Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je tragično društvo u kome parlament nije mesto susreta činjenica i argumenata i zato nekoliko veoma važnih instistiranja na istini i činjenicama.
Nije tačno da je u Srbiji najskuplja struja u Evropi. U Srbiji je prosečna cena kilovat-sata 2 centa, u Crnoj Gori 3,7, a prosečna evropska cena je između 5 i 6. Dakle, prva radikalna i veoma ozbiljna neistina kojom se u potpunosti predstavlja karakter onoga ko kritikuje ovakvu vrstu našeg skupštinskog posla, inicijative i aktivnosti Republičke vlade.
Mi kao poslanici moramo da razgovaramo o bitnim temama kada je u pitanju ova tačka dnevnog reda, a to je - da li je potreban ovaj kredit "Elektroprivredi Srbije"? Ko su ljudi i ko su organizacije koje su bile angažovane u izradi projekta i dokumentacije koja je prethodila ovoj tački dnevnog reda, i konačno - u kakvom stanju se nalazi "Elektroprivreda Srbije" i ovo društvo, da bismo mi mogli da procenimo da li je ono u stanju da odgovori ovakvoj vrsti obaveze koju mi kao Skupština treba da potvrdimo.
U prethodnih deset godina ova država i ljudi koji su je vodili izgradili su i nama ostavili 35 puta veći dug od ovog o kome mi danas razmišljamo, na osnovu aranžmana i garancija koje su dale poslovne banke koje su zbog toga i propale. Prema Kini i Ruskoj federaciji zadužili smo se milijardu dolara. Dakle, 20 puta više od ovog kredita o kome danas razgovaramo.
Sveukupno, u prethodnih deset godina, Republika Srbija i Savezna Republika Jugoslavija preuzele su, tiho i mimo svake procedure i propisa, 55 puta veća zaduženja od ovoga o kome mi danas razgovaramo, u uslovima u kojima, sasvim sigurno, ti krediti nisu trošeni na način na koji su formalno obrazlagani.
Elektroprivreda Srbije, na osnovu činjenica sa kojima raspolažemo, godišnje na svoje remonte mora da potroši minimum 500 miliona maraka. U prethodnih deset godina "Elektroprivreda Srbije" je potrošila 500 miliona maraka, ali svakom socijalisti i svakom radikalu puna su usta EPS-a, puna su usta brige o državi i puna su usta žrtve. Ni jedan socijalista i ni jedan radikal, koji danas sede u republičkom parlamentu, nisu ti koji su trpeli i nisu oni koji se mogu predstavljati žrtvama.
Zbog toga veoma argumentovano i na osnovu činjenica mi možemo danas ovde da kažemo da je Republička vlada, preko resornog ministarstva i Javnog preduzeća "Elektroprivreda Srbije", veoma ozbiljno pristupila ovom poslu.
Tri direkcije koje nemaju nikakav politički koncept bile su angažovane na realizaciji ovog posla: Direkcija za investicije, Direkcija za proizvodnju uglja i Direkcija za proizvodnju električne energije. Mi danas možemo da razgovaramo o tome da li su one kvalitetno uradile svoj posao. Siguran sam da su ga uradile kvalitetno, s obzirom da nisam čuo ni od koga ko je bio uključen u taj posao - a između ostalog i od onih koji su ovde prethodno govorili a koji imaju direktno veze sa tim poslom, kao recimo bivši direktor Kolubare, koji je narodni poslanik, i koji je rekao da treba podržati ovo jer je sasvim jasno da je to ozbiljna potreba našeg društva - ni jednu činjenicu, osim onih koje su same po sebi proistekle iz potrebe da se politički uništi svaka zdrava inicijativa u ovom društvu kako bi Srbija zauvek ostala ono što je bila prethodnih deset godina: zemlja u kojoj je blato do kolena i zemlja u kojoj nepisani moćnici mogu da rade sa našim sudbinama sve ono što su prethodnih deset godina radili. Ako ste zaboravili koja je cena toga uključite televizijske ekrane, prebacite na neki od državnih kanala i videćete šta se u ovom trenutku dešava u gradu koji se nalazi na 3.000 kilometara odavde. Ako ste zaboravili koja je cena, ta cena je realna i ona je veoma jasna, u svakom trenutku saglediva.
Mislim da je zato ovde pred nama odgovoran posao pre svega zbog toga što Skupština ovim postaje adresa na kojoj se o ozbiljnim poslovima odgovorno razgovara.
