Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, večeras neću govoriti o onome o čemu su govorile kolege – povratak u vrednosni sistem kakav znamo i pamtimo do 5. oktobra i onog koji se nazirao da se izgrađuje od proleća 2004. godine
Međutim, ne mogu a da ne primetim da mi zaista simpatični napori, pogotovu koalicije DSS–NS, da se jedno par ekselans pitanje proglasi za tehničku stvar. Tako danas izbor predsednika Parlamenta i predlog zajedničkog kandidata koji dolazi iz SRS opravdavaju činjenicom da nije mogao da se podigne dogovor oko formiranja nove vlade i da, kao posledicu, moramo izabrati predsednika Parlamenta i to pet dana pre nego što ističe rok ovom parlamentu, pre nego što se formira, odnosno ne formira Vlada do, ako se ne varam, ponedeljka, 14. maja.
Teško je prihvatiti ovakvo objašnjenje i ne mogu a da ne ponovim ono što su rekle moje kolege da, kada se radi o političkom pitanju, ono iza sebe ima jasnu političku koaliciju i svedoci smo izgradnje i rađanja nove političke koalicije između DSS–a i SRS–a.
To je sasvim legitimna stvar i legitimno pravo svake političke stranke da bira sa kim će da ide u političku koaliciju, ali bilo bi u najmanju ruku pošteno da se jedna i druga strana, a pre svega DSS, obrate građanima i da kažu koliko iznosi i kako izgleda cena formiranja takve političke koalicije.
Mi smo početkom devedesetih godina imali odgovarajuće političke ciljeve oko kojih se formirala politička koalicija. Jedini problem je što ti ciljevi nisu iza sebe imali jasno ispostavljenu cenu građanima, koliko će koštati realizacija ciljeva koja postavlja u to vreme tadašnja politička koalicija.
Kolika je cena političke koalicije koja je na vidiku? Pokušaću da to objasnim iz ugla jednog veoma važnog dokumenta, koji je prošle godine usvojila Vlada Republike Srbije, a to je dokument koji se odnosi na strategiju razvoja nacionalne privrede Srbije.
U toj strategiji razvoja autori strategije i izvršna vlast je vrlo jasno precizirala rok prisajedinjenja Srbije EU. Taj rok je do 2012. godine, a do tada se mora postići prosečna stopa rasta bruto društvenog proizvoda od 7%.
Da bi se postigla prosečna stopa rasta od 7% do 2012. godine i da bi se Srbija pripremila za ulazak u EU, neophodan je adekvatni, zahtevani nivo direktnih stranih investicija. Taj nivo direktnih stranih investicija iznosi godišnje 3,6 milijardi dolara.
Kako stvari stoje, u ovoj godini imaćemo tek možda šestinu onoga što je ostvareno u 2006. godini.
Kako stvari stoje i kako nam dolaze poruke iz sveta, koliko god nam se te poruke ne sviđale, mi ćemo gospodo ostati bez direktnih stranih investicija, koje za našu zemlju znače nova radna mesta.
Čuli ste vrlo jasne poruke naših evropskih prijatelja. Evropski prijatelji ne smatraju da se svetla ekonomska perspektiva i budućnost ove zemlje gradi tako što će se koalicija praviti sa onim političkim snagama koje su i čija je vladavina karakterisala devedesete godine, godine propadanja.
Prema tome, zaista pozivam sve članove parlamenta, dakle, sve poslanike da veoma oprezno i na veoma pažljiv način upotrebljavaju reči i kvalifikuju, pre svega, naše prijateljske zemlje u EU.
Jer, podsetiću vas, u ovom trenutku zahvaljujući direktnim stranim investicijama, koje su došle kroz privatizaciju ili preko direktnih grinfild investicija, 200.000 radnih mesta u Srbiji postoji.
Povlačenje stranih investitora iz Srbije značiće momentalni ostanak 200.000 ljudi bez posla, a to se može desiti ukoliko zemlja sklizne ponovno u ekonomsku izolaciju.
Neću govoriti šta će značiti ovakva politička koalicija i koliko će iznositi cena ove političke koalicije na trenutnu makroekonomsku ravnotežu i da li će, imajući u vidu poruke koje su nam stizale tokom današnjeg dana, da će se usvajanjem budžeta usvojiti amandmani koji znače, između ostalog, podizanje javne potrošnje, da li će ova politička koalicija biti u stanju da smanji javnu potrošnju za pet procentnih poena bruto društvenog proizvoda. Svakako da neće.
Šta to znači za građane Srbije? Ovo ne govorim vama, govorim građanima Srbije. To znači ponovno uvođenje Srbije u ekonomsku destabilizaciju. To znači ponovno ekonomsko propadanje ili najmanje ekonomski zastoj.
Da li građani Srbije zaslužuju da plate takvu cenu? Ponovo, posle ogromne cene koja je plaćena zahvaljujući političkim zabludama i nerealnim političkim projektima tokom devedesetih godina, svakako da ne.
U najmanju ruku, draga moja gospodo iz DSS–a i NS–a, morate građanima reći kolika je cena ovoga za vas tehničkog projekta, odnosno tehničke odluke, suštinski političke koalicije koja je na vidiku. Jer ukoliko se to desi, svakako da će se na dugi rok, i verujem da je to jedina pozitivna stvar i rekao bih pozitivni efekat ovakve odluke, pojednostaviti politička scena.
Mi lagano idemo ka bipolarnoj političkoj sceni u Srbiji, s tom razlikom što na toj političkoj sceni na jednoj strani će biti DS, sa svojim sestrinskim strankama, koje pripadaju istom političkom bloku, a na drugoj strani u bliskoj budućnosti ne vidim DSS, koja će biti stožer. Hvala vam najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je danas veliki dan za sve one koji su pre samo 15 dana zajedno pozivali građane da izađu na referendum i da glasaju za novi Ustav. Danas treba da donesemo zakon koji će omogućiti provođenje i implementaciju Ustava.
Ali, nažalost, očigledno da se ova govornica od jedne političke partije, koja uskoro ima kongres, zloupotrebljava za interne partijske svrhe, pa ako i dalje nameravate da govornicu zloupotrebljavate ne biste li svoje pojedinačne frakcijske partijske ciljeve definisali, molim vas recite nam da lepo izađemo, sačekamo, da vi to sve lepo završite i da se vratimo nazad, pa onda da diskutujemo o temi koja je danas na dnevnom redu.
Javljam se zbog toga što je prethodni govornik povredio Poslovnik jer je govorio elementarnu neistinu. Prethodni poslanik je rekao da su u mandatu od 2001. godine privatizovane pivare.
Greška, gospodine Bušetiću, sve pivare su privatizovane pre 2000. godine, a ono što se desilo posle 2000. godine, radnici koji su imali akcije prodali su svoje akcije strateškom partneru.
Dakle, radnici su bolje shvatili od kreatora modela privatizacije iz 1996. godine šta je to zemlji potrebno, a zemlji su potrebni strateški partneri, koji će omogućiti nove investicije i koji će omogućiti bolje korporativno upravljanje i sve ono što takav model privatizacije nosi.
Druga velika neistina, gospodine Bušetiću, nadam se da ćete vi ponovo izaći za ovu govornicu i nastaviti dalje sa neistinama, ne biste li mi pružili priliku da vam kažem čitav niz činjenica koje danas većina građana Srbije zna, jeste da su privatizovana preduzeća, pomenuli ste cementare, fabrike iz duvanske industrije, uništene privatizacijom.
Podsetiću vas ono što nam Vlada Srbije redovno ponavlja, između ostalog i ''Sartid'', hvala gospodine Todoroviću, podsetiću vas da su ''Sartid'', Duvanska industrija Niš, Duvanska industrija Vranje, sve tri cementare, plus još čitav niz preduzeća koja su uspešno privatizovana, danas ključni nosioci izvozne aktivnosti privrede Srbije. I da je među prvih 50 preduzeća, koja su najveći izvoznici, 45 uspešno privatizovana u periodu od 2000. godine naovamo.
I podsetiću vas isto tako, ono što ste mogli malopre od mog kolege gospodina Petrovića da čujete, što se odnosilo na to koliko je unapređen životni standard, podsetiću vas da je prosečna plata 2000. godine bila 30 evra, a isto tako ću vas podsetiti da je danas prosečna plata približno 270 evra. Pa lepo podelite 270 sa 30, pretpostavljam da tu matematičku operaciju možete da izvedete a da kažete istinu, pa da vidite za koliko je životni standard u našoj zemlji skočio.
Kao što mogu i dalje da vas podsetim, ali ne želim da zloupotrebljavam ovu govornicu, javio sam se da bih građanima Srbije jasno rekao činjenice koje se nalaze neumetno na našoj strani.
Ono što takođe mogu da podsetim, sve vas koji zloupotrebljavate govornicu i govorite neistinu, jeste i podatak o visini deviznih rezervi i uzgred da vam kažem, malopre ste rekli jednu grubu neistinu, u deviznim rezervama se ne nalaze ni doznake, niti sve one druge kategorije koje ste malopre pomenuli, nego su devizne rezerve brana za uspostavljanje ravnoteže u platno-bilansnom deficitu, podsetiću vas i da je inflacija sa 100 i kusur procenata iz 2000. godine smanjena još 2003. godine na svega 7,5%.
Prema tome, molim vas, nemojte da koristite argumente koji vam ne idu u prilog. Zaista vas razumem, 3. decembar, partijski kongres se približava, ali nemojte ovu govornicu da zloupotrebljavate. Verujte mi, znam, vrlo dobro sam informisan kada vam je kongres, ali nemojte zloupotrebljavati govornicu. Znate, onaj najveći deo građana Srbije, kojima na pamet ne pada da podržava SP, nije zaslužio da večeras bude tako maltretiran. Hvala.

