Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7036">Aleksandar Vlahović</a>

Aleksandar Vlahović

Demokratska stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da je u decembru mesecu 2001. godine investirano oko 9.800.000 maraka u remont cementare, što je redovni godišnji remont finansiran iz kratkoročnih bankarskih izvora, a ne iz sopstvenih sredstava.
Sa druge strane, daću vam neke podatke - Cementara Beočin je u 2001. godini, dakle kada je bila društvena firma, proizvodila oko 850.000 tona cementa. U 2002. godini Cementara iz Beočina je proizvodila preko milion tona cementa. Ono što je groteskno, proizvela je više od milion tona cementa sa manje radnika nego što je proizvelo 850.000 tona u 2001. godini, pre privatizacije.
Drugo, ono što treba da znate, uprkos mnogim pokušajima da privatizacija Beočinske fabrike cementa teče tako da se navodno stvaraju nezadovoljstva zaposlenih, sindikata, menandžmenta - ta privatizacije je obavljena prema svim svetskim standardima, poštujući ovaj zakon i bez ikakvih afera, što je inače bila redovna odlika privatizacija cementara u drugim zemljama u centralnoj Evropi.
Treće, rukovodstvo u Beočinskoj fabrici cementa, koje je bilo pre privatizacije, i dalje se nalazi na čelnim mestima i nakon privatizacije. To znači da nije tačno da novi vlasnik po definiciji dolazi i smenjuje postojeće rukovodstvo. Smenjuje tamo gde se dokaže da je to bivše rukovodstvo učestvovalo u krađi, u privrednom kriminalu, smenjuje nesposobno, ako ne može da postigne i podigne profitabilnost kompanije.
Ili još bolje, u Cementaru u Popovcu pre privatizacije, na desetine poverilaca dolazile su sa odlukom Trgovinskog suda u Kragujevcu da plene mašine. Molim vas, na stotine utuženja sa izvršnim sudskim presudama išlo je ka Cementari Popovac, a ona je proizvodila ne više od 550 hiljada tona cementa (govorim za 2000. godinu), a u 2001. godini (samo se vi smejte, to se dešavalo onoga časa kada ste vi sedeli sa ove strane i bili odgovorni za te cementare), kada je Vlada uvela prinudnu upravu, proizvodnja se podigla na 850.000 tona cementa.
Danas je ta proizvodnja milion tona cementa nakon privatizacije i opet sa manje zaposlenih radnika. Juče sam rekao ko je ostao ojađen nakon privatizacije Popovca - ostali su ojađeni oni koji su sistematski pljačkali Popovac, sklapajući ugovore o dobavljanju sirovina, repromaterijala, po ceni koja je bila 30-40%, čak i dva puta veća nego što je tržišna cena.
Juče sam vam rekao podatak, drage moje dame i gospodo, da je nakon privatizacije kupac poslao u Cementaru Popovac obaveštenje svim dobavljačima da im se smanjuje cena nabavke za 30% ili se otkazuje nabavka, ukoliko oni na to ne pristanu. I juče sam vam rekao, 99% njih je reklo - pristajemo da vas snabdevamo po nižim cenama. Pa koliko se razvlačilo u toj cementari, koliko se razvlačilo u svim društvenim preduzećima, koja su bila bez kontrole?
Sada vas pozivam da mi kažete sa pravnog aspekta - koja prava i koje obaveze vuče subjekt privatizacije stavljanjem potpisa na kupoprodajni ugovor prema ovim drugim stranama? Ukoliko se radi o tome, kao što je jedan poslanik primetio, da potpis treba da potvrdi da je istinito ono što je prethodno dogovoreno, a tu se radi o izjavi, a ne potpisivanju ugovora, drage moje dame i gospodo.
Prema tome, ne brinite za privatizovana preduzeća. Privatizovana preduzeća su motor razvoja srpske ekonomije i naš cilj jeste da privatizacijom što je moguće veći broj prethodno upropašćenih preduzeća podignemo na noge, osposobimo ih da budu spremna za tržišnu utakmicu.
Naš cilj jeste da naša preduzeća, privatizovana, budu deo svetske tržišne ekonomije, a da što je moguće više direktnim investicijama, razvojem malih i srednjih preduzeća, otvorimo nova radna mesta za one nezaposlene, onih milion, kako vi rekoste, a nije milion nego 900.000, koje ste nam 2000. godine ostavili u nasleđe.
Devetsto hiljada nezaposlenih - to je, između ostalog, skor prethodne vladavine, i tih devetsto hiljada treba da nađu svoja nova radna mesta, plus oni koji danas u društvenoj privredi imaju samo radna mesta, ne primaju plate, ne uplaćuje im se penziono, ne uplaćuje im se socijalno, a nemaju posao.
To što nemaju posao, a imaju radna mesta, to je takođe skor prethodne "sjajne ekonomske politike".
Zahvaljujem zaista Socijaldemokratskoj partiji na konstruktivnom doprinosu i raspravi, koju smo imali pre početka održavanja Skupštine, s obzirom da je zaista intencija i namera u ovom smislu bila da se obezbedi i osigura učešće subjekta u procesu privatizacije, a ne njegovo puko učešće u potpisivanju ugovora, gde se pravna svrsishodnost zaista gubi.
Stoga želim i ovde javno, javnosti i naravno svima onima koji nas gledaju, a i vama ovde, da potvrdim da ćemo mi ubuduće sprovoditi potpuno istu praksu oko tenderske privatizacije, a to znači da će jedan predstavnik reprezentativnih sindikata biti član tenderske komisije u procesu ovog dela privatizacije.
Doduše, do sada je jedan član tenderske komisije, predložen od strane reprezentativnih sindikata, bila više stvar džentlmenskog sporazuma ministarstva sa sva tri sindikata. Ovde izjavljujem da će uredba o tenderskoj privatizaciji biti promenjena u roku od mesec dana i da će, zvanično i oficijelno, radnici kroz svoje reprezentativne sindikate dobiti zasigurno jedno mesto u tenderskoj komisiji, pri čemu je naša namera da broj članova u tenderskoj komisiji, ne samo iz preduzeća, već i iz lokalne samouprave, bude uvek najmanje većinski, a svuda tamo gde ima mogućnosti i više od tri člana treba da budu prisutna u tenderskoj komisiji.
Najposle, naša namera jeste da ubuduće i predsednici tenderskih komisija budu ne isključivo članovi Vlade, jer zaista nema nikakve svrhe da član Vlade bude predsednik tenderske komisije, već da to budu ljudi iz opštine, iz tog preduzeća nad kojim se i obavlja proces privatizacije. Prema tome, smatrajte sigurnim da će vaša inicijativa biti prihvaćena kroz izmenu Uredbe o sprovođenju postupka tenderske privatizacije.
Da napokon kažem da mi je uvek bilo zadovoljstvo da idem u Beočin, u Beočinsku fabriku cementa, jer imaju jako dobar restoran koji se zove "Karaš".
(Glas iz sale: Koga?)
Pitajte gospodina Stevu. Bio sam i kad je direktor bio gospodin Copkov i kada je pre njega bio pokojni direktor gospodin Šerban. Bio sam u poslednjih 15 godina najmanje 10 puta u Beočinskoj fabrici cementa.
Znam da je mogući potencijal Beočinske fabrike cementa 1,9 miliona tona godišnje i znam da su još krajem osamdesetih godina imali planova oko investicija, doduše, nikad se nisu desile, da se kapacitet digne na 1,9 miliona tona, što nije samo plan za kapacitet u fabrici, nego je i plan za otkrivanje novih nalazišta u okolini manastira Rakovac. Znam da je fabrika u prošlosti ostvarivala proizvodnju od 1,4 i jednom prilikom, ne 1,7 nego 1,5 miliona tona. Vi mi dokumentujte ako je 1,7, znam da se nikad nije desilo. Današnji kapacitet je 1,25 miliona tona.
Prema tome, Beočin, kao i sve druge kompanije, vrlo dobro poznajem i nisam, što juče reče jedan poslanik, 10 godina bio izvan ove zemlje. Naprotiv, ne u poslednjih 10, u poslednjih 40 godina sam u ovoj zemlji, u poslednjih 15 godina sam upoznao gomilu preduzeća na teritoriji čitave Srbije i vrlo dobro znam u kakvoj su situaciji bili, kao i u kakvoj su sada.
Da iskoristim priliku, pošto sam se javio za reč, pa da pitam kritičare novog modela privatizacije kada kažu da je onaj bio sjajan - zašto oni kao direktori društvenih preduzeća, još uvek društvenih preduzeća, a danas sede u Skupštini Srbije, nisu iskoristili blagodeti tog starog modela, pa privatizovali svoje firme. Neću navoditi imena, sami će se prepoznati.
Prema tome, sve što sam govorio je apsolutno tačno, kao i da je bila sistematska pljačka cementare u Popovcu i nabavke su konstantno ugovarane po 25-30% veće i nekoliko puta veće. Tačno je da je, gospodo, tržište to koje određuje vrednost svake robe, pa i vrednost cementa. Cena cementa u Srbiji nalazi se među najnižim cenama u regionu.
Proverite kolika je cena u Rumuniji, Bugarskoj, Bosni, kolika u Hrvatskoj. Svaka firma koja ima svog vlasnika vodi računa da smanji troškove da bi poslovala što je moguće bolje. Kada firma posluje bolje, to je dobro za državu, za lokalnu samoupravu, za te radnike. Društvena preduzeća pošto nisu imale svog vlasnika, nisu imali ni onoga ko bi se starao o tome da smanji troškove proizvodnje. Zato nam se dešava ne jedna cemetara Popovac, nego 90% društvenih preduzeća rade na način da ih je baš briga za troškove proizvodnje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne ulazeći u suštinu i svrsishodnost jednog ovakvog amandmana, duboko razumevajući intenciju predlagača amandmana da se na ovaj način ispravi još jedna istorijska nepravda, predlagač, i u ime predlagača kao ministar, smatram da ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen kao deo Zakona o privatizaciji iz najmanje dva razloga: jedan je formalni, a drugi suštinski.
Suštinski razlog; suvda tamo gde se duguje radnicima radi se o preduzećima koja su visoko zadužena i čija je vrednost kapitala u suštini minimalna, ako je uopšte ima. Vrednost kapitala je negativna. Prihodima dobijenim od privatizacije na osnovu tih preduzeća ne mislimo da bi se stvorila kritična masa za ispravljanje nepravdi prema radnicima kojima je zakinut iznos zarada iz kolektivnog ugovora. Naprotiv, mislim da bismo im samo otvorili pravo koje u suštini ne bi mogli da iskoriste.
Formalni razlog; smatramo da čak i ako se ova Narodna skupština i Vlada Republike Srbije opredele za beneficiranje, odnosno kompenzaciju onih kojima nije isplaćen iznos ukupno ugovorenih zarada prema kolektivnom ugovoru, to bi trebalo regulisati pre svega Zakonom o budžetu, zbog toga što tamo možemo računati i na izdašniji iznos sredstava i na vrlo izvesniji način finansiranja, a ne na osnovu prihoda od privatizacije.
Jer, još jednom podvlačim da se radi o grupi od 600 velikih preduzeća kod kojih je uglavnom vrednost kapitala minimalna ili negativna. Dakle, razumevajući duh, suštinu, smatram da o ovome treba da se vodi rasprava prilikom razmatranja zakona o budžetu i upravo zbog toga mi ne mislimo da ovaj amandman treba prihvatiti.
Dame i gospodo, pozivam vas da glasate za zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji u celini, a isto tako i u pojedinostima, da prihvatite amandmane koje je Vlada prihvatila. Sva druga rešenja koja Vlada nije prihvatila, tj. amandmane, obaveštavam vas da ćemo izmenama Uredbe o tenderskoj i aukcijskoj privatizaciji pokušati, između ostalog, da ostvarimo.
Što se tiče rešenja o drugačijoj raspodeli prihoda nego što je predloženo zakonom, molim vas da tu raspravu premestimo za onaj čas kada se bude u ovom parlamentu, vrlo uskoro, vodila rasprava o rebalansu budžeta za 2003. godinu i da o tome vodimo računa kod budžeta Republike Srbije za 2004. godinu.
