Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa Zakonom o budžetu Republike Srbije, usvojenim u ovoj skupštini 30. marta 2001. godine, planirana su sredstva, ali ne na način koji je pomenuo moj prethodnik. Naime, u okviru Ministarstva rudarstva i energetiku, a od AK 911000 do 911190, nigde ne postoje četiri milijarde koje je pomenuo gospodin Ivković.
Znači, da ne ulazimo u dalju analizu, ali ću vas podsetiti, što se tiče zakona i bezakonja kojim će Ministarstvo finansija trošiti sredstva, reći ću vam da je Zakonom o budžetu za 2001. godinu veoma jasno iskazana namera i ta namera podržana od strane poslaničke većine u Skupštini, za formiranje Fonda za jednokratnu pomoć, pod uslovima i po kriterijumima koje će utvrditi Vlada, a koje će poslanici potvrditi ili kritikovati kada budemo razgovarali o završnom računu za budžet u 2001. godini. Bez obzira na to da li ćemo mi tada biti vlast ili opozicija, završni račun se uvek podnosi i tu se vidi na koji način se raspolagalo društvenim sredstvima i da li su ona trošena namenski ili nenamenski.
Ma šta o tome mislili oni koji danas moraju da odgovaraju za trošenje tih sredstava, koliko god njima izgledalo žbirovski ili ne, postoje zakoni u ovom društvu i mi ćemo te zakone poštovati. Sredstva koja će Vlada, koju podržava DOS, trošiti, jesu sredstva koja su precizno utvrđena Zakonom o budžetu za 2001. godinu i ni dinar izvan tog zakona neće biti potrošen nenamenski. Ne postoji 19 milijardi dinara koji su negde skriveni, ne postoje skrivena sredstva koja su pominjana u nastupu mog prethodnika.
Pozivam ga da izanalizira zakon koji smo mi ovde izglasali i da pokaže, recimo, u Ministarstvu rudarstva i energetike, gde su te četiri milijarde koje su namenjene troškovima po pitanju, recimo, koje je Ministarstvo saobraćaja bilo dužno da pokrije. Tako nešto ne postoji. Postoje subvencije u privredi i veoma je jasno na kakvu se privredu misli, ko misli i na kakav način da troši sredstva.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, trudiću se da budem kratak, čini mi se da je ovaj zakon dobar pre svega što država ponovo na sebe preuzima obavezu socijalnog staranja o svima onima koji za takvim nečim iskazuju potrebu. Dakle, sa građana Srbije skidamo jednu vrstu obaveze koju su oni sami po  sebi teško podnosili, koju su javno kritikovali, između ostalog, zbog takve kritike je prvo uredbom, istina na potpuno opravdan način, kritikovao je gospodin Vučić što nisu postojale prektične mogućnosti da se donese ovaj zakon - njegova primena stopirana, a potom ovim zakonom stavljamo tačku, verujem na jedan deo naše istorije, koji sam po sebi ne želimo više da se ponovi. Mislim da imamo dovoljno primera i da ćemo na osnovu tih primera znati kako da se ponašamo u situacijama u kojima bi mogli posezati za njima.
Što se tiče ovog zakona, mislim da ćemo o njemu konkretnije moći da govorimo kada budemo govorili o 21. tački dnevnog reda, odnosno kada pred poslanicima bude završni račun budžeta Republike Srbije za 2000. godinu. Mislim da, istovremeno, sve ono što je prethodilo ovakvom predlogu i uredbi s kraja prošle godine, a tu mislim na veoma jasne, konkretne i snažne zahteve koji su stigli iz privrede za povlačenje ovog zakona i za odustajanja od njegove primene, da jedan takav stav društva, sasvim sigurno jeste dovoljna opomena svima nama koji danas kreiramo politiku u društvu i koji razmišljamo o nivou opterećenja svakog onog ko danas nešto u ovoj zemlji radi.
Građani nisu bili spremni, bar ne oni koji rade, da snose isključivi teret čitavog ovog našeg dela društva koji zavisi od njih i zato mi danas moramo, kada kritikujemo predloge Vlade, kada kritikujemo restriktivnu politiku koju Vlada vodi po pitanju smanjenja obaveza koje ima prema zaposlenima, razmišljati pre svega o mogućnosti društva da iznese taj teret. Dakle, ovaj zakon je podsticajan zbog nesposobnosti našeg društva da u apsolutnoj meri odgovori potrebama koje postoje. Dobar je zato što država na sebe preuzima tu obavezu i zato što se u njemu kaže da će Vlada realizovati sve one projekte koji su bili finansirani iz sredstava koja su dobijena ovim zakonom, da će se to činiti sredstvima dobijenim po drugim principima, pre svega tu mislim na poreze i tu mislim na sredstva koja su definisana budžetom, kao sredstva namenjena prekvalifikaciji radne snage koja će stići bilo preko donatora, bilo kroz druge programe o kojima smo mi ranije govorili i o kojima unapred vodimo računa.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo samo naizgled skrenuli sa tačke dnevnog reda. U svojoj suštini sve ove tačke dnevnog reda zapravo su u funkciji ove skupštine, koja je sama po sebi i najvećim delom upravo onakva kakva je bila prethodnih 30 minuta. Nije bitno da li je pred poslanicima Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o sredstvima solidarnosti za zaposlene koji su privremeno ostali bez posla usled ratnih dejstava, ili je ovo prilika da se govori o NATO bombardovanju i ratnoj šteti, onima koji su se obradovali sirenama za vazdušnu opasnost.