Ako neko želi da u političkoj praksi shvati kako je jedna, nekada velika partija od 200 poslanika, došla na 20, a pitanje je da li će sedeti u ovim klupama ubuduće, dovoljno je samo da sluša govor prethodnika za ovom govornicom. Sem uobičajenog arsenala epiteta, pljački, krađa, pljačkaško, razbojničko, ovde nisam čuo ništa drugo.
Ako je to samo vaš program, pa nemojte da budete sutra iznenađeni, gospodine Obradoviću, vama se obraćam, nemojte sutra da budete iznenađeni kad budete ostali ispod cenzusa i gledali Skupštinu, ali ne iznutra nego spolja.
Mislim da je to sudbina političkih stranaka koje nemaju svoj program, nego znaju samo da pričaju laži za ovom govornicom. Mogu da vam kažem sledeće: "Sartid"; ako vas interesuje kako "Sartid" posluje i u kakvoj je kondiciji danas, otiđite i pitajte zaposlene u "Sartidu", i pitajte sindikate u "Sartidu".
Garantujem vam da bi rekli, dalje ruke od "Sartida", jer dok ste vi bili na vlasti, gospodine Obradoviću, u "Sartidu" su se gajile pečurke.
Dok ste vi bili na vlasti, gospodine Obradoviću, "Sartid" je koristio godišnje, sada ću vam reći koliko to iznosi u evrima pošto oni dinari apsolutno nisu uporedivi, 30 miliona evra subvencija iz državnog budžeta.
Ako ne znate, reći ću vam da se državni budžet puni parama od poreskih obveznika, gospodine Obradoviću, što će reći iz džepova onih na koje vi pretendujete da budu sutra vaši birači. Neće biti, svakako, jer vrlo dobro znaju da ono što vi ovde govorite jeste elementarni nedostatak političkog programa i političke platforme.
Inače, ovo što ste ovde vi pričali punih 10 minuta u gramatici se zove tautologija, a to znači ponavljanje jednih te istih stvari.
Tautologijom možete napraviti jednu dobru stilsku pesničku figuru i to je Jova Jovanović Zmaj svojevremeno u „Đulićima uveocima“ koristio, ali ta stilska figura vam neće puno pomoći u vašem budućem političkom radu.
Kao što znate, sve vas da podsetim, onog časa kada se vodila ta čuvena hajka ili istraga o "Sartidu", otišao sam i dao izjavu, ne pozivajući se na poslanički imunitet.
Voleo bih da svi poslanici, ne u ovom sazivu, nego u svim budućim sazivima, ne koriste svoje poslaničke imunitete kad treba da zaobiđu lice pravde.
Nemam ništa protiv da se sve istrage vode i ubuduće, ne samo kad je u pitanju slučaj "Sartid", nego čitav niz drugih slučajeva, jer znam da sam lično, i Ministarstvo na čijem čelu sam bio, radilo je striktno po zakonima koje je usvojio ovaj najviši parlamentarni dom, Skupština Republike Srbije.
Što se tiče ove izrečene tvrdnje da su ostali ogromni neplaćeni dugovi ratnim vojnim invalidima, podsetiću vas da je Vlada Republike Srbije do 2004. godine, tačnije do marta 2004. godine, isplatila sedam i po mesečnih nadoknada iz republičkog budžeta.
Tačno je da su neke nadoknade iz saveznog budžeta, one savezne države, ostale neisplaćene i tačno je da je to kasnije preuzela republička vlada kao svoju obavezu za isplatu.
Ako mislite da evri nisu uporedivi vizavi pokazatelja životnog standarda, onda je potrošačka korpa neumitno uporediva. Svi se slažemo da je potrošačka korpa jednaka u svim političkim režimima, i kad su na vlasti radikali, i kad su na vlasti socijalisti, i DS, DSS i druge stranke. U vreme do 2000. godine sa prosečnom platom moglo je da se pokrije jedva 35 procenata osnovne potrošačke korpe.
Mi smo već 2000. godine imali puno pokrivanje osnovne, ne pune potrošačke korpe nego osnovne, prosečnom platom. To su pokazatelji. Njima verujem jer nemam drugih opipljivih argumenata na osnovu kojih mogu da vodim političku priču.
Razumem što se ne shvata zašto neka preduzeća neposredno nakon privatizacije ostvaruju gubitke u poslovanju.
Reći ću vam da je to direktno posledica restrukturiranja, jer najveći broj privatizovanih preduzeća, uključujući i velika, koja su privatizovana tenderskom procedurom, moraju da budu restrukturirana nakon izvršene privatizacije, ovog puta to restrukturiranje vodi već poznati privatni vlasnik, ko god on bio, strateški partner.
Drugim rečima, moraju se potpisati nenaplativa potraživanja, moraju se otpisati nekurentne zalihe, mora se, između ostalog, izvršiti restrukturiranje visokih finansijskih obaveza, mora se izvršiti dodatno ulaganje, ne bi li na taj način se popravila tehnička kondicija preduzeća koja su privatizovana. Zbog toga se, između ostalog, dešavaju gubici.
Činjenica govori da u prethodnoj ili tekućoj godini, u kojoj se nalazimo, gubici su delimično nastali zbog jednog nesklada u politici kursa koju je vodila centralna banka, odnosno nesklada između, s jedne strane, monetarne politike i fiskalne politike koju je vodila Vlada Republike Srbije, i najviše su zbog toga trpeli oni koji su bili veliki izvoznici. To je slučaj sa Sartidom, Sevalom, to je slučaj sa Valjaonicom bakra i to je slučaj sa svim velikim izvoznicima.
Nadam se da će monetarna politika, politika kursa zajedno sa fiskalnom politikom biti sinhronizovana u narednom periodu i da će omogućiti da direktno doprinese daljem bržem toku ekonomske tranzicije u našoj zemlji.
Zahvaljujem vam se najlepše na pažnji, neću vam više oduzimati vremena.

Izvinjavam se poslanicima, građanima Srbije što sam se ponovo javio za reč, ali jednostavno nova tvrđenja, koja ovog puta prevazilaze zdravu logiku, zaista nailaze u talasima.
Dakle, prvo da kažem vizavi mog prethodnog angažovanja, dok sam radio nekada u Ekonomskom institutu, pa kasnije u "Deloitte and Touche" do 2000. godine, i učešća kompanije za koju sam radio i kojoj sam bio partner do momenta kada sam imenovan kao ministar u novoj Vladi Srbije, ovde je bilo tvrđenje da je kompanija za koju sam radio uzimala proviziju od privatizacije iz prethodnih perioda.
Kako je to moguće, gospodine Dačiću? Privatizacija je bila besplatna podela akcija. Dakle, nema prodaje. Provizija ili procentualna nadoknada se uzima onda kada se obavlja neka prodaja. Procentualna nadoknada kompaniji koja radi u ime neke kompanije koja se privatizuje ili radi za državu je moguća samo onda kada postoji model prodaje.
Ja ne znam niti za jedno preduzeće, da je prethodna Vlada, dakle Vlada pre 2000. godine, od 1997. godine... I, otuda me čudi da gospodin Vučić prisvaja taj model privatizacije koji je donet u periodu kada Srpska radikalna stranka nije bila na vlasti. Dakle, Vlada Republike Srbije od 1997. godine do 2000. godine nije prodala niti jedno preduzeće. Prema tome, tvrđenje gospodina Dačića jednostavno nije tačno.
Zapravo, prodala je jedno, i to ono najvrednije, u kome "Deloitte and Touche", niti bilo koja firma sa kojom sam ja ikada imao veze, nije učestvovala. A kako je prodala najvrednije preduzeće? Ne na način kako smo pre par meseci imali prilike da gledamo – pred kamerama, javno, u takmičarskoj konkurentnoj proceduri, kada se postiže najbolja cena, nego tako što je direktna pogodba pala između ne zna se koga. Jer, danas da vas pitam ko je prodavao Telekom Srbije, odnosno ko je na brzinu promenio Zakon o Javnom preduzeću PTT, ne bi li napravio posebno preduzeće Telekom, i to bukvalno preko noći, i ne bi li za dva ili tri dana nakon toga izvršio prodaju Telekoma za cenu koja je bila bescenje u odnosu na privatizaciju koja se nedugo zatim desila u Hrvatskoj, prodaja 35% hrvatskog Telekoma Dojče telekomu.
Podsetiću vas, 35% hrvatskog Telekoma je prodato za oko 950 miliona dolara. Vi ste prodali 49% za milijardu dolara. Prema tome, Hrvatska, koja je maltene dvostruko manja od teritorije Srbije i čiji Telekom daleko manje vredi od srpskog Telekoma po potencijalima, uzela je veću količinu novca za manji procenat prodatog kapitala. Zašto? Zbog modela prodaje, gospodo. Da ste i vi onda imali konkurentnu takmičarsku proceduru imali biste daleko veću cenu i možda biste mogli da sastavite još koji mesec na vlasti.
Prema tome, nemojte elementarnu logiku i elementarni intelekt da vređate. Nisu moguće kompenzacije kroz naknadu koja se zove naknada za uspešno obavljeni posao, što je sve legalna stvar, i što prolazi preko računa, a ne u kesama ili u nekim drugim vangotovinskim plaćanjima, jer nije bilo ni modela prodaje. Toliko za večeras. Zaista ne želim da ispravljam više gomilu neistina koji se izriču za ovom govornicom.
Samo još jedna rečenica apropo "Sartida": nema nikakve kontradiktornosti u onome što sam rekao večeras i što sam rekao više puta i u Skupštini Srbije, dakle u starom zdanju, i što sam rekao medijima, Savetu za borbu protiv korupcije.
Tačno je, privatizacija "Sartida" je urađena od strane Trgovinskog suda, na način kako propisuje Zakon o stečajnom postupku, ali isto tako je tačno da je tom privatizacijom 9.000 radnika u "Sartidu" dobilo posao i da je "Sartid" postao od preduzeća koja se subvencionira preduzeće koje je lider u spoljnotrgovinskom poslovanju zemlje Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, gospodine predsedniče Vlade, Kosovo i Metohija je veoma važno političko i državno pitanje i možda je čak i jedno od najvažnijih državnih i političkih pitanja, ali ne možemo da kažemo da je to u ovom trenutku najvažnije državno i političko pitanje.
