobom ostavio čitav niz nestručnih osoba koje su po političkoj protekciji stekle svoje zvanje i titule.
Najkonkretniji je primer Medicinskog fakulteta. Od 28. maja 1998. godine do 5. oktobra 2000. godine na Medicinskom fakultetu titulu profesora i asistenta steklo je 513 osoba, a uz poštovanje zakona svega 250. Sada vas pitam - ko su ljudi koji su odlučivali o tim zvanjima i ko su ljudi koji se danas mogu suočiti sa problemima Medicinskog fakulteta, koji više nema prostora za izbor novog profesora i novog asistenta, ukoliko jednom Milovanu Bojiću ne oduzme tu titulu, s obzirom da ju je nezakonito stekao, i on i mnogi drugi.
Ne bi bilo dobro personalizovati tu vrstu odgovornosti za haos koji vlada na našem univerzitetu, ali je zato veoma važno da kažemo ono što jeste naša suštinska namera. Univerzitet vraćamo ovom društvu, razvlašćujemo političke strukture našeg društva, spremni da preuzmemo onu vrstu odgovornosti koju država mora da preuzima. Mi ćemo biti odgovorni za neki novi dug koji nastane na univerzitetu, ali mi više nikada nećemo biti vlast koja će biti odgovorna za nepoštovanje zakona ili političku protekciju, kojom se služi student ili asistent, političku protekciju kojom se univerzitet gura u ambis, kao što je to bio slučaj u poslednjoj deceniji.
Dakle, neke kritike su izrečene već u početnim nastupima poslanika, a tiču se distinkcije u odnosu na zakon iz 1998. godine, odnosno 1992. godine. Ovo je prelazni zakon. U oblasti obrazovanja ne možemo se ponašati onako kako se ponašamo, recimo, u oblasti privrede. Fabrika sme da propadne, a univerzitet ne sme. Fabrika sme da se privatizuje, ali univerzitet ne može da se privatizuje ako se u tom procesu ne poštuju ona pravila i standardi koji su uobičajeni za svet. Jer, kada pravite cipele možete praviti te cipele sa idejom da se one prodaju samo u Srbiji, ali kada učite studente i dajete im diplome u ruke, te diplome su bezvredne ukoliko razmišljate o ideji da se one mogu koristiti samo u ataru Beogradskog univerziteta ili nekadašnje Kumrovačke škole. Ta praksa praksa koja se prekida primenom ovog zakona, koji verujem da će dobiti podršku poslanika.
Mislim da je veoma važno reći da se država, Vlada, mi kao parlament, odričemo upravljačke funkcije na fakultetu. Afirmiše se republički savet za unapređenje univerzitetskog obrazovanja. Vraćaju se ingerencije katedrama, nastavno-naučnim većima i minimalizuje se uloga predstavnika vlasti u organima koji upravljaju univerzitetima u Srbiji. Najprostije, citiraću neke članove zakona, odnosno parafraziraću: broj predstavnika Vlade, dakle ne članova Vlade, ravan je broju predstavnika studenata, a u velikoj manjini u odnosu na broj predstavnika zaposlenih na univerzitetima.
Republički savet za unapređenje univerzitetskog obrazovanja, predstavnici univerziteta, odnosno rektori i prorektori, četiri univerziteta puta tri predstavnika je 12, a sa druge strane predstavnici Vlade u manjini, dakle u obavezi da servisiraju univerzitet, a nikako da nameću svoja rešenja. To je najkonkretniji doprinos koji ne može biti minimalizovan nekom vrstom kritike ili karikiranja onoga što je suštinski napor koji smo preduzeli u ovoj oblasti.