Odgovorio bih samo na nekoliko bitnih pitanja koja zaslužuju odgovor i koja ne treba izbegavati. Naša država je veoma ozbiljno pristupila definisanju problema naplate ratne štete. Mi vodimo sudski spor sa članicama NATO pakta koje su izvršile agresiju na našu zemlju, kršeći međunarodna prava. U tom smislu su neosnovane sve one kritike koje su nas predstavile na drugačiji način. Ako nekome nije jasno dokle je taj spor u ovom trenutku stigao, podsećam ga da je adresa, u skladu sa Ustavom, adresa Saveznog parlamenta na koju treba da postavi to pitanje i verujem da će u najkraćem roku dobiti konkretan odgovor. Dakle, niko nije ni pomislio da amnestira krivce od odgovornosti, niti je bilo ko od nas pomislio da se poigrava sa žrtvama tog rata, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Što se tiče osnova za donošenje ovog zakona, mislim da niko od nas nije tokom današnjeg dana osporio motive koji su doveli do, prvo, usvajanja uredbe, a potom, kad su se stekli uslovi za sazivanje parlamenta, izglasavanje zakona na osnovu koga su ubirana sredstva iz dnevnica solidarnosti. Rekao sam da ćemo u završnom računu budžeta za 2000. godinu biti u prilici da govorimo o načinu na koji su ta sredstva trošena, o tome da li su ona trošena namenski ili nenamenski. Ovo nije prilika za nešto tako.
Ovo je bila prilika da se u jednoj kratkoj skupštinskoj raspravi stavi tačka, ne na ono što je naša istorija, kako je mene pogrešno citirao jedan od poslanika, već naprotiv tačka na obezbeđivanje sredstava na jedan način koji je sam po sebi bio nužan, ali nije bio dobar: opteretiti one koji su već zaista neprihvatljivo mnogo opterećeni. Dakle, država će na sebe preuzeti obaveze koje po dužnosti mora preuzeti i te obaveze je ona, praktično, preuzela još u novembru 2000. godine. Praktično, od tada se ne ubiraju sredstva iz dnevnica solidarnosti, a obaveze se redovno ispunjavaju. Možemo da razgovaramo i kako se obezbeđuju ta sredstva.
Najčešće, do sada su to bila sredstva obezbeđena iz donacija. Da li se to nama dopada ili ne, to je već druga tema, ali to su činjenice: 800 hiljada izbeglica u ovoj zemlji u najvećoj meri preživljava zahvaljujući sredstvima koja stižu putem donacija. U Lučanima, čuli ste, i to malo problema koji su mogli da se reše, rešeni su sredstvima dobijenim od donatora. Kako se ko od nas oseća u toj situaciji, potpuno je individualno pitanje. Mislim da država koja zavisi od donacije nije srećna, niti društvo može sebe smatrati uspešnim.
Ali, pred nama je ozbiljan posao. Nadam se da ćemo vrlo brzo mi sami moći da pokrivamo potrebe koje smo dužni da pokrijemo. Mislim da ne stoje one primedbe koje su izrečene ovde i koje su takav naš odnos prema međunarodnoj zajednici protumačile kao nepatriotski. Verujte da najbolje sami građani znaju u kojoj meri je njima pomoć potrebna i koliko je za njih važna adresa sa koje se ta pomoć u konkretnom slučaju doprema.
Dakle, pozivam vas da usvojite ovaj zakon, da sve rasprave koje su bile tokom prethodnih dva sata, karakteristične za samu Skupštinu, ne budu nešto što će pratiti naš rad do njegovog okončanja, dakle do 19,30 i da pokušamo da se vežemo za zakon. Ako nismo to uspeli u prethodnih 16 tačaka dnevnog reda, dajte da Zakon o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju ne bude povod da govorimo o onima koji su se obradovali bombama NATO pakta, da ne govorimo o onima koji se raduju žrtvama na jugu Srbije ili na Kosovu i Metohiji, već da se vežemo za problem i da pokušamo najefikasnije da ga rešimo.
Zakon o zaradama zaposlenih u državnim organima je dobar primer naše spremnosti da konstruktivno razgovaramo sa opozicijom i uvažimo sve ono što opozicija predlaže. Stoga vas molim za elementarnu pristojnost, jer, verujte, ne osećamo se dužnim da odgovaramo čak i u onim situacijama u kojima se osećamo više nego povređenim. U ovoj skupštini, u poslaničkoj grupi DOS-a, sede ljudi koji su imali i lične žrtve tokom bombardovanja NATO pakta, sede ljudi koji su bili pripadnici regularnih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova i Vojske Jugoslavije, i verujte da je zaista za nas neprihvatljivo da učestvujemo u radu koji je sam po sebi toliko degradirajući za naše društvo.
Niko se ne raduje onome što je naša prošlost, a ukoliko želimo da oni dani koji su pred nama budu drugačiji, mi moramo biti primer jednog novog doba, koje samo po sebi nije dobro ni vlasti ni opoziciji, već našem društvu koje je dovoljno bilo nesrećno.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo bih želeo da se u najkraćim crtama osvrnem na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju i u tom smislu ću reći da je tačna konstatacija izneta tokom nastupa mojih prethodnika u kojoj se kaže da je, praktično, izmena koja se unosi u postojeći zakon, izmena finansijske prirode i da je ona u duhu sa, pre svega, onim poreskim izmenama i izmenama koje se odnose na prelazak, sa principa neto plate na princip bruto zarade.
Mislim da je veoma važno potcrtati član 9. Predloga ovog zakona, u kome se konstatuju obaveze poslodavca, veoma ozbiljno sankcionišu, i na takav način štite prava zdravstvenih osiguranika. Tačno je da je stanje u našem zdravstvu loše. Mislim da građani znaju da se dug od dve milijarde maraka ne može napraviti za 100 dana nove Vlade. Mislim da je građanima jasno da se proizvodnja lekova ne može podići za 100 dana, ako je propadala i umanjivala se 10 godina.
Stoga želim da ovu raspravu usmerim u pravcu pre svega potcrtavanja prava zdravstvenih osiguranika, u onoj oblasti u kojoj su ona formalno i do sada važila, ali nisu, osim formalnih garancija, sprovedena.
Dakle, o čemu se radi - radi se o velikom broju naših sugrađana koji su kroz sticanje ličnog dohotka, ostvarivanje izvesne zarade, sticali i formalno pravo na zdravstveno osiguranje, koje, s druge strane, nije konkretizovano, s obzirom da poslodavac nije raspolagao sredstvima, ili nije želeo da uplati doprinose koje je bio dužan da uplati i na takav način obezbedi zdravstveno osiguranje.
