Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, pre godinu i po dana u ovom domu je usvojen Zakon o privatizaciji, za koji je, podsetiću vas, tada ogromna većina u parlamentu glasala.
U međuvremenu Zakon o privatizaciji je efikasno implementiran u proteklom periodu i ja ću pokušati da vam dam vrlo kratku informaciju o tome šta smo mi do sada uradili, Ministarstvo za privredu i privatizaciju, Agencija za privatizaciju, iako redovno odbori Narodne skupštine Republike Srbije dobijaju kompletne izveštaje o toku privatizacije, sve potpisane ugovore.
Dakle, pre godinu i po dana vi ste doneli zaista istorijsku odluku da privatizacija bude postavljena na jedan potpuno drugačiji način, koji treba da obezbedi korišćenje privatizacije kao strategiju za restrukturiranje srpske privrede. Kao što vam je poznato, tada smo rekli da je privatizacija jedna od strategija, a sve zajedno će doprineti da na kraju dobijemo efikasnu privrednu strukturu, efikasnu ekonomiju, konkurentnu privredu koja će spremno moći da se uključi u svetske ekonomske tokove.
Podsetiću vas takođe da je, nakon decenijskog zaostajanja u realizaciji programa privatizacije, nakon manje-više neiskrenog pristupa procesu privatizacije, jednim zaokretom u pravcu prodaje kapitala i to većinskog kapitala, zaokretom u pravcu tretiranja privatizacije kao načina za prikupljanje investicija, kao načina za podizanje kvaliteta korporativnog upravljanja preduzećima, takođe definitivno potvrđena rešenost u ovom parlamentu za izgradnju tržišne ekonomije.
Mi smo u prethodnih deset godina, tačnije od kraja 1989. godine, kada je donet prvi zakon o privatizaciji, koji se tada drugačije zvao, do 2000. godine, imali veoma skroman skok u procesu privatizacije. Tačnije, do danas je svega 60 preduzeća u privredi Srbije privatizovano na osnovu prethodnih modela privatizacije; pri tome, privatizovano znači privatizovan stopostotni iznos vlasništva, otplaćena i poslednja rata u skladu sa prethodnim zakonima o privatizaciji.
Od sredine 2001. godine do danas u Srbiji je privatizovano 470 preduzeća, i to na način javnih transparentnih aukcija, javnih transparentnih tenderskih procedura; javnih, čak i toliko da jedna televizijska stanica redovno prenosi javne aukcije u skladu sa obećanjima koje je ovo ministarstvo dalo u momentu usvajanja Zakona o privatizaciji.
Samo u prošloj godini kroz privatizaciju je u ovu zemlju ušlo ukupno 330 miliona evra novih investicija, a ukupni privatizacioni prihodi su samo u prošloj godini bili dva puta veći od planiranih. Zahvaljujući privatizaciji u 2002. godini, inostrani investitori koji su se pojavili kao kupci, strateški partneri za naša preduzeća, investirali su 240 miliona evra u srpsku ekonomiju. Neko će reći da je to malo, neko će reći da se radi o skromnim ciframa.
Ja ću vas podsetiti da su zemlje, i to uspešne zemlje u tranziciji na samom početku u prvoj i drugoj godini tranzicije imale daleko skromnije rezultate u privatizaciji.
Mađarska je u prvoj godini tranzicije, a mi tretiramo 2002. godinu sa aspekta privatizacije, kao prvu godinu tranzicije, imala svega 11 miliona dolara prihoda od privatizacije i nešto ispod 100 miliona dolara direktnih investicija koje su ušle kroz proces privatizacije.
Podsetiću vas još jednom, 330 miliona evra investicija kroz privatizaciju je ušlo u ovu zemlju u 2002. godini i daleko veća cifra prihoda od privatizacije, pri čemu je onaj realizovan iznos prihoda od privatizacije bio negde oko 300 miliona evra.
