Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7036">Aleksandar Vlahović</a>

Aleksandar Vlahović

Demokratska stranka

Govori

Prethodni poslanik je konkretno spomenuo moje ime i po tom osnovu tražim repliku. Najpre želim da kažem da je veoma teško polemisati, makar i na poslaničkom nivou, sa argumentima kakvi su užas, katastrofa, bez opisivanja šta to zapravo užas, katastrofa i ostalo znači. Meni je jako teško da polemišem i da dam odgovor ako su to ključni argumenti prethodnika za ovom govornicom.
Nije užas i nije katastrofa reći istinu, onakvu kakva jeste, ma koliko ona bila bolna, jer mi se nalazimo u tranziciji. Ova zemlja i ekonomija, ukoliko zaista želi da bude dugoročno samoodrživa, mora da prihvati osnovne vrednosne tržišne postulate. Oni nisu poput onoga što je iz ove skupštine pre deset dana servirano (i zaista unapred zahvaljujem predlagačima budžeta što to nisu ubacili u budžet), predlozi poput - dajte da država investira u novo vozilo ne bi li se gigant postavio na noge.
To je čista politička demagogija, a hrabrost jeste otići dole i reći, posle deset godina tetošenja, da 15.000 radnika nema mesta, jer su ta radna mesta izgubila tokom 90-tih godina, zahvaljujući "mudroj" državnoj, ekonomskoj i svakoj drugoj politici u kojoj su i neke druge stranke koje sede u ovom parlamentu, a ponovo su u Vladi, u jednom trenutku učestvovale.
Prema tome, to nije ni užas, ni katastrofa, nego je to način kako da se jedan gigant podigne, ne sa kolena nego iz blata. Podsetiću vas, 2001. godine 30.000 radnika u "Zastavi" je sedelo bez ikakvog posla. Podsetiću vas da je u prošloj i pretprošloj godini "Zastava", uprkos velikim naporima, možda i većim nego što je to potrebno, angažovanjem države ostvarila nivo proizvodnje i ostvarila zaposlenost kakvu je imala daleke 1992. godine. Podsetiću vas da sva društva u "Zastavi", uključujući i "Zastava-Namenska", danas rade bez ikakve podrške države profitabilno, bez subvencija, što je do pre tri godine bilo nezamislivo. To su pravi rezultati. Ako hoćete da sipate političku demagogiju za ovom govornicom, onda sutra nosite političku odgovornost za takve poteze.
Replika na prethodno izlaganje. Pošto se prethodni govornik pozvao na član 100. Poslovnika, osnov jeste replika na prethodno izlaganje. Prvo, želim da kažem da i dalje ostajem pri onom prethodnom stavu, da je ovo dobro mesto za prosipanje prazne političke demagogije, što ne želim da savetujem, jer to je nivo političke odgovornosti koju svako od nas ovde prezentuje.
Da je tako, mogao bi i prethodni poslanik da se raspita ko donosi odluke o bescarinskom uvozu veštačkog đubriva, ko donosi odluke o uvozu polovnih automobila 2000, 2001. godine, ko je bio taj koji je te odluke donosio, i video bi da to nema nikakve veze ni sa Republičkom vladom, a pogotovo ne sa Ministarstvom za privredu i privatizaciju. Na kraju krajeva, imali ste prilike da pogledate i taj zakon i zato nas ne treba da optužujete.
Apsolutno sam za liberalni ekonomski koncept, jer to je način na koji ćemo jednu tromu ekonomiju naterati da bude još konkurentnija, a što se tiče rezultata, oni stoje iza nas. Kada pogledate nivo industrijske proizvodnje, i nivo industrijske proizvodnje u privatnom sektoru, koji se statistički ne obuhvata zbog nesavršenog statističkog sistema, videćete da je novostvorena vrednost u 2002. godini uvećana za 50% i da se taj trend nastavlja u 2003. godini.
Podsetiću vas da je više od 20% ukupne industrijske proizvodnje danas u tzv. sektoru privatne industrijske proizvodnje.
Takođe ću vas podsetiti da smo mi u 2003. godini, u godini kada je ubijen premijer naše zemlje, bili lideri na Balkanu u pogledu direktnih stranih investicija, a to je stepen poverenja koje međunarodna zajednica, investitorska, investitori daju jednoj vladi i jednoj zemlji.
To su rezultati koji govore o nama. Imaćemo prilike da vidimo rezultate nove vlade. Zašto da ne, ono što je dobro treba pohvaliti, a ne po svaku cenu kritikovati. Zbog toga i ja smatram da nova vlada zaslužuje da dobije vreme da bismo iza toga mogli da ocenjujemo njen rad.
Ali, danas imamo budžet na dnevnom redu. Još jednom vas podsećam, nemamo na dnevnom redu rad prethodne vlade u prošloj i pretprošloj godini, a budžet je, čini mi se, jedini instrument. Ta visina budžetskog deficita ...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... i odnos potrošnje i investicija, čini mi se da je jedini instrument sa kojim možemo da kreiramo sutra ekonomsku politiku u našoj zemlji. I sve što govorimo mi iz poslaničke grupe DS nije sračunato da budemo opozicija po svaku cenu, nego da upozorimo na nedostatke...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... budžeta, da bi ovoj zemlji sutra bilo bolje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahtevam da se, shodno članu 82. stav 6,  izvrši provera kvoruma u sali za sednicu. Hvala.
Nisam tražio reč zato što sam pojedinačno pomenut. Želim da repliciram u ime poslaničke grupe DS. Najpre da kažem da je tačno da je prethodno Ministarstvo za privredu i privatizaciju projektovalo prihode u visini koju je pomenuo gospodin ministar Dinkić.
Podsetiću vas da je projekcija prihoda od privatizacije nešto što je urađeno u novembru mesecu prošle godine, u periodu kada se pripremao budžet, kada ni na koji način nismo mogli da predvidimo ono što sledi iza parlamentarnih izbora koji su se desili 28. decembra, a to jeste, hteli mi to da priznamo ili ne, politička kriza koja je trajala gotovo dva meseca do formiranja nove Vlade. I, nažalost, svi ovi najnoviji događaji, uključujući i jedan tehnički problem u pregovorima sa MMF-om, zaista predstavljaju argument da kažem sa punim pravom da su prihodi od privatizacije nedostižni u ovoj godini na projektovanom nivou.
Sa druge strane, kada su predviđani prihodi od privatizacije novembra meseca prošle godine, značajni deo prihoda je planiran od prodaje akcija iz Akcijskog fonda. Nezavisno od Republičke vlade, Zakon o finansijskom tržištu je usvojen kao savezni, a nažalost Skupština Srbije od jula meseca nije bila u efektivnom radu i nismo bili u prilici da promenimo Zakon o finansijskom tržištu, što je za posledicu imalo potpunu blokadu prodaje akcija iz Akcijskog fonda. Cifra koja je planirana, nekih, čini mi se, 60 miliona evra, zaista danas deluje prilično nedostižno, sve dotle dok se ne bude promenio Zakon o finansijskom tržištu.
Prema tome, sa tog aspekta smo dali primedbe, između ostalog, na poziciju prihoda od privatizacije, pri čemu još jednom kažem da se zaista ne treba nadati velikim prihodima od privatizacije banaka, imajući u vidu zatečeno stanje.
Što se tiče poreza na dodatu vrednost, zatim poreza na fond zarada, prvo da kažem da je porez na dodatu vrednost predložen parlamentu još u septembru prošle godine. Ne ulazim u kvalitativnu analizu ovog zakonskog projekta, ali nije tačno da je on u novembru mesecu došao na dnevni red parlamenta.
U novembru mesecu on je iz skupštinske arhive izvučen i predložen za sednicu parlamenta, a pripremljen je i upućen od strane prethodne vlade mnogo ranije, kao što je i zakon o železnici upućen pre godinu i po dana od strane prethodne vlade parlamentu, a parlament ga nije usvojio; kao što je i zakon o energetici upućen u aprilu mesecu od strane prethodne vlade, a parlament ga nije usvojio. Namerno pominjem ova dva zakona jer su ona bila pretpostavka početka restrukturiranja u javnim preduzećima.
(PREDSENIK: Vreme, gospodine Vlahoviću.)
Dakle, imali smo parlamentarnu krizu i to je uzrokovalo odlaganje restrukturiranja. Danas nemamo parlamentarnu krizu, nemamo problema sa izglasavanjem ovih zakonskih projekata i zbog toga se mi iz Demokratske stranke sa pravom pitamo zašto se odlaže restrukturiranje javnih preduzeća.
Još jedna rečenica, niko ne spori potrebu da se ekonomska politika unekoliko promeni u odnosu na prethodni period. Na kraju krajeva, to i jeste faza u jednoj srednjoročnoj tranzicionoj politici zemlje, ali je činjenica da ovaj budžet ne predstavlja osnovu za tu novu ili promenjenu ekonomsku politiku.
Potpuno razumem emotivnu diskusiju mog prethodnika, ali bi bilo dobro da se pre nego što optuži Republičku vladu malo raspita u čijoj je nadležnosti bila carinska politika, u čijoj je nadležnosti bila politika spoljne trgovine, izdavanje dozvola, itd. To nije radila samo Demokratska stranka.            
Bojim se da vi u vašoj političkoj koaliciji između ostalog imate stranku koja je kreirala takvu platformu spoljnotrgovinske politike. Prema tome, ako želite nekoga da optužujete, DS je pogrešna adresa, pogrešna je adresa Vlada Republike Srbije; tek od maja meseca prošle godine, tačnije, da budem precizan, od 18. aprila sve ove politike su se našle u nadležnosti Vlade Republike Srbije.
A od onda, tvrdim vam, nije doneta nijedna odluka koja je mogla da ugrozi bilo stočni fond, bilo poljoprivredu, bilo šta drugo.
Druga stvar, netačna je tvrdnja da su napravljeni novi dugovi seljacima, poljoprivrednim proizvođačima u prethodnom periodu, naprotiv, prethodni period je period u kome su u potpunosti isplaćene sve obećane premije, sve obećane subvencije. Ja ću vas još jednom podsetiti da je posle dugog vremenskog perioda započeto sa isplatom subvencija, čak i za dugogodišnje zasade, zatim pored premiranja mleka, subvencije za duvan, za šećernu repu, za druge poljoprivredne kulture, uljarice itd, i da su na vreme plaćene, za razliku od perioda devedesetih godina, kada ste i vi, čini mi se, jedno vreme bili na vlasti i kada su dugovi seljacima između ostalog i u tom periodu stvarani.
Isto tako podsetiću vas da ne postoji jedan dinar duga za otkupljenu pšenicu. Ja sam maločas rekao, tačno je da je otkup pšenice u 2003. godini svega tri ili pet hiljada tona, ne sećam se tačno, a ne 200 hiljada koliko je planirano, ali to se nije desilo zato što Vlada nije imala sredstava da plati, nego zbog toga što su seljaci zbog situacije kakva jeste imali priliku da svoj proizvod valorizuju po mnogo boljim uslovima.
Prema tome, ne želim da pričam hvalospeve o onome što je urađeno u prethodnom periodu, ali sigurno je da je u prethodne tri godine najveći deo dugova prema poljoprivrednicima vraćen i sigurno je da niti jedan novi dug nije prebačen novoj vladi za eventualno buduće namirenje, kao i da ne samo agrarna politika nego i generalno ekonomska politika koju je vodila Vlada Republike Srbije nije poljoprivredne proizvođače stavila u lošiji položaj nego što je to bilo pre 2001, 2000. godine.
Molim vas, kada izađete, to se ne odnosi samo na vas, nisu dovoljni kvalitativni argumenti poput "užasa, katastrofe", nego zaista ovo mesto, ovaj dom zaslužuje ako ništa drugo, onda prave argumente kojima ćete to potkrepiti. Zahvaljujem se još jednom svima koji u tako dubokom sećanju nosite bivšu vladu, da čak ni u raspravi o budžetu ne možete da se oslobodite, to je znak da smo dobro radili.