To nas je dovelo u katastrofalnu situaciju. To je, praktično, Republički zavod za zdravstveno osiguranje ostavilo bez sredstava, to je Ministarstvo zdravlja primoralo da se sa potreba koje su iznosile 200 dolara, kako je to govoreno, pre 10 godina, po stanovniku, spusti na 30 dolara, a da se obezbedi jednako kvalitetna zdravstvena nega, jer bolest pre 10 godina i bolest danas, sama po sebi, niti je drugačija, niti može biti drugačija, niti su potrebe bolesnika pre 10 godina bile manje, ili veće, u odnosu na one koje su danas. Samo su umanjene naše sposobnosti da bolesnicima izađemo u susret, i sa te strane je u pravu lekar koji je govorio pre mene i koji je govorio o situacijama u kojima se nalaze zdravstveni radnici danas.
Nije tajna reći da se lekar koji primi pacijenta suočava sa činjenicama koje govore o praznim bolničkim apotekama i da vam se često desi da lekar pošalje rodbinu po neki lek, po zavoj. Pre tri ili četiri godine lekari su pacijente slali po vatu, po anasteziju, kod zubara. To su činjenice koje govore o stepenu zdravstvene zaštite, koju u ovom trenutku uživaju naši građani, i stoga je ovo prva od niza reformi koja će biti sprovedena u oblasti zdravstvenog osiguranja, a ovo nije nikako konačna reč koju smo rekli po tom pitanju, već je, naprosto, jedno usaglašavanje sa onim promenama koje su prethodile ovom predlogu zakona i koje se pre svega tiču prelaska sa neto na bruto princip.
Hteo bih da vas uputim na ove osnovice i da vam kažem da mislim da smo dovoljno o tome govorili po pitanju penzionog i invalidskog osiguranja, jer su praktično to iste osnovice, i da je isti sistem utvrđivanja tih osnovica, te da stoga mislim da ne bi bilo korektno upustiti se u raspravu koja bi sama po sebi bila replika tadašnje rasprave.
Dakle, ovo su bruto osnovice, u njima se sadrži sve, sve one zarade koje radnik ostvaruje, bilo da je reč o neto zaradi, regresu, toplom obroku, naknadi za terenski rad, porezu, što je takođe veoma bitno. Dakle, to je pre svega jedna konkretna mera prvog našeg nastojanja da se uspostavi ravnoteža između društvenih sposobnosti i društvenih potreba. Ovo će, naravno, biti prošireno racionalizacijom u oblasti zdravstvenog osiguranja i o tome moramo govoriti, i naravno, jednim pažljivijim raspolaganjem sredstvima zdravstvenih osiguranika, što sasvim sigurno do sada nije bio slučaj.
Dakle, pozivam vas da usvojite ove promene i da, sasvim sigurno, ovo ne protumačite kao sve ono što smo imali da kažemo u oblasti zdravstvenog osiguranja. Baš naprotiv, pred nama je puno posla i u tom poslu ćemo biti veoma ozbiljni. Rešavaćemo brojne probleme, probleme farmaceutske industrije, rešavaćemo probleme koji su se pojavili kao posledica definitivno drugačijih odnosa u društvu, i naravno, moraćemo da rešimo probleme koji su se pojavili nakon neracionalnog i često protivzakonitog trošenja sredstava zdravstvenih osiguranika, a o čemu je dosta toga rečeno, i o čemu možemo da govorimo kada se bude na dnevnom redu našla tačka završnog računa za budžet u 2000. godini. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, teško da po ovoj tački dnevnog reda možemo da se ponašamo drugačije nego kao u svim prethodnim. Možda Srbija nije imala nijednu epidemiju, ali je imala Milovana Bojića, Leposavu Milićević, Tomislava Jankovića, koji su za sobom ostavili takve posledice koje su po periodu sanacije mnogo duže od posledica bilo kakve epidemije. Među vama ima lekara, recite koliko traje karantin. Ja vam kažem da nema takvog karantina koji će trajati onoliko koliko će trajati nadoknada štete koja je ostala za takvom politikom u oblasti zdravstvenog osiguranja.
Mi smo ovde predstavljajući budžet za 2001. godinu, jasno pokazali da su uvećana sredstva namenjena prosveti i zdravstvu, ali niko od nas nije rekao da su ta sredstva dovoljna. Zbog toga je potrebna participacija. Pitajte pacijente da li pristaju na participaciju ili na zatvorena vrata i poruku - idite u privatnu ordinaciju. Nije samo materijalno opustošeno naše zdravstvo, ono je profesionalno degradirano i to su tragične posledice sa kojima se mi danas suočavamo.
Dva glasa su falila da Milovan Bojić postane akademik. Ispostavilo se da danas, ne da nema osnova da bude akademik, već nije položio ni specijalizaciju. Ratko Krsmanović nije bio na platnom spisku Jugoslovenske levice, nego je bio na platnom spisku Instituta za kardiovaskularne bolesti - Dedinje. Danas naravno da to nema nikakve veze sa prethodnim režimom, sa prethodnom vlasti, nema veze sa onima koji sa govornice dele bensedine, ali otvorite ordinacije na ulici, pa tamo delite lekove. Ako niste mogli 10 godina to da radite, radite ubuduće. Niko vas u tome neće sprečiti. (Aplauz.)
Samo mi se čini da, po pravilu, mi ne možemo da ostanemo na nivou argumenata i činjenica, već na nivou fraza koje su same po sebi, možda, nekome bliske, ali ta osoba sigurno nije bila ni bolesna niti je imala nekoga ko je bolestan u njenoj porodici. Takvim osobama ne možete pričati priče, koje pričate danas. Naše zdravstvo je sjajno - samo sve što je u njemu ostalo nije dobro, zahvaljujući 10-to godišnjoj vladavini vašeg režima - zahvaljujući neverovatnoj otpornosti tih ljudi. Prevladala je ta moralna dimenzija i osećanje profesionalne etike koja je nalagala tim ljudima da i u takvim okolnostima funkcionišu, ali ništa nije večito. Ni njihovo strpljenje nije večito.
