Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7007">Čedomir Jovanović</a>

Čedomir Jovanović

Liberalno demokratska partija

Govori

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, niko ne oduzima predsedniku opštine to pravo. Naprotiv, veoma je jasno precizirano u Predlogu zakona o kojem raspravljamo da na inicijativu predsednika opštine skupština opštine bira njegovog zamenika, koji po našoj želji mora imati mesto i u kontrolno-nadzornom telu, nikakvom izvršnom organu, a predlažemo da to bude opštinsko ili gradsko veće koje bi praktično bilo spona između gradonačelnika i skupštine koja ima odbornike.
U ovom trenuktu nije realno preneti toliku vlast na gradonačelnika, a istovremeno uskratiti mogućnost kontrole i nadzora, jer naprotiv mi sve vreme, transformišući Srbiju, insistiramo na javnosti u radu i na potpunoj kontroli. Bilo bi nelogično tražiti od poslaničke grupe DOS-a da se distancira od ideje kontrole čoveka koji na neposrednim izborima dobija tako važnu funkciju kakva je funkcija predsednika opštine, odnosno gradonačelnika. To je veoma važna uloga za jednog čoveka i smatramo da on tome može odgovoriti efikasno, ali isto mislimo da bi on bio u dobroj meri devalviran ukoliko se ne bi diskreciono utvrdili mehanizmi njegove kontrole. To bi bila osoba koja bi svakodnevno morala da odgovara na neargumentovanu kritiku, bio bi svakodnevno izložen skepsi i praktično ne bi bio čovek koji može u potpunosti da se posveti svom poslu.
Na ovakav način gradonačelnik je osoba koja je zaštićena kolektivno nadzornim telom, koje bira skupština i koja time preuzima ulogu nadzora i kontrole rada gradonačelnika. Na takav način delimično ona vrši i sve one poslove koje sam po sebi gradonačelnik ne mora da obavlja i samim tim deli odgovornost. Odgovornost je nešto što je potrebno i mi na tome insistiramo.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj stav člana 1. ne treba brisati. Njega, naprotiv, treba podržati zbog toga što je to standard moderne Evrope, a Srbiji je mesto upravo tamo. Oni koji su nas gurali u zagrljaj i neprirodne saveze neka danas razmišljaju o posledicama. Mi nismo političari koji će slediti takvu vrstu politike.
Dakle, treba dozvoliti strancu aktivno biračko pravo, između ostalog i zbog toga što je na nivou lokalne samouprave to standard definisan Evropskom poveljom. Sve drugo zapravo bi bilo distanciranje od Evrope, a mislim da to nije politički koncept koji može podržati poslanička grupa DOS-a, niti politički koncept koji bi trebalo da sledi Republički parlament Srbije.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, sprovođenje zakona ne može biti zločin, pogotovo ne u demokratskoj Srbiji. Slažem se da je primer koji ste naveli neprijatan, ali je tog primera trebalo da se setite u vremenu u kojem ste stotine kvadrata delili među sobom. I, nije jedna porodica, jedna samohrana majka sa četvoro dece ostala bez kuće. Stotine hiljade ljudi je ostalo bez svojih domova posle politike koju ste zajedno sa svojim koalicionim partnerima sprovodili u ovoj zemlji deset godina. Možemo nabrojati desetine takvih primera.
Slažem se da je to naša tragedija, ali opština je dužna da poštuje zakon i da ga sprovodi i u takvim situacijima. Mi možemo danas da razgovaramo da li opština može na neki drugi način da reši taj problem, ali onda moramo znati o kakvom je konkretnom slučaju tu reč, koja je to opština, da li možda ta opština ima neki slobodan stan. Moramo pogledati i drugu stranu tog problema - ko su oni ljudi koji 14 godina ne mogu da uđu u svoj prostor. Pitanje zločina je i suviše ozbiljno da bismo ga otvarali ovde i na ovakvim temama.
