Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, bez razloga smo izbegli jednu činjenicu koju smo dužni da izanaliziramo kada govorimo o ovom zakonu. Dužni smo da pronađemo odgovor na pitanje kojim se to zakonom do sada regulisala isplata plata u državnim organima. I, da li mi sad možda živimo u društvu u kome nešto tako nije regulisano zakonom. Živimo.

Od 1. januara 1998. godine ne važi Zakon o platama zaposlenih u državnim organima i mi danas praktično uvodimo red u jednu oblast u kojoj je mnogo više onih loših primera nego primera koje bi ovde trebalo da pomeneno kao dobre. U pravu je gospodin Nikolić. On je pomenuo jednu veliku nelogičnost citirajući neke napise u novinama u kojima se kaže da plata predsednika vojvođanske skupštine iznosi 20.000 dinara, a plata predsednika republičkog parlamenta 10.000 dinara.

Ali, zamislite koliko je takvih nelogičnosti u 420.000 situacija u kojima državni službenici primaju platu. Tu je potrebno uvesti red. Red uvodi Vlada. Ako vi sumnjate da je Vlada za nešto tako sposobna, onda se ne osporava samo jedna funkcija Vlade, funkcija kojom ona insistira na zavođenju reda u oblasti plata državnih službenika, već se osporava čitava Vlada.

Skupština kontroliše Vladu. Ako mi kao poslanici nismo zadovoljni platom koju će nam Vlada propisati, osnovicama i koeficijentima, ako time nisu zadovoljni drugi zaposleni u državnim organima, oni će promeniti tu vladu. Stoga Vlada vodi računa i te kako u situacijama u kojima definiše nečiju platu o posledicama takve svoje odluke.

Mi smo se zatekli zaista u jednom veoma teškom položaju. U toku je sistematizacija radnih mesta kako bi se ispravile sve te brojne nelogičnosti o kojima sam govorio a koje su pominjane i u diskusijama drugih poslanika. Kolega Nikolić je pomenuo jednu. Ali, šta ćemo sa predsednicima sudova? Dva opštinska suda u dva različita mesta - tri puta veća plata u jednom sudu nego u drugom. Kako to da rešimo? Šta ćemo sa predsednicima ne opština i grada, nego šta ćemo sa predsednicima dve susedne opštine koje imaju međusobno duplo ili troduplo uvećane troškove u odnosu na primere kojima bi trebalo da teže.

Dakle, mi smo se našli u jednom vakuumu u kome pokušavamo da zavedemo red veoma konkretnim merama. Vlada će propisati osnovicu. Vlada će propisati koeficijent. Vlada će snositi odgovornost ukoliko u tome ne bude dobra i pred parlamentom i pred onima u čije ime to radi. Potrebno je dopustiti Vladi da obavi konsultacije sa sindikatima. Niko sindikate ne obilazi. Onaj ko pomisli da zaobiđe sindikat EPS-a, sindikat u zdravstvu, neće dobro proći i Vlada to ne radi. U toku je sistematizacija radnih mesta 420.000 pojedinačnih slučajeva koji moraju biti pravično tretirani i tako nešto će sasvim sigurno biti i učinjeno.

Mislim da je mnogo važnije reći da se ponovo uvodi zakon posle tri godine u oblast u kojoj nije bilo reda, da su ovo prvi konkretni potezi u tom smislu zavođenja reda. Primer koji je pominjan je očigledan i, na žalost, to nije usamljen primer. Takvih je puno. Mislim da smo dužni da javnosti kažemo da je ovo prvi korak u procesu uvođenja reda u onom domenu našeg života u kom građani imaju pravo da znaju ko troši, na kakav način troši njihova sredstva. Ništa više i ništa manje.