Zato danas, kada vodimo pažljivo kadrovsku politiku u zdravstvu, kada pokušavamo da racionalno trošimo sredstva zdravstvenih osiguranika, mi moramo da ukazujemo na probleme koji su ozbiljni i na probleme koji sami po sebi ne mogu biti rešeni. Nije tačno da je budžet 3,5 puta veći i nije tačno da smo bilo kada rekli da će iz tog budžeta moći da se pokriju svi troškovi koji moraju da se pokrivaju, između ostalog i primenom sredstava iz participacije. Ali, oni najugroženiji imaju mnogo veću brigu i mnogo više strpljenja i pažnje od strane predstavnika vlasti u oblasti zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, nego što je to bio slučaj sa prethodnim režimom. Ako nije tako, izađite i na osnovu argumenata recite ovde, recite odmah kako sredstva danas troši Ministarstvo zdravlja i Fond zdravstvenog osiguranja i kako su trošena do sada.
Recite na osnovu kojih činjenica se mogu pobiti one neverovatne stvari, koje govore o gospodinu Jankoviću, o gospodinu Bojiću. Mi bismo voleli da možemo sa njima da razgovaramo, ali nam nisu dostupni. Jedan je u bekstvu, a drugi je u zatvoru. Ni jedan ni drugi ne zaslužuju da ih posećujemo. U svakom slučaju budite sigurni da ćemo izglasati ovaj zakon i da ovo nije poslednje što smo imali da kažemo u oblasti zdravstvenog osiguranja i zadravstvene zaštite našeg stanovništva. Ovo je samo prvi korak i on je isključivo podsticaj poreskih reformi koje su uvedene u našem društvu i sasvim sigurno, budite ubeđeni, da će vreme koje je pred nama, biti vreme u kome ćete moći da nas kritikujete, ali nikako neće biti vreme u kome ćete moći da argumentovano govorite u prilog činjenica koje mi danas možemo izneti opisujući ono što ste vi radili u prethodnih 10 godina.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo prilika da dokazujemo svoju humanost. Brojni su primeri koji govore o individualnim činovima koji su potpuno drugačiji i u apsolutnoj suprotnosti sa onim što je karakteristika nekog pojedinca, nekog pokreta, čak i države.
Ne može se jednim humanim gestom, koji umiruje nečiju svest, ispraviti sve ono što je posledica neke konkretne politike. Od koje to bolesti je oboleo Ratko Krsmanović? Od koje bolesti je bolovalo 120 ljudi na tom institutu na kome je primalo platu? I po kom osnovu? Od koje bolesti su bolovali oni koji su lek tražili na Institutu za onkologiju, a lek nisu dobili? Reč je o citostaticima. A, zato što su sredstva proneverena.
O tome možemo da razgovaramo, ali ne ovom prilikom. Jer, od toga niko neće imati koristi. Ako mi nešto možemo da uradimo, spremni smo da pomognemo svakome, pa i konkretnom gospodinu koji je ovde pomenut, ako nešto možemo da pomognemo. Ali, to nije put za rešavanje ni njegovog ličnog problema, ni svih problema koji su se pojavili tokom prošlosti koja je ostala za nama.
Dakle, kada o nečemu govorimo, ne možemo govoriti na osnovu jednog primera, već na osnovu onoga što je činjenica i konkretan dokaz nesreće u kojoj smo mi živeli, nesreće sa kojom smo se rastali i u koju se sigurno više nikada nećemo vratiti. Kako zbog toga što mi tako nešto nećemo dozvoliti, tako i zbog toga što mi se čini da ste i sami svesni koliko je taj period bio težak i tragičan i da sami povremeno mislite ono što mislimo i mi o svima onima koje povremeno branite.
Dakle, nemojte na tom jednom primeru pokušavati da odbranite nešto što je neodbranjivo. Mi smo živeli u obespravljenom društvu, moralno degradiranom, u društvu gde su sudbine određivali pojedinci, poput gospodina koji ne zaslužuje da o njemu uopšte govorimo u parlamentu.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušao sam juče da vas suočim sa činjenicama koje su same po sebi mnogo važnije od primedbi da li Vlada ima pravo da odredi osnovicu i potom da predsednik Skupštine odredi koeficijent za republičkog poslanika.
Dana 1. januara 1998. godine prestao je da važi Zakon o platama u državnim organima, a Zakon o radnim odnosima u državnim organima po kojem se definišu plate nije bilo moguće primeniti, s obzirom da je on usvojen 1991. godine i da je u međuvremenu došlo do dramatičnih promena koje su onemogućile njegovu primenu. Dakle, ono što je karakteristika, i to prva, ovog zakonskog predloga jeste da se zavodi red u jednoj veoma važnoj oblasti.
Druga bitna karakteristika, koja za posledicu ima ovakve vrste kritike, jeste činjenica da je nemoguće završiti kvalitetnu sistematizaciju 420 hiljada zaposlenih na koje se ovaj zakon odnosi. Po kom to pravu direktor jedne škole može da ima tri puta veću platu od direktora druge škole sa istom školskom spremom, istim godinama radnog staža, istim zvanjem. Po kom to pravu direktor jedne bolnice ima platu 12 hiljada dinara, a direktor druge bolnice ima platu 70 hiljada dinara. Na kakav način Skupština može zakonom urediti jednu takvu komplikovanu oblast, kao što je ova o kojoj danas govorimo. Zbog toga je Vlada veoma jasno rekla da će definisati osnovice, pošto se završi sistematizacija u ovoj oblasti. Sistematizacija je za 420 hiljada radnih mesta za koje nikada nije urađena.
Mi se kao Skupština ne možemo time baviti, već danas možemo da razgovaramo da li ćemo usvojiti zakon koji daje nešto veću slobodu Vladi ili ne. Zašto sumnjati u Vladu i zašto sumnjati u resorna ministarstva, kada smo svoje krunsko poverenje dali onog dana kada smo tu vladu izglasali. Ako je Vlada rekla da će uvesti sistem pravičnosti, socijalne pravde, u ovoj oblasti svog delovanja, mislim da smo dužni da je u tome podržimo. Ovo je podsticaj jednog takvog nastojanja. Užasne su razlike u primanjima zaposlenih u državnim organima i nema razloga da se nešto tako podržava, pogotovu ne zbog toga što nije zakonom uređeno, a ako želimo da donesemo kvalitetan zakon, onda to ne možemo učiniti ni ovde u Skupštini, insistirajući na osnovicama i koeficijentima, jer tako nešto ne može biti predmet našeg rada, s obzirom da je i sama po sebi oblast koja bi trebalo da se uredi na takav način, i da je isuviše široka.
