Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo u prethodnih godinu dana imali puno važnih zakona pred nama, da smo razgovarali o veoma ozbiljnim temama, tragajući za rešenjima. Ali ne verujem da se mogu pronaći argumenti kojima bi se ova današnja rasprava mogla ostaviti u nekom drugom planu, niti se mogu pronaći argumenti kojima bi se zakonu o univerzitetu i zakonima koji će uslediti posle njega, tu mislim na osnovno i srednje obrazovanje, mogao oduzeti titular najvažnije tačke dnevnog reda o kojoj smo mi kao poslanici razgovarali i odlučivali.
Mislim da bi bilo dobro da u toj raspravi bude što manje fraza, da bude mnogo više činjenica, konkretnih predloga, pažljivih analiza, spremnosti da se prihvate greške za ono što je učinjeno i spremnosti da se preuzme odgovornost za ono što danas, usvajanjem ovog zakona, verujem da će do toga doći, činimo.
Čuli smo jednu opasku da je univerzitet u periodu od 1998. do 2000. godine tretiran kao preduzeće. To je ispravna ocena, s tim što bih dodao da je to preduzeće zapravo bilo partijska ćelija i da je, ukoliko analiziramo period posrtanja našeg univerziteta, taj period mnogo duži nego što se to do sada predstavljalo i da se ne može zanemariti način na koji je ova vlast suočena sa posledicama decenijskog ruiniranja Beogradskog i svih drugih univerziteta.
Podsetiću vas da je period propadanja našeg univerziteta zapravo započet sa promenom društva u našoj zemlji. Godine 1945. nove vlasti su ušle sa bajonetima na univerzitet i na beogradske fakultete. Ni danas ne znamo sudbinu profesora koji su do 1945. godine radili na Beogradskom i svim drugim univerzitetima.
Ni danas ne znamo sudbinu saradnika, a iz recimo memoara gospodina Mihiza možemo se upoznati sa sudbinom studenata koji su u to vreme pohađali naše univerzitete. Ima praktično razlike između sudbine studenata univerziteta u periodu koji je usledio odmah posle rata i sudbine studenata univerziteta u Srbiji u poslednjoj deceniji, ali u svojoj suštini ta razlika je minimalna. U jednom i drugom slučaju studenti, profesori i asistenti univerziteta bili su žrtva političkog obračuna; obračuna sa najzdravijom snagom našeg društva; obračuna, s obzirom na takvu konstituciju, koji je bio više nego brutalan.
Mislim da zato moramo ovde pažljivo pronaći odgovore na pitanja kakav nam je danas univerzitet, zašto je on takav, da ne bismo ponovili iste greške, potom videti postoji li konsenzus u Parlamentu i u društvu o viziji budućeg univerziteta i onda proceniti da li je ovaj zakon jedna prelazna regulativa do onoga što mi želimo zajednički da stvorimo.
Kada govorimo o univerzitetima u Srbiji, mi zapravo govorimo o nečemu što je mnogo dublje od pitanja profesora ili pojedine generacije koja studira, mi govorimo o nečemu što je oblikovanje naše budućnosti. Zato je veoma važno da u ovom trenutku pokušamo da utvrdimo kakve su činjenice kojima se opisuje stanje na našim univerzitetima. Univerzitet je praktično od 5. oktobra 2000. godine univerzitet koji funkcioniše uz karikiranje i minimalno poštovanje zakona, koje smo veoma kritikovali i koji ostavljaju duboke posledice za sobom. Duboke posledice pre svega zbog toga što je jedina intencija tog zakona bila politički obračun, a ne unapređenje univerziteta. Oni koji pokušaju drugačije da opravdaju ono što je učinjeno 1998. godine suočiće se sa neoborivim činjenicama.
Univerzitet je za sobom, nakon perioda vlasti prethodnog režima, ostavio dugove od 130 miliona maraka. Univerzitet je za sobom ostavio listu od 200 profesora i asistenata koji su samo u periodu od dve godine izbačeni sa univerziteta. Univerzitet je konačno za sobom ostavio čitav niz nestručnih osoba koje su po političkoj protekciji stekle svoje zvanje i titule.
Najkonkretniji je primer Medicinskog fakulteta. Od 28. maja 1998. godine do 5. oktobra 2000. godine na Medicinskom fakultetu titulu profesora i asistenta steklo je 513 osoba, a uz poštovanje zakona svega 250. Sada vas pitam - ko su ljudi koji su odlučivali o tim zvanjima i ko su ljudi koji se danas mogu suočiti sa problemima Medicinskog fakulteta, koji više nema prostora za izbor novog profesora i novog asistenta, ukoliko jednom Milovanu Bojiću ne oduzme tu titulu, s obzirom da ju je nezakonito stekao, i on i mnogi drugi.
