Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, SPS takođe smatra da je ovaj član 10. Predloga zakona zaista fiktivan, da je on samo jedna velika farsa.
Pre svega, ako se upustimo u analizu stava 1. ovog člana – ''Predsednik Republike bira se na pet godina'' – nemamo pravo da poverujemo da će tako i biti, jer je praksa pokazala da tako nije bilo. Naime, na prethodnim izborima narod jeste birao predsednika Republike na pet godina, i on je obećao da će tako biti, ali je narod očigledno zavaran jer se, na kraju, Ustavnim zakonom, Ustavom, ispostavilo da mandat neće biti pet godina. U to vreme, kada je tekla ta predizborna kampanja, najavljivao se i novi Ustav, ali se izostavila činjenica da ne postoji koalicioni dogovor da taj mandat bude pet godina. Ne postoji šansa da pet godina bude stabilna politička situacija.
A to znači, gospodo, da vi iz demokratskih partija niste uspeli da postignete konačan dogovor, da ste se dogovorili da ćete se tek dogovoriti oko toga ko će biti predsednik Republike, kolike će mu biti ingerencije itd., a ovaj Ustav i Ustavni zakon predstavlja samo najviši pisani akt kao potvrdu vašeg dogovora i pokušaj da se što duže održe svi demokratski elementi na jednom mestu. Ali, očigledno od toga nema ništa i očigledno je da se taj demokratski blok već uveliko raspada.
Stav 2. kaže: ''Mandat predsednika Republike počinje kad predsednik Republike položi zakletvu pred Narodnom skupštinom''.
S pravom pitamo zašto predsednik Republike nije položio zakletvu ovde pred Narodnom skupštinom danom izglasavanja novog Ustava, jer novi Ustav je doneo i nova pravila igre, i novu preambulu, nov prioritet. Imamo pravo da se pitamo da li predsednik nije hteo da položi zakletvu, jer očigledno čak i njegov budući predizborni pamflet jeste: i Kosovo i Evropa. On očigledno izjednačava ova dva prioriteta, a Ustav, nažalost, ima samo jedan prioritet, a to je Kosovo i Metohija.
I onda se pitamo, posle izglasavanja novog Ustava, da li njemu zaista teče mandat, kad ovaj član zakona kaže da on mora da položi zakletvu da bi mu tekao mandat. Zakletva je deo mandata. Zakletva je jedan svečani čin koji ima i mesto i vreme i način, i to mora da se poštuje.
Taj isti Ustav će njemu ipak doneti još dva mandata. Iako ga on ne voli, iako ga ne poštuje, ipak će mu taj isti Ustav ponuditi dva mandata, jer će zaboraviti da je imao mandat i da je sad mandat u toku. A onda, posle ta dva mandata, pred kraj drugog mandata, ponovo će se doneti novi ustav koji će mu omogućiti još dva mandata, i tako redom, i to su veliki planovi demokratskog bloka.
Ako pogledamo treći stav, on je zaista katastrofalan: ''Ako Narodna skupština nije u redovnom zasedanju ili ako joj je prestao mandat'' – što smo malopre čuli da je nemoguće – ''narodni poslanici se okupljaju da bi predsednik Republike pred njima položio zakletvu''.
Pa, kakva Skupština, kakvi poslanici – takvo i okupljanje. Narodni poslanici kojima je prestao mandat mogu da se okupe npr. na nekom žrebanju, na nekoj utakmici, na nekom vašaru, na nekoj modnoj pisti, ali u Skupštini okupljanja nema.
Zato smatramo da ovaj amandman treba podržati. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodina ministra nažalost nema, u članu 14. Predloga zakona kaže se: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''.
Svrha amandmana na ovaj član je upravo da ga dopuni, jer ovaj član zakona ne kaže npr. gde da obrazloži ostavku, ne precizira nikakve uslove obrazlaganja ostavke, a amandman hoće da kaže da predsednik, ukoliko reši da obrazloži ostavku, to treba da učini u Narodnoj skupštini, pred poslanicima republičke Skupštine.
Samo bih hteo da podsetim i da pročitam obrazloženje zašto se amandman ne prihvata. Kaže: ''Amandman se ne prihvata. Po Ustavu, predsednik Republike o svojoj ostavci obaveštava samo javnost'' – što nije tačno, jer Ustav tačno kaže u članu 117: ''Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine'', što znači ne samo javnost kao što je ovde napisano.
''Pored toga, po Ustavu, predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine (član 116. stav 5. Ustava), a ne Narodnoj skupštini, pa nema ustavnog osnova da predsednik Republike svoju ostavku obrazloži u Narodnoj skupštini''.
Samo hoću da pitam: kakvi su to uslovi potrebni da predsednik obrazloži svoju ostavku u Narodnoj skupštini?
Kada se govori o ostavci predsednika, mi u Ustavu imamo jednu vrlo zanimljivu situaciju. Pre svega, u članu 116. kaže se: ''Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine'', a u članu 117, u prvom stavu, kaže: ''Kad predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine''.
Kao da predsednik Narodne skupštine nije dobio ostavku, kao da njemu nije dovoljno jasno, kada je dobio ostavku, da je dobio ostavku. Ne daj bože da predsednik Narodne skupštine ne može da shvati težinu situacije! Praktično, ili su to dve opcije jednog rešenja ili su ove dve opcije suprotstavljene.
Šta znači obavestiti – da li to ima karakter obrazloženja? Šta znači podneti – da li i to ima karakter obrazloženja? Ako predsednik može da položi zakletvu u Skupštini, ako Skupština može da ga smeni, onda je besmisleno da nema ustavnih osnova da predsednik može da obrazloži svoju ostavku u Skupštini.
Siguran sam da bi mnogi ljudi hteli da postave mnoga pitanja u vezi s tom ostavkom jer je ostavka predsednika deo mandata. Kao što je i zakletva deo mandata predsednika, i ostavka je, takođe, deo mandata jednog predsednika, i do nje će morati da dođe, kako kaže Ustavni zakon, kada se budu raspisali izbori.
Narod je predsednika birao na pet godina. Sada hoće, i ima pravo, da ga pita. Pre svega, SPS smatra, ukoliko se desi da predsednik samo obrazloži ostavku, da to neće biti dovoljno dorečeno, da će to biti dvosmisleno, da će tu da se otvore mnoga pitanja na koja narod, građani Srbije imaju pravo da dobiju odgovor.