Prema tome, još jednom vas pozivam da svojom većinom date podršku jednom uspešnom procesu privatizacije, koji će ovim izmenama još efikasnije i još brže biti sprovođen, ne bismo li svi zajedno izgradili privatni sektor do sredine 2005. godine. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, neću se danas javljati često za reč zato što mislim da su kritike uglavnom generalne, bez ikakvih argumenata, a tamo gde se argumenti iznose, apsolutno su pogrešni.
Prvo, povod za javljanje je upravo poslednji diskutant i priča o Beočinskoj fabrici cementa, a pokušaću da objedinim sve druge kritike koje sam prethodno čuo. Tender za privatizaciju Beočinske fabrike cementa je zaista bio transparentan, ako hoćete i fascinantan.
Na tenderu za privatizaciju Beočinske fabrike cementa, koji je objavljen i u domaćoj i u međunarodnoj štampi, a nešto se ne sećam da smo ranije mogli da čujemo da se nešto privatizuje, kamoli da vidimo u štampi da je objavljeno, učestvovali su svi zainteresovani za kupovinu Beočinske fabrike cementa.
Tačno je da je postojalo tzv. ograničenje ko može da učestvuje, iz prostog razloga što smo ovde dali obećanje da je interes da velike firme kupuju strateški partneri. Između ostalog, dobili ste izveštaje, Odbor za privatizaciju, ova Narodna skupština, o tome kako su neki tenderi propali jer su se javili kupci koji ne ispunjavaju sve uslove.
Beočinska fabrika cementa je dobila najpovoljnije uslove, mereno po toni proizvodnje cementa, u poređenju sa čitavom Centralnom i Istočnom Evropom. Beočinska fabrika cementa sada ostvaruje najbolje rezultate u svojoj istoriji; mereno: prihod, profit, investicije.
Beočinskoj fabrici cementa pre privatizacije niko nije branio da iz tekuće likvidnosti izdvaja sredstva da investira u zaštitu životne sredine, da iz tekuće likvidnosti investira u podizanje tehničko-tehnološkog nivoa, pa se to nije desilo. Nije se desilo zbog toga što taj profit, ta likvidnost, tako kako se poslovalo, nije obezbeđivalo taj nivo potrebnih investicija.
U Beočinskoj fabrici cementa postoji garancija da pet godina nema otpuštanja. Isto važi i za cementaru Popovac. Svako ko dobrovoljno hoće da izađe iz preduzeća, izlazi uz otpremnine koje se dogovaraju između sindikata i kupca. Kolike su bile prosečne otpremnine u Beočinskoj fabrici cementra - između 25.000 i 30.000 evra, u zavisnosti od godina radnog staža. Slične otpremnine su bile i u cementari Popovac. Ako imate neke druge podatke, izađite i argumentovano recite.
Beočinska fabrika cementa danas, zajedno sa drugom cementarom, a to možete pročitati iz bilo kojih nepristrasnih analiza, najbolji je primer šta znači restrukturiranje tih firmi nakon privatizacije, onog časa kada imate privatnog vlasnika. Šta se zapravo dešavalo kod jedne, kod druge i kod treće cementare dok nije bilo vlasnika? Tačno je, mnogi su zakukali posle privatizacije, mnoge privatne firme su zakukale. Zašto? Zato što se sada nabavke u svim cementarama ostvaruju na osnovu konkurentnih ponuda, a ne na osnovu veza između direktora menadžmenta društvenih preduzeća i privatnih firmi.
Znate li šta je bio prvi potez u cementari Popovac, kada je došao novi vlasnik? Prvi potez je bio pismo svim dobavljačima i obaveštenje da se snižava cena nabavke za 35% i ko ne želi, neka se javi. Svega 3% dobavljača su odustali od daljeg snabdevanja cementare Popovac, 97% je nastavilo da i dalje radi sa cementarom Popovac, bez obzira što je cena njihovih nabavki snižena za 30%.
Koliko se onda razvlačilo u prethodnih 10-20 godina iz tog društvenog preduzeća i kakva je briga vođena o interesima, o profitu koji treba društveno preduzeće da ostvari? To neka zaključi javnost, a i vi sami zaključite. To se zove privatna svojina.
Kad imamo privatnu svojinu, onda privatno preduzeće od privatnog preduzeća ne može da krade, jer niko normalan neće pustiti onog drugog da zarađuje na grbači onog prvog, zato što je to njegovo, to je njegov atar. Onda se radi na sniženju troškova, a i te kako na zaštiti pravih radnika, koji su spremni da efikasno rade i zato da budu adekvatno nagrađeni.
Ne može više ni u jednoj cementari da se izlazi u toku posla i da se skokne na piće do kantine, ne može da se dolazi pijan na posao, mora da se nosi šlem iz razloga osnovne lične i profesionalne zaštite tih radnika. To se zove disciplina koju nam nosi tržišna ekonomija i, pre svega, privatna privreda. To je storija o jednoj, drugoj, trećoj cementari.
Zaista je tužno i prilično groteskno slušati savete kako nešto ne treba da se uradi, a savetodavci istovremeno ne nude alternativne načine kako ovaj proces može da se sprovede.
Juče sam vam rekao gde odlazi novac od privatizacije: u budžet. Iz tog budžeta se finansira, subvencionira i privreda, finansiraju se i socijalni programi za preduzeća. Tačno je, postoji više od sedam milijardi, pogledajte u Zakonu o budžetu razdeo Ministarstva za poljoprivredu, deo koji se odnosi na subvencije u poljoprivredi. To je sve tačno. Imali ste prilike o tome da raspravljate. Gospodo, višestruko veći iznos novca se vraća nazad privredi i koristi za finansiranje socijalnih programa, nego što je bio iznos budžetskih prihoda od privatizacije u prošloj godini.
Naravno, najgore je da država raspodeljuje novac i da se ponaša kao banka, jer kad država hoće da bude banka, onda završava kao što su i one četiri banke prošle godine završile. Kad država deli novac za privredu i osniva preduzeća, onda ta preduzeća najčešće završavaju u stečaju, onda je novac prikupljen od poreskih obveznika proćerdan i to država ne treba da radi. Ono što treba da radimo jeste da koristimo sve mehanizme za uspešnu, efikasnu izgradnju tržišne ekonomije.
Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što prethodni govornik nije i dalje u sali, pošto je izrekao niz optužbi i neistina na tok procesa privatizacije i red je da sasluša makar odgovor, ako ništa drugo.
Najpre da iskoristim ovu priliku i da kažem da nema povlašćenih ni u privatizaciji "Zastave", nikakav ekskluzivni ugovor sa firmom "Njukarko" ne postoji, svi koji žele da konkurišu i da učestvuju u privatizaciji "Zastave" su dobrodošli. Voleo bih da imamo izuzetno jaku konkurenciju za privatizaciju "Zastave", ali nažalost realnost govori da nije tako.
Ovo što smo maločas čuli, a odnosi se na tok privatizacije u Srbiji i na predlaganje drugog modela, koji istina do sada nisam imao prilike da vidim, jeste klasična zamena teze.
Dakle, izrečeno je da je izabrani model privatizacija u Srbiji promašaj, da se radi o rasprodaji preduzeća, da je privatizacija spora, da su cene niske, da u privatizaciji učestvuje prljav novac, da je mito i korupcija na delu i da ima niz afera.
Naravno, iza ovih generalnih konstatacija nema apsolutno niti jednog primera: a gde je to gde je nastala afera; a gde je to gde je neko pokušao ili uzeo mito; a gde je to gde je firma unapred prodata i to dogovorom ministra, Agencije ili bilo koga drugog sa potencijalnim kupcem; gde je to obavljena netransparentna i nejavna privatizacija?
Molim vas, gospodo, svi vi imate prilike da gledate direktne prenose aukcija, svi vi možete da date posle primedbu samo na osnovu tih prenosa da li privatizacija teče javno i transparentno, a da ne govorim o tome da ova skupština redovno i mesečno prima izveštaje o svakoj pojedinačnoj privatizaciji, zajedno sa svim potpisanim ugovorima sa tim kupcima.
Prema tome, nije dobro izreći nešto što nije tačno, a za to kao alternativu ponuditi model što upravo vodi stvaranju ovih problema na osnovu kojih se kritikuje tekući model privatizacije.
Ako sam dobro razumeo, nekoliko kritika rasprodaja, tu je i pranje novca, ne vodimo računa o radnicima, zatim o investicijama, centralizujemo čitav model privatizacije. Hajde da uporedimo, javnosti radi, odnos vaučerske ili besplatne podele koji se nameće, a sa druge strane tekući model privatizacije i da ih provučemo kroz prizmu ovih kritika.
Rasprodaja; da li je rasprodaja kad se prodaje u javnoj utakmici ili je možda rasprodaja besplatna podela akcija koja će posle toga biti koncentrisana van berze; u Rusiji je to bilo za flašu votke, a ovde bi to bilo za flašu rakije.
Drugo, pranje novca; da li može da se dešava proces pranja novca u transparentnim aukcijama i tenderima, gde su potencijalni kupci unapred poznati, imenom i prezimenom; ili se pranje novca radije ostvaruje tako što se naknadno kupuju prethodno besplatno podeljene akcije. To je model koji se sugeriše.
Gde je pranje novca najviše pratilo privatizaciju? Tamo gde je bila vaučerska privatizacija, a imate niz primera. Imate primer Rusije, imate primer drugih zemalja gde je proces privatizacije obavljen tako što su besplatno podeljene akcije, a iza toga su upravo ti što su do novca došli na nelegalan način kupovali te akcije, ponavljam za flašu votke.
Najposle, imamo li mi savezni zakon za sprečavanje pranja novca i saveznu komisiju? Naravno da imamo. Mogu vam reći da veoma kvalitetno radi. Ta komisija unapred, pre svakog tendera, pre svake aukcije, dobija sve podatke o svim potencijalnim kupcima, o tome ko su, jesu li vlasnici firme, sa kog računa obavljaju plaćanje, kako su i na čemu su dosadašnji biznis zasnivali i onda se ti podaci prosleđuju komisiji.
Da li u privatizaciji možda učestvuju neki prethodno uključeni u tzv. privredni kriminal, a što nije iz delokruga pranja novca; možda, ne znam, o tome treba sudovi da nam kažu, i to svojim efikasnijim radom i sankcionisanjem onih protiv kojih postoji gomila podnesenih krivičnih tužbi, a svedoci smo da se na njima ništa ne radi.
Očekujem, naravno, da će ta efikasna sudska procedura identifikovati te što su u prethodnom periodu krali od društvenih preduzeća, a sada se eventualno pojavljuju kao kupci, pa će biti sankcionisani upravo preko imovine, koju eventualno mogu da steknu kroz proces privatizacije.
Dakle, pranje novca je obeležje vaučerske privatizacije, a ne prodaje, jer kod vaučerske privatizacije, vi ne znate ko vam koncentriše akcije, a kod prodaje i te kako znate ko su potencijalni kupci.
Zatim, socijalni programi; da li je veća briga o socijalnim programima u modelu prodaje ili u modelu vaučerske privatizacije? Jedan podatak: težina socijalnih programa privatizovanih preduzeća u prošloj godini izražava se cifrom od 110 miliona evra. Dakle, 110 miliona evra iznosi vrednost preuzetih socijalnih programa uz prvoklasne bankarske garancije. Ukupna vrednost investicija je 330 miliona evra. Taj odnos je jedan prema tri; znači, jedan prema tri - socijalni programi: investicije.
Ko vodi računa o socijalnim programima u vaučerskoj privatizaciji? Podelite akcije, one se posle toga prodaju jeftino, prljav novac učestvuje i na kraju ko dođe do koncentracije, nema apsolutno nikakvu obavezu u pogledu socijalnih programa. Da li je socijalno pravednija privatizacija prodaja, kada se pri tome vodi računa o radnicima što sutra treba da rade u tim preduzećima; ili vaučerska privatizacija, gde neko drugi bez ikakve kontrole obavlja koncentraciju akcija, postaje većinski vlasnik, pri tome bez ikakvih socijalnih obaveza, bez ikakvih obaveza za investiranje.
Sporo ili brzo; čak kada biste se danas odlučili za model vaučerske privatizacije trebalo bi vam najmanje godinu i po dana da pripremite sistem, da bi mogle u prvom delu da se te akcije podele na sve punoletne stanovnike, a iza toga bi vam trebalo najmanje 15 godina da prebolite muke koje bi vaučerska privatizacija napravila zbog kasnije pogrešne koncentracije kapitala.