Ne bi bilo dobro personalizovati tu vrstu odgovornosti za haos koji vlada na našem univerzitetu, ali je zato veoma važno da kažemo ono što jeste naša suštinska namera. Univerzitet vraćamo ovom društvu, razvlašćujemo političke strukture našeg društva, spremni da preuzmemo onu vrstu odgovornosti koju država mora da preuzima. Mi ćemo biti odgovorni za neki novi dug koji nastane na univerzitetu, ali mi više nikada nećemo biti vlast koja će biti odgovorna za nepoštovanje zakona ili političku protekciju, kojom se služi student ili asistent, političku protekciju kojom se univerzitet gura u ambis, kao što je to bio slučaj u poslednjoj deceniji.
Dakle, neke kritike su izrečene već u početnim nastupima poslanika, a tiču se distinkcije u odnosu na zakon iz 1998. godine, odnosno 1992. godine. Ovo je prelazni zakon. U oblasti obrazovanja ne možemo se ponašati onako kako se ponašamo, recimo, u oblasti privrede. Fabrika sme da propadne, a univerzitet ne sme. Fabrika sme da se privatizuje, ali univerzitet ne može da se privatizuje ako se u tom procesu ne poštuju ona pravila i standardi koji su uobičajeni za svet. Jer, kada pravite cipele možete praviti te cipele sa idejom da se one prodaju samo u Srbiji, ali kada učite studente i dajete im diplome u ruke, te diplome su bezvredne ukoliko razmišljate o ideji da se one mogu koristiti samo u ataru Beogradskog univerziteta ili nekadašnje Kumrovačke škole. Ta praksa praksa koja se prekida primenom ovog zakona, koji verujem da će dobiti podršku poslanika.
Mislim da je veoma važno reći da se država, Vlada, mi kao parlament, odričemo upravljačke funkcije na fakultetu. Afirmiše se republički savet za unapređenje univerzitetskog obrazovanja. Vraćaju se ingerencije katedrama, nastavno-naučnim većima i minimalizuje se uloga predstavnika vlasti u organima koji upravljaju univerzitetima u Srbiji. Najprostije, citiraću neke članove zakona, odnosno parafraziraću: broj predstavnika Vlade, dakle ne članova Vlade, ravan je broju predstavnika studenata, a u velikoj manjini u odnosu na broj predstavnika zaposlenih na univerzitetima.
Republički savet za unapređenje univerzitetskog obrazovanja, predstavnici univerziteta, odnosno rektori i prorektori, četiri univerziteta puta tri predstavnika je 12, a sa druge strane predstavnici Vlade u manjini, dakle u obavezi da servisiraju univerzitet, a nikako da nameću svoja rešenja. To je najkonkretniji doprinos koji ne može biti minimalizovan nekom vrstom kritike ili karikiranja onoga što je suštinski napor koji smo preduzeli u ovoj oblasti.
Teza da je ovaj zakon mogao biti donet ranije može biti opravdana ukoliko razmišljamo o posledicama primene prethodnog zakona i zbog toga smo mi u prvim periodima dolaska na vlast zapravo minimalizovali svaku vrstu štete koja je pratila primenu postojećeg Zakona o univerzitetu. Mogli smo da biramo između stava da se stanje na univerzitetu reguliše bez zakona ili stava koji je bio preovlađujući, koji je dobio podršku univerziteta, da se uz dogovor novih vlasti i predstavnika univerziteta stanje menja kroz evoluciju. Zbog toga je proteklo godinu dana od izbora Republičke vlade, od dolaska novih ljudi u Ministarstvo prosvete, do ove rasprave.
Možete pročitati u propratnim materijalima da je u ovoj raspravi konsultovan univerzitet, stručna javnost; dakle, možete videti sve ono što nije bila dominantna karakteristika u zakonima koji su obeležili prethodnu deceniju u ovoj oblasti o kojoj danas razgovaramo. Mislim da je zato potrebno usredsrediti se na one bitne tačke koje će zapravo predstavljati suštinsku razliku u odnosu na sve ono što je do sada bilo prisutno. To je minimalna uloga države, to je afirmisanje uloge studenata i to je vraćanje poverenja profesorima, kroz ideju da oni sprovode ne samo upravljanje na svom univerzitetu, već da sami odlučuju o svemu što je bitno za funkcionisanje univerziteta, u okvirima i na nivoima koji su presudno njihovi.
Uloga države će se pre svega procenjivati na osnovu onoga što je država spremna da učini za taj univerzitet, a to nije samo zakon o univerzitetu, to je stvaranje klime u kojoj će univerzitet biti poštovan, stvaranje klime u kojoj će univerzitet biti prioritet. Kroz tretiranje činjenice da smo kao država prema univerzitetu ostali dužni 130 miliona maraka ili oko 65 miliona eura, nisam želeo da ostavim u drugom planu sve one ljude koji su primenom zakona iz 1998. godine ostali bez posla.
Tada se samo univerzitetu desilo nešto što je predstavljalo presedan i nešto što nema primera u modernoj praksi uređivanja ove oblasti bilo gde u svetu. Profesori koji su se bavili tim poslom po 20 godina morali su sklapati novi ugovor sa svojim poslodavcem, Republičkom vladom, novi ugovor sa predstavnicima partija, koje su pokušavale 10 godina da unište taj univerzitet.
