Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da po drugi put razgovaramo o Kosovu i Metohiji, a nema nepunih mesec dana. To dovoljno govori o rezultatima našeg rada. Ako možemo iz svega onoga što smo izgovorili 4. maja za skupštinskom govornicom izvući neke zaključke, onda nas ti zaključci nas obavezuju danas da ne ponovimo ono što je bilo pogrešno i što je bilo neefikasno, izemeđu ostalog, i Rezolucija koju smo izglasali, iako se ona nama po svemu sudeći dopala i iako iza nje mi možemo sigurno stajati danas. Svaka rezolucija i svaki naš rad u ovom parlamentu ima smisla samo u onoj meri u kojoj se ostvaruju oni interesi za koje se mi zalažemo. Mi smo bili veoma konkretni u jednom deklarativnom stavu, koji je iznet kao naša reakcija na nameru međunarodne zajednice, da se stanje na Kosovu i Metohiji uredi ustavom za privremenu samoupravu.
Konkretna posledica tog našeg tadašnjeg rada je između ostalog i današnja sednica, a s obzirom da se u međuvremenu promenilo samo jedno, ne naš stav prema Kosovu i Metohiji, ne naše ideje koje smo izneli u tom zaključku ili u Rezoluciji, već stav međunarodne zajednice koja je mimo svega što smo mi uradili samo potvrdila jedan politički projekat za koje se zalaže više godina.
Ako uđemo u analizu tog projekta, mislim da ne smemo ponoviti greške prošlosti u kojima smo odnose sveta prema nama tumačili nekim zaverama, netrpeljivošću. Pre svega, moramo razmišljati o onome na šta možemo da utičemo, o sopstvenoj spremnosti i sposobnosti, da u realnim političkim okvirima, u realnim okolnostima koje su takve kakve su i na koje mi ne možemo uticati, zaštitimo svoj interes, a ne da od njih odustanemo, ne da ih transformišemo, ne da ih prilagodimo nečemu što je samo po sebi neprihvatljivo. Tu pre svega mislim na odricanje od teritorijalnog suvereniteta i na gaženje ustava. Pre svega da u vremenu koje je veoma isključivo izbegnemo ishode sa kojima smo se susretali poslednjih nekoliko godina. Možemo lupati u doboše rata, možemo pretiti svetu, možemo poručiti Hakerupu da nas ne iteresuje to što on radi, ali od toga niko neće imati konkretnu korist.
Mi ćemo sa sebe skinuti odgovornost pred građanima ovog društva zbog toga što smo nešto rekli. Građani nas nisu izabrali da bi mi pričali, već da bi rešili problem. Možemo da razgovaramo o nečemu što je već sada, i zvanično i formalno, ustav za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji. Mislim da smo dužni kao parlament ne da se osvrnemo, već ozbiljno da tretiramo taj ustav i da pokušamo da u zadatim okolnostima izvučemo neku korist za neše društvo. Ta korist se pre svega može konkretizovati kroz argumentovanu kritiku i kroz veoma jasne primedbe, koje ukazuju na nedoslednost međunarodne zajednice koja sama po sebi, priznaćete, ipak insistira na nekim principima, a između ostalog se to u našem slučaju dokazuje i kroz proces rešavanja problema na jugu Srbije. Dakle, želim da kažem, da što se tiče ustava za privremnu samoupravu na Kosovu i Metohiji, da je pogažena Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244. Želim da se osvrnem povodom svoje primedbe na uslove u kojima je taj ustav formalno potvrđen i nametnut, na način i na sadržaj.
Što se tiče uslova, ne postoji ni jedan pravni osnov u okviru Rezolucije 1244 koji međunarodnoj zajednici dopušta da u ovom trenutku uradi nešto što se samo po sebi zove ustav za privremenu samoupravu Kosova i Metohije. Veoma su jasni preduslovi koji prethode nečemu što se može manje ili više protumačiti kao osnov za donošenje nekog pravnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, koji se ne direktno, ali posebno pominju u Rezoluciji 1244 kao tehnologija, kao proces izbora ne separatnih organa vlasti, već organa vlasti koji bi u zadatim okvirima međunarodne zajednice i Rezolucije 1244 sprovodili lokalnu samoupravu. Dakle, nešto što je samo po sebi proisteklo nedefinisano iz Rezolucije 1244 ima svoju predistoriju. Ona počiva pre svega na dva principa. Na potpunom garantovanju bezbednosti građanima koji žive na Kosovu i Metohiji, na realizaciji procesa povratka onih koji su izbegli zbog ratnih sukoba i, konačno, na otpočinjanju političkog procesa i dijaloga. Ali ne samo predstavnika građana koji žive na Kosovu i Metohiji, već u tom dijalogu i tom procesu političkog definisanja odnosa na Kosovu i Metohiji moraju uticati legitimni predstavnici Srbije i SRJ. To je naše pravo koje proizilazi iz Rezolucije 1244 i to je ono iza čega mi moramo u svakom trenutku veoma jasno stati.
Dakle, međunarodna zajednica je, tumačeći veoma slobodno Rezoluciju 1244, sebi dala za pravo da zapostavi sve one obaveze koje prethode tom pravu. Što se tiče načina na koji je ta Rezolucija doneta, odnosno protumačena i donet ustavni okvir za privremenu samoupravu, on je takođe apsolutno neprihvatljiv. To je ono iza čega možemo stati argumentovano i što možemo potkrepiti činjenicama i dokazima. Neprihvatljivo je zbog toga što je nametnut, što na Kosovu i Metohiji nisu obzebeđeni uslovi za povratak izbeglog stanovništva, što na Kosovu i Metohiji nema elementarnih uslova za bezbedan život, što na Kosovu i Metohiji nije započet istinski, realan, ozbiljan politički proces, koji bi mogao imati za posledicu dogovor predstavnika ili jednog ili drugog naroda. Dogovor predstanika svih etničkih zajednica, uz prisustvo, s jedne strane, međunarodne zajednice, i ponavljam, s druge strane, predstavnika Republike Srbije i SRJ.