Dakle, opština je dužna da efikasno servisira potrebe svojih građana, između ostalog i u toj oblasti. U ovom članu, u stavu 6. se kaže da sprovodi postupak iseljenja bespravno useljenih lica; dakle, onih ljudi koji su bez ikakvog prava oduzeli neki stambeni prostor. To je neprihvatljivo i mi tako nešto moramo izmeniti u našem društvu, bez obzira na sve neugodnosti sa kojima ćemo se suočiti. A, zločin je nešto drugo i tema zločina je tema koja je, između ostalog, dobila svoj odgovor i na izborima u decembru i septembru 2000. godine. Jer, da su neki drugi bili tako dobri, ne bi onda predstavljali tako ubedljivu manjinu u Republičkoj skupštini.
(Vojislav Šešelj: Replika.)
Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je potrebno uvažiti sve one pozitivne segmente postojećeg zakona i na takav način ne činiti u onim oblastima u kojima to nije potrebno dramatične promene. Ovaj predlog poslanika iz Koalicije "Vojvodina" sam po sebi zadire u neke druge oblasti koje su, mislim, valjano rešene; između ostalog, recimo i omnibus zakonom, njime su izvesne nadležnosti prenete na nivo pokrajine, koja se, sasvim sigurno, pažljivije može starati o rešavanju problema nastalih u prethodnoj deceniji.
Što se tiče onih koji kritikuju postojeći zakon u onim oblastima koje su pominjane tokom izlaganja mojih prethodnika, savetovao bih im da pročitaju zakon koji su sami izglasali, između ostalog dajući neprikosnovenu podršku upravo onim segmentima zakona o čijem predlogu sada razgovaramo, koji tako žestoko kritikuju.
Dakle, u članu 22. Zakona o lokalnoj samoupravi, koji je usvojila Skupština 1999. godine, doslovce se upravo govori o onim pravima i dužnostima lokalne samouprave koje su neki poslanici ovde kritikovali, pominjući zločine. Zakon ne može u demokratskoj Srbiji biti zločin, ali se slažem da smo imali te tužne primere u svojoj bliskoj prošlosti u kojoj su zakoni i njihova primena bili obeleženi zločinom i nesrećom.
Opština sprovodi postupak iseljenja bespravno useljenih lica u stanove i zajedničke prostorije, to je utvrđeno Zakonom iz 1990. godine i to je između ostalog potvrđeno zakonom o kojem danas raspravljamo.
Ista je situacija i sa javnim informisanjem. Veoma dobro znamo kakva je bila uloga sredstava javnog informisanja na nivou lokalne samouprave i koliko su, na svu sreću, bezuspešnog napora uložili predstavnici današnje opozicije pokušavajući da se obračunaju sa sredstvima javnog informisanja koja su bila izvan njihove kontrole. Moramo sa pijetetom govoriti o lokalnoj samoupravi, jer smo dužni da uvažimo činjenicu da se lokalna samouprava opisuje kao poslednji bastion demokratije u Srbiji, koja je bila nedemokratsko društvo tokom prethodne decenije. Dakle, oblast javnog informisanja mora biti pažljivo tretirana, moramo konsultovati trendove koji su uspostavljeni u našem društvu i svakako ne ugroziti nešto što je pozitivno. To nije za kritiku, to je za pohvalu.
Poštovana gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, verujem da dobrom delu u ovoj sali nije prijatno kada se govori o lokalnoj samoupravi iz dva razloga: prvi je što ste svojim primerom ostavili neizbrisiv ožiljak u srpskom građanskom društvu, pre svega kroz odnos prema onim jedinicama lokalne samouprave koje su bili politički bastioni demokratskog društva, između ostalog, nukleus Srbije u kome danas živimo; sa druge strane, što ste ličnim primerom, vršeći vlast u onim jedinicama lokalne samouprave u kojima su građani vama iskazali poverenje, takođe pokazali na kakav način i u kojoj meri ste sposobni da odgovorite obavezama koje, sasvim sigurno, prate funkciju lokalne samouprave.
Kada pričate o lokalnoj samoupravi, vi onda pričate o izbornoj krađi 1996. godine. Kada pričate o lokalnoj samoupravi, vi onda pričate o Raki, o Bidži, o Miletu Iliću, o svim onim prezimenima u međuvremenu, kojih ni vi sami ne želite da se setite.