Kada pogledate sastav Upravnog odbora Beogradskog univerziteta, onda ćete se suočiti sa neoborivim dokazima za tvrdnju da je univerzitet tada bio partijska ćelija i bio bi partijska ćelija da nije bilo onih koji su pružili otpor takvoj vrsti odnosa prema univerzitetu. Oni su najzaslužniji što mi danas razgovaramo o ovome, jer da se o univerzitetu starao Goran Matić, Ivan Marković, da je o univerzitetu brinuo Vojislav Šešelj, da je o univerzitetu brinuo isključivo Branislav Ivković, Mirko Marjanović, to su članovi upravnog odbora univerziteta, danas bi taj univerzitet delio sudbinu Srbije, sa kojom smo se mi suočili 5. oktobra 2000. godine. Moramo biti zahvalni tim ljudima sa univerziteta, koji su imali snage da se suprotstave tome i snage da iznesu onaj teret, koji nije bio samo njihov.
Zašto je univerzitet bio bastion političke slobode - isključivo zbog toga što tamo sede normalni, razumni ljudi, ljudi koji razmišljaju o svojoj sutrašnjici. Ne zbog toga što je neka partija manipulisala univerzitetom, mada je tačno da je univerzitet postao kolevka demokratske Srbije u kojoj mi danas živimo.
Mislim da je istovremeno veoma važno da se osvrnemo na one segmente ovog zakona koji zapravo sankcionišu sve štetne posledice zakona koji je do sada primenjivan. Tu ne mislim samo na retroaktivnost i preispitivanje titula koje su dodeljene u prethodnom periodu. Ta retroaktivnost je obavezujuća i ona ne prestaje 5. oktobra. Ona će biti obavezujuća do dana usvajanja ovog zakona.
Verujem da će do toga doći u narednoj nedelji i ona će obuhvatiti sve. Oni koji su profesionalci, nemaju razloga da strahuju, ali oni koji su na osnovu partijske knjižice dobili indeks ili zvanje na univerzitetu, imaju puno razloga za brigu, jer smo mi spremni gvozdenom metlom tako nešto da počistimo. Nikada se više neće desiti na Beogradskom univerzitetu praksa, koja se dešavala u prethodnom periodu.
Republički savet za unapređenje univerzitetskog obrazovanja ima veliki zadatak. On, praktično, mora da trasira put razvoja univerziteta, a ne mi kao parlament. Mi moramo studentima obezbediti posao pošto završe fakultet, moramo biti iskreni i reći da ova država može da ima onoliko studenata koliko može da obezbedi kvalitetnog obrazovanja. Ne možemo od univerziteta praviti socijalne ustanove, jer se u ovom trenutku samo na Beogradskom univerzitetu nalazi oko 80.000 ljudi. Ne postoji primer takvog univerziteta u svetu. Nađite jedan. To su poražavajuća saznanja.
Drugi nivo koji je veoma važan jeste afirmacija katedre, nastavno-naučnog veća, afrimacija saveta univerziteta, kao i isticanje nove uloge rektora univerziteta, odnosno dekana fakulteta. To više nije partijski činovnik, to nije osoba koja odgovara isključivo Vladi. To je osoba koja odgovara svojim kolegama i svojim studentima. To je osoba koja zavisi od odluka svojih kolega i svojih studenata, mnogo više nego od odluka nekog ministra ili nekog predsednika Vlade.
To je prednost koju ovaj zakon daje i to je nešto što ne sme ostati po strani. Mislim da istovremeno nema straha od one vrste funkcije studentskog parlamenta, koja bi mogla proizvesti neke nove političke tenzije na univerzitetu. S obzirom da je u pripremi zakon o studentskom organizovanju, veoma jasno će biti precizirana uloga studentskog parlamenta, ali imam veliko iskustvo u tom smislu i mislim da je potrebno studentima omogućiti, bez obzira na političke pozicije, jer mislim da svako svesno biće ima određene političke stavove, da zajednički odlučuju o pitanjima koja su bitna za fakultet.
Takva vrsta civilizacijskog pomaka doprineće razvoju ovog društva, jer stabilna Srbija ne može biti stabilna bez znanja, a znanje je hromo ukoliko potiče sa univerziteta koji je partijska ćelija ili sa univerziteta koji više nije partijska ćelija, ali nije više briga nikoga drugoga.
Zato pozdravljam ovaj predlog. Mislim da su dobri amandmani koji su predloženi i da ćemo veliki broj tih amandmana podržati. Ne možemo da podržimo rušenje člana 141, jer bi time zapravo potvrdili nepravdu, a mi na tako nešto nemamo pravo.
Ne bi bilo dobro da se ovo pretvori u raspravu o pojedinačnim odgovornostima, jer mislim da se oni koji se na takav način postave moraju suočiti sa poražavajućim činjenicama i nisam siguran da su na tako nešto spremni.