Nema apsolutno nikakvih razloga da gospodin Anđelković testira odgovornost Demokratske stranke. Podsetiću sve poslanike da je Odbor za finansije zakazan, mimo znanja predsednika Odbora za finansije, u 16,45 časova, sa početkom sednice u 17,15 časova da bi se razmatrali amandmani. Ukoliko se želelo prisustvo svih članova Odbora za finansije, onda bi bilo logično da je u tom periodu ili napravljena pauza u radu sednice ili makar da je konsultovan predsednik Odbora za finansije.
To isto važi i za Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, koji sutra ima sednicu na kojoj treba da razmatra budžet, o kome ćemo danas očigledno završiti čitavu priču. Prema tome, to je jedini razlog, gospodine Anđelkoviću, zašto ni ja, ni gospodin Bogdanović nismo bili prisutni na sednici Odbora za finansije.
Ubuduće, da bi se izbegla bilo kakva dilema, bilo bi dobro da makar na dva sata unapred budemo obavešteni o terminu sednice Odbora za finansije, a to posebno važi za predsednika Odbora za finansije gospodina Bogdanovića.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, svakako da je legitimno pravo parlamentarne grupe da definiše strukturu vlade, onakvu kakva joj najviše odgovara. To niko ne spori ni u čitavom parlamentu, ni u DS-u. Ono što mi želimo tokom današnje rasprave jeste da zaista dobronamerno prenesemo iskustva koja smo u prethodnom periodu imali, makar kad je reč o funkcionisanju Vlade, strukuri ministarstava, i to sa dva osnovna aspekta. Prvi aspekt jeste efikasnost rada Vlade, a drugi aspekt jeste efektivnost rada Vlade.
Struktura vlade se obično definiše imajući u vidu ciljeve koje vlada želi da postigne. Ne mogu govoriti o ciljevima vlade, s obzirom da onog momenta kada se poslanici budu izjašnjavali o izboru, oni će se o tome odrediti.
U svakom slučaju, možemo govoriti o ekonomskim ciljevima Vlade Republike Srbije, pogotovu što su dugoročni ekonomski ciljevi već definisani Memorandumom o ekonomskoj politici, koji je Narodna skupština usvojila u decembru prošle godine i koji obuhvata period do 2005. godine. Ovo govorim i zbog toga što je u izradi dugoročne ekonomske politike do 2005. godine učestvovala i jedna politička stranka koja će sutra dominantno učestvovati u Vladi Republike Srbije, nakon što ta vlada bude izabrana.
Ti ciljevi u ekonomskom delu se odnose na četiri oblasti. Jedan jeste restrukturiranje velikih javnih preduzeća. To je zaista veliki posao i veliki zadatak za novu vladu. Drugi jeste restrukturiranje javne potrošnje, a to znači smanjenje ukupne javne potrošnje u budžetskim izdacima. Treći jeste nastavak procesa koji se odnosi na evropske i evro-atlantske integracije. Četvrti jeste podsticaj javnih investicija ili, kako se danas to popularno kaže, kapitalnih investicija.
Kako se Predlog zakona o ministarstvima, imajući u vidu dva ključna kriterijuma, a to su efikasnost i efektivnost, odnosno troškovi, može sagledati u svetlu definisanih ekonomskih ciljeva? Sa aspekta efikasnosti, bojim se da u budućoj strukturi vlade neće postojati koordinacija. Mislim da insistiranje na smanjenju broja potpredsedničkih mesta, što je danas u parlamentu i potvrđeno, a istina je da se ne nalazi u ovom zakonu, nije dobro, jer to će značiti odsustvo koordinacije.
Na primer, uzmimo restrukturiranje javnih preduzeća. Postavlja se pitanje ko će koordinisati restrukturiranje javnih preduzeća koja se nalaze u različitim ministarstvima? Dakle, imaćemo samo jednog potpredsednika vlade.
Na primer, uzmimio pitanje restrukturiranja javne potrošnje. Ko će koordinisati aktivnosti na jednom veoma važnom poslu, a to je smanjenje troškova zdravstava, obrazovanja, vojske, policije i državne uprave? Svaka od tih funkcija nalazi se u pojedinačnom ministarstvu, ali se ne vidi ko će koordinisati aktivnosti na ovom veoma važnom zadatku.
Ili, pak, pitanje evropskih integracija. Ako se to bude prepustilo isključivo ministarstvu za ekonomske veze sa inostranstvom, ili kako će se u budućnosti zvati, onda to neće biti dobar način, jer je neophodan jedan viši autoritet, jer pitanje evropskih integracija se jednako odnosi na sva ministarstva u vladi.
Na kraju, uzmimo, na primer, pitanje povećanja javnih investicija ili tzv. kapitalnih investicija. Meni zaista nije jasno zašto se, da dovedemo stvar do apsurda, u resoru kapitalnih investicija nije našla energetika, s obzirom da je nivo investicija u zemljama u tranziciji upravo u energetskom sektoru najviši.
Ili, zašto kažem da dovedemo do apsurda? Zbog toga što je sasvim logično, ako se želela koordinacija kapitalnih investicija, odnosno povećanja javnih investicija, da to bude koordinisano sa jednog mesta, a to mesto jeste mesto potpredsednika vlade.
Umesto da se ide na dalje razdvajanje nadležnosti u delu koji se odnosi na saobraćaj i delu koji se odnosi na telekomunikacije, naprotiv, spajaju se dva ogromna resora koja, moram priznati, i u prethodnom periodu nisu funkcionisala na najvišem nivou efikasnosti, a to se tumači kao nastojanje da se smanje troškovi vlade. Koliko je smanjenje? Smanjenje se meri u promilima. Smanjenje se odnosi na broj ministarskih mesta kojih je manje, broj potpredsedničkih mesta kojih je manje, šofer, četiri pomoćnika ministra, jedan zamenik, dakle, sve ukupno 25 ljudi manje će raditi u Vladi Srbije u odnosu na 40.000 koliko je zaposleno u državnoj administraciji. To smanjenje troškova se meri u promilima.
Prema tome, smanjenjem se ne postiže cilj smanjenih troškova. Naprotiv, sa druge strane, po nama, imajući u vidu iskustva - a krajnje dobronamerno o ovome govorim, interes Demokratske stranke jeste da sutra ta vlada nastavi reforme u interesu građana - ugrožava se nešto što se zove koordinacija jednog jasnog sprovođenja ekonomske politike.
Drugi primer, pored Ministarstva za kapitalne investicije, jeste Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Ta dva ministarstva po svojoj vokaciji moraju biti razdvojena, jer tretiraju potpuno dva različita delokruga. I jedno i drugo ministarstvo, imajući u vidu zatečeno stanje, moraju odvojeno da rade i da ispunjavaju svoje obaveze u okviru definisanog delokruga nadležnosti.
Što se tiče ušteda i stalne priče koja se nameće, da vlada od 19 ministarstava jeste jedna od najvećih vlada u poređenju sa drugim zemljama, to je tačno, ali je pogrešno poređenje. Treba porediti Vladu Srbije, koja se nalazi na samom početku tranzicije, i broj ministarstava koja su postojala u Vladi Slovenije, na primer, početkom devedesetih godina, kada je Slovenija bila na početku tranzicije, ili bilo koje zemlje koja se našla u tranziciji, i onda ćete videti da su vlade u tim zemljama u tranziciji imale po 22, 23 i više ministarstava, a tek kasnije, kada su mnogi tranzicioni problemi rešeni, došlo je do ukrupnjavanja resora.
Pa tako danas u Sloveniji imate jedno ministarstvo privrede, bez energetike, bez saobraćaja, bez svih drugih privrednih oblasti, što naravno ne sme da bude slučaj i kod nas, ali upravo zbog toga ne treba po svaku cenu insistirati, čini mi se populistički, na smanjenju troškova vlade, jer smanjenje se meri u promilima.
Mnogo je bitnije kako i na koji način će vlada funkcionisati i kakvu će koordinaciju oko važnog projekta postizati. Zbog toga bi mnogo bolje bilo da imamo ne jednog nego više potpredsednika, jer kao što je neko ovde rekao – treba biti supermen, pa spojiti i dobro funkcionisati, odnosno imati dva velika ministarstva koja dobro funkcionišu. Isto tako treba biti supermen, pa koordinisati sve ove aktivnosti, a mesto koordinacije se po definiciji nalazi na nivou potpredsednika vlade.
Stanje jeste teško, ali to stanje koje će preuzeti nova vlada je neuporedivo lakše stanje od stanja koje je preuzela vlada januara 2001. godine. Podsetiću vas, neće svakako biti problem da se ispune zahtevi Svetske banke u pogledu donošenja ključnih ekonomskih i reformskih zakona, jer ti zakoni se nalaze u parlamentu od juna meseca i prethodno su veoma pažljivo pripremani u konsultacijama sa svim poslaničkim grupama, ali isto tako i sa svim domaćim i međunarodnim ekspertima i javna rasprava za te zakone je završena, tako da će novoj vladi, makar u zakonodavnom delu, biti mnogo lakše. Jer, najmanje 45 pripremljenih zakona čeka da bude usvojeno, zakona koji su upravo prethodno usaglašeni sa međunarodnim institucijama koje, između ostalog, i finansiraju implementaciju ovih zakona.
Za razliku od januara 2001. godine, kada je novu vladu dočekala prazna kasa, današnju vladu dočekaće 350 miliona evra, koje će moći da koristi u skladu sa Zakonom o budžetu koji će ovaj parlament, nadam se, veoma brzo usvojiti.
Na kraju, nema nikakve priče o novoj ekonomskoj politici. Ta nova ekonomska politika jeste samo jedna faza u dinamičkoj, ekonomskoj tranzicionoj politici koja se definiše za period od najmanje pet godina, i pri definisanju te dugoročne ekonomske politike najveći broj političkih stranaka koje će sutra sedeti u Vladi Republike Srbije i formirati tu vladu je upravo i učestovovao i imao najdominantniji uticaj. Ono što se danas promoviše pod firmom nove ekonomske politike jeste zapravo sledeća faza u realizaciji dugoročne tranzicione ekonomske politike. Hvala vam.
Ono što sam želeo da dobronamerno sugerišem jeste upravo pojačanje koordinacije. Ta koordinacija se može postaviti na nivou potpredsednika vlade, ali isto tako poznato vam je da tu koordinaciju možete napraviti i formiranjem ministarstva bez portfelja, koje će imati jedan jedini zadatak, a to je da koordiniše. Ja ne govorim o prošlosti i tema današnje sednice nije ono šta je bilo do današnjeg dana. To  šta je bilo, mogli ste da vidite. Rekao sam kako se sagledavaju rezultati, 350 miliona evra u budžetskoj kasi, za razliku od januara 2001. godine, kada je budžetska kasa bila prazna.
Ono što bi bilo dobro i što se iz ovog zakona ne vidi jeste postavljanje čvršće koordinacije, pogotovo imajući u vidu da će nova vlada imati samo jednog potpredsednika. Tačno je citirano izdanje iz 2002. godine Agencije za državnu upravu, tačno je da je najveći deo posla u pogledu pojačanja koordinacije u donošenju strateških odluka i urađen, nakon što je prethodila jedna podrobna analiza funkcionisanja Vlade do tog perioda, dok se ta publikacija nije pojavila.
Zbog dobrobiti naših građana, zbog nastavka efikasnog procesa ekonomske tranzicije (ne sumnjam da će se to desiti), nema razloga da se ne koriste prethodna iskustva kada se definiše struktura Vlade, upravo da bi se izbegle neke greške koje su u prethodnom periodu postojale i upravo na taj način želim da shvatite moju diskusiju za ovom govornicom. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedavajući, poslanička grupa Demokratske stranke je podnela amandman na član 10. koji je u skladu sa amandmanom na član 2, a odnosi se na podelu odgovornosti u predloženom ministarstvu za kapitalne investicije. Naime, predlažemo osnivanje dva posebna ministarstva, imajući u vidu delokrug aktivnosti koji će se obavljati u ministarstvu za kapitalne investicije.
Da rekapituliram, delokrug aktivnosti kapitalnih investicija će se odnositi na kompletan saobraćaj, zatim poštu, telekomunikacije i sve ono što je definisano članom 10. stav 1. predloženog zakona o ministarstvima. Pored toga, zadatak ministarstva za kapitalne investicije će biti, između ostalog, i poslovi državne uprave koji se odnose na građevinu, odnosno urbanizam.