Teza da je ovaj zakon mogao biti donet ranije može biti opravdana ukoliko razmišljamo o posledicama primene prethodnog zakona i zbog toga smo mi u prvim periodima dolaska na vlast zapravo minimalizovali svaku vrstu štete koja je pratila primenu postojećeg Zakona o univerzitetu. Mogli smo da biramo između stava da se stanje na univerzitetu reguliše bez zakona ili stava koji je bio preovlađujući, koji je dobio podršku univerziteta, da se uz dogovor novih vlasti i predstavnika univerziteta stanje menja kroz evoluciju. Zbog toga je proteklo godinu dana od izbora Republičke vlade, od dolaska novih ljudi u Ministarstvo prosvete, do ove rasprave.
Možete pročitati u propratnim materijalima da je u ovoj raspravi konsultovan univerzitet, stručna javnost; dakle, možete videti sve ono što nije bila dominantna karakteristika u zakonima koji su obeležili prethodnu deceniju u ovoj oblasti o kojoj danas razgovaramo. Mislim da je zato potrebno usredsrediti se na one bitne tačke koje će zapravo predstavljati suštinsku razliku u odnosu na sve ono što je do sada bilo prisutno. To je minimalna uloga države, to je afirmisanje uloge studenata i to je vraćanje poverenja profesorima, kroz ideju da oni sprovode ne samo upravljanje na svom univerzitetu, već da sami odlučuju o svemu što je bitno za funkcionisanje univerziteta, u okvirima i na nivoima koji su presudno njihovi.
Uloga države će se pre svega procenjivati na osnovu onoga što je država spremna da učini za taj univerzitet, a to nije samo zakon o univerzitetu, to je stvaranje klime u kojoj će univerzitet biti poštovan, stvaranje klime u kojoj će univerzitet biti prioritet. Kroz tretiranje činjenice da smo kao država prema univerzitetu ostali dužni 130 miliona maraka ili oko 65 miliona eura, nisam želeo da ostavim u drugom planu sve one ljude koji su primenom zakona iz 1998. godine ostali bez posla.
Tada se samo univerzitetu desilo nešto što je predstavljalo presedan i nešto što nema primera u modernoj praksi uređivanja ove oblasti bilo gde u svetu. Profesori koji su se bavili tim poslom po 20 godina morali su sklapati novi ugovor sa svojim poslodavcem, Republičkom vladom, novi ugovor sa predstavnicima partija, koje su pokušavale 10 godina da unište taj univerzitet.
Kada pogledate sastav Upravnog odbora Beogradskog univerziteta, onda ćete se suočiti sa neoborivim dokazima za tvrdnju da je univerzitet tada bio partijska ćelija i bio bi partijska ćelija da nije bilo onih koji su pružili otpor takvoj vrsti odnosa prema univerzitetu. Oni su najzaslužniji što mi danas razgovaramo o ovome, jer da se o univerzitetu starao Goran Matić, Ivan Marković, da je o univerzitetu brinuo Vojislav Šešelj, da je o univerzitetu brinuo isključivo Branislav Ivković, Mirko Marjanović, to su članovi upravnog odbora univerziteta, danas bi taj univerzitet delio sudbinu Srbije, sa kojom smo se mi suočili 5. oktobra 2000. godine. Moramo biti zahvalni tim ljudima sa univerziteta, koji su imali snage da se suprotstave tome i snage da iznesu onaj teret, koji nije bio samo njihov.
Zašto je univerzitet bio bastion političke slobode - isključivo zbog toga što tamo sede normalni, razumni ljudi, ljudi koji razmišljaju o svojoj sutrašnjici. Ne zbog toga što je neka partija manipulisala univerzitetom, mada je tačno da je univerzitet postao kolevka demokratske Srbije u kojoj mi danas živimo.
Mislim da je istovremeno veoma važno da se osvrnemo na one segmente ovog zakona koji zapravo sankcionišu sve štetne posledice zakona koji je do sada primenjivan. Tu ne mislim samo na retroaktivnost i preispitivanje titula koje su dodeljene u prethodnom periodu. Ta retroaktivnost je obavezujuća i ona ne prestaje 5. oktobra. Ona će biti obavezujuća do dana usvajanja ovog zakona.