Građani Srbije koji su članovi DS-a i koji imaju kontakt sa predsednikom i moći će da ga pitaju, ali oni koji nisu, normalno, postaviće mu pitanja upravo preko nas, narodnih poslanika, jer smo mi, narodni poslanici, u stvari, legitimni predstavnici naroda. Možemo i u toku plenuma, i u toku sednice, da dobijemo pitanja od naših članova, koje mi predstavljamo, od naših građana koje predstavljamo, i SMS-om, i mobilnim telefonom (ne daj bože da sada zazvoni) ili faksom, na mnoge načine.
Na kraju krajeva, ako Skupština može da ga razreši, ona ima pravo i da ga pita, narodni poslanici imaju pravo i da ga pitaju.
Siguran sam da bi ga u ovom trenutku, kada se vidi kakav je ishod pregovora, kada je neizvesna budućnost, kada je situacija veoma ozbiljna, mnogi pitali kakve su njegove impresije, kao člana pregovaračkog tima, da li i dalje zastupa stavove koje je zastupao, šta je zastupao u pregovaračkom timu, jer očigledno da ni u dvopolnoj vladi ni u pregovaračkom timu nije bilo ideje o jedinstvu do kraja.
Pa bi ga pitali da li i dalje ostaje partijski lider, kada bude postao bivši predsednik, kada ga bude pobedio npr. naš kandidat, SPS-a, da li će i dalje zadržati svoju lidersku funkciju u Demokratskoj stranci.
Socijalistička partija želi i ovom prilikom da istakne da će ona imati svog kandidata, ali da naš prioritet nisu izbori. SPS želi, pre svega, da ukaže na složenost situacije, na to da nije vreme za izbore, da treba zanemariti trenutne uske partijske interese, jer se postavlja jedno veliko pitanje - a šta posle? Ukoliko je Ustavni zakon prepreka, lako se on može promeniti i izbori mogu sačekati da se ovo pitanje, pre svega ovaj prioritet sa Kosovom i Metohijom, reši do kraja.
Onda sam siguran da bi ga mnogi ljudi pitali zašto nije obrazložio ostavku, što sam malopre rekao, zašto nije položio zakletvu, što smo ga malopre pitali ovde u Skupštini, posle donošenja novog Ustava, pa bi ga možda mladi ljudi pitali zašto su mnogi od njih izgubili pravo, i biračko pravo i pravo da glasaju, upravo kada se radi o zakonu o predsedniku i zakonu o instituciji predsednika.
Mnogim ljudima je uskraćeno biračko pravo. Mnogi građani, državljani Republike Srbije nemaju prava da glasaju zbog toga što nemaju prebivalište u Republici Srbiji. Hoću da podsetim javnost, a i predsednika, da je to najveći broj mladih ljudi, koji su završili fakultete, koji su stručnjaci, koji nisu mogli da nađu posao, kojima je svašta obećavano u predizbornim kampanjama, a ostali su bez posla i danas igrom slučaja nisu u državi.
Šta se onda dešava? Razočarani su, pre svega, lažnim obećanjima unutra, pa su onda razočarani i lažnim obećanjima koje su demokratske opcije razvijale o Evropi samo da bi oni bili medijatori i došli na vlast, a sada su ti mladi ljudi otišli u Evropu i tamo se razočarali, jer i tamo nije kako su mislili.
Šta je sa dijasporom? Ni oni nemaju pravo glasa. A sećamo se šta se desilo sa novcem iz dijaspore. Gde je novac iz dijaspore, gde je novac koji je trebalo da obnovi ratom opustošenu državu? Šta se desilo sa četiri banke, gde je sada taj novac?
Kada govorimo o tome, ne postoji ni jedinstveni birački spisak, za koji ste upravo vi optuživali bivši režim da ga nema, pa da može da se manipuliše glasovima itd., pa ste obećali da ćete vi formirati birački spisak - i gde je sada taj jedinstveni birački spisak? Pitaćemo predsednika gde je taj jedinstveni birački spisak.
Onda ćemo ga pitati šta je sa narodnim kancelarijama, da li će ih konačno ukidati. Evo, imamo Zaštitnika građana, da li ima potrebe da i dalje postoje narodne kancelarije? Jeste da se Zaštitnik građana još uvek konstituiše i ne može da organizuje službu, tu treba vi da mu pomognete, ali će zato SPS i dalje brinuti o svim ljudima koji su u stanju socijalne potrebe, sa povećanim socijalnim rizikom, sa povećanim zdravstvenim rizikom.
Mnoga pitanja se ovde otvaraju, a tek će se otvoriti ukoliko bude obrazložena ostavka. Upravo ovim amandmanom mi želimo da, pre svega, damo šansu ljudima, građanima da mogu da postavljaju ovakva pitanja. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, što se tiče komentarisanja ostavke predsednika, član 13. kaže: ''Mandat predsednika Republike prestaje kad istekne vreme na koje je izabran. Pre isteka vremena na koje je izabran, predsedniku Republike mandat prestaje ako podnese ostavku ili bude razrešen''.
Član 15. glasi: ''Razrešenje predsednika Republike može Narodnoj skupštini da predloži najmanje jedna trećina narodnih poslanika ako smatra da je on povredio Ustav, a postupak za razrešenje pokreće se većinom glasova svih narodnih poslanika. Ustavni sud dužan je da u roku od 45 dana...''
Amandman na čl. 15. kaže: ''Razrešenje predsednika Republike može Narodnoj skupštini da predloži najmanje jedna trećina narodnih poslanika ako smatra da je on povredio Ustav. Postupak za razrešenje iz razloga navedenih u stavu 1. pokreće se takođe na predlog jedne trećine narodnih poslanika''.
U Ustavu, u delu koji se zove ''Razrešenje'', u članu 118. piše: ''Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Postupak za razrešenje može da pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika''.
Suština ovog amandmana je bila ta da se, pošto je procedura suviše komplikovana, ovim ona može pojednostaviti a da se, u suštini, ništa ne menja jer, ukoliko je Ustav predvideo da predsednik Republike može biti smenjen u Skupštini, da se to uradi na jedan racionalniji način. Hvala lepo.

Hvala lepo. Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, đaci više nisu prisutni, SPS pre svega želi da ukaže i podvuče stav po ovom članu Predloga zakona, a to je njegova fiktivnost. On postoji fiktivno, samo da bi postojao, a u praksi se, normalno, ne poštuje. Kao što se i sve drugo u ovoj državi ne poštuje u praksi, a fiktivno postoji.
Pre svega, kada se govori o državnom jedinstvu koje treba da predstavlja predsednik Republike, već je bilo reči i postavlja se još jednom pitanje da li državno jedinstvo može da predstavlja čovek koji je postao predsednik Republike ali se nije odrekao svoje liderske funkcije u partiji, konkretno u Demokratskoj stranci.