Dakle, spojena su dva veoma velika ministarstva sa veoma velikim poslovima, odgovornostima i predlog poslaničke grupe DS upravo ide ka razdvajanju ovog predloženog ministarstva u dva posebna ministarstva, da bi se upravo postigao cilj efikasnosti.
Šta je to što će čekati buduće ministarstvo za kapitalne investicije, odnosno budućeg ministra? Najpre, neophodno je sređivanje vlasničkih odnosa ne samo u Telekomu nego i rešavanje spora koji postoji između države Srbije i privatnog vlasnika u Mobtelu. Zatim, neophodno je definisanje strategije telekomunikacionog razvoja, a to znači rešavanje pozitivne ili negativne dileme koja se odnosi na tzv. trećeg GSM operatera.
Zatim, očekuje ga posao na restrukturiranju, ako ne najvećeg, a onda svakako najkomplikovanijeg javnog preduzeća, a to je železničko-transportni saobraćaj. Podsetiću da u železničko-transportnom saobraćaju danas radi više od 30.000 ljudi i da će restrukturiranje, tačnije celoviti program restrukturiranja između ostalog zahtevati ne samo razdvajanje železničko-transportnog saobraćaja na infrastrukturni deo i na deo koji se odnosi na korišćenje infrastrukture, već isto tako jednu efikasnu implementaciju socijalnog programa za veoma veliki ekonomski i tehnološki višak koji u ovom preduzeću postoji.
Zatim, čitav niz projekata koji će se bazirati bilo na direktnom ulaganju, bilo na javnim budžetskim investicijama, bilo na koncesionom ulaganju koje se odnosi na razvoj putne i železničke infrastrukure.
Zatim, deo koji se odnosi Ministarstvo urbanizma i građevina. Podsetiću da će zadatak biti da se srede do kraja imovinske knjige koje potpadaju pod Ministarstvo urbanizma i građevina. Podsetiću vas da je, zahvaljujući upravo započetom procesu privatizacije, ovaj posao rešen u oko 2.000 društvenih preduzeća. Mogu komotno da kažem da je ovaj posao završen tek sa nekih 40% uspešnosti. Dakle, jedan ogroman deo na završetku ovog posla čeka buduće ministarstvo, odnosno ministra.
Da ne govorim o potrebi usvajanja dugoročnih planova koji će biti deo ministarstva za urbanizam, da ne govorim o definisanju strategije razvoja građevinarske industrije u Srbiji, korišćenju pogodnosti koje se mogu dobiti na angažovanju naših građevinskih preduzeća na obnovi Iraka. Zatim, deo koji se odnosi na privatizaciju građevinske industrije, gde će, po definiciji, resorni ministar biti uključen.
Namerno sam nabrojao sve, a ovo čak samo u grubom smislu predstavlja sve obaveze budućeg ministra za kapitalne investicije, da sami procenite da li to može jedno ministarstvo da radi. Poslanička grupa DS smatra da je mnogo efikasnije zadržati postojeće rešenje, a to je da postoje dva ministarstva, ili, što je bila, između ostalog, intencija i prethodne Vlade, ući u podelu ovog predloženog ministarstva u tri ministarstva: jedno je ministarstvo za građevinu i urbanizam, drugo je ministarstvo za saobraćaj i treće je ministarstvo za telekomunikacije.
Još jednom kažem, ovo nije naša intencija da ulazimo u ingerencije budućeg ministra, odnosno ministarstva, nego jedna dobronamerna sugestija, da bi se rad Vlade, u delokrugu navedenih odgovornosti koja se nalaze u ministarstvu za kapitalne investicije, mnogo efikasnije obavljao.
Na kraju, nije nam jasno zašto termin "kapitalne investicije" i zašto ova dva ministarstva u kapitalnim investicijama, a ne npr. ministarstvo energetike i rudarstva, jer je poznato da su kapitalne investicije upravo u sektoru energetike i rudarstva daleko veće nego investicije u sektoru saobraćaja, telekomunikacija, građevinarstva i urbanizma.
(Predsedavajući: Gospodine Vlahoviću, vreme.)
Ukoliko se želela koordinacija u kapitalnim investicijama, mi i dalje ostajemo pri stavu da je mnogo bolje obaviti koordinaciju sa potpredsedničkog mesta, a da tri ministarstva, zbog operativnosti, posluju nezavisno, samostalno, jer smatramo da ove uštede koje se postižu spajanjem dva ministarstva svakako nisu dovoljne da bi se opravdao budući zastoj u efikasnosti rada.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedavajući, želim da se pridružim poslanicima koji su prethodno upozoravali na proceduralni problem koji postoji u raspravljanju o ovoj tački dnevnog reda. Drugim rečima, zaista smatram da je prethodno trebalo okončati prethodnu tačku dnevnog reda, zatim je glasanjem Narodna skupština Republike Srbije trebalo da se izjasni o prethodnoj tački, pa tek onda preći na eventualno razmatranje predloga novog guvernera, odnosno novog saveta u Narodnoj banci Srbije, zbog toga što, kako stvari stoje, zaista mislim da Skupština neće imati većinu za izglasavanje prethodne tačke dnevnog reda i onda ćemo bespotrebno potrošiti pet sati razmatrajući nešto što će možda na kraju biti potpuno beskorisno.
Ne želim da govorim o personalnim kvalifikacijama gospodina Jelašića. Lično ga poznajem, s njim sam u prethodnom periodu i radio, i to što se nalazimo na drugačijim političkim pozicijama ni na koji način neće uticati na moje mišljenje o njegovim kvalitetima. Čini mi se možda je to bio jedini deo u Narodnoj banci Srbije koji je istinski reformisan, a to je deo koji se odnosi na superviziju poslovnih banaka. Svakako da u tom delu, za obavljanje svog posla zaista zaslužuje sve pohvale, još jednom ponavljam, bez obzira što se nalazimo na različitim političkim pozicijama.
Zaista se nadam da priprema predloga za Savet Narodne banke nije motivisana pre svega jednom političkom potrebom da se što pre mora smeniti prethodni Savet Narodne banke, odnosno, bolje rečeno, nadao sam se da to nije politički motivisano, međutim kada pogledam listu kandidata koji su predloženi za Savet Narodne banke, onda je gotovo svima jasno da se ovde radi o potrebi da se napravi politička smena.
Podsetiću vas, prethodni Savet Narodne banke Srbije, koji još uvek nije smenjen i koji neće ni moći da bude smenjen bez prethodnog poštovanja procedure Zakona o Narodnoj banci Srbije, svih pet članova nisu bili članovi niti jedne političke partije. Od pet članova koji su se nalazili u Savetu Narodne banke trojica su vodeći monetarni stručnjaci. Ako ne verujete, možete proveriti.
Dakle, profesor Pavle Petrović nije član nijedne političke stranke, profesor Boško Živković nije član nijedne političke stranke, vodeći ekspert iz poslovnih finansija prof. Milorad Ivanišević, prof. na Ekonomskom fakultetu, nije član nijedne stranke, Dejan Šoškić nije član nijedne stranke i dr Zoran Popov nije član nijedne stranke. Svako od njih u potpunosti ispunjava uslove da bi obavljao poslove člana Saveta Narodne banke. Koji su to uslovi? Njih možete naći u članu 4. Zakona o Narodnoj banci Srbije, koji vrlo jasno kaže koji su zadaci Narodne banke Srbije. Dakle, da utvrđuje i sprovodi monetarnu politiku, da samostalno vodi politiku kursa dinara i uz saglasnost Vlade da utvrđuje režim kursa dinara, da čuva i upravlja deviznim rezervama itd.
Sada bih voleo da mi predlagač objasni kako je moguće da se za članove Saveta Narodne banke Srbije predlažu ljudi koji su verovatno vrsni stručnjaci u svojoj oblasti, ali ta oblast nema dodirnih tačaka sa onim što Narodna banka radi. Na primer, prof. organizacionih nauka sa Ekonomskog fakulteta ili pak profesor makroekonomista, ali ne i monetarista, što je potrebno da bi neko bio u Savetu Narodne banke; ili pak gospodin Dobromirov, za koga ja zaista, uz sve moje naprezanje, nisam do sada čuo da se dokazao, što zahteva drugi član Zakona o Narodnoj banci Srbije. Dakle, da je dokazani ekspert iz te oblasti, što se ovim zakonom traži.
Prema tome, svi ti argumenti vrlo jasno govore da se ovde radi o političkoj potrebi da se što pre promeni Savet Narodne banke Srbije. Ako je reč o političkoj potrebi, ako je interes predlagača da unapredi rad Narodne banke, a podsetiću vas kasnije šta je to Narodna banka Srbije u proteklih sedam meseci uradila i na koji način je Savet, odnosno guverner, «ugrozio» ciljeve Narodne banke, a videćete da nije, ako je reč o potrebi da se unapredi rad Narodne banke Srbije, onda je mogao da ostane postojeći savet, jer od tih eksperata nema boljih, a nisu članovi niti jedne političke partije.
Druga stvar koja je jako bitna, to je činjenica da je poslednjih šest-sedam meseci Narodna banka Srbije u potpunosti depolitizovana. Za razliku od prethodne prakse gde je Narodna banka Srbije svake nedelje imala konferenciju za štampu, obaveštavajući i o znanom i o neznanom i o onome što je posao Narodne banke, ali najčešće o onome što uopše nije posao Narode banke, vi u proteklih šest meseci niste imali spektakularne konferencije za štampu koje se organizuju u Narodnoj banci Srbije, u kojima se priča i o građevinarskoj politici i o budžetskoj politici i ne znam o kojoj drugoj politici. Naprotiv, imali ste dva ili najviše tri puta da je guverner Kori Udovički, zajedno sa svojim viceguvernerima i sa Savetom, održala konferenciju za štampu, i to samo onda kada je imala šta da saopšti o radu Narodne banke Srbije.
Na ovaj način, predlažući kandidate koji jesu članovi političkih stranaka i koji nemaju, ne svi ali deo njih, potrebna iskustva i definisane kvalifikacije, vi ćete ponovo Narodnu banku Srbije politizovati, jednu instituciju koja mora da bude nezavisna i koja podrazumeva potpuno poštovanje procedure koju je definisao Zakon o Narodnoj banci Srbije.
Dakle, na ovaj način pokazujete da se ne radi o potrebi stručnog unapređenja tela Narodne banke, već o potrebi da se što pre zamene oni koje je prethodna vlast predložila. Tu je razlika između prethodne vlasti i vas. Mi smo, gospodo, predložili najkvalitetnije ljude da zauzmu pozicije i nisu imali svoj, niti naš, niti bilo čiji stranački dres. Naprotiv, isključivo smo se vodili kvalifikacijama tih ljudi.
Bio bih veoma srećan da danas raspravljamo o kvalifikacijama, odnosno o ljudima koji po svojim kvalifikacijama u potpunosti zaslužuju da se nađu u telima definisanim Zakonom o Narodnoj banci Srbije.
Drugi problem koji ovde postoji jeste problem konflikta interesa. Tačno je da Zakon o Narodnoj banci Srbije u članu 28. vrlo jasno definiše šta ne mogu da budu članovi Saveta Narodne banke, guverner i viceguverneri, i tačno je da se kaže da po izboru dostavljaju izjavu o nekonfliktnosti interesa. Bez obzira na proceduralnu grešku koju činite i što pet sati ovde trošimo vreme raspravljajući o ovoj tački koja možda nikada neće biti validna za bilo kakvo glasanje, smatram da smo zajedno sa imenima, biografijom kandidata za guvernera, kandidata za članove Saveta Narodne banke, morali dobiti izjavu o tome da li dotična gospoda imaju interese u bankarskim organizacijama, u revizorskim organizacijama, da li su možda zaposleni, da li su možda vlasnici privatnih firmi itd.
Obrnuto će biti igranje sa definicijom konflikta interesa, odnosno sprečavanja konflikta interesa koji se nalazi u članu 28. Zakona o Narodnoj banci Srbije. Obrnuto će to značiti – ja sam na rezervnom položaju, izaberi me i od sutra neću više biti član ni političke stranke, nisam ni direktor Novosadske banke, nisam ni direktor HVB banke, nisam ni vlasnik konsultantske firme itd; što je karakteristika predloženih članova Saveta i predloženog kandidata za guvernera Narodne banke Srbije. Otuda mi nije zaista jasno čemu tolika žurba?