Vlada je za to odgovorna. Mi smo Vladu izabrali. Između ostalog, tim svojim izborom i takvom svojom voljom iskazali smo spremnost da poštujemo odluke Vlade, a između ostalog i njenu stručnost u proceni vrednosti našeg rada i vrednosti rada svih drugih zaposlenih u državnim organima.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, rasprava i o ovom predlogu zakona pretvorila se u svoju suprotnost. Rasprava ne bi smela da bude rasprava o Zakonu o privatizaciji.
Mi možemo da razgovaramo, ja to često govorim, o pretpostavkama, o onome što će današnja vlast i poslanička većina raditi u parlamentu i možemo da govorimo o onome što ste vi, kao današnja opozicija a prethodna vlast, radili.
Budite sigurni, niko iz Vlade neće kompenzirati preduzećima neuplaćeni doprinos tako što će od njih uzeti stan i reći - nema veze, zaboravili smo dug. Budite sigurni. Toliko o činjenicama.
Praktična osnovica jeste naše nastojanje da radnicima obezbedimo elementarnu sigurnost. Ona je uvećana samo za ono što je promenama koje smo mi uveli u privredni ambijent zarada radnika njegova plata. Ništa više i ništa manje, jer su i regres, i topli obrok, naknada za terenski rad - njegova zarada. I, on ima pravo da raspolaže tom svom zaradom i sasvim sigurno mi nismo Vlada koja će se prema njemu ponašati onako kako su se ponašale vlade tokom poslednjih 10 godina.
Nezaposlenih je 730.000, 770.000 fiktivno zaposlenih, 1.600.000 penzionera, 800.000 izbeglica, 2.100.000 formalno zaposlenih - to je situacija koju smo mi zatekli u ovom društvu i to je ono što mi danas pokušavamo da rešimo. Nema tu prostora za takvu vrstu političke kritike sa kojom se mi suočavamo u raspravi o ovom zakonu. Šta je predmet te kritike - osnovica?
Osnovica je promenjena i ona nije 470 dinara, neto osnovica, već 1.700. Bila je 470 dinara 1998. godine i mi smo je promenili, zato što je ona bila ponižavajuće mala, mizerna. To je bila uvreda za radnike. To je ministarstvo koje je izašlo sa ovim predlogom zakona uradilo - sa 470 dinara podiglo je na 1.700. Tih 1.700 uvećavamo samo za taj bruto princip za 1.400 dinara, koji predstavlja zbir i regresa i toplog obroka, naknade za terenski rad. To su činjenice i ništa drugo.
Nemojte da govorimo o zakonu o privatizaciji, jer kada govorimo o zakonu o privatizaciji opet možemo da govorimo samo na osnovu argumenata, a ti argumenti ne idu u prilog onima koji danas kritikuju nas kao vlast. Ne idu zbog toga što ova država nije ništa učinila po pitanju rešavanja brojnih problema koji su se pojavili kao posledica delimične transformacije vlasništva, i sasvim sigurno ne idu u prilog nama koji pokušavamo da ovako tešku situaciju rešimo bez ozbiljnih socijalnih potresa.
Jer, u socijalnom nemiru niko ne može biti zadovoljan, pa ni oni koji na takvom odnosu mogu graditi svoju političku budućnost. Dakle, vratimo se na raspravu o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu, razgovarajmo o argumentima, nemojmo da govorimo o pretpostavkama jer zakon o privatizaciji danas nije na dnevnom redu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo se pretvara u raspravu o pojedinim članovima. Ako ste vi, kao predstavnici opozicije, spremni na tako nešto, onda smo mi dužni da povremeno odgovorimo na vaše kritike, koje su i ovog puta neargumentovane i možda je poenta bila u pominjanju Požarevca i izvesne godišnjice. U svakom slučaju, ono što se desilo u tom gradu pre godinu dana i što je prethodilo tom događaju,  nešto je čega kao građani ove Srbije moramo da se stidimo i da nam se nikada više ti događaji neće ponove.
Što se tiče ovih sankcija preduzećima koja ne uplaćuju doprinose, nije tačno da se te sankcije primenjuju brutalno i bez prethodnog upozorenja. Veoma je jasno precizirano u ovom predlogu zakona da će nadležni poreski organ najkasnije u roku od osam dana od dobijanja obaveštenja utvrditi obaveze poslodavca da u određenom roku uplati doprinos, u skladu sa članom 125. ovog zakona. Nije precizirano u kom roku poslodavac mora da izmiri te obaveze, zbog toga što postoje različite okolnosti pod kojima poslodavac sebe dovodi u takav status.
Naravno da je definisana novčana kazna za one za koje se utvrdi da raspolažu sredstvima, a nešto tako ne rade, i tek pošto ne izmire tu novčanu kaznu primenjuje se ova sankcija o kojoj mi danas govorimo. To mora biti tako, da se u ovoj zemlji ne bi doveka ponavljale slike sa kojima se mi danas suočavamo, slike koje govore o državi koja je dužna 460 miliona maraka penzionerima. Odakle taj dug? Ko ga je proizveo? I da li je tako moralo da bude? Nije moralo da bude, postojala su sredstva i moglo se pametnije sa tim sredstvima raspolagati, ali tako nešto se nije radilo. Zašto se tako nešto nije radilo? Mislim da ste dužni vi da odgovorite na to pitanje, a ne mi.
Što se tiče međunarodne pomoći i odnosa sveta prema nama, to se često ovde pominje, ja bih vas samo upoznao sa nekoliko činjenica, sa jednom informacijom - da je naša zemlja primljena u Svetsku banku i da je taj prijem ispraćen davanjem kredita od milijardu i 700 miliona dolara sa grejs periodom od 10 godina i godišnjom kamatnom stopom od 1%. Mislim da je to nešto što ide u prilog svima, pre svega građanima.
Što se tiče donacija koje smo do sada iskoristili, obeležavamo 100 dana Vlade. To nije tajna i podsetiću vas da smo u poljoprivredi dobili sredstva u visini od 11 miliona maraka, u elektroprivredi sredstva od 45 miliona maraka, u zdravstvu sredstva od 25 miliona maraka, u socijalne namene potrošili smo 46 miliona maraka. U ovom trenutku počinjemo da koristimo međunarodnu pomoć u iznosu od 330 miliona maraka i ona će biti potrošena na sledeći način: tako što će poljoprivredi biti dodeljeno pet miliona maraka, elektroprivredi će biti dodeljeno 185 miliona maraka, u zaštitu životne sredine biće potrošeno 45 miliona maraka, za zdravstvo će biti potrošeno 11 miliona maraka, za socijalne namene će biti potrošeno pet miliona maraka i za sve ostale namene izdvojili smo 85 miliona maraka.
To su činjenice o kojima mi danas govorimo i mislim da nismo srećni u društvu kada u toj meri zavisimo od sveta. Odnosi koji su u ovom trenutku uspostavljeni, idu u prilog građanima Srbije, bez obzira na političku orijentaciju, partijsku pripadnost, programe koje oni slede; nije korektno prema njima zaobilaziti ovakve činjenice i mislim da smo, u svakom slučaju, dužni da im položimo ovaj račun.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Nikoliću, niste u sali, u skladu sa članom 204. kojim se definiše obaveza narodnog poslanika da učestvuje u radu Narodne skupštine, tražim od poslanika da se izjasne o predlogu koji se ticao člana 101. i stava u kome se izriče opomena onim poslanicima koji krše red na sednici.
Ja ću i sekretaru Skupštine predati spisak narodnih poslanika koji su verifikovali svoje prisustvo na današnjoj sednici, spisak narodnih poslanika koji su time stekli pravo na sticanje poslaničke dnevnice. Zatražiću od sekretara da napravi analizu između onih poslanika koji su verifikovali svoje prisustvo na sednici i onih poslanika koji su učestvovali u radu sednice, da onim poslanicima koji nisu bili tu izreknemo meru opomene i da tako nešto ponovo uradimo, ukoliko se ova situacija ponovi, (aplauz) čime će poslanici izgubiti pravo reči po aktuelnoj tački dnevnog reda. Mislim da je, i ovaj postojeći poslovnik nama dopušta da rešimo situaciju, sa kojom se nebrojeno puta srećemo i zbog koje smo izgubili 40 minuta, a koja je dragocena, kako zbog dileme koja je otklonjena, tako i zbog konsekvenci koje će poslanici koji su se tako ponašali snositi.
(Čedomir Jovanović predaje spisak Georgiju Mariću, sekretaru.)

