Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ja sam imao amandman i na član 16. i na član 20. zakona, jer se tiče jedne iste stvari. Nažalost, ovo izlaganje počinjem bez mišljenja, odnosno bez izveštaja nadležnog odbora.
Priču počinjem tako što ću pre svega podsetiti gospodina ministra da se u njegovom ministarstvu, kao resornom ministarstvu za ovo pitanje, našao zaključak sa sednice SO Negotin kao predlog zakona da se opština Negotin uredi kao grad, odnosno da dobije status grada. Ne znam da li je amandman prihvaćen ili odbijen, čuo sam da je odbijen, pa mi je žao zbog toga što ne znam koji su razlozi da bih mogao to da komentarišem.
Svakako da jedan od kriterijuma koji su navedeni u zakonu, a to je broj stanovnika, već nije ispoštovan, tako da SPS smatra da to i ne treba da bude presudan kriterijum što se tiče ove oblasti, da postoje mnogi drugi kriterijumi koji su daleko važniji.
Što se tiče geografske predispozicije i geografskog kriterijuma, samo želim da podsetim da je negotinska opština jedna od deset najvećih u Srbiji, sa 39 mesnih zajednica. Ono što je izdvaja od svih drugih opština u Srbiji jeste činjenica da se ona nalazi na tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske. Naime, postoje dve granice u opštini Negotin, i to sa Rumunijom, to je granica na Hidrocentrali Đerdap II, koja je osam kilometara od Negotina i granica sa Bugarskom, granični prelaz Mokranje, koji je udaljen 12 kilometara. To je, smatramo, od velikog strateškog značaja, jer su i Rumunija i Bugarska danas članice Evropske unije, pa evo vama granice Srbije, granice opštine Negotin sa Evropskom unijom.
Ne samo to, smatramo da je takođe strateški veoma važno što Negotin izlazi na dve reke. To su reka Timok, a pogotovo reka Dunav koja je takođe međunarodni plovni put.
Opština Negotin takođe ispunjava i ostale kriterijume koji su važni, kao što su ekonomski, administrativni, kulturni i mnogi drugi. Samo želim da podsetim da je značajna privreda u negotinskoj opštini, pre svega Industrija hemijskih proizvoda Prahovo kao deo Rudarsko-topioničarskog basena Bor, koja je za Srbiju oduvek bila važan izvoznik i nadamo se da će taj status i zadržati.
Takođe želim da podsetim na Hidrocentralu Đerdap II, koja godišnje isporuči oko 2.500 milijardi kilovat-časova električne energije. To je objekat koji inače spaja Rumuniju i Srbiju, to je zajednički projekat. A da ne pričam o luci Prahovo koja se nalazi na međunarodnom plovnom putu.
Gospodine ministre, molim vas da obratite pažnju, da malo čujete nešto o opštini Negotin, mislim da je veoma važno, to su građani Srbije, to su njihovi interesi. Naime, Dunav na svom toku od Švarcvalda do delte, Crnog mora prolazi kroz osam država. To su Nemačka, Austrija i Beč na lepom plavom Dunavu, Slovačka, Mađarska, Srbija, Rumunija i Bugarska; čak Dunav dotiče i teritoriju Moldavije.
Od tih osam država šest je u Evropskoj uniji. Evo nama kontakata, preko opštine Negotin, i vodenih, odnosno rečnih i suvozemnih, sa Evropskom unijom.
Sa ostalim delovima Srbije ova opština povezana je rečnim saobraćajem, to je dunavski saobraćaj na toku od Beograda do Kladova i luke Prahovo; postoji magistralni put koji je rezervisan za saobraćaj motornih vozila; takođe, železnička pruga koja ide od Prahova - pristaništa, a podsećam da je selo Prahovo čvorište rečnog, suvozemnog i železničkog saobraćaja, preko Zaječara, preko Niša, Sofije, Istanbula i tog dela sveta. Takođe želim da podsetim da bi od zvaničnog železničkog puta krak od samo četiri kilometra pruge koji bi pošao od sela Samarinovca došao do Đerdapa II, odnosno do ovog graničnog prelaza sa Rumunijom.
Što se tiče okružnih ustanova, Negotin ima Okružni sud, Istorijski arhiv i Okružni zatvor. Što se tiče obrazovnog centra, sigurno je da je opština Negotin jedna od najvažnijih u regionu. Naime, želim da podsetim da u Negotinu postoji odeljenje učiteljskog fakulteta, da postoji srednja muzička škola koja je od okružnog, možda i regionalnog značaja, gimnazija koja je jedna od najstarijih u Srbiji, poljoprivredna škola koje nema u regionu, bivšem regionu, sa lozno-voćnim rasadnikom, tehnička škola, osnovna muzička i sve druge osnovne škole.
Želim takođe da vas podsetim da opština Negotin u svom nizijskom delu ima veoma razvijenu poljoprivrednu proizvodnju, a u visinskom delu dobro razvijeno stočarstvo, pa je stubičko jagnje možda poznato kao i pirotsko. Probaćemo ga, nadam se, ako ministar i nadležno ministarstvo dozvole i Negotin dobije status grada.
Negotin je značajan turističko-rekreativni centar. Negotin se nalazi u podnožju dve planine, podsećam vas, gospodine ministre, to su Deli Jovan i Miroč. Stevanske livade su poznato odmaralište sa perspektivom da to i dalje budu; Rajačke pivnice; kompleks Vratna, koji čine manastir iz 14. veka, lovište, deo nacionalnog parka i tri kamene prerasti u kanjonu reke Vratne; četiri lovišta u koja dolaze lovci iz jugoistočne Evrope, upisuju se i čekaju na red da dođu da love; nacionalni park, takođe.
Što se tiče kulturno-istorijskih znamenja, samo bih taksativno da nabrojim, jer je malo vremena: manastir Bukovo, odmah na ulasku u opštinu Negotin, zatim ostaci manastira Blato i Dušica. Želim da podsetim da Negotin ima jedan kuriozitet, a to je možda najstarije drvo na Balkanu, koje su slučajno pronašli planinari Planinarskog društva Deli Jovan i koje je sada u ispitivanju. Rogljevačke i Stubičke pivnice, stara crkva iz 1803. godine koja je mauzolejskog karaktera, sa dve epitafne ploče, u kojoj su sahranjeni Hajduk Veljko i njegov mlađi brat Miljko.
Zatim, crkva Svete Trojice sa ikonostasom poznatog umetnika Steve Todorovića; Muzej Krajine, koji ima tri celine: rodnu kuću Stevana Mokranjca, muzej Hajduk Veljka i arheološku postavku.
Želim da vas podsetim da je Negotin dao ličnosti koje su predstavljale staru Jugoslaviju i sada Srbiju. To su pre svega Stevan Mokranjac, istaknuti kompozitor, horovođa i dirigent svetskog renomea; zatim Hajduk Veljko, Đorđe Stanojević.
Što se tiče kulturnih manifestacija, pored mnogobrojnih lokalnih Negotin ima i međunarodnu kulturnu manifestaciju, a to je manifestacija "Mokranjčevi dani", uz učešće horova iz svih država bivših članica SFRJ, sa obaveznim učešćem ruskih horova. Zatim, ima kinološke izložbe najvišeg ranga. Brend ne samo Negotina već cele Srbije su negotinska vina, crna i bela. Podsećam vas na negotinski game, na negotinsku tamjaniku, na bela vina šardone i rizling, koji su preko 20 međunarodnih priznanja i medalja dobili, rajnski rizling. Hoću da vas podsetim da je vinogorje Negotinske krajine upisano u kartu vinogorja Evrope, da su klimatski uslovi tog vinogorja slični najpoznatijim vinogorjima Francuske. Tu su Rajačke pivnice, tu su kamene prerasti u Vratni, gde svake godine dolaze naučnici i ekspedicije iz sveta da proučavaju ovaj jedinstven fenomen.
Mi nemamo ništa protiv i drago nam je što je Zaječar, kao naš grad komšija, dobio status grada, ali smatramo da bi legitimni predstavnici ovog dela istočne Srbije bili Zaječar i Negotin u isto vreme, da bi zajedno oba ova grada predstavljala realne potrebe građana ovog kraja. Ako neko hoće da kaže da je blizina faktor koji to onemogućava, pitam kolika je razdaljina između Niša i Leskovca, Smedereva i Požarevca, Beograda i Pančeva, Šapca i Loznice, tako da smatramo da ovo ne može da bude neki limitirajući faktor.
Hoću da vas podsetim da je tranzicija od Negotina oduzela mnogo. Ne želim sada da kritikujem i da stvaram političku priču od toga, ali evo vama prilike, vama koji ste Negotinu oduzeli mnogo u procesu tranzicije, da se sada vi isti, jer imate moralnu obavezu prema građanima opštine Negotin, odužite tim građanima na taj način što ćete opštini Negotin dati status grada.
Nažalost, jedini sam poslanik, i žao mi je što sam jedini, iz ovog okruga, da je Socijalistička partija Srbije jedina smogla snage... Ali, ovog puta ne pričam samo u ime pripadnika SPS-a, pričam u ime svih građana opštine Negotin. To su i građani koji glasaju i za DS, i DSS, i za SRS, za sve stranke. Predstavljamo interese svih građana.
Za kraj bih hteo samo da vas podsetim. Ima nešto što smo dobili od tranzicije, a to je jedna nova sintetisana nacionalna manjina, koju ste sintetisali uz pomoć određenih ljudi upravo vi iz vladajućih partija, pa nemojte sada da te ljude gurate u ćošak.
Dozvolite im, dajte im šansu da se razviju. Hoću samo da vas upozorim na jednu stvar: neki ljudi koji predstavljaju ovu nacionalnu manjinu, koji su samozvani predstavnici, neki od njih, žale se međunarodnim institucijama i međunarodnim subjektima, kojima ste se i vi žalili dok niste bili u vlasti, na kršenje ljudskih prava u istočnoj Srbiji.
Naime, radi se o tome da oni žele da prikažu da postoji kršenje ljudskih prava jer su nezadovoljni socijalnim i ekonomskim statusom istočne Srbije i ljudi u istočnoj Srbiji, pri tom ne želeći da naglase činjenicu da su socijalni, ekonomski i svi drugi uslovi jednaki za sve građane opštine, potencirajući samo da je to problem jedne populacije u Negotinu.
Zato vas molim, dajte im prilike, evo, imate šanse da i ovo ostvarite, jer ćete izgubiti glasove kojima ste raspolagali na prošlim izborima.
Što se tiče istorijske predispozicije, samo želim da vas podsetim da je Negotin bio središte Timočkog serdarstva, najznačajnija trgovinska varoš. Sretenjski ustav je Negotinu dozvolio da bude centar Dunavsko-timočke oblasti, sedište Timočke eparhije. Dolina Timoka je stari put iz Makedonije za Rusiju. Negotinska čitaonica je omogućila izgradnju prve šegrtske škole u Srbiji, konstituisanje ove škole.
