Poštovane kolege poslanici, poštovani predsedavajući, voleo bih da kažem - poštovani gospodine ministre, ali nažalost ministar nije u sali.
SPS je podnela amandman na član 16. Predloga zakona, kojim se menja član 41. Zakona o privatizaciji. Taj član 41. glasi: "Ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovornoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta... načinu rešavanja pitanja zaposlenih..."
Mi smatramo, imajući u vidu, pre svega, praksu koja se do sada dešavala u ovoj tranzicionoj privatizaciji, da je potrebno naglasiti, u stvari dodati načinu rešavanja pitanja zaposlenih i konkretno ''poštovanju prava zaposlenih utvrđenih kolektivnim ugovorom, Zakonom o radu i ugovorom o radu, roku za održavanje kontinuiteta proizvodnje'' itd.
Zašto to kažem? Zato što, pre svega, do sada u privatizaciji imamo utisak da se više obraćala pažnja, kada su se spominjale ugovorene strane mislilo se na kupce, pre svega na rukovodstvo preduzeća i eventualno one subjekte, odnosno one kupce koji će, u sprezi sa rukovodstvom preduzeća, za sebe steći neku korist od privatizacije i eventualno za političku stranku koja ih podržava, a da se na radnike veoma malo ili čak nikako nije obraćala pažnja, a takođe i praksa da se često jedno piše, a drugo se dešava u praksi.
U obrazloženju odbijanja amandmana se kaže: "Amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program (što je samo jedno fiktivno stanje, uglavnom)... Prihvatanje predloženog amandmana, značilo bi nepotrebno dopunjavanje postojećih normi, naročito imajući u vidu da je kupac, kao novi poslodavac, po samom zakonu obavezan da poštuje kolektivne ugovore".
Ovom prilikom želim da podsetim građane Repubike Srbije, jer su oni ti koji ocenjuju, a ne vas, vi to odlično znate, da u mnogim preduzećima kolektivnih ugovora i nije bilo validnih, i da ih u mnogim ni danas nema, i da je upravo jedan od ciljeva mnogobrojnih štrajkova u Srbiji i zahteva da se potpišu kolektivni ugovori.
Naime, SPS je puno puta ukazivala na mnogobrojne anomalije koje su se dešavale upravo u procesu jedne tranzicione privatizacije. Te anomalije su se uglavnom odnosile na radnički standard i na radnička prava, tako što su se dešavala nauštrb radničkog standarda i prava.
Pre svega, SPS je ukazivala mnogo puta na stečaj, i to na tendenciozni stečaj, onih kojima je bilo u interesu da mnoge firme, koje i nisu zaslužile da uđu u stečaj, ipak dovedu do takvog jednog stanja, a to je, što bi naš narod u žargonu rekao - bacili oko na određenu firmu, da je dovedu do stečaja i da je na taj način privatizuju neki ljudi koji će sigurno ostvariti, makar politički, ako ne i lični interes nekih od rukovodećih stranaka.
SPS je i ranije ukazivala na te krizne štabove koji su bili mehanizam za takve radnje. Uglavnom su kroz te krizne štabove otpuštani najbolji radnici, kočio se tok proizvodnje. Kao rezultat toga, na primer, u opštini Negotin, odnosno u istočnoj Srbiji mnoga preduzeća su dovedena do stečaja, mnoga društvena preduzeća, kao što je slučaj sa Autotransportnim preduzećem "Lasta", kao što je slučaj sa "Krajina vinom", koji je nekada bio brend Srbije, sa Fabrikom konfekcije "Negotinka", pa sa Negotinskom štamparijom, Mlekarom itd.
Uglavnom, ojađena je privreda istočne Srbije, gde je negde otprilike oko 7.000 ljudi ostalo bez posla, ostalo na ulicama. Mnogi od njih su otišli sada trbuhom za kruhom, znači u inostranstvo. Ali, podsećam da to nisu ljudi koji su dobrovoljno otišli u inostranstvo pre mnogo godina i na jedan lagodan i fin način, već ljudi koji su bili prisiljeni, jer su ostali na ulicama.
Želim ovom prilikom da podsetim državu na stanje u istočnoj Srbiji, pre svega što se tiče privrede, da je ona raskrinkana, da je stanje veoma loše i da se bojim da neke političke opcije neće ovo zloupotrebiti, pre svega da prikažu kao kršenje ljudskih prava upravo od nekih inostranih političara koji imaju druge aspiracije prema ovim prostorima. Naime, što se tiče tih socijalnih programa, oni koji su kupili stečajne firme nisu imali nikakve obaveze prema radnicima, pa im je država ponudila neke fiktivne socijalne programa. Šta to znači? To znači simbolična novčana naknada od koje se normalno ne može preživeti, i takođe, veoma brz gubitak prava na socijalno i zdravstveno osiguranje i ubrzo su takvi ljudi sticali pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje po drugim osnovama.