Privatizacija je javna i transparentna. Kroz privatizaciju, za razliku od alternativnih modela privatizacije, tačno znamo ko su kupci naših preduzeća. Način na koji je postavljen koncept privatizacije nam daje mogućnost da unapred prepoznamo potencijalne kupce, da izmerimo njihov nivo kredibiliteta, da procenimo ponude koje u jednoj konkurentnoj proceduri bivaju prikupljene od strane agencije uz pomoć finansijskog savetnika i da odaberemo najpovoljniju varijantu privatizacije za naša preduzeća.
Nažalost, i dalje postoji zalaganje, čak i među stručnim krugovima, ali moram da priznam da su ti stručni krugovi u velikoj manjini, za alternativni model vaučerske privatizacije, koji nam naprotiv pruža jednu ogromnu opasnost da se koncentracija većinskog vlasništva obavlja bez da znamo ko je taj koji učestvuje u koncentraciji akcija, kakva je naša vlasnička struktura sutra nakon obavljenog procesa privatizacije.
Naravno, kada smo koncipirali Zakon o privatizaciji trudili smo se da ugradimo sva pozitivna i negativna iskustva koja su druge zemlje u tranziciji, i to pre svega uspešne zemlje u tranziciji, imale tokom sprovođenja ovog veoma važnog i veoma odgovornog procesa. Tada smo rekli da ćemo tokom sprovođenja postupka privatizacije svakako imati i neka naša vlastita iskustva, kao i da će u datom trenutku kritična masa vlastitih iskustava inicirati ovo ministarstvo da predloži izmene i dopune Zakona o privatizaciji.
Inače, uzgred da kažem, čak i uspešne zemlje u tranziciji su u proseku između 15 i 20 puta menjale prvobitni tekst zakona o privatizaciji, s obzirom da model privatizacije, takav kakav jeste, daje veoma efikasne rezultate. Naša namera nije, nakon usvajanja ovog teksta zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, da menjamo ubuduće pravila privatizacije.
Naša vlastita iskustva su ukazala da postoje otprilike četiri grupe predloženih članova ovog zakona, koje bi trebalo da se inkorporiraju u prvobitni zakonski tekst. Najpre grupa koja se odnosi na jednostavne tehničke izmene zbog toga što su u međuvremenu nastale neke nove okolnosti koje, između ostalog, predstavljaju imperativ za usklađivanje zakonskog teksta.
Poznato je da smo mi prava zaposlenih iskazivali 2001. godine u nemačkim markama. U međuvremenu nemačka marka je nestala kao valuta i zvanična valuta je evro. Makar zbog toga je potrebno izmeniti tekst Zakona o privatizaciji u tom delu.
Druga grupa odnosi se na izmene koje su rezultat naše, za sada veoma uspešne, saradnje sa reprezentativnim sindikatima, a i mi smo se u Ministarstvu apsolutno složili oko tog pitanja, gde je napravljeno upozorenje da je neophodno razmisliti o svrsishodnosti postojanja stimulativne šeme u aukcijskoj privatizaciji.
Podsetiću vas još jednom, naša namera kod stimulansa koji je ugrađen u aukcijsku privatizaciju je bila da što veći broj subjekata privatizacije direktno i samostalno pokrene proces privatizacije, a to znači da taj prerogativ ne koristi Ministarstvo, a naravno potencijalni kupac u svakom trenutku može da pokrene proces privatizacije. Mi već danas imamo 1.800 preduzeća koja se nalaze u procesu privatizacije.
Smatramo da nije neophodno dalje održavati stimulativnu šemu i da ne treba kažnjavati posebno zaposlene radnike u tim preduzećima kod kojih nije započet proces privatizacije zbog toga što im je menadžment bio inertan, zbog toga što su bili sumnjičavi prema novom postupku privatizacije, zbog toga što jednostavno nisu imali kuraži da ranije započnu proces privatizacije. Predlažemo ukidanje stimulativne šeme i predlažemo da ubuduće svi zaposleni u malim i srednjim preduzećima, koja će biti privatizovana kroz aukcijsku privatizaciju, besplatno podele 30% akcija.