Zato, poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, dobro razmislite još jednom pre nego što glasate o ovim najvažnijim pitanjima za ljude u istočnoj Srbiji. Hvala.

Hvala. Gospodine predsedniče, hteo sam po Poslovniku, po čl. 225. i 226, da zatražim objašnjenje od Vlade, odnosno od gospodina ministra Markovića koji je danas predstavnik Vlade. Sebi sam dao moralno pravo da se javim po Poslovniku zato što smo obrazloženje Vlade dobili pre dva minuta, a moja diskusija o amandmanu je bila još pre 15-20 minuta.
Hoću da građanima Republike Srbije ukažem, a vas da podsetim da niste poštovali Poslovnik. Nismo dobili obrazloženje Vlade na vreme.
Samo da građani Srbije vide kako radi ovaj parlament, kako radi ova današnja koaliciona većina u parlamentu. Ta ista koaliciona većina koja drugim koalicijama svojim predlogom amandmana, sa pet na sedam posto, onemogućava da dođu na političku scenu.
Vraćam se na ovo. Evo, obrazloženje Vlade za odbijanje mog amandmana na član 20, kojim sam predložio da opština Negotin dobije status grada, kaže ovako: "Amandman se ne prihvata iz razloga što opština Negotin ne ispunjava predviđene uslove propisane članom 17. Predloga zakona."
Sada ću vam pročitati član 17. Predloga zakona, ne zato što vi ne znate, pretpostavljam da znate, ali da građani opštine Negotin i građani Srbije čuju kakvo je obrazloženje i da li je to obrazloženje ili nije. Ovo je čisto formalno obrazloženje, samo da ne prihvatite amandman.
Član 17. glasi: "Grad je teritorijalna jedinica uređena ovim zakonom koja predstavlja ekonomski, administrativni, geografski i kulturni centar šireg područja i ima više od 100.000 stanovnika." Molim vas da mi ovo vreme stopirate jer citiram zakon. "Izuzetno, kada postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi, može se utvrditi da je grad i teritorijalna jedinica koja ima manje od 100.000 stanovnika, ako ispunjava sve ostale kriterijume predviđene zakonom. Teritorija za koju se obrazuje grad predstavlja prirodnu geografsku celinu, ekonomski povezan prostor koji poseduje izgrađenu komunikaciju među naseljenim mestima i sa sedištem grada kao gravitacionim centrom."
Molim gospodina ministra, koji nije prisutan i ne znam ko će mi odgovoriti, ako već poštujemo Poslovnik, ako treba da poštujemo da gospodin ministar danas treba da bude tu, amandman je odbijen, sad treba da izađe i da kaže šta iz ovog člana 17. nije dobro. Je l' kriterijum 100.000 stanovnika ispoštovan za druge gradove? Tvrdim vam da nije ispoštovan ovaj kriterijum. Ne vidim razlog zašto se opština Negotin diskriminiše. Neću da navodim koji gradovi nemaju 100.000 stanovnika, jer zaista nemam ništa protiv, drago mi je i čestitam im, potrebno je da svi gradovi u Srbiji koji smatraju da treba da imaju status grada i dobiju status grada.
(Predsednik: Zahvaljujem se.)
Izvinjavam se, gospođo Kolundžija, odgovoriću i vama, kriterijumi ne postoje. Vi ste ih napisali samo da biste nekima dali, a nekima ne, jer je očigledno da kriterijum iz ovog zakona koji se odnosi na 100.000 stanovnika nije ispoštovan. O tome vam pričam, gospodine predsedniče.
(Predsednik: Govorili ste već 15 minuta o ovom amandmanu, ispričali ste vaše razloge.)
Javio sam se po Poslovniku... (Isključen mikrofon.)

Javio sam se po Poslovniku, gospodine predsedniče. Ja vas poštujem i molim vas da vi poštujete i dostojanstvo Narodne skupštine i moje dostojanstvo kao narodnog poslanika i da mi omogućite da kažem, jer je meni Poslovnik dozvolio da mi se odbije vreme za koje citiram Poslovnik ili zakon.

Gospodine predsedavajući, kolege poslanici, žao mi je što nema ministra i veoma me čudi, jer koliko se sećam, jedan od uslova da se izglasa budžet jeste bio zahtev G17 plus za ovim paketom zakona, a sada gospodina ministra nema. Pogledajte poslaničku grupu SPS, koja strpljivo sedi, diskutuje, aktivno je uzela učešće u svemu ovome, a nažalost gospodina ministra koji treba da čuje ovo, da odgovori na sledeća pitanja, nema.
Član 23. stav 1. kaže - zaposleni i bivši zaposleni u preduzeću, koji nisu ostvarili pravo na besplatne akcije u skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji i Zakonom o privatizaciji, po sprovedenoj privatizaciji u smislu člana 19. ovog zakona, ostvaruju jedno od sledećih prava. Suština amandmana SPS jeste da se kod reči - nisu ostvarili pravo, dodaju reči - u potpunosti.
Radi se upravo o pravima zaposlenih i bivših zaposlenih u ovih šest javnih preduzeća, to su EPS, NIS, Galenika, JAT, Aerodrom. Nažalost, ova kategorija radnih ljudi je pogođena, potpuno ili delimično, upravo ovim zakonom i to nije jedini zakon u procesu privatizacije, odnosno tranzicione privatizacije koji je pogodio i ovu kategoriju.
Upravo je ovaj naš amandman bio inspirisan njihovim zahtevom da se ispravi i ova socijalna nepravda, da se na neki način zadovolji radnička pravda i ovih ljudi koji su zaposleni u ovim javnim preduzećima, a pre svega, i oni su bili ti, jedni od onih koji su poverovali državi da zaista država ovim paketom zakona hoće da donese nešto dobro radnicima, odnosno građanima Republike Srbije.
Lako je obećati onima koji ne znaju detalje, na šta je ukazao naš poštovani kolega Milisav Petronijević, upravo članom 9a Zakona o javnim preduzećima, za koji najveći broj građana nije znao da postoji i šta gubi upravo ovim zakonom, a poništavanjem člana 9a onog zakona o javnim preduzećima. SPS želi da ukaže da postoje u ovim javnim preduzećima ljudi koji sada rade, a koji su nekada bili zaposleni upravo u drugim subjektima privatizacije za vreme tranzicione privatizacije i koji su u procesu privatizacije stekli pravo na besplatne akcije, ali se desilo ono što je karakteristično za tranzicionu privatizaciju, a to je stečaj.
Ti ljudi su ostali upisani kao vlasnici nekih akcija, a u suštini sa imaginarnim papirima, sa bezvrednim papirima u rukama, sa nekim upisanim pravom, ali bez satisfakcije, bez realne naknade, bez realnog prava da prežive sve ovo što se dešava u procesu tranzicione privatizacije. Takođe, postoji i druga kategorija ovih radnih ljudi u ovim preduzećima koji su stekli akcije. Završio se proces privatizacije u tim nekim preduzećima i drugim subjektima privatizacije gde su radili, ali te akcije praktično su izgubile rentabilitet, nemaju nikakvu tržišnu vrednost. Oni smatraju da su upravo oštećeni, što sada njima ovaj zakon oduzima pravo na besplatne akcije.
Kada to kažem želim da pomenem, i pomenuo sam prošli put, mnoga preduzeća koja su otišla u stečaj nepravedno, pa sam za Negotinsku krajinu pomenuo i Autotransportno preduzeće Lasta, i Krajina vino, Negotinska mlekara, pomenuo sam i Negotinku, negotinsku štampariju. Privreda u istočnoj Srbiji je ostala ojađena, pa sam pomenuo prošli put i Grafiku Pirot, kao primer preduzeća gde je, nažalost, bio raskinut ugovor sa Agencijom za privatizaciju i gde kupac nije ispunio uslove iz ugovora. Ti ljudi su ostali sa besplatnim akcijama, ali kao da ih nemaju, ostali su na ulici, ostali su da traže posao.
Sada hoću da pomenem još neke primere, primer Štamparije bakra u Boru, gde je privatizacija bila započeta po Zakonu o privatizaciji, gde su ljudi stekli pravo na besplatne akcije, ali se desio stečaj, i to upravo po zakonu, onom rigoroznom zakonu koji je DOS doneo. Kasnije iz stečaja po tom zakonu nastupila je i likvidacija.
Takođe želim da pomenem i preduzeće Centroistok Bor, pored Štamparije bakra koju sam pomenuo, to je bila trgovinska kuća koja je bila privatizovana, ali su radnici zadržali akcije i te akcije nikakve vrednosti nisu imale.
Zašto to kažem? Zato što su upravo pojedini ljudi iz tih preduzeća uspeli na jedvite jade da se zaposle upravo u ovih šest javnih preduzeća i to po posebnim uslovima.
Građani Republike Srbije znaju šta treba da učine da se zaposle u dobro stojećim preduzećima, pa i u ovim javnim preduzećima. Posebni su materijalni uslovi koje su morali da zadovolje da bi se zaposlili u takvim preduzećima, pa su morali da potpisuju i neke pristupnice određenim političkim partijama. Sada ih država vara upravo ovim zakonom o privatizaciji.
Hteo sam da kažem i da uporedim kakav je bio Zakon o svojinskoj transformaciji, odnosno kako se radila privatizacija u neko vreme pre DOS-a, da se radila lagano, da se nije žurilo, da se radila pažljivo, da se slučajno ne povrede radnička prava, da se slučajno ne povrede neka preduzeća, da se revitalizuju preduzeća.
Onda je došao DOS, a onda je došao Zakon o privatizaciji koji je hteo sve to da uradi na brzinu po principu - život ne može da čeka. Nije čekao, mnoge firme su otišle u stečaj. Šta se desilo? Rezultat te privatizacije je milion nezaposlenih, 400.000 penzionera ispod osam hiljada prosečne penzije, još 700.000 penzionera čija je prosečna penzija ispod minimalne potrošačke korpe i još 400.000 dece koja žive u siromaštvu.
Upravo u ovom trenutku, dok mi raspravljamo o ovim zakonima, želim da podsetim, SPS, da postoje kartonska naselja širom Srbije, gde ljudi u ovom trenutku boluju i umiru bez struje, bez vode. Samo hoću da podsetim šta je bilo obećavano sa ovim zakonom o privatizaciji kada je donošen 2001. godine.
Pa kaže, privatizacija društvene i državne svojine predstavlja osnov i preduslov za priliv investicionog kapitala, restrukturiranje privrede i finansijskog tržišta, stvaranje efikasnog privrednog ambijenta i brže uključivanje u evropske i svetske integracione procese.
Da li vam ova situacija trenutna u Srbiji liči na ovo što ovde piše u predgovoru ovog zakona. Mislim da ne.