Najvažnije državno i političko pitanje, ne samo u ovom trenutku, nego sve vreme u narednim godinama će biti stanje u ekonomiji i biće životni standard naših građana, ne samo onih koji žive izvan Kosova i Metohije, nego i naših građana koji žive na Kosovu i Metohiji. Samo ekonomski jaka država može da ostvari svoje političke i državne ciljeve. Ako nemamo ekonomski jaku državu, onda je teško verovati da ćemo ostvariti i svoje definisane političke i državne ciljeve.
Sve vreme za ovom govornicom stvara se atmosfera u kojoj se povlači znak jednakosti između teritorijalnog integriteta i državne celovitosti i rezolucije ovako kako je definisano u ovom tekstu.
Prvo i osnovno, ne znam niti jednu relevantnu političku stranku koja na bilo koji način dovodi u pitanje teritorijalni integritet i celovitost državne teritorije, iz prostog razloga što je to nemoguće dovesti u pitanje, jer Ustav Republike Srbije vrlo jasno definiše ustavne okvire za sve državne organe, i za Vladu Republike Srbije, i za predsednika Republike Srbije i za sve druge državne organe koji državu Srbiju predstavljaju.
Prema tome, nema potrebe da se kao jedan od glavnih kvaliteta ove rezolucije stalno i uporno ponavlja pitanje očuvanja i teritorijalnog integriteta. Dame i gospodo narodni poslanici, to je definisano Ustavom Republike Srbije. Ako je glavni kvalitet rezolucije koju danas donosimo upravo naše ponovno zaklinjanje i donošenje jednog akta, koji je daleko manje važniji nego najviši zakonski akt u državi Srbiji, onda zaista ne vidim zbog čega moramo danas da raspravljamo u ovakvom okviru kakav je definisan.
Nama je u ovom trenutku za realizaciju državnih i političkih ciljeva pre svega potrebna realna politika. Moram da priznam da postavljeni ciljevi u izlaganju gospodina premijera, gospodina Koštunice, jesu prihvatljivi za DS, a to je cilj koji kaže - kompromisno rešenje, kompromisno rešenje za realizaciju državnih i političkih ciljeva.
Međutim, postavlja se pitanje, ako je cilj kompromisno rešenje, zašto onda realna politika nije praćena odgovarajućim tekstom u rezoluciji o razgovoru o konačnom statusu Kosova i Metohije. Zašto se rezolucija opterećuje tačkom 4, koja se ne tiče teritorijalnog integriteta i celovitosti državne teritorije, nego koja govori o ustavnom poretku onako kako je definisan Ustavom, i koja može da bude kamen o vratu za konačno postizanje rešenja koje je prihvatljivo za državu Srbiju, konačnog rešenja o statusu Kosova i Metohije.
To je cela priča. Teritorijalni integritet, celovitost državne teritorije definisana je Ustavom. Nema potrebe da ponavljamo tu priču sve vreme, niti ta priča ima mesta u rezoluciji, zbog toga što je Ustav vrlo jasan i definiše okvire za ponašanje svih državnih organa koji predstavljaju državu Republiku Srbiju.
Nama je u ovom trenutku potrebna aktivna politika, ne politika kakva je bila karakterisana sve vreme tokom 90-tih godina, politika povlačenja, gubljenja tempa, gubljenja inicijative, ne politika koja je možda bila i bila je karakteristična i za proteklih godinu i po dana, kada su se rešavala neka druga važna državna pitanja koja direktno utiču na stanje u ekonomiji i na životni standard, nego politika aktivnih rešenja, koja će biti zasnovana na realnoj oceni postojeće situacije.
Nije nam potrebna alibi politika, da na kraju kažemo - to nije u skladu sa strukturom koja je definisana Ustavom Srbije. Onda je najbolje da pošaljemo Ustav Srbije i da kažemo - dame i gospodo pregovarači, kad budete bili saglasni sa rešenjima koja su postignuta i koja su definisana, rešenjima o državnoj strukturi u Ustavu Srbije, onda nam se javite i nema potrebe da pregovaramo.
Ono što je u ovom trenutku nama potrebno, to je više nego nekakvo lažno jedinstvo o kome stalno pričamo, realan pristup ocene problema i aktivna politika traženja rešenja za te probleme, pri čemu se mora poštovati princip teritorijalne suverenosti, državne celovitosti. To jednako važi i za Vladu Republike Srbije, ali isto tako važi i za predsednika Srbije i za sve druge organe.
Budite sigurni da predsednik Republike Srbije, predlažući svoje rešenje, i te kako ima na umu ovlašćenja, prava i obaveze koji su definisani Ustavom, i te kako ima na umu upravo ove principe koji se tiču teritorijalnog integriteta i celovitosti države Srbije.
S tim u vezi, postavlja se pitanje zašto se na kraju rezolucije poteže ponovo institucija referenduma. Ako se radi o povredi teritorijalnog integriteta, Ustav ponovo jasno kaže da se jedino referendumom može odlučivati o izmenama granica. Onda nema potrebe da se referendum nalazi u tekstu rezolucije. Ako je ideja da se na kraju konstatuje kako smo, evo, sve pokušali i na kraju, eto, nismo uspeli da uradimo ono što smo želeli da uradimo, pa da se onda nađe pokriće za političku odgovornost u instituciji referenduma, onda to nije dobro.
Predsednik države Srbije ima mandat građana, to je valjda svima jasno, mandat koji je dobio na izborima za predsednika Republike Srbije, na način i prema izbornoj proceduri kakva postoji u svim razvijenim evropskim i svetskim demokratijama, a to je dvokružni izborni sistem. Ne znam ni jednu zemlju koja ima jednokružni izborni sistem za izbor predsednika, te prema tome on nema potrebe da traži mandat niti Narodne skupštine, niti bilo kog drugog državnog organa.
Ono što bih želeo da kažem jeste da je politički neumesno, da ne kažem politički nepismeno, a možda i činjenično, ne možda, nego sigurno činjenično neutemeljeno, poređenje Nemačke 30-tih godina i izbora u Srbiji za predsednika države, jer ko imalo ima znanje iz istorije, zna da su tamo bili izbori za Skupštinu i izbor kancelara. To je apsolutno neuporedivo. Mandat predsednika Republike je dobijen u izbornom procesu, i to direktno od građana.
Vlada mora da dobije mandat za pregovore i za formiranje pregovaračkog tima, zato što Vlada nema mandat građana i zato traži mandat od Skupštine. Ne želim da pričam o legitimnosti Vlade, ne želim da ponavljam ono šta je ondašnja opozicija govorila, kada je bila u opoziciji, a danas u poziciji, a propo legitimnosti.
To ću prepustiti drugim narodnim poslanicima, onima koji se sećaju šta se onda govorilo za Vladu koja je tada imala svega 24% podrške građana. Ova vlada danas ima 15% podrške građana.
Prema tome, o legitimnosti ne želim da pričam. To nikad nije bila politička retorika Demokratske stranke, ali da bi se uopšte pregovaralo potrebno je imati mandat Narodne skupštine. To Vlada vrlo dobro zna. Bilo bi bolje da se u Narodnu skupštinu došlo sa rezolucijom u kojoj se izričito traži mandat za pregovore, bez uvođenja nekakvih, uslovno da ih nazovem zakivajućih odredbi koje smanjuju manevarski prostor za konačni dogovor.
Pri tome, još jednom ponavljam, DS, kao državotvorna stranka, kao relevantni politički subjekt u državi Srbiji, poštuje načelo teritorijalnog integriteta, državne celovitosti. Zaista danas ne znam ni jednu relevantnu političku stranku koja dovodi u pitanje načelo teritorijalnog integriteta, državne celovitosti.
Prema tome, ova rezolucija bi makar morala, pored verbalnih ciljeva, da sadrži način, strategiju na kojoj će se realizovati taj verbalni cilj, a da ne bude opterećena ograničenjima koja smanjuju pregovarački prostor našem pregovaračkom timu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da je svima prijala ova letnja pauza, vanredna pauza koja je data u zasedanju Skupštine, pa su neki poslanici iz opozicije odlučili da i dalje nastave sa svojim odmorima, pošto ih, koliko vidim, danas nema u Skupštini, a onoliko su se zaklinjali da će danas pokazati svoje opoziciono stanovište i da će danas diskutovati o tome da je zakon o ukidanju NIS-a nešto protiv čega da bude Narodna skupština Republike Srbije. No, navikli smo već na takve taktičke poteze dela opozicije, tako da nas ništa danas ne iznenađuje.
Treba razumeti suštinu zašto je DS protiv ukidanja Zakona o NIS-u. Suština jeste da mora da se poznaje, da se prepozna šta su redosledi poteza. Ukidanje Zakona o NIS-u i formiranje dva javna preduzeća i jednog akcionarskog preduzeća jeste samo puka statusna promena.
Ako bismo tu statusnu promenu posmatrali kao deo realizacije jedne jasne strategije restrukturiranja NIS-a, onda ne bi imalo nikakvih problema da DS glasa za ukidanje tog zakona, ali ja postavljam pitanje i resornom ministru i Vladi Republike Srbije – kada je Skupština Srbije razmatrala strategiju restrukturiranja NIS-a, bolje rečeno ili još blaže, kada je Vlada Republike Srbije usvojila strategiju restrukturiranja NIS-a ili, još bolje, kada se Ministarstvo obratilo javnosti sa jasnim konceptom restrukturiranja NIS-a?
To je strategija. Molim gospodu iz Ministarstva da ne pominju strategiju koju je definisala svojevremeno konsultantska kuća "Bernabe", jer to je strategija koja nikada nije bila usvojena na Vladi Republike Srbije, a bez usvajanja strategije ne možete definisati ni odgovarajuće strateške poluge.