Suštinski, ova priča je mogla da bude izvedena na legalniji, legitimniji i mnogo objektivniji i ozbiljniji način. To znači, da bi se postigla puna legitimnost i legalnost, vi ste čuli da je guverner Kori Udovički već bila spremna da podnese ostavku; naravno, ne želi da funkcija guvernera bude parče na političkom tanjiru u podeli vlasti. Nije nigde u svetu, neće biti ni ovde. To je istinska borba za demokratiju, očuvanje nezavisnosti pojedinih organizacija, kakva je Narodna banka ili kakvo je sudstvo.
Dakle, podnošenjem ostavke stekli bi se uslovi da se raspravlja o novom guverneru, članovima Saveta, i ukoliko postoji skupštinska većina, ništa strašno. Skupštinska većina će izabrati one članove Saveta iza kojih će stati.
Čini mi se da je mnogo pametnije bilo da se prvo izabere vlada, da ta vlada raspravlja o budžetu, koji je preko potreban da bi budžetom mogla da se definiše, između ostalog, ekonomska politika za 2004. godinu. Nalazimo se gotovo u trećem mesecu 2004. godine, a još uvek nemamo memorandum o ekonomskoj politici koji je Skupština usvojila. Tek onda treba rešavati ovaj problem, koji neće pobeći. Ako postoji skupštinska većina, ovaj problem će biti rešen. Ovako, došli smo u situaciju da pet sati, i više, raspravljamo o jednoj tački dnevnog reda, a da možda iza toga, zahvaljujući glasanju o prethodnoj tački dnevnog reda, konstatujemo da smo uzaludno potrošili pet sati.
Samo za one koji smatraju da je Narodna banka Srbije zaslužna za sve dobro što se desilo u protekle tri godine, da kažem da se stara devizna štednja nikad nije isplaćivala iz Narodne banke Srbije, nego se isplaćivala iz budžeta Republike Srbije. Tačno je da onaj ko je isplaćivao staru deviznu štednju, a to je Vlada, marketinški to nije dobro iskoristila, pa su gotovo svi shvatili da Narodna banka Srbije isplaćuje staru deviznu štednju.
Tačno je da makroekonomsku stabilnost ne diktira samo politika kursa dinara, već pre svega budžetska stabilnost i budžetska politika. Tačno je da je budžetsku politiku, stabilnu politiku vodila prethodna vlada, i to je bio osnov makroekonomske stabilnosti u proteklom periodu i osnov za obaranje inflacije. Jer, kako izgleda makroekonomska stabilnost koja se isključivo zasniva na monetarnoj, mogli smo da vidimo 1994. godine u programu Avramovića koji je trajao ne više od šest meseci dok ponovo nije krenulo štampanje para, upravo zbog toga što je budžetska politika bila nejasna i definisana tako da ne obezbeđuje makroekonomsku stabilnost.
Kad sam već kod tog programa profesora Avramovića, da podsetim narodne poslanike da profesor Pavle Petrović koji je predsednik Saveta Narodne banke Srbije nije bio član tima profesora Avramovića, nego je bio glavni koordinator programa makroekonomske stabilnosti. To je bio čovek koji je u prethodnom periodu bio i još uvek jeste predsednik Saveta Narodne banke Srbije.
Prema tome, moj predlog svima vama jeste da se ova tačka povuče sa dnevnog reda, da se završi ona prethodna i glasanjem i drugim administrativnim procedurama, kako je već to Poslovnikom definisano, pa tek onda, ako se steknu uslovi da se raspravlja o izboru novog guvernera i članova Saveta Narodne banke Srbije. Brzina, makar u ovim stvarima, nikada nije bila dobra. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, hajde prvo da javnosti saopštimo i ovaj često pominjani SPO. Tačno je da sam od 1991. do 1995. bio član SPO-a. Time se ponosim jer sam sa jedne strane vrlo jasno bio u opoziciji, a nikada nisam bio niti u kakvom organu stranke, izuzev u mom Sopotu, gde i danas živim, sa mojim prijateljima koji su bili u Opštinskom odboru SPO.
To je ceo istorijat moje opozicione aktivnosti. Kada je bilo jako opasno biti opozicionar, na samom početku višestranačja, i kao što sam ove godine 13. marta imao potrebu da se jasno svrstam na stranu DS, da obučem dres DS i da na taj način pokažem i pripadnost i lojalnost tada, te godine, 1991. imao sam jasnu potrebu da se distanciram od donoga što je tek u Srbiji nailazilo.
Što se tiče pitanja koja su postavljena za ovom govornicom, a u vezi mog jučerašnjeg izlaganja, naravno da ću sa zadovoljstvom odgovoriti na sve otvorene dileme ili pitanja.
Prvo, da razjasnimo, nije lepo u najmanju ruku reći da je 1994. godine zaustavljena privatizacija zahvaljujući DS. Vrlo dobro znate da su mnogi od vas bili članovi parlamenta, da je DS predložila paket zakona koji je trebalo da u vreme galopirajuće i hiperinflacije 1993. godine ispravi neke sistemske greške u Zakonu o privatizaciji iz 1991. godine, a da je ondašnja parlamentarna većina od paketa zakona, ukupno je bilo četiri, izabrala samo jedan i stala uz taj predlog koji nije bio njen, pri čemu je predlagač bio protiv usvajanja samo tog jednog zakona.
Faktički, jednom veštom manipulacijom parlamentarne većine ostala je neistina da je DS predložila revalorizaciju prethodno učinjenih privatizacija. Ovo javnosti radi i istine radi, a pretpostavljam da vi vrlo dobro znate, ali ne želite da kažete istinu za ovom govornicom i to dovoljno govori o načinu na koji koristite ovu govornicu.
Što se tiče mog prethodnog angažovanja, profesionalnog, iz "Deloitte & Touche", i to zbog javnosti još jednom da ponovim što sam ne znam koliko puta ponovio, izašao sam dan pre nego što je Vlada Republike Srbije izabrana 2001. godine. Ako se ne varam, Vlada je izabrana 25. januara, a 24. januara napustio sam "Deloitte & Touche", i to ne zamrzavajući svoj status i akcije, deonice, nego tako što sam povukao kompletan vlasnički ulog koji sam imao u "Deloitte & Touche".
Od tada radim isključivo u Vladi Republike Srbije. To je jedino moje zanimanje i to je jedini moj interes. Dok sam bio u "Deloitte & Touche" jedini interes mi je bio dobrobit firme u kojoj sam radio. Sada, kada sam u Vladi, jedini interes mi je dobrobit države, jer Vlada je ta koja zastupa državni interes. Bilo bi dobro kada bi se svi ponašali rukovodeći se tim principom, da isključivo radimo u interesu institucije ili preduzeća u kome se nalazimo, a da ne pokušavamo da ispravljamo krivu Drinu u nekoj drugoj instituciji, nekom drugom preduzeću, jer to i nije u delokrugu odgovornosti.
Prema tome, moj interes jeste državni interes zato što se nalazim u Vladi i za to dobijam mesečnu platu, koja je mala u odnosu na odgovornost koju Ministarstvo za privredu i privatizaciju ima. Indirektno ste dobili odgovor na svoje pitanje. Sve što sam zaradio, zaradio sam pre nego što sam ušao u Vladu. Nijednog časa nisam bežao od toga.
Naprotiv, zašto bih bežao od nečega čime mogu da se ponosim, radeći u "Deloitte & Touche" centralna Evropa, to znači u 18 zemalja centralne Evrope, ne samo u Srbiji i ne samo u Crnoj Gori, nego i u svim drugim zemljama. Da ne bih zamarao javnost i vas koji je sistem rada u "Deloitte & Touche", možda se u međuvremenu i promenio, ali u svakom slučaju to nije interesantno u ovom trenutku.
Česte insinuacije se za ovom govornicom javljaju, a vi vrlo dobro znate da to nije tačno, da moja bivša firma ima nekakav poseban povlašćeni položaj u postupku privatizacije, odnosno u onome što radi Ministarstvo za privredu i privatizaciju. Vi ste dobili izveštaj Agencije za privatizaciju i Ministarstva za privredu i privatizaciju o broju finansijskih i pravnih savetnika koji učestvuju u postupku privatizacije, o načinu kako se finansijski i pravni savetnici biraju, o visini i ceni koja je plaćena za finansijske i pravne savetnike. Mogu da vam garantujem, a vi možete da proverite, ne da se "Deloitte & Touche" ne nalazi među prvih pet, nego ga nema ni među prvih deset angažovanih finansijskih savetnika.
Po svom kvalitetu, sigurno zaslužuje da bude među prvih pet, što znači da plaća cenu zato što se ja nalazim na ovom mestu i zato što su neke druge moje kolege odlučile da u jednom trenutku iskoriste šansu za ovu državu, a to znači da realizuju taj preko potrebni uspešni program ekonomske tranzicije. Prema tome, te podatke imate i možete ih proveriti. Umesto da čitate novinske napise, izađite sa izveštajem Odbora za privatizaciju i pročitajte cifre koliko je koji finansijski i pravni savetnik, između ostalog, angažovan u postupku privatizacije i recite javnosti istinu.
Što se tiče brokerskih firmi koje dobijaju svaki drugi tender, kako je, navodno, u jednom intervjuu izjavljeno, takođe konsultujte isti izvor podataka i videćete na koji način se angažuju finansijski i pravni savetnici i da nema brokerskih kuća koje dobijaju svaki drugi tender.
Kupci u postupku privatizacije su najmanje brokerske kuće. One se pojavljuju samo kada se prodaje ostatak akcija iz portfelja akcijskog fonda na Beogradskoj berzi. U postupku aukcijske i tenderske privatizacije nema brokerskih kuća. U postupku pripreme privatizacije raspisuje se tender za izbor finansijskih savetnika, gde takođe brokerske kuće, sem za ono što se prodaje na Beogradskoj berzi, ne učestvuju.
Ako vas interesuje koliko brokerskih kuća i za koje iznose su angažovane, kada je Akcijski fond prodavao pakete akcija u njegovom posedu, to takođe imate u vašem izveštaju. Dovoljno je samo da napravite jedan dijagonalni vizuelni pregled i videćete da to što ste za ovom govornicom rekli nije tačno.
Što se tiče "Putnika", tačno je da je "Putnik" privatizovan u javnom tenderu, da je ugovor zaključen leta ove godine i tačno je da postoji obaveza kupca da nema otpuštanja zaposlenih radnika. Ukoliko kupac otpušta zaposlene radnike mimo ugovorne obaveze, to je prekršaj ugovora i protiv kupca će biti preduzete sankcije. Obećavam vam da će Narodna skupština o tome biti informisana, odnosno Odbor za privatizaciju, a time i svi poslanici. Trudiću se da, koliko u toku današnjeg dana, prikupim sve relevantne informacije i javnosti saopštim šta je prava istina.
Što se tiče prodaje pojedinih delova imovine: da, ona je moguća, uz saglasnost Agencije. Ako se firma nalazi u situaciji u kojoj je neophodno restrukturiranje, to je "Putnik" trebalo da uradi i pre privatizacije, da delove svojih kapaciteta na drugačiji način angažuje, da bi podigli svoje finansijske i poslovne performanse. Postavlja se pitanje zašto to nije urađeno. Zato što je društvena svojina inertna, spora, neefikasna, zato što u društvenoj svojini nema ispoljavanja preduzetničkog potencijala i preduzetničkih veština kakvih ima u privatnoj svojini.
Što se tiče šećerana, tačno je da je postojala roba na zalihama, ali isto tako je tačno da su postojale ogromne kratkoročne obaveze. Ne zaboravite, princip dvojnog knjigovodstva nalaže da uvek gledate imovinu, ali i visinu obaveza. Na konferenciji za štampu, prilikom postupka izbora kupaca šećerana, vrlo je jasno rečeno kolike su bile kratkoročne obaveze u odnosu na kratkoročnu aktivu, odnosno kratkoročnu imovinu ovih šećerana koje su prodate za tri evra. Imali ste priliku da vidite da su kratkoročne obaveze bile veće od kratkoročne imovine. Prema tome, taj podatak apsolutno nema nikakvog uticaja na visinu vrednosti.