Treća grupa promena odnosi se na drugačiji tretman, drugačiju raspodelu realizovanih prihoda od privatizacije. Kao što znate, mi smo u prvobitnom tekstu predložili da prihodi od privatizacije dominantno odlaze u budžet Republike Srbije i da se iz toga finansiraju namene prethodno predviđene Zakonom o privatizaciji. Na samom početku tranzicije u želji da se očuva, održi budžetska ravnoteža, koja je osnova za makroekonomsku ravnotežu, bilo je sasvim opravdano da se najveći deo prihoda od privatizacije usmeri u budžet Republike Srbije i da bude iskorišćen radi održavanja makroekonomske ravnoteže.
Danas, kada možemo slobodno reći da je stabilan makroekonomski ambijent obezbeđen, i ne samo da je obezbeđen u kratkom roku, nego se i održava u dugom roku, danas apsolutno postoji potreba da se na drugačiji način ostvari preraspodela prihoda od privatizacije. Zbog toga predlažemo da se 50% sredstava ostvarenih od privatizacije usmeri za razvoj privrede, za razvoj infrastrukture u Republici Srbiji, s tim što predlažemo da se 50% prihoda koji su realizovani privatizacijom preduzeća sa teritorije AP Vojvodine upravo usmeri za razvoj privrede i infrastrukture AP Vojvodine. Sledstveno tome, 50% ukupnih prihoda ostvarenih na teritoriji Republike Srbije biće usmereno upravo za ovu svrhu.
Druge odredbe koje se odnose na raspodelu prihoda od privatizacije ostaju iste, s tim što se ukida ranija odredba koja je govorila da teritorijalna autonomija prema sedištu subjekta privatizacije ima pravo na 5% prihoda, jer je taj procenat u međuvremenu višestruko uvećan ovim predloženim zakonskim tekstom.
Četvrta grupa promena se odnosi na one članove zakona koji u suštini znače tehničko pojednostavljenje procesa privatizacije. To tehničko pojednostavljenje je obuhvaćeno najvećim brojem amandmana, odnosno članova zakona koji vam je danas dat na razmatranje. Ja ću podvući samo nekoliko.
Prvo, bliže definišemo ko je kupac, ko ne može da bude kupac društvenog preduzeća, odnosno subjekta privatizacije, pa tako kažemo da matično preduzeće ne može da bude kupac zavisnog preduzeća i obratno; da domaće ili strano fizičko ili pravno lice koje ima obaveze prema subjektu privatizacije ne može da se pojavi kao potencijalni kupac.
Ne brinite, nismo do sada imali situaciju da je bilo koji kupac imao obaveze prema subjektu privatizacije, ali smo imali naznake o mogućnosti učestvovanja kupaca koji imaju obaveze. Naravno, takvi procesi nisu bili realizovani i želimo da ih na ovaj način zakonski sankcionišemo.
Sledeća grupa članova bliže određuje način na koji će se pristupiti privatizaciji velikih državnih sistema, neprivrednih delatnosti, privatizaciji u sportu, pa na taj način uvođenjem dva člana ovog zakona direktno dopuštamo da posebni zakoni definišu i drugačiji procenat kapitala koji će biti ponuđen na prodaju i isto tako posebni zakoni definišu srazmerno tome drugačiji procenat kapitala koji će biti predmet besplatne podele.
To je, dame i gospodo, sasvim opravdano s obzirom da sutra, nakon realizacije programa restrukturiranja npr. elektroprivrede Srbije neće 70% kapitala (i to ne celog sistema) biti predmet privatizacije, već će neki delovi sistema izdvojeni u posebne pravne jedinice biti trajno u državnom vlasništvu u jednom relativno dužem vremenskom periodu, da bi se očuvala stabilnost sistema; drugi delovi sistema neće biti privatizovani u iznosu od 70% kapitala, već u nekoj drugoj srazmeri.