Tačno je da je cementara prodata za manju cenu od one koju su istakli naši prethodnici na vlasti, ali je ta cena manja samo za onaj novac koji je išao u njihove džepove; to je ono što oni danas ovde moraju da obrazlože i to je ono na šta mi želimo da ukažemo; jer samo rasprava u Saveznoj skupštini pokazala je da se Vojislav Šešelj ne bori za četiri banke i nezaposlene u bankama, nego za svoje pare koje su tamo ostale; a kako su se te pare tamo stvorile u vremenu u kome su svakom drugom nestajale.
Neka se o tim činjenicama razgovara ako neko već želi takvu raspravu. Optužiti najmanje sporne ljudi u Republičkoj vladi, ne nas političare, nego eksperte koji svoj profesionalni angažman mogu da nađu bilo gde u svetu, da su bez karaktera, da su nestručni, a pri tom biti stručnjak samo za laž i insinuaciju, je nešto što ovaj parlament mora da osudi. Ali, ne pozivanjem na Poslovnik, ne sankcijama, već demonstracijom zdravog razuma.
Mislim da je za nas veoma važno to što smo kao Skupština imali snage da uvrstimo po hitnom postupku ovu tačku dnevnog reda, što možemo da kažemo da je EPS u katastrofalnom stanju, da su njeni dugovi ogromni, da ova država ne može da se pokrene bez stabilnog EPS-a, da ljudi koji rade u EPS-u zaslužuju našu pažnju, jer su u vanrednim okolnostima. Ne mislim samo na prošlu zimu, mislim, recimo, na period bombardovanja kada su zapravo od nemogućeg činili moguće, i zaslužuju takvu vrstu naše pažnje, ali ne zaslužuju onu vrstu političke hajke, sa kojom se suočavaju kroz sve ono o čemu se danas ovde razgovara.
Dakle, EPS treba da dobije sto miliona maraka. To je samo jedna petina godišnjeg ulaganja da bi EPS normalno funkcionisao. Republička vlada je započela preko resornih ministarstava kontakte, tražeći najpovoljniju investiciju, i ovo je najpovoljnija inveticija kapitala koja se može pronaći u ovom trenutku u Evropi i svetu.
Oni koji tvrde suprotno, neka kažu koje su to kamatne stope pod kojima smo se mi zaduživali u Rusiji, Kini, pod kojim kamatnim stopama su se zadužile naše poslovne banke u visini od 3,5 milijarde maraka, zbog čega su propale?
Ovo je istina i ovo je nešto što se ne može oboriti argumentima, ali se može uniziti političkim ruglom.
Zbog toga molim poslanike da ne pristanu na tako nešto. Mislim da razgovaramo o činjenicama i sasvim sam siguran da će, opet po svemu, ovaj kredit proći, da će sredstva biti valjano utrošena, da će svi oni naši unutrašnji privredni potencijali koji imaju snage u ovo biti uključeni, jer niko na suprotan način o tome nije razmišljao.
Mislim da je veoma jasno iz ovih prvih reči i svega onoga što je do sada rečeno da je interes opozicije rušenje Srbije, zbog toga što u svakom trenutku insistiraju na sopstvenim političkim stavovima, koji se nikako ne mogu svrstati, recimo, u EPS, u privatizaciju, u Zakon o radu, jer su to teme koje nemaju nikakve veze sa svakodnevnom politikom.
Struje ima i u socijalističkom društvu, i u komunističkom, i u diktaturi, i u kapitalizmu. U Srbiji je nije bilo zbog toga što su je vodili nesposobni ljudi; danas je mnogo manje za nas važno da li je reč o socijalistima, radikalima ili demokratama, ali na vlast moraju doći sposobni; na vlast su došli sposobni, koji sada pokušavaju da pokrenu Srbiju iz mrtvila u kome je stajala 10 godina i propadala zajedno sa nama.
Zbog toga moramo, na osnovu činjenica, oduzeti pravo onima koji se danas pojavljuju ovde za govornicom. Neka kažu zato koje su kamatne stope bile kada su uzimani krediti u visini od 3,5 milijarde maraka i milijardu dolara; neka kažu koje su kamatne stope bile kada su se oni zaduživali kao pojedinci pred bankama i podizali kredite iz primarne emisije; neka kažu kako su se na njihovim računima pojavile stotine hiljada maraka, u vremenu u kome naši građani nisu imali ni jedan pfenig u svom novčaniku; a uvek ću biti spreman da se argumentima suočim sa njima, braneći poslaničku grupu DOS-a i zdrav razum u našem društvu. Hvala vam. (Aplauz.)