Verujem da će do toga doći u narednoj nedelji i ona će obuhvatiti sve. Oni koji su profesionalci, nemaju razloga da strahuju, ali oni koji su na osnovu partijske knjižice dobili indeks ili zvanje na univerzitetu, imaju puno razloga za brigu, jer smo mi spremni gvozdenom metlom tako nešto da počistimo. Nikada se više neće desiti na Beogradskom univerzitetu praksa, koja se dešavala u prethodnom periodu.
Republički savet za unapređenje univerzitetskog obrazovanja ima veliki zadatak. On, praktično, mora da trasira put razvoja univerziteta, a ne mi kao parlament. Mi moramo studentima obezbediti posao pošto završe fakultet, moramo biti iskreni i reći da ova država može da ima onoliko studenata koliko može da obezbedi kvalitetnog obrazovanja. Ne možemo od univerziteta praviti socijalne ustanove, jer se u ovom trenutku samo na Beogradskom univerzitetu nalazi oko 80.000 ljudi. Ne postoji primer takvog univerziteta u svetu. Nađite jedan. To su poražavajuća saznanja.
Drugi nivo koji je veoma važan jeste afirmacija katedre, nastavno-naučnog veća, afrimacija saveta univerziteta, kao i isticanje nove uloge rektora univerziteta, odnosno dekana fakulteta. To više nije partijski činovnik, to nije osoba koja odgovara isključivo Vladi. To je osoba koja odgovara svojim kolegama i svojim studentima. To je osoba koja zavisi od odluka svojih kolega i svojih studenata, mnogo više nego od odluka nekog ministra ili nekog predsednika Vlade.
To je prednost koju ovaj zakon daje i to je nešto što ne sme ostati po strani. Mislim da istovremeno nema straha od one vrste funkcije studentskog parlamenta, koja bi mogla proizvesti neke nove političke tenzije na univerzitetu. S obzirom da je u pripremi zakon o studentskom organizovanju, veoma jasno će biti precizirana uloga studentskog parlamenta, ali imam veliko iskustvo u tom smislu i mislim da je potrebno studentima omogućiti, bez obzira na političke pozicije, jer mislim da svako svesno biće ima određene političke stavove, da zajednički odlučuju o pitanjima koja su bitna za fakultet.
Takva vrsta civilizacijskog pomaka doprineće razvoju ovog društva, jer stabilna Srbija ne može biti stabilna bez znanja, a znanje je hromo ukoliko potiče sa univerziteta koji je partijska ćelija ili sa univerziteta koji više nije partijska ćelija, ali nije više briga nikoga drugoga.
Zato pozdravljam ovaj predlog. Mislim da su dobri amandmani koji su predloženi i da ćemo veliki broj tih amandmana podržati. Ne možemo da podržimo rušenje člana 141, jer bi time zapravo potvrdili nepravdu, a mi na tako nešto nemamo pravo.
Ne bi bilo dobro da se ovo pretvori u raspravu o pojedinačnim odgovornostima, jer mislim da se oni koji se na takav način postave moraju suočiti sa poražavajućim činjenicama i nisam siguran da su na tako nešto spremni.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslednja replika, ne da bih branio sebe, nego da bih vas pitao da li ste kao profesor Građevinskog fakulteta, kao član Upravnog odbora Beogradskog univerziteta, okrenuli telefon nekog svog kolega koji je ostao bez posla? Da li ste uveli nekog studenta kome su zatvorena vrata fakulteta? Da li ste bilo kada osudili teror stotine hiljada hapšenja i da li ste na kraju postali član Upravnog odbora Beogradskog univerziteta zato što ste pisali na španskom, ili zato što ste slušali Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković?
Na kom jeziku je pisao Bojić, na kom jeziku je pisala Leposava Milićević, na kom jeziku je pisao jedan Bidža? Vi ste pravili od univerziteta partijsku ćeliju i zbog toga ste stvorili na univerzitetu političku svest koja je promenila ovu Srbiju, mnogo više nego sve ono što je vama do tada predstavljalo pretnju.