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom poslovniku se definišu prava i obaveze narodnih poslanika. I, kada sam ja tvrdio da se definišu i mere kojima će se sankcionisati neodgovorno ponašanje, nisam rekao da će se te mere primenjivati na poslanike opozicije, a da se neće primenjivati na poslanike pozicije.
Te mere treba da se primene na sve one ljude koji su verifikovali svoje prisustvo, a koji ne učestvuju u radu Skupštine. Ne interesuje me da li su to poslanici moje poslaničke grupe, ili poslanici opozicije. Mi ćemo utvrditi onog trenutka kada sekretar o tome obavesti, ko su ti ljudi, i tim ljudima treba da se izrekne opomena, i ukoliko se tako nešto ponovi, da im se oduzme reč po pitanju tačke dnevnog reda. Ništa više.

Gospodine predsedniče, mogu samo da objasnim. Da li mogu da se prvo pozovem na član Poslovnika .....

Dakle, član 96. stav 2: "Ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno na političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe". Molim vas da u skladu sa ovim članom dobijem pravo na repliku. Možda za nekoga kvalifikacije laž, krađa, pljačka, prevara nisu uvrede. Dozvolite meni da u ime poslaničke grupe DOS-a, poslanika koji ovde predstavljaju građane Srbije koji su ih izabrali, iskoristim pravo iz ovog člana i kažem da ste nas uvredili i da su iznete neistine. Da vas podsetim da vi kao predstavnik SRS-a, imate najmanje moralnog prava na nešto tako.Ne želim da govorim lično ni o vama ni o bilo kom poslaniku SRS-a, govorim o ideji koju vi ovde branite.
Vi ovde, gospodine Nikoliću, optužujete DOS da vara građane Srbije, da krade građane Srbije (Tomislav Nikolić s mesta: Šta sam slagao?), da pljačka srpsku privredu, da vodi izdajničku politiku. Vi mislite da ćete time uspeti da zauvek ostavite po strani štetne posledice vlasti koju ste vršili i u kojoj ste učestvovali, a koje mi danas otklanjamo. Na birou je 700 hiljada ljudi je na birou, 700 hiljada ljudi bez plate, 1.600.000 penzionera bez penzija, 800 hiljada izbeglica, privreda na kolenima.
Ja vam samo kao odgovor na licemerstvo sa kojim ovde nastupate, evo, dostavljam odluku grupe "Zastava" od 19. maja prošle godine kojom se iz sredstava namenjenih za realizaciju programa obnove i razvoja grupe "Zastava" koja je bombardovana, u kojoj radi 35 hiljada zaposlenih samo u "Zastava automobilima" odobravaju sredstva na ime donatorstva SRS-u. To je istina, gospodine Nikoliću.

To je ono što govori o moralnim dimenzijama politike koju ste vodili. (Aplauz.)

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da mi možemo da se ne razumemo, ali zaista ne znam kako da vam objasnim više šta je bruto plata.
Kako da vam objasnim šta je ovih 3.000 dinara? Ja zaista nisam prepoznao u nastupu poslanika SPS-a nameru da nas oni kritikuju neargumentovano i tako dalje, jer sam video da se mi nismo razumeli. Možda je to problem odsustvovanja u onim pripremnim fazama kada se razgovara sa ministrima o zakonima itd. Mi smo organizovali neke susrete, to je imalo delimične uspehe, ali ja ću pokušati sada još jedanput da vam objasnim.
Tu platu, odnosno osnovicu o kojoj mi danas ovde govorimo, čini 3.000 dinara. Ovih 3.000 dinara, o kojima vi govorite, nisu nekih novih 3.000 dinara koje će poslodavac platiti na već 3.000 dinara, koliko radnik zarađuje. To je sve zajedno, u okviru tih 3.000 dinara je i bruto plata, i regres, i topli obrok, i doprinosi, to je sve jedno.