Zbog toga se vratite ovom zakonu o lokalnoj samoupravi i istrpite neku kritiku i odgovorite na kritiku argumentima. Te 1996. godine ste pretrpeli politički poraz na nivou lokalne samouprave, koji niste mogli da razumete, između ostalog, zbog toga što ste se udaljili od građana. Mislim da mi, kao poslanika grupa DOS-a, u dobroj meri možemo izvući pouke iz vladanja koje ste vi sprovodili; ne mislim iz privrednog, nego pre svega iz političkog, s obzirom da je privredni ambijent i suviše kompleksan, ozbiljan i sasvim sigurno se ne može realizovati i rešavati na način na koji ste, recimo, to mislili nekada vi, ili na koji će, možda, neko pomisliti od nas.
Ali, ideja lokalne samouprave jeste ideja izgradnje vlasti koja je najbliža građanima; sasvim sigurno nije ideja vraćanja u prošlost, u kojoj i vi i mi imamo puno negativnih primera. Kada kažem mi, pre svega mislim na one građane ovog društva koji su 1996. godine, pa i 2000. godine, pokušali da odbranom na nivou lokalne samouprave sačuvaju onaj deo našeg društva koji je njima predstavljao poslednju odstupnicu u vremenu u kome oni nisu imali mnogo prava.
Zbog toga ovaj zakon ima i političku dimenziju, koju moramo izbegavati, jer u vremenu u kome živimo predsednik opštine, opštinski menadžer, čak i lokalni policajac, ne smeju biti ljudi koji će odlučivati u oblasti javnog informisanja; ne smeju biti ljudi koji će odlučivati u oblasti društvene bezbednosti; ne smeju biti ljudi koji će dovoditi u pitanje funkcionisanje društva, na način na koji su to učinili pojedinci među vama 1996. godine, pa čak 2000. godine.
Poštovana gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, to što neko dobro priča i pri tom je predsednik Vlade sasvim sigurno ne može biti kvalitet manje u odnosu na rezultate konkretnog rada, ali ipak mislim da je u politici važno voditi računa o onome što se javno izgovori.
Već nekoliko puta, uprkos tome što smo zamolili da temu naših prognanih sunarodnika ostavite mimo ove skupštinske sale, kada ona ne može biti predmet našeg konkretnog razgovora i rada, vi to konstantno činite. Odlukom Skupštine SRJ, iz decembra 2000. godine, zaduženo je Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova za izdavanje državljanstva građanima naše nacionalnosti, sugrađanima koji su prognani sa prostora bivše Jugoslavije.
U proseku, svakog meseca to ministarstvo izda između 15.000 i 18.000 ličnih karata i pasoša tim građanima, i to je najkonkretnija potvrda vašeg neispravnog tumačenja našeg odnosa prema građanima koji su izbegli sa prostora bivše Jugoslavije i koji žive danas na teritoriji Republike Srbije.
Mi o njima brinemo u skladu sa svojim mogućnostima i mislim da su oni naša zajednička briga. Nikako ne smeju biti predmet partijskih nadmetanja i međusobnih kritika. Zakon o lokalnoj samoupravi je zakon kojim se stvara ambijent za jedno zdravije društvo u kome, sasvim sigurno, ravnopravno žive kako starosedeoci, tako i oni koji su silom prilika postali naši sugrađani.
Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Peleviću, podsetiću vas kao sportistu da se decenijama unazad u ovoj zemlji organizuju sportska takmičenja na nivou opštine, grada, regiona, pokrajine, Republike, kao i na nivou savezne države.
U članu 53. postoji rečenica u kojoj se kaže da autonomna pokrajina, preko svojih organa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast sporta, preuzima na sebe realizaciju određenih prava, odnosno raspolaganje pravima i realizaciju obaveza koje proizilaze iz zajednički utvrđenih sloboda. Taj zakon nije promenjen i stoga ste vi u potpunosti pogrešili tražeći argumentaciju za amandman koji je predstavnik vaše stranke podneo.
Nema smisla pričati o reprezentaciji Vojvodine u trenutku u kojem istovremeno kao argument koji treba da održi centralizaciju našeg sporta pominjete odbojkašku reprezentaciju. Upravo je Vojvodina ili u kompletnom smislu Novi Sad doneo sve one trenutke uspeha i slave našem društvu, koje između ostalog koristite pokušavajući da odbranite jedan svoj politički stav koji je legitiman, ali koji nema uporište u ovom članu.