Gospodo moja, mi imamo 1.000 preduzeća koja su proces privatizacije započela u prethodnom periodu, dominantnu besplatnu podelu ili prodaju sa popustom. Od tih 1.000 svega 55 je završilo proces do kraja. Znate koliko je koncentrisalo akcije iza toga? Svega dva preduzeća. Pitajte direktore u tim firmama, pitajte vlasnike, koliko treba vremena ovim preduzećima da dođe do koncentracije na način da ona bezbolno protekne za budućnost preduzeća.
Šta smo mi uradili; zabranili smo vanberzansku prodaju akcija da se ne bi mešetari pojavljivali, jer to je realna opasnost za ove prethodne privatizacione procese. Toliko o brzini vaučerske privatizacije, pravednosti, socijalnoj prihvatljivosti. A kada neko kaže da mi centralizujemo proces privatizacije, tu vidite ulogu jedne države. Vlade i zemlje u tranziciji se u tome razlikuju u svojoj uspešno ili neuspešno sprovedenoj tranzicionoj politici.
Država može da bude odgovorna, a može da se ponaša neodgovorno i da naizgled kaže - otvorićemo tržište i neka ono sve reguliše, podelićemo akcije. To je i te kako prihvatljivo, jer je lako složiti priču - izvolite, podelimo akcije zato što ste vi radnici zaradili, a ne interesuje nas šta će biti posle toga sa vama.
Šta se onda dešava? Onda neki investicioni fondovi koncentrišu akcije i guraju preduzeća u stečaj, a neodgovorna država kaže - mi nemamo veze s tim, to je već privatna svojina, to su privatne firme, to su privatni investicioni fondovi.
Šta kaže odgovorna država - ajmo da sačuvamo onoliko preduzeća koliko zavređuju da u budućnosti imaju mesta na tržištu i ajmo da im nađemo što je moguće bolje strateške partnere, privatne investitore; da nakon privatizacije pomno pratimo šta se dešava, pa ako neko ne ispunjava preuzete obaveze da ga kažnjavamo, tog kupca, da poništavamo privatizaciju; pa ako sve teče kako treba, a teče, verujte mi, onda imamo sigurno najveći deo privredne strukture transformisan na najbezbolniji način u novim sistem tržišne ekonomije.
Dakle, ne radi se ovde o centralizaciji, niti država želi da upravlja ovim preduzećima, nego se radi naprotiv o odgovornom sprovođenju tranzicione politike u delu privatizacije, jer nećemo da kažemo - neka Zastava i Bor sami reše svoj problem. Da li Zastava može sama da reši svoj problem bez uplitanja države? Da li Bor može da reši sam svoj problem bez učešća države, bez subvencioniranja, bez finansiranja, restrukturiranja, finansijskog, poslovnog, bez angažovanog učešća države u traženju strateškog partnera? Ne može. To je odgovornost, to nije centralizacija.
Dame i gospodo narodni poslanici, zbog javnosti moram da napravim jedan vrlo kratak komentar. Prvo, nekoliko puta je pitano (aplauz - zahvaljujem na ovom aplauzu) najpre zašto se produžava rok od godinu i po dana i da li mi na ovaj način zapravo želimo da produžimo rok za realizaciju privatizacije društvene svojine.
Društvena svojina će biti privatizovana do sredine 2005. godine, kako je zakonom i predviđeno. Konstatujemo da će se kao posledica restrukturiranja velikih državnih sistema, Elektroprivrede, Železničko-transportnog preduzeća i sličnih drugih državnih sistema, pojaviti supsidijarna preduzeća, posebne pravne celine - zbog toga što ovi sistemi najpre moraju da se restrukturiraju, zatim iza toga da se izgradi regulativni okvir, pa tek onda privatizacija - što neće biti obuhvaćene privatizacijom do sredine 2005. godine.
Agencija i Ministarstvo ne žele da upravljaju tim preduzećima pre nego što ona budu privatizovana i smatramo da treba da postoji potpuna sloboda, potpuna autonomija u donošenju poslovnih odluka preduzeća i da je, između ostalog, zbog toga racionalno ostaviti ovaj rok; dakle rok gospodo nije namenjen prvenstveno za postojeća društvena preduzeća, pošto će ona kroz privatizaciju ili kroz stečajnu proceduru biti privatizovana; a napominjem još jednom, u aprilu mesecu pred vama će biti isto tako važan zakonski dokument, a to je zakon o stečaju koji treba da direktno utiče na brže restrukturiranje srpske privrede.
U srpskoj privatizaciji nema privilegovanih kupaca. Da nema privilegovanih kupaca u aukcijskoj privatizaciji to možete i sami da se uverite, jer možete nesmetano, kao i čitava javnost da prisustvujete javnim aukcijama. Dakle, nisu skrivene aukcije. Dešavaju se pred očima kamera i tu, jednostavno, svako onaj ko ima elementarno znanje iz ekonomije zna da privilegovanih kupaca nema.
U tenderskoj privatizaciji takođe nama privilegovanih kupaca. Gospodo, svi dosadašnji tenderi su pod a) objavljivani u domaćoj dnevnoj štampi, na sajtu Ministarstva za privredu i privatizaciju Republike Srbije, Agencije za privatizaciju i isto tako u inostranoj štampi, tamo gde se ovakve transakcije objavljuju, štampi koju čitaju poslovni krugovi.
Isto je, dame i gospodo narodni poslanici, slučaj i sa privatizacijom šećerana. Niko nikada nije ni jednog kupca koji je eventualno hteo da se prijavi u procesu privatizacije šećerana sprečavao da izađe sa svojom ponudom. Rok za prikupljanje ponuda je važio za sve. Rok za otkup tenderske dokumentacije javno je objavljen i važio je za sve. To što se pojavio jedan kupac, ne samo kod šećerana (nego gospodine, Senta je prodata u stečajnom postupku i nema veze sa privatizacijom), to je rezultat poslovnih performansi ovih preduzeća i to je jednostavno činjenično stanje. Šta je to od tog, kako vi kažete, nacionalnog blaga, od te ogromne društvene vrednosti ostalo za privatizaciju?
Procena vrednosti i pominjanje instituta procene vrednosti je na moju veliku žalost i dalje nerazumevanje koncepta privatizacije. Mi smo se opredelili za tržišnu vrednost, da se kupci međusobno nadmeću, da dostavljaju međusobne ponude i da najbolja pobeđuje.
Što se tiče tri šećerane koje su otišle, kako se ovde kaže, za tri evra, pa to jednostavno nije tačno. Vi vrlo dobro znate da je za svaku od tih šećerana preuzeta obaveza da se finansira socijalni program u iznosu između dva i dva i po miliona evra po jednoj šećerani. Zatim obaveza za investicije, ne obećanje kako neko jutros reče, Lafarž je davao pre dve ili tri godine pare za dokapitalizaciju u cementari ali bez ikakve garancije, već garancija da se investira između pet i sedam miliona u tehničko-tehnološko poboljšanje i preuzeti su dugovi koji su između dva i 13 miliona evra pojedinačno kod ovih šećerana.
Sve te šećerane su do sada radile sa gubitkom. Sve tri šećerane, ako ne verujete meni idite tamo i pitajte zaposlene, pitajte menadžment, imaju najmanje 50% viška zaposlenih radnika. Ovim programom ti radnici, koji bi zbog neprofitabilnog poslovanja otišli na ulicu, ostali su da rade i zaštićeni su narednih pet godina. E, to je cena. To se takođe plaća. Mi smo rekli miks tri kriterijuma - socijalni program, investicioni program i cena, i to upravo ovim redom - investicije, socijalni program, pa tek onda cena, ali sve javno i transparentno.
Prema tome, nema povlašćenih kupaca i još jedno - nema posle privatizacije otkrivanja naknadne imovine. Znate šta ima? Otkrivanje naknadnih dugova, koje nismo u knjigama mogli da prepoznamo, jer u knjigama nisu ni bili, nego su ti ugovori stajali u fiokama direktora i menadžmenta društvenih preduzeća, pa naknadno isplivavaju. Najbolje se zna kada se privatizuje neko preduzeće, onda svi znani i neznani poveriocu jurnu na novog vlasnika ne bi li bili obeštećeni za sve ono što su iz prošlosti potraživali od društvenih preduzeća. Hvala.
Više puta je ovde rečeno da je obećano da će samo u 2002. godini biti 10 multinacionalnih kompanija. Dugujem Skupštini i javnosti imena tih multinacionalnih kompanija koje su u 2002. godini odlučile da svoj kapital investiraju u Srbiju.
Verovatno ste zaboravili da je "Merimu" kupio "Henkel", multinacionalna korporacija. Pretpostavljam da znate da je "Lafarž" najveća multinacionalna korporacija u cementnoj industriji, da je druga po redu "Holcim" iz Švajcarske, koji je investirao u Popovcu, da je "Titan" među pet najvećih proizvođača cementa i ostalog građevinskog materijala u svetu, firma koja je kupila 70% kapitala Industrije cementa u Kosjeriću.
Pretpostavljam da vam je poznato da je "Michelin" u 2002. godini, zajedno sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i zajedno sa VSM investirao u Srbiju, sa onim bankama koje u procesu privatizacije i transparentnosti privatizacionih procesa i uopšte tranzicionih procesa imaju veoma visoko mišljenje. Kad smo već kod toga, izveštaji koji su se često citirali za ovom govornicom jeste draft verzija izveštaja OECD-a, a ne Evropske komisije. Inače, sutra ću vam podeliti izveštaj Svetske banke, MMF-a i svih relevantnih institucija o tome kako teče proces privatizacije.
Da nastavim sa nabrajanjem. Poznato vam je da je "Galadžy" pre nekoliko dana odlučio da kupi 70% kapitala firme "Rumagume" i čini mi se da je to bilo poslednje spasonosno rešenje za "Rumagumu". Inače bi ta firma otišla u stečaj, bez velikih mogućnosti da ponovo bude pokrenuta proizvodnja. Zatim, poznato vam je da je "Tarket Somer", najveća evropska firma za proizvodnju podnih obloga, investirala u Srbiju.
Poznato vam je i više puta pominjano ovde da je "Hellenic Sugar" investirao u Srbiju. Takođe, "Pharmaco", multinacionalna korporacija, investirala je u Srbiju. Dugujem podatke jednom poslaniku, koliko je to "Farmako" platio za "Zdravlje" i šta je to preuzeo socijalnim i investicionim programom sa bankarskom garancijom. Sada ću reći - 3,5 miliona dolara za kapital, investicije od 20 miliona dolara u petogodišnjem periodu, pokriveno bankarskom garancijom i socijalni program. Ovde vidite kakva je briga o zaposlenima: 24,76 miliona dolara za zaposlene u "Zdravlju".
Prema tome, sve su to kompanije koje su u međuvremenu odlučile da svoj novac investiraju u privredu Srbije. Nije tačno da multinacionalne korporacije ne dolaze, nije tačno da velike lokalne nacionalne kompanije iz drugih razvijenih zemalja ne investiraju svoj kapital ovde. Namerno nisam pomenuo i druge inostrane partnere, koji takođe pripadaju grupi multinacionalnih kompanija.
Za razliku od nekih koji su ovde izrekli veoma crne prognoze oko budućnosti tranzicije u Srbiji, ove svetske multinacionalne kompanije imaju poverenja u zemlju Srbiju, da je Srbija atraktivna i nadasve sigurna investiciona destinacija. Verujte mi, njima mnogo više verujem, jer su oni u tom biznisu i mnogo su kompetentniji da ocenjuju koliko je rizično srpsko tržište.
Takođe, više puta je isticano, meni je jako žao što moram ponovo da se vratim na tu temu, to da u privatizaciji u Srbiji postoje privilegovani kupci. Međutim, sem konstatacije da ima privilegovanih kupaca, niti jedno ime i prezime tih privilegovanih kupaca ovde nisam čuo, niti jedna transakcija nije navedena gde su to kupci privilegovani.
U suštini, čuli smo ponovo jednu priču o tome kako se u privatizaciji nešto dešava netransparentno. Interesantno je da, sem jednog, još niti jedan potencijalni kupac koji je izgubio na tenderima, a takođe su učestvovale velike multinacionalne kompanije, nije poslao formalnu žalbu na tok tenderske privatizacije.