Još jednom da kažem, mi smo se opredelili za koncept tržišne vrednosti, a to znači da imamo otvorene, javne procese, da niko nema pravo da sprečava kupca da učestvuje u tenderskoj i aukcijskoj privatizaciji i da pobeđuje onaj ko da najbolju cenu. Što je firma bolja, što je preduzeće bolje, to je konkurencija veća. U toj većoj konkurenciji možemo očekivati bolje uslove i za radnike i za preduzeće, ali i za državu, kada su u pitanju prihodi od privatizacije.
Ukoliko firma ima lošije finansijske i poslovne performanse, onda nema ni konkurencije. Postoji jedan ili najčešće nijedan kupac. Sve što treba da uradimo jeste da obezbedimo protok informacija i da postoji jedna ravnopravna utakmica. To smo i uradili.
Što se tiče nekakvih sudskih sporova, međunarodnih arbitraža, u ovom trenutku se vodi samo jedna međunarodna arbitraža i to za onaj čuveni slučaj "Galenika", koji je, podsetiću vas, nasleđen iz 1991. godine. Ne postoji međunarodna arbitraža za pomenuta preduzeća. Naprotiv, postoji žalba nezadovoljnih potencijalnih kupaca. No, svako ko je nezadovoljan ima pravo da se žali, ima pravo da koristi ne samo redovne, već i vanredne pravne lekove. To je pravo kupaca.
Mi nemamo nikakvih problema sa tim u vezi. Nikakvih problema nemamo sa žalbama od učesnika u postupku privatizacije. Mi samo imamo ne problema, nego ne želimo da se u štampi, u medijima, za ovom govornicom čuju neistine. O svakom konkretnom slučaju, gde su se kupci žalili, možemo da vam pružimo potpunu informaciju i zašto nije ugovor sklopljen sa prvobitno izabranim kupcem za "Jelen Do", nego sa drugoplasiranim. I zašto je na drugim aukcijama onaj ko je na tenderima imao najbolju ponudu, a nije dao bankarske garancije, eliminisan itd.
Juče vas nisam informisao da mi već imamo 16 raskinutih ugovora sa kupcima u postupku aukcijske privatizacije. Zašto? Zato što se aktivnosti Agencije ne završavaju momentom uspešne aukcije, odnosno uspešnog tendera, nego, naprotiv, one su naročito izražene u postprivatizacionom procesu, jer je neophodno praćenje realizacije ugovornih obaveza.
Ugovorne obaveze se odnose na investiranje, na socijalni program i druge ugovorne obaveze koje se ne tiču direktno preduzeća, već možda lokalne zajednice, u smislu izvršavanja obaveza koje je kupac preuzeo prema lokalnoj zajednici. Taj postprivatizacioni sektor, odnosno odeljenje u Agenciji koje prati šta se dešava nakon privatizacije, već danas ima negde oko 100 zaposlenih ljudi. Na početku je to bilo nekoliko jer nismo imali ni puno privatizacija.
Danas tom poslu se naročita pažnja poklanja od strane Agencije, odnosno od strane Ministarstva, jer upravo naše pravo, pravo Agencije, ali i obaveza jeste da dva puta godišnje dobija izveštaj od kupaca o tome kako se izvršavaju obaveze i da dva puta godišnje obavi posetu preduzeća koje se nalazi u postupku privatizacije.
Kao što sam rekao, tamo gde je utvrđeno nepoštovanje ugovora, radi se o 16 preduzeća, raskinut je ugovor i vraćeno je prvobitno stanje u pogledu vlasništva u tim preduzećima. Tih 16 nije mnogo u odnosu na 950 privatizovanih preduzeća. Sa druge strane, mi imamo 12 preduzeća kod kojih se takođe očekuje raskid ugovora.
Međutim, imamo jedan problem: da su u dva slučaja trgovinski sudovi poništili odluku Agencije oko raskida ugovora i onda se nezadovoljstvo u tim preduzećima neopravdano usmerava ka Ministarstvu za privredu i privatizaciju, ka Agenciji. A ona u svemu što radi trudi se da u potpunosti poštuje pravila definisana zakonom, koji ste vi usvojili, gospodo narodni poslanici, i to ogromnom većinom, da ih implementira u praksi, da se pridržava svih načela i da reaguje svuda tamo gde se pojave nesolventni kupci.
Ni jednog časa nismo rekli da će svi kupci biti solventni, sa iskrenom tržišnom namerom. Naprotiv, kao i u svakom poslu, i ovde smo u startu znali da možemo očekivati i nesolventne kupce koji neće ispunjavati svoje obaveze i zato smo svoju pažnju fokusirali ka postprivatizacionom periodu.
Što se tiče cementare Popovac, dobićete danas, ako nemate, kopiju ugovora s kim je Agencija za privatizaciju potpisala ugovor, pa ćete vrlo jasno videti ko je većinski vlasnik u cementari Popovac.
Što se tiče Brodogradilišta iz Beograda, rečene su dve tvrdnje: jedna, da je Brodogradilište otišlo u stečaj na predlog Vlade i Ministarstva; i drugo, da sam lično prodao Brodogradilište. Ni jedna tvrdnja nije tačna.
Prvo, nikada Brodogradilište iz Beograda nije prodato.
Drugo, Brodogradilište, onaj ko kaže da je otišlo u stečaj na predlog Ministarstva, ispoljava nepoznavanje problematike stečaja. Ko može da izvrši pokretanje stečajnog postupka? Stečajni postupak može da pokrene samo poverilac ili društveno-politička zajednica, bukvalno tako piše u Zakonu o stečaju, ukoliko dolazi do drastičnog narušavanja vrednosti sredstava.
Ministarstvo za privredu i privatizaciju, Vlada, ne mogu da budu pokretač stečajnog postupka. Tačno je da je "Deloitte & Touche" 1997-1998. godine procenjivao vrednost Brodogradilišta, ali zaista ne bih želeo sa vama da još jednom ponavljam lekciju šta znači tržišna vrednost kapitala, da li je ona puki skup i zbir imovine, pa kad od te imovine odbijete obaveze, e to je vrednost kapitala, ili se prihvata tržišni postulat da preduzeće postoji da bi pravilo profit. Ako profita nema, onda nema ni vrednosti preduzeća.
Prema tome, ne bih želeo da javno zamaram sa elementarnim postulatima procene vrednosti, odnosno pristupima, konkretnim metodima o proceni vrednosti kapitala, jer to ovde nije bitno. Ono što je bitno, nikada Brodogradilište Beograd nije prodato i u stečaj Brodogradilište Beograd nikada nije otišlo na predlog Ministarstva ili Vlade, jer to je jednostavno nemoguće po zakonu.
Pošto sam juče, zbog isteka radnog vremena prekinut, sada bih, ako ste saglasni, da završim svoje izlaganje od juče, a to znači da zaokružimo priču koja se odnosila na izgrađeni zakonodavni okvir i, sa druge strane, a neretko, da pokušam da dam odgovor. Neću dugo ostati. Svakako ne želim da zloupotrebljavam vašu pažnju i vaše vreme.
Zaista želim da dam odgovor na pitanje - šta se zapravo dešava sa nivoom industrijske proizvodnje, da li je dramatičan podatak o padu industrijske proizvodnje za nekih 3,6%, koji je ostvaren u periodu januar-septembar ove godine, mereno sa januarom-septembrom prošle godine i da li su u Srbiji na delu strukturne promene, ne samo u industriji, već i u privrednoj strukturi uopšte.
Prvo da kažem da je u protekle dve godine Ministarstvo za privredu i privatizaciju dva puta realizovalo program poljomehanizacije. To znači finansiranje obrtnog kapitala za proizvodnju poljomehanizacije, gde su bili uključeni, bukvalno, svi proizvođači poljomehanizacije u reprolancu. Za te svrhe izdvojena je jedna milijarda dinara u ova dva definisana programa poljomehanizacije za 2002. i 2003. godinu.
Takođe želim da kažem da su u prethodnom periodu, u prethodnih nekoliko meseci, neposredno nakon usvajanja Ustavne povelje, s obzirom da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju dobilo ingerenciju da u strateškom smislu definiše politiku razvoja namenske industrije zajedno sa Ministarstvom odbrane, odnosno sa ministrom odbrane i, sa druge strane, sa Vojskom Srbije i Crne Gore, želim da kažem da smo mi u avgustu mesecu usvojili, na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju, Strategiju restrukturiranja preduzeća namenske industrije i da smo započeli realizaciju ove strategije, da su sva preduzeća iz namenske industrije trenutno u postupku restrukturiranja, da je kod nekih od tih preduzeća realizovan socijalni program, a kod nekih, takođe, izvršeno i finansijsko restrukturiranje.
Ovo je jako važno s obzirom da u prethodnom periodu, dok je ingerencija nad namenskom industrijom bila na saveznom nivou, ova preduzeća su manje-više bila u nekom vakuumu, bez jasno definisane ingerencije. Usvajanje strategije jeste finale našeg zajedničkog angažovanja svih institucija, ne samo na nivou Republike Srbije, već i na nivou državne zajednice.
Kao što znate, namenska industrija jeste specifičan kompleks, čije je poslovanje regulisano posebnim propisom bivše savezne države, Zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme i svim podzakonskim propisima koji su doneti na osnovu tog zakona. Pošto su tim zakonom propisana značajna ograničenja, kao i da osim člana 35. kojim se reguliše procena vrednosti državnog kapitala, u tim preduzećima a na osnovu tog zakona ne postoje odredbe koje se odnose na privatizaciju, pokazalo se neophodnim da se preciznije definišu nadležnost i ovlašćenja saveznih i republičkih državnih organa.
Namenska industrija je u prethodnom periodu zaista imala izuzetno negativne trendove i danas se nalazi u velikim teškoćama. Dve ključne odrednice koje mogu da danas okarakterišu namensku industriju jeste veoma malo korišćenje kapaciteta i drastično smanjenje domaćih nabavki. Ono što želimo da uradimo i što je već na delu, to je razdvajanje civilnog od vojnog programa, brza privatizacija civilnog programa u namenskoj industriji, a iza toga i početak privatizacije, u skladu sa potrebama Vojske Jugoslavije i sa strategijom koja je definisana u prethodnom periodu između Vlade Republike Srbije, Ministarstva za privredu i privatizaciju i sa druge strane Ministarstva odbrane državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Dakle, privatizacija sa strateškim partnerom, koja bi trebalo da značajno doprinese podizanju stepena korišćenja kapaciteta, a to znači proizvodnje, a sa druge strane, koja bi trebalo da doprinese da namenska industrija bude u pravom smislu te reči u budućem periodu i izvoznik, kao što je nakada bila.
Neću pominjati da je zbog nekih izvoznih aranžmana položaj namenske industrije dodatno otežan, ali želim samo da kažem da odluka koju je donela američka administracija pre nekoliko dana predstavlja otvaranje jednog novog tržišta za deo namenske industrije i očekujem da će upravo taj deo namenske industrije iskoristiti svoju šansu, naravno, uz veliku podršku koja dolazi od strane Vlade Republike Srbije.
U prethodnom periodu, da bismo zaokružili zakonodavni okvir, na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju usvojeno je ukupno devet zakona u ovoj Narodnoj skupštini.
Takođe u postupku, i najvećim delom svi ti zakoni su definisani već za ovu sednicu Narodne skupštine, nalazi se pet zakona. Na taj način u potpunosti je zaokružen okvir tzv. kompanijskog prava, odnosno zakona koji reguliše poslovanje, odnosno okvir za poslovanje kompanija.
Samo ću vas podsetiti koji su to zakoni u prethodnom periodu bili veoma bitni i koji su usvojeni od strane Narodne skupštine. Pored Zakona o privatizaciji, Agenciji za privatizaciju, Akcijskom fondu, zatim Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća, a zahvaljujem vam se što ste usvojili i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima, zatim Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatnim preduzetnicima i Zakon o garancijskom fondu.
Neću pričati o važnosti ovih zakona, to ste mogli da čujete iz mog prethodnog izlaganja.