Ne bi on izgubio ništa niti na autoritetu, niti na dostojanstvenosti u svojoj partiji, to je normalno, ali bi mnogo dobio i na autoritetu i na dostojanstvenosti kod drugih građana Republike Srbije koji nisu članovi ili simpatizeri DS-a.
Niko nema ništa protiv da je ostao član DS-a, to je i logično jer ga je ta stranka upravo i dovela u poziciju predsednika Republike, ali je onda trebalo da ima osećaj da se izdigne iznad situacije, da se izdigne iznad svih tih partijskih okvira i postane predsednik svih građana Republike Srbije, a ne da i dalje propagira političke ideje samo Demokratske stranke.
Dalje, postavlja se još jedno veliko pitanje: da li predsednik DS-a, odnosno predsednik Srbije, predstavlja autoritet u odnosu na biračko telo? Šta mu to znači? Njemu ništa ne znači da ga bira jedan manji deo naroda. Zna se da, ako neko hoće da ima autoritet u narodu, on mora iza sebe da ima značajan deo biračkog tela, a verifikacija toga je da na predsedničke izbore izađe više od 50% biračkog tela. To bi bilo časno i pošteno.
Ali, svejedno, građani će osetiti. Kada se bilo ko najmanje nada, oni će prepoznati da su prevareni. Samo jednom mogu da budu zavarani.
Na ovaj način se destimuliše njihovo biračko pravo. Očigledno predsedniku ništa neće značiti da izađe manji deo biračkog tela. Njega i ne interesuje volja naroda i većinskog dela biračkog tela. Njega interesuje volja samo onog dela biračkog tela gde su članovi i simpatizeri DS-a, a za ostali deo biračkog tela ga ni najmanje nije briga. To znači da ga čak ne interesuje ni da stimuliše, da ulije poverenje narodu, pa da većina naroda izađe i izrazi svoje biračko pravo. Čak mu sve više odgovara ta apatija koja se stvara u Srbiji, upravo apatija prema izborima.
A ta apatija se ne stvara samo u političkoj sferi života. Stvara se i u sferi školovanja jer su mladi ljudi destimulisani na školovanje. Stvara se i apatija prema radu, kao osnovu za preživljavanje. Stvara se apatija čak i prema stvaranju porodice, čak i prema rađanju i svemu drugom u ovoj državi.
Zato smatramo da je ovaj član zakona samo fiktivan i da, u stvari, u praksi on i ne može živeti. Hvala lepo.

Hvala. Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, predstavnici ministarstava, pre svega SPS će koristiti sve svoje raspoloživo vreme da kritikuje, odnosno da ukazuje na sve negativnosti koje su odigrale te nevladine organizacije, bilo da su strane, koje su delovale na prostoru bivše Jugoslavije, bilo domaće, koje su delovale u sadejstvu upravo sa ovim nevladinim organizacijama, a stav SPS je već istakao naš kolega narodni poslanik koji je govorio pre mene.
Želimo samo da podsetimo javnost i građane Republike Srbije da danas u svetu vlada jedan novi svetski poredak koji formalizuje sve ono što je međunarodno, pa i sve postojeće međunarodne konvencije, i sve postojeće međunarodne organizacije na čelu sa UN, čija je uloga danas formalizovana u svetu, uprav na aktivnostima vladajućih u novom svetskom poretku.
Danas u svetu imate postojanje svih onih starih međunarodnih konvencija koje samo formalno stoje na papiru, a koje se danas ne poštuju. Nažalost, one su se u vreme kada su formirane poštovale ili je postojala neka svetska ravnoteža, ravnoteža u sili, pre svega. Danas kada te svetske ravnoteže više nema, danas se i one ne poštuju.
Imate nove međunarodne konvencije, međunarodne dogovore koji se čak i ne potpisuju danas od strane tih svetskih moćnika, koji sebi dozvoljavaju da pišu konvencije, ali da se njih ne pridržavaju i time brane svoje interese na račun interesa onih koji su slabi i koji su poslušnici.
Na primer, sam Kjoto protokol, koji je u javnosti bio prezentiran pre izvesnog vremena, šta je suština? Suština je da su najmoćnije sile u svetu, pre svega Amerika, hladnokrvno rekle - mi nećemo da poštujemo ovaj protokol jer to nama ne odgovara, to nije naš interes. Ukoliko bi ga mi poštovali više ne bi bili najjači, naša industrija bi morala da stane. To je svojevrsna demonstracija sile, upravo tih najmoćnijih.
A šta je sa nevladinim organizacijama? Pored ostalog, SPS je primetila da otkad su te nevladine organizacije u aktivnosti, strane koje deluju na prostorima bivše Jugoslavije ili domaće koje deluju u sadejstvu sa njima, da se ogromna količina novca vrti oko tih nevladinih organizacija, a pitanje toka tog novca je takođe veliki znak pitanja.
I ne samo da se određeni novac i vraća upravo finansijerima, jer to su nevladine organizacije koje nisu nezavisne, znamo odlično od koga one zavise, a onda odnos prema radu je najveća neodgovornost. Naime, one sve imaju određene zadatke i nisu tu da bi pomogle bilo kojim građanima, već su tu upravo da proturaju interese onih najmoćnijih u novom svetskom poretku.
Pre svega, njihov glavni zadatak do 2000. godine bio je da uteruju neku fikciju neke Evrope građanima sa teritorije Srbije, sa teritorije bivše Republike Jugoslavije, da im stvaraju fikciju neke Evrope koja ne postoji, ali u ime koje one nastupaju, pa da čak i nagovaraju mnoge građane da napuštaju Srbiju, da odu u Evropu, da tamo potraže svoje interese, jer se tamo navodno ne krše ljudska prava. Evo im prilike, nakon deset godina, da oni odaberu određene ljude, a da sve one koji im ne trebaju sada ponovo vrate u vidu readmisije upravo ovoj Srbiji.
Nažalost, kako su se odnosili zaista prema svetskim problemima, prema ljudskim pravima upravo ti najmoćniji? Juče smo označili Svetski dan deteta. To je dan kada je proglašena Konvencija o pravima deteta. Da li se ta prava deteta zaista poštuju u svetu? Pre svega je činjenica da je 30 godina trebalo da prođe od momenta kada je prihvaćena Deklaracija do Konvencije o pravu deteta.
Pa i 19 godina kasnije, danas imamo u svetu oko 153 miliona dece ispod pet godina, a koja su na ivici egzistencije, koja gladuju. Mi danas imamo 6 miliona dece u svetu koji ne dočekaju svoj peti rođendan upravo od smrti zbog gladovanja i zbog svih komplikacija koje nastupaju od pothranjenosti i bolesti koje su smrtne upravo u takvim stanjima.