Dakle, Vlada je veoma jasno rekla da će ona definisati osnovicu, a osnovica će biti definisana posle razgovora, pregovora, sa strukovnim sidnikatima, posle razgovora i pregovora koji će se voditi unutar same Vlade, u skladu sa potencijalima, pre svega onim budžetskim, koji postoje u Vladi. Često se ovde pominjala obaveza koju je Vlada preuzela prema prosvetnim radnicima, i kritika da tako nešto neće biti ispoštovano, zbog prelaska sa neto na bruto princip plate. Zbog toga postoji potreba da Vlada ponovo razgovara sa sindikatima, i tek pošto se obave ti razgovori, Vlada će uredbom, kako stoji u ovom zakonu, definisati osnovicu.
Vlada će uredbom definisati koeficijent za ona lica koja ona bira i postavlja. Državni organ će sam određivati koeficijent, odnosno nadležno lice državnog organa za zaposlene u državnim organima. Dakle, za koeficijente poslanika imamo predsednika Skupštine koji će u skladu sa zakonom, koji mi ovde usvajamo, odrediti visinu naših plata, ali nije naša plata tema.
Tema je ogromna nepravda koja u ovom trenutku postoji u javnom sektoru i tema je činjenica da ništa u tom sektoru nije urađeno u skladu sa zakonom. Nema zakona i mi u oblast bezakonja uvodimo jedan zakon koji je sam po sebi drugačiji od onog, što je definisano Ustavom, ali samo zbog toga što postoji 10-godišnja razlika između vremena u kome su se stvari u ovoj zemlji dešavale u skladu sa Ustavom i sa vremenom u kojem živimo danas.
Nije to jedina ustavna nelogičnost koju mi danas možemo primetiti. Postoje one bitno drugačije, ozbiljnije i dramatičnije i stoga vas pozivam da u ovom predlogu zakona ne prepoznajete nameru Vlade da krši Ustav, da ne prepoznajete nameru Vlade da potčini parlament, već prepoznate pre svega nameru Vlade da što konkretnije zaštiti interese zaposlenih u javnom sektoru, koji su sami po sebi neuređeni bilo kojim zakonom.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije važna tema naše rasprave, nisu važni čak ni događaji koji se mimo te teme komentarišu za skupštinskom govornicom. Mnogo su važniji oni ljudi koji na takav način pokušavaju da građanima pošalju neku poruku.
Ako je, gospodine Janjiću, poruka bila - dižite ljudima u vazduh džipove, loše je.
Ako je poruka bila - krivi ste svi koji imate džip, loša je. Moj odgovor vama je - izvolite, sve moje stanove, sva moja vozila, nađite jedan upravni odbor u kome sam član, a mi nećemo čekati da gospodin Šešelj nama kaže - izvolite, moje stanove, koje sam uzeo ovoj državi, izvolite moja vozila, koja sam uzeo ovoj državi, izvolite moje upravne odbore, u kojima sam sedeo godinama, upropašćavajući, recimo, Pravni fakultet, ili Beogradski univerzitet.
Nađite jednu činjenicu, kada govorite o svim onim neverovatnim stvarima, koje ste izrekli za ovom govornicom. Mislite o porukama koje šaljete javnosti, jer su sigurno građani, glasajući za vas, glasali za nešto što je sasvim drugačije od onoga što ste vi danas rekli.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da ima smisla komentarisati kritike sa kojima se suočavamo, jer je neka argumentacija već po svemu sudeći prihvaćena, pogotovo ona u kojoj se ipak ovaj zakon posmatra kao pokušaj zavođenja reda u oblasti koja je od 1998. godine privremeno, ali ipak je bila zakonski neregulisana. Mislim da je potrebno obrazložiti i one kritike koje se tiču sankcionisanja i nepoštovanja odredaba ovog zakona, bez obzira što je reč o Vladi, kao formalnom poslodavcu.
Imao sam prilike da slušam gospodina Ivkovića, koji je Vladu definisao kao poslodavca i koliko god je to nekome izgledalo paradoksalno, ona na toj svojoj funkciji jeste. Stoga, Vladu obavezuju odluke ove skupštine, a po pitanju 12. tačke dnevnog reda, kada smo izglasali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima. Vlada nema pravo da za sebe traži drugačije okolnosti poslovanja nego što to važi za druge učesnike u privrednom životu zemlje.
Dakle, Vlada će trpeti sankcije koje su definisane Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima u punom smislu. Slažem se sa primedbom koja je izneta ovde i kojom se kritikuje forma koja je predložena ovim zakonom, s obzirom da je reč o Zakonu o platama o organima državne uprave, a ne o Zakonu o zaradama. Mislim da to mora biti korigovano i da je to dužnost Vlade i da će to biti urađeno već za naredno skupštinsko zasedanje.
Što se tiče ovih na koje se odnosi ovaj zakon, a s obzirom da je bilo reči o javnim preduzećima i primedbi ko utiče na tu vrstu finansijske politike kojom se regulišu zarade u okviru javnih preduzeća, to se ne radi ovim zakonom. Ovaj zakon se odnosi samo na zaposlene u organima državne uprave i na one zaposlene koji se finansiraju iz fondova. Što se tiče javnih preduzeća, ona se finansiraju na osnovu izvesne zarade koju ostvaruju zaposleni svojim radom u okviru tih preduzeća.