Gospodine predsedniiče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ni sam ne znam po koji put se srećemo sa, manje - više istom situacijom. Opozicija kritikuje vlast zbog toga što vlast ne može građanima ovog društva da ponudi više od onog sa čim društvo realno u ovom trenutku raspolaže. Ovo je dobar predlog i on je, činjenica je, postojao i u Zakonu koji će, usvajanjem ovog zakona, prestati da važi. Ali, taj predlog ova vlada ne može sprovesti u delo. Ova vlada ne može obezbediti sredstva koja bi tim predlogom bila dužna da obezbedi. Ono što će ova vlada uraditi, to je sadržano u Predlogu zakona sa kojim smo izašli pred poslanike. Mi ćemo za one koji ostanu, iz razloga o kojima danas ne moramo da govorimo, a možemo, ponajmanje zbog zakona o privatizaciji, a mnogo više zbog svega onog što se dešavalo poslednjih godina, dakle, onima koji ostanu bez posla, a koji imaju više od, kako se to kaže ovim šestim stavom, 25 a manje od 30 godina radnog staža, obezbediti 24 meseca sredstva iz budžeta. To možemo da uradimo.
Govorim o onome što mi predlažemo.
Dakle, ne govorim o onome što ćemo uraditi, a vaš predlog je da bez obzira na taj naš limit, mi obezbeđujemo ta sredstva do sticanja prava na penziju, ali odakle da obezbedimo ta sredstva? U zemlji, u kojoj 735.000 ljudi ne radi, a 770.000 ljudi samo fiktivno radi, u stvari svoj radni vek provodi na prinudnom odmoru. U zemlji koja je počivala na privredi i na međusobnim dugovanjima od 25 milijardi maraka, u zemlji koja prema inostranstvu svakog sata na ime kamate, duguje novih 250.000 maraka. Mi govorimo o onome što su naše realne mogućnosti.
Zakon koji će prestati da važi, ubeđen sam, davanjem podrške predlogu vladinog zakona, menjan je nekoliko puta. Menjan je 1992. godine tri puta, 1993. godine menjan je dva puta i 1994. godine menjan je jedanput. Nadam se da ćemo mi vrlo brzo uspeti da promenimo odnose u našem društvu, da izgradimo stabilnu privredu koja će moći da ispuni tu socijalnu obavezu, koja je sasvim sigurno proistekla kao potreba koju mi vrlo rado, već ovog trenutka preuzimamo na sebe, da možemo da kažemo ko će to obezbediti sredstva do penzije svima onima koji ostanu bez posla i gde su ta radna mesta koja mogu izdržati takva opterećenja. Na žalost, tako nešto u ovom trenutku ne postoji i mi smo dužni građanima da kažemo istinu. Dvadesetčetiri meseca će ovo država u ovom trenuktu moći da snosi takvu vrstu obaveze, a mi se nadamo da ćemo u naredna 24 meseca biti u stanju da još jedanput menjamo ovaj zakon i da kažemo da se vraćaju ona prava koja su postojala u prethodnom Zakonu, između ostalog i prava na kojima vi insistirate u svom amandmanu. Ne želim da govorim o svemu što je bilo pominjano, pod formom obrazlaganja ovog amandmana. Mislim da je sve ono što se dešava u Parlamentu slika zemlje u kojoj živimo i da, na žalost, svi događaji koje mi posmatramo u Parlamentu, na neki način su replika onoga što mi ovde demonstriramo. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, bili bi slični opoziciji, kada ne bi imali hrabrosti da kažemo da je privreda, koja je trebalo da obezbedi poštovanje prava, koja su postojala u vremenu u kome je današnja opozicija bila vlast, bila nesposobna za nešto tako, kao što je danas nesposobna da ta prava podmiruje, bila je nesposobna i u vremenu u kome je današnja opozicija bila na vlasti.
I, stoga se pojavio dug od 980 miliona dinara prema tržištu rada, koji Vlada nije mogla da pokrije i s toga nije mogla da obezbedi ta zakonom zagarantovana prava radnicima. Ali, gde je odgovornost današnje opozicije, a prethodnih vlasti - u činjenici da ona nije poštovala ni ona prava koja je, na osnovu argumenata koje ću ovde danas izneti, morala da poštuje. Budžetskom kontrolom u 10 ministarstava Republičke vlade, za period u 2000. godini, utvrđeno je da su počinjene sledeće finansijske zloupotrebe - da je milijardu i 280 miliona dinara potrošeno nenamenski. Samo tim sredstvima mogli ste da podmirite prava radnika, koja ste garantovali, a koja niste podrmirili, koja ste nama ostavili kao dug.
Iz budžeta je potrošeno 373 miliona dinara nezakonito. Dva miliona i 635 hiljada nemačkih maraka uopšte nije uplaćeno u budžet Srbije, a potraživano je po raznim osnovama. Dakle, kada govorimo o argumentima i činjenicama, onda ćete videti da mi ne želimo da uradimo ono što ste radili vi, kao naši prethodnici. Ne možemo obezbediti sredstva radnicima u skladu sa pravima koja su samo proklamovana ovim zakonom, a koja nikada nisu primenjivana.
Ne možemo reći da ćemo 24 meseca pokrivati potrebe radnika i da očekujemo da ćemo u vremenu koje je pred nama uspeti da izgradimo naše društvo drugačijim, nego što je ono u ovom trenutku i da će to društvo moći da podmiri te potrebe, kao što je uspelo da podmiri potrebe koje su pokrivane po pitanju naknade za tuđu negu i pomoć, penzije zemljoradnicima, naknade za domski smeštaj, naknade hraniteljskih porodica, naknade onima koji su bili onesposobljeni tokom svog radnog odnosa, boračko-invalidskih penzija i tako dalje.
Nema razloga da osporavamo šansu ovom društvu da bude drugačije, u vremenu koje je pred nama, ali moramo, kada kritikujemo, govoriti o činjenicama. Činjenice ne idu u prilog ovakvim amandmanima i kritikama koje se nama upućuju. Mi ne želimo da budemo Vlada kakva je bila ona pre nas, ali smo istovremeno spremni da ponesemo odgovornost za svaku vrstu poteza, koje u ovom trenutku vučemo.
Kada neko dokaže da je ova vlada nenamenski potrošila sredstva, koja je namenski mogla da usmeri u ostvarivanje prava radnika, mi ćemo biti spremni da uradimo ono što je od nas tražio gospodin Šešelj, a to je da se povučemo sa mesta pozicije u vlasti.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo pitanje, pitanje humanosti. U suprotnom bi oni koji ne podržavaju ovaj amandman bili ljudi koji su nehumani. Ne smatram se takvim. Vi, prosto, morate razumeti da nema onih koji mogu to pravo konkretizovati. Dakle, ko će ostvariti ta sredstva kojima će se ispuniti to pravo radniku koji je ostao bez posla, koji bi mogao u skladu sa postojećim Zakonom da uživa pravo do sticanja penzije ili novog zaposlenja.
Najviše kritike u privredi bilo je onog trenutka, kada je uvedena dnevnica solidarnosti. Oni koji rade smatrali su da nisu dužni da u ovako teškom vremenu sopstveni teret uvećavaju teretom nekoga ko ne radi. Mi smo tu napravili jedini mogući kompromis. Rekli smo - 24 meseca smo sposobni da ispunjavamo takvu obavezu i očekujemo da ćemo u naredne dve godine i mi promeniti atmosferu u društvu i privredni ambijent u toj meri da ćemo moći da vratimo ovu zakonsku odredbu. Ali, u ovom trenutku mi ne možemo lagati Srbiju, ne možemo varati svoje društvo i reći - vi ćete uživati prava, a za mesec, dva ili tri bežati od radnika sa šaltera, kao što se to danas čini. Ni o čemu drugom se ne radi. Nije to pitanje humanosti. To je onda jeftin politički trik. Recite ko su ti radnici koji će u ovakvom vremenu sticati sredstva i za sebe, i za svoju porodicu i za one koji ne rade. Njih nema. To je naša realnost. Država je pronašla mogućnosti i ima kapaciteta da 24 meseca izdrži takav teret. Mi se nadamo da ćemo u naredna 24 meseca pokrenuti privredu u toj meri, da ćemo imati i uvećani kapacitet na takav način da pokrijemo u potpunosti ta prava radnika. Ne onako kako se to činilo do sada, ne sa dugom od gotovo milijardu dinara, već do poslednjeg dinara isplaćene obaveze prema svakom građaninu u ovom društvu. Ali, danas to nije moguće.