To isto tako znači da i odnos, odnosno porcija kapitala koji se nudi za besplatnu podelu radnicima u ovim preduzećima, mora da bude definisana posebnim zakonom koji tretira tu posebnu delatnost. Isto važi za neprivrednu delatnost, kao i za privatizaciju u sportu. Očekujem da će zakon o sportu dati bazične veličine kapitala koji treba da bude obuhvaćen procesom privatizacije.
Sledeće je nešto što se odnosi na privatizaciju, odnosno na ona preduzeća koja su privatizovana po svim prethodnim modelima privatizacije, izuzev po modelu iz 1997. godine. Imamo ne više od 20 slučajeva preduzeća koja su većinski privatizovana po zakonu iz 1989, iz 1991, a koja nisu koristila beneficije zakona iz 1997. godine. Takva preduzeća, zaposleni u takvim preduzećima imaju mogućnost i dalje da 30% preostalog društvenog kapitala besplatno podele.
Međutim, nerealno je očekivati da će vanberzanska aukcija za 20 ili 22% dati odgovarajuću konkurenciju. Radije je poželjno da se sav iznos kapitala uputi u akcijski fond, da se 70% od preostalog iznosa proda preko berze kroz ponudu pojedinačnih porcija ili organizovanjem inicijalne javne ponude, što će reći - trajna akontacija akcija na berzi, a nakon toga besplatna podela preostalog dela od 30%. Zbog toga i predviđamo takvo rešenje za tako mali broj preduzeća.
Sledeća grupa promena se takođe odnosi na usaglašavanje knjige akcionara sa privremenim registrom. Kao što znate, zakon iz 1997. godine je na velika vrata uveo radničko akcionarstvo, kao i svi prethodni zakonski dokumenti. Međutim, iako je to bila obaveza, nikada nije ustanovljen centralni registar hartija od vrednosti. Tek donošenjem ovog zakona o privatizaciji, zakona o akcijskom fondu, mi smo pristupili privremenoj organizaciji, nadam se vrlo uskoro i centralnog registra, s obzirom da usvajanje Ustavne povelje daje mogućnost da ta oblast bude na republičkom nivou.
Mogu da vas obavestim da je više od 600 preduzeća prijavilo svoju vlasničku strukturu, svoje knjige akcionara i evidentiralo u privremeni registar. Ali i dalje imamo određeni broj preduzeća koja izbegavaju da prijave vlasničku strukturu, plašeći se da će doći do poništavanja prethodnih procesa zbog toga što su eventualno učestvovala u nekim pravno nedozvoljenim aktivnostima.
Na ovaj način mi definišemo rok u kome ta preduzeća moraju prijaviti vlasničku strukturu i u kome će, ukoliko ne prijave vlasničku strukturu, snositi ne samo sankcije zabrane trgovanja tim akcijama, već i neke druge sankcije koje su predviđene ovim zakonom.
Sledeća grupa promena odnosi se na kažnjavanje izuzetaka. Dame i gospodo, po našem dubokom shvatanju, zakoni se pišu da urede jednu oblast, da sankcionišu jednu oblast i da, sasvim na kraju, sankcionišu one koji se ponašaju protiv duha i intencije koju je zakonodavac hteo da ima.
U dosadašnjem sprovođenju procesa privatizacije primetili smo da ima izuzetaka koji opstrukciju u privatizaciji provode na način da se višestruko uvećavaju zarade od momenta početka procesa privatizacije. To uvećanje zarada apsolutno nema nikakvu ekonomsku opravdanost. Radi se o tome da poslodavci vrlo rado pristaju da potpisuju tako uvećane zarade i tako pripremljene kolektivne ugovore.