Govori se o sportskim takmičenjima koja su od regionalnog i pokrajinskog značaja. Podsetiću vas na brojne regate koje se održavaju svake godine i o kojima država do sada nije brinula na način na koji bi recimo, to mogla da učini pokrajina, s obzirom da su one za pokrajinu od velikog značaja, a za državu od minimalnog. Mislim, recimo, na biciklistička takmičenja, trke koje su organizovane poslednjih nekoliko godina i koje su bile potpuno zapostavljene zbog brojnih problema, a ne zbog toga što neko o njima nije želeo da brine.
Ako pokrajina iz svojih sredstava, na osnovu ovog zakona i korekcije koju je Vlada učinila, obezbedi finansijsku pomoć i realizaciju nekog takmičenja, zašto tako nešto ne omogućiti, jer mislim da niste u pravu kada ste se poslužili jednom dosta rigidnom argumentacijom, pogotovo ne zbog toga što se bavite sportom i znate da se oduvek u ovom društvu negovao sportski duh koji je sam po sebi imao i lokalni karakter. Bez takve vrste takmičenja nema ni uspešnog sporta.
Mislim da moramo podržati ovaj član zakona zato što on zapravo afirmiše onu vrstu sportskog takmičenja i organizacije, koja je sama po sebi bila u nepovoljnom položaju zbog našeg stava da se mora ukinuta republičko ministarstvo sporta, koje samo po sebi nije posvetilo potrebnu pažnju onim oblastima sportskog života kojima je moralo da se bavi do sada.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da dam objašnjenje onima koji nisu u stanju da pravilno pročitaju Predlog zakona o kojem već nedelju dana raspravljamo. Skupština Vojvodine je Predlog zakona, o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine uputila Republičkoj skupštini nakon sednice održane 14. decembra. Zbog naše neefikasnosti, mi nismo bili u stanju da usvojimo po hitnom postupku, u skladu sa članovima 158. i 159. Poslovnika o radu Republičkog parlamenta, ovaj zakon. Stoga je Vlada Republike Srbije uložila amandman na Predlog zakona koji je potom Pokrajina prihvatila i kojim se koriguje član 70. Predloga zakona na takav način da se zapravo izbegava retroaktivnost koja bi, ukoliko ne bi došlo do te korekcije, zaista predstavljala ozbiljan problem.
Dakle, Predlog zakona o kome ćemo glasati nema tu odrednicu i samim tim mislim da je jasno da su ispunjene osnovne pretpostavke za regularan proces glasanja i izglasavanje ovog zakona. Verujem u to.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, neću ovo iskoristiti kao priliku da prethodniku pružim neko objašnjenje, pošto je toliko toga negativnog rekao da mislim da bi to bilo izgubljeno vreme.
Zamoliću vas samo da u potpunosti pročitate član zakona o kome se u ovom trenutku vodi diskusija i pogotovu da pročitate poslednji stav u kome se kaže da je zapravo reč o poverenim poslovima osnivanja fakulteta i univerziteta, utvrđivanja ispunjenosti uslova za početak rada i obavljanja delatnosti fakulteta, imenovanja članova organa upravljanja kao predstavnika osnivača na fakultetima i univerzitetima i obavljanja upravnog nadzora.
Mislim da je veoma jasno da ovim zapravo pružamo sve one kvalitetne odgovore na eventualne probleme, koji bi mogli proisteći iz primene ovog zakona zbog neusklađenosti, koja je i suviše ozbiljna da bi mogla biti korigovana samo jednim zakonskim projektom.
Što se tiče svega ostalog, mislim da svako od nas odgovara za svoje političke postupke, pa tako naravno i mi, baš kao i naši prethodnici, koji su bar po pitanju obrazovanja dovoljno rekli usvajanjem Zakona o univerzitetu koji je degradirao u potpunosti tu oblast našeg društvenog života, na takav način da mi ni do danas nismo uspeli da korigujemo svojevrsne anomalije koje su iz njega proistekle.
Kratko pravo na repliku, pošto me je gospodin Šešelj pomenuo u prethodnom izlaganju.