Recimo onda građanima istinu. Nemojmo se kriti iza činjenice, da neko ima 14 ili jedan glas manje u trenutku odlučivanja. Recite ko su oni koji će platiti takvu obavezu? Izađite pred radnike koji protestuju zbog dnevnice solidarnosti, koji su je ukinuli prvog dana kad su tako nešto mogli. Zakoni se moraju donositi odgovorno i u skladu sa situacijom u društvu. Naša situacija je, na žalost, takva da mi ne možemo prihvatiti takvo opterećenje, jer nemamo koga da opteretimo. Više nemamo.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne radi se ovde o različitim nastupima. Baš naprotiv, izneti su argumenti koji upravo ... (Miroljub Veljković sa mesta: 60.000 ljudi), pa tačno je, tačno je. Znači, vrednost izvoza srpske privrede u prvom tromesečju iznosila je 395 miliona dolara, odnosno povećanje od 14,8% u odnosu na isti period 2000. godine. U prva tri meseca 2001. godine, srpska privreda je izvozom pokrila 49,2% uvoza, dok je taj procenat u istom periodu prošle godine iznosio 42%. Obezbeđeno je 100 miliona maraka Fondu za razvoj itd. Međutim, u čemu je problem? To nije dovoljno da bi se pokrila sva ona potraživanja koja mi želimo da pokrijemo. I koja pokrivamo.
Kakva su to potraživanja? Samo u sferi radničkih prava, da se na tome zadržimo. Sedamstotina trideset hiljada nezaposlenih ljudi i 770.000 ljudi na prinudnim odmorima. To je milion i po. Osamdeset hiljada novootvorenih radnih mesta, 80.000 radnika koji su ostvarili pravo na radni odnos, ne može da nadoknadi minus od milion i po. Može samo umanjiti, može uvećati sredstva sa kojima država raspolaže i ta sredstva su uvećana i ta sredstva se troše. Na šta se troše? Troše se na redovne penzije, troše se na pokrivanje socijalnih obaveza koje država ima prema stanovništvu i to je ono što mi radimo. Ovaj zakon će stupiti na snagu za dve godine. Ubeđen sam, da ćemo ovaj zakon menjati jednako brzo kao što je on menjan u prethodnom periodu, ali i kada je na žalost menjan, bilo je zbog teških okolnosti u kojima se država nalazila. Nadam, se da će se on menjati kako se bude naše društvo razvijalo i kako se budu uvećavale slobode, sa kojima ćemo mi moći da izađemo pred građane.
Ali, u ovom trenutku mi ne možemo lagati društvo i reći da raspolažemo sredstvima sa kojim a ne raspolažemo. Biće po malo za svakog, i to je princip socijalne pravde. Nije tačno da u budžetu postoje posebni računi sa kojih se sredstva mogu preusmeriti na ovu namenu. Naprotiv, broj posebnih računa je strogo kontrolisan i on je deset puta manji nego što je to bio slučaj u prošloj godini. Posebni računi samo postoje za pokrivanje onih obaveza koje se pojave i koje će se logično pojaviti, a ne mogu biti definisane budžetom. Recimo, u slučaju Ministarstva pravde i lokalne samouprave, u situacijama u kojima je država dužna da nadoknadi sredstva nekom stranom državljaninu, koji pretrpi štetu na teritoriji naše države. Mi danas ne možemo znati kolika će ta šteta biti. Zato smo dužni, da ostavimo poseban račun i da iz fonda tog posebnog računa pokrijemo ta sredstva. Ne radi se ni o čemu drugom, osim o našoj nameri, da zaista trošimo samo onoliko koliko imamo. To ne znači da će bilo ko ostati na ulici, ili da će bilo ko ostati bez sredstava, bar u naredne dve godine.
Ubeđen sam, da ćemo ovim tempom mi uspeti za dve godine da promenimo ovaj zakon, da uradimo jedan moderan zakon. Ne moderan u smislu da budemo drugačiji, nego moderan u smislu potrebe našeg društva, da ćemo definisati drugačije radno vreme, da ćemo moći da uvećamo prava radnika i da ćemo istovremeno moći da izađemo u susret poslodavcu. Dakle, to je proces tranzicije i reforme koje su pred nama i koje ne priznaju političke barijere. Ako želimo da budemo uspešni, mi ćemo morati te zakone da donesemo, bili danas vi opozicija, a mi vlast ili sutra vi vlast, a mi opozicija. Sasvim sigurno, ovo nije obojeno partijskim bojama. Ovo je naša potreba. Ta potreba je takva, kakva je i mi je ne možemo menjati. Zato smo prinuđeni da donosimo ovakve zakone, da izmenimo ono što država ne može da ispuni.
Tačno je da smo za dva meseca ostali dužni, kao država, a ne mi kao vlast, 900 miliona dinara radnicima. Ali, mi danas ne možemo reći da taj dug ne priznajemo. Ono što moramo da uradimo, jeste da kažemo građanima da nećemo dodatno opterećivati i ono malo radnika koji nešto proizvodi danas i koji stvara, između ostalog, određenu dobit koja se deli na svakoga. Dakle, to je naša stvarnost. Ona nije ružičasta. Mi smo to vrlo jasno građanima govorili u izbornoj kampanji. Ono što smo rekli i iza čega stojimo danas, jeste da ne trošimo sredstva nenamenski, da svako može imati u vidu potrošnju tih sredstava, da se, između ostalog, svi ovi zakoni donose javno u maratonskim sednicama. Ova druga sednica redovnog zasedanja traje već četiri nedelje. Mi smo samo u drugoj sednici, potrošili više vremena nego što je prethodni saziv republičkog parlamenta potrošio vremena za četiri godine. To dovoljno govori, o našoj nameri, da se ovde suočimo sa argumentima i da izađemo sa konkretnim činjenicama. One su takve, kakve su i to se ne može promeniti.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, osnovicu čini zarada u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Prihvatanjem ovog amandmana mi bi smanjili zaradu za 50%. To je suština i zbog toga je ovaj amandman na predloženi zakon, za nas neprihvatljiv.
Mi bismo time praktično smanjili zaradu radnicima. Sa jedne strane se zalažemo za ostvarivanje radničkih prava, a sa druge strane, osporavamo pravo i na samu zaradu koja je opet sama po sebi, nedovoljna za život, onakav kakav je život pristojnog čoveka. Dakle, mi ne možemo da podržimo ovaj amandman jer bi time za 50% bila umanjena primanja radnika. Sama formulacija osnovice nije izmenjena u odnosu na sve ono što je bilo do sada. To je jedini razlog zbog koga mi ne možemo da prihvatimo umanjenje osnovice za 50%.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samom odlukom da prekinemo redovno zasedanje Republičkog parlamenta rekli smo dovoljno o ozbiljnosti situacije u kojoj se naše društvo nalazi i o dimenzijama tragedije koja potresa prostor Kosova i Metohije.