Sada hoću da postavim pitanje i da podsetim, dobili smo pismo od sindikata RTB Bor, gde privatizacija predstoji. Hoću da podsetim da je RTB Bor bio uzdanica ne samo privrede istočne Srbije, nego privrede celokupne Srbije, a da je Industrija hemijskih proizvoda Prahovo, koji je deo ovog basena, koja je trebalo da preradi svu sumpornu kiselinu kao nus efekat proizvodnje bakra i napravi veštačko đubrivo, nekada imala 5.000 radnika, a danas ima 700 radnika svega.
Zašto se sindikat obratio? Zato što je nezadovoljan. Zato što radnici protestuju.
Pre svega, socijalni programi koje su dobili nemaju nikakve veze sa prefiksom socijalni i uočili su da privatizacioni savetnik želi da privatizuje firmu na taj način što će prodati imovinu RTB Bor.
Samo hoću da podsetim da član 3. ovog zakona kaže - predmet privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi kao dobra od opšteg interesa. Radnici pripadnici sindikata znaju da je imovina, kao predmet prodaje, već razvrstana na imovinu osnovnih delatnosti, a to je RTB Bor, površinski kop Veliki Krivelj, PK Cerovo, Jama, Flotacija Krivelj, Flotacija Bor, Rudnik bakra Majdanpek i Topionica i Rafinerija. Imovina sporednih delatnosti, proizvodna, a to su belorečki Peščar, fabrika kreča, fabrika bakarne žice i neproizvodna imovina.
Dakle, privatizacija ne želi da shvati da je RTB Bor poslovni i pravni subjekt, već želi da proda njegovu imovinu. Razlozi za ovakav način privatizacije privatizacionog savetnika su dugovi kompanije prema državi, prema inopoveriocima, nejasna vlasnička struktura unutar kompanije, pad proizvodnje rude bakra, kvalitet rude bakra, visoki operativni proizvodni troškovi, neadekvatna mehanizacija i oprema.
Sindikat podseća, RTB Bor najviše duguje državi, pa će država biti najveći gubitnik u ovakvom načinu privatizacije. Zašto se potraživanja inopoverilaca ne transformišu u akcijski kapital. Sporni vlasnički odnosi unutar basena, pa basen Bor je kao osnov, matično, sa svim zavisnim preduzećima upravo 100% svojina države. Da država hoće, to bi mogla da reši veoma brzo i veoma efikasno.
Pad proizvodnje rude bakra je upravo nastao kada su krizni štabovi došli i počeli da rukovode procesom proizvodnje. Subvencije koje je država daje, daje isključivo za plate zaposlenih, a ne želi da uloži u opremu i repromaterijal. Jeste da je naša ruda bakra siromašna bakrom, 0,36% svega. Studije ukazuju da je rentabilna proizvodnja ukoliko je cena bakra na svetskom tržištu svega 3.000 $ po toni. Ona je u ovom trenutku 9.000 $ po toni.
Sasvim za kraj, sindikat ukazuje, evo i gospodina ministra da čuje, dobro je, možda nije znao, možda su mu drugačije servirali, rezerve rude bakra su 1,9 milijardi tona. Svetska cena bakra je stabilna, sa tendencijom rasta, i sada iznosi 9.000 $ po toni. Studija opravdanosti kratkoročnog investiranja od 2006. do 2011. godine, koju je uradio Rudarsko-geološki fakultet, potvrđuje da će od 26 miliona dolara uloženih obezbediti dobit od 67 miliona dolara.
Ima još puno toga da se kaže, nažalost vreme ističe. Ovo su problemi na koje je želela da ukaže SPS što se tiče ovog člana zakona. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, poštovani predsedavajući, voleo bih da kažem - poštovani gospodine ministre, ali nažalost ministar nije u sali.
SPS je podnela amandman na član 16. Predloga zakona, kojim se menja član 41. Zakona o privatizaciji. Taj član 41. glasi: "Ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovornoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta... načinu rešavanja pitanja zaposlenih..."
Mi smatramo, imajući u vidu, pre svega, praksu koja se do sada dešavala u ovoj tranzicionoj privatizaciji, da je potrebno naglasiti, u stvari dodati načinu rešavanja pitanja zaposlenih i konkretno ''poštovanju prava zaposlenih utvrđenih kolektivnim ugovorom, Zakonom o radu i ugovorom o radu, roku za održavanje kontinuiteta proizvodnje'' itd.
Zašto to kažem? Zato što, pre svega, do sada u privatizaciji imamo utisak da se više obraćala pažnja, kada su se spominjale ugovorene strane mislilo se na kupce, pre svega na rukovodstvo preduzeća i eventualno one subjekte, odnosno one kupce koji će, u sprezi sa rukovodstvom preduzeća, za sebe steći neku korist od privatizacije i eventualno za političku stranku koja ih podržava, a da se na radnike veoma malo ili čak nikako nije obraćala pažnja, a takođe i praksa da se često jedno piše, a drugo se dešava u praksi.
U obrazloženju odbijanja amandmana se kaže: "Amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program (što je samo jedno fiktivno stanje, uglavnom)... Prihvatanje predloženog amandmana, značilo bi nepotrebno dopunjavanje postojećih normi, naročito imajući u vidu da je kupac, kao novi poslodavac, po samom zakonu obavezan da poštuje kolektivne ugovore".
Ovom prilikom želim da podsetim građane Repubike Srbije, jer su oni ti koji ocenjuju, a ne vas, vi to odlično znate, da u mnogim preduzećima kolektivnih ugovora i nije bilo validnih, i da ih u mnogim ni danas nema, i da je upravo jedan od ciljeva mnogobrojnih štrajkova u Srbiji i zahteva da se potpišu kolektivni ugovori.
Naime, SPS je puno puta ukazivala na mnogobrojne anomalije koje su se dešavale upravo u procesu jedne tranzicione privatizacije. Te anomalije su se uglavnom odnosile na radnički standard i na radnička prava, tako što su se dešavala nauštrb radničkog standarda i prava.
Pre svega, SPS je ukazivala mnogo puta na stečaj, i to na tendenciozni stečaj, onih kojima je bilo u interesu da mnoge firme, koje i nisu zaslužile da uđu u stečaj, ipak dovedu do takvog jednog stanja, a to je, što bi naš narod u žargonu rekao - bacili oko na određenu firmu, da je dovedu do stečaja i da je na taj način privatizuju neki ljudi koji će sigurno ostvariti, makar politički, ako ne i lični interes nekih od rukovodećih stranaka.
SPS je i ranije ukazivala na te krizne štabove koji su bili mehanizam za takve radnje. Uglavnom su kroz te krizne štabove otpuštani najbolji radnici, kočio se tok proizvodnje. Kao rezultat toga, na primer, u opštini Negotin, odnosno u istočnoj Srbiji mnoga preduzeća su dovedena do stečaja, mnoga društvena preduzeća, kao što je slučaj sa Autotransportnim preduzećem "Lasta", kao što je slučaj sa "Krajina vinom", koji je nekada bio brend Srbije, sa Fabrikom konfekcije "Negotinka", pa sa Negotinskom štamparijom, Mlekarom itd.
Uglavnom, ojađena je privreda istočne Srbije, gde je negde otprilike oko 7.000 ljudi ostalo bez posla, ostalo na ulicama. Mnogi od njih su otišli sada trbuhom za kruhom, znači u inostranstvo. Ali, podsećam da to nisu ljudi koji su dobrovoljno otišli u inostranstvo pre mnogo godina i na jedan lagodan i fin način, već ljudi koji su bili prisiljeni, jer su ostali na ulicama.
Želim ovom prilikom da podsetim državu na stanje u istočnoj Srbiji, pre svega što se tiče privrede, da je ona raskrinkana, da je stanje veoma loše i da se bojim da neke političke opcije neće ovo zloupotrebiti, pre svega da prikažu kao kršenje ljudskih prava upravo od nekih inostranih političara koji imaju druge aspiracije prema ovim prostorima. Naime, što se tiče tih socijalnih programa, oni koji su kupili stečajne firme nisu imali nikakve obaveze prema radnicima, pa im je država ponudila neke fiktivne socijalne programa. Šta to znači? To znači simbolična novčana naknada od koje se normalno ne može preživeti, i takođe, veoma brz gubitak prava na socijalno i zdravstveno osiguranje i ubrzo su takvi ljudi sticali pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje po drugim osnovama.
To su socijalni programi koji su, po pravilu, bili mnogo blaži, mnogo lošiji od socijalnih programa u mnogim javnim ustanovama koji su se sprovodili, a takođe, i oni nisu bili baš dobri, čak naprotiv, lošiji, gde se minimalno vrednovala godina radnog staža, gde su ljudi praktično za malo novca zvanično dozvoljavali da izgube, odnosno prodavali svoje pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, i gde su to radili ne dobrom voljom, nego su bili prinuđeni da prihvataju ovakve socijalne programe, uz obrazloženje da su oni tehnološki viškovi, što se na kraju ispostavilo da nije tačno, jer su na njihova mesta dolazili neki drugi ljudi, ali se zna koji su to ljudi, da su to uglavnom poslušnici i partijski opredeljeni ljudi.
Tako bih naveo jedan primer jedne društvene firme u Negotinu, gde je ostalo 60 ljudi bez posla, gde je četiri hiljade metara kvadratnih poslovnog prostora u nekoliko hala i nekoliko desetina hektara zemljišta koje je pripadalo ovoj firmi prodato za svega 170 hiljada evra, što je jednako 42 evra po metru kvadratnom samo za poslovni prostor, ne računajući opremu, ne računajući sve ostalo.
Šta se dešava sa onim radnicima koji ostanu u tim firmama? Naime, upravo na njih se i odnosi ovaj amandman. Kakvo je njihovo radno vreme? Najčešće nije osmočasovno, kao što im to Zakon o radu priznaje, najčešće se radi o deseto i dvanaestočasovnom radnom vremenu, koje se smatra normalnim radnim vremenom, a ako radnici i preko toga ostanu, ne plaća im se prekovremeno. Čak je česta anomalija da im se godišnji odmori ne priznaju. Znači, poslodavac im ne dozvoljava da koriste godišnji odmor, a bilo je i primera, ukoliko koriste godišnji odmor, on im ne plati to vreme.
Šta se dalje dešava? Kao lekar lično sam učestvovao u razotkrivanju mnogih anomalija, jer su mnogi bolesni i nisu čak imali pravo na bolovanje, odnosno pravo da sede kod kuće i izleče se do kraja, pa su tako bolesni, u toku korišćenja terapije, morali da odlaze na posao, a čak ima i nekoliko primera, gde sam lični svedok, da su u ranom postoperativnom toku ti radnici morali da odlaze i rade, a da ne kažem da oni dižu gajbe, odnosno rade fizičke poslove koji uopšte nisu spojivi sa njihovim zdravstvenim stanjem. Jedino im se priznaje možda neka teška bolest, neizlečiva bolest, ali priznaje im se tako što ih na kraju poslodavac otpusti kao škart.