Poznato je da postoji čitav niz mera koje se kombinuju ne bi li se jedno javno ili bilo koje drugo preduzeće vrlo efikasno restrukturiralo. Jedno jeste statusno restrukturiranje, drugo jeste organizaciono restrukturiranje, treće je finansijsko restrukturiranje i tek kada imate jasnu viziju, jasne konture, jasnu strategiju, još jednom ponavljam tu reč, restrukturiranja Naftne industrije Srbije, vi možete definisati i ove pojedinačne mere.
Tek kada to imate vi možete definisati koji deo Naftne industrije Srbije treba da uđe u proces privatizacije i sa kojim procentom kapitala, da li će biti kombinovan pristup da se, na primer, što je stav Demokratske stranke, paralelno privatizuju rafinerije i prometna mreža ne bi li se na taj način očuvao kontinuitet poslovanja rafinerija, a imajući u vidu problem koji u okruženju postoji, a to je višak rafinerijskih kapaciteta i realna opasnost, koja postoji ukoliko dođe do nekontrolisane privatizacije samo rafinerija, bez uvezivanja i podizanja atraktivnosti, sa prometnom mrežom, da te rafinerije mogu da budu zatvorene ukoliko samo određeni regionalni investitori budu bili kupci rafinerije.
Da li je dobro da imamo jednog strateškog partnera koji će biti sutra vlasnik rafinerije ili to treba da bude pul strateških partnera koji će biti vlasnici rafinerije, to su pitanja, dame i gospodo, na koja ova skupština treba... Ako ništa drugo, treba da bude upoznata da postoji jasna strategija, da postoji jasna vizija šta treba uraditi, kako uraditi, koji je terminski plan poteza koji se moraju povući da bismo mi uopšte posle toga mogli da kažemo da ćemo podržati Vladu, da ćemo glasati za zakon o ukidanju Naftne industrije Srbije i ovo je prvi korak, statusna reorganizacija u jednom čitavom sledu poteza koji će uslediti.
Šta mi imamo umesto toga? Koliko god da danas resorni ministar pokušava da to ublaži, činjenica jeste da mi imamo konfuziju u izjavama pojedinih ministara.
Ona dovodi dotle da veoma odgovorni ministar kaže da se odokativno odredilo da rafinerije budu prvo privatizovane, jer bio je jedan vremenski cajtnot kada se pregovaralo oko nastavka stena baj aranžmana sa MMF-om u aprilu mesecu ove godine i kada je MMF odbio da potpiše dokument. Onda su ponuđena dva nova dostignuća koja će Vlada učiniti: jedno je brza privatizacija NIS-a, pa je rečeno – dajte rafinerije, pošto nemamo plan; drugo je reforma penzionog sistema.
Jedna takođe vruća tema koja će doći na razmatranje u Skupštinu Srbije – da li je moguće da se jedna odgovorna sektorska politika vodi tako što će se, u nedostatku drugih argumenata, tek tako ponuditi nacionalni resurs, porodično srebro, bolje rečeno, u privatizaciju bez jasnog plana i jasne strategije.
Ne želim da kažem, niti iko ima pravo da optuži Demokratsku stranku da smo mi protiv privatizacije Naftne industrije Srbije. To nije tačno i mi se time ne svrstavamo u one političke stranke i političke grupe koje kažu – mi smo protiv bilo kakve privatizacije. Naprotiv, privatizacija Naftne industrije Srbije je preko potrebna, poželjna, da bi se unapredila efikasnost i da bi se na taj način podigao stepen, kvalitet usluga za osam miliona stanovnika u Srbiji, ali ne svaka privatizacija, ne privatizacija bez plana, ne privatizacija bez jasno definisane strategije.
Još jedno pitanje koje vrlo otvoreno postavljamo – ako se već ulazi u proces privatizacije rafinerija, kakvi su to dugoročni ugovori koji se potpisuju sa samo jednim izabranim strateškim partnerom, i to, koliko je meni poznato, potpisivanje dugoročnih ugovora bez prethodno sprovedenih tenderskih procedura; zašto se baš bira "Lukoil" za strateškog partnera, a ne OMV, "Helenik petrol", MOL, "Šel" ili neka veća jaka kompanija? Ako se pristupa realizaciji privatizacije rafinerija onda se postavlja pitanje na koji način će potpisani ugovori vezivati ruke i smanjivati šanse za kvalitetnu privatizaciju.
Još jedna stvar, niko ne pominje uljne rafinerije. Odavno je to trebalo da uđe u proces privatizacije, jer to nema nikakve veze sa Naftnom industrijom Srbije, odnosno sa kor delatnošću. Čini mi se da je potpredsednik Vlade napravio čitavu konfuziju svojim izjavama, pošto očigledno nije mogao da napravi razliku između uljnih rafinerija i naftnih rafinerija, pa je jedno vreme govorio čas jedno, čas drugo. To je dodatna konfuzija i dodatni dokaz da se radi bez jasnog plana, bez jasne strategije. Zato Demokratska stranka neće glasati za ukidanje Zakona o NIS-u.
Još samo jedna rečenica gospodinu ministru. Kada smo ukidali Zakon o EPS-u, gospodine ministre, imali smo pre toga raspravu o strategiji energetike.
Kada ukidamo Zakon o NIS-u mi nemamo raspravu o strategiji restrukturiranja Naftne industrije Srbije. Dajte nam strategiju, pa ćemo bez problema glasati posle toga za zakon o NIS-u.

Reagujem na izlaganje gospodina poslanika Miloša Aligrudića i navodim član 101. stav 1. u kome se kaže: "Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku", što nije slučaj, "odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje", što je slučaj, dakle, pogrešno tumačenje izlaganja, pre svega, onoga o čemu sam ja govorio.
Dakle, ne radi se ovde, dame i gospodo, prioritetno o privatizaciji NIS-a. Ovde se radi o restrukturiranju NIS-a. Privatizacija je samo jedna od strategija restrukturiranja. Ja ne razumem, gospodine Aligrudiću, zašto vi uporno govorite da mi danas pričamo o privatizaciji. Ne pričamo. Vi očigledno ili niste slušali kada sam ja govorio ili niste tu lekciju savladali na vreme, ali šta ja tu mogu da radim. Ja ne mogu tu da vam pomognem.
Ja sam vrlo taksativno rekao koje su strategije koje se primenjuju da bi se definisao jedan strategijski cilj.
Mi želimo da imamo jedno uspešno javno preduzeće NIS. Primenjuju se mere statusne reorganizacije, mere organizacione konsolidacije, finansijskog restrukturiranja i to je čitav set mera, gde privatizacija predstavlja deo finansijskog restrukturiranja.
Prva od mera za realizaciju strategije jeste statusno restrukturiranje. Ovo o čemu danas govorimo jeste statusno restruktuiranje NIS-a, ali nedostaje nam ključna stvar, a to je strategija. Strategija restrukturiranja NIS-a. Šta želimo? Da mi znamo danas, o kej, u realizaciji strategije mi ćemo najpre izvršiti podelu NIS-a na tri preduzeća, od čega će jedno biti akcionarsko, dva javna. Šta sa "Petrohemijom"? Kada startujemo sa početkom privatizacije, pre svega, onoga što nije kor biznis, pa sve ostalo? Šta sa dugovima? Na primer, NIS ima neke dugove i mene interesuje kako će teći finansijsko restrukturiranje NIS-a i tako dalje.
Dakle, ono što je ključna primedba Demokratske stranke, ja bih molio, ovo govorim zbog javnosti, ne želim da se pogrešno imputira nešto što nije stav DS-a, jeste da ne možemo govoriti o pojedinačnim merama dok ne vidimo jasnu strategiju restrukturiranja NIS-a, a nakon restrukturiranja, između ostalog, kao jedna od mera sledi privatizacija. Mi danas o privatizaciji uopšte ne pričamo.
Zašto mi delimo NIS na tri preduzeća, koji je to detalj u jednom sveopštem mozaiku koji se zove strategija? Ako nam to objasnite glasaćemo bez problema za zakon, ali dajte prvo strategiju da o njoj raspravljamo, da bismo onda mogli da raspravljamo o pojedinačnim merama, između ostalog o merama statusne kompozicije, odnosno statusnim merama statusne reorganizacije.
Vi ne možete sada da kažete za amandmane koje je predložila Demokratska stranka, i tu bih već mogao da citiram ovaj prvi deo stava 1. člana 101 – uvredljivo odnošenje prema jednoj poslaničkoj grupi, da je to sračunato da bi se samo produžilo vreme. To nije tačno. Mislite da sam ja srećan što danas sedim ovde i pokušavam da elementarne stvari većinskoj vladajućoj grupi pokušam da objasnim na jedan plastični način, zašto nije dobro ući u pojedinačne mere, a pri tome nemati jasnu stratešku viziju.
Da iskoristim, pošto sam se javio po Poslovniku, samo da kažem jednu stvar koju sam propustio u prethodnom izlaganju. Nikada prethodna Vlada nije potpisala nijedan dokument koji se odnosio na privatizaciju ne NIS-a, ne EPS-a, nego bilo kog javnog preduzeća. Tačno je da smo započeli restrukturiranje svih javnih preduzeća osnivanjem posebne komisije za restrukturiranje i tačno je da smo sve uradili na smanjenju troškova, ali privatizacija je nešto što je odloženo za sledeću fazu.
Prema tome, ne može se imputirati prethodnoj Vladi da je ona ta koja je preuzela obavezu prema MMF-u. Molim vas, hajde da pričamo elementarnu istinu.

Dakle, Poslovnik, član 101, ponovno nerazumevanje, a bogami i iznošenje pogrešnih činjenica. Dakle, Vlada Republike Srbije je, koliko je meni poznato, u međuvremenu u ovoj maratonskoj pauzi donela odluku da raspiše tender za izbor ne privatizacionog savetnika, nego finansijskog savetnika, gospodine Aligrudiću, dakle, vi opet pominjete privatizaciju, ne ja, koji će definisati program restrukturiranja i između ostalog taj program restrukturiranja treba da sadrži koji deo Naftne industrije ulazi u proces privatizacije i po kojoj dinamici.