To su socijalni programi koji su, po pravilu, bili mnogo blaži, mnogo lošiji od socijalnih programa u mnogim javnim ustanovama koji su se sprovodili, a takođe, i oni nisu bili baš dobri, čak naprotiv, lošiji, gde se minimalno vrednovala godina radnog staža, gde su ljudi praktično za malo novca zvanično dozvoljavali da izgube, odnosno prodavali svoje pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, i gde su to radili ne dobrom voljom, nego su bili prinuđeni da prihvataju ovakve socijalne programe, uz obrazloženje da su oni tehnološki viškovi, što se na kraju ispostavilo da nije tačno, jer su na njihova mesta dolazili neki drugi ljudi, ali se zna koji su to ljudi, da su to uglavnom poslušnici i partijski opredeljeni ljudi.
Tako bih naveo jedan primer jedne društvene firme u Negotinu, gde je ostalo 60 ljudi bez posla, gde je četiri hiljade metara kvadratnih poslovnog prostora u nekoliko hala i nekoliko desetina hektara zemljišta koje je pripadalo ovoj firmi prodato za svega 170 hiljada evra, što je jednako 42 evra po metru kvadratnom samo za poslovni prostor, ne računajući opremu, ne računajući sve ostalo.
Šta se dešava sa onim radnicima koji ostanu u tim firmama? Naime, upravo na njih se i odnosi ovaj amandman. Kakvo je njihovo radno vreme? Najčešće nije osmočasovno, kao što im to Zakon o radu priznaje, najčešće se radi o deseto i dvanaestočasovnom radnom vremenu, koje se smatra normalnim radnim vremenom, a ako radnici i preko toga ostanu, ne plaća im se prekovremeno. Čak je česta anomalija da im se godišnji odmori ne priznaju. Znači, poslodavac im ne dozvoljava da koriste godišnji odmor, a bilo je i primera, ukoliko koriste godišnji odmor, on im ne plati to vreme.
Šta se dalje dešava? Kao lekar lično sam učestvovao u razotkrivanju mnogih anomalija, jer su mnogi bolesni i nisu čak imali pravo na bolovanje, odnosno pravo da sede kod kuće i izleče se do kraja, pa su tako bolesni, u toku korišćenja terapije, morali da odlaze na posao, a čak ima i nekoliko primera, gde sam lični svedok, da su u ranom postoperativnom toku ti radnici morali da odlaze i rade, a da ne kažem da oni dižu gajbe, odnosno rade fizičke poslove koji uopšte nisu spojivi sa njihovim zdravstvenim stanjem. Jedino im se priznaje možda neka teška bolest, neizlečiva bolest, ali priznaje im se tako što ih na kraju poslodavac otpusti kao škart.
Takođe smo svedoci mnogih primera da novi poslodavac čak i promeni osnovnu delatnost firme koju je kupio, tako da ljudi koji su tamo godinama radili, koji su majstori u svom poslu, prinuđeni su da rade sada neki novi posao koji ne znaju, što bi naš narod u žargonu rekao, pod stare dane da rade nove poslove i tu ispadaju konflikti svakojake vrste.
O pravu na štrajk, o pravu na bilo koji drugi oblik sindikalnog organizovanja, da ne pominjem da toga nema, niti pak smeju da pitaju poslodavca da li su redovno prijavljeni, da li im se plaćaju doprinosi ili ne. Gotovo se ne sećam za ovih sedam godina da sam čuo da su ovakvi ljudi ostvarili neku jubilarnu nagradu u takvoj firmi ili da su na dostojan način ispraćeni u penziju. Uglavnom su isplaćeni u penziju poniženi od pojedinih kriminalizovanih novih vlasnika takvih firmi. Čak je SPS uočila još jednu čestu pojavu i anomaliju, a to je da su pravni zastupnici, koji zastupaju prava iz radnog odnosa upravo takvih ljudi, preko određenih sindikata radnika koji su oštećeni ovim procesom tranzicione privatizacije, zloupotrebili to, povezali se sa poslodavcima i povezali se sa ljudima iz pravosuđa i radili nauštrb radničkih prava, kao što su, npr. i prevareni pravni naslednici onih građana koji i po ovom zakonu o pravu na besplatne akcije i novčane naknade, neće moći da naslede to pravo upravo od onih koji su umrli u vremenskom periodu od 2001. godine, kada je donesen Zakon o privatizaciji, do danas, jer je država, po nama, trebalo da popiše, evo prilike, da je imala jedinstveni birački spisak, možda bi to bilo i učinjeno, da se i ti ljudi ne zakinu, odnosno pravni naslednici tih ljudi.
