Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Skupštine, DS neće glasati za predloženi budžet za 2004. godinu. Pokušaću da u najkraćem dam kritičku ocenu predloženog budžetskog projekta za 2004. godinu. Najpre da kažem da je veoma teško raspravljati o budžetu, a da prethodno nije dostavljen dokument koji se zove Memorandum o ekonomskoj politici.
Osnovne budžetske projekcije su urađene samo na osnovu dve, rekao bih, cifarske pretpostavke, a to jeste pretpostavka o rastu bruto društvenog proizvoda u 2004. godini i projektovana inflacija koja čak, takva kakva je data, nije definisana na preciznom nivou, nego u rasponu koji je veći od 1,5%.
Pri čemu ostaje nejasno zašto se nakon trogodišnjeg kontinuiranog smanjenja inflacije ulazi u sledeću godinu u kojoj se inflacija podiže za više od 2% u odnosu na ostvarenje u 2003. godini.
Kada kažem - Memorandum o makroekonomskoj politici, onda ne mislim samo na period 2004. godine, nova Vlada koja pretenduje da bude reformska mora da da svoj četvorogodišnji reformski ekonomski program, a da budžet za 2004. godinu bude samo prva faza u realizaciji tranzicione ekonomske politike.
Sve vreme sa ove govornice Vlada i ministar i, sa druge strane, poslanik koji je pre mene govorio, pokušavaju da sam budžet okarakterišu kao razvojni, a ja bih pre rekao da je budžet socijalni, pa sam čak u jednom trenutku, čitajući budžet, pomislio da se možda bliže novi vanredni parlamentarni izbori.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što raste nivo tekuće potrošnje u odnosu na prethodni period. Taj veći nivo tekuće potrošnje se naročito ogleda u platama koje se direktno isplaćuju iz budžeta. Moram da kažem da je to veoma pogrešan način vođenja ekonomske politike u budućem periodu, jer će to, umesto da se utiče na smanjenje ukupne tražnje, direktno doprineti povećanju tražnje.
Poznato je da domaći robni fondovi nisu dovoljni da supstituišu povećanu tražnju i to će uticati na povećani spoljnotrgovinski deficit.
Zbog toga smatram da je budžet socijalni, ne zameram. Država je u ovom trenutku u takvom stanju u kome, između ostalog, socijalna komponenta budžeta mora da prevladava. S strane, veštim reklasifikacijama u budžetu neke pozicije su veštački podignute, pa se stvara prividna slika da je budžet razvojni.
Da vidimo kako izgledaju projektovane kategorije: prihodi, rashodi, budžetski deficit i predviđeno pokriće budžetskog deficita.
Najpre, želim da kažem da su budžetski prihodi potpuno nerealno optimistički visoko projektovani, na nivou 329 milijardi, ako imamo u vidu da su ukupni budžetski prihodi u prošloj godini bili 285 milijardi dinara, da su prihodi u prva tri meseca, bez obzira što se prvi kvartal ne može porediti sa drugim kvartalima, ali to stvara i daje jednu indikaciju, 68 milijardi; a samo te dve cifre dovoljno govore, sa projektovanom inflacijom, da je nemoguće ostvariti prihode od 329 milijardi.
Ovo zbog toga što će u ovoj godini izostati ključni fiskalni, reformski zakon, a to je porez na dodatu vrednost, koji treba da bude garant povećanog ubiranja budžetskih prihoda. Osim toga, fiskalizacija, odnosno uvođenje fiskalnih kasa je posao koji će se očigledno nastaviti tokom čitave ove godine i koji, takođe, neće doprineti proširenju poreske osnovice.
S druge strane, kada pogledate rashode, onda se jasno vidi da su neke kategorije potcenjene. Ne vidi se fondovski deficit. Kaže se da je ukupni budžetski deficit 45 milijardi dinara. Pri tome se prećutkuje da je deficit u Fondu penzionog i invalidskog osiguranja pet milijardi dinara, što je sveukupno 50 milijardi, a otvoreno se izražava sumnja, na osnovu jedne podrobne analize, da se u tom definisanom PIO fondu krije dodatni deficit od pet milijardi dinara. Sve zajedno, dolazimo do cifre od 55 milijardi budžetskog i fondovskog deficita.
Da li je izvršeno rasterećenje privrede? Ukidanjem poreza na fond zarada, tačno je, rasterećena je privreda u iznosu od približno osam milijardi i direktno je pogođena lokalna samouprava, jer to je direktni prihod koji lokalna samouprava ubira. Ali, kada malo bolje pogledate, videćete da se predviđa povećani iznos ubiranja tzv. akciznih prihoda.