Mislim da smo, bilo kao direktni akteri, bilo kao posmatrači političkih zbivanja u Srbiji tokom prethodnih 10 godina praktično rekli sve o Kosovu i Metohiji i da smo danas dužni da bez međusobnog optuživanja, kritika na sve one povučene političke poteze, pokušamo da pronađemo taj minimalni prostor kroz koji ćemo proći, kako bi u skladu sa ne samo nacionalnim interesima srpskog naroda, već i sa interesima građanske Srbije, rešili problem Kosova i Metohije na jedan stabilan način, koji bi obezbedio sasvim drugačije perspektive od onih koje se u ovom trenutku nude.

Podsetiću vas na sve ono što se dešava u ovom trenutku na Kosovu i Metohiji, to praktično jesu događaji koje mi i kao parlament, kao vlast i opozicija, i konačno, i ne na kraju kao građani Srbije, možemo da posmatramo, ali na žalost ne možemo isuviše da utičemo na te događaje. Ako je to tako danas, ne znači da tako mora biti i ubuduće i mi smo dužni da, kao odgovorni političari, učinimo sve kako bi se takvo stanje što pre promenilo.

Podsetiću vas na samo nekoliko činjenica koje su u ovom trenutku bitne i sasvim sigurno zaslužuju našu pažnju. One prevazilaze naše partijske okvire i prevazilaze programska načela na kojima su izgrađene i pozicije vlasti i pozicije opozicije, ali sasvim sigurno mislim da su one u potpunosti u kontekstu onoga što jeste težnja demokratske Srbije.