Takođe, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, takođe, fiktivno postoji. Inače se ne poštuje, pa mnoge građevinske firme koje su kontrolisane od strane inspekcije. Inspekcija je uočila visok procenat neprijavljenih radnika, zatim visok procenat radnika bez HTZ opreme, koji su na gradilištima i mnogo gradilišta koja su bila nedovoljno neobezbeđena.
Činjenica je da mnoga profesionalna oboljenja koja je poslodavac, inače, dužan da prijavi inspekciji, kao što su vibraciona bolest, kožna bolest i dr. u toku ove godine čak nijedna nije prijavljena.
Sada bih pitao, ali na žalost, nema ministra da nam kaže šta se dešava sa firmom koja se zove Železnička zadruga, koja skoro dve godine ne radi, gde su mnogi klijenti ostali bez prava i bez objašnjenja šta se dešava sa firmom, zašto je odvedena u stečaj. Većina je podnela tužbu trgovinskom sudu u svom mestu stanovanja, ali nema ministra, ima prilike da objasni šta se dešava sa tom firmom.
Na kraju krajeva, da bih potkrepio svoja zapažanja i zapažanja SPS, imam vremena da pročitam kako su se radnici jedne firme iz Pirota, radi se o "Grafici" Pirot, to je društvena firma koja je radila 40 godina, sticala i stekla poslovnu zgradu od dve hiljade kvadrata, mašine za grafičku industriju, imala čak i bolje plate od "Tigra" Pirot, koji je, inače, brend u Pirotu, koja je imala tržište čak u Bugarskoj, Makedoniji, Kosovu i Metohiji itd., koja je odvedena u stečaj, gde je od 165 radnika, čućete šta se desilo.
Ovo je dopis koji je poslat Agenciji za privatizaciju i kaže se: "Grafika je prodata 30. decembra 2002. godine. Svi zaposleni od oko 115 radnika bili su oduševljeni prodajom. Na prvom sastanku odmah iza nove godine, gde su bili svi zaposleni, vlasnici su rekli da će oni obezbediti posao, a mi smo dužni da od mogućih osam radimo devet sati i bićemo svi zadovoljni zaradama. To se, nažalost, nije dogodilo. Posla je bilo sve manje, kupci su nas napuštali iz nekih vrlo izvesnih razloga. Finansijska situacija je sve lošija.
Obećane neizmirene plate za oktobar, novembar i decembar iz 2002. godine ni do danas nisu isplaćene. Direktne telefonske veze više nismo imali i svi pozivi su išli preko sekretarice koju su oni zaposlili. Naše zahteve da pozove nekog ko je potreban za rad, obično je zvala sa zakašnjenjem ili bi zaboravila, pa smo morali ponovo da molimo. Pošto su dva člana konzorcijuma imali svoju firmu, oni su uselili svoje osoblje u "Grafiku", osoblju "Grafike" su dali svega tri prostorije, gde su se oni jedva i smestili.
Sekretarici "Grafike" naređeno je da bude tu dok ne obuči novu, a onda više nije potrebno. Sve reprezentacije, piće, sokovi itd. su išli na teret "Grafike", iako su to koristili radnici druge firme. Pretnje su bile svakodnevne".
Još jedan momenat, da se ne bih javljao po Poslovniku...
(Predsedavajući: Molim vas da završite.)
... vozni park je nestao, ekscesne situacije su bile veoma česte. Za kraj ću samo reći kako je izvršena kontrola iz Agencije za privatizaciju iz Niša, gde je na sastanak u kancelariji vlasnika, u prisustvu predsednika sindikata, došla i radnica koja je izvršila kontrolu. Nju je iz grada dovezao jedan od vlasnika i posle razgovora vratio u grad. Sindikat je ukazao predstavnici te agencije da nije bio plaćen porez na promet za dve godine, da nema podeljenosti u troškovima između ove nove i stare firme itd. Ona je rekla, u principu je komentarisala: "Niste primili sedam plata? Vi ste srećni što imate ovakve vlasnike. Da li znate da postoje firme u kojima ne primaju plate godinama?
To što vlasnik hoće da vas proglasi tehnološkim viškom, od 90 vas 60, budite srećni, jer će vas isplatiti, a to ne mora uraditi. Radnik sa 25 godina radnog staža treba da dobije 50 hiljada, sedam zaostalih plata i otpremninu. Direktoru preduzeća je rekla da joj iskopira bilans stanja i da joj donese u grad, jer nema vremena da čeka. Tako se radila kontrola iz Agencije za privatizaciju.