Takođe, predloženi su zakoni o stečaju. Stečaj kao procedura je od aprila meseca u ingerenciji Republičke vlade i mi nismo zaista trošili vreme da što pre predložimo zakon o mehanizmu za restrukturiranje onog dela srpske privrede koji je zadužen za oživljavanje tog dela srpske privrede i vi ćete, nadam se, na ovoj sednici usvojiti zakon o stečaju, zakon o agenciji za stečajne upravitelje, kao i dva veoma bitna zakona, a to je zakon o registraciji privrednih subjekata i zakon o agenciji za registraciju privrednih subjekata.
Na kraju, u pripremi je zakon o trgovačkim društvima, ovoj Narodnoj skupštini će biti predočen na usvajanje nakon završetka javne rasprave koja je u toku; zakon o trgovačkim društvima će u Narodnoj skupštini biti u januaru iduće godine.
Još jednom, sa usvajanjem tog zakona mi smo zaokružili okvir kompanijskog prava i meni je jako drago da je u četvorogodišnjem mandatu Ministarstvo za privredu i privatizaciju postiglo sve ono što je zacrtalo sa aspekta zaokruženja zakonodavnog okvira i što će biti u situaciji da pokrene još dva veoma važna procesa, a to znači da će narednoj vladi biti mnogo lakše u realizaciji posla koji će imati pred sobom, a ta dva procesa jesu stečajni procesi. Sa druge strane je postupak registracije, on će biti izdvojen iz trgovinskih sudova, postupak će omogućiti da u narednom periodu ona bude mnogo jeftinija, istovremeno mnogo efikasnija, a to znači, uklanjanje svih prepreka za preduzetnički zamah.
Sasvim na kraju, bez namere da uzurpiram pravo da govorim na ovoj govornici, pošto se puno puta za ovom govornicom čula primedba da je Ministarstvo za privredu i privatizaciju zapravo Ministarstvo za privatizaciju, a da ga privreda tj. industrija naročito ne zanima: to nije tačno. Mogli ste da čujete i u jučerašnjem i u današnjem izlaganju šta je Ministastvo za privredu i privatizaciju uradilo, pre svega na sistemskom planu, a to znači definisanje zakonodavnog okvira da bi se eliminisale prepreke, da bi se usvojilo efikasno kompanijsko zakonodavstvo, da bi se taj okvir zaokružio i da bi se na taj način omogućilo da preduzetnički potencijal dobije zamah u punom smislu te reči i da se sa druge strane, eliminacijom sistemskog rizika, značajno povećaju šanse za priliv direktnog kapitala iz inostranstva, ali i domaćeg privatnog kapitala.
Eliminacijom sistemskih rizika vi faktički stvarate manje rizičnu atmosferu i kreirate veće šanse za što je moguće veći investicioni priliv.
Zatim, drugo, pokazali smo - za razliku od nekih koji insistiraju na tržišnim mehanizmima, a istovremeno nas kritikuju da ne vodimo dovoljno računa o privredi, za razliku od onih koji smatraju da se problem "Zastave" može rešiti sam od sebe, da se problem MIN-a, problem velikih preduzeća može rešiti sam od sebe, da treba neodgovorno reći tim radnicima, tom rukovodstvu, izvolite pa sami rešavajte probleme koje imate u vašem preduzeću - da mi nismo izabrali taj put, nego smo izabrali put aktivnog restrukturiranja, zajedno sa bolnim merama socijalnog programa.
Ali, Vlada je vrlo jasno izabrala i Ministarstvo za privredu i privatizaciju započelo postupak restrukturiranja, finansiranja socijalnih programa i danas se većina od tih preduzeća ne nalazi više u nepovratnoj zoni gubitaka, nego je razlika njihovih prihoda i troškova na nuli ili se nalaze u zoni podnošljivih gubitaka, ili pak u profitnoj zoni.
Mnoga preduzeća imaju šanse da budu uspešno privatizovana. Radi se o velikim polikonglemeratima, sa velikim brojem delatnosti koje učestvuju, odnosno nalaze se u tim holdinzima, i njihova mogućnost privatizacije, šanse za privatizaciju su bile veoma male na početku postupka restrukturiranja.
Pokazali smo da smo kroz program subvenicja, zapravo, održali velike sistema u životu i omogućili da ne budu privatizovani kroz stečaj, nego da budu privatizovani, a samim tim da njihove performanse budu podignute na jedan viši nivo u normalnom postupku i takođe povećali sve šanse za privatizaciju.
Pokazali smo da smo javnim investicijama otvorili kanal za podizanje privredne aktivnosti, što će se posebno odraziti u 2004. godini, kada se očekuju mnogo veći iznosi javnih investiranja u infrastrukturnim investicijama. To je način, a poznato je da jedan dinar koji je uložen u infrastrukturu kreira tri dinara ukupne privredne aktivnosti.
Kao što smo se opredelili za tržišni princip kod određivanja vrednosti kapitala, a ne za administrativni koncept, da to bude rezultat nekakvih prethodnih procena i rezultat odluka administrativaca, opredelili smo se za proizvodnju za tržište, ne za proizvodnju za zalihe, ne fizički obim industrijske proizvodnje po svaku cenu, nego proizvodnja za kupca, proizvodnja koju će tržište moći da prihvati, proizvodnja koja će moći da konkuriše drugim proizvođačima.
Kada imate nelikvidnu privredu, koja je izgubila svoju konkurentsku sposobnost, ako gradite tržišni ambijent i ako idete ka restrukturiranju privrede, to je sasvim normalno da u jednom trenutku imate pad obima industrijske proizvodnje. Za vašu informaciju, druge zemlje koje su se nalazile u tranziciji imale su pad industrijske proizvodnje za više od 10%.
Tu je na primer Poljska, koja je u prvoj, drugoj i trećoj godini tranzicije imala pad obima industrijske proizvodnje čak i do 15%, a mnogi kažu - pa da, ali mi smo prošli tranzicijski šok devedesetih godina. To jednostavno nije tačno, jer devedesetih godina mi smo imali sankcijski šok, šok raspada tržišta, ali ne i šok zbog toga što smo se 1990-1991. godine odlučili za put u ekonomsku tranziciju.
Ekonomska tranzicija u Srbiji počinje od 2001. godine, od momenta kada je Vlada Srbije definisala program ekonomske tranzicije. Zašto to kažem?
Tek u 2001. godini mi imamo u kontinuitetu stabilne makroekonomske uslove, nemamo inflaciju, nemamo inflatorno finansiran budžetski deficit.
Imamo vrlo precizne budžetske subvencije, koje se vrlo jasno plasiraju u preduzeća koja se nalaze u programu restrukturiranja. Zatim, tek od 2001. godine mi nemamo podizanje javnih dugova, nego naprotiv smanjenje javnih dugova prema vlastitom stanovništvu. Podsetiću vas da smo sve dugove prema stanovništvu vrlo jasno definisali i počeli sa njihovom otplatom.
Tek od 2001. godine mi eliminišemo sve sistemske rizike, dogovor sa Pariskim klubom, zatim dogovor koji očekujemo sa Londonskim klubom, povratak MMF-a i Svetske banke, koji finansiraju troškove tranzicije i tek od 2001. godine mi imamo situaciju da su dobra preduzeća u prilici da zato što su dobra uberu profit, a da loša preduzeća zato što su loša moraju da plate cenu svog neuspeha, a ta cena neuspeha jeste likvidacija.
Međutim, mi nismo u startu, kako su neki sugerirali, dozvolili tržišnim mehanizmima da razdvoje dobra od loših preduzeća u stabilnom makroambijentu, jer smo ušli u finansiranje, u finansiranje likvidnosti i socijalnih programa kod preduzeća koja su u restrukturiranju, da bismo zajedno podelili troškove tranzicije, i to je ta formula koja je bila uspešna u zemljama centralne Evrope, koje su uspešno prebrodile period trazicije.
Ali za uspeh, za završetak, potrebno je vreme. Nema niko čarobni štapić da za šest meseci završi posao. Za to je potrebno vreme. Podsećam javnost da su se druge zemlje u tranziciji u sedmoj, osmoj, devetoj godini vraćale na onaj nivo obima industrijske proizvodnje koji su imale u samom startu tranzicije. Možete konsultovati, ako hoćete, iskustva svih drugih zemalja, pa ćete videti da je to tačno. Mi nemamo dalji pad obima privredne aktivnosti.
Tačno je da ćemo imati u ovoj godini verovatno stagnaciju obima industrijske proizvodnje, ali zato imamo porast u drugim privrednim delatnostima, što će nam omogućiti za ovu godinu porast ukupne privredne aktivnosti i samim tim društvenog bruto proizvoda.
Prema tome, kvalitet je nešto što je odraz tržišta i tržišne privrede, a ne kvantitet, što se vezuje za administrativnu privredu i mene ne čudi da stalno ističete kvantitet u prvi plan, jer se upravo administrativna privreda vezuje za vas.
Prvo, za informaciju, nije 500 preduzećta tužilo, nego 475. Što se tiče vaše iskrenosti za privatizaciju, to ste imali prilike da pokažete tokom čitavog perioda devedesetih godina: da donesete jedan zakon o privatizaciji 1991. godine; da onda iskoristite jednu dobru inicijativu DS-a da amandmanima promenite suštinu tog zakona i da zaustavite privatizaciju; da donesete zakon 1997. godine, a zabranite promet akcija akcionarima.
Zakon je 1997. godine usvojen i stupio je na snagu 31. oktobra, na Svetog Luku. Zatim, da istovremeno kažete da ste za akcionarstvo, a ne osnivate instituciju akcijskog fonda, koja je pretpostavka da bi to akcionarstvo moglo da se razmahne, da istovremeno oni koji su sedeli u vašoj vladi, koji su direktori, ne dozvoljavaju početak privatizacije u svojim firmama, nego brže-bolje hvataju poslednji voz novembra, decembra 2000. godine.
Zašto ste to radili, to javnost treba da zna: pa, da biste imali političku kontrolu u privredi, jer nju možete ostvariti samo tako što ćete društvenu svojinu doživotno držati, jer ćete društvenog direktora lako menjati i postavljati kada se privredni sistem zasniva na društvenoj svojini. Zašto niste 1990. godine ušli u besplatnu podelu akcija stanovništvu, kada je to imalo smisla da se uradi? Tada, 1990. godine, kada je naša privredna pozicija bila neuporedivo bolja nego danas, nego 2000, nego 2001. godine. Zašto sada pominjete primer Slovenije iz privatizacije, ono što je Slovenija uradila 1991. godine zašto to vi niste tada uradili?
Zato što ste hteli da imate političku kontrolu u privredi, zato što je čitava država bila oblik političke kontrole jedne partije. Načinom kojim smo mi prezentirali privatizaciju, program privatizacije, zakon, vrlo jasno smo stavili do znanja da ne želimo da imamo političku kontrolu u privredi. Naprotiv, mi hoćemo što pre da imamo jasno podeljene karte u privredi.
Državna svojina samo tamo gde je neophodna i sve ostalo u privatnoj svojini. Volim privatnu svojinu ne zato što mnogo volim privatne vlasnike, nego zato što kada privatno preduzeće ode u stečaj, državu za to ne boli glava. Glava boli privatnog preduzetnika.
Normalno je da kada privatno preduzeće pravi profit, da taj vlasnik bude vlasnik i tog profita. To je utakmica i to je konkurencija. Konkurencija postoji u tržišnoj ekonomiji, postoji ekonomska, postoji politička konkurencija. Vi niste dozvolili da se konkurencija u tržišnoj ekonomiji napravi zato što se bojite svake reči koja u sebi ima konkurenciju. Bojite se svakog procesa konkurencije, jer ste prvi put kada se prava politička konkurencija desila zbrisani sa političke scene i, kao što sam vam pre nekoliko dana rekao, otišli ste u ladovinu, debelu ladovinu, gde ćete ostati dugo.
Pošto smo svedoci da se neki poslanici ne mogu prisetiti, pored napornog danonoćnog razmišljanja, dobrih primera privatizacije, evo pokušaću da upravo dam nekoliko primera. Tačnije, sve privatizacije koje su se desile u pomenutom mestu. Dakle, evo i daću konkretno pravo na repliku, baš me interesuje šta ćete onda reći, a da slažete javnost.