Takođe smo svedoci mnogih primera da novi poslodavac čak i promeni osnovnu delatnost firme koju je kupio, tako da ljudi koji su tamo godinama radili, koji su majstori u svom poslu, prinuđeni su da rade sada neki novi posao koji ne znaju, što bi naš narod u žargonu rekao, pod stare dane da rade nove poslove i tu ispadaju konflikti svakojake vrste.
O pravu na štrajk, o pravu na bilo koji drugi oblik sindikalnog organizovanja, da ne pominjem da toga nema, niti pak smeju da pitaju poslodavca da li su redovno prijavljeni, da li im se plaćaju doprinosi ili ne. Gotovo se ne sećam za ovih sedam godina da sam čuo da su ovakvi ljudi ostvarili neku jubilarnu nagradu u takvoj firmi ili da su na dostojan način ispraćeni u penziju. Uglavnom su isplaćeni u penziju poniženi od pojedinih kriminalizovanih novih vlasnika takvih firmi. Čak je SPS uočila još jednu čestu pojavu i anomaliju, a to je da su pravni zastupnici, koji zastupaju prava iz radnog odnosa upravo takvih ljudi, preko određenih sindikata radnika koji su oštećeni ovim procesom tranzicione privatizacije, zloupotrebili to, povezali se sa poslodavcima i povezali se sa ljudima iz pravosuđa i radili nauštrb radničkih prava, kao što su, npr. i prevareni pravni naslednici onih građana koji i po ovom zakonu o pravu na besplatne akcije i novčane naknade, neće moći da naslede to pravo upravo od onih koji su umrli u vremenskom periodu od 2001. godine, kada je donesen Zakon o privatizaciji, do danas, jer je država, po nama, trebalo da popiše, evo prilike, da je imala jedinstveni birački spisak, možda bi to bilo i učinjeno, da se i ti ljudi ne zakinu, odnosno pravni naslednici tih ljudi.
Takođe, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, takođe, fiktivno postoji. Inače se ne poštuje, pa mnoge građevinske firme koje su kontrolisane od strane inspekcije. Inspekcija je uočila visok procenat neprijavljenih radnika, zatim visok procenat radnika bez HTZ opreme, koji su na gradilištima i mnogo gradilišta koja su bila nedovoljno neobezbeđena.
Činjenica je da mnoga profesionalna oboljenja koja je poslodavac, inače, dužan da prijavi inspekciji, kao što su vibraciona bolest, kožna bolest i dr. u toku ove godine čak nijedna nije prijavljena.
Sada bih pitao, ali na žalost, nema ministra da nam kaže šta se dešava sa firmom koja se zove Železnička zadruga, koja skoro dve godine ne radi, gde su mnogi klijenti ostali bez prava i bez objašnjenja šta se dešava sa firmom, zašto je odvedena u stečaj. Većina je podnela tužbu trgovinskom sudu u svom mestu stanovanja, ali nema ministra, ima prilike da objasni šta se dešava sa tom firmom.
Na kraju krajeva, da bih potkrepio svoja zapažanja i zapažanja SPS, imam vremena da pročitam kako su se radnici jedne firme iz Pirota, radi se o "Grafici" Pirot, to je društvena firma koja je radila 40 godina, sticala i stekla poslovnu zgradu od dve hiljade kvadrata, mašine za grafičku industriju, imala čak i bolje plate od "Tigra" Pirot, koji je, inače, brend u Pirotu, koja je imala tržište čak u Bugarskoj, Makedoniji, Kosovu i Metohiji itd., koja je odvedena u stečaj, gde je od 165 radnika, čućete šta se desilo.
Ovo je dopis koji je poslat Agenciji za privatizaciju i kaže se: "Grafika je prodata 30. decembra 2002. godine. Svi zaposleni od oko 115 radnika bili su oduševljeni prodajom. Na prvom sastanku odmah iza nove godine, gde su bili svi zaposleni, vlasnici su rekli da će oni obezbediti posao, a mi smo dužni da od mogućih osam radimo devet sati i bićemo svi zadovoljni zaradama. To se, nažalost, nije dogodilo. Posla je bilo sve manje, kupci su nas napuštali iz nekih vrlo izvesnih razloga. Finansijska situacija je sve lošija.
Obećane neizmirene plate za oktobar, novembar i decembar iz 2002. godine ni do danas nisu isplaćene. Direktne telefonske veze više nismo imali i svi pozivi su išli preko sekretarice koju su oni zaposlili. Naše zahteve da pozove nekog ko je potreban za rad, obično je zvala sa zakašnjenjem ili bi zaboravila, pa smo morali ponovo da molimo. Pošto su dva člana konzorcijuma imali svoju firmu, oni su uselili svoje osoblje u "Grafiku", osoblju "Grafike" su dali svega tri prostorije, gde su se oni jedva i smestili.
Sekretarici "Grafike" naređeno je da bude tu dok ne obuči novu, a onda više nije potrebno. Sve reprezentacije, piće, sokovi itd. su išli na teret "Grafike", iako su to koristili radnici druge firme. Pretnje su bile svakodnevne".
Još jedan momenat, da se ne bih javljao po Poslovniku...
(Predsedavajući: Molim vas da završite.)
... vozni park je nestao, ekscesne situacije su bile veoma česte. Za kraj ću samo reći kako je izvršena kontrola iz Agencije za privatizaciju iz Niša, gde je na sastanak u kancelariji vlasnika, u prisustvu predsednika sindikata, došla i radnica koja je izvršila kontrolu. Nju je iz grada dovezao jedan od vlasnika i posle razgovora vratio u grad. Sindikat je ukazao predstavnici te agencije da nije bio plaćen porez na promet za dve godine, da nema podeljenosti u troškovima između ove nove i stare firme itd. Ona je rekla, u principu je komentarisala: "Niste primili sedam plata? Vi ste srećni što imate ovakve vlasnike. Da li znate da postoje firme u kojima ne primaju plate godinama?
To što vlasnik hoće da vas proglasi tehnološkim viškom, od 90 vas 60, budite srećni, jer će vas isplatiti, a to ne mora uraditi. Radnik sa 25 godina radnog staža treba da dobije 50 hiljada, sedam zaostalih plata i otpremninu. Direktoru preduzeća je rekla da joj iskopira bilans stanja i da joj donese u grad, jer nema vremena da čeka. Tako se radila kontrola iz Agencije za privatizaciju.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, pokušaću da obrazložim ovaj amandman ispred SPS-a, umesto kolege poslanika i kolege po struci dr Bojana Milovanovića.
Naime, radi se o članu 24, koji kaže: ''Lokalne vlasti u 2008. godini mogu planirati ukupna sredstva potrebna za isplatu plata zaposlenih koje se finansiraju iz budžeta lokalnih vlasti, tako da masu sredstava za isplatu 12 mesečnih plata planiraju polazeći od nivoa plata isplaćenih za novembar 2007. godine, uvećanih najviše do 10%'' Amandman traži da se ova cifra od 10% zameni cifrom od 15%.
Samo obrazloženje zašto se amandman ne prihvata je veoma interesantno. Ono kaže ovako: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što makroekonomski okvir budžetskih rashoda, a posebno rashoda za plate, ne omogućava veći rast sredstava za plate u jedinicama lokalne vlasti od predloženog''.
Već prvi pasus ukazuje kakav je stav države, kakav je stav Vlade u odnosu na lokalne samouprave, na probleme ljudi u lokalnim samoupravama i na probleme radnika opštinske uprave i lokalne samouprave, koji se finansiraju, upravo, iz budžeta lokalne samouprave.
U obrazloženju amandmana se navodi, kao razlog za predlaganje procenta rasta sredstava za plate u budžetima lokalne vlasti od 15%, rast sredstava za plate u budžetu Republike Srbije. Predloženo povećanje rasta sredstava za plate u jedinicima lokalne vlasti se bazira na isplaćenim platama za novembar 2007. godine, dok je iskazano povećanje sredstava za plate u budžetu Republike Srbije u odnosu na celu 2007. godinu, znači, ne za jedan mesec, već za svaki mesec, tako da procenti rasta nisu uporedivi, odnosno porast sredstava za plate u budžetima lokalne vlasti je niži od porasta sredstava za plate u budžetu Republike Srbije, pa se u krajnjoj cifri iskazuje da je masa za plate iz budžeta Republike Srbije, ipak, na kraju uvećana za 15,4%.
To što se koriste jedni kriterijumi, odnosno jedni aršini za jedne, drugi za druge, ne znači da to nije uporedivo, jer je ono što je krajnji iznos vrlo uporedivo i mi ćemo vam pokazati na primeru kako su drastične razlike, skoro duple, između plata u lokalnoj samoupravi i plata u državnoj upravi.
Naime, SPS tvrdi da je ovaj budžet, sigurno, predizborni, ali je lokalno rasipnički. Kad to kažemo, pre svega, mislimo da, ukoliko je lokalno rasipnički, za jedne je rasipnički, a za druge je restriktivni. Upravo za lokalne samouprave je ovaj budžet restriktivan, s elementima poniženja, čak, represije i kažnjavanja.
Jedino u članu 24. predloženog zakona o budžetu stoje i sankcije ukoliko se član ne poštuje. Ni u jednom članu ovog zakona toga nema. Jasno se kaže: ''Ukoliko lokalne vlasti ne planiraju u svojim odlukama o budžetu za 2008. godinu i ne izvršavaju ukupna sredstva za isplatu plata na način utvrđen u stavu 1. ovog člana, ministar nadležan za poslove finansija može obustaviti prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, dok se visina sredstava za plate ne uskladi'' itd.
Direktna pretnja lokalnim samoupravama. Upravo, ovaj budžet jeste i odraz jedne duboko centralizovane vlasti i države, u kojoj perspektive, niti šanse nema lokalna samouprava. To se odnosi i na kriterijume za preraspodelu transfera, koji su davno prevaziđeni, koji su nepravedni i koji, čak, imaju mnogo elemenata političkog, kao što i sredstva za preraspodelu iz NIP-a, takođe, imaju elemenata političkog. Mi ćemo se obratiti Ministarstvu da nam tačno kaže koji su bili ti kriterijumi za transfer.
Takođe, SPS želi ovom prilikom da podseti da još nije ni izbliza u proceduri zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama, što je ustavna obaveza za državnu upravu, za državu.
Što se tiče toga, SPS je pustila u proceduru Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je podneo moj kolega dr Bojan Milovanović. O tome neću pričati ovog puta, nego ću vam pričati neki drugi put. Samo hoću da kažem da ovaj zakon hoće da reši delimično ovu nepravdu, kao što i ovaj amandman hoće da delimično reši i ukaže na ovu nepravdu koja je učinjena lokalnim samoupravama.
Pisac ovog obrazloženja kao da ne shvata ili ne zna kako se obračunavaju plate u lokalnoj samoupravi. Ovog puta ću pokušati da na to ukažem.