Naprotiv, daću vam gomilu pisama tih istih, kojima je valjda više u interesu da pobede na tenderu i da iskoriste svaku mogućnost netransparentnog sprovođenja postupka privatizacije. Ti isti potencijalni kupci koji su izgubili na tenderima šalju pismo i zahvaljuju se na sprovedenim izuzetno transparentnim, javnim, bez ikakvih povlastica pojedinim kupcima, tenderskim privatizacijama.
Taj jedan je onaj koji je izgubio u utakmici za kupovinu Valjaonice aluminijuma Sevojno. Taj jedan, naravno, ima pravo da se žali i dobio je odgovor od Ministarstva za privredu i privatizaciju. Jer, gospodo moja, kada se ponude dostave Agenciji do tačno određenog roka, nema nikakvog iznenađenja za potencijalne kupce. Unapred se zna formula kako će se te ponude vrednovati. Tačno se zna kako se vrednuje transakciona cena, kako socijalni program, kako investicioni program.
Prema tome prostora za neke, što bismo rekli mi koji se time bavimo, soft, meke kriterijume za određivanje kupaca apsolutno nema. Da li je proces transparentan, da li ima afera ili nema, ne svedoče novinski napisi, zato što sam takođe čuo na televiziji i pročitao u novinama da stotine i stotine radnika Zdravlja u Leskovcu protestuju, a oni, eto čuda, na skupštini jednoglasno usvajaju ponudu koja je data. Jer svako normalan će usvojiti ponudu koja garantuje realizaciju socijalnog programa od 24,76 miliona.
Dakle, o transparentnosti ne svedoče ni novinski napisi, ni televizijski nastupi, nego da li oni koji gube u ovim transparentnim utakmicama imaju prigovora. Oni ulažu svoj kapital, oni nalaze svoj interes ovde. Ako se oni ne žale na sprovedeni postupak privatizacije u tenderima, onda budite ubeđeni da nema problema sa sprovedenim tenderskim privatizacijama.
Ono čega ima, a što sam rekao i juče, ima onih koji su tzv. gubitnici u tranziciji. Ko su gubitnici u privatizaciji? Gubitnici su nesposobni direktori, kao i oni koji znaju da neće ostati iza privatizacije na pozicijama na kojima se danas nalaze. Gubitnici su najposle i oni koji i dalje misle da politički mogu da učestvuju u ekonomskim tokovima.
Namera Vlade i ovog ministarstva jeste da što pre dobijemo strukturu privrede koja je dominantno privatna. Daću vam jedan podatak kako je danas. Danas, kada uporedo postoje privatna i društvena preduzeća, 58% ukupnog prihoda ili BDP-a stvara privatna privreda. Znači, 42% društvena privreda. Kada se poredi privatna i društvena prema stepenu zaposlenosti, 59% zapošljava društvena privreda, a 40% (manje od 41%) privatna privreda. Ko je efikasniji? Privatna privreda.
Pogledajte koliki je prihod po zaposlenom u privatnoj privredi, prihod po zaposlenom u društvenoj privredi i vidićete koji je mehanizam, odnosno koji je svojinski sistem efikasniji. Zato što je taj privatni svojinski sistem efikasniji, zato je u interesu da u tranziciji što je moguće više povećamo, proširimo privatnu privredu na postojeću društvenu privredu.
Niko nikada nije rekao da će privatizacija rešiti sve ekonomske probleme. Ne može da ih reši, jer onu armiju nezaposlenih kojih nije preko milion, nego je ispod 900.000, nije stvorilo Ministarstvo za privredu i privatizaciju u protekle dve godine, nego je to armija nezaposlenih nasleđena usled loše ekonomske politike u prethodnom periodu. Ne govorim o zadnjih 10 godina, govorim o zadnjih 50 godina.
Ta armija nezaposlenih jednim delom već radi u sivoj ekonomiji. Pritisak nezaposlenih nije tako veliki kako mnogi misle da jeste. Priznajmo da među tih 900.000 postoji 250.000 - 300.000 nezaposlenih koji su zaista nezaposleni. Za njih problem neće rešiti privatizacija, nego nova ulaganja i razvoj male i srednje privrede, tj. malih i srednjih preduzeća.
Pošto je ovde rečeno da se ne bavim privredom, evo da kažem koncept, generalnu strategiju, na koji način ovo ministarstvo rešava privredne probleme. Ako je neko mislio da će Ministarstvo za privredu i privatizaciju da bude glavni finansijer privrede u Srbiji, onda je on jednostavno pao na ispitu tržišne ekonomije, pao je na ispitu kako uopšte država treba da utiče na formiranje institucionalnih okvira za funkcionisanje efikasne privredne aktivnosti.
Ovo ministarstvo nije, niti će ikada finansirati investicionu aktivnosti ili kratkoročnu aktivnost preduzeća, ali ovo ministarstvo konstatuje da ne možemo da se oslonimo na lese fer i liberalnu ekonomiju, da kažemo 50 velikih sistema će svoj problem rešiti sami, na način da će to tržišna ekonomija uraditi.
Neka ti koji misle da tu država ne treba da bude uključena odu u Kragujevac, bolje rečeno, trebalo je da odu u Kragujevac u martu mesecu 2001. godine kada Zastava uopšte nije radila i da im saopšte poruku - s obzirom da nećemo da upravljamo privredom, izvolite rešite vaš problem. U martu Zastava nije radila.
Danas Zastava 120 automobila dnevno skida sa trake. Neko će reći malo u odnosu na 200.000 godišnje. Ja ću reći, strašno puno u odnosu na prosek postignut u poslednjih deset godina. Uzgred da vam kažem, Zastava je samo u prošloj godini proizvela daleko više nego što je ostvarila u periodu kada nismo imali sankcije, između 1996. i 1998. godine. Najveći nivo proizvodnje ostvaren je u prošloj godini.
Dakle, konstatujemo da veliki sistemi zahtevaju poseban tretman i subvencije u privredi, ali ne da bi se tim subvencijama kupovao socijalni mir, što je bila manija ranije, nego da bi te subvencije bile iskorišćene u službi restrukturiranja tih velikih sistema. Mi ćemo samo ove godine imati 20 velikih sistema kod kojih će proces restruktruiranja u potpunosti biti završen.
Nema korupcije u procesu privatizacije, osim ako imate podatke i kažete konkretno, javno, ova transakcija je sumnjiva. Pozivam vas, kao što sam sve u štampi i čitavu javnost pozvao, bude li ijedan slučaj, jedan slučaj netransparentne prodaje bez konkurencije, sprečavanjem kupaca, nedozvoljavanjem da kupci podnesu ponudu za tender, za aukciju u definisanom roku, taj iz agencije, iz ministarstva koji to radi snosiće najoštrije sankcije. Takovog slučaja nema i zato se ovde priča generalno, priča se prazna priča, a ne navode se nikakvi dokazi.
Molim vas, recite koji problem je postojao? Bilo je problema u Crvenki, ali neizazvani ministarstvom i agencijom, nego otud što bi mnogi direktori društvenih preduzeća želeli da ostanu doživotno nekontrolisani, da nemaju vlasnika, da mogu da budu gazde u svojoj prćiji. Žao mi je, neće moći. Postoje rokovi za realizaciju privatizacije.
Moja poruka jeste još jednom i ovo je poruka pre svega javnosti: jedno je priča, jedno je generalni populizam, a drugo su konkretne stvari i proces koji se dešava.
Mnogi su rekli, šta je to urađeno? Urađeno je upravo onako kako smo i planirali. Mi smo rekli, krajem 2001. godine naš plan jeste da u 2002. godini imamo 250 preduzeća na aukciji i da otvorimo 70 tenderskih procedura, od čega 50 investicionih tendera. Dakle, 280 preduzeća su prošla kroz proces aukcije u prvoj godini, u toj 2002. godini, a od toga 230 preduzeća su uspešno privatizovana. Do dana današnjeg imamo 25 uspešno realizovanih tendera i isto toliko u proceduri.
Rekli smo tada, nije proces privatizacije podeljen ravnopravno u četiri godine. U prvoj godini se grade institucije. Znate zašto se grade institucije: da bi priča o korupciji, o netransparentnosti, o nejavnosti bila samo prazna priča kakvu ovde već dva dana slušamo, odnosno da bi se proces privatizacije do kraja odvijao u skladu sa osnovnim načelima iz člana 1. zakona - jednakost svih kupaca, konkurencija, transparentnost, javnost i najposle tržište kao vrhunski mehanizam i vrhovni gospodar koji određuje kolika je vrednost jedne kompanije. Hvala.
Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, pre godinu i po dana u ovom domu je usvojen Zakon o privatizaciji, za koji je, podsetiću vas, tada ogromna većina u parlamentu glasala.
U međuvremenu Zakon o privatizaciji je efikasno implementiran u proteklom periodu i ja ću pokušati da vam dam vrlo kratku informaciju o tome šta smo mi do sada uradili, Ministarstvo za privredu i privatizaciju, Agencija za privatizaciju, iako redovno odbori Narodne skupštine Republike Srbije dobijaju kompletne izveštaje o toku privatizacije, sve potpisane ugovore.
Dakle, pre godinu i po dana vi ste doneli zaista istorijsku odluku da privatizacija bude postavljena na jedan potpuno drugačiji način, koji treba da obezbedi korišćenje privatizacije kao strategiju za restrukturiranje srpske privrede. Kao što vam je poznato, tada smo rekli da je privatizacija jedna od strategija, a sve zajedno će doprineti da na kraju dobijemo efikasnu privrednu strukturu, efikasnu ekonomiju, konkurentnu privredu koja će spremno moći da se uključi u svetske ekonomske tokove.
Podsetiću vas takođe da je, nakon decenijskog zaostajanja u realizaciji programa privatizacije, nakon manje-više neiskrenog pristupa procesu privatizacije, jednim zaokretom u pravcu prodaje kapitala i to većinskog kapitala, zaokretom u pravcu tretiranja privatizacije kao načina za prikupljanje investicija, kao načina za podizanje kvaliteta korporativnog upravljanja preduzećima, takođe definitivno potvrđena rešenost u ovom parlamentu za izgradnju tržišne ekonomije.
Mi smo u prethodnih deset godina, tačnije od kraja 1989. godine, kada je donet prvi zakon o privatizaciji, koji se tada drugačije zvao, do 2000. godine, imali veoma skroman skok u procesu privatizacije. Tačnije, do danas je svega 60 preduzeća u privredi Srbije privatizovano na osnovu prethodnih modela privatizacije; pri tome, privatizovano znači privatizovan stopostotni iznos vlasništva, otplaćena i poslednja rata u skladu sa prethodnim zakonima o privatizaciji.
Od sredine 2001. godine do danas u Srbiji je privatizovano 470 preduzeća, i to na način javnih transparentnih aukcija, javnih transparentnih tenderskih procedura; javnih, čak i toliko da jedna televizijska stanica redovno prenosi javne aukcije u skladu sa obećanjima koje je ovo ministarstvo dalo u momentu usvajanja Zakona o privatizaciji.
Samo u prošloj godini kroz privatizaciju je u ovu zemlju ušlo ukupno 330 miliona evra novih investicija, a ukupni privatizacioni prihodi su samo u prošloj godini bili dva puta veći od planiranih. Zahvaljujući privatizaciji u 2002. godini, inostrani investitori koji su se pojavili kao kupci, strateški partneri za naša preduzeća, investirali su 240 miliona evra u srpsku ekonomiju. Neko će reći da je to malo, neko će reći da se radi o skromnim ciframa.
Ja ću vas podsetiti da su zemlje, i to uspešne zemlje u tranziciji na samom početku u prvoj i drugoj godini tranzicije imale daleko skromnije rezultate u privatizaciji.
Mađarska je u prvoj godini tranzicije, a mi tretiramo 2002. godinu sa aspekta privatizacije, kao prvu godinu tranzicije, imala svega 11 miliona dolara prihoda od privatizacije i nešto ispod 100 miliona dolara direktnih investicija koje su ušle kroz proces privatizacije.
Podsetiću vas još jednom, 330 miliona evra investicija kroz privatizaciju je ušlo u ovu zemlju u 2002. godini i daleko veća cifra prihoda od privatizacije, pri čemu je onaj realizovan iznos prihoda od privatizacije bio negde oko 300 miliona evra.
Privatizacija je javna i transparentna. Kroz privatizaciju, za razliku od alternativnih modela privatizacije, tačno znamo ko su kupci naših preduzeća. Način na koji je postavljen koncept privatizacije nam daje mogućnost da unapred prepoznamo potencijalne kupce, da izmerimo njihov nivo kredibiliteta, da procenimo ponude koje u jednoj konkurentnoj proceduri bivaju prikupljene od strane agencije uz pomoć finansijskog savetnika i da odaberemo najpovoljniju varijantu privatizacije za naša preduzeća.