I suviše konfuzije za bivšeg profesora Pravnog fakulteta, što dovoljno govori o zemlji u kojoj smo ranije živeli. Gospodine Šešelj, radi se o poverenim poslovima, a između ostalog i u oblasti osnivanja fakulteta i univerziteta. Ako vam tako nešto nije jasno, predlažem vam da se prijavite u junu mesecu na Pravni fakultet, završite ga ponovo kao sutdent i potom otklonite nejasnoće koje opterećuju naš rad.
Poštovana gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću vas samo podsetiti na ustavom definisana prava i slobode koje mi kao poslanici moramo da poštujemo.
Ovim korekcijama koje predviđa zakon, o kome danas raspravljamo u pojedinostima, upravo se čini nešto tako.
Podsećam vas da se u članu 108. važećeg Ustava Republike Srbije, koji bar do sada nisam imao prilike da čujem, niko ovde u parlamentu ne osporava, autonomne pokrajine mogu obrazovati u skladu sa kulturnim svojstvima takav oblik unutrašnjeg uređenja koje će u potpunosti, recimo u oblasti kulture ili javnog informisanja, izaći u susret potrebama stanovništva na teritoriji autonomne pokrajine.
Dakle, reč je o Ustavom zagarantovanom pravu, koje je potom bilo suspendovano nekim drugim zakonima, koje mi danas pokušavamo da izmenimo i na takav način da pokrajini dopustimo ono što je dopušteno, recimo opštini ili gradu.
Beograd ima svoja sredstva javnog informisanja, baš kao i bilo koja druga opština u Srbiji ili bilo koja druga opština na prostoru Vojvodine. Ako takvo pravo dajemo Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Pančevu, Kikindi, Somboru, ne postoji ni jedan razlog da imamo takvu vrstu skepse i sumnje kada se ta prava podižu na jedan viši nivo. Pogotovu što se time ne dovodi u pitanje bilo kakva vrsta slobode ili prava koja su zagarantovana u našem društvu. I suviše se često personalizuje sama Vojvodina, što samo po sebi može biti deo jednog političkog stava, ali nema puno logike u tome, jer se u pokrajinskom parlamentu nalaze izabrani predstavnici građana Vojvodine. Nemojte sumnjati u te ljude, u onom smislu u kome se može prepoznati ta vrsta sumnje kada se govori o pojedincima koji će navodno zloupotrebiti nečije pravo i dovesti u pitanje neku vrstu slobode.
Mislim da smo davno polemisali o Zakonu o javnom informisanju, da smo rekli ono što smo imali da kažemo pre godinu dana, o pozitivnim ili negativnim posledicama takvog pravnog akta, ali ovo što danas činimo, jeste izlazak u suret interesima građana koji žive na prostoru Vojvodine i istovremeno radimo demonopolizaciju medijskog prostora, koji je monopolisan početkom devedesetih godina i od čega nismo imali kao društvo, ne kao političke snage u njemu, apsolutno nikakvu korist, već naprotiv, puno štete.
O tome su govorili svi predstavnici političkih snaga u našem društvu, istina ne u isto vreme, ali u zavisnosti od političkih prilika, svako je kritikovao monopol RTS-a i ovo je zapravo korak u pravcu demonoplizacije. Otud je sasvim sigurno jasno zbog čega mi kao poslanička grupa insistiramo baš na ovom članu zakona, s obzirom da je oblast javnog informisanja za nas veoma važna, ne kao oblast gde ćemo mi imati neku vrstu kontrole, već kao oblast gde ćemo od sistema javnog informisanja napraviti servis građana.
Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da ovaj istorijski čas vratim našem poslu. Mi smo sada, i nekoliko puta će se ponoviti slična situacija, u poziciji da praktično ona poslanička većina koja je u načelu izglasala ovaj zakon sada dolazi u neku vrstu političkog konflikta po pitanju pojedinih amandmana koji su predmet naše rasprave.
Zapravo je ovim amandmanom na najbolji način demantovana ona vrsta kritike sa kojom smo se mi suočavali prethodnih nekoliko dana kada se navodno ona podrška koja je proistekla iz izbornog obećanja i naše jasne namere da transformišemo društvo, pa samim tim i Vojvodinu, vezivala isključilo za taj prostor naše zemlje. Ne možemo prihvatiti ovaj amandman jer je jasno da na osnovu postojećeg Ustava i na osnovu naših jasnih političkih ambicija mi Srbiju danas posmatramo kao teritoriju koju čine dve autonomne pokrajine, AP Kosovo i Metohija i AP Vojvodina.