Dakle, Vlada Republike Srbije nije donela odluku o angažovanju finansijskog savetnika pre nego što je ovaj zakon ušao u raspravu u Skupštini Srbije, nego je to bilo iznuđeno rešenje, kada se podigla politička temperatura i kada se shvatilo da ne postoji većina u ovom parlamentu da se donese jedan ovakav zakon o ukidanju NIS-a.
Apsolutno ima veze, zato što to još jednom jeste dokaz da se radi bez ikakvog plana, da se reaguje od trenutka do trenutka, u zavisnosti od toga da li je politička situacija uzavrela, u zavisnosti od toga da li je potrebna još jedna politička trgovina ne bi li se još nešto proguralo, a rokovi postoje, rokovi su definisani.
Neću da pominjem druga dešavanja tokom leta, neka povlačenja optužnice, verujem da to nema nikakve veze sa ovim o čemu danas govorimo. Dakle, to neću pominjati, te klasične političke priče.
Druga stvar, gospodine Aligrudiću, rekli bismo mi ovo da smo imali prilike da kažemo. Taman kada smo krenuli da govorimo o amandmanima, gospodin predsednik Narodne skupštine je prekinuo sednicu i dao maratonsku pauzu od, kako je neko od mojih poslanika izračunao, 44.400 minuta. Mi smo bili, Demokratska stranka, u potpunoj dilemi da li da sedimo ovde u hodniku i čekamo početak sednice ili da izađemo napolje; ne znamo šta da radimo, kako da se ponašamo u pauzi tokom zasedanja sednice Narodne skupštine.
Treće, iako me je gospodin predsednik upozorio da sam njega uverio, ali moram i druge da uverim. Gospodine Aligrudiću, ako vam se firma "Deloitte and Touche" ne dopada, pa, vaši ljudi sede u upravnom odboru, nemojte da je birate ni za savetnika, ni za revizora, ni za strategiju, ni za procenu vrednosti.
Što se mene tiče, gospodine Aligrudiću, ja sam iz "Deloitte and Touche"-a, i ponavljam za one koji su sedeli na ušima i nisu čuli to, izašao 24. januara 2001. godine. Od tada nemam apsolutno nikakve veze sa "Deloitte and Touche". Niti tamo radim, niti imam vlasnički udeo, niti bilo šta drugo. Nikad više neću raditi u "Deloitte & Touche", to mogu da vam garantujem. Gospodine Aligrudiću, za razliku od mnogih, ja nikada ne idem stopama unazad, vlastitim stopama unazad. Hvala bogu, ima u ovoj zemlji još puno posla za ljude koji znaju nešto da rade, ali znam da vi to ne možete da razumete. Zaista, ovo je poslednji put da odgovaram na malicioznosti koje se tiču firme "Deloitte & Touche".
Prema tome, još jednom, ne govorimo o privatizaciji, govorimo o restrukturiranju i strategiji koje nema. Imamo pojedinačne poteze koji se donose od prilike do prilike, od slučaja do slučaja, u iznudici, od strane Vlade, od strane Skupštine, ako hoćete. Žao nam je što o ovome nismo raspravljali pre letnje pauze i pre tih maratonskih godišnjih odmora koje je imala i Vlada i Skupština, jer mi smo onda imali mesec dana više vremena za postizanje konsenzusa i realizaciju zajedničkog cilja, a naš cilj jeste da se podigne stepen efikasnosti NIS-a, ali kroz jasno definisanu strategiju restrukturiranja, koja uključuje i privatizaciju.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pokušaću da odgovarajućim komentarima, tačnije pitanjima, na koje verujem u ovom trenutku nemamo odgovor, pokušamo da dovedemo faktički do apsurda član 2. ovog zakona, odnosno zakon, a sve u svetlu dinamike i trenutka kada se zakon donosi, a u vezi sa jasno definisanim strategijskim ciljevima kojih, kako smo u prethodnoj raspravi zaključili, nema.
Dakle, doneće se zakon kojim se ukida Zakon o NIS-u i osnivaju se tri nova preduzeća.
Od ta tri nova preduzeća, jedno će biti akcionarsko društvo, a dva će biti javna. Međutim, čitav niz pitanja ostaje nejasan ili bez odgovora, a ta pitanja ne mogu se podvesti pod puku tehniku razdvajanja imovine i obaveza NIS-a.
Recimo, po meni, jedno od ključnih pitanja jeste gde se nalaze udeli koje NIS ima u Petrohemiji i u Metanol-sirćetnom kompleksu. Ako delimo jedno preduzeće u tri preduzeća i ako je poznato da je, pre svega, Petrohemija, kao nastavak u tom apstrimu, odnosno sledeća faza u vertikalnoj integraciji, postavljam pitanje gde će se nalaziti vlasništvo NIS-a nad Petrohemijom. Da li će to biti javno preduzeće za transport nafte naftovodima ili će to možda biti akcionarsko društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu i distribuciju, ili će to biti javno preduzeće za transport, skladištenje itd? Ovo nije puko tehničko pitanje. Od ovog pitanja zavisi i postupak daljeg restrukturiranja Petrohemije i dalje privatizacije.
Dakle, ako mi danas donosimo jednu odluku o osnivanju tri preduzeća, a ukoliko pri tom nemamo jasnu strategiju o restrukturiranju, onda će se taj nedostatak negativno odraziti i na ona preduzeća u kojima je Petrohemija većinski vlasnik. Ili, pak, Metanol-sirćetni kompleks; poznato je da zbog izuzetno povećane cene metanola i sirćetne kiseline, u ovom trenutku, i pored gubitaka koje je ranije ostvarivao Metanol-sirćetni kompleks, odnosno visokih obaveza koje su, čini mi se, bez kamata negde oko 60 miliona dolara, to preduzeće postaje veoma atraktivno. Gde će se ono nalaziti: kao deo akcionarskog preduzeća, ili kao deo javnog preduzeća, ili pak treba da bude posebni korpus preduzeća, s obzirom da je tu privatizacija krajnje opravdana?
Sledeće pitanje jeste kako će se podeliti dugovi, ko nosi dugove, obaveze NIS-a? Da li će se te obaveze naći na akcionarskom društvu ili će se naći na jednom ili drugom javnom preduzeću? Na primer, imamo kineski dug za naftu i njega je dominantno napravio "Jugopetrol". Da li će taj dug biti deo akcionarskog preduzeća, pošto se tamo nalazi promet nafte i naftnih derivata, ili će to biti deo javnog preduzeća za transport nafte i naftovodima?
I jedno i drugo ima svojih prednosti i nedostataka. Ako je deo prometa, onda to automatski smanjuje vrednost. Ako sam dobro razumeo, akcionarsko društvo za promet će biti prevashodno jednog dana, za 6 meseci ili već koliko, obuhvaćeno procesom privatizacije. Ako se to obuhvata procesom privatizacije, vrednost se obara, a samim tim i proces privatizacije, odnosno privatizacija je manje uspešna.
Sledeće pitanje koje želim da postavim, zaista ne želim da koristim više od pet minuta, jeste zašto se u ovom trenutku odmah ne izdvoje uljne rafinerije u posebne privredne subjekte, nezavisne od NIS-a.
Koliko je meni poznato, rafinerije ulja u Beogradu i u Kruševcu i dalje posluju kao deo NIS-a. Demantujte me ako to nije tačno. Ne znam na osnovu koje odluke je to izvršeno. Da li to da će privatizacija biti vođena od strane Agencije za privatizaciju ne znači da je u statusnom smislu došlo do izdvajanja jedne ili druge rafinerije?
Dakle, donošenje odluke o privatizaciji uljne rafinerije može da teče i prodajom imovine, a da svi dugovi ostanu na teretu NIS-a. Međutim, ukoliko se to prodaje kao entitet, ukoliko se prodaje kapital, onda to moraju da budu celine koje ne pripadaju NIS-u. Zašto se u ovom trenutku, kada se već donosi zakon o ukidanju NIS-a, između ostalog, statusno pojedini delovi ne dizajniraju za ono što će uslediti, nadam se, u trećoj fazi restruktuiranja, a to je privatizacija.
Dakle, na osnovu ovoga sam pokušao da pokažem koliko je veoma teško za narodne poslanike glasati, ne govorim o Demokratskoj stranci, za nas nema dileme, ali za one koji će glasati za ovaj zakon o ukidanju Zakona o NIS-u, koliko je to teško i prilično neodgovorno ukoliko iza toga nemamo jasnu strategiju šta se dešava sa NIS-om u celini u postupku restrukturiranja i kasnijoj privatizaciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine potpredsedniče, umalo da kažem i poštovani gospodine ministre i poštovani predstavnici Vlade, ali i danas, kao i prvog dana rasprave o budžetu, nema ni jednog ministra iz Vladi, nema potpredsednika, nema predsednika Vlade.
Očigledno je da se budžet shvata kao tehničko pitanje koje će poslanička većina da odradi bez ikakvih problema. Očigledno da jedna, možda i najozbiljnija materija kojom Skupština treba da se pozabavi u toku jednogodišnjeg rada, dakle, budžet i rebalans budžeta, ne izaziva dužnu pažnju od strane Vlade, kao što se, žao mi je, moram da konstatujem, propušta prilika da se na ovom mestu, tokom rasprave o budžetu, između ostalog, napravi rezime i onoga što je do sada rađeno, ali to je još jedan dokaz da imamo prilično neodgovornu Vladu, koja ne samo da je neodgovorna prema vlastitim građanima, nego je neodgovorna i prema parlamentu koji je i postavlja.