Danas imamo 150 miliona devojčica i 80 miliona dečaka koji su žrtve seksualnog zlostavljanja. Samo toliko o svedočenju, kako se oni najmoćniji odnose zaista prema pravima deteta, pa i prema svim drugim pravima svih drugih ljudi.
Šta se dešava sa tim nevladinim organizacijama nakon 2000. godine?
One su postigle svoj cilj, a sada imaju drugi cilj: da opravdaju pred građanima sveta sve ono što se dešavalo građanima Republike Srbije. Pa pre svega da opravdaju sankcije koje su nametnute nepravedno našoj državi, pa da opravdaju bombardovanje koje se desilo, potenciram, mimo odluke UN.
Čovečanstvo je zažmurilo pred ovakvim jednim činom i desilo se upravo bombardovanje sa radioaktivnim materijama, a nažalost uranijumska prašina i dan-danas kola Srbijom, izaziva oboljenja mnogih ljudi koji nisu ni svesni da od toga boluju. Pa onda druga nedozvoljena sredstva koja su se upotrebila upravo u ovom bombardovanju.
Šta je stvarnost? Kako danas rade te međunarodne organizacije. Pa pre svega činjenica je da ne znaju koliko je, na primer, interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije otišlo u Srbiju, ne znaju tačne cifre koliko je otišlo u BiH, koliko je otišlo na teritoriju Makedonije. A onda kako rešavaju pitanja i probleme tih ljudi kada ne znaju, pre svega, o kojoj cifri se radi.
Ne znaju koliko ljudi treba da dođe procesom readmisije u Srbiju, da li 50 ili 150 hiljada. Da li je 100 hiljada ljudi neka nebitna cifra za jednu državu u ovakvoj socijalnoj situaciji koja je danas aktuelna u Srbiji.
Šta je sa nasilnim readmisijama koje ta demokratska Evropa čini? Niko iz vlasti nije rekao da je bilo nasilnih readmisija upravo od te demokratske Evrope, od pojedinih država demokratske Evrope.
Sada koristim priliku da postavim poslaničko pitanje ljudima iz Ministarstva: da li je bilo nasilnih readmisija i koje države su činile ove nasilne readmisije? SPS je svesna činjenice i iskaza pojedinih ljudi da su u kancelarije za readmisije dolazili ljudi sa ožiljcima po telu, od lisica na rukama. Dolazila su u kancelariju za readmisiju bolesna deca, koja su jedva mogla da podnesu putovanje.
Bilo je jedno dete u ranom postoperativnom toku, nakon operacije lobanje, kada je svako putovanje, a pogotovo bez stručnih ljudi u pratnji, izuzetno opasno po život tog deteta. Imamo svedočenja ljudi koji su priznali da su im do trećine kazne smanjivali da bi potpisivali zakon za readmisiju. To je taj današnji svet, to je ta slika današnja demokratskog sveta, pa i delovanja pojedinih međunarodnih i domaćih organizacija u njegovom funkcionisanju. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, SPS upravo želi da ukaže na eventualne smetnje u funkcionisanju Ustavnog suda, baš kada se radi o članu 50. zakona o Ustavnom sudu, pogotovo ako se razmotri činjenica da je on proistekao iz člana 175. stav 2. Ustava, što potencira njegovu važnost. Kakve su moguće smetnje u funkcionisanju Ustavnog suda, upravo u članu 50, odnosno da je, čak, moguća formalizacija ovog člana 50?
Mi se svi sećamo da su u postupku formiranja Ustavnog suda, umesto tri, podnete dve liste kandidata za Ustavni sud i da je jedna lista, koju je predložio predsednik Republike Srbije, sa deset kandidata, od kojih se bira pet, stigla u primerenom roku, relativno blagovremeno u Narodnu skupštinu, i ona pokazuje svu snagu jedne političke stranke i dominantnost u političkom životu.
Druga lista je stigla sa velikim smetnjama. Naime, radi se o tome da je kasnila gotovo pola godine, pa se, umesto da se stvori vreme za dogovor, pokazalo da dogovora nema na toj drugoj listi. Mnogo lošeg je izrečeno o jednim kandidatima, u odnosu na druge, i pokazalo se nejedinstvo vladajuće skupštinske većine, vladajućih političkih stranaka.
SPS želi da ukaže da se tu pominjala i sumnja u moralne kvalitete pojedinih kandidata za članove Ustavnog suda, sumnja u stručne kvalitete, sumnja da se pojedini kandidati favorizuju. Onda se mi, s pravom, pitamo, mogu i građani da se pitaju, kako da poverujemo, kada, po protokolu konstituisanja Ustavnog suda, sudije Ustavnog suda budu polagale zakletvu, pa kažu - zaklinjem se da ću se u svom radu pridržavati Ustava, zakona i da ću svoju dužnost obavljati časno, savesno i nepristrasno - u verodostojnost svega ovoga što se govori?
Ono na što smo hteli da ukažemo, to je da treće liste nije bilo, a treća lista je, upravo, deset kandidata koje je trebalo da predloži Visoki savet pravosuđa i Državno veće tužilaca, a da se sa te liste izaberu kandidati za Visoki kasacioni sud. To su, upravo, oni kandidati za sudije Ustavnog suda koji ne bi trebalo ni minimalnu političku pozadinu da imaju. Naime, ukoliko prethodni kandidati i imaju neku bledu političku pozadinu, ponavljam, oni nisu članovi onih partija koje su želele da deluju konstruktivno u procesu konstituisanja Ustavnog suda, ovo su kandidati koji nisu, čak, ni predlagani od pojedinih političkih stranaka i koji bi trebalo da budu faktor relativnog balansa.
Šta se dešava? Sud se formira sa dve trećine kandidata, znači, umesto sa 15, sa 10 sudija Ustavnog suda, i tu je odgovornost vladajućih političkih partija da formiraju tako važnu instituciju kao što je Ustavni sud, a da već u procesu samog formiranja nema potrebnih uslova da se on kompletno formira. Tu je i činjenica da Vrhovni kasacioni sud ne postoji, a dosta je vremena prošlo od kada smo izglasali Ustav, od kada je bilo uslova da se sve to odvija onako kako bi trebalo da se odvija.
Šta se dešava? Dešava se da se, shodno članu 50. ovog zakona, za sve odluke za koje je potreban dvotrećinski broj sudija, danas to radi s neophodnim minimumom funkcionisanja. Zašto to kažem? Zato što postoji mogućnost da jedan sudija podnese zahtev da mu mandat istekne pre vremena. Šta će se desiti kad više ne bude bilo te dvotrećinske većine? Može da se desi i smrtni slučaj itd. Upravo, želimo da ukažemo građanima Republike Srbije da je formiranje Ustavnog suda dosta formalizovano.