Dame i gospodo narodni poslanici, akcizni prihodi se mogu ubrati od privrede ili od stanovništva. Znate šta se radi: na jednoj strani se slikovito prikazuje da dolazi do rasterećenja privrede, a suštinski se privreda dodatno opterećuje, jer dovoljno je pogledati nivo projektovanih budžetskih rashoda, pa shvatiti da nema ni govora o rasterećenju privrede u narednom periodu.
Pokrivanje deficita. Da li iko u ovoj sali veruje da je moguće u 2004. godini ubrati 300 miliona evra prihoda od privatizacije, od kojih će 220 miliona otići u budžet, a ostatak biti raspodeljen shodno Zakonu o privatizaciji? Ko iole poznaje četiri banke koje se nalaze u procesu privatizacije zna da je moguće ostvariti prihod samo kod jedne banke, ni približno onoliko koliko je planiran za pokrivanje budžetskog deficita, osim ako se ne želi brza privatizacija telekomunikacija, ili Naftne industrije Srbije, ili dela Naftne industrije Srbije. Ako se želi jedan transparetan postupak u skladu sa zakonom, neophodno je najmanje devet meseci da se taj proces završi. Prema tome, tih prihoda tamo nema.
Da vidimo da li je realno da se ubere četiri milijarde dinara od stanovništva, faktički, zadužujući se na finansijskom tržištu, istovremeno trošeći i poslednju rezervu koju država ima od ostvarenih prethodnih prihoda od privatizacije. Tih četiri milijarde prihoda, koji će se ubrati, biće direktan atak na smanjenje privatnog finansiranja. To su slobodna finansijska sredstva, koja se nalaze na finansijskom tržištu. Umesto da privatni investitori ta sredstva koriste za investiranje, država će ubrati četiri milijarde dinara i za šta ih iskoristiti? Za tekuću potrošnju.
Naročito je za mene diskutabilan način neto inostranog zaduženja, o čemu ću nešto kasnije govoriti, imajući u vidu da inostrano zaduženje od 9,5 milijardi dinara podrazumeva prethodni dogovor sa međunarodnim finansijskim organizacijama, koje, između ostalog, to zaduženje, odnosno te kreditne linije i obezbeđuju.
S obzirom da je politička koalicija koja je formirala Vladu imala različite ekonomske programe u svojoj predizbornoj kampanji, bilo bi interesantno pogledati kako budžet kao jedan osnovni instrument realizacije ekonomske politike odslikava ono što je najavljivano u predizbornoj kampanji? Veoma je teško definisati jedinstvenu ekonomsku politiku od strane četiri političke stranke koje su formirale političku koaliciju. Svaka je govorila da se radi o reformski, makar u ekonomskom delu, orijentisanim strankama. Svaka je govorila da je potrebno smanjiti tzv. državni intervencionizam u privredi, a pojačati stepen tržišne ekonomije. I naravno, bilo je tu jako puno obećanja, pogotovu obećanja koja su se odnosila na teren privatizacije, promenu koncepta, načina trošenja prihoda od privatizacije itd.
Da vidimo kako se to odslikava u predloženom budžetu. Prvo, u ovom budžetu nisam video nijedan ključni reformski zahvat, koji Vlada u prvoj godini svog mandata namerava da sprovede. Dva ključna reformska zahvata jesu restrukturiranje javne potrošnje, to jest smanjenje javne potrošnje i restrukturiranje javnih preduzeća.
Kao što sam maločas rekao, javna potrošnja se ne smanjuje, nego se, naprotiv, povećava. Ako to uporedite sa predlogom budžeta za ovu godinu, koji je prethodna Vlada uputila u novembru mesecu parlamentu, videćete da je javna potrošnja u ovom predlogu veća za čitavih osam milijardi dinara.
Ako želimo da zaista rasteretimo privredu, onda moramo smanjiti tekuću potrošnju u ukupnim budžetskim izdacima. Ako jedna vlada želi da bude reformska vlada, ili prezentira sebe kao reformsku vladu, i ako želi da obezbedi kontinuitet ekonomskih reformi, onda je ovo ključni potez, koji jeste bolan, jeste nepopularan, ali se mora uraditi ukoliko želimo da na kraju imamo jednu samoodržavajuću ekonomiju. Ako to ne uradi u prvoj godini, u drugoj godini su šanse za takav zahvat realno manje, pre svega iz političkih razloga, što vi, naravno, mnogo bolje znate od mene.
(Predsednik: Izvinite, gospodine Vlahoviću, da vas pitam, da li želite da sve vreme iskoristite?)
Da.
(Predsednik: Hvala vam.)