Plata u lokalnim samoupravama obračunava se po Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama. Inače, taj zakon je prestao da važi 1. januara 2007. godine, kada je stupio na snagu Zakon o platama državnih službenika i nameštenika. Drugi dokument za obračun tih plata je Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih, postavljenih i zaposlenih u državnim organima.
Osnovica za obračun plata se utvrđuje zaključkom Vlade. Nema elemente zakonitosti, već zaključkom Vlade.
Plata državnih službenika i nameštenika se obračunava drugačije, Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika, koji je stupio na snagu 1. januara 2007. godine, sa platnim razredima i platnim grupama, i evidentno je da je cena rada, koja se utvrđuje budžetom, za ovu godinu veća 15,4%. U krajnjem ishodu, masa za plate u lokalnoj samoupravi utvrđuje se budžetom, a cena rada zaključkom Vlade, što nema, ponavljam, snagu zakona, a za državne službenike i nameštenike isključivo budžetom, i ona je za ovu godinu 15,4% veća.
SPS želi da ukaže na još jednu anomaliju koja se dešava u lokalnim samoupravama, a to je u vezi s platama službenika javnih službi i javnih preduzeća. Naime, mi znamo da po Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama, i to po članu 12, radnici ovih službi mogu povećati plate i do 30% iz sopstvenih prihoda, iako koriste imovinu lokalne samouprave, koja se još uvek vodi na državu, pa je tu jedino oštećena lokalna samouprava.
Takođe, podsećamo da su u novembru koeficijenti u javnim službama bili povećani za 6,9%, a u decembru, nakon štrajka prosvetnih radnika, povećani za još 15 uslovnih, odnosno 10 plus 5%, ukoliko se uradi racionalizacija.
Za kraj, kao primer za razliku u platama, za platu samostalnog stručnog saradnika 7. stepena u lokalnoj samoupravi koeficijent je 13,3, puta 2.015,87, što je u krajnjem iznosu 22.797 dinara. Za tog istog samostalnog stručnog saradnika sedmog stepena, u državnoj upravi je koeficijent 3,56, puta 14.840, što je 52.830, otprilike dva i po puta je veća.
Mi ne želimo da suprotstavimo radnike lokalnih samouprava i državnih uprava, jer ne kažemo da je državnim službenicima lepo s ovim novim zakonima. Naprotiv, mnogi od njih su oštećeni, mnogi radnici u državnim organima su nezadovoljni što primaju plate, upravo, po Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika.
Potvrda toga jeste štrajk koji smo imali radnika u državnoj upravi, pravosuđu i društvenim preduzećima, upravo zbog ovog zakona, koji je, inače, duboko kapitalistički, koji ima raspon koeficijenta od 1 do 9 i koji omogućuje da 90 procenata državnih službenika, takođe, živi na ivici egzistencije, da imaju od 13.000 do 20.000, do nekih nameštenika i funkcionera koji imaju do 130.000, kao što i mnogi radnici u ovoj skupštini imaju 13, 15, 20 hiljada, a misli se da imaju mnogo veće plate. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, gospodine ministre, pošto je gospodin predsedavajući čestitao svima slavu Svetog Nikolu, ja se pridružujem njegovim čestitkama.
Tokom jučerašnjih 10 minuta ukazao sam na brojne anomalije koje su se desile u zdravstvu od 2000. godine, a sada ću pokušati da ukažem na refleksiju ovih anomalija na Zdravstveni centar Negotin, kao jednu malu zdravstvenu ustanovu u jednoj maloj opštini, i sa kojim se problemom sreću ovakve i slične zdravstvene ustanove.
Amandman se odnosi na Zdravstveni centar Negotin, gde otprilike 14.000 ljudi dobija zdravstvene usluge i koristi pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, a država ne želi da prizna da postoje i da koriste svoje pravo u Negotinu. Naime, radi se o 14.000 ljudi koji su na privremenom ili povremenom radu u inostranstvu i koji redovno dolaze da se leče kod nas.
Druga specifičnost naše ustanove je ta što naša ustanova pruža i usluge lečenja mnogim ljudima i pacijentima iz Kladova i Majdanpeka, naročito za one specijalnosti kojih nema u Kladovu i Majdanpeku.
Zatim, još jedna specifičnost jeste da je negotinska opština područje balkanske endemske nefropatije, endemične bolesti koju prati i povećana incidenca, odnosno povećan broj tumora mokraćne bešike, mokraćnih puteva i bubrega. Takođe, još jedna specifičnost je prisustvo hemijske industrije, Industrije hemijskih proizvoda "Prahovo", koja je kancerogeni faktor i koja utiče na pojavu i ovih uroloških tumora, a i svih drugih tumora.
Ovim amandmanom tražimo da se poveća broj radnika u Zdravstvenom centru, i to za 14 lekara specijalista, pet u sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti i devet u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i broj sestara, za 10, koje rade u bolnicama.
Naime, šta se desilo posle 2000. godine? Uslovi za pružanje usluga u bolnicama i u domu zdravlja su se pogoršali. Kvalitet pruženih usluga, nažalost, preti da se pogorša. Jedna od prvih i najvažnijih anomalija jeste da nema dovoljan broj lekara i sestara koji će raditi na odeljenju. Naročito se to odnosi na broj sestara, tako da sada imamo pojavu da na odeljenju radi jedna smenska sestra, a to znači da ona treba da opsluži pacijente u intenzivnoj, poluintenzivnoj jedinici i na odeljenju, što je, na kraju krajeva, protivzakonito.
Naime, zna se da svaka soba poluintenzivne i intenzivne nege, bilo da se odnosi na operativne grane, bilo da se odnosi na šok, odnosno na koronarnu jedinicu, na internom i na bilo kom drugom odeljenju, mora da ima jednu sestru koja će tamo raditi i koja neće smeti da napusti svoje radno mesto, a odeljenje treba da ima drugu medicinsku sestru.
U ovom slučaju ovo je nemoguće uraditi u Zdravstvenom centru Negotin bez povećanja broja ovog kadra i to minimalno za 10 sestara.
Ono što se dalje desilo, upravo po Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti, to je da je veliki broj odeljenja u Zdravstvenom centru Negotin izgubio određen broj postelja, neko manje, neko više. To znači da jedno odeljenje koje je imalo 20 postelja, na primer, kao što je slučaj sa urologijom, sada ostaje sa 10 postelja, ortopedija od 20 postelja ostaje bez pet itd.
Šta će se desiti? Desiće se da ljudi koji treba da budu primljeni u bolnicu radi "hladne" operacije, na lečenje itd. neće moći da legnu u bolnicu odmah, već će se formirati liste čekanja, kojih inače već ima, a sada će biti mnogo veće.
Postavlja se pitanje kako će moći da se zbrinu hitni slučajevi koji dođu kada, prvo, više nema mesta, nema tih kreveta u bolnicama, odnosno kreveta ima, ali oni moraju ostati prazni, po podzakonskom aktu. Kako će to pacijenti razumeti? Ko će im pružiti tu hitnu pomoć? Kako će jedna sestra koja radi i u poluintenzivnoj i u intenzivnoj jedinici i na odeljenju sada otići sa mnom u operacionu salu ili pružiti njemu hitnu pomoć? Uslovi za rad u Zdravstvenom centru Negotin zaista postaju nemogući.
Postavljam pitanje - koja je to zdravstvena ustanova na području matične filijale kojoj je povećan broj postelja, povećan kapacitet da primi ovakve slučajeve? Nema takve, što znači da će ovakvi pacijenti zbog najbanalnijih stvari, zbog najbanalnijih operacija morati da idu u Niš ili u Beograd. Kako će se ti pacijenti snaći?
Da li znate kako je izgledalo operisati se u svom gradu, kod lekara i sestara koje poznajete ili u drugom gradu, nepoznatom, gde nikog ne znate? Kako je za familiju, članove porodice tog čoveka koji treba da se operiše?
Ono sa čime smo dalje suočeni, to je sve manji broj specijalizacija koje dobijaju ovakve zdravstvene ustanove, tako da ćemo imati ozbiljnih problema sa obnavljanjem stručnog kadra. Želim ovom prilikom da podsetim da se stručnjak ne dobija završetkom specijalizacije, da je to samo jedan od uslova da se postane dobar, zreo stručnjak i da svaki stručnjak u medicinskoj delatnosti mora da ima određeni broj godina radnog staža da bi sazreo i dostigao maksimum pružanja svojih usluga.
Godinama smo se trudili, od 1990. do 2000. godine, da povećamo i kapacitete i broj zdravstvenih radnika, pa je zbog toga izgrađen i četvrti sprat bolnice u Negotinu. Gradio se 10 godina i više. Mnogo sredstava je bilo uloženo u taj četvrti sprat da bi se povećali kapaciteti na internom odeljenju, na neurofiziologiji, na urologiji, na ortopediji i svim drugim odeljenjima.
Jedva smo, teškom mukom, uspeli da od urologije i ortopedije, što su bili odseci, stvorimo odeljenja, da od oftalmologije i otorinolaringologije, a to su bile ambulante, stvorimo odseke, da povećamo broj postelja upravo za ove pacijente koji ih nisu imali. Sve smo to uradili do 2000. godine, a onda dolazi restriktivno zdravstvo koje sve to anulira i vraća na početno stanje.
Za kraj hoću da kažem još jedno – zdravstveni radnici ne mogu pružiti kontinuitet dežurstva 24 sata, celog meseca i cele godine. Ne postoji dovoljan broj lekara za dežurstva. Naime, Zakon o radu i podzakonska akta onemogućavaju da im se plati ono dežurstvo koje oni dobrovoljno urade preko 40 sati mesečno. Zatim, te kolege koje dežuraju noću moraju da ostanu i sutradan da rade 32 sata u kontinuitetu zbog zakazanih aktivnosti i u prvoj smeni, i nema ko da ih odmeni i da hoće, pa se ponovo dešava da će urolog dežurati za hirurga, očni za urologa itd., što je velika anomalija koja se ovakvim stanjem produbljuje.
Ima još mnogo anomalija, meni je vreme isteklo, zahvaljujem se predsedavajućem koji me nije prekinuo. Hvala lepo. Biće još prilika da se priča o negotinskom zdravstvu.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, ja ću ukratko pokušati da objasnim suštinu mog amandmana.
Radi se, zapravo, o Zdravstvenom centru Negotin, koji je oštećen na više načina po novom planu mreže zdravstvenih ustanova.
Da bih obrazložio ovaj amandman, kratko ću se osvrnuti na opšte stanje u zdravstvu trenutno, u 2007, pa uopšte, od 2000. godine.
Koliko Vlada ceni zdravstvo možemo da sagledamo u činjenici da je svega 6,4% od bruto društvenog proizvoda odvojeno za zdravstvo. Toliko Vlada ceni zdravlje onih ljudi koji su zdravi, da se ne razbole, što pripada preventivnom zdravstvu. Toliko ceni i bolesne ljude, koji se leče, inače, u primarnom, sekundarnom i tercijalnom zdravstvu. Zdravstvene radnike ceni u onom obimu koliko mogu da pruže uslove za lečenje, a pacijente – u meri u kojoj im omogućava da ti uslovi budu dobri.