Naravno da postoji velika razlika između primanja u jednom NIS-u, EPS-u i primanjima jednog zdravstvenog radnika ili radnika u prosveti. S obzirom da su to dve formalno nespojive stvari, Vlada je propisala i mi smo to na jednoj od prošlih sednica razmatrali, klauzulu koja se primenjuje do usvajanja nekog novog zakona i to je uredbom već regulisano u javnim preduzećima, a čiji je vlasnik država. Podsećam vas i na odredbu člana ovog zakona kojim se kaže da Vlada utvrđuje visinu koeficijenta u državnim organima i to za lica koja Vlada postavlja. Ista politika će biti primenjena i već se primenjuje na osnovu uredbe o javnim preduzećima. Ona ne mogu više imati veća primanja od 40% uvećana u odnosu na prosečnu zaradu u Republici.
To je uredba koja je pogodila javna preduzeća i uredba koja je kritikovana od strane zaposlenih u tim javnim preduzećima. Podsetiću vas na protest zaposlenih u NIS-u u Novom Sadu polovinom prošlog meseca. Međutim, mi smo bili prinuđeni na takvu vrstu politike, a s obzirom da su kompletna sredstva koja su ostvarivana aktivnostima u tim javnim preduzećima trošena na platni fond. Ona nisu investirana u obnovu infrastrukture samih preduzeća niti unapređenje proizvodnih procesa. Mi smo bili u situaciji da EPS kompletna sredstva troši na platni fond ili NIS, ili recimo ŽTP, Aerodrom Beograd, JAT.Mi smo to promenili. Obavezali smo rukovodstva javnih preduzeća da poštuju uredbu Vlade kojom ne mogu isplaćivati veće plate od tog uvećanja, i to za 40% u odnosu na prosečnu zaradu u Republici.
Naravno da to jeste onda za neku vrstu kritike u smislu pominjanja one uravnilovke, ali mislimo da je to socijalna pravda i ona boli. Nadam se da ćemo vrlo brzo izbeći onu argumentaciju kojom je kafe kuvarica ili konobar predsednika Republike imao veću platu čak i od poslanika...
(Predsedavajuća: Gospodine Jovanoviću, vreme.)
Ali, nažalost, to je stvarnost u kojoj živimo i mislim da će tu biti još dosta konfuznih situacija, prostora za kritiku. Neke kritike prihvatam. Gospodin Maršićanin je rekao da ćemo mi usvojiti amandman. Nisam obratio pažnju da li je amandman opozicije ili pozicije, ali to je dobar amandman. Njime se garantuju prava sindikata koja inače nisu bila osporena ovim predlogom i koja su zagarantovana kolektivnim ugovorima, takođe i Zakonom o radnim odnosima, koji smo mi ovde usvojili. Ona će biti dodatno potcrtana i ovim zakonom, tako da će Vlada moći da usvoji i ostavi koeficijent uz saglasnost nadležnih radnih tela Skupštine i uz saglasnost koju će dobiti od Sindikata.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da se u članu 78. Skupštini ostavlja mogućnost o potrebi četvorodnevnog nedeljnog rada i ostavljanja, praktično, jednog radnog dana za neke druge poslove. Međutim, pred nama je veoma obiman dnevni red. Ova skupština, naravno, intenzivno radi i to proizvodi ozbiljne probleme kod poslanika koji imaju i druge obaveze, ali, na žalost, mi nismo uspeli na nivou poslaničkih grupa još da se dogovorimo oko povećanja efikasnosti u našem radu. Uslov za uvažavanje ovakvih zahteva, praktično jeste uvećanje efikasnosti tokom preostalog radnog vremena u toku nedelje.
Dakle, kada napravimo dogovor i kada postignemo saglasnost po pitanju efikasnog rada u Skupštini, koji bi nam dopustio da jedan dan u nedelji ostavimo poslanicima za obavljanje drugih poslova, moći ćemo da primenimo ovu skupštinsku odredbu. Nadam da ćemo već u ponedeljak moći da razgovaramo na nivou poslaničkih grupa oko oblika tog intenzivnog i efikasnog rada.
Nažalost, mi sada ne možemo uvažiti taj zahtev, jer nećemo završiti trenutnu sednicu do polovine juna meseca, ako se bude radilo na ovakav način. Dakle, možemo u ponedeljak skratiti diskusiju o sledećoj tački dnevnog reda na 5 minuta, a onda se možemo dogovoriti o još nekim drugim oblicima međusobnih ustupaka, koji bi nam zajedno dopustili da imamo jedan dan nedeljno ostavljen za druge poslove. Ovako mi ne možemo to da podržimo, jer bi time još dodatno otežali stanje u društvu, jer nisu usvojeni zakoni koji moraju bitu usvojeni, po našem mišljenju.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je dobra prilika da, iako ne bi bio presedan, već smo to nekoliko puta činili, prihvatimo amandman predstavnika opozicije i da na takav način demonstriramo svoju spremnost da podržimo svaki dobar predlog i demantujemo sve one koji nas smatraju politički sujetnim.
Ovo je dobar amandman. On ničim ne dovodi u pitanje suštinski karakter ovog zakona. Ispravlja određene kontradiktornosti koje su posledice okolnosti vremena u kome živimo. Zaista, postoji puno prostora za kritiku u smislu povezivanja određenih članova ovog zakona i konkretnih prava i sloboda koje su nam kao poslanicima, odnosno samoj Skupštini, zagarantovana važećim Ustavom.
Ali, nažalost, mi živimo u zemlji u kojoj važeći Ustav nije usaglašen sa Ustavom SRJ, koji je donet 1992. godine. Čekalo se 10 godina na usaglašavanje po zaista bitnim stvarima, pa smo tako mi danas u situaciji da moramo da donosimo ovakve zakone. Ovim amandmanom se osnovice, koeficijenti, odnosno obračun i isplata plata utvrđuju zakonom. To je dobro. Time se praktično ostavlja mogućnost Skupštini da ona još jednom o tome razgovara, pošto Vlada sprovede sistematizaciju radnih mesta, ona nije bila u mogućnosti da taj posao završi u tako kratkom roku, pri čemu se naravno ne dovode suštinski u pitanje ostali članovi zakona, a pre svega mislim na član 3, u kome se kaže da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, a ona će to utvrditi u skladu sa zakonom, kao i na član 7, u kome se kaže u skladu sa aktom Vlade iz člana 5. ovog zakona, visinu koeficijenta u državnim organima utvrđuje Vlada za lica koja postavlja.