Mi imamo faktički suverenitet na teritoriji Kosova i Metohije i taj suverenitet je zagarantovan Rezolucijom 1244, odnosno formalni. Imamo čak i faktički. On je potvrđen u nekim aktima, veoma konkretnim. Pomenuo sam Rezoluciju 1244 i potvrđen je u brojnim nastupima predstavnika međunarodne zajednice.

Problem je svakako činjenica da je ista ta međunarodna zajednica vrhovni arbitar u rešavanju problema koji postoje na Kosovu i Metohiji, i da ona, pogotovo u poslednjim nedeljama, u toj svojoj arbitraži grubo krši i ona faktička prava koja su zagarantovana Rezolucijom 1244 Republici Srbiji i koju je parlament Republike Srbije u prethodnom sazivu podržao na sednici koja je praktično označila prekid rata sa NATO paktom.

Dakle, posvetio bih pažnju dvema činjenicama. Prvo, da je međunarodna zajednica vrhovni arbitar u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji, i drugo, da međunarodna zajednica u procesu rešavanja problema na Kosovu i Metohiji zaobilazi organe vlasti u Beogradu i pri tom zaobilazi predstavnike Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, kao i predstavnike nealbanskog stanovništva koji žive na Kosovu i Metohiji. Privremeni pravni okvir za Kosovo i Metohiju jeste praktično produžetak pravog nastojanja koje je iskazano tokom procesa razgovora vođenih u Rambujeu i održanih u Parizu, procesa koji su okončani bez kompromisa i koji su ozvaničili uvod u rat sa Severno-atlantskim savezom. Dakle, ono što se danas dešava jeste samo produžetak nastojanja međunarodne zajednice, koja na takav način potvrđuje kontinuitet u politici koju sprovodi. Ono što mi danas moramo raditi, svakako ne sme biti nešto nalik onome što smo radili, ne razumevajući ili ne pronalazeći izlaz iz situacije u kojoj smo se našli 1999. godine. Postojećim okvirima u kojima se krećemo kao društvo, kao demokratska vlast, kao opozicija i kao pozicija, moramo videti koji je to teren na kome možemo ostvariti određeni produkt da bi rešili ovu dramatičnu i tešku situaciju. Međunarodna zajednica ima dvostruki standard samo prema Srbiji. Mi njeno lice vidimo u procesu rešavanja problema koji postoje na jugu Srbije. Mi vidimo to lice u procesu rešavanja problema koji se rešavaju u skladu sa našim interesima.

Mislim da ćemo se složiti da je naš interes ukidanje Kopnene zone bezbednosti i povratak predstavnika države u tih pet kilometara osporene teritorije. Istovremeno, sa druge strane, ista ta međunarodna zajednica grubo osporava i ona minimalna prava koja su nam pri tom zagarantovana. Zato je Parlament dužan, između ostalog i vlast, da jasno kaže - ako je kompenzacija međunarodne zajednice politika koju ona vodi u procesu rešavanja problema u Kopnenoj zoni bezbednosti, pogotovu na jugu Srbije, da tu kompenzaciju mi ne možemo priznati, jer demokratska Srbija, demokratska Vlada i građani Srbije ne mogu pristati na takvu vrstu teritorijalne kompenzacije, koja sama po sebi negira osnovne postulate demokratskog društva koje mi želimo da izgradimo. Dakle, niti može biti, niti će biti kompromisa po pitanju razmene teritorije ili popuštanja na prostoru Kosova i Metohije, da bi nešto bilo urađeno na jugu Srbije u Kopnenoj zoni bezbednosti, u koju smo se mi do sada vratili.

Druga bitna, svakako bitna i nezaobilazna činjenica, jesu svi oni okviri koji su definisani Rezolucijom 1244 i u kojima se mi danas krećemo, a koji bi sasvim sigurno trebalo da budu još jedanput potcrtani, kako bi insistiranjem na njihovoj realizaciji mi praktično štitili onu međunarodno izraženu volju iste te međunarodne zajednice i Saveta bezbednosti, a to ide nama u prilog.

Prema tome, Rezolucija 1244 ovlašćuje članice međunarodne zajednice da formiraju međunarodno bezbednosno prisustvo. Posle dve godine mi možemo reći da je ono što je učinjeno na Kosovu i Metohiji samo po sebi ponavljanje određenog postupka koji je međunarodna zajednica sprovela na teritoriji Bosne i Hercegovine. Na teritoriji Bosne i Hercegovine nije bilo nijednog oružanog incidenta od trenutka dolaska predstavnika međunarodne zajednice, između ostalog iz bezbednosnih snaga. Od trenutka dolaska na prostor Kosova i Metohije, mi imamo 1.300 otetih građana srpske nacionalnosti i nealbanskog stanovništva. Dakle, međunarodna zajednica nije ispoštovala osnovni postulat na osnovu koga je izgradila Rezoluciju 1244, na osnovu koga je i formalizovala svoje prisustvo na prostoru Kosova i Metohije. I, sa izostankom jednog takvog konkretnog rezultata, negirana su prava međunarodne zajednice koja se formalno sadrže u Rezoluciji 1244 i koja ona sada pokušava da realizuje kroz definisanje privremenog statusa Kosova i Metohije. To jeste jedna težnja koja je sama po sebi iskazana u tom čitavom političkom procesu koji se vodio prema našem društvu.