Za kraj, SPS želi još jednom da podseti da je 876 nerešenih predmeta za ocenu ustavnosti i zakonitosti, opštih akata i drugih pitanja već pred Ustavnim sudom, koji treba da se konstituiše, kao i 28 predmeta za pokretanje ustavnosti i zakonitosti pojedinačnih akata. Hvala lepo.

Hvala lepo, gospodine predsedavajući.
Socijalistička partija Srbije je podnela amandman na član 83. Ideja je bila da se potencira uloga Zaštitnika građana, pre svega, kada se radi o licu koje smatra da može da podnese ustavnu žalbu u ime lica iz stava 1. ovog člana, a to je lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa, ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i slobode zajamčene Ustavom.
Naime, ono što je suština, jeste da smo hteli da apostrofiramo, na neki način, ulogu Zaštitnika građana, koji se u različitim državama različito zove – parlamentarni ombudsman, zatim parlamentarni predstavnik za upravu, komesar za ljudska prava, narodni advokat itd.
Mi smatramo da on, zaista, ima u tom građanskom društvu posebno mesto kada se radi o interesima građana i njihovom odnosu sa javnom upravom. Naime, u tranziciji, odnosno u građanskom društvu novog svetskog poretka, koji se danas realizuje, upravo građani imaju osećaj bespomoćnosti pred organima javne uprave, pogotovo kada ona deluje nezakonito. Tu je Zaštitnik građana zamišljen kao jedan faktor balansa, odnosno da štiti interese građana u takvom društvu, pre svega, od loše uprave.
On deluje po žalbama. Zamišljeno je, znači, u diskusijama, pre nego što je donesen Zakon o Zaštitniku građana, da on deluje po žalbama građana, upravo zbog toga što javna uprava, odnosno organi lokalne uprave i državne uprave deluju direktno svojim zakonskim i podzakonskim aktima i ugrožavaju prava građana. Pogotovo što je ovaj odnos između moći državne uprave, odnosno organa javne uprave i građana, neizbalansiran. Takav je odnos, pre svega, u našoj državi, koja se još uvek nalazi u procesu tranzicije.
SPS veruje da – da su građani znali šta je to tranzicija i šta ih čeka u tranziciji, nikada za tranziciju ne bi glasali i da sebe dovedu upravo u ovakav položaj kakav danas imaju radnici i radnička prava. Privatizacija koja se dešavala posle 5. oktobra naovamo poražavajuća je po interese, upravo, građana, radničkih prava i socijalnih programa onih otpuštenih, i onih proteranih sa posla.
Upravo je Socijalistička partija Srbije bila zaštitnik građana dok je participirala u vlasti. Ona je aktivno radila na zaštiti svih ljudskih, manjinskih, građanskih, radničkih i svih drugih prava.
Danas, kada ona nije u vlasti, kada ne participira u vlasti, sprema se da, kad ponovo dođe na vlast, takođe, nađe efikasne mehanizme odbrane, da i dalje preuzme svoju ulogu.
Ono što danas Zaštitnik građana može da uradi, to je da dođe do određenih podataka, da traži odgovore od svih nadležnih iz organa uprave, da inicira, čak, i njihove disciplinske i krivične postupke, da kritikuje njihove odluke. Ono što ga čini posebnim u odnosu na sve druge jeste – ne samo da sagledava zakonitost, već i svrsishodnost ovih odluka koje donose organi javne uprave i lokalne samouprave.
I sud sagledava zakonitost ovih odluka. Međutim, sud ne interesuje svrsishodnost odluka, on se tu zadržava, a ono što zaista određuje interese građana jeste ova institucija.
Zašto Zaštitnik građana? Zato što je zamišljeno da do njega ljudi mogu lako da dođu, bez formalnosti koje su potrebne da se obrati sudskim organima. Oni se njemu mogu obratiti na razne načine: faksom, telefonom, direktnim kontaktom. Ono što je veoma važno u ovakvim socijalnim prilikama, kakve su danas u Srbiji, jeste da oni ne moraju plaćati takse i da nikakvih troškova nemaju kada se obraćaju Zaštitniku građana zbog narušavanja svojih interesa.
Ne smemo zaboraviti da je on nezavisan, da štiti prava građana i slobodu, da štiti ljudska i manjinska prava, da kontroliše rad organa uprave, kontroliše rad Republičkog javnog pravobranioca i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja. Ono što je najvažnije, može inicirati izmene i dopune zakona i svih drugih pratećih podzakonskih akata koji ugrožavaju ove interese građana, a koje su Vlada i Narodna skupština dužni da pokrenu.
Evo prilike, na primer, za penzionere, kojih danas ima preko 1.000. 000 koji su ispod ivice egzistencije, koji primaju svoje penzije ispod minimuma potrošačke korpe, da pokrenu pitanje kod Zaštitnika građana o tome kako se usklađuju danas penzije. Da li je to usklađivanje dovoljno da mogu preživeti.
Odgovor na jedno poslaničko pitanje koje sam podneo ispred SPS-a o usklađivanju penzija danas je ovakav: penzije se usklađuju na osnovu 75% troškova života i na osnovu 25% kretanja zarada. Usklađuju se dva puta godišnje. Na prvi pogled - dovoljno, međutim, ono što nije svrsishodno za građane, to je da, kad god se ovakva usklađivanja dese, oni dobiju 1-2% povećanja penzija, što im ništa ne znači.
Država im poveća, na primer, troškove za Infostan mesec dana ranije i da im samo ono što im prethodno uzme.
Ono za šta se SPS borila, a danas više ne može, jeste da se usklađivanje vrši u odnosu na prosečnu platu. Nažalost, to je jednom godišnje.
Postavlja se pitanje, da li građani mogu sa svojim penzijama preživeti i dočekati ovakvo usklađivanje, jer je to ono pravo usklađivanje koje građanima, koje penzionerima omogućava da prežive. To usklađivanje penzija je, kako je u sredstvima javnog informisanja rečeno, 12 do 14%, ono pravo što im treba.
Postavlja se drugo pitanje, zašto im se ne nadoknadi šteta? Ko će im isplatiti razliku koja im nije nadoknađena tokom godine?
Samo za kraj, jedna konstatacija - preko 400. 000 penzionera danas ima mesečnu penziju ispod 8.000 dinara, sve je veći broj domaćinstava koji žive s penzionerima, jer mnogi članovi njihovih domaćinstava ne rade, ili nisu radno sposobni, već, nažalost, žive od ovakvih i ovih penzija.

SPS, takođe, predlaže amandman koji je, u suštini, sličan amandmanu koji je izneo prethodni kolega poslanik, s tim što je naš predlog da se ovo vreme produži na 45 dana.