Činjenica je da je ovaj zakon predložila Skupština AP Vojvodine, ali je takođe činjenica da zakone mogu predlagati birači, njih 15.000, Vlada, narodni poslanik, i mi smatramo da na osnovu veće slobode koja se u konkretnom slučaju u ovom trenutku može afirmisati i primeniti kroz prava data ovim zakonom na prostoru Vojvodine ne treba da dovodimo u pitanje onu vrstu političkih stavova koji se dovode fiksiranjem termina Vojvodine za ovaj zakon ili, na takav način, guranjem u stranu svega onoga što u ovom trenutku jeste veoma važan deo naše političke stvarnosti, a tiče se prostora Kosova i Metohije.
Dakle, u nepristajanju na ovakvu vrstu amandmana ničim ne možemo osporiti onu vrstu političkih stavova koje smo iznosili braneći pozicije koje prepoznajemo u ovom zakonu.
Što se tiče dobrog uređenja, neki su, znate, uređivali Hrtkovce, drugi su to gledali, pa su posle toga uređivali Knin, Prizren, Prištinu. Mislim da će se te stvari vremenom menjati, kako oni koji su se na takav način bavili urbanizmom budu postajali politička prošlost.
Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi za predlagača korisnije da je prihvatio ovaj amandman, jer nas ne bi doveo u poziciju da, kao parlament, raspravljamo o tome da li je potrebno poštovati zakon ili ne.
Ovako predloženim rešenjem dovodi se u pitanje Zakon o kulturnim dobrima, jer se zapravo matičnost kulturne institucije ne određuje onako kako je to propisano ovim predlogom, već na osnovu pokretnog, odnosno nepokretnog kulturnog dobra. Ako je kulturno dobro nepokretno, onda je samim tim utvrđena i njegova matičnost.
Dakle, ovaj amandman je zapravo proistekao iz potrebe izbegavanja izvesnih problema koji bi mogli pratiti primenu ovog zakona u konkretnim situacijama, a ne iz potrebe da se suspenduju neka prava na kojima baš mi insistiramo i koja ćemo braniti uprkos kritikama opozicije. Dakle, bilo bi dobro da poslanička većina razume stav poslaničke grupe DOS i u potpunosti ga ispoštuje.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da smo praktično u istoj situaciji, kao i po pitanju prvog vladinog amandmana. Naime, reč je o finansiranju spomenika kulture ili, u konkretnom slučaju, o obezbeđenju sredstava za zaštitu spomenika kulture.
Predlogom pokrajinskog parlamenta nisu precizno utvrđene obaveze i ne zna se ko taj posao radi. S obzirom da je ovo zakon koji ima privremeni karakter, mislimo da je potrebno jasno utvrditi obaveze i odgovornosti onoga ko obezbeđuje sredstva za finansiranje.
Dakle, amandmanom je predviđeno da to čini Republika. Mislim da to ne bi trebalo da bude sporno za poslanike, s obzirom da ovakvim nedorečenostima ostavljamo mogućnost za probleme koji, sasvim sigurno, nama ne trebaju i koji realno nisu ni bili namera predlagača, niti nas koji ovaj predlog podržavamo.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, oblast obrazovanja je veoma ozbiljna i ona je sa naše strane predmet tretmana i kroz paket zakona kojima će se reformisati, koji je pred nama; između ostalog, i kroz ovaj zakon kojim se obezbeđuju izvesne, Ustavom definisane, slobode i prava koje su bile suspendovane, a iz razloga o kojima nema potrebe ovde govoriti. Ne može se samo na svakom amandmanu promovisati neki strah.
Možemo bar u jednom da se složimo, da je između predstavnika današnje vlasti i predstavnika nekadašnje vlasti velika razlika. Ako je nekada put do Novog Sada iz Pančeva bio bliži od puta do Beograda, to danas nije tako. Verujte da razlike o kojima vi pričate nisu razlike koje će u vremenu koje je pred nama postojati. Baš naprotiv. Nemojte zaista ... ako može da razgovaramo o ovim amandmanima ozbiljno, ali bez takve vrste eufemizma i neodgovornosti koja je neverovatna, s obzirom da je pred nama mesec dana razgovora.