Dakle, ako nema osnovnih elemenata bezbednosti, stanovništvo se ne može razvijati, a ne može ni politički proces, a to jeste druga faza Rezolucije 1244 koja je tako koncipirana. Bezbednosti nema, svedoci smo 1.300 otetih građana, Srbija je sa 1.300 neizvesnih sudbina, svedoci smo svakodnevnog nasilja, svedoci smo produžetka procesa iseljavanja i građana srpske nacionalnosti i građana nealbanske nacionalnosti sa prostora Kosova i Metohije.

Druga faza, svakako, jeste čitav niz političkih i pravnih konsekvenci koje prate odnos međunarodne zajednice prema Srbiji. U tom smislu, ignorisanje političke volje Beograda i posebno ignorisanje volje građana srpske i nealbanske nacionalnosti na prostoru Kosova i Metohije. Ako nema predstavnika u Privremenom administrativnom veću u Kosovu i Metohiji, predstavnika i nealbanskog stanovništva i predstavnika Srpske nacionalne zajednice, pitamo se onda kakav je smisao Privremenog administrativnog veća Kosova i Metohije. To sasvim sigurno nije onaj smisao koji je iskazivan u nastupima Bernara Kušnera, administratora na prostoru Kosova i Metohije, niti je smisao na koji ukazuje gospodin Hakerup. Dakle, mi u ovom trenutku nemamo nijedan legalan ili legitiman organ na prostoru Kosova i Metohije, bez obzira na insistiranje međunarodne zajednice da sve ono što se čini poslednjih nedelja upravo tumači na jedan takav način.

Mislim da su rešenja koja bi nas izvela iz ovog zaista teškog stanja, upravo rešenja koja su pomenuta u ovoj Rezoluciji i kojima se ne ulazi u konflikt sa međunarodnom zajednicom, jer su jasni rezultati svakog ovog konflikta sa međunarodnom zajednicom, da su to rešenja kojima se snaže pozicije naših predstavnika na prostoru Kosova i Metohije, ali mislim istovremeno da je Skupština Srbije dužna da svojim primerom i odnosom prema Kosovu i Metohiji, prema problemu, ukaže na oblik ponašanja koji bi trebalo da se uspostavi u nekim odnosima između naših predstavnika u tom delu zemlje, naših predstavnika koji nažalost do sada nisu sarađivali u meri u kojoj smo mi to možda želeli, u meri za koju su postojale mogućnosti i za takvu saradnju. Uostalom, oni zajednički dele sudbinu i nema razloga da zajednički ne pokušaju izlaz iz situacije u kojoj se nalaze.

Ono što je veoma važno reći, jeste da nemamo nikakvih iluzija u smislu privremenog pravnog okvira za Kosovo i Metohiju, a to je praktično dodatno intenziviranje jednog procesa osamostaljivanja Kosova i Metohije, u situaciji u kojoj međunarodna zajednica očigledno ne može da reši etničke sukobe koji postoje na tom delu naše teritorije. Ono što možda sputava u ovom trenutku sve, u jednom još adekvatnijem odnosu prema Srbiji, svakako jeste da li je demokratska strana koja je definitivno dominantna u predstavništvu albanskog naroda na prostoru Kosova i Metohije. Mi moramo insistirati na nekoliko principa, a prvo na principu saradnje sa međunarodnom zajednicom. Drugo, na principu kojim će se vlast demokratske Srbije i vlast demokratske Jugoslavije predstaviti na jedan drugi način. Jer, međunarodna zajednica pokušava da afirmiše svoje pozicije kako bi imala partnera u rešavanju tih problema. I konačno, mi moramo izbeći sve one političke poteze koje smo vukli prethodnih godina, samo iz jedne činjenice. Oni nisu bili efikasni i nisu nam dali onakve rezultate kakve smo možda mi želeli i kakve, sasvim sigurno, ne treba jedni drugima da osporavamo.

Mir na Kosovu i Metohiji mora biti obzebeđen, a taj mir je dužna da obezbedi međunarodna zajednica. Mi smo kao Republika spremni u tome da pomognemo, u meri koju međunarodna zajednica tako nešto dopusti. Nažalost, to je posledica Rezolucije 1244 kojom mi nemamo ništa osim tog papirnatog suvereniteta na tom delu naše teritorije.

Druga faza svakako jeste faza uspostavljanja dijaloga.....

(Predsednik: Vreme.)

... između predstavnika Srpske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji i uspostavljanje elementarnog dela između demokratskih snaga u društvu, kako bismo sledili jedan jasan politički kurs usklađen sa interesima građana koji žive na tom delu naše teritorije.

Sasvim sigurno, treće jeste veoma konkretna podrška koju ćemo pružiti predstavnicima koji se u ovom trenutku nalaze na prostoru Kosova i Metohije, pokušavajući da u političkim prostorima u kojima oni deluju, reše ovaj problem koji je zaista ozbiljan, dramatičan i može biti saniran prihvatanjem amandmana sa kojima smo mi danas ovde izašli pred Parlament, sa amandmanima sa kojima su predstavnici Srpske nacionalne zajednice izašli pred Hansa Hakerupa, i Privremeno administrativno veće Kosova i Metohije. Ono što je bitno jeste potcrtati naša nastojanja da se očuva celovitost Republike Srbije, jeste naše nastojanje da se u tom političkom procesu mi ne ponašamo striktno kao vlast, već kao odgovorni ljudi koji su dužni da čuju i glas opozicije, ali istovremeno dužni da čuju glas međunarodne zajednice i da u jednom takvom odnosu uspostave onaj politički kurs koji će nas izvesti iz jednog burnog vremena u kojem, nažalost, nismo uspeli ni da se snađemo, ni da zaštitimo ono što smo bili dužni da, kao političari, štitimo. Hvala.