Pre svega, mi komentarišemo objašnjenje Vlade, koja kaže da ne prihvata amandman zato što smatra da je rok od 30 dana za podnošenje ustavne žalbe primereniji. Pitanje je, da li je i praktičniji za interese građana i da li će im se omogućiti da u ovako kratkom roku ostvare svoje prethodne interese pred drugim sudskim organima.
Naime, želimo da podsetimo da je ustav najviši akt jedne države i da, praktično, predstavlja narodnu volju, volju većine političkih subjekata, a iz njega proističu svi zakoni i druga podzakonska akta. Takođe, ta akta deluju direktno na interese građana, na način i kvalitet života građana, i moraju biti usklađena s Ustavom, jer, kad se to ne dogodi, žrtve su ljudi, tragične ljudske sudbine, bilo pojedinačne, ili čitavih kategorija građana.
S obzirom na značaj povrede i na stepen povređivanja, da se radi o odlukama najvišeg ranga, shodno članu 87. zakona o Ustavnom sudu, čak i oni ljudi ili građani koji nisu podneli ustavnu žalbu, ali se nalaze u istoj pravnoj situaciji, mogu se obratiti i na njih ima efekat ustavna žalba. Shodno članu 90, mogu se obratiti nakon toga Komisiji za naknadu štete, radi postizanja sporazuma o visini naknade.
S obzirom na to da SPS zna da su rokovi za žalbu, reviziju u parničnom postupku 30 dana, u brojnim sporovima je rok 30 dana, smatramo da je, kada se radi o pitanjima ocenjivanja ustavnosti zakona i drugih propisa i opštih akata, zatim iz oblasti autonomne pokrajine, rešavanja sukoba nadležnosti u izbornim sporovima, zabrani rada političkih stranaka, sindikalne organizacije, udruženja građana, verske zajednice, povrede Ustava od strane predsednika Republike, postupaka po žalbi sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca itd., potrebno duže vreme, odnosno rok, kompleksnija priprema i kompleksnije sagledavanje problema, takođe, i pronalazak odgovarajućeg ovlašćenog predstavnika. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, SPS je rešila da komentariše ovaj amandman na član 5. zakona jer smatra da za ovaj amandman ne treba glasati, jer ovaj amandman, na neki način, želi da ukine ono što predstavlja identitet srpskog naroda.
Želimo da podsetimo da je u članu 10. Ustava Republike Srbije jasno zapisano, u stavu 1, da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo.
Identitet jednog naroda predstavlja upravo jezik i pismo, i sve ono što narod o sebi može da zapiše, ima pravo da zapiše na svom jeziku i svojim pismom, i svoju književnost, i svoje običaje, svoju istoriju i sve druge znamenitosti. Onaj ko izgubi svoj jezik, a posebno svoje pismo, izgubiće sav svoj identitet, a pogotovo pismo povlači gubitak jezika.
Svedoci smo nedavnih događaja, da je u jednoj državi, brdovitoj, na Balkanu, postojao jedan srpsko-hrvatski jezik, koji danas više ne postoji kao službeni jezik. Na njegov teren došli su novi jezici, to su slovenački, hrvatski, valjda, bosanski, tako se zove, crnogorski, makedonski, srpski, nažalost, kao službeni jezici na teritoriji gde je bio jednom jedan jedinstveni jezik, a to upravo svedoči o raspadu jedne države.
S ovom intencijom, da li treba i srpski jezik da nestane, da li će se na teritoriji, na jedinstvenoj teritoriji gde se govori srpski jezik sada uvoditi i novi jezici kao službeni jezici, a to su albanski, preševski, možda vojvođanski, možda vlaški i ko zna šta.
SPS želi da ukaže na ovu mogućnost i na one ljudi koji predviđaju ovu mogućnost. Nažalost, od 5. oktobra počinje takvo jedno sistemsko uništavanje svega onoga što je srpsko, svega onoga što predstavlja naš identitet. Nažalost, imamo novi svetski poredak i novi poredak koji upravo sakuplja refleksije novog svetskog poretka.
Nažalost, imamo jednu negativnu tendenciju, a to je da se u naš službeni srpski jezik namerno uvlače, puno puta i nepotrebno, neke strane reči, reči nekih stranih jezika, naročito je agresivan engleski jezik u tom pogledu.
Šta je s esperantom? Da li je neko pomenuo danas esperanto, a to je jedna fikcija, to je samo jedno zavaravanje da postoji nešto što je međunarodno, kao što je fikcija, kao što fiktivno postoje Ujedinjene nacije, kao što fiktivno postoje međunarodne konvencije koje, normalno, poštuju samo slabiji, oni jaki ih ne poštuju.
Zato SPS želi da ukaže na potrebu da se srpski jezik i ćiriličko pismo mora zadržati, da je imperativ da se to zadrži kao jedino na teritoriji Republike Srbije. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, pre svega SPS želi da ukaže da ovaj zakon ima daleko veći značaj nego što bi se to na prvi pogled moglo reći. Naime, on brine pre svega o posebnim kategorijama ljudi, a to su lica koja traže azil, a to su izbeglice, i nudi određena rešenja kao što su azil, privremeni smeštaj, privremena zaštita u obliku utočišta ili čak u obliku supsidijarne zaštite.
Sama činjenica da odredbe ovog zakona neće važiti odmah nakon izglasavanja, niti u roku od osam dana, već da će se odredbe ovog zakona primenjivati od 1. aprila 2008. godine govori u prilog složenosti ovog problema, govori u prilog da država mora ozbiljno da se pripremi jer je čeka još jedan ozbiljan problem. Kako u objašnjenju zakona i kaže – zbog složenosti i obima priprema neophodnih za primenu odredaba ovog zakona, sve ove pripreme će zahvatiti mnoge segmente društva, pa samim tim mnoga ministarstva i mnoge aktivnosti u državi. Pre svega, zahvatiće aktivnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, zatim aktivnosti u Ministarstvu zdravlja, u Komesarijatu za izbeglice, u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Sledi i ono što je neminovno, a to je obuka stručnih kadrova. Zaista će trebati veoma stručni kadrovi, koji će se uhvatiti zaista u koštac sa velikim problemima, sa raznim socijalnim kategorijama ljudi koji će se obratiti za pomoć.
Ono što dalje državu čeka, to je obezbeđenje objekata za stanovanje (misli se na član 44) za ona lica koja dobiju privremenu zaštitu i obezbeđivanje određene novčane pomoći upravo za rešavanje stambenih pitanja onih ljudi kojima država nije mogla da obezbedi objekte za stanovanje. Takođe, država na sebe preuzima i obavezu uslova spajanja porodica, što govore članovi 49. i 50. ovog zakona.