Nažalost, i dalje postoji zalaganje, čak i među stručnim krugovima, ali moram da priznam da su ti stručni krugovi u velikoj manjini, za alternativni model vaučerske privatizacije, koji nam naprotiv pruža jednu ogromnu opasnost da se koncentracija većinskog vlasništva obavlja bez da znamo ko je taj koji učestvuje u koncentraciji akcija, kakva je naša vlasnička struktura sutra nakon obavljenog procesa privatizacije.
Naravno, kada smo koncipirali Zakon o privatizaciji trudili smo se da ugradimo sva pozitivna i negativna iskustva koja su druge zemlje u tranziciji, i to pre svega uspešne zemlje u tranziciji, imale tokom sprovođenja ovog veoma važnog i veoma odgovornog procesa. Tada smo rekli da ćemo tokom sprovođenja postupka privatizacije svakako imati i neka naša vlastita iskustva, kao i da će u datom trenutku kritična masa vlastitih iskustava inicirati ovo ministarstvo da predloži izmene i dopune Zakona o privatizaciji.
Inače, uzgred da kažem, čak i uspešne zemlje u tranziciji su u proseku između 15 i 20 puta menjale prvobitni tekst zakona o privatizaciji, s obzirom da model privatizacije, takav kakav jeste, daje veoma efikasne rezultate. Naša namera nije, nakon usvajanja ovog teksta zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, da menjamo ubuduće pravila privatizacije.
Naša vlastita iskustva su ukazala da postoje otprilike četiri grupe predloženih članova ovog zakona, koje bi trebalo da se inkorporiraju u prvobitni zakonski tekst. Najpre grupa koja se odnosi na jednostavne tehničke izmene zbog toga što su u međuvremenu nastale neke nove okolnosti koje, između ostalog, predstavljaju imperativ za usklađivanje zakonskog teksta.
Poznato je da smo mi prava zaposlenih iskazivali 2001. godine u nemačkim markama. U međuvremenu nemačka marka je nestala kao valuta i zvanična valuta je evro. Makar zbog toga je potrebno izmeniti tekst Zakona o privatizaciji u tom delu.
Druga grupa odnosi se na izmene koje su rezultat naše, za sada veoma uspešne, saradnje sa reprezentativnim sindikatima, a i mi smo se u Ministarstvu apsolutno složili oko tog pitanja, gde je napravljeno upozorenje da je neophodno razmisliti o svrsishodnosti postojanja stimulativne šeme u aukcijskoj privatizaciji.
Podsetiću vas još jednom, naša namera kod stimulansa koji je ugrađen u aukcijsku privatizaciju je bila da što veći broj subjekata privatizacije direktno i samostalno pokrene proces privatizacije, a to znači da taj prerogativ ne koristi Ministarstvo, a naravno potencijalni kupac u svakom trenutku može da pokrene proces privatizacije. Mi već danas imamo 1.800 preduzeća koja se nalaze u procesu privatizacije.
Smatramo da nije neophodno dalje održavati stimulativnu šemu i da ne treba kažnjavati posebno zaposlene radnike u tim preduzećima kod kojih nije započet proces privatizacije zbog toga što im je menadžment bio inertan, zbog toga što su bili sumnjičavi prema novom postupku privatizacije, zbog toga što jednostavno nisu imali kuraži da ranije započnu proces privatizacije. Predlažemo ukidanje stimulativne šeme i predlažemo da ubuduće svi zaposleni u malim i srednjim preduzećima, koja će biti privatizovana kroz aukcijsku privatizaciju, besplatno podele 30% akcija.
Treća grupa promena odnosi se na drugačiji tretman, drugačiju raspodelu realizovanih prihoda od privatizacije. Kao što znate, mi smo u prvobitnom tekstu predložili da prihodi od privatizacije dominantno odlaze u budžet Republike Srbije i da se iz toga finansiraju namene prethodno predviđene Zakonom o privatizaciji. Na samom početku tranzicije u želji da se očuva, održi budžetska ravnoteža, koja je osnova za makroekonomsku ravnotežu, bilo je sasvim opravdano da se najveći deo prihoda od privatizacije usmeri u budžet Republike Srbije i da bude iskorišćen radi održavanja makroekonomske ravnoteže.
Danas, kada možemo slobodno reći da je stabilan makroekonomski ambijent obezbeđen, i ne samo da je obezbeđen u kratkom roku, nego se i održava u dugom roku, danas apsolutno postoji potreba da se na drugačiji način ostvari preraspodela prihoda od privatizacije. Zbog toga predlažemo da se 50% sredstava ostvarenih od privatizacije usmeri za razvoj privrede, za razvoj infrastrukture u Republici Srbiji, s tim što predlažemo da se 50% prihoda koji su realizovani privatizacijom preduzeća sa teritorije AP Vojvodine upravo usmeri za razvoj privrede i infrastrukture AP Vojvodine. Sledstveno tome, 50% ukupnih prihoda ostvarenih na teritoriji Republike Srbije biće usmereno upravo za ovu svrhu.
Druge odredbe koje se odnose na raspodelu prihoda od privatizacije ostaju iste, s tim što se ukida ranija odredba koja je govorila da teritorijalna autonomija prema sedištu subjekta privatizacije ima pravo na 5% prihoda, jer je taj procenat u međuvremenu višestruko uvećan ovim predloženim zakonskim tekstom.
Četvrta grupa promena se odnosi na one članove zakona koji u suštini znače tehničko pojednostavljenje procesa privatizacije. To tehničko pojednostavljenje je obuhvaćeno najvećim brojem amandmana, odnosno članova zakona koji vam je danas dat na razmatranje. Ja ću podvući samo nekoliko.
Prvo, bliže definišemo ko je kupac, ko ne može da bude kupac društvenog preduzeća, odnosno subjekta privatizacije, pa tako kažemo da matično preduzeće ne može da bude kupac zavisnog preduzeća i obratno; da domaće ili strano fizičko ili pravno lice koje ima obaveze prema subjektu privatizacije ne može da se pojavi kao potencijalni kupac.
Ne brinite, nismo do sada imali situaciju da je bilo koji kupac imao obaveze prema subjektu privatizacije, ali smo imali naznake o mogućnosti učestvovanja kupaca koji imaju obaveze. Naravno, takvi procesi nisu bili realizovani i želimo da ih na ovaj način zakonski sankcionišemo.
Sledeća grupa članova bliže određuje način na koji će se pristupiti privatizaciji velikih državnih sistema, neprivrednih delatnosti, privatizaciji u sportu, pa na taj način uvođenjem dva člana ovog zakona direktno dopuštamo da posebni zakoni definišu i drugačiji procenat kapitala koji će biti ponuđen na prodaju i isto tako posebni zakoni definišu srazmerno tome drugačiji procenat kapitala koji će biti predmet besplatne podele.
To je, dame i gospodo, sasvim opravdano s obzirom da sutra, nakon realizacije programa restrukturiranja npr. elektroprivrede Srbije neće 70% kapitala (i to ne celog sistema) biti predmet privatizacije, već će neki delovi sistema izdvojeni u posebne pravne jedinice biti trajno u državnom vlasništvu u jednom relativno dužem vremenskom periodu, da bi se očuvala stabilnost sistema; drugi delovi sistema neće biti privatizovani u iznosu od 70% kapitala, već u nekoj drugoj srazmeri.
To isto tako znači da i odnos, odnosno porcija kapitala koji se nudi za besplatnu podelu radnicima u ovim preduzećima, mora da bude definisana posebnim zakonom koji tretira tu posebnu delatnost. Isto važi za neprivrednu delatnost, kao i za privatizaciju u sportu. Očekujem da će zakon o sportu dati bazične veličine kapitala koji treba da bude obuhvaćen procesom privatizacije.
Sledeće je nešto što se odnosi na privatizaciju, odnosno na ona preduzeća koja su privatizovana po svim prethodnim modelima privatizacije, izuzev po modelu iz 1997. godine. Imamo ne više od 20 slučajeva preduzeća koja su većinski privatizovana po zakonu iz 1989, iz 1991, a koja nisu koristila beneficije zakona iz 1997. godine. Takva preduzeća, zaposleni u takvim preduzećima imaju mogućnost i dalje da 30% preostalog društvenog kapitala besplatno podele.
Međutim, nerealno je očekivati da će vanberzanska aukcija za 20 ili 22% dati odgovarajuću konkurenciju. Radije je poželjno da se sav iznos kapitala uputi u akcijski fond, da se 70% od preostalog iznosa proda preko berze kroz ponudu pojedinačnih porcija ili organizovanjem inicijalne javne ponude, što će reći - trajna akontacija akcija na berzi, a nakon toga besplatna podela preostalog dela od 30%. Zbog toga i predviđamo takvo rešenje za tako mali broj preduzeća.
Sledeća grupa promena se takođe odnosi na usaglašavanje knjige akcionara sa privremenim registrom. Kao što znate, zakon iz 1997. godine je na velika vrata uveo radničko akcionarstvo, kao i svi prethodni zakonski dokumenti. Međutim, iako je to bila obaveza, nikada nije ustanovljen centralni registar hartija od vrednosti. Tek donošenjem ovog zakona o privatizaciji, zakona o akcijskom fondu, mi smo pristupili privremenoj organizaciji, nadam se vrlo uskoro i centralnog registra, s obzirom da usvajanje Ustavne povelje daje mogućnost da ta oblast bude na republičkom nivou.
Mogu da vas obavestim da je više od 600 preduzeća prijavilo svoju vlasničku strukturu, svoje knjige akcionara i evidentiralo u privremeni registar. Ali i dalje imamo određeni broj preduzeća koja izbegavaju da prijave vlasničku strukturu, plašeći se da će doći do poništavanja prethodnih procesa zbog toga što su eventualno učestvovala u nekim pravno nedozvoljenim aktivnostima.
Na ovaj način mi definišemo rok u kome ta preduzeća moraju prijaviti vlasničku strukturu i u kome će, ukoliko ne prijave vlasničku strukturu, snositi ne samo sankcije zabrane trgovanja tim akcijama, već i neke druge sankcije koje su predviđene ovim zakonom.
Sledeća grupa promena odnosi se na kažnjavanje izuzetaka. Dame i gospodo, po našem dubokom shvatanju, zakoni se pišu da urede jednu oblast, da sankcionišu jednu oblast i da, sasvim na kraju, sankcionišu one koji se ponašaju protiv duha i intencije koju je zakonodavac hteo da ima.
U dosadašnjem sprovođenju procesa privatizacije primetili smo da ima izuzetaka koji opstrukciju u privatizaciji provode na način da se višestruko uvećavaju zarade od momenta početka procesa privatizacije. To uvećanje zarada apsolutno nema nikakvu ekonomsku opravdanost. Radi se o tome da poslodavci vrlo rado pristaju da potpisuju tako uvećane zarade i tako pripremljene kolektivne ugovore.
Najčešće, što je praksa pokazala, efekat takvih aktivnosti jeste neuspešna privatizacija. Nakon što se privatizacija proglasi neuspešnom, kolektivni ugovori se menjaju i zarade se vraćaju na prvobitni nivo. To nije ništa drugo nego opstrukcija procesa privatizacije. Tu opstrukciju ne prave zaposleni u preduzeću, ona dolazi direktno od menadžmenta društvenih preduzeća. Potpuno ih razumem, ali, naravno, ne želim da takva aktivnost ostane nesankcionisana.
Potpuno je razumljivo da jedan deo menadžmenta društvenih preduzeća želi trajno da ostane bez ikakve vlasničke kontrole, jer samo bez vlasničke kontrole su oni gazde u svojoj kući, samo bez vlasničke kontrole su oni mali bogovi u društvenim preduzećima i mogu sami da donose odluke, bez opasnosti da ih bilo ko upita kakvi su rezultati poslovanja, zašto su takve odluke donete itd. Otuda je intencija da se privatizacija nikada ne desi sasvim razumljiva, ali neprihvatljiva sa aspekta ovog ministarstva za privredu i privatizaciju.