Amandman na član 3, u ime DS, podneo je šef poslaničke grupe gospodin Dušan Petrović i gospodin Nenad Bogdanović, poslanik DS. Amandman glasi da član 3. treba da se briše. Pročitaću kako izgleda član 3. zakona, pa ćete videti zašto je neophodno brisanje. "Ukoliko se izvršavanjem sredstava koja se iz budžeta Republike prenose drugim nivoima vlasti ugrozi izvršavanje Ustavom i posebnim zakonima utvrđenih obaveza Republike, ministar može privremeno da smanji, odnosno obustavi sredstva koja se prenose drugim nivoima vlasti i o tome odmah obaveštava Vladu."
Dve sporne stvari su u ovom članu. Prvo, jako široki, nedefinisani rang, šta to znači "ugrožavanje izvršavanja Ustavom i posebnim zakonima utvrđenih obaveza Republike"? Verujte mi, a i sami znate, postoji čitav niz zakona i čitav niz načina da ova odredba bude tumačena i da ona u praksi znači zaustavljanje izvršenja budžeta prema lokalnim samoupravama.
Mi s razlogom sumnjamo da će se ovaj član, kada stupi na snagu, politički zloupotrebiti, jer znamo vrlo dobro kako je izvršena raspodela sredstava iz budžeta za 2005. godinu od strane Vlade Republike Srbije, odnosno od strane Ministarstva finansija, odnosno od strane poslaničke većine, gde je apsurdno da su neke lokalne samouprave dobijale znatno više sredstava, mimo kriterijuma koji su definisani Zakonom o budžetskom sistemu. Objašnjenje je lako pronaći ukoliko se vidi ko se nalazi na vlasti u tim lokalnim samoupravama.
Prema tome, nije dobro da Vlada ima jedan instrument koji će omogućiti da, na kraju krajeva, bude i sredstvo za sprovođenje odgovarajuće politike ili promociju političkih partija, u zavisnosti iz koje političke partije dolazi ministar, odnosno koja politička koalicija čini ovu vladu. S druge strane, ono što je još spornije, to je da se ovim članom zakonom ovlašćenja daju ministru, a ne Vladi. Dakle, ne radi se o obustavi izvršenja sredstava koja će biti bazirana na odluci Vlade, nego će biti bazirana na odluci ministra finansija. Smatram da je to veoma opasno.
Ako smo svi zajedno, kad kažem svi zajedno, mislim i na Narodnu skupštinu, na Vladu Republike Srbije i druge državne institucije, deo jednog procesa pridruživanja EU i ako je jedan od ključnih koraka koji se moraju uraditi u procesu pridruživanja EU borba protiv korupcije, onda stalno napominjem da je besmisleno da donosimo nove i nove zakonske projekte koji će imati diskreciona mesta odlučivanja jednog čoveka, makar on bio i ministar finansija ili bilo koji drugi ministar.
Nije dobro dozvoliti članom zakona diskreciono pravo jednom članu Vlade, da može, maltene, dnevno da tumači odredbe čitavog niza zakona ili Ustava, za izvršavanje definisanih obaveza Republike, pri čemu to tumačenje može da bude mnogo široko, jer tu se kriju dva nivoa zloupotrebe.
Ne kažem da će ministar finansija koji danas sedi u Vladi posegnuti za ovim instrumentom da izvrši zloupotrebu, ali još jednom napominjem, nije dobro da postoji mesto u zakonu gde se jednom čoveku, jednom pojedincu, ogromna sredstva koja se raspodeljuju iz budžeta Republike Srbije ka lokalnoj upravi, dozvoljava da ih svojom odlukom trenutno zaustavi.
Prvi nivo zloupotrebe jeste politički. O tome sam maločas govorio. To znači, ako mi se ne dopada lokalna samouprava, ako ni koalicija ne funkcioniše kako valja, a u njoj slučajno sedi moja politička partija, imam štap na koji način mogu da dresiram tu političku koaliciju u lokalnoj samoupravi i to može sutra da bude iskorišćeno.
Molim vas, poslanici, pogotovo poslanici većine, da dobro razmislite o ovom članu zakona, jer on nije dobar, nezavisno od toga da li smo mi u poziciji ili u opoziciji. Nije dobro za bilo koju vladu da postoje diskreciona mesta odlučivanja, a pogotovo kada je u pitanju raspodela budžetskih sredstava.
Drugi nivo zloupotrebe jeste tamo gde politička koalicija na vlasti u Beogradu, odnosno na nivou Srbije, nema vlast u pojedinim lokalnim samoupravama. To smo do sada mogli već i da vidimo. Na kraju krajeva, kada smo početkom ove godine usvajali program raspodele finansijskih sredstava iz budžeta, kad su volšebno, nekim čudom, neki gradovi, mimo kriterijuma koji su definisani zakonom, dobijali više novca od gradova gde se nalazi opozicija Republičkoj vladi na vlasti.
Prema tome, ako imamo ta dva nivoa potencijalnih zloupotreba, kao izvorište koje se nalazi u ovom članu 3. zakona, to nije dobro. O drugim nivoima neću ni da govorim. Ovde se radi o javnim finansijama Republike Srbije, ne radi se o ličnim finansijama jednog čoveka, niti se radi o ličnim finansijama jedne političke grupacije.
Verujte mi, sve političke partije moraju da budu zainteresovane da se donese zakon koji neće sadržati diskreciona mesta, jer danas je jedna vlast, sutra će biti druga vlast, za pet-šest godina biće neka treća vlast. Mi ćemo biti na političkoj sceni kao opozicija ili pozicija, što je, verujte mi, ako ste ozbiljni igrači na političkoj sceni, ako ozbiljno učestvujete, potpuno svejedno sa aspekta odgovornosti. Nije dobro da jedan zakon ponovo dolazi na dnevni red sutradan kad se bude promenila politička koalicija na vlasti.
Ono drugo zašto sam želeo da iskoristim, pošto nisam bio jutros kada me je moj cenjeni kolega gospodin Ivica Dačić pomenuo u kontekstu nekakve revizije, još jednom moram da kažem, javnosti radi, da sa firmom "Deloitte and touche" apsolutno nemam nikakve veze od 24. januara 2001. godine. Tog 24. januara 2001. godine sam povukao sve svoje vlasničke uloge u firmi "Deloitte & touche".
Inače, da bi javnost shvatila, više od 150 partnera su vlasnici "Deloitte & touche" u centralnoj Evropi, tako da je moje vlasništvo bilo na nivou od nekih 0,5% u tom deoničarskom društvu. To je urađeno ne zato što me je neki domaći zakon sprečavao da radim za neku drugu firmu dok sam ministar, kao što je bila praksa tokom 90-tih godina kada su socijalisti bili na vlasti, pa kad su im ključni direktori u državi bili na čelu Vlade, na pojedinim ministarskim mestima.
Nego je to urađeno zbog moje lične odgovornosti i to je urađeno zbog pravila koja postoje u jednoj velikoj multinacionalnoj kompaniji kakav je "Deloitte & touche", jer je nespojivo da neko bude istovremeno u javnom servisu i da radi istovremeno za veliku multinacionalnu kompaniju.
S druge strane, vrlo često se zloupotrebljava priča o tome šta je sve radio "Deloitte and Touche" tokom privatizacije. Molim Odbor za privatizaciju i predsednika Odbora za privatizaciju, gospodina Novakovića koji sedi ovde, da zatraži od Agencije za privatizaciju kompletan izveštaj a propo naknada koji su pojedini finansijski savetnici, konsultanti dobili tokom perioda od 2001. do 2004. godine dok sam bio ministar, pa ćete videti da li se nalazi u prvih 10 finansijskih savetnika koji su u tome učestvovali, a svakako se po kvalitetu i te kako nalazi ne u prvih 10, nego u prvih pet u zemlji Srbiji. Molim vas, da se ne bi više manipulisalo tom pričom i tim podacima, da Odbor za privatizaciju pripremi izveštaj i da javno iznese ovde na sednici Skupštine Republike Srbije. Hvala vam.

Dakle, javljam se za reč po članu 104. novog Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, a kao ovlašćeni predstavnik DS.
Prethodni govornik je neopravdano optužio DS da vlast preuzima divljački. Mogu da razumem frustraciju koju stranka koju on predstavlja ima i koja je stečena u proteklih nekoliko godina, jer zaista ne razumem da li je divljaštvo glatka pobeda predsednika Tadića na predsedničkim izborima, da li je divljaštvo, uzgred da pomenem, nad kandidatom poslaničke grupe, odnosno stranke koju je prethodni govornik predstavljao, da li je divljaštvo glatka pobeda naših kandidata gospodina Nenada Bogdanovića na gradskim izborima, da li je divljaštvo činjenica to što DS već godinama unazad u protekle dve godine ostvaruje najbolje izborne rezultate.
Žao mi je ako to shvatate kao divljaštvo i ono što će se tek desiti, a to je pobeda DS na vanrednim parlamentarnim izborima. To je najviši stepen demokratije.
DS zna da pobeđuje, ume da podnese poraze, a kada gubi da se ponaša dostojanstveno, zna da sagleda svoje greške, da ih ispravi, ali ne menja suštinu svoje politike i zato građani DS prepoznaju kao jedinu istinsku snagu koja ovu zemlju može da gura snažno ka EU.
Zbog toga, kako god da shvatate demokratsko ponašanje Demokratske stranke, ako smatrate da su redovne pobede Demokratske stranke divljaštvo, to je vaš problem, mogu samo da kažem da ćemo mi to i dalje nastaviti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva finansija, bilo je zadovoljstvo slušati ministra finansija tokom obrazlaganja Predloga o rebalansu budžeta. Ispred poslaničke grupe DS ne mogu a da ne kažem da je na jedan veoma detaljan i opširan način obrazložen zakon o kome danas raspravljamo, a istovremeno ne mogu a da ne kažem da budžet nije samo stvar ministra i Ministarstva finansija, nego je budžet centralno pitanje, pa sam tim i rebalans budžeta, za Vladu Republike Srbije.