Prvo, Hladnjača iz Pirota, Hladnjača "Budućnost", "Agrostočar", "Autotransportno", "Pirotsuko", "Napredak", to su vam primeri koji danas uspešnije rade nego što su radili pre privatizacije. Tačno je, još dva preduzeća su privatizovana. Jedno je "Grafika", a još jedno pre nekih desetak dana ili pet - šest dana. Za razliku od vas gde je sve tajno, ovde je sve javno i u svakom trenutku možete dobiti informaciju.
"Oprema" iz Pirota je privatizovana 30. oktobra, u "Grafici" još uvek postoje problemi, a kod "Opreme" je još uvek rano govoriti kakav je ishod privatizacije, jer je privatizovana pre šest dana. Prema tome, ako se ja sećam, koji sam iz Beograda, mene čudi kako se vi ne sećate, koji ste iz Pirota, a danonoćno razmišljate o dobrim primerima.
To su vam dobri primeri. "Prvi maj", koga ste ostavili, tako što nije radio 2000. godine, sa ogromnim problemima, bez obrtnog kapitala, bez investicija, "Prvi maj" je danas spreman za privatizaciju i mi imamo jasno interesovanje koje su pokazali strateški partneri iz Belgije, iz Slovenije i očekujem uspešan završetak privatizacije. Na svu sreću, radnici u "Prvom maju" znaju ko od nas dvojice ovde govori istinu i znaju koliko novca je Vlada Republike Srbije iz budžeta opredelila za "Prvi maj" Pirot, da bi ga izvukla iz krize u koju ste ga vi gurnuli.
Što se tiče jedinog, po vama, uspešnog preduzeća, što nije tačno, radi se o "Tigru" iz Pirota, tačno je da je uspešno, ali nije jedino uspešno preduzeće. "Tigar" iz Pirota jeste privatizovan po prethodnom modelu, ali je shvatio da mu je jedini način budućeg razvoja povezivanje sa strateškim partnerom. Kao što znate, pre godinu i po dana, na osnovu investicije koju je napravila Međunarodna banka finansiranja, koja pripada Svetskoj banci, povezao se sa "Mišlenom" i danas ima mnogo veći izvoz, koji ostvaruje na francuskom i na drugim tržištima Evropske unije, nego što je imao pre toga.
Ono što je veoma važno reći, to jeste da otkako je DOS formirao vladu, tamo su privatni preduzetnici odahnuli i dobili prostora da razvijaju svoje aktivnosti, o čemu vi, nadam se, imate, makar u privatnim preduzećima, bolje podatke.
Što se tiče "Agrosemena", pošto sam ovde da odgovaram, shvatio sam da je dužnost ministra i Vlade da odgovaraju na sve vaše primedbe, da vam dam informaciju na sve vaše polučinjenice, da izađemo sa činjenicama, zbog vas i zbog javnosti: "Agroseme" se nalazi u postupku raskida ugovora. Raskid ugovora je pokrenut od strane Agencije za privatizaciju zbog povrede klauzule 714 iz ugovora. Prema tome, drago mi je da ste pomenuli taj primer. Upravo je postupak raskida ugovora na delu.
Što se tiče "Instalatera", privatizovan je, sada ću vam tačno reći kada i ko je kupac. "Instalater DZIP" Sremska Mitrovica, 21. jula 2003. godine, kupac Ljubiša Ćirković iz Sremske Mitrovice, na javnoj aukciji, koju ste mogli da pratite. Ako niste bili u prilici da odete tamo, onda uključite TV i videćete kako teku javne aukcije.
(Vladimir Garčević, sa mesta: Možete reći cenu.)
Reći ću vam cenu. Vi ste rekli da je za 230, dobro je da ste me podsetili, ali ovde mogu da potrošim mesec dana da vam objašnjavam da je vrednost rezultat profitne sposobnosti preduzeća. Ako kažete da firma ima super zgradu, a ne kažete kolike su obaveze, žao mi je, to vam je isto kao da kupite automobil i da preuzmete obavezu od pet hiljada maraka da vratite i onda vas neko pita - što niste platili jugo pet hiljada maraka, već ste ga kupili za jedan dinar. To je poenta priče, da vrednost zavisi od profitne sposobnosti i od zatečene visine obaveza.
Što se tiče, navodno, upropašćene privrede u Sremskoj Mitrovici zahvaljujući Vladi Republike Srbije, prvo da kažem da ste delimično u pravu. Jeste upropašćena, ali ne zahvaljujući Vladi Republike Srbije, nego zahvaljujući onome što je rađeno devedesetih godina.
Podsetiću vas šta ste radili devedesetih godina. Da biste imali dovoljno roto hartije da štampate vaš list "Politiku", da ga besplatno delite građanima i da u tom listu pričate neku vašu istinu, a ne ono šta je stvarno u Srbiji, vi ste 1994. godine nacionalizovali "Matroz". Od 1994. godine do danas dug "Matroza" je narastao na 120 miliona evra. Vi ste toj firmi upropastili budućnost.
Šta mi danas radimo? Mi se danas nalazimo pri kraju tenderskog postupka "Matroza" gde, zahvaljujući upravo finansijskom restrukturiranju dugova koje ste vi napravili, mi za vama idemo i čistimo sve ono što ste vi ostavili, svo ono đubre za vreme vaše vladavine. Zahvaljujući upravo finansijskom restrukturiranju, mi danas imamo šansi da preduzeće bude kupljeno od strane strateškog partnera. Nažalost, cena za poreske obveznike koju ste ispostavili devedesetih godina, a koju i danas plaćamo, višestruko je veća od te cifre.
Juče sam vam objasnio slučaj "Mitrosa". One tugovanke koje se u nekim dnevnim novinama pojavljuju za tri čvarka, rekao sam vam da su svi sindikati, zajedno sa poslovodstvom, uputili pismo Agenciji i Ministarstvu i rekli - ne interesuje nas kolika je cena preduzeća, hoćemo da firma radi i da možemo da primamo plate, jer su stigla izvršna rešenja za dugove tamo gde je data intabulacija na objekte. Rasprodaće se firma, a mi i pored toga uporno, sistematski i pedantno vodimo pregovore sa jednim kupcem. Kada završimo te pregovore, iznenadićete se kad čujete koliko će biti uspešni za državu. To je taj drugi primer koji ste vi pominjali.
Pošto ću sve vreme biti ovde, biće mi drago da i ubuduće iznosite nove i nove primere, jer ću biti u prilici da sa ovog mesta, da sa ove govornice javnosti dam tačnu i preciznu informaciju, a ne neistine i polučinjenice koje vi iznosite.
Dame i gospodo narodni poslanici, pomenuta su dva preduzeća u postupku privatizacije i zato javnost zaslužuje precizan odgovor, kakvo je stanje u preduzeću "Karneks" i šta se dešava sa privatizacijom "Mitrosa" iz Sremske Mitrovice.
Što se tiče "Karneksa", to je preduzeće koje je privatizovano po prethodnom modelu, akcijski fond nije izvršio prodaju akcija koje se nalaze u posedu akcijskog fonda, nego su mali akcionari udružili svoje akcije i prodali ne "Krmivo produktu", ne nekom drugom, nego izvesnoj kompaniji koja se zove "Midlend", ali ono što je jako važno, ta prodaja akcija malih akcionara je obavljena na Beogradskoj berzi i svi su imali mogućnost i pravo da učestvuju u konkurenciji, i onaj ko je dao najbolju cenu, on je i pobedio.
Prema tome, "Karneks" nema apsolutno nikakve veze ni sa Ministarstvom, ni sa agencijom, ni sa ovim modelom privatizacije, već se radi o slobodnom pravu akcionara da udružuju svoje akcije i da prodaju preko Beogradske berze. To je što se tiče "Karneksa", prema tome, to je istina.
Što se tiče preduzeća "Mitros" iz Sremske Mitrovice, želim da javnosti dam punu informaciju. Osmog oktobra 2001. godine Ministarstvo je pokrenulo inicijativu za prodaju preduzeća, odnosno kapitala preduzeća "Mitros". Dvadeset prvog novembra 2001. godine je doneta odluka o metodu privatizacije. Prvi tender je objavljen 3. jula 2002. godine, otkupljena je jedna tenderska dokumentacija od strane preduzeća "Kras" iz Slovenije. Potencijalni investitor nije dostavio ponudu. Trinaestog decembra 2002. godine je održana sednica tenderske komisije, koja je konstatovala da do propisanog roka nije stigla nijedna ponuda.
Na osnovu toga, tenderska komisija je proglasila tender neuspelim. Razlozi neuspeha tog prvog tendera su bili - višak zaposlenih, prema oceni finansijskog savetnika, tri puta više zaposleno u odnosu na ono što je potrebno, veoma loše finansijsko stanje, i kasnije ću vam reći u kakvom je finansijskom stanju "Mitros" danas, a zatim smanjeno tržišno učešće i veoma niska produktivnost.
Drugi tender je raspisan 13. juna 2003. godine, objavljen je javni poziv. Na javni poziv u predviđenom roku tendersku dokumentaciju je otkupilo preduzeće "Probekom" iz Zrenjanina i 25. jula 2003, kada je bio finalni datum za podnošenje ponuda, pristigla je samo jedna ponuda, ponuda od konzorcijuma.
Prema tome, još jednom potvrđujem, ništa tajno, sve je javno, ovi podaci se nalaze na sajtu, posle podne ću vam čitati svako preduzeće koje je u privatizaciji, čitaću vam ko su kupci u privatizaciji, koliko je bilo ponuda, po kojoj ceni, pa ćete imati napokon punu informaciju, pošto je evidentno da ne čitate dnevnu štampu, da ne čitate ko su kupci, ne čitate Internet, ne gledate ko je kupac, ne posećujete Odbor za privatizaciju, koji redovno razmatra izveštaje Ministarstva i Agencije i to je naravno vaše pravo. Ali, nije pravo da izađete i da kažete neistinu za ovom govornicom.
Dakle, konzorcijum je u sastavu "Probekom" iz Zrenjanina, "Krmivo produkt" D.o.o. iz Surčina i "C market" A.D. iz Beograda; 4. septembra 2003. godine održana je druga sednica tenderske komisije na kojoj je prezentovana ponuda konzorcijuma "Probekom", "Krimo produkt" i "C market". Ponuđena cena za kapital je tri evra, investicioni program je 5.400.000 evra u prvoj godini i prihvaćeni su minimalni uslovi socijalnog programa koji je definisan od strane preduzeća "Mitros".
Doneta je odluka o započinjanju pregovora sa pojedinim ponuđačima, odnosno sa jedinim ponuđačem, nakon toga ministar za privredu i privatizaciju formirao je u skladu sa zakonom Komisiju za pregovore sa jedinim ponuđačem. Trenutno su u toku pregovori sa jedinim ponuđačem, u okviru kojih Komisija za pregovore nastoji da poboljša delove samih ponuda.
Bićete prijatno iznenađeni kada vidite koja transakciona cena će biti ostvarena, nauporediva sa cifrom koja je ponuđena. Da vam kažem samo za vašu informaciju, s obzirom da su u novinama bili članci - prodaje se za šaku čvaraka "Mitros", a mi na skladištu ne znam koliko imamo, u moj kabinet je stigao dopis svih sindikata, rukovodstva, i od strane opštine potpisan, gde se traži da se što pre ubrza zaključenje ugovora, bez obzira na prodajnu cenu, jer se preduzeće nalazi u izuzetno teškoj situaciji.
Danima i mesecima je u blokadi, i nažalost, s obzirom da postoje intabulacije na objekte, postoji i komisija koja je poslata za procenjivanje objekata, za prodaju imovine, a to znači gašenje preduzeća, gašenje radnih mesta, a ne privatizacija i nastavak rada tog preduzeća.
O toku, kao i o rezultatima pregovora, potpisan je ugovor, imaćete svi prilike da dobijete informaciju na redovnim sednicama Odbora za privatizaciju ove skupštine, koji jedanput mesečno razmatra izveštaje Ministarstva i Agencije. Ako ne želite da slušate, to nije problem Ministarstva i Agencije, to je vaše pravo, kao što je vaše pravo da imate punu informaciju. Već kada je imate, onda je iznesite javno.
Kao ministar za privredu i privatizaciju, neću izaći za ovu govornicu da pričam prazne priče, izaći ću uvek da reagujem, da javnosti kažem kakva je istina.
Prema tome, od vas zavisi koliko ćete me puta gledati za ovom govornicom, ne od mene. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, pre nego što pristupim detaljnoj informaciji o radu Ministarstva za privredu i privatizaciju za protekle tri godine, i ovo više javnosti radi, mada je javnost vrlo dobro upoznata sa onim šta je Ministarstvo za privredu i privatizaciju uradilo, tu odmah želim da kažem da su pomenute privatizacije DIN-a, DIV-a i "Beopetrola" najuspešnije privatizacije u centralnoj Evropi i to mereno po svim kriterijumima.