Tako ćemo taj pojam - utvrđivanja, morati da tumačimo - u skladu sa zakonom koji ćemo mi ovde u Skupštini usvojiti i u skladu sa amandmanom koji treba da podržimo. Na takav način ćemo pomiriti dve suprotnosti i pronaći prihvatljivo rešenje, čini mi se i za opoziciju koja je kritikovala tu kontradiktornost koja proizilazi iz ovog zakona, ali i za nas koji pokušavamo da uvedemo red u oblast u kojoj u poslednje tri godine nisu postojali pravni osnovi koji bi regulisali takvu vrstu politike.
Evo, još jednom da ponovim da namera ni nas kao poslanika DOS-a, koji podržavamo ovaj predlog, a i same Vlade, nije bila da se izigra Ustav, da se ospore ili ograniče prava radnika, a pogotovo ne da se umanji mogućnost kontrole Skupštine i to smo evo prihvatanjem ovog amandmana u prilici da i konkretno dokažemo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postoje psihološki testovi, i u tim psihološkim testovima meri se sposobnost logičkog zaključivanja. Znate, ako se kaže da je jedan amandman dobar, misli se samo na taj amandman, i ničim se ne diskvalifikuju drugi amandmani. Ako se kaže da je neko od poslanika dobro govorio, ničim se ne dovodi u pitanje govor  svih njegovih prethodnika, ako kažemo da je danas prijatan dan, ne mislimo da nam je čitav život bio neprijatan, iako smo dobrim delom bili opozicija.
Dakle, možemo se na ovakav način odnositi prema svemu što se izgovori za skupštinskom govornicom, ali to samo po sebi uvek više govori o onima koji se na čudan način prepoznaju u okolnostima i u životu. Dužan sam da vam pročitam, to sam mislio da izbegnem ako je ikako moguće, ali nemam pravo na tako nešto, odgovor Savezne uprave carina gospodinu Ivkoviću, i onome što je on danas ovde izrekao za skupštinskom govornicom.
Ticalo se, naime, sposobnosti novog rukovodstva Savezne uprave carina da u kriminalu prevaziđe svoje prethodnike. Navodno, gospodin Kertes je više uneo u kasu savezne države, u prvom kvartalu prošle godine, nego što je to slučaj sa novim rukovodstvom Savezne uprave carina.
Dužan sam da vam pročitam saopštenje Savezne uprave carina i da na takav način skinem i sa nas izvesnu odgovornost, jer smo mi ti koji u Saveznoj vladi i Saveznom parlamentu daju podršku gospodinu Begoviću i rukovodstvu Carine.
"Savezna uprava carina je u prvom kvartalu 2000. godine uplatila u savezni budžet milijardu i 830 miliona. U prvom kvartalu 2001. godine uplaćeno je 5 milijardi i 114 miliona." Ujedno, Carina napominje da su u prošloj godini izvršene naplate uvoznih carinskih dažbina, koje nisu bile u skladu sa zakonom i koje Savezna uprava carina u ovoj godini vraća po izvršnim rešenjima.
Radi se o iznosu od 673 miliona. Takođe, deo obaveza u 2000. godini regulisan je zakonitom kompenzacijom u iznosu od milijardu i 300 miliona dinara, što takođe danas Savezna uprava carina vraća. Ti iznosi nisu ušli u iznos koji je saopšten ovde, kao iznos sredstava koja su uplaćena u Savezni budžet.
Konačno, podsetio bih vas da je protiv gospodina Kertesa podignut i otvoren sudski proces zbog toga što je oštetio savezni budžet za 200 miliona maraka i 1.300 milijardi dinara, u periodu, o kome, verujem, gospodine Ivkoviću, vi više znate, nego ja, s obzirom da smo mi tada bili opozicija, i eventualno smo, sa Carinom, mogli da imamo veze kada prelazimo granicu.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ako smo otklonili dileme koje su pratile naš rad po pitanjima predloženog zakona dobro je, a ako nismo mislim da ima spremnosti na našoj strani da nešto tako uradimo.
Hteo bih još nešto da kažem samo, da država insistiranjem na plaćanju doprinosa ne štiti sebe. Država štiti radnike. Država ne pokušava na takav način da obezbedi sredstva koja će onda potrošiti na nešto što je samo po sebi imaginarno, što je u magli. Država je učinila taj korak koji je bila dužna da učini stavom da je pre plaćanja poreza preduzeće odnosno poslodavac obavezan da plati doprinose. Da je to njegova prioritetna obaveza.
Time on ispunjava i izvesnu socijalnu dužnost prema svom radniku, a država je dužna na takav način da se ponaša prema zaposlenima i sa te strane mislim da prosto morate razumeti, i verujem i da razumete, da mi na ovakav način ne obezbeđujemo sredstva za državu nego za penzioni fond koji je prazan i penzioni fond iz koga se sredstva usmeravaju na penzionere, a ne na državni aparat, ne na sudstvo, ne na policiju, ne na vojsku, već isključivo na penzionere s obzirom da se ta sredstva moraju trošiti namenski i tako će sigurno odsad ubuduće biti.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podsetiću vas na izlaganje ministra Đelića i to konkretno na one njegove stavove u kojima je on parlament upoznao sa planiranom politikom po pitanju stope i opterećenja koja su u ovom trenutku velika i koja sasvim sigurno moraju biti umanjena. Naša želja je da kraj ove godine dočekamo sa stopom od 60%. Planirali smo da u prvom kvartalu rada Vlade spustimo između 75 i 80%. To je ono što su naše želje i sa konkretnim namerama ćemo se upoznati kada završimo dnevni red predviđen za ovo zasedanje parlamenta i upustimo se u nove sednice, sa novim temama. Zakon o privatizaciji juče je prošao Vladu i prosleđen je Skupštini na razmatranje i usvajanje.