I zbog toga ćete se u budućnosti sretati sa ljudima koji su svesno sa tog fakulteta, sa tog univerziteta, zakoračili u politiku, da bi sprečili da se bilo kada u budućnosti takvi poput vas vrate i urade ono na univerzitetu što ste vi radili godinama.
Podsetiću vas da ste napravili univerzitetsku levicu, da takav primer ne postoji ni u jednoj drugoj situaciji i da ste time sebe demantovali, ne samo kao profesora, nego kao političara koji je izabrao teren na kome je unapred bio osuđen na poraz.
(Aplauz.)
Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da su građani Srbije naša briga i da mi o njima moramo razmišljati kao o pacijentima koji zaslužuju najbolju zdravstvenu zaštitu. Ovo nije tema o kojoj bi trebalo otvarati neka druga pitanja. Ali, s obzirom da su ona otvorena, ova rasprava se neće završiti a da mi, kao poslanička grupa DOS-a, ne kažemo da su građani Srbije prethodnih 10 godina bili nečiji zamorčići, a ne pacijenti. I da je Srbija, zajedno sa njima, u tih 10 godina, uništavana, a da ste vi, kao poslanička grupa SPS-a, kao ljudi na vlasti, kao poslanička grupa SRS, kao ljudi na vlasti, tada bili nemi.
Prećutali ste jednog Milovana Bojića, prećutali su jednu Leposavu Milićević, prećutali su jednog Tomislava Jankovića, prećutali ste malverzacije na Institutu za onkologiju, malverzacije sa citostaticima namenjenim lečenju dece, prećutali sve ono što je uništilo ovo društvo, ne samo u segmentu zdravstva, već i u svemu što je to zdravstvo pratilo.
Mi možemo razgovarati o trenutnom stanju i predlažem da u tim razgovorima partijske knjižice ostavimo po strani, jer kada odete kod lekara ne idete sa partijskom knjižicom. Ako se nekada išlo, danas se više ne ide. Ide se sa zdravstvenom knjižicom, koja vredi tačno onoliko koliko vredi danas ovo društvo.
Mi time nismo zadovoljni i to stanje želimo da promenimo. Preuzimamo na sebe onu vrstu odgovornosti koja prati nefunkcionisanje Ministarstva zdravlja zbog toga što ono trenutno nema ministra; jasno je zbog čega nema ministra, to je bila naša greška i mi zbog toga treba da snosimo i platimo punu cenu za takvu vrstu politike koju smo vodili.
Ali, mi ne možemo da ostanemo nemi pred svim onim pokazateljima koji nam jasno, u ovom trenutku, govore da Srbija nema sredstava da plaća 300 lekova i da time optereti Fond zdravstvenog osiguranja, kada je jasno da nijedna država u tranziciji ne plaća više od 100 lekova. Standard Svetske zdravstvene organizacije je 100 lekova na listi obaveznih lekova. Mi smo imali 300. Od tih 300, nismo obezbeđivali ni 30, ali su zato ljudi koji su snabdevali srpsko zdravstvo posle 5. oktobra završili u zatvorima zbog toga što su proneverili sredstva i zbog toga što ni u jednom trenutku nisu podredili svoj interes interesima građana, u čije ime su, navodno, i sprovodili politiku koju su sprovodili.
Dakle, kada pričamo o ovim izmenama zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, pričamo o izmenama koje prate Zakon o radu. Puno se ovde pričalo o tom zakonu. Jasne su podele koje su bile prisutne u parlamentu. Ali, mi i dalje stojimo iza tog zakona. Ne može se promeniti Srbija uz poštovanje onih zakona koji su je doveli do stanja u kome se nalazi.