Ono što takođe državu čeka, to je formiranje komisije za azil, takođe i kancelarije za azil. Zašto se ne bi, evo, to je predlog SPS-a, uz kancelariju za azil formirala i kancelarija zaštitnika građana, s obzirom na to da se ovi ljudi nalaze u problemu, pre svega, zbog kršenja ljudskih i manjinskih prava, ljudskih prava i sloboda. S obzirom na specifičnost zaštitnika građana, ne vidimo zašto on ne bi imao neku svoju ulogu u rešavanju i pomoći države da reši ove probleme.
Član 36. izaziva dosta nedoumica. Naime, radi se o vanrednim situacijama u državi i jasno kaže da se predviđa moguć masovan dolazak ljudi i kaže se koje su vanredne situacije koje se mogu desiti, da je u tim slučajevima nemoguće sprovođenje individualne procedure za dobijanje prava na azil – pružiće se privremena zaštita u skladu sa socijalnim, ekonomskim i drugim mogućnostima Republike Srbije i o tome odlučuje Vlada.
Evo jedne prilike da se ukaže na onaj socijalni, na onaj ekonomski momenat u državi. Pitam, nije li Srbija sama sebe osudila već na jednu vanrednu situaciju koja se najavljuje i koja je očekuje, a to je readmisija; prema sporazumu o readmisiji, od 50 do 150 hiljada ljudi će doći, biti primljeno u državu. Tako se naizgled dva problema koja su različita mogu pretopiti i projektovati jedan na drugi, i to na koji način? Pre svega zbog toga što ne postoji platforma, ne postoji strategija za rešavanje prvog problema, pa će se ovaj problem, bojim se, pretočiti u ovaj drugi, a to je sledeće. Ko garantuje da državljani trećih država neće zatražiti azil, s obzirom na to da su oni osobe koje neće treća država ili matična država, a neće ih ni Evropa? Koje je njihovo rešenje? Oni će potražiti rešenje u državi Srbiji. Zatim, ljudi bez državljanstva, koji su se odrekli matične države, odnosno koji nemaju matičnu državu u ovom trenutku, a koje takođe Evropa neće i koji će se takođe obratiti upravo Republici Srbiji.
Sada imamo jednu situaciju koja je realna, veoma tešku situaciju za ove ljude. Za razliku, na primer, od situacije pre 2000. godine, kada su mnogi naši državljani na neki način bili nagovarani da traže azil i zloupotrebljavaju u političke svrhe tamo negde u Evropi, sada se ti ljudi vraćaju iz Evrope, sada se pojavljuju upravo u Srbiji, umesto u Evropi, oni ljudi koji su zaista u takvom problemu.
Ova dva problema će, nažalost, imati indikacije jedan na drugi i evo prilike da SPS pokaže da je ipak razmišljala o problemima države, da je ipak pokušala na neki način da reši ne probleme države, nego probleme građana, upravo sa ovim prethodnim procesom readmisije kada je pokušala na neki način da ograniči prijem ovih ljudi iz EU, da kanališe na neki način taj prijem, pre svega na mesečnom i godišnjem nivou, da se na neki način odredi koji će konačan broj ovih ljudi biti moguće primiti.
Na kraju, ono što je najvažnije, finansijska pomoć iz razvojne banke Saveta Evrope i garant od 200.000 evra koji bi Srbija mogla da iskoristi u ovom slučaju. Ima još puno aspekata sa kojih bi se mogao sagledati ovaj problem, ali s obzirom na to da o tome žele da pričaju i druge kolege narodni poslanici iz našeg poslaničkog kruga SPS, ja ću prekinuti da bih i njima dao reč.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, javljam se po članu 226. jer se bojim da vas u prepodnevnom delu sednice nisam najbolje razumeo, naime vaš komentar kada se radi o Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika. O čemu se radi? Naime, sami ste rekli da je Zakon o platama stupio na snagu i počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine i svi smo smatrali da će svaki novi zakon doneti nešto bolje.

Gospodine predsedavajući, da li mogu da tražim obaveštenje? Da li ste vi to izmenili Poslovnik i da li je to neka novina o kojoj mi poslanici zaista ne znamo? Ovo je prvi put da se ovako nešto dešava. Moram da upozorim javnost da nisam očekivao, da upozorim građane Republike Srbije da se ovde krše moja osnovna poslanička prava.
Imam prava da znam, građani Srbije imaju prava da znaju neke stvari, gospodine predsedavajući. Napustiću govornicu ne želeći da kršim bilo kakvu disciplinu. Socijalistička partija ne želi da se ponaša kako je nedolično, ali vi dobro razmislite i očekujem od vas da ćete za koji minut da se ispravite i date mi reč.

Evo, ovog puta ću citirati Poslovnik i važeći član 226. koji kaže, i molim vas da mi oduzmete ovo vreme, jer citiram Poslovnik: "Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara, funkcionera itd."
Da li sada, gospodine predsedavajući, mogu da nastavim svoju priču? Naime, u prepodnevnom delu sednice ministar je pričao o Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika, dao je i određene informacije i rekao da je zakon stupio na snagu 1. januara ove godine. Da li, gospodine ministre, smatrate da je ovaj zakon doneo nešto bolje ili nešto loše radnicima u tom velikom segmentu društva, zaposlenima u upravi, pravosuđu i javnim preduzećima? Sigurno je da je doneo nešto dobro, ali manjem broju ljudi, a većem broju radnika sigurno da je doneo nešto što je mnogo lošije.
Naime, šta je bila suština ovog zakona? Suština ovog zakona je bila da se svi strpaju u isti koš, da se svi stave u jedno da bi neki malobrojni mogli da se nagrade, a da se onim mnogobrojnijima oduzme i da se tako sa velikim rasponom koeficijenata, za koji sindikat traži da se smanje, a na to niste odgovorili, naprave još veće socijalne razlike u ovom velikom segmentu društva.
Da li je to, podsećam vas, ono što ste pričali u predizbornoj kampanji 2000. godine, 2006. godine decembra, kada ste obećavali, a sada tvrdite da vi saosećate sa ovim ljudima. Da li vi to prelazite u opoziciju ili svakoga ko želi da pomogne ovim ljudima, za koje ste rekli - ko hoće da pomogne neka kaže sa koje se pozicije budžeta skidaju sredstva da bi se dalo ovim ljudima.
Jedno objašnjenje o pozicijama budžeta: o rešavanju problema budžeta odlučuje onaj ko je u vlasti, a ne oni koji su u opoziciji. Nemate pravo da saosećate jer koliko znam niste u opoziciji, niti ste u opozicionom delu Vlade trenutno koja vlada, jer je Demokratska stranka dala vaše ministarsko mesto i mesto ministra finansija.