Što se tiče sadržaja, taj sadržaj sam po sebi proizilazi iz opet jednog više slobodnog tumačenja Rezolucije 1244, koja je proistekla iz onih dokumenata koje je ovaj parlament odbio da prihvati, koji je ponuđen u Rambujeu, a potom i u pregovorima koji su vođeni u Parizu. Ako analiziramo taj dokument, videćemo da je međunarodna zajednica samo u jednom segmentu bila nedosledna tome što je tamo proklamovala. Ona je izmenila samo one tačke tog dokumenta koje su obavezivale na limitiranje današnje vlasti, one fiktivne i formalne, praktične na Kosovu i Metohiji. Kada je Srbija bila ta koja je odgovarala za sve što se dešava na Kosovu i Metohiji, postojali su mnogo jači pravni okviri koji su je sputavali u nečemu u čemu se danas albanska nacionalna zajednica ni po čemu ne sputava na prostoru Kosova i Metohije, ne primenom sile, ali primenom pravnih propisa na koje je međunarodna zajednica insistirala početkom 1999. godine.
Dakle, šta mi kao parlament moramo uraditi? Mi moramo, s jedne strane, pokazati tu očiglednu nedoslednost i insistirati na poštovanju Rezolucije 1244 i tražiti sva ona prava koja po međunarodnom pravu, po svemu što jeste pozicija delovanja međunarodne zajednice u procesu rešavanja problema, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u regionu Balkana primeniti ne isključivo na Srbe, već na predstavnike nealbanskog življa na prostoru Kosova i Metohije.
Mi smo sa jedne strane očigledni partneri sveta u rešavanju problema u regionu. Tu mislim na problem koji se pojavio na jugu Srbije i za koji verujem da je ne samo saniran, već i praktično rešen, s obzirom da su obezbeđeni svi preduslovi za nesmetan i normalan život u tom delu naše zemlje. Mislim na sve one političke inicijative koje dobijaju podršku, na političke inicijative koje kreiramo i iniciramo mi, koji dobijamo podršku od međunarodne zajednice u smislu rešavanja problema u Makedoniji. Sada, kada se postave u jedan komparativni odnos, stav međunarodne zajednice prema nama kao vlastima Srbije i SRJ u procesu rešavanja problema na Kosovu i Metohiji i problema na jugu Srbije, videćete jednu nelogičnost koja je sama po sebi neodrživa. Da je to tako, između ostalog govore i sve inicijative koje su usledile, posle Hakerupovog i formalnog istupa, u kojem je i proklamovao Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, a koje su bile konkretne i u kojima su učestvovali, s jedne strane predsednik SRJ gospodin Koštunica u svojim posetama i kontaktima koje je imao u Sjedinjenim Državama i u Nemačkoj, a s druge strane, predsednik Vlade u svojim kotaktima koje je imao u Francuskoj.
Dve članice Saveta bezbednosti su veoma jasne u svemu što su rekle u tim kontaktima, podržale su politiku koju ne samo deklarativno zastupa današnje državno rukovodstvo, već i konkretno sprovodi. Ako je to tako, onda mi nemamo prava da sami sebi vežemo ruke retirokom koja nema efekta. Ona po mnogo čemu liči na duh prošlosti. Ne oduzimam nikome pravo da je tom retorikom želeo isto ono što mi želimo. Svako može slediti isti cilj, a kretati se različitim putevima. Ali, taj put je put koji je jednosmerna ulica. To je put iz koga nećemo izaći, a njime sasvim sigurno nećemo stići do cilja. Da je to tako govori nam 1999. godina, Kumanovski sporazum i sve one posledice koje mi i dan danas moramo da otklanjamo. Dakle, politikom koju smo demonstrirali u procesu rešavanja problema na jugu Srbije mi moramo ući u proces rešavanja problema na Kosovu i Metohiji i zato, ne snishodljivo, ne nemušto, ne preteći, već veoma jasno moramo reći koji su naši interesi i na kakav način mislimo da ih ostvarujemo. Ne u sukobu sa svetom, ne u sukobu unutar Srbije, između stranaka na vlasti i opozicije, već jedinstvom koje nije fiktivno, nije sramno. Jedinstvom koje nije posledica naše nemoći da nešto rešimo, već jedinstvom koje je posledica zdrave političke svesti koja kaže: Kosovo i Metohija nije stranački problem, to je državni problem. A, država su građani koji su nas izabrali, mi smo njihovi predstavnici i zato moramo reći koji su to putevi kojima će se problem rešiti, a da se ne produbi podela u našem društvu.
Dovoljno je razdora. Po pitanju Kosova i Metohije potrebno je političko jedinstvo u državnom smislu. U tom državnom smislu jedinstvo postoji, u parlamentarnom je iskazano 4. maja. Očekujem da će se i danas poslanici baviti ovim zaključcima, ali ne u smislu omalovažavanja Vlade, već u smislu uvažavanja realnosti u kojoj se mi danas nalazimo i u smislu pomaganja onima koji su izvršna vlast da problem koji je dugoročan, tragičan, dosledno reši.