To znači da će ubuduće, svuda tamo gde je proces privatizacije u toku, agencija davati saglasnost na povećanje zarada, pri čemu agencija apsolutno nema nikakvu nameru da sprečava povećanje zarada, ako je rezultat povećanja ekonomske aktivnosti preduzeća i povećanja profitabilnosti, niti da sprečava korekciju u skladu sa rastom cena na malo, nego jednostavno želi da postavi barijeru za potencijalnu opstrukciju privatizacije.
Sasvim na kraju, predloženo je da ubuduće potpisnici ugovora budu dve strane: Agencija za privatizaciju i kupac. Mnogi su protumačili da je to tendencija Ministarstva za privredu i privatizaciju da eliminiše subjekt privatizacije, što nije tačno. Mi razlikujemo proces privatizacije od samog čina potpisivanja ugovora. Čin potpisivanja ugovora je čin razmene međusobnih prava i međusobne odgovornosti strana potpisnica ugovora.
Kupac ima vrlo jasna prava i vrlo jasne obaveze. Pravo jeste da mu se obezbedi prenos vlasničke titule, da mu se da garancija za istinitost podataka koji se nalaze u tenderskoj dokumentaciji ili u programu aukcijske privatizacije. Njegova obaveza jeste da se u svemu ponaša prema prihvaćenom i garantovanom investicionom i socijalnom programu. Dakle, obaveza je da investira, da ispunjava uslove i odredbe socijalnog programa, da održi kontinuitet.
U protivnom, Agencija, druga strana ima pravo da raskine ugovor i da sav novac dobijen od prihoda od privatizacije trajno preuzme, bez vraćanja tom kupcu; ima pravo da aktivira garancije, prvoklasne bankarske garancije, ukoliko kupac ne ispunjava obaveze u pogledu socijalnog investicionog programa; ima pravo da dva puta godišnje kontroliše izvršenje obaveza kupca; i, ima obavezu da obezbedi prenos vlasničke titule, ima obavezu da garantuje za istinitost podataka itd.
Do sada nismo uspeli da identifikujemo niti jedno pravo, niti jednu obavezu subjekta privatizacije koju on preuzima činom potpisivanja ugovora. Ja bih i vas zamolio da mi kažete da li postoji. Nema prava niti obaveza, jer subjekt privatizacije, upravo zbog neidentifikovane svojine, ne može ni da garantuje, jer nema čime da garantuje.
S druge strane, subjekt privatizacije svoja prava ostvaruje kroz pripremu socijalnog programa oko koga se saglašava sindikat unutar preduzeća, rukovodstvo preduzeća, dakle menadžment i, s druge strane, Agencija. Dakle, to je čin potpisivanja ugovora, čin međusobne razmene prava i obaveza.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta je sa procesom privatizacije? Više je nego poželjno za one koji sprovode postupak privatizacije da subjekt privatizacije aktivno učestvuje u postupku privatizacije. To se i dešava. Kako, na koji način? Kroz pripremu programa privatizacije u aukcijskoj privatizaciji, kroz pripremu tenderske dokumentacije u delu investicionih i socijalnih zahteva, kroz odlučivanje predstavnika subjekta privatizacije u tenderskoj komisiji. Napominjem, ne jedan, nego dva - jedan predstavnik subjekta privatizacije koji je po pravilu direktor preduzeća, i drugi predstavnik reprezentativnih sindikata iz subjekta privatizacije.
Gospodo draga, iskustvo govori da su od pet članova tenderske komisije četiri iz preduzeća (na ovaj ili onaj način iz preduzeća), jedan predstavnik subjekta privatizacije, jedan radnik, jedan predstavnik lokalne samouprave, ako je Vojvodina u pitanju jedan predstavnik autonomne pokrajine, ako je centralna Srbija u pitanju ili još jedan predstavnik lokalne samouprave ili načelstvo okruga.
Samo jedan, na insistiranje poslaničke grupe DSS, a to je predsednik, dolazi iz redova članova Vlade. Samo je predsednik tenderske komisije ministar Vlade. Ko onda odlučuje o prihvatanju ponude? Subjekt privatizacije kroz svoje predstavnike u tenderskoj komisiji.
Prema tome, niti je do sada, niti će od sada Ministarstvo, agencija i svi oni koji su odgovorni za sprovođenje postupka privatizacije eliminisati subjekt privatizacije, naprotiv, još više će učestvovati u procesu privatizacije i to pre svega okupljeni oko svojih sindikalnih organizacija. Kao što znate, imamo jako dobru saradnju sa sva tri reprezentativna sindikata i do sada se nikada nije desio niti jedan problem oko imenovanja članova tenderske komisije.
Dakle, to je suština članova koji treba dodatno da doprinesu posebno tehničkom pojednostavljenju ovog procesa. Do sada smo imali oko 470 privatizovanih preduzeća. Naša namera jeste da u ovoj godini privatizujemo hiljadu malih i srednjih preduzeća kroz proces aukcijske privatizacije i do 50 velikih sistema tenderskom privatizacijom. Od 470 pomenutih preduzeća 22 su velika preduzeća privatizovana u tenderskoj privatizaciji.
Mnogi su posumnjali da je proces privatizacije spor, mada je bilo i onih koji su govorili da je brz. Gospodo, nije proces privatizacije spor. Proces privatizacije nije jedna linearna ravna funkcija gde se svake godine privatizuje isti broj preduzeća, nego je podeljen u dve faze.
Faza jedan - izgradnja jakih institucija, da bi privatizacija mogla da se sprovodi dosledno poštujući transparentnost, javnost, jednakost svih kupaca i poštujući pravilo da tržište određuje vrednost kapitala. Mi smo taj posao odradili u drugoj polovini 2001. i u prvoj polovini 2002. godine.
Druga faza jeste zrela faza privatizacije u kojoj se broj privatizovanih preduzeća rapidno povećava, kao i preduzeća koja su u tom procesu. Samo u ovoj godini ima hiljadu privatizovanih preduzeća, u protekloj negde oko 300, u narednoj godini još 1200 preduzeća i do polovine 2005. godine nema više društvenog kapitala, biće privatizovan na način koji garantuje najefikasniji model privatizacije, što nije mišljenje Ministarstva za privredu i privatizaciju, iako sa ponosom ističemo da imamo jedan efikasan model privatizacije, nego pre svega mišljenje onih koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u koncipiranju modela privatizacije u drugim zemljama u tranziciji.
Molim vas da glasanjem za ovaj zakon pomognete da privatizaciju zaista imamo kao strategiju, kao način restrukturiranja srpske ekonomije i izgradnje jedne kvalitetnije i konkurentnije privrede. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, najpre da vas obavestim da kada je Zakon o privatizaciji usvajan u 2001. godini pored Zakonodavnog odbora još su dva odbora razmatrala ovaj zakon pre nego što je on ušao u skupštinsku proceduru. Prvi je bio Odbor za industriju, a drugi Odbor za finansije, naravno i Zakonodavni odbor.
Isti takav postupak je ponovljen prilikom usvajanja ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona, s tim što pozdravljam odluku Narodne skupštine da i treći odbor, Odbor za ekonomske odnose sa inostranstvom, između ostalog treba da pre razmatranja na Skupštini razmotri ovaj predlog.
Prema tome, ova prvobitna procedura je u potpunosti ispoštovana na isti način kao što je bio slučaj kod usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Ovo govorim zbog javnosti i radi istine; takav je bio prethodni postupak, i taj prethodni postupak je u potpunosti ispoštovan i prilikom ulaska ovog zakona u parlament.
Drugo, kada je reč o novčanoj nadoknadi bivšim vlasnicima, mene iznenađuje da poslanik koji je prethodno glasao za rešenje o novčanoj nadoknadi, koje je implementirano u prvobitnom Zakonu o privatizaciji, sada dovodi u pitanje način kompenzacije bivših vlasnika. Mislim da se u tom delu nalazi jedan veliki izvor za tzv. politički populizam, za demagogiju, a u suštini niko od vas nije spreman da izađe i da prenese iskustva drugih zemalja u tranziciji - na koji način su se odnosili prema problemu denacionalizacije.
Vi vrlo dobro znate i mi smo to najmanje stotinu puta objasnili - zašto novčana kompenzacija kod privatizacije preduzeća. Ponavljam - iz tri razloga. Prvo, zbog toga što ta preduzeća po svojoj veličini ne odgovaraju preduzećima koja su bila nacionalizovana 1945. godine ili po bilo kom drugom osnovu oduzeta od bivših vlasnika. Kada nešto nije uporedivo po veličini nemoguće je izvršiti fizički povraćaj.
Drugo, zbog toga što su sva ta preduzeća, ili najveći deo tih preduzeća, danas u ogromnim finansijskim teškoćama. Vraćanje imovine u fizičkom obliku svelo bi se na vraćanje svih finansijskih problema, na prenošenje svih dugova na bivše vlasnike ili njihove naslednike. Da li je to način za ispravljanje istorijske nepravde? (Glasovi: Jeste.)
Da li je vraćanje "Braće Krsmanović", na primer, preduzeća iz Paraćina koje se godinama nalazilo u stečaju, koje godinama nije radilo, sa svim dugovima, bivšim vlasnicima, rešenje za ispravljanje nepravde iz 1945. godine ili bivši vlasnici treba da dobiju ono što su vrednosno imali u momentu nacionalizacije i u momentu oduzimanja imovine? Rešenje ponuđeno kroz novčanu kompenzaciju je automatski u prvobitnom tekstu zakona ispraćeno načinom formiranja fonda za restituciju.
Podsetiću vas, jer su neki od vas to zaboravili, 5% ukupnih prihoda od privatizacije izdvaja se na posebni uplatni račun budžeta Republike Srbije u tzv. Fond za restituciju i tih 5% je danas, dame i gospodo, 15 miliona dolara. Tih 15 miliona dolara se ne koriste ni za koje druge svrhe već će biti iskorišćeni za kompenziranje bivših vlasnika.
Da bismo ušli u taj proces, koji smo, još jednom napominjem, prvi put otvorili donošenjem ovog zakona, prvi put se pominje priča o denacionalizaciji i u Zakonu o privatizaciji, neophodno je definisati postupak; to će biti definisano Zakonom o restituciji, jer nije u pitanju samo nacionalizacija - tu je i konfiskacija, agrarna reforma, eksproprijacija. Zakon o restituciji će definisati postupak nadoknade i između ostalog dokazivanje prava za naslednike bivših vlasnika, ko je taj ko ima pravo da bude novčano obeštećen; i, taj postupak će biti propisan.
Odgovorno tvrdim da Ministarstvo finansija, koje priprema zakon o denacionalizaciji, danonoćno radi na formulisanju jednog koncepta, koji neće biti samo prazno obećanje predizborne priče radi, nego koncepta koji će moći da se realizuje, koncepta koji konstatuje kolika je budžetska snaga Republike Srbije i koliko i kojom dinamikom možemo ući u novčano obeštećenje za drugu oduzetu imovinu.
I, odmah da vam kažem, građevinsko zemljište će biti fizički vraćeno zato što je gradsko građevinsko zemljište i građevinsko zemljište najjednostavnije vratiti, ali princip novčane kompenzacije će ostati kod preduzeća, ostaće kod druge imovine koja je u međuvremenu teretnim poslovima u trgovini promenila više puta svoje vlasnike.
Moram da vam kažem da je kod nas način obeštećenja, fizičkog ili novčanog, mnogo komplikovaniji nego u svim drugim zemljama u tranziciji koje nisu ništa uradile ili su uradile veoma malo na tome. Zašto? Zato što smo mi, gospodo, 50-tih godina predali fabrike radnicima, a zemlju seljacima i samim tim država 2001, 2002. i 2003. godine obeštećuje nešto što je u međuvremenu sistemskim zakonom izašlo iz državnih ruku, upravo ovim principima - fabrike radnicima, zemlja seljacima.
I, da vam kažem - odgovornost jedne države i jedne vlade nije u tome koliko obeća nego da ono što obeća ispuni. Svakako će zakon o denacionalizaciji pružiti mogućnost novčane kompenzacije, pružiće mogućnost vrlo jasne procedure za novčano obeštećenje.
I, još nešto, vi tih primera imate: kada se u privatizaciji pojave hoteli koji nisu promenili svoj oblik i veličinu od 1945. godine, Ministarstvo i agencija te objekte, takva preduzeća stavlja van procesa privatizacije. Pa, tako je, zašto ne priznati. (Komentar iz sale se nije čuo.)