Hteo bih da vam kažem nešto u vezi sa onim argumentima i činjenicama koje su se odnosile na situacije koje opozicija kritikuje, a koje se odnose na situaciju sankcionisanja onih preduzeća, odnosno poslodavaca koji ne mogu ili koji ne žele da izmire obaveze prema zaposlenima. Još uvek se svode računi i pravi taj završni bilans, kako bismo znali kakva je situacija, konkretno situacija u društvu, sa kojom se srećemo. Nema informatičkog sistema koji bi nam u tome pomogao, tako da ja ne mogu danas da vam kažem koliko radnika je steklo pravo odlaska u penziju, a da formalno nema mogućnost da to pravo iskoristi, s obzirom da godinama nisu uplaćivani doprinosi, tako da su oni praktično radili u svojim preduzećima 30 godina, a da u tih 30 godina poslednjih pet ili šest ne postoje, jer njihovi poslodavci nisu plaćali doprinose iz objektivnih razloga ili iz nekih drugih. To će utvrditi nadležni organi koji se tim poslom bave.
Hteo bih da vam kažem da smo mi, usvajajući brojne promene u zakonima i predloge zakona koje je Vlada poslala pred parlament, između ostalog usvojili i ono što definiše ove buduće predloge i odnos i predlagača resornog ministarstva ali i nas kao poslaničke većine u Skupštini.
Hteo bih da vam pomenem član 15. Zakona o radnim odnosima koji je bio prethodna tačka dnevnog reda i u kome se definišu okolnosti pod kojima se sankcioniše poslodavac zabranom obavljanja delatnosti u periodu od 30 do 90 dana, kao i to da smo mi kao vlast ostavili mogućnost nadležnim organima, konkretno poreskom organu, da proceni razloge i motive koji su za posledicu dobili nemogućnost poslodavca da izmiri određene zakonske obaveze. Time učinili ono što smo jedino mogli da učinimo, dakle ostavili smo poreskim organima da procene da li do uplate doprinosa nije došlo iz objektivnih razloga, da li je preduzeće bilo nemoćno da u jednom trenutku tako nešto uradi, ili preduzeće raspolaže sredstvima i tako nešto ne želi da uradi zbog toga što ta sredstva želi da preusmeri na neku drugu stranu.
Dakle, poreski organ će proceniti koji su razlozi i da li su ti razlozi opravdani, da li su objektivni ili su isključivo posledica nekog drugog nastojanja, i u skladu sa tim će onda sankcionisati takvu vrstu ponašanja. To je ono što je ostavljeno tako nedefinisano, a prilično otvoreno, gde se kaže, pogotovu u članu 6. ovog predloga, da će organ nadležan za poslove platnog prometa najkasnije do kraja tekućeg meseca obavestiti nadležne i republički poreski organ o poslodavcima koji nisu izvršili isplatu zarada za prethodni mesec, odnosno uplatili doprinos u skladu sa članom ovog zakona.
Nadležni poreski organ će najkasnije u roku od osam dana od dobijanja obaveštenja utvrditi i obavezu poslodavca da u određenom roku uplati doprinos. On će utvrditi obavezu poslodavca da u određenom roku uplati taj doprinos, a možda će to učiniti upravo na način koji će zaštititi samog poslodavca. Možda će se dogovoriti da se to uradi za tri meseca a da se ta tri meseca ostave kao period sanacije samog preduzeća, kako bi ono bilo u stanju tako nešto da uradi.
Ali, ukoliko se ustanovi da raspolaže sredstvima, onda će se primeniti član 15. Zakona o radnim odnosima u kome se kaže da će platiti prvo novčanu kaznu zbog toga što nije izmirio obaveze prema zaposlenima i državi, a ukoliko ne izmiri novčanu kaznu, tek tada će drugostepena sankcija biti sankcija kojom mu se zabranjuje rad u periodu od 30 do 90 dana. Taj period je postojao i u svim ranijim zakonima koji su menjani ali nisu menjani ovi članovi i konkretne odredbe.
Dakle, mi smo ostavili mogućnost onima koji se time bave da procene koliko su okolnosti pod kojima se kršio zakon objektivne prirode, koliko su subjektivne, i da se u skladu sa tim realizuje i sankcija. Ta sankcija ne mora biti isključiva zabrana rada. Može biti izricanje novčane kazne, i pri tom sankcija može biti toliko široka da dopusti preduzeću izvesni period kako bi ono bilo u stanju da izmiri obaveze prema zaposlenima i prema državi.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo pokušao da pojasnim jedinu razliku, koja praktično proizilazi iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o braku i porodičnim odnosima, i da ta izmena nije mera za reformsku politiku koju sprovodi Vlada, već je to deo procesa usklađivanja zakonodavstva koje, sasvim sigurno, mora biti usklađeno sa onim promenama koje smo i izvršili usvajajući paket poreskih zakona resornog Ministarstva za finansije.
Dakle, ničim se ne umanjuju prava koja su bila zagarantovana ovim zakonom. Dolazi do promena koje su isključivo posledica prelaska sa neto na bruto princip plate. Bruto princip plate je nešto što je, samo po sebi, očigledno ostalo nedorečeno ovde, tokom skupštinske rasprave, ali ja mislim da smo mi dali dovoljno argumenata onima koji su bili spremni da ih čuju.
Dakle, ako krenemo primerom koji je malopre pominjan i ako se složimo da je republički prosek, neto prosek danas 4.500 dinara, onda bruto plata neće biti taj neto prosek, plus topli obrok, regres i sve ono što čini taj dodatak od 1.400 dinara, već će bruto plata biti i porezi i doprinosi Zavodu za socijalno osiguranje, koji plaća zaposlene, tako da se stopom opterećenja od 96% u ovom trenutku taj iznos od 4.500 praktično povećava na 9.000 dinara.
Kad se onda primene promene koje su i suština ovog predloga, umanjenje procenta kojim se barata u okviru zakona, vi ćete videti da je ovaj predlog zakona, praktično, finansijski neutralan, da on ne dopušta ni veća sredstva onima na koje se odnosi, niti pak manja.
Prosto, ovo je proces usaglašavanja zakona sa promenama koje su usledile u poreskom sistemu. On se nikako ne može smatrati nebrigom ili nastojanjem Vlade i poslaničke većine u parlamentu da obespravi ona prava koja su bila zagarantovana ovim zakonom.