To ne govorim slučajno, jer najčešće nezadovoljni pacijenti svoje nezadovoljstvo iskazuju zdravstvenim radnicima, iako zdravstveni radnici nisu krivi za sve ono što im je ukinuto, za sve ono što im je zakon ukinuo, ili omogućio, a podzakonska akta ukinula. Zato savetujem nezadovoljnim pacijentima da se ne svađaju sa zdravstvenim radnicima, nego da se svađaju sa Vladom, sa nadležnim ministrom, na kraju krajeva, neka se svađaju tako što odu do glasačke kutije i tu izraze svoje nezadovoljstvo.
Trenutno, država ima zdravstvo koje je sve više fiktivno, jedno zdravstvo u koje može samo da se zakune da postoji, ali to zdravstvo sve manje i manje pruža mogućnosti ljudima, u stvari, sve manje pruža mogućnost zadovoljavanja potreba osiguranika koji se leče. To ne odgovara realnim potrebama pacijenata, kako u velikim gradovima, tako i u onim najudaljenijim selima, jer nije dovoljno da postoji bolnica fiktivno, bolnica treba da ima određeni kapacitet, odnosno određeni broj kreveta, treba da ima određen broj zdravstvenih radnika koji mogu da pruže uslove, odnosno mogu da leče obolele ljude.
Mi u ovom trenutku to nemamo. Naime, mi u ovom trenutku imamo jednu filozofiju, koja se svuda sprovodi, pa i u zdravstvu, a to je da smanjimo broj radnika na pola da bismo povećali plate, ali ne sigurno duplo. Onda imamo, što se tiče zdravstva, mat situaciju, gde je obim posla toliki koliki je, gde će taj smanjeni broj zdravstvenih radnika, takođe, biti u nemogućnosti da pruži kvalitetnu uslugu pacijentu, jer obim posla ostaje isti, neće moći da koristi slobodne dane, radiće prekovremeno itd., a to mu se sve neće platiti, i vrtimo se u krug.
Inače, hoću da kažem, komparacije radi, da Republički zavod za zdravstveno osiguranje ima 2.576 zaposlenih, što je, otprilike, oko 2% i nešto više od ukupnog broja zdravstvenih radnika, i hoće da primi još ljudi da bi sebi omogućio kontinuitet u radu, a zdravstvenim ustanovama, pogotovo malim, to ne čini.
Hoću da kažem da od 1000 novoprimljenih ove godine planiranih za zdravstvo, 300 lekara i 700 sestara, Negotin nije dobio nijedno novo radno mesto.
Ovom prilikom bih hteo da postavim jedno pitanje – koja su to prava koja se ostvaruju iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, a odnose se na dobrovoljno zdravstveno osiguranje?
Inače, hoću da podsetim još nešto, da Zavod posluje sa deficitom, a to znači da će to ponovo pacijenti osetiti po svojim naknadama, na koje imaju pravo, a neće moći da ih ostvare zbog nedostatka novca, takođe, po lekovima na recept, pomagalima u apotekama, lekovima i medicinskoj opremom u zdravstvenim ustanovama.
Hoću da postavim i jedno poslaničko pitanje. Kada će se konačno formirati neuropsihijatrijske komisije koje treba da završe obradu predmeta za tuđu negu i pomoć?
Već godinu dana ti ljudi čekaju na ovu obradu. Da podsetim državu da su to najteži bolesnici. Radi se o nepokretnim ljudima, o ljudima koji, moram da kažem javnosti ovog puta, imaju rane po telu od ležanja i nelečenja, te se rane ne mogu izlečiti, skupo je njihovo lečenje, i vezuju člana domaćinstva za sebe, koji ne može da privređuje jer mora da čuva ovog koji je u krevetu.
Odnos države prema zdravstvu vidi se i iz toga što država duguje 42 milijarde doprinosa koje treba da uplati na teret Zavoda, a s obzirom na to da Zavod posluje sa deficitom, evo prilike da se pomogne građanima, korisnicima osiguranja. Takođe, država i prema korisnicima osiguranja koji nisu u stanju da za sebe uplaćuju poreze i doprinose za obavezne vidove zdravstvene zaštite, a ima ih milion i dvesta hiljada ljudi, prenosi iz svog budžeta u budžet Fonda svega četiri milijarde dinara, a potrebno je da prenese najmanje oko 20 milijardi dinara, prema proceni. Onda Fond ne izvršava obaveze prema zdravstvenim ustanovama, zdravstvene ustanove su nelikvidne prema farmaceutskim kućama itd.
Ono što bih još hteo da napomenem jeste da država manjka u zdravstvu. Trenutno se forsiraju transplantacije jetre, ali se pomalo zaboravlja na transplantacije bubrega, koje se, inače, rade već 10 i više godina i koje su za sada ekonomski najisplativije transplantacije, jer se ljudi skidaju sa hroničnog programa hemodijalize. Te transplantacije se rade u lošim uslovima, rade ih ljudi koji dolaze noću, danju, da to rade, nema dovoljno sredstava za tako nešto, a na zakon o transplantaciji, koji bi to regulisao, kao i program kadaveričnih transplantacija i kriterijume za kadaverične transplantacije, još se i ne pomišlja.
Ono što male zdravstvene centre muči, ljudi u malim opštinama, o kojima je govorio Žarko Obradović, odnosi se na opštine Bor i Negotin, na sve male opštine, jeste što je država, putem mehanizma izabranog lekara, oduzela upravo sva prava iz obaveznog lečenja zdravstvenog osiguranja; sve ono što im je zakon dozvolio, sada im je država, putem izabranog lekara, na jedan licemeran način oduzela.
Zašto? Zato što se danas sprovode neke provere komisije iz Fonda, pa se izabrani lekari koji najviše rade kontrolišu i te kontrole se zloupotrebljavaju da bi se takvi lekari, upravo, maltretirali i kažnjavali, nelegitimno i nelegalno, naročito u procesu kada jedan izabrani lekar preuzme pacijente od drugog izabranog kolege koji je otišao na bolovanje, godišnji odmor itd.
Kontrole se rade neregularno, na brzinu, bez prisustva lekara koji se kontroliše, i nepotpunim uvidom u dokumentaciju. Lekari se kažnjavaju sa 50, 60 i više hiljada dinara. Imao sam prilike sam da vidim jedan takav slučaj. Da ne kažem da je pacijentima koji žive na selu lečenje kod izabranog lekara nemoguće ako se taj izabrani lekar ne nalazi u njihovom selu, a u 90% slučajeva sela nemaju svog lekara, to je izabrani lekar u gradu.
Sada vi zamislite kakva je situacija kada se jedan starac ili starica, koji nemaju svoj automobil i dovoljno novca da plate taksi ili bilo koje drugo prevozno sredstvo, razbole i ne da dođu u seosku ambulantu koja se obilazi jednom ili dva puta nedeljno, već treba da dođu u Negotin, da dobiju pregled, uput i bilo šta, pa onda kod lekara specijaliste, pa da se vrate ponovo kod svog izabranog lekara da napiše recepte itd.
Stvaraju se ogromne gužve, na kraju ljudi kupuju lekove. To su anomalije koje ovo društvo proizvodi trenutno prema ovim ljudima.
Što se tiče samih lista lekova, one su, uglavnom, paralelne i tu se država hvali na prazno. Uglavnom su to liste gde su prisvojene paralele lekova. Najbolji lekovi nisu na listama. Takođe, ima mnogo bolesti za koje nema lekova na tim listama. Osim toga, ukinuto je pravo, odnosno izjednačena su prava lekara specijalista opšte medicine i lekara opšte prakse u propisivanju, odnosno nemogućnosti propisivanja recepata koji nisu na izveštaju.

Ja to pravo koristim i koristiću sutra, jer treba da objasnim suštinu amandmana. Ovo je samo bio uvod u moj amandman. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, suština ovog amandmana odnosi se, u stvari, i na muzički festival „Mokranjčevi dani“, kao i na kompleks Vratne, a evo u čemu se sastoji.
Naime, i prošle godine smo mi obrazlagali ovaj amandman ispred SPS-a, vezano za festival „Mokranjčevi dani“, koji se inače finansira po konkursu iz sredstava Ministarstva kulture, ali samo za deo sredstava koja su potrebna za ovaj festival. Amandmanom tražimo da se ovaj festival finansira kao posebna budžetska stavka u razdelu Ministarstva kulture kao program Srbije, slično kao i BEMUS, BELEF, i to sa određenim sredstvima, otprilike koja su za dve trećine veća nego što su ovog puta opredeljena.
Naime, mi se slažemo da moraju da postoje i BEMUS i BELEF, ali mora da postoji i nešto što karakteriše istočnu Srbiju a što predstavlja takođe brend Srbije.
Radi se, da podsetim, o međunarodnom festivalu horskog pevanja gde učešće obavezno svake godine uzimaju sve države koje imaju tradiciju horskog pevanja, a to su, pre svega, države bivše Jugoslavije, zatim Bugarska, Rumunija, Rusija, a često imamo i goste iz drugih država.
Šta reći o ovom festivalu? Iza ovog festivala su 42 godine tradicije. Znamo ko je Stevan Stojanović Mokranjac, da je on kompozitor, dirigent, horovođa. Sa Prvim beogradskim pevačkim društvom obišao je Evropu i promovisao horsku muziku sa duhovnim i etničkim elementima. Cela Evropa je čula za hajduk Veljka i on je poznat kao srpski junak, kao srpski brend. Danas to čini, takođe, Darinka Matić-Marović sa svojim horom "Obilić" ili horom "Kolegijum muzikum", a gotovo da nema čoveka, akademika, koji nije obišao ovaj festival, pa ja sad koristim priliku da pomenem i Mladena Jagušta, Vidu Ognjenović, Darinku Matić-Marović, Zorana Hristića... Izvinjavam se, dugačak je spisak, ne mogu ih sve nabrojati.
Takođe, muzičke škole širom Srbije nose njegovo ime, ime Stevana Stojanovića Mokranjca. Ono što je Tesla za nauku, to je Mokranjac za horsko pevanje. Godinama tražimo svoje mesto u Srbiji i pitamo se da li nam ga neko drugi mora naći, da li ćemo mi forsirati tuđe brendove a zaboraviti svoje.
Što se tiče drugog dela amandmana, on se odnosi na kompleks Vratna. Naime, mi tražimo da put koji se kategoriše kao lokalni put od sela Vratna do kompleksa Vratna bude preveden kao regionalni put i da se doradi. Sredstva nisu velika.