Što se tiče restrukturiranja javnih preduzeća, u budžetu zaista nisam video niti jednu poziciju koja direktno ili indirektno sugeriše da je Vlada spremna da se prihvati takođe, veoma odgovornog posla, a to znači odgušenja nelikvidnosti u srpskoj privredi.
Dve pozicije su simptomatične. Jedna, devet milijardi za Železničko-transportno preduzeće, tačnije 7,5 u predloženom budžetu u razdelu - Kapitalne investicije, plus milijardu i po koliko je potrošeno u prva tri meseca, ukupno negde oko devet milijardi.
I s druge strane, 2,1 milijarda za Tranzicioni fond, odakle su, kao što znate, finansirane otpremnine za one koji su ostali bez posla zato što su ekonomski i tehnološki višak.
Pozicija Tranzicionog fonda u prošloj godini je bila 7,5 milijardi dinara, odakle je realno finansiran iznos otpremnina za sva društvena preduzeća koja su u postupku restrukturiranja. Od 2,1 milijarde možete finansirati otpremnine za 12.000 radnika, ne više. Vi vrlo dobro znate koliki su ekonomski i tehnološki viškovi u javnim preduzećima, u EPS-u, u Železničko-transportnom preduzeću itd.
Postavljam pitanje, da li Vlada nije spremna da uđe u proces restrukturiranja javnih preduzeća ili je, možda, spremna da uđe, a ne želi da finansira otpremnine za one koji će biti ekonomski i tehnološki višak? Ono što definitivno jeste istina to je da u tim preduzećima radi mnogo više ljudi nego što je zaista potrebno da bi ta preduzeća bila dobra po svojoj ekonomskoj efikasnosti.
Sa druge strane, za preduzeće ŽTP planira se devet milijardi dinara i ova pozicija direktno ide za finansiranje platnog fonda. Dakle, nema restrukturiranja Železničko-transportnog preduzeća. Ako nema restrukturiranja Železničko-transportnog preduzeća, onda i dalje imamo jedan ključni zagušivač likvidnosti u srpskoj privredi, pa ja onda ne vidim kako će to privredna aktivnost na osnovu prethodno sprovedenih procesa da bude podignuta u narednom periodu.
Prethodna Vlada je bila kritikovana da se država previše meša, da jako puno učestvuje u privredi, a pogotovo u društvenoj privredi. Drugim rečima, bili smo kritikovani za iznos subvencija koje su korišćene za ona preduzeća koja su bila u postupku restrukturiranja.
Mi smo danas na ovoj govornici dobili potvrdu od ministra finansija da će u narednom periodu, uprkos drugačijoj priči u predizbornoj kampanji, nivo subvencioniranja biti još veći. Naravno, ja pozdravljam što se odustalo od mnogih predizbornih obećanja, jer to je dobro i to je apsolutno put kojim treba nastaviti restrukturiranje privrede, kao što pozdravljam što se odustalo od promene koncepta privatizacije ili pak načina trošenja privatizacionih prihoda, jer ti privatizacioni prihodi, ovoliki koliki su, a preoptimistički su, planirani su da se sliju kompletno u budžet.
Dakle, nema one predizborne priče - odvojićemo prihode za nekakve razvojne fondove, pa ćemo da finansiramo projekte itd. Dobro je što se odustalo od tih predizbornih obećanja, jer na ovaj način je sačuvano finansijsko jedinstvo budžeta.
Ne želim puno da pričam o tome šta će za lokalnu samoupravu značiti smanjenje ubiranja iz poreza na fond zarada ili fond plata. O tome će pričati poslanici iz poslaničke grupe Demokratska stranka, ali svakako je nejasno na koji način će se nadomestiti ovaj iznos prihoda za koji će lokalne samouprave ostati uskraćene. Drugim rečima, nejasno je zašto se predizborno proklamovani princip decentralizacije u praksi, a budžet je ključna praksa i ključni instrument, zaista i ne sprovodi.
Kada pogledate dva ključna uporišta na osnovu kojih se tvrdi da je budžet razvojni, to je, po meni, Ministarstvo za kapitalne investicije i, sa druge strane, Ministarstvo za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo. Što se tiče kapitalnih investicija, nivo finansiranja izgradnje novih i popravke postojećih puteva direktno iz budžetskih prihoda je manji nego što je bio prošle godine. Prošle godine smo imali predviđenih osam milijardi dinara, a ove godine imamo, čini mi se, 6,4 milijarde dinara.