Hotel "Ekscelzior", hotel "Astorija", hotel "Splendid", hoteli po unutrašnjosti Srbije, gde ima uslova za to, zatim hotel "Prag", nisu na listi za privatizaciju, baš zato što su postojali zahtevi bivših vlasnika da se privremeno zaustavi privatizacija do donošenja zakona o denacionalizaciji.
Isto je urađeno sa svim drugim objektima i ugostiteljskim preduzećima; pa, na primer, neka ne brinu bivši vlasnici hotela "Beograd" u okviru preduzeća "Morava" u Čačku, jer taj hotel privatizacijom preduzeća "Morava" nije privatizovan. On je samo dat na korišćenje tom preduzeću, ali nije deo imovine preduzeća koje je privatizovano.
Tako radimo kod svakog slučaja, uprkos mnogim kritikama, a ja još jednom ponavljam: to ima zajedničku notu, a to je jedan politički populizam, to je demagogija koja koristi ovaj teren da bi se blamirao uspešni proces.
Druga stvar, što se tiče novca za lokalnu samoupravu, gospodo, Ministarstvo finansija, tačnije trezor izdvaja direktno za finansiranje lokalne samouprave 5% od prikupljenih prihoda od privatizacije. (Žagor.)
Međutim, hajde da vidimo kako izgleda budžet Republike Srbije za 2002. godinu i za 2003. godinu, koliko novca se izdvaja za stimulacije u privredi, za subvencije u agraru, za subvencije za javna preduzeća koja ne mogu da zasnuju svoju ekonomsku računicu u postojećem stanju; jer, podsetiću vas, 2000. godine gotovo da struje nismo imali. To je rezultat izraubovanosti iz prethodnih javnih sistema.
Gospodo, šest i po milijardi dinara se usmerava ka privredi u 2003. godini. Sedam i po milijardi dinara je odvojeno u tranzicioni fond, odakle Vlada Republike Srbije finansira socijalne programe koji postoje u preduzećima sa ekonomskim i tehnološkim viškom, ne bi li ta preduzeća pripremila za proces restrukturiranja i proces privatizacije.
Sedam i po milijardi dinara je budžetska pozicija koja se izdvaja u okviru Ministarstva za poljoprivredu za subvencionisanje poljoprivredne delatnosti. Koliko novca za subvencionisanje javnih preduzeća? Kada sve to, gospodo poslanici, saberete zajedno, to je višestruko više od ostvarenih prihoda od privatizacije. Trista miliona evra u prošloj godini je svega 18 milijardi dinara, saberite samo ove tri pozicije i to je više od 18 milijardi dinara.
Ja sam na taj način hteo da vam pokažem da, u suštini, budžet jeste jedno centralno mesto gde svi prihodi, i poreski i prihodi od privatizacije, treba da budu sabrani, ali jedna odgovorna, socijalno prihvatljiva tranziciona politika odgovorne vlade mora da konstatuje da restrukturiranje privrede podrazumeva subvencionisanje velikih sistema u postupku restrukturiranja. Jedna odgovorna uloga Vlade konstatuje da je neophodno podići javna preduzeća, restrukturirati ih, stvoriti uslove da budu samoodrživa, ekonomski profitabilna, pa tek onda pristupiti privatizaciji.
Gospodo, imovina preduzeća i kapital se ne rasprodaje, nego se u transparentnim, konkurentnim procedurama kupci nadmeću za vrednost kapitala.
Ako vam je lakše, na osnovu svih prethodnih koncepata privatizacije prikupljeno je za deset godina oko 25 miliona maraka; toliko o rasprodaji. Samo u prošloj godini privatizacijom oko 300 preduzeća, prodato je 300, prikupljeno je 360 miliona evra, 300 miliona odmah, a 60 na otplatu, a knjigovodstvena vrednost tih preduzeća je bila 270 miliona evra. Pa, sada vidite da li se taj kapital rasprodaje ili se on u ravnopravnoj transparentnoj utakmici privatizuje na najefikasniji način za privredu Srbije.
Dakle, meni je jako žao što moram da vam kažem, ne vama, koliko onima koji bi više voleli da učestvuju u mutnim radnjama, u komercijalnim transakcijama, da otapaju kapital, ali neće moći. Neka izađu lepo na crtu i neka se međusobno takmiče, neka odgovorno prihvate rizik kupovine preduzeća, neka odgovorno uđu u proces privatizacije i neka pokažu svoj preduzetnički duh.
Nema povlašćenih, nema onih koji će unapred dobiti povlašćene uslove ili neka prioritetna prava, kao što je bio slučaj 1997. godine, kada nigde nije bilo nikakvog tendera, prodade se "Telekom", kao što je bio slučaj sa "Galenikom", pa onda iza toga godinama i godinama oni koji dođu moraju da ispravljaju štetu, a tu štetu su napravili neki prethodnici. Hvala vam.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, kolege ministri, potpuno razumem vašu brigu za stanje u privredi, ali da bih vas malo raspoložio daću vam najnovije statističke podatke kako stoji sa industrijskom proizvodnjom, kao i uopšte sa stanjem u privredi.
Najpre, u toku 2002. godine ostvarićemo rast od 3%, što je prvi put u poslednjih 10 godina, sa izuzetkom 1997. godine kada je zahvaljujući prodaji "Telekoma" i besplatnoj podeli para stvorena veštačka osnova za rast indutrijske proizvodnje u privredi Srbije.
U 2002. godini došlo je do pada neto gubitaka u ukupnom iznosu od 70%, i to mereno januar-septembar, i istovremeno došlo je do rasta neto dobitaka. Ova dva podatka su svojevrsno svedočanstvo da je u privredi Srbije proces restrukturiranja u punom jeku, a to znači da uspešni deo privrede posluje još uspešnije; zahvaljujući privatizaciji u onom delu neuspešne privrede koji je do sada privatizovan, stvoreni su uslovi za investicije i za povećanje industrijske proizvodnje.
Zahvaljujući privatizaciji, mi smo u 2002. godini ostvarili ukupno 300 miliona evra investicija, koje će se naravno realizovati do 2004. godine.
Što se privatizacije tiče, samo da vas informišem, da je ona u zreloj fazi, a to znači da dinamika aukcijskih privatizacija teče upravo onako kako smo predvideli za 2002. godinu i imamo oko 150 aukcijskih privatizacija mesečno, najveću stopu realizacije uspešnosti aukcijske privatizacije koja je sada na nivou od 85%. Od 10 ponuđenih preduzeća, gospodo, 8,5 se uspešno privatizuje; samo da biste razumeli šta ovo znači, iskustva iz centralne Evrope govore da je od 10 ponuđenih preduzeća tek tri bilo privatizovano.
Takođe, ono što želim da vas obavestim, to je da je proces restrukturiranja velikih sistema u privredi Srbije zaista u zreloj fazi, da imamo 26 preduzeća kod kojih je realizovan socijalni program za smanjenje troškova i poboljšanje njihove efikasnosti. Taj socijalni program je transparentno finansiran iz tranzicionog fonda, iz budžeta za 2002. godinu. Istovremeno, kod velikog broja tih velikih sistema već je realizovan program dekompozicije i privatizacije delova sistema. Dakle, jedno mrtvo more, jednu učmalu baru smo uspeli da pretresemo adekvatnim merama restrukturiranja i privatizacije.
Sledeća 2003. godina će biti obeležena sa dve paralelne akcije koje će Ministarstvo za privredu i privatizaciju voditi. Najpre, nastavićemo sa održavanjem istog tempa privatizacije, kao što je sada tempo aukcijske privatizacije. Najmanje 150 preduzeća mesečno će se naći u procesu aukcijske privatizacije, tako da nam je plan da do kraja 2003. godine ukupno privatizujemo najmanje 1.500 malih i srednjih preduzeća.
Takođe, tenderskom privatizacijom završićemo privatizaciju 90 velikih preduzeća, a do kraja 2003. godine 20 velikih sistema će biti restrukturisano i privatizovano, što će reći, polovina posla na restrukturiranju će biti završena. Da ne bi veliki sistemi u međuvremenu, a zbog nedostatka trajnih obrtnih sredstava, zbog nedostatka onih drugih likvidnih sredstava koja su potrebna za održavanje života i kakvog-takvog iskorišćavanja kapaciteta, došli do eventualnog stečaja, mi smo u Ministarstvu za privredu i privatizaciju, u budžetu Republike Srbije, predvideli ukupono 6,5 milijardi dinara za subvencije u privredi. Te subvencije su u prošloj godini deljene upravo ovim preduzećima koja se nalaze u procesima restrukturiranja i postoji vrlo jasna evidencija svakog pojedinačnog preduzeća koje je koristilo sredstva iz programa subvencija.
Subvencije su neophodne zbog toga što u zemlji koja se nalazi u tranziciji nije jednostavno moguće prepustiti tržištu da ono samo odluči i da samo da rezultat restrukturiranja tih velikih sistema. Jedna odgovorna vlada, jedna odgovorna država mora da ima aktivnu ulogu u procesu restrukturiranja velikih sistema, jer za mene je nezamislivo da veliki sistemi poput "Zastave" mogu sami da budu restrukturirani i prepušteni sami sebi, bez i jednog dinara podrške iz budžeta Republike Srbije. Imali smo situaciju kada je "Zastava" bila 10 godina prepuštena sama sebi, pa smo videli kao teče restrukturiranje "Zastave".
Danas imamo situaciju u kojoj se "Zastava" vraća na pozicije na kojima je bila 1992. godine, pre početka one velike katastrofe za državu Srbiju. Prema tome, sredstva subvenicje će biti aktivno korišćena do restrukturiranja poslednjeg velikog sistema u privredi Srbije i nadam se da ćemo za dve godine od danas eliminisati poziciju subvencija u privredi i da ćemo onda, kada izgradimo tržišnu privredu, sa dominantnom privatnom svojinom, rasteretiti budžet za ovu prilično veliku poziciju koja je u ovom trenutku neophodna.
Naravno, u idućoj godini ćemo mnogo više nego što je to do sada rađeno deo sredstava ostvaren privatizacijom preusmeriti ka privredi, ali više ne gospodo usmeravanjem tih sredstava kroz tzv. veštačke kredite preko fonda za razvoj ka društvenoj privredi, nego ka privatnoj privredi, ka privatizovanim preduzećima, ka privatnim preduzećima, ka izgradnji malih i srednjih preduzeća, upravo zbog toga što je budućnost ove zemlje u tržišnoj ekonomiji sa dominantnom privatnom svojinom.
Društvena preduzeća, veliki sistemi, dobijaće subvencije, privatna preduzeća će dobijati kreditnu podršku, između ostalog delimično, u iznosu od 50%, iz sredstava koja se budu prikupila kroz privatizaciju. Naravno, očekujemo da će tih 50% privatizacionih prihoda značajno uticati na konkurenciju unutar privatnog finansijskog sektora i uzrokovati dalje obaranje kamatnih stopa, što će još povoljnije predstavljati podsticaj za dalji razvoj privrede i na kraju za postizanje našeg cilja, a to je 5% rasta industrijske proizvodnje u 2003. godini.
Sa druge strane, ovo ministarstvo je planiralo i odgovarajuće zakonodavne aktivnosti. Pred vama će se vrlo uskoro naći predlog promene Zakona o privatizaciji, koji još više treba tehnički da poboljša ovog zakona ne menjamo koncept, ne brinite, nećemo dugo diskutovati o tome, ali istovremeno u idućoj godini hoćemo da donesemo dva centralna zakonska dokumenta za privredu Srbije.
Jedan je zakon o preduzećima, drugi je zakon o stečaju i paralelno sa tim ulazimo u reformu registracionog privrednog sistema, koji zavređuje da ima svoju posebnu instituciju centralnog registra i eliminisanje svih administrativnih barijera, koje su do sada postojale za preduzetnike i preduzeća.
S tim u vezi smo planirali posebne usluge, usluge posebne namene, upravo da bismo realizovali ove aktivnosti i ukupno 45 miliona dinara je namenjeno za realizaciju reforme centralnog registracionog sistema; za izradu zakona o stečaju, za edukaciju stečajnih upravitelja, jer je stečaj dobar samo ako se efikasno sprovodi, ne kao što je bio slučaj do sada - po nekoliko godina traje stečaj, razvlači se imovina, korupcija je tu, nego efikasno, kratko, da bi se oslobodila blokirana imovina i da bi imala ekonomsku svrhu.