Inače, kompleks Vratna čine manastir Vratna iz 14. veka, zatim lovište i rezervat, kao zaštićena zona Nacionalnog parka Đerdap, gde dolazi mnogo lovaca i turista ne samo iz Srbije, ne samo iz bivše Jugoslavije, već iz cele jugoistočne Evrope, zatim, kanjon reke Vratne sa kamenim prerastima, koji je jedinstven prirodni fenomen ne samo u Evropi već i u svetu i u žiži je javnosti. Naime, nema planinara, nema planinarskog društva iz jugoistočne Evrope koje tu dođe a da ne obiđe treću vratnjansku kapiju.
Ono što je posebno karakteristično za ovaj prirodni entitet jeste da su sve tri kapije različitog porekla. Mnoge svetske naučne ekspedicije dolaze da prouče ovaj fenomen, a takođe i da prouče endemske vrste koje su u sastavu ovog kompleksa, nekoliko stotina biljnih i životinjskih vrsta.
Ono što je suština ovog amandmana jeste još nešto: da li Srbija želi da zaboravi istočnu Srbiju? Da li je Srbija zaboravila da u svom sastavu ima istočnu Srbiju? Da li razmišlja uopšte o putevima u istočnoj Srbiji, o železničkom saobraćaju, o luci Prahovo, rečnom saobraćaju, o graničnom prelazu Đerdap 2? Odnos države prema istočnoj Srbiji od 2000. godine do sada vidi se, pre svega, kroz situaciju kada je izvršen stečaj nad Auto-transportnim preduzećem Lasta, kada su uvedeni krizni štabovi, a nakon toga izvršen stečaj, kada je praktično istočna Srbija odsečena od Srbije.
Takođe, ''Krajina vino'', preduzeće koje je bilo značajan izvoznik vina. Negotinsko vino nije lokalni brend, već je srpski brend. Njega takođe danas nema. Industrija hemijskih proizvoda Prahovo kao deo basena Bor, koji ima strateški značaj, koji koristi prirodna bogatstva i koji država želi da proda. Pitamo se, koja država još prodaje svoja prirodna bogatstva?
Danas, nažalost, Srbiju imamo po tim pitanjima samo do Zaječara. Magistralni put od Zaječara do Kladova, u dužini od 120 km, za poslednjih sedam godina dobio je samo jedan most, nema ni kilometar novog asfalta, dok je magistralni put od Paraćina do Zaječara, u dužini od 80 km, dobio nekoliko desetina kilometara novog asfalta. Takođe, železnički saobraćaj postoji za Srbiju samo do Zaječara, a od Zaječara do Prahova je zaboravljen.
Takođe, da li će se Srbija odreći graničnog prelaza Đerdap 2? Otvoren je 2006. godine. Svega 4 km pruge je potrebno da se spoji sadašnja pruga Prahovo-Zaječar-Niš sa graničnim prelazom. Zaboravljena je luka Prahovo kao deo međunarodnog sistema rečnog saobraćaja Dunava. Zaboravljena je Hidrocentrala Đerdap, Đerdapsko jezero, novi turistički izazov, četiri lovišta, Vratna, Miroč, nacionalni rezervat gde dolaze lovci iz cele jugoistočne Evrope. Potrebno je samo malo volje, malo ulaganja da se postigne veliki efekat.
Podsećam da se istočna Srbija nalazi na tromeđi između Rumunije i Bugarske. Ljudi su nezadovoljni statusom istočne Srbije u Srbiji, a pogotovo što su Rumunija i Bugarska postale članice EU. Oni traže da Srbija uloži malo više u ovaj deo Srbije, jer neko može to i da zloupotrebi.

Hvala lepo. Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodina ministra nema, pretpostavljam da će se vratiti da čuje ovo.
Ovo je amandman koji podnosi SPS a odnosi se na član 61. koji predviđa vanredno unapređenje. Napisan je u jednom jedinom stavu - da predsednik Republike, ministar odbrane i načelnik Generalštaba, na osnovu svojih nadležnosti, mogu vršiti i vanredna unapređenja profesionalnih vojnih lica.
Naime, ovaj amandman ide u kontinuitetu sa amandmanima koje je na članove 17, 18. i 19 podnela Socijalistička partija Srbije, a takođe se tiče i članova 56. i 57. ovog zakona. Mi smo, naime, pošli u stavu 1. od toga da unapređenja može da vrši, u skladu sa Ustavom, samo predsednik Republike Srbije. Dalje, u stavu 2. mi želimo da ograničimo vremenski interval u kome se vrši ponovno vanredno unapređenje, i to jasno se kaže. Zatim, u stavu 3. želimo da ograničimo koliko puta vojno lice može biti vanredno unapređeno i u stavu 4. želimo da ukažemo na odstupanje i da se sve ovo odnosi na mirnodopsku, a ne na ratnu formaciju.
Cilj našeg amandmana je bio da se smanji politički uticaj rukovodećih struktura u vojsci i da se spreči proliferacija činova na bazi političkih uticaja i političke podobnosti, što je danas veoma moguće i u praksi se to i dešava. Ako pođemo od činjenice da načelnika Generalštaba postavlja predsednik Republike, uz mišljenje ministra, što je regulisano članom 11. Predloga zakona o odbrani, to znači da bi praktično načelnik Generalštaba mogao da bude zloupotrebljen da u ime političkih lidera, upravo predsednika Republike i ministra odbrane, vrši unapređenja, i da to bude, u stvari da se maskira politička pozadina svega ovoga...
Molim kolege poslanike iz Demokratske stranke da ne zloupotrebljavaju mobilni telefon i da me ne dekoncentrišu. Hvala lepo.
Ono što možemo da uočimo a što omogućava upravo ovakve tendencije u vojsci jeste nedostatak vojne strategije i vojne doktrine, koji je, nažalost, političke prirode. Naime, mi smo već pričali o tome da ne postoje osnovna strategijska opredeljenja, što znači, pre svega, da se definišu potencijalni neprijatelji.
Sada postavljamo pitanje da li npr. NATO snage mogu biti potencijalni neprijatelji - jedan deo Vlade se sa tim slaže, a drugi deo nikako ne može da prevali preko svojih usta takvu konstataciju. Zatim, tu je orijentacija Vojske prema drugim vojnim savezima, gde takođe Vlada ima dva pola - jedan pol Vlade hoće u NATO po svaku cenu i to čak izjednačava prioritetno i sa odbranom Kosova, drugi pol Vlade propagira upravo političku neutralnost. Zatim, komandovanje i rukovođenje Vojskom nije jasno definisano, učešće u međunarodnim misijama itd.
Dokle god jedna politička partija, jedna politička struktura ima dominantan uticaj na Vojsku, sigurno je da će strategija i doktrina biti ovakva, a kada bi to bio uticaj drugog pola Vlade bila bi drugačija opredeljenja, strategija i doktrina. To upravo znači da je Vojska politizovana maksimalno.
Šta reći o sporazumu o tranzitu trupa NATO-a iz 2005. godine koji je potpisan i koji je doneo mnoge nedoumice u tadašnjoj vladi 2005. godine, a onda pominjem i SOFA sporazum itd. Zašto ovo pričamo? Pre svega želimo da ukažemo na to koji su bili efekti politizacije Vojske. Kada to kažem ja bih pre svega pošao od činjenice da je JNA bila veoma respektabilan faktor ne samo na Balkanu, već i u Evropi. Oni koji su želeli da dezintegrišu JNA, kao jedan od glavnih faktora očuvanja države, morali su mnogo da ulože u to, mnogo je novca trebalo, mnogo je drugih napora trebalo uložiti u taj specijalni rat protiv JNA. Druga skupa i zahtevna stavka bila je da se pronađu krtice u tom sistemu Vojske, države, koje bi radile upravo ono što novi vojni poredak hoće.
Što se tiče Vojske SRJ i SCG kao pravnog sledbenika JNA, ona je takođe bila jaka. Ništa se u toj strategiji i doktrini nije menjalo, samo su morale biti uvedene nove metode, jer ove već primenjivane nisu bile dovoljne, očigledno je kolika je snaga te vojske bila, pa su morale da se primene sankcije, najžešće sankcije u skorašnjoj istoriji; ni to nije bilo dovoljno pa je moralo da dođe do bombardovanja, a bombardovalo je ne jedna, ne dve, ne pet, nego 17 država, jer se zna da onaj ko napada mora biti mnogo nadmoćniji od onoga ko se brani.
To nije pomoglo, Vojska je i dalje ostala jaka. Zašto je ostala jaka? Zato što je pored vojnih lica bilo prisutno mnogo vojnika na redovnom služenju vojnog roka, mnogo vojnika rezervista koji su branili svoja dvorišta, svoje gradove, svoje porodice, imali su snažan motiv.
Tako je Vojska ostala neporažena. Ona se sama povukla, a rodila se Rezolucija 1244, koja se sigurno ne bi rodila da Vojska nije bila toliko jaka.
Nažalost, Vojska je počela da propada upravo u momentima kada je na vlast došao DOS, kada su u Srbiju ušle nevladine organizacije antimilitarističkog karaktera. Ono što je danas ostalo od Vojske, nažalost, samo je kroki crtež one vojske koja je nekad postojala, u naše vreme, kada smo mi služili redovno vojni rok.
Da to nije prazna fraza govori i činjenica da ostajemo bez jednog vida Vojske, a to je mornarica. Samo ostaci neke rečne mornarice ostaju. Zatim, Vojska je desetkovana, nažalost, sa intencijom da postane samo profesionalna. Slabo je opremljena. Šta je sa onom opremom, šta je sa onim oruđima i oružjima koji rđaju u dvorištima, u napuštenim kasarnama? Šta se dešava sa vojnim objektima, zašto se prodaju? Mi smo 50 godina i više gradili da bi počela razgradnja, da bi počela rasprodaja.
Šta se dešava sa jedinicama rezervista? I sam sam bio pripadnik jedne takve jedinice koja se zvala ''Laka partizanska brigada''. Bilo ih je dve na teritoriji opštine Negotin i one su služile upravo da brane bližu i dalju okolinu teritorije opštine Negotin.
Dalje, odnos Vojske i države prema udruženjima građana koja imaju vojni karakter je negativan, maćehinski, a majčinski prema onim udruženjima koja su nevojnog, pa čak i antimilitarističkog karaktera. Kao primer negativnog odnosa prema udruženjima vojnog karaktera navešću odnos države i vojske prema Savezu ratnih vojnih starešina, Savezu boraca, Udruženju generala i admirala. To su udruženja koja nose tekovine Drugog svetskog rata, tekovine milion i 700 hiljada žrtava koje su položene na braniku slobode. Zatim, Udruženje boraca ratova devedesetih...
Nažalost, novi trend je nastajanje nekih novih udruženja, kao što je, na primer, Udruženje "Sloboda", koje se sastoji od vojnih i civilnih lica koja su bila na služenju vojnog roka i kojima država duguje oko 15 milijardi dinara, u proseku po milion i po svakom. Šta se desilo? Tim vojnim i civilnim licima koja su služila vojsku nepravilno je obračunata plata, nije adekvatno primenjivana Uredba Vlade, neravnomerno su raspoređena sredstva.