SPS ima pravo da ukaže na problem, naše je da saosećamo jer smo u opoziciji, a do onog momenta dok smo bili u poziciji mi smo zaista svojim programom hteli da pomognemo u onoj meri koliko je SPS učestvovala u vlasti i koliko je mogla, a sada nažalost podsećamo vas da ste vi u poziciji, da ste u vlasti i da ne smete da saosećate, već morate pomoći ovim ljudima i konkretno im odgovoriti šta će biti sa koeficijentima, da li će se smanjiti razlike u koeficijentima koje ste obećali.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, ja sam se samo javio da kolegi iz vladajuće skupštinske većine pokušam da odgovorim pitanjem. Da li on zaista smatra da se vladajuća skupštinska većina stvarno potrudila da ovaj problem prezentira u pravom svetlu, ne samo poslanicima koji nisu iz vladajuće skupštinske većine, već građanima Republike Srbije? Da to jeste, pretpostavljam da bi uz ovaj dokument, odnosno uz ovu knjižicu koja se zove zakon, prezentovala, eventualno, i neku strategiju Vlade za ovaj problem, pa akcioni plan Vlade za ovaj problem. Svega toga nema.
Da li postoji strategija? Da li postoji akcioni plan Vlade? Mnogi kažu da postoji, ali kada nije dostupan javnosti kao i da ga nema. Onda, da je bilo dobre volje da se kako treba sagleda stanje u Srbiji i kako jeste, pre svega treba da se sagleda socijalno stanje u Srbiji, jer je ovaj zakon direktno vezan sa socijalnim statusom svih građana Republike Srbije. Na to upravo želi da ukaže Socijalistička partija.
Želi da ukaže, pre svega, na trenutno milion nezaposlenih kojih danas ima u Srbiji, nakon samo dela sprovedene privatizacije i na moguć još milion nezaposlenih nakon drugog dela privatizacije, koja se najavljuje, na milion nezadovoljnih penzionera koji imaju penzije ispod minimalne potrošačke korpe i ispod mogućnosti da kupe tu minimalnu potrošačku korpu.
Sada postoji trenutno u Srbiji 300 hiljada ovakvih ljudi, izbeglica ili interno raseljenih lica. A koji nas broj očekuje, to je veliko pitanje. Neko kaže 50, neko 150 hiljada. Zašto se ne kaže da bi moglo biti 300 hiljada? Ko garantuje da ih toliko neće biti.
Šta se danas u Srbiji dešava? Štrajkovi, svakoga dana po jedan štrajk. Mi smo sa ove govornice već upozoravali na štrajkove. Svakoga dana se najavljuju novi štrajkovi – štrajk sindikata zaposlenih u upravi, pravosuđu, javnim preduzećima, "Jumko" Vranje, Robne kuće "Beograd" itd. Šta se sada dešava?
Pa, malopre smo čuli tumačenje ministra da će i minimalno povećanje plate, o kojoj se pregovara u ovom štrajku, ozbiljno ugroziti makroekonomsku stabilnost budžeta.
Šta će se desiti sa secesijom Kosova, da li se neko pita? Da li se razmatra koje države i šta hoće da urade sa ovim ljudima, gde ih šalju, a onda te iste države koje vraćaju ove ljude, za koje se ne zna tačan broj koliko ih je, sa druge strane hoće da nam otmu ne samo 15% teritorije, oni hoće da priznaju takav jedan dokument, nego hoće da nam otmu možda i mnogo više, jer više nemamo poverenja u njih.

Dakle, članovi 225. i 226, Poslovnika. Samo želim da nastavim svoje izlaganje, koje sam malopre započeo, povodom toga što država tvrdi da spremno ulazi u jednu ovakvu situaciju, komplikovanu, kakvu smo predočavali celog dana u raspravi.  
Pre svega smatram da treba naglasiti jednu činjenicu – prošlo je vreme kada su sa ove govornice predstavnici zvanične skupštinske većine imali pravo da pričaju kako treba napraviti strategiju, kako treba napraviti akcioni plan, a u ovom trenutku kada se glasa o ovom zakonu, u naredna dva meseca, sprema se readmisija 150 hiljada ljudi, znači, sve je to već trebalo da bude gotovo.
Pitam, koje su to državne institucije koje će preuzeti za dva meseca odgovornost da prime ove ljude? Znamo da će prijem organizovati MUP, a da li će MUP smeštati ove ljude i baviti se socijalnim problemima? I koje su to ustanove u državi, neka mi neko kaže, koje će se baviti trajnim tretmanom ovih ljudi u našoj državi?
Dakle, kako se rešava status do sada interno raseljenih lica. Da li su možda ova interno raseljena lica, koja se danas nalaze u Srbiji, integrisana u državne institucije, da li mogu da kažu svoje probleme i da sami uzmu učešće u rešavanju svojih problema.
Da li je neko rekao danas kakav će biti status ovih lica koja će biti readmitovana; da li će biti izbeglice, interno raseljena lica ili će imati neki treći status. Šta je sa interministarskim savetom, koji je već trebalo da bude formiran? Ako danas neko ozbiljno pristupa ovom problemu, on mora imati spremne sve odbrambene mehanizme da prihvati i da rešava jedan ovakav problem.
Pominjao se NIP, Nacionalno investicioni plan, koja sredstva? Pominjala se razvojna banaka Saveta Evrope, pominjao se grinfild. Da li je neko izašao da nam kaže da li se to ostvarilo ili nije, da li je to donacija, da li je to kredit, i koji su uslovi, koji su novci pripremljeni za ovaj veliki problem, jer svaki se problem mora novčano rešavati.
Onda se pitam, šta je urađeno za interno raseljena lica u Negotinu, da li država uopšte zna koliko interno raseljenih lica trenutno ima u Negotinu? Da li se potrudila da im obezbedi bilo kakav drugi dokument sem legitimacije? Nije. Da li je nekome našla posao? Takođe, nije.
Da li je nekome omogućila kontakt sa dislociranim matičnim službama? Naime, njihova najbliža dislocirana matična služba je udaljena više od 200 kilometara od Negotina. Ljudi se svakodnevno javljaju članovima SPS-a da im pomognu u putovanjima da bi mogli da obezbede neka svoja osnovna prava.
Samo za kraj, još jedna činjenica, da li smo svi mi ovde svesni da su 2004. godine državljani Srbije i Crne Gore, tadašnje, bili na drugom mestu po broju prijava za traženje azila u drugim državama Evrope, a 2005. godine na prvom mestu po broju zahteva za azil?