Ako hoćemo da razgovaramo o zdravstvu, možemo razgovarati o njegovoj tehnološkoj nesavršenosti, potpunoj prevaziđenosti, o kadrovskoj prevaziđenosti.
Pogledajte na šta nam liči Medicinski fakultet, pogledajte kakva je ova zemlja u kojoj mi živimo, zemlja u kojoj je Milovan Bojić stigao do Akademije nauka, bez ijednog objavljenog rada, bez ijedne operacije. On je mogao da bude akademik Srpske akademije nauka i umetnosti samo na osnovu malverzacija koje je učinio, malverzacija koje ste mu vi dopustili da radi.
Pogledajte gde se nalaze drugi ljudi. Gvozdena metla, koja je počistila srpsko zdravstvo, nije ga čistila na osnovu partijske pripadnosti i ne bi bilo dobro da sada ovde licitiramo sa imenima ljudi koji su ostali na svojim fukcijama; čistila ga je samo na osnovu nepoštovanja zakona i pljačke. Pljačka je bila najizraženija u Institutu za onkologiju, u Kliničkm centru Srbije, u Kardiovaskularnoj bolnici Dedinje, u Kamenici, u Kragujevcu, u Novom Sadu, u porodilištu Narodni front, a Ratko Krsmanović, vaš koalicioni partner, bio je zaposlen u bolnici Dedinje. Nađite jednog poslanika DOS-a koji danas prima platu u bolnici Dedinje ili na bilo kom drugom mestu. Nađite jedan primer koji možete poistovetiti sa onim što se dešavalo u ovoj zemlji 10 godina.
Nama nemojte spočitavati sve ono što mi moramo da uradimo kao nešto što radimo hladne glave i nemilosrdno. Mi smo svesni problema koje će ove izmene proizvesti u nekim situacijama i zbog toga smo ostavili mogućnost da, ukoliko nije moguće organizovati drugačije rad, organizujemo rad uz poštovanje tog prekovremenog rada. Ali, tamo gde postoji mogućnost, to će biti učinjeno. Zbog toga što ova zemlja tako nešto mora da uradi da bi jednog dana bila sposobna da građanima koji dođu u bolnicu pruži ono što oni zaslužuju.
Mi ćemo podržati ovaj zakon. Pozivam vas još jedanput da razmislite pre svega o onome što ste ostavili kao rezultat svoje decenijske vladavine u ovoj zemlji. Ne kažem da ste to u svakom trenutku želeli da uradite, ali su to posledice vašeg konkretnog rada ili okretanja glave u stranu. I ćutanje je nekad davanje saglasnosti. Ćutali ste pred svima njima.
Od vas ne tražimo da ćutite danas, ali tražimo da govorite jezikom činjenica, da kažete gde je dve milijarde maraka, koje mi danas možemo da pronađemo, koje su ostale kao zaduženje Fonda za zdravstveno osiguranje, zaduženje koje mi pokušavamo da izmirimo. Gde se te pare nalaze, na kom drugom mestu, da bismo plaćali 300 lekova; gde se nalaze novci sa kojima ćemo platiti lekare za prekovremeni rad; gde se nalaze ona sredstva kojima će se renovirati Zdravstveni centra u Leskovcu. Neko je pravio železničku stanicu u Leskovcu, ali nije vodio računa o Zdravstvenom centru.
Pre godinu dana Kragujevac, u kome je u 19. veku funkcionisao rendgen, ostao je bez rendgena. Ali, taj Klinički centar u Kragujevcu je vodila visoki funkcioner SPS-a, a ne DOS-a ili DS. To su rezultati vašeg konkretnog rada.
Reforma zdravstva je potrebna. U reformi zdravstva moraju učestvovati svi, ona mora veoma pažljivo biti sprovedena i konačnu reč o tome moraju imati naravno i zdravstveni radnici. Ovo nije reforma zdravstva. Reforma zdravstva je sprečena, između ostalog i našom političkom greškom, s obzirom da smo zarad nekih navodno viših političkih ciljeva pristali da u periodu od godinu dana žrtvujemo srpsko zdravstvo.