Jedini nezadovoljni su šverceri cigareta. Jedini nezadovoljni su šverceri nafte i naftnih derivata, oni koji su se na lak način, na brz način obogatili, za kratko vreme, za nekoliko godina na grbači ovog naroda.

Privatizacijom duvanske industrije lokalna industrija u Nišu je dobila 20 miliona evra dodatnog budžeta. Tih 20 miliona biće investirano u Nišu, za dalji razvoj infrastrukture, sa razvojem infrastrukture Niš onda postaje značajan industrijski centar, mnogo atraktivniji za buduće investiranje.

Slično važi i za Vranje, slično važi i za Beograd, jer privatizacija "Beopetrola" će biti dodatni podsticaj za zaista ambiciozne planove koje realizuje gradska vlada, odnosno dodatni finansijski podsticaj za dalji razvoj infrastrukture u Beogradu.

Sa privatizacijom duvanske industrije i sa druge strane "Beopetrola" profitirali su zaposleni u duvanskoj industriji i u "Beopetrolu". Svi zaposleni imaju stabilne uslove za budući razvoj, imaju vrlo jasan definisan socijalni program, a ono što je veoma važno, imaju vrlo jasno definisanu budućnost. Ta budućnost će ubuduće biti takva da će Srbija biti centar za proizvodnju cigareta, te cigarete će se pod imenom stvorenim u Srbiji, a napravljene u Srbiji, izvoziti u susedne zemlje i umesto da uvozimo, cigarete ćemo izvoziti i to je način, između ostalog, kako da se popravi spoljnotrgovinski deficit.

Sa privatizacijom DIN-a, DIV-a i "Beopetrola" dobili su i građani. A kako? Ne samo kroz podelu, besplatnu podelu vaučera za 15% kapitala, što će se obaviti kada se završi celokupan proces privatizacije društvenog kapitala, već i tako što će u kasu države Srbije kroz povećane akcize na duvanske proizvode značajnije teći priliv. Drugim rečima, taj nivo budžetskog priliva će moći da se koristi i za razvojne projekte, ali i za socijalna davanja, odnosno za socijalna davanja koja su preko potrebna u periodu tranzicije.

Još jednom podvlačim, sa privatizacijom DIN-a i "Beopetrola", kao i svim drugim privatizacijama, nezadovoljni su šverceri cigareta, šverceri naftnih derivata, oni koji su se obogatili za kratko vreme i nije ni čudo što se sami javljaju.

Takođe, sa time ste upoznati, u toku je postupak restrukturiranja 50 velikih društvenih preduzeća i pomenuta kablovska industrija. Postupak restrukturiranja za kablovsku industriju je pri kraju. Tender za prodaju Fabrike kablova u Zaječaru je završen, u narednih nekoliko dana ugovor treba da bude potpisan, tender za prodaju 70% kapitala Fabrike kablova Jagodina biće uskoro raspisan, socijalni program implementiran, mere finansijskog restrukturiranja su implementirane.

Prema tome, to očekujemo i ovde, a imajući u vidu interesovanje koje dolazi od renomiranih multinacionalnih kompanija, a pomenuću najsvežije interesovanje, ono dolazi iz Danske i tu očekujem uspešnu privatizaciju.

Nema potrebe da narod plašite crnim perspektivama, crnim prognozama. Kao što sam rekao, mera političke odgovornosti se, između ostalog, iražava i spremnošću da se kaže istina, a ne da se priča, da se za ovom govornicom daju prazna obećanja koja se ne mogu ispuniti. Nikada niko u Vladi Srbije nije nijednog trnutka, nijednog dana dao obećanje koje nije imalo pokriće.

Naše obećanje za restrukturiranje, za privatizaciju je bilo - potrebno nam je nekoliko godina, potrebno je realizovati mere restrukturiranja, neophodno je ući u restrukturiranje, odnosno u finansiranje jasnih i veoma teških socijalnih programa, ali ako to uradimo, šanse da nam preduzeća ponovo budu uspešna su mnogo veće nego što su bile pre nego što smo ušli u sam postupak restrukturiranja.

Videćete kroz izveštaj Ministarstva za privredu i privatizaciju šta je urađeno na planu restrukturiranja velikih društvenih sistema. Ono što želim da kažem, ovo nije prvi put da Ministarstvo za privredu i privatizaciju podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, jer Ministarstvo je redovno podnosilo izveštaje Narodnoj skupštini, što je u obavezi i prema Zakona o privatizaciji, makar kada je proces privatizacije u pitanju.

Redovne mesečne izveštaje Ministarstvo je upućivalo Odboru za privatizaciju. Ukoliko se sećate, ja se isto sećam, rad Odbora za privatizaciju jeste javan i svi narodni poslanici imaju prava da budu upoznati sa materijalima koji se razmatraju na Odboru za privatizaciju.

Ministarstvo za privredu i privatizaciju ima nekoliko veoma važnih odgovornosti u svom delu, a jedna je privatizacija, druga je restrukturiranje privrede, i to restrukturiranje velikih društvenih sistema. Tu je razvoj malih i srednjih preduzeća, zatim definisanje zakonodavnog okvira, da bi se unapređenjem zakonodavnog okvira podigli uslovi za realizaciju što je moguće većih direktnih, stranih i domaćih ulaganja.

Sasvim na kraju, Ministarstvo ima obavezu da prati izvršenje postupaka privatizacije po prethodnom Zakonu o privatizaciji.

Pokušaću u najkraćem da vas o svakom od ovih delova informišem, odnosno šta je u prethodnom periodu urađeno. Pošto je najmanje pominjano za ovom govornicom, verovatno zato što tema nije toliko popularna, započeću svoj izveštaj, odnosno informaciju o tome šta je urađeno na planu razvoja malih i srednjih preduzeća. Mala i srednja preduzeća jesu jedna strategija za restrukturiranje srpske privrede, s obzirom da ćemo privatizacijom, privlačenjem investitora i investicija, značajnije unaprediti performanse srpske privrede koja se nalazi u postupku privatizacije. Nama je neophodno otvaranje novih poslovnih jedinica da bi jedna velika nasleđena armija nezaposlenih imala svoja kvalitetna radna mesta.

Postoje dva načina da se problem nezaposlenosti reši, naime, jedan je razvoj malih i srednjih preduzeća, a drugi način jesu direktne velike investicije u nove kapacitete. Privatizacija nije način za rešavanje problema nezaposlenosti, naprotiv, privatizacija jeste način da se onaj broj neproduktivnih radnih mesta investiranjem, restrukturiranjem konvertuje u produktivna radna mesta.

U okviru Ministarstva osnovan je Sektor za razvoj malih i srednjih preduzeća 2001. godine na osnovu Zakona o ministarstvima, koji je ova skupština izglasala u januaru 2001. godine. Na inicijativu Ministarstva, Vlada Republike Srbije je osnovala međuresorsku radnu grupu za izradu preporuka za pojednostavljenje uslova i postupaka osnivanja i razvoja malih i srednjih preduzeća i privatnih preduzetnika, zapravo za deregulaciju. Bilo je neophodno osnovati međuresorsku grupu ne samo da bi se konstatovale prepreke koje postoje u tekućem zakonodavnom okviru, već i da bi se izbegle eventualne prepreke koje mogu nastati novim zakonskim rešenjima. Ta radna grupa je imala ovlašćenja da koordinira aktivnosti različitih ministarstava, da inicira i razmatra predložene zakone i druge propise koji utiču na sektor malih i srednjih preduzeća.

Ministarstvo je osnovalo preduzetnički savet, u kome učestvuju predstavnici preduzetnika u celoj Srbiji. Taj preduzetnički savet je zapravo novi nacionalni forum, u kome predstavnici javnog sektora i sektora malih i srednjih preduzeća zajedno rade na rešavanju problema sa kojima se suočava sektor malih i srednjih preduzeća, a sve u cilju pospešivanja budućeg razvoja sektora malih i srednjih preduzeća, gospodo narodni poslanici.

Krajem 2001. godine osnovana je Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, sa ciljem da se identifikuju problemi malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, da se iniciraju rešenja kojima će se poboljšati uslovi za osnivanje novih i dinamizirati razvoj postojećih malih i srednjih preduzeća. U 2001. godini, podsetiću vas, ova skupština je usvojila Zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Na osnovu tog zakona osnovana je pomenuta agencija.

U saradnji sa donatorima osnovane su regionalne agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i podsticaj preduzetništva, čiji je osnovni zadatak bio da pomognu osnivanje i razvoj malih i srednjih preduzeća kroz pružanje nefinansijske podrške preduzetnicima i vlasnicima malih i srednjih preduzeća. To se obavljalo u vidu obezbeđivanja potrebnih informacija, zatim programa obuke i konsalting usluga.

Najveći projekat Evropske agencije za restrukturiranje, nefinansijska podrška razvoju malih i srednjih preduzeća u Srbiji, omogućio je osnivanje sedam regionalnih kancelarija, i to u Zrenjaninu, Zaječaru, Užicu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Vlada Republike Srbije, trenutno zajedno sa Evropskom agencijom, pristupa zajedničkom osnivanju kancelarije u Subotici i Kruševcu. Zajedno sa GTC-om osnovana je kancelarija, to je namačka agenicja za bilateralnu podršku, u Novom Sadu i Subotici, a sa SDC-om osnovana je regionalna kancelarija u Novom Pazaru.

Takođe, Vlada Republike Srbije osnovala je posebno, bez donatorske podrške, kancelarije u Kragujevcu, Leskovcu, Valjevu i Šapcu, a u 2003. godini taj trend osnivanja regionalnih kancelarija i formiranja mreže je nastavljen. Osnovane su kancelarije u Bujanovcu, Požarevcu, Valjevu i Sremskoj Mitrovici.

U čemu je razlika između onoga što smo zatekli i ovoga što danas imamo? Danas preduzetnici ne moraju da lutaju od vrata do vrata i da pitaju za savet, da dobiju pravu informaciju, da budu povezani sa sličnim preduzetnicima iz drugih regiona, iz drugih država, da dobiju podršku za izradu biznis plana, da dobiju podršku za izradu drugih analiza. Imaju svoje centre.

Čitava Srbija je preplavljena mrežom regionalnih agencija za podsticaj razvoja preduzetništva. Kada su nas svojevremeno kritikovali zašto Zakon o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća, a ne zakon o malim i srednjim preduzećima, mi smo vrlo jasno rekli zato što preduzetnicima nedostaje institucionalna podrška, jedno mesto razmene informacija, a ne sistemska rešenja koja bi favorizovala mala i srednja u odnosu na velika preduzeća, jer su prepreke za mala i srednja preduzeća i preduzetnike i velika preduzeća potpuno istovetne.

U 2002. godini na planu zakonodavne aktivnosti urađene su izmene Zakona o preduzetnicima u vezi malih i srednjih preduzeća, izmena Zakona o preduzećima, Predlog zakona o garancijskom fondu, koji je dostavljen Narodnoj skupštini još u julu 2002. godine. I šta smo dobili ovim izmenama? Ovim izmenama smo dobili mogućnost da preduzetnici umesto da obijaju kancelarije Republičke vlade, republičkih ministarstava, svu potrebnu dokumentaciju prikupljaju na teritoriji vlastite opštine.

Ovim izmenama smo dobili mogućnost, koju smo dali preduzetnicima, da umesto da prikupljaju sve dozvole, zatim da pribavljaju sva rešenja pre otvaranja preduzetničkih radnji, da to mogu da učine i nakon otvaranja preduzetničkih radnji, a da potreba za prikupljanjem dozvola pre otvaranja preduzetničkih radnji važi samo za odgovarajuće osetljive delatnosti, koje mogu da budu opasne po čovekovu okolinu.

Verujte mi, danas ako neko želi da otvori samostalnu trgovinsku radnju, ugostiteljski objekat, čitav niz preduzetničkih radnji dovoljan mu je jedan dan da dobije status privremenog rada i da u tih mesec dana iza toga, u skladu sa unapred utvrđenom dinamikom, prikuplja sva potrebna dokumenta.

Možda se vama čini, gospodo poslanici, da je to nebitno, ali to je za većinu naših građana, koji imaju preduzetničkog potencijala, jako važno, da ne troše svoje vreme i svoju energiju obijajući šalter do šaltera, obilazeći kancelariju do kancelarije, da ne postoji čitav niz administrativnih punktova da prikupe