Najčešće, što je praksa pokazala, efekat takvih aktivnosti jeste neuspešna privatizacija. Nakon što se privatizacija proglasi neuspešnom, kolektivni ugovori se menjaju i zarade se vraćaju na prvobitni nivo. To nije ništa drugo nego opstrukcija procesa privatizacije. Tu opstrukciju ne prave zaposleni u preduzeću, ona dolazi direktno od menadžmenta društvenih preduzeća. Potpuno ih razumem, ali, naravno, ne želim da takva aktivnost ostane nesankcionisana.
Potpuno je razumljivo da jedan deo menadžmenta društvenih preduzeća želi trajno da ostane bez ikakve vlasničke kontrole, jer samo bez vlasničke kontrole su oni gazde u svojoj kući, samo bez vlasničke kontrole su oni mali bogovi u društvenim preduzećima i mogu sami da donose odluke, bez opasnosti da ih bilo ko upita kakvi su rezultati poslovanja, zašto su takve odluke donete itd. Otuda je intencija da se privatizacija nikada ne desi sasvim razumljiva, ali neprihvatljiva sa aspekta ovog ministarstva za privredu i privatizaciju.
To znači da će ubuduće, svuda tamo gde je proces privatizacije u toku, agencija davati saglasnost na povećanje zarada, pri čemu agencija apsolutno nema nikakvu nameru da sprečava povećanje zarada, ako je rezultat povećanja ekonomske aktivnosti preduzeća i povećanja profitabilnosti, niti da sprečava korekciju u skladu sa rastom cena na malo, nego jednostavno želi da postavi barijeru za potencijalnu opstrukciju privatizacije.
Sasvim na kraju, predloženo je da ubuduće potpisnici ugovora budu dve strane: Agencija za privatizaciju i kupac. Mnogi su protumačili da je to tendencija Ministarstva za privredu i privatizaciju da eliminiše subjekt privatizacije, što nije tačno. Mi razlikujemo proces privatizacije od samog čina potpisivanja ugovora. Čin potpisivanja ugovora je čin razmene međusobnih prava i međusobne odgovornosti strana potpisnica ugovora.
Kupac ima vrlo jasna prava i vrlo jasne obaveze. Pravo jeste da mu se obezbedi prenos vlasničke titule, da mu se da garancija za istinitost podataka koji se nalaze u tenderskoj dokumentaciji ili u programu aukcijske privatizacije. Njegova obaveza jeste da se u svemu ponaša prema prihvaćenom i garantovanom investicionom i socijalnom programu. Dakle, obaveza je da investira, da ispunjava uslove i odredbe socijalnog programa, da održi kontinuitet.
U protivnom, Agencija, druga strana ima pravo da raskine ugovor i da sav novac dobijen od prihoda od privatizacije trajno preuzme, bez vraćanja tom kupcu; ima pravo da aktivira garancije, prvoklasne bankarske garancije, ukoliko kupac ne ispunjava obaveze u pogledu socijalnog investicionog programa; ima pravo da dva puta godišnje kontroliše izvršenje obaveza kupca; i, ima obavezu da obezbedi prenos vlasničke titule, ima obavezu da garantuje za istinitost podataka itd.
Do sada nismo uspeli da identifikujemo niti jedno pravo, niti jednu obavezu subjekta privatizacije koju on preuzima činom potpisivanja ugovora. Ja bih i vas zamolio da mi kažete da li postoji. Nema prava niti obaveza, jer subjekt privatizacije, upravo zbog neidentifikovane svojine, ne može ni da garantuje, jer nema čime da garantuje.
S druge strane, subjekt privatizacije svoja prava ostvaruje kroz pripremu socijalnog programa oko koga se saglašava sindikat unutar preduzeća, rukovodstvo preduzeća, dakle menadžment i, s druge strane, Agencija. Dakle, to je čin potpisivanja ugovora, čin međusobne razmene prava i obaveza.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta je sa procesom privatizacije? Više je nego poželjno za one koji sprovode postupak privatizacije da subjekt privatizacije aktivno učestvuje u postupku privatizacije. To se i dešava. Kako, na koji način? Kroz pripremu programa privatizacije u aukcijskoj privatizaciji, kroz pripremu tenderske dokumentacije u delu investicionih i socijalnih zahteva, kroz odlučivanje predstavnika subjekta privatizacije u tenderskoj komisiji. Napominjem, ne jedan, nego dva - jedan predstavnik subjekta privatizacije koji je po pravilu direktor preduzeća, i drugi predstavnik reprezentativnih sindikata iz subjekta privatizacije.
Gospodo draga, iskustvo govori da su od pet članova tenderske komisije četiri iz preduzeća (na ovaj ili onaj način iz preduzeća), jedan predstavnik subjekta privatizacije, jedan radnik, jedan predstavnik lokalne samouprave, ako je Vojvodina u pitanju jedan predstavnik autonomne pokrajine, ako je centralna Srbija u pitanju ili još jedan predstavnik lokalne samouprave ili načelstvo okruga.
Samo jedan, na insistiranje poslaničke grupe DSS, a to je predsednik, dolazi iz redova članova Vlade. Samo je predsednik tenderske komisije ministar Vlade. Ko onda odlučuje o prihvatanju ponude? Subjekt privatizacije kroz svoje predstavnike u tenderskoj komisiji.
Prema tome, niti je do sada, niti će od sada Ministarstvo, agencija i svi oni koji su odgovorni za sprovođenje postupka privatizacije eliminisati subjekt privatizacije, naprotiv, još više će učestvovati u procesu privatizacije i to pre svega okupljeni oko svojih sindikalnih organizacija. Kao što znate, imamo jako dobru saradnju sa sva tri reprezentativna sindikata i do sada se nikada nije desio niti jedan problem oko imenovanja članova tenderske komisije.
Dakle, to je suština članova koji treba dodatno da doprinesu posebno tehničkom pojednostavljenju ovog procesa. Do sada smo imali oko 470 privatizovanih preduzeća. Naša namera jeste da u ovoj godini privatizujemo hiljadu malih i srednjih preduzeća kroz proces aukcijske privatizacije i do 50 velikih sistema tenderskom privatizacijom. Od 470 pomenutih preduzeća 22 su velika preduzeća privatizovana u tenderskoj privatizaciji.
Mnogi su posumnjali da je proces privatizacije spor, mada je bilo i onih koji su govorili da je brz. Gospodo, nije proces privatizacije spor. Proces privatizacije nije jedna linearna ravna funkcija gde se svake godine privatizuje isti broj preduzeća, nego je podeljen u dve faze.
Faza jedan - izgradnja jakih institucija, da bi privatizacija mogla da se sprovodi dosledno poštujući transparentnost, javnost, jednakost svih kupaca i poštujući pravilo da tržište određuje vrednost kapitala. Mi smo taj posao odradili u drugoj polovini 2001. i u prvoj polovini 2002. godine.
Druga faza jeste zrela faza privatizacije u kojoj se broj privatizovanih preduzeća rapidno povećava, kao i preduzeća koja su u tom procesu. Samo u ovoj godini ima hiljadu privatizovanih preduzeća, u protekloj negde oko 300, u narednoj godini još 1200 preduzeća i do polovine 2005. godine nema više društvenog kapitala, biće privatizovan na način koji garantuje najefikasniji model privatizacije, što nije mišljenje Ministarstva za privredu i privatizaciju, iako sa ponosom ističemo da imamo jedan efikasan model privatizacije, nego pre svega mišljenje onih koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u koncipiranju modela privatizacije u drugim zemljama u tranziciji.
Molim vas da glasanjem za ovaj zakon pomognete da privatizaciju zaista imamo kao strategiju, kao način restrukturiranja srpske ekonomije i izgradnje jedne kvalitetnije i konkurentnije privrede. Zahvaljujem.