Još jednom, po ko zna koji put, ponavljam svoje nezadovoljstvo i nezadovoljstvo poslaničke grupe DS što danas u ovoj skupštinskoj dvorani zajedno sa nama ne sedi premijer, ne sede drugi ministri u Vladi Republike Srbije, ne sedi potpredsednik Vlade, i što se čitava priča vodi na relaciji narodni poslanici - ministar finansija, odnosno gospoda iz Ministarstva finansija.
Da su tu drugi ministri, onda bismo pitali te druge ministre šta se desilo sa kapitalnim investicijama u Srbiji, šta se dešava sa reformom obrazovanja u Srbiji, šta se dešava sa reformom zdravstva u Srbiji.
Šta se dešava sa drugim ekonomskim resorima i da li je Ministarstvo energetike, kojim slučajem, upoznato da se bez znanja Vlade, bez još uvek date saglasnosti, vodi pretprivatizacioni postupak u NIS-u, da se u EPS-u pojavljuju prilično čudne stvari o kojima ovaj narodni dom treba i te kako da raspravlja. Da li je Vlada uopšte upoznata da Vlada polaže račune Narodnoj skupštini, a ne obrnuto, da narodni poslanici polažu račune Vladi.
Moram da priznam, i to još jednom ističem sa ponosom, da smo tokom prethodne tri godine ovde imali najmanje pet ili šest ministara Vlade Republike Srbije, imali smo premijera koji je obrazlagao budžet i rebalans budžeta, nikako samo ministra finansija, jer to nije samo njegov posao. Ovo stoga što je budžet jedan od osnovnih instrumenata ekonomske politike koju Vlada Srbije vodi.
Ukoliko smo u međuvremenu od budžetskog deficita, koji je planiran na nivou od oko 2% budžeta za 2005. godinu, došli u situaciju da imamo budžetski suficit na nivou od 33 ili 35 milijardi, zavisno od računice, onda znači da je došlo do jedne drastične promene ekonomske politike, jer budžetski deficit ili budžetski suficit jesu instrumenti za vođenje ekonomske politike.
Voleo bih da čujem da li se promenio i Memorandum o ekonomskoj politici za 2005, 2006. i 2007. godinu, ali isto tako bismo želeli, nadam se jednako, ne samo poslanici DS, ne samo poslanici iz opozicije, nego pretpostavljam i poslanici pozicionih stranaka, oni koji danas čine Vladu, da čuju kako se realizuju pojedine sektorske politike.
Meni je lično preko glave da čitam u raznim novinama šta se to najavljuje u narednom periodu, a uz dužno uvažavanje ministra Dinkića i uz poštovanje njegovog znanja, nisam siguran da o restrukturiranju EPS-a i NIS-a može da nam pruži sve informacije, kao što bi npr. to mogao da pruži ministar energetike. Jednom rečju, ovo zaista nije civilizovan način kako se Vlada odnosi prema Skupštini Srbije kada je u pitanju izuzetno važna tačka dnevnog reda, a to je rasprava o rebalansu budžeta. Nadam se da ćemo imati prilike da nas makar neki ministar udostoji do kraja ove rasprave i da onda razgovaramo o pojedinim sektorskim politikama koje zavise od pojedinih ministarstava.
Što se samog rebalansa budžeta tiče, moram da kažem da bih čitavu priču mogao da dam u jednoj retrospektivi definisanih ciljeva ekonomske politike. Ako se sećate, osnovni cilj ekonomske politike u martu 2004. godine, kada je donošen budžet za prošlu godinu, jeste bio razvojni budžet. Od marta 2004. do danas od tog razvojnog budžeta nije ostalo ništa.
Danas imamo jedan tačan podatak - da je ovo prvi put da Srbija ostvaruje budžetski suficit u poslednjih 50 godina.
Ako bismo taj izolovani cilj posmatrali mimo drugih mera ekonomske politike, i mi iz DS bismo rekli - super, čestitamo Vladi Republike Srbije, svaka čast ministarstvu što je ostvarilo budžetski suficit.
Ali, mi ne možemo da posmatramo budžetsku politiku izvan kreditno-monetarne politike, izvan fiskalne politike, jer to je ta lepeza sa kojom vi realizujete ekonomsku politiku zacrtanu ne samo za 2005. godinu, nego i za naredne godine.
Rekao bih da se tu nalazi osnovno neslaganje DS i ekonomske politike koju vodi Vlada Republike Srbije. Ekonomska politika koju vodi Vlada Republike Srbije jeste usmerena na postizanje kratkoročnih ciljeva. Nazvao bih je kratkovida ekonomska politika, za razliku od dugoročne ekonomske politike koja i te kako koristi budžet i budžetsku politiku za realizaciju onog ključnog cilja, a to je postizanje samoodržive konkurentne privrede.
Mi danas zaista imamo situaciju u kojoj je makroekonomska stabilnost izražena, bez obzira na inflaciona kretanja koja se dešavaju, naročito u prvih nekoliko meseci ove godine, za šta i postoje neka realna opravdanja, ali isto tako nemamo pomaka u delu koji se zove - strukturne promene.
Za početak, krenu ću od komentara osam razloga zašto je državi potreban budžetski suficit. Prvo, ne slažem se sa ministrom finansija da je ostvarenje budžetskog suficita ideal javnih finansija. Možda jeste to ideal ministra finansija, ali to ne bi smeo da bude ideal Vlade i to vlade jedne zemlje koja se nalazi u procesu tranzicije, kada imamo u vidu da su svi drugi instrumenti ekonomske politike pod potpunom kontrolom MMF-a - i kreditno-monetarna politika, fiskalna politika definisana jasnim benč-markovima.
Postavljam pitanje zašto se olako odričemo budžetske politike i zašto iz budžetskog deficita ulazimo u budžetski suficit, ako se zna, a onaj ko se bavi javnim finansijama vrlo dobro zna da budžetski deficit jeste instrument za podsticaj privredne aktivnosti. Naravno, pod uslovom da budžetski deficit podstiče ne ličnu potrošnju, nego investicionu potrošnju. Ali, to u mnogome zavisi koliko je Vlada spremna da uđe u odgovarajuće strukturne promene.
Najzdraviji deo za servisiranje spoljnjeg duga; spoljnji dug i jeste deo javnih rashoda. Ne razumem ovu metodologiju, ali do sada, do prošle godine, spoljni dug koji je vrlo jasno planiran, koji je definisan odgovarajućim dogovorima ostvarenim sa Londonskim klubom, Pariskim klubom poverilaca, drugi garantovani spoljni dugovi - to je nešto što se predviđa, što se nalazi kao redovna kategorija javnih rashoda.
Možda je, tu postavljam pitanje, insistiranje na postizanju budžetskog suficita i sklanjanje novca sa strane, jedna svojevrsna štednja, u stvari jedan strah od onoga što će se dešavati u narednoj godini i strah da li će naš budžet biti u situaciji da iduće godine servisira ukupne dugove. Onda mogu da razumem potrebu postizanja budžetskog suficita i onda mogu da razumem čak insistiranje MMF-a da budžetski suficit bude realizovan u 2005. godini, jer ko zna šta će se desiti u 2006. godini i da li ćemo biti dovoljno dugački ili ćemo biti kratki za otplatu dugova.
Suficit jeste štednja. Ali, kada pogledamo sve zemlje koje su pobrojane, koje danas imaju budžetski suficit: Belgija, Danska, Island, Irska, Kanada, sa izuzetkom Rusije, sve su to visokorazvijene zemlje. Interesuje me jedna zemlja u tranziciji koja je u periodu tranzicije imala budžetski suficit. Imala je Poljska, ali samo u jednoj godini. Bugarska danas nema suficit.
Šta nam to govori? Govori nam da je budžetski deficit instrumentarij realizacije ekonomske politike, podsticaja privredne aktivnosti. Nisu valjda sve ove druge zemlje bile tolike neznalice da nisu znale da sa budžetskim suficitom eventualno mogu da ostvare povoljniju tranziciju, bezbolniju tranziciju, bržu ekonomsku tranziciju.
S druge strane, kaže se da suficit omogućuje da privatizacioni prihodi budu iskorišćeni za ulaganje u putnu privredu. Nešto nije u redu, gospodine ministre, u tekstu koji ste nam dali. U tekstu piše da nakon pokrića svih javnih dugova, unutrašnjih, spoljnih, nakon finansiranja 5,5 milijardi za nabavku - misli se na investicije, na podsticaj investicija, ostaje tri milijarde okvirno, što će zajedno sa 27 milijardi dinara na kraju godine značiti stanje na računu budžeta od 30 milijardi. Pitam, ako ćete da vraćate dugove putnoj privredi, a planirani prihodi od privatizacije su 27 milijardi, zašto makar u tekstu niste rekli - 27, minus dugovi prema putnoj privredi koji iznose šest, sedam ili osam milijardi, nebitno je, jer postoje privatizacioni prihodi?
(Predsedavajući: Gospodine Vlahoviću, vreme.)
Koristiću i drugih deset minuta i koristiću deo vremena poslaničke grupe Demokratske stranke.
(Predsedavajući: Ali, morate po redosledu, gospodine Vlahoviću.)
Već sam se dogovorio sa prethodnim predsedavajućim, vi niste bili tu, gospodine predsedavajući.
(Predsedavajući: Izvolite, drugih deset minuta, za ovo ćemo da vidimo).
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, na razumevanju.
Dakle, postavlja se pitanje da li će privatizacioni prihod u ovoj godini, u 2005. godini, biti korišćen za vraćanje dugova, ili će stanje na računu, na kraju, da bude 30 milijardi?
Sledeći razlog: pomoć monetarnoj politici u snižavanju inflatornih očekivanja. Molim vas, kada pogledate sve mere ekonomske politike, one su koncentrisane na jedan jedini cilj, a to je smanjenje potrošnje. Nemam ništa protiv toga, pod uslovom da se realizuju mere strukturne reforme.
Te mere strukturne reforme izostaju i danas imamo situaciju da nam kreditno-monetarna, fiskalna, budžetska politika pogađaju frontalno celu privredu Srbije, i dobra i loša preduzeća. Hajde što pogađaju loša, to i jeste cilj, da se smanji lična potrošnja i taj pritisak i proboj, pritisak na makroekonomsku stabilnost. Ali, zašto i dobra preduzeća?