To je nešto što će imati svoju konsekvencu i jasnu realnu političku cenu koju ćemo i mi plaćati, ali i oni koji su nam postavili onakvog ministra zdravlja; ministra zdravlja koji se više bori za svoj stan u koji je ušao, nego za srpsko zdravstvo tokom godinu dana, koliko je radio na toj funkciji.
Fond zdravstvenog osiguranja je iz sredstava koja su mu bila na raspolaganju u 90% vratio zaduženje koje je imao prema zdravstvenim osiguranicima koji su primali nadoknadu preko 60-tog dana bolovanja. Vraćeno je 90%. Srušena je cena leka, poboljšana je snabdevenost, a da li je to dovoljno? Nije, ali su to realne promene u periodu od samo godinu dana. Ova zemalja je uništavana 10 godina, a vi nama posle godinu dana ispostavljate račun za svoje greške i kažete - malo ste uradili; raspisujete konkurs; organizujete humanitarne akcije za Tiršovu; pa naravno da organizujemo.
Molimo ljude koji imaju da nam pomognu jer mi više nemamo, ali vi to niste radili, vi ste tamo gde nema pronalazili za sebe.
Na onkologiji ste pronašli sredstva za sebe, pronašli ste u zavodima "Crvena zastava" sredstva iz Fonda solidarnosti za sebe, na univerzitetu ste pronašli sredstva za sebe, za najbolje studente Medicinskog fakulteta nema danas mesta na asistenskim pozicijama zbog toga što su podeljene u prethodnih 10 godina.
Možemo o konkretnim imenima da govorimo, ali pogledajte rezultate komisije koja je organizovana u Ministarstvu prosvete, koja je vršila kontrolu diploma koje su tamo dodeljene, kontrolu zvanja i titula koje su tamo podeljene. Ti ljudi danas treba nekome da odlučuju o životu i smrti, ljudi koji su na osnovu partijske knjižice dobili diplomu. Mi nećemo pristati na takvu vrstu politike i veoma rado ćemo se upustiti u rasprvu o amandmanima, sa željom da prihvatimo onu vrstu amandmana koja će umanjiti taj bol koji prati primenu ovog zakona.
Ali, ukoliko se ne sprovede ovaj zakon, Srbija će samo nastaviti da propada. I, ako treba da izaberemo između ćutanja koje je bliže vama ili saopštavanja istine i borbe za nešto bolje, mi biramo ovo drugo i zbog toga vam ne dozvoljavamo da sa nama razgovarate na takav način.
Tačno je da nisam stručnjak za porođaje, ali veoma dobro znam da oni ljudi koji se tim poslom bave moraju imati najbolje uslove za rad i to je naša obaveza. Put do najboljih uslova je ovaj put koji smo mi izabrali. Hvala vam.
Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne radi se o standardima MMF-a ili Svetske banke, nego o svetskoj zdravstvenoj organizaciji i to sam vam rekao. To je mnogo šira organizacija od MMF-a i Svetske banke.
Što se tiče Zakona o radu, ne postoji evropski zakon o radu. Postoji italijanski, postoji nemački, postoji slovenački i možemo da govorimo o primerima Slovenije; Ali, nemojte da zaboravite činjenice kojima se opisuje Slovenija, to je država koja sa dva miliona stanovnika ima 15 puta veći društveni proizvod od Srbije. I nemojte da zaboravite činjenice kojima se opisuje Italija; to je država koja ima stopu nezaposlenosti od 3,5%, a mi imamo 46%.
Dakle, na osnovu tih činjenica se možda i najkonkretnije iskazuje rezultat vladanja sa kojim smo se suočili i problemi koje pokušavamo da otklonimo. Stavili smo tačku na Zakon o radu i uprkos svim vašim očekivanjima radnici su protestovali, ali ne u Beogradu nego u Rimu.