Šta imamo? Imamo kredite Evropske investicione banke, kredite Evropske banke za obnovu i razvoj, koji su ugovoreni u prethodnom periodu, u prethodnoj godini. Nejasno je zašto je onda iznos predviđenih sredstava za rekonstrukciju puteva, na osnovu ugovorenih i odobrenih kredita, manji nego što je to moguće, a koliko je moguće pokazali smo prethodnim predlogom budžeta gde je nivo investicija bio veći za više od 2,5 milijarde dinara. Prema tome, nema tu velikih senzacionalnih investicija koje se nalaze u poziciji Ministarstva za kapitalne investicije. Postoje prethodno ugovoreni krediti koji su kao nasleđe ostavljeni novoj vladi i postoji budžetska pozicija koja je manja nego što je bila predviđena prošle godine.
Sa druge strane, agrarni budžet. Tačno je, on je značajno veći, ne tri puta, već dva puta, od onoga što je bilo predviđeno i realizovano u prethodnoj godini, u 2003. godini. Ali, da vidimo, vodi se priča o dve milijarde koje se izdvajaju za otkup pšenice. Ja bih da podsetim da robne rezerve otkupljuju viškove pšenice od poljoprivrednih proizvođača, a ne nekakav obavezni otkup koji sprovode robne rezerve i podsetiću da ovo nije prvi put da se pozicija u okviru budžeta definiše za otkup pšenice.
Tačno je da je prošle godine nivo tržišnih viškova bio značajno manji nego što smo mi to očekivali, nego što je država očekivala, zbog izuzetno sušne godine. Nije tačno da je u protekle tri godine niti jedan seljak, individualni poljoprivredni proizvođač ostao bez obećane cene koja je definisana za otkup pšenice.
Prema tome, da li ćete imati dve, tri, milijardu ili petsto, to zavisi od toga da li ćete imati tržišne viškove i zavisi od toga do koje mere ste spremni da idete za zaštitnom cenom. Voleo bih da vidim veoma brzo koja će to biti zaštitna cena za otkup pšenice i tek onda ćemo sklopiti kompletne karte.
Naravno, pozdravljam ovaj drugi deo povećanog agrarnog budžeta, ali bojim se da upravo zbog znatno manjih prihoda nego što je projektovano, koji će se ostvariti, da će prvo da strada agrarni budžet, kod ove dve milijarde nejasno definisane stavke za unapređenje kvaliteta poljoprivrednih proizvoda, ali to će naravno biti problem onoga ko bude realizovao ovaj budžet.
Za mene lično jeste zabrinjavajuća okolnost da ne postoji dogovor između Vlade i MMF-a. Naravno, nama MMF može da se sviđa ili ne sviđa, ali bez sporazuma sa MMF-om ne možemo očekivati da ćemo budžetski deficit pokrivati na način kako je predviđeno. Direktni efekti nepostojanja sporazuma jesu 7,5 milijardi dinara, koliko je Svetska banka opredelila iz tri tranše za pokriće budžetskog deficita, i to je nešto što neće postojati. Onaj preostali deo do 9,5 milijardi, razlika u makrofinansijskoj pomoći Evropske unije, takođe neće postojati.
Indirektno za projekte, za investicije ugovorena sredstva kod Evropske investicione banke, kod Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske banke za puteve takođe neće biti dodeljena. Indirektno u privatizaciji nemojte očekivati da će se ubrati bilo koji prihodi od privatizacije ukoliko nemate podršku MMF-a.
Ne zaboravite Pariski klub. Otpis je 51% plus 15%. Ovih 15% tri godine nakon prvobitnog otpisa od 51%, ali pod uslovom da se poštuje stendbaj aranžman sa MMF-om. Ako nema dogovora sa MMF-om, to je 700 miliona dolara novog opterećenja dugova za poreske obveznike Srbije.
Prema tome, uopšte ne bih tako olako prihvatao nepostojanje dogovora, jer čini mi se da će scenario na kraju biti, kada deficit bude značajno veći nego što ga je moguće pokriti (scenario nam je poznat iz 90-tih godina) - obratite se centralnoj banci za neto domaće zaduženje da biste pokrili taj deficit. Ali, bojim se da je to onda destabilizacija javnih finansija sa nesagledivim posledicama.
Da zaključim, budžet nije razvojni. Budžet jeste socijalni, uz značajno povećanje plata, što će uzrokovati značajno povećanje tražnje i povećanje spoljnotrgovinskog deficita. Budžet ne predstavlja rasterećenje za privredu. Od spektakularnih rasterećenja dobili smo dve milijarde novih opterećenja, a to je neto efekat uvećanih akciza i smanjenih poreza na zarade. Na kraju, budžet, ukoliko bude usvojen, a mi vas ispred poslaničke grupe DS upozoravamo, može i te kako negativno da utiče na stanje javnih finansija.