Pa zbog toga što nedostaje diferencijacija koja mora da se postigne, ne merama kreditno-monetarne politike, ne merama fiskalne ili budžetske politike, nego mora da bude postignuta merama restrukturiranja javnih preduzeća, o kojima se danas, ponovo za ovom govornicom, samo priča da će se desiti, kao što se pričalo pre šest meseci, a od toga je urađeno samo odvajanje sporednih delatnosti.
Ako pogledamo ceo posao na restrukturiranju javnih preduzeća, mogu da vam garantujem da je odvajanje sporednih delatnosti i privatizacija 5% rešenja ukupnog problema; 95% rešenja problema se nalazi u restrukturiranju bazične delatnosti.
Usput, jedan detalj, nisam zlurad, ali bih želeo da još jednom napomenem, kada smo 2004. godine u martu kritikovali zašto je u tranzicionom fondu samo dve milijarde dinara, odgovor je došao da nova Vlada ne želi da otpušta, nego da zapošljava. Danas imamo situaciju da se u tranzicionom fondu nalazi više od šest milijardi dinara. Pozdravljam odluku Vlade i, pretpostavljam, pre svega ministra finansija, koji je za ovom govornicom dao jedan premijerski ekspoze, pošto drugih nema. Pozdravljam nastojanje da se podigne tranzicioni fond ne bi li se obezbedilo restrukturiranje javnih preduzeća.
Zatim, suficit utiče na pad agregatne tražnje i to je tačno. Ali, da li nam je cilj da u dugom roku agregatna tražnja pada ili nam je cilj da podignemo stepen konkurentnosti privrede i da po tom osnovu imamo faktički realno korišćenje te agregatne tražnje, ne za podizanje spoljnotrgovinskog deficita, nego za podizanje privredne aktivnosti unutar naše zemlje? Valjda nam je ovo drugo cilj.
Ako nam je to drugo cilj onda, dame i gospodo narodni poslanici, moramo da znamo koji je plan restrukturiranja Elektroprivrede Srbije? Šta je sa restrukturiranjem Naftne industrije Srbije? Šta znači taj potpisan ugovor sa Lukoilom, za koji Vlada još uvek nije dala odobrenje? Da li je to ulazak na mala vrata za proces privatizacije koji će uslediti?
U proteklih mesec dana slušao sam različite izjave - od onih koji sede u Vladi i znaju šta će biti privatizovano do kraja godine iz Naftne industrije Srbije, do onih koji, takođe, sede u Vladi i trebalo bi još više da znaju, a različito koriste pojedine kategorije.
Jedni pričaju - biće privatizovane rafinerije Beograd i Kruševac. Tačno je da i Beograd i Kruševac imaju rafinerije, one su uljne i one su sporedna delatnost. Drugi najavljuju do kraja godine privatizaciju naftnih rafinerija, treći najavljuju do kraja godine početak privatizacije naftnih rafinerija, što je najlogičnije.
Ali, postavljam pitanje šta će se desiti sa trgovinskom mrežom koju Naftna industrija Srbije ima? Kakva konekcija postoji između privatizacije naftnih rafinerija i, s druge strane, trgovinskih mreža? Da li benzinske pumpe, prosto rečeno, mogu da budu podsticaj u jednom pravcu bolje, efikasnije privatizacije Naftne industrije Srbije?
Nažalost, taj odgovor nemamo, kao što nemamo odgovor kada je reč o privatizaciji Elektroprivrede Srbije. Umesto toga, ministar energetike je rekao da je, što se njega tiče, restrukturiranje Elektroprivrede Srbije završeno, niko ne sme da pomene tu neumitnu činjenicu da u Elektroprivredi Srbije, u Naftnoj industriji Srbije, železnici, ima viška zaposlenih radnika. To nije dve ili tri hiljade, nego se meri desetinama hiljada.
To znaju čak i sindikati u tim javnim preduzećima, ali ta reč je očigledno zabranjena kada je u pitanju Vlada Republike Srbije. Ako smo rekli da je budžetski deficit instrument za realizaciju razvojne politike, postavlja se pitanje zašto se toliko insistira na budžetskom suficitu. Lepo je kada imamo prepunu državnu kasu, ali nije lepo ako paralelno sa prepunom državnom kasom imamo problem nelikvidnosti u privredi Srbije. On je danas izražen.
Čuli smo za ovom govornicom da će u ovoj godini bruto društveni proizvod biti povećan, čini mi se, za 4,5%. Postavljam pitanje, odakle. Ako 60% bruto društvenog proizvoda doprinose poljoprivreda i industrija, ako u poljoprivredi, svima je jasno, imaćemo stagnaciju najmanju u ovoj godini, a imamo već negativne stope rasta u industriji, postavlja se pitanje da li tercijarni sektor, da li sektor usluga, uključujući i saobraćaj, zajedno sa trgovinom, turizmom i drugim delatnostima, mogu da nadoknade tu stagnaciju, odnosno pad.
Bojim se da ćemo mi u ovoj godini posle stagnacije kada je u pitanju poljoprivreda i industrija imati i stagflaciju, dame i gospodo, a to znači ne samo rast inflacije, nego i pad aktivnosti u ovim sektorima. Maločas smo čuli objašnjenje da je došlo do pada od 2% industrijskog obima proizvodnje zbog toga što su budžetske subvencije smanjene za milijardu i po dinara. Vrlo dobro, matematika je prosta, to znači da imamo ukupan obrtni kapital u industriji od 75 milijardi dinara.
To znači da je, kada pogledate koliki je bruto društveni proizvod, to negde oko 24 milijarde dolara, tri puta osam 24 ili 23 milijarde dolara, i kada kažete 25% industrija, to znači da naša industrija ima fantastičan koeficijent obrta koji je preko 9. Voleo bih da vidim zemlju u kojoj je koeficijent obrta angažovanih sredstava preko devet.
Neće biti, gospodine ministre, da je došlo do pada obima proizvodnje u industriji zato što su smanjene budžetske subvencije, pre će biti da je došlo do pada obima industrijske proizvodnje zbog toga što je u 2004. godini zaustavljen razvoj privatnog sektora.
To nisu bili objektivni problemi, kako ste vi nazvali, to su bili subjektivni problemi, jer su se na tim mestima nalazile najobičnije neznalice, koje su razvoj privatnog sektora u potpunosti zaustavile. Danas obim industrijske proizvodnje, znači, plaća cenu neprofesionalnosti koju smo imali u 2004. godini. Nijednog časa ne kažem da to ima neke veze sa vama ni sa drugim ministrima u vladi, nažalost, imali smo jedno ministarstvo u kojem je razvoj privatnog sektora zaustavljen.
Meni je drago da čujem da strane direktne investicije, koje su uglavnom realizovane u 2001, 2002. i 2003. godini, a ne 2004. godini, jer vi vrlo dobro znate, od pomenutih 950 miliona dolara investicija koje su realizovane u prošloj godini, najmanje je polovina ono što je realizovano a neplaćeno iz 2003. i iz 2002. godine, i to kako privatizacija, tako i direktne grinfild investicije. Pomenuću samo jednu, "WolfPac engine" kompanija, koja je imala najveću direktnu grinfild investiciju u 2004. godini, a ta investicija je započeta sa realizacijom još početkom 2003. godine.
Lepo je čuti da te inostrane kompanije i njihove direktne strane investicije danas predstavljaju perjanice podizanja izvoza, srpskog izvoza. Lepo je to reći ovde u Narodnoj skupštini onim poslanicima koji su na ono što smo mi govorili 2003. godine, 2002. godine, reagovali upravo suprotno, bučno, kako ćemo rasprodati srpsku privredu, uništiti budućnost ili ne znam šta uraditi.
Dakle, moje pitanje za Vladu jeste, navedite mi jednu stranu direktnu investiciju, a da to nije "Cimos" u Kikindi koji je napravljen...

Hoćete mi dati da koristim vreme ili ću morati da prekinem?

Zahvaljujem i prekidam. Javiću se ponovo, naravno, samo da završim, imam još dve rečenice, zbog javnosti.

Dakle, postavljam pitanje, koje su to velike strane direktne investicije koje su pohrlile zbog toga što je investiciona klima naglo poboljšana 2004. godine?
U jednoj rečenici za kraj, ova vlada do sada nije imala niti ijedan ozbiljniji test. Dva ključna ozbiljna testa jesu pravo restrukturiranje javnih preduzeća i smanjenje javne potrošnje.
Pitam ministra obrazovanja, a koji nažalost nije ovde, šta je uradio na racionalizaciji obrazovnog sistema. Ništa. Ništa nije uradio i zbog toga ministar finansija mora da smanjuje izvršenje u toj stavci, zato što se tu ništa ne radi.
Šta je urađeno na racionalizaciji zdravstvenog sistema? Hajde da vidimo i tu jesen koja nailazi i u kojoj se javlja da će doći do značajnog smanjenja javnih rashoda u toj oblasti, kao i na koji način se obavlja racionalizacija državnog sektora. Da li je 10% dijametralno smanjenje pravo i da li je to naš cilj da postignemo kvantitet ili kvalitet državne administracije.
To su dve stvari, sa najavljenim povlačenjem zakona o PIO i onim što je urađeno, moram da kažem da sam lično, a i DS, veoma zabrinuti za dalji razvoj tranzicije u ovoj zemlji i za ekonomske reforme. Čini mi se, a o čemu svedoči ovaj dvosatni govor, moram da priznam, pre nego što je pala prethodna vlada govorio sam dva sata i 40 minuta. Jedan poslanik mi je rekao, ovo izgleda ne sluti na dobro, a naravno ne za opoziciju. Još jednu rečenicu i ne želim više da zloupotrebljavam Skupštinu i skupštinsku govornicu, nisam niti ću to ikada raditi...