Danas imamo kod vojnog pravobranioca 75.000 takvih zahteva za obeštećenje tih ljudi. Kod nadležnih sudova je preko 10 hiljada ovakvih zahteva. Ovi ljudi najavljuju štrajk glađu, ali od 1. aprila 2008. godine, jer poštuju specifičnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi, zbog mogućih događaja na Kosovu i Metohiji. Kakav je odnos države prema ovim ljudima pokazuje izjava gospodina ministra Dinkića koji kaže da oni mogu da odu i u Strazbur, ali da im to neće pomoći i da im oni neće isplatiti taj novac.
Sada želim da iskoristim priliku i da postavim pitanje ministru – ko je prodao vojnu ambulantu u Negotinu i čije je ona vlasništvo bila? Šta će se desiti sa objektima napuštene kasarne, koja je ogromna, u Negotinu?
Dalje, hoću da naglasim da, pored Vojske, i civilna zaštita i teritorijalna odbrana više ne postoje, a juče sam pričao o značaju i funkciji koju su oni imali u civilnom društvu. To sve ne pričam napamet, jer jučerašnja izjava jednog važnog čoveka, nakon sednice Vlade, govori da se ponovo računa na vojne penzionere, na ratne vojne obveznike, na rezervni kadar, s obzirom na moguću situaciju na Kosovu. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Javljam se povodom amandmana, znam da je SPS-u ostalo još malo vremena, zato ću se potruditi da budem kratak. Radi se o članu 11, o tački 9), o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine.
Naravno da se ne radi o upućivanju, pre svega, stručnih struktura, kao što su to lekari, odnosno strukture sanitetske službe, ABHO, inženjerije i drugih vojnih struktura.
Radi se, pre svega, o planiranju upućivanja službe vojne policije, koje ima sada negde oko 1.400 ljudi i koja čini ukupno oko 4,5 posto Vojske, što znači, negde oko 30 hiljada vojnika danas koje imamo, u ovakve multinacionalne snage. To su, inače, profesionalni vojnici. Od ove godine više nema vojnika koji su na redovnom služenju vojnog roka i koji su, uglavnom, završili i specijalne testove i specijalne kurseve, upravo, za ovakvo učešće.
Pitam se da li je to moralno, što se tiče sada Srbije? Zamislite da sada treba da pošaljemo takvu jednu strukturu u multinacionalne snage, a mi trenutno, na teritoriji Srbije, imamo upravo jednu ovakvu organizaciju, KFOR, na teritoriji Kosova i Metohije, koja je neotuđivi deo naše teritorije.
Kako su ti ljudi došli, odnosno kako su te snage došle na našu teritoriju? Pa, znamo - ne dobrovoljno, ne našom voljom, nego su došli posle neviđenih sankcija, posle bombardovanja, došli su prisilno na našu teritoriju. Mi ih, s pravom, SPS, smatramo okupatorima naše teritorije. Ko čini te snage? Upravo one države koje, uglavnom, najavljuju da će možda i podržati secesiju Kosova.

Samo za kraj, zamislite situaciju da mi sada odlučimo da pošaljemo takvu jednu formaciju, da se desi secesija Kosova i da oni podrže takvu secesiju Kosova. Može li se desiti da pošaljemo naše snage da brane interese nekih drugih od interesa Srba na našoj teritoriji? Dobro o tome razmislite. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, mi se, takođe, pridružujemo SRS-u i želimo da podržimo ovaj amandman, jer smatramo da je civilno služenje vojnog roka nešto što je neadekvatno upotrebljeno kao termin. U stvari, civilno služenje vojnog roka je način da se ne služi vojni rok, da se izbegne vojni rok. Smatramo da je mnogo adekvatniji termin za služenje civilnog vojnog roka – radna obaveza prema državi.
Zašto to kažem? Ne zato što sam poslanik SPS-a koji je u opoziciji, već zato što sam imao prilike da budem s tim momcima koji su, inače, na civilnom služenju vojnog roka u Zdravstvenom centru Negotin, u kome radim. Milion puta sam se uverio da ono što oni rade, zaista, nema karakter vojne obaveze. To jesu dobri momci, koji žele da poslušaju dobronamerno i da urade sve što im se kaže, ali to nema karakter vojne obaveze.
Pre svega, oni imaju svoje radno vreme, kao i svi drugi zdravstveni radnici Zdravstvenog centra, za razliku od onih koji redovno služe vojni rok, koji radno vreme ne poznaju, koji rade 24 sata dnevno, naročito za vreme obuke. Oni imaju i dežurstva, i pripravnosti, itd.
Znači, praktično, nema nikakvih dodirnih tačaka između civilnog služenja vojnog roka i vojnog roka koji se služi redovno, redovnog vojnog roka. Šta je njihov posao? Njihov posao je, uglavnom, da urade nešto što je sporedno u nekim aktivnostima, da odnesu prljav veš u vešeraj, da čiste, održavaju bolnički krug. Čak ni bolničari ne mogu biti, jer nemaju položen kurs za tako nešto. Mogu pomagati bolničarima, ali da su na redovnom služenju vojnog roka oni bi to naučili, jer znamo da u Vojsci postoje i četni bolničari, i vodni bolničari, pa bi, eto, naučili, čak bi bili osposobljeni za neku budućnost da nešto rade.
Ono čega, takođe, nema, to je upoznavanje s osnovnim pojmovima vojne službe, a to je šta je vojna doktrina, koja je to vojna doktrina, koja su uputstva, kako je organizovana Vojska. Čak ne znaju, nemaju dodir ni s uniformom. Ne znaju kako ona izgleda, ni koje vrste uniformi postoje, ni za šta uniforma služi, da je to deo HTZ opreme i kako se sve ta HTZ oprema može iskoristiti. To bi sve naučili, upravo, kad bi služili redovni vojni rok, a ne moraju doći u kontakt s oružjem, jer je ta HTZ vojna oprema korisna, pragmatično pričam, u svim vanrednim situacijama, u ekološkim katastrofama, pa čak i u civilnoj zaštiti.
Sa mnogima sam razgovarao i pitao ih, oni znaju šta je gas-maska, znaju šta je aparat za gašenje požara, ali ne znaju to da koriste, ne znaju šta je borbeni ranac i čemu služi, da njegova upotreba nije vezana za upotrebu oružja, ne znaju kako se koristi kompas, kako se koristi busola itd. Onda, na primer, ne znaju kako bi formirali konačište, što bi naučili za vreme redovnog služenja vojnog roka.
Podsećam da konačište ne služi samo da se formira u toku ratnih dejstava, nego i u toku mirnodopskih dejstava, u svim važnim vanrednim situacijama, kako se formira naselje, koji su parametri, koja su pravila, na primer, kod poplava, kod požara, za interno raseljena lica itd.
Ima mnogo poslova u toku služenja vojnog roka koji ne zahtevaju nikakav kontakt s oružjem. Ali, nije to najvažnije, najvažnije je da se u toku služenja redovnog vojnog roka steknu, odnosno upoznaju osnovne vrednosti, a to je hijerarhija, to su pozitivne životne navike koje se mogu naučiti i steći u vojsci.
Postoji u Negotinu jedna ogromna kasarna, koja je sada prazna, postoji mnogo artiljerijskog oružja, koje sada rđa, koje je neodržavano. Uvek kada prođem pored tih objekata, setim se da bi, upravo, ta deca mogla i to da rade, da daju svoj pozitivan doprinos i tim stvarima. Ono što, takođe, mogu da upoznaju, to je doktrina civilne zaštite koja se uči u toku služenja redovnog vojnog roka i koja će kad-tad zatrebati u životu.
Zašto ovo pričam? Zato što nas, možda, čekaju neka savremena ratovanja u kojima je ogroman broj civilnih žrtava, sve veći broj civilnih žrtava, a sve manji broj vojnika koji su žrtve.
Naime, najnovija vojna strategija i doktrina, upravo, štiti sve one koji služe vojni rok, sve vojnike, ali stradaju civili. Upravo, treba umanjiti te civilne žrtve od vojnih dejstava. Poznato je da je bačeno eksplozivno sredstvo, kako izgleda zatrovana voda, itd. Sve su to vanredne prilike koje se mogu prevazići tako što ovi momci mogu to naučiti za vreme redovnog služenja vojnog roka, a da ne moraju da nose oružje.
Ima još mnogo toga, da ne bih oduzimao vreme, da bih bio pragmatičniji, na primer, kako dekontaminirati ljude, hranu, vodu, kako koristiti skloništa. Mnogo je poginulih i mnogo invalida zbog nestručnog ponašanja, upravo, u ovakvim okolnostima, a što bi se naučilo redovnim služenjem vojnog roka. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, nisam advokat gospodina Željka Vasiljevića, ali hoću da kažem da se on javio po Poslovniku još pre pola sata i više, i da će doći i obelodaniti ono što je hteo da kaže.
Javljam se po Poslovniku, po članu 226. i tražim jedno objašnjenje od ministra, a podstaknuto upravo jednom njegovom izjavom. Ne znam da li je to dao u afektu ili je tako mislio stvarno, ali je bukvalno rekao da je u državi Srbiji po zakonu jedno, a u praksi, u stvarnom životu, sasvim nešto drugo. I to jeste tako.
Zaista, ovo što je on rekao, ja mogu da potvrdim. Zašto? Zato što su demokratski zakoni upravo takvi. Upravo to omogućuju i Ustav i demokratski zakoni – da sve što je nemoguće, postane moguće, da sve što je nelegitimno, bude legitimno.
U daljem objašnjenju svojih amandmana i komentaru tuđih amandmana dokazaću to što kažem, da je sve nelegalno legalno, a primer su ad hok penzije penzionera, plate, štrajkovi. I sve je i u Ustavu i u zakonima pisano dvoznačno, višeznačno, kao da je zakon pisala proročica Pitija u Delfima pod uticajem sumpornih para kada je proricala sudbinu značajnim ljudima, vojskovođama itd.
A šta je, u stvari, suština? Kakav jeste život? Život jeste takav. Stranka u vlasti može biti, i ovog puta jeste, javno, čak i profitabilno preduzeće. Jeste da se finansira iz budžeta (dobro, iz budžeta se finansiraju sve stranke), ali ona ima i predsednika, to je direktor. Je l' ima zaposlene radnike? Ima. Je l' ima svoje ekspoziture? Ima, to su vaše narodne kancelarije širom Srbije.
Ostvarujete budžet, regulišete sve u budžetu, šta ćete kome dati. Regulišete i berzu, gospodine ministre. Sećate se, kad je izabran za predsednika Skupštine kandidat koji nije odgovarao DS-u, koji nije odgovarao vama. Jeste li regulisali berzu? Je l' su se desile promene na berzi, strašne promene dok gospodin Nikolić nije dao ostavku, pa se onda berza ponovo ujednačila? Evo, to vam je praksa u životu. Hvala lepo.