I, sasvim na kraju, za zakon o preduzećima; oni koji su u privredi znaju i njima je jasno da je ovaj zakon ustav za privredu jedne zemlje. Ima jednaku važnost u ekonomiji kao i Ustav za celu zemlju. Na kraju, pošto je privatizacija, kao što vam je poznato, javna, nema kuće u Srbiji koja ne priča o privatizaciji na ovaj ili onaj način, pošto je privatizacija transparentna; jer, žao mi je, do sada nije bilo afera u privatizaciji niti će ih biti, znamo vrlo dobro da u meri u kojoj informišemo javnost, sve one koji su potencijalno zainteresovani da učestvuju u privatizaciji, u toj meri zavisi koliko će privatizacija biti transparentna i koliko javna, pa smo predvideli jednu veliku stavku na planu daljeg informisanja, podizanja informacionog toka, da bismo očuvali dva ključna principa privatizacije, a to je javnost i transparentnost.
Jer, ne želimo da radimo ono što se godinama pre nas radilo, kada firma ulazi u privatizaciju obično niko ne zna da je ona u privatizaciji sem par prijatelja, sem par insajdera, sem onih sa kojima je već prethodno dogovoreno da uđu u taj proces.
Privatizacije je, gospodo, javna, obezbeđuje punu konkurenicju, obezbeđuje nadmetanje između više potencijalnih kupaca i obezbeđuje, ono što je najvažnije, progres privredi, progres našoj zemlji i efekti privatizacije u ovoj godini će se najbolje osetiti iduće godine u snažnom povećanju industrijske proizvodnje; i još nešto, da ne zaboravim, danas imamo prvi put da je više novih otvorenih radnih mesta nego onih koji su ostali bez svog radnog mesta; i to je rezultat restrukturiranja privrede, budžetske discipline, i monetarne stabilnosti i jedne jasne ekonomske vizije, a između ostalog jedne uspešno realizovane privatizacije. Hvala vam.
Poštovani narodni poslanici, samo nekoliko informacija. Prvo o listi preduzeća koja se nalaze u procesu privatizacije redovno mesečno ste informisani, kako to Zakon o privatizaciji nalaže. Sve podatke o preduzećima koja su privatizovana, o aukcijama koje se očekuju, o dinamici tih aukcija, dinamici završetka tendera, restrukturiranja možete saznati u Odboru za privatizaciju Narodne skupštine Republike Srbije koja funkconiše redovno i gde su predstavnici i Ministarstva i Agencije redovno prisutni da podnose izveštaj o radu na temu privatizacije.
Što se restrukturiranja tiče, ono teče prema planu, ali kod konkretnog preduzeća je postojao problem što je pomenuta firma "Rudnik" iz Gornjeg Milanovca ušla u proces privatizacije pre dve ili tri godine po starom zakonu i bila privatno preduzeće. Tako, kada smo pravili plan restukturiranja za 2002. godinu, "Rudnik" iz Gornjeg Milanovca, privatno preduzeće, nije ni bilo obuhvaćeno programom restrukturiranja.
U međuvremenu, "Rudnik" je dokazao da je podela, besplatna podela akcija obično bacanje prašine u oči, da ne može besplatno da se deli nešto što ne postoji i to smo imali na niz drugih primera u drugim preduzećima.
S obzirom da se radi o preduzeću koje je zaista veliko i koje zaista zaslužuje posebnu pažnju, mi smo "Rudnik" polovinom ove godine ubacili u program restrukturiranja. U ovoj godini novac koji je namenjen za restrukturiranje nije bio predviđen za konkretno preduzeće, nije bio predviđen za finansiranje socijalnih programa iz tranzicionog fonda.
U narednoj godini, u 2003. godini, pozicija za finansiranje i socijalnog programa i restrukturiranja nalazi se u tranzicionom fondu i u subvencijama za privredu. Uzgred da kažem, bez obzira što je "Rudnik" bio privatno preduzeće, sve do momenta kada akcionari nisu poništili svoju odluku da besplatno podele akcije, "Rudnik" je iz sredstava subvencija u privredni snažno podržan od Ministarstva za privredu i privatizaciju. Meni je jako drago da su zaposleni u "Rudniku" shvatili da je i sajderska privatizacija obično gubljenje vremena, jer ne daje bilo kakve šanse za perspektivu kompanije. Jako mi je drago da se oni sada nalaze na putu oporavka. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, predsedniče Skupštine, predsedništvo, pred vama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnim preduzetnicima. To je jedan od naših napora za izgradnju pravnog okvira koji treba da ide u pravcu deregulacije uslova za osnivanje novih preduzeća, u konkretnom slučaju za početak rada privatnih preduzetnika.
Mi smo pre nekoliko meseci na ovom istom mestu imali pred sobom Zakon o Centralnoj republičkoj agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća i još tada smo rekli da će aktivnosti na podsticanju preduzetništva teći u tri pravca. Jedan se odnosi na podizanje nivoa kvaliteta menadžment sposobnosti, tako što će za to neposredno biti zadužena centralna agencija, zajedno sa regionalnim agencijama.
Bili ste u situaciji da proteklih nekoliko nedelja budete svedoci osnivanja regionalnih agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, čiji će zadatak pre svega biti da potencijalnim preduzetnicima pruži kvalitetne informacije, organizuje neophodne trening-kurseve, da bi se nešto što se zove ideja zaista pretočilo u biznis. Nije svaka ideja profitabilna i zbog toga je potrebno da postoji jedna sinhronizovana aktivnost na podizanju nivoa znanja i sinhronizovana aktivnost koja ide u pravcu pomoći potencijalnim preduzetnicima za pripremu biznis plana.
Druga aktivnost jeste osnivanje garantnog fonda (kao podrška privatnim preduzetnicima) koji će značiti smanjenje i dalje sniženje kamatnih stopa prilikom korišćenja kredita za finansiranje njihovih projekata. Zaključili smo da nije racionalno da država bude ta koja će locirati neophodna finansijska sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća, da to treba prepustiti privatnom finansijskom sektoru, a da država treba da bude onaj subjekat koji će vrlo jasno dati podršku razvoju privatnog preduzetništva, i malim i srednjim preduzećima, i to tako što će garantovati svaki projekat koji prethodno privatne finansijske institucije predlože.
Vi ćete vrlo uskoro, nadam se ne dalje od mesec dana od danas, imati predlog zakona o osnivanju garancijskog fonda. Danas ste, u okviru rasprave oko izmene Zakona o budžetu, imali prilike da vidite da je za te svrhe određeno ukupno milijardu dinara. To znači da svako onaj koji ima vrlo jasan projekat i čiji projekat će finansirati privatne finansijske institucije, odnosno privatni bankari, ukoliko je problem samo garancija kolaterala tu je državni garancijski fond koji će stati iza privatnih preduzetnika.
Treća grupa aktivnosti je nešto što se odnosi na deregulaciju, na uklanjanje barijera u postojećim pozitivnim zakonskim propisima. Mi smo u okviru Vlade formirali interministarsku grupu koja ne dozvoljava da bilo koji novi zakon u sebi sadrži prepreke za razvoj privatnog preduzetništva, odnosno prepreke za razvoj malih i srednjih preduzeća. Međutim, konstatujemo da je niz prethodnih zakona u sebi sadržao veliki broj prepreka koje nisu stimulativno uticale na razvoj privatnog preduzetništva i razvoj malih i srednjih preduzeća.
S tim u vezi, zajedno sa našim kolegama iz Savezne vlade uputili smo predlog izmene Zakona o preduzećima Saveznoj skupštini i očekujemo da će se taj predlog već sutra naći na dnevnom redu Savezne skupštine. U okviru ove problematike osnovni korak i osnovni doprinos i progres vidimo u neobaveznosti prikupljanja inspekcijskih potvrda, raznih dokumenata da bi neko ko želi da se bavi preduzetništvom i razvojem malih i srednjih preduzeća otpočeo sa svojim biznisom. Dakle, izmenama Zakona o preduzećima postići ćemo jedno lakše osnivanje privatnih radnji i malih i srednjih preduzeća.
Zakon o privatnim preduzetnicima takođe je u sebi sadržao odgovarajuće barijere koje su destimulativno uticale na razvoj privatnog preduzetništva. S tim u vezi, ovim izmenama Zakona o privatnim preduzetnicima predlažemo eliminaciju tih barijera. Na ovaj način radimo i harmonizaciju ovog propisa sa propisima Evropske unije.
Ovaj predlog je imao za cilj da postigne: prvo, da se radnje privatnih preduzetnika osnivaju brže, bez preteranog administriranja i samo uz minimalne neophodne troškove; drugo, da se pojednostavi procedura osnivanja radnji sa manje dokaza koje treba pribavljati, i u tom smislu je izvršena liberalizacija u domenu školske spreme za obavljanje delatnosti. Pri tome se ne dovodi u pitanje kvalitet i način obavljanja onih delatnosti za čije obavljanje je posebnim propisima definisano ko to može da radi, na primer samostalne lekarske radnje itd.
Nije više potrebno da se registracionom organu dokazuje pravni osnov korišćenja prostora u kome se delatnost obavlja, obzirom da je to pitanje u nadležnosti rada drugih organa i službi u okviru urbanizma, građevinske inspekcije i slično.
Najposle, inspekcijski pregled prostora i opreme pre početka obavljanja delatnosti je neophodan samo za one delatnosti koje su opasne po život i zdravlje ljudi i životnu okolinu, a za sve druge delatnosti posle početka rada u redovnom inspekcijskom nadzoru. Svi dolazite iz lokalnih samouprava i svi imate pritužbe koje dolaze od privatnih preduzetnika da im je za prikupljanje samo jedne inspekcijske potvrde potreban neodređeni broj dana, a neretko to je nekoliko meseci. Konstatujemo da je upravo ta sporost u proceduri, u prikupljanju inspekcijskih potvrda često bila i osnov za korupciju na lokalnom nivou.
Na ovaj način omogućavamo da privatni preduzetnici krenu sa obavljanjem svojih aktivnosti, a da prikupljaju inspekcijske potvrde tokom obavljanja aktivnosti, u unapred definisanom periodu. Izuzetak je samo ona delatnost koja može, bez odgovarajućih inspekcijskih potvrda, da bude opasna po zdravlje i po životnu okolinu. Dakle, uklonili smo to usko grlo; prethodni postupci su bili dugotrajni, nesinhronizovani od strane više nadležnih inspekcija, i što je jako bitno, bili su veoma skupi.
Takođe, pored bržeg postupka otvaranja radnji, predloženo je brže i jednostavnije zatvaranje radnji u skladu sa propisima. Imamo jedinstveni fenomen: tokom 1990. i 1991. godine osnovano je na sijaset preduzeća. Danas ta preduzeća samo formalno postoje. Najveći broj tih preduzeća uopšte ne obavlja svoju aktivnost i radi se o mrtvim privrednim subjektima. Zašto postoje samo formalno? Zato što su troškovi zatvaranja računa, zatvaranja radnji veoma skupi. Na ovaj način omogućavamo preduzetnicima, ukoliko nisu napravili pravi preduzetnički poduhvat, da ne snose makar konsekvence u zatvaranju svojih radnji.
Uz punu liberalizaciju uslova i načina rada predložena je takođe i oštrija kaznena politika za kršenje propisa u poslovanju.
Dakle, da zaključim, paralelno sa usvajanjem izmena Zakona o privatnim preduzetnicima, za šta je ustavni osnov Ustav Republike Srbije u članu 72, istovremeno je predloženo usvajanje izmena i dopuna Zakona o preduzećima u Saveznoj skupštini, koji treba upravo da podrži naše nastojanje da izvršimo jednu potpunu deregulaciju u razvoju privatnog biznisa.
Draga moja gospodo, privatizacija ide dobro i biće privatizovan dobar deo privrede. Konstatujemo da je naše nasleđe 800.000 nezaposlenih i nekoliko stotina hiljada onih koji su samo formalno zaposleni. Ti ljudi moraju raditi u narednom periodu od četiri godine na novim radnim mestima. Nova radna mesta se stvaraju na dva načina: jedan su direktna ulaganja, velika, strana i domaća; drugi je razvoj privatnog preduzetništva, razvoj malih i srednjih preduzeća. Uklonimo barijere da bi privatni biznis i privatno preduzetništvo moglo da se razmahne. To je suština i smisao ovih izmena Zakona o privatnim preduzetnicima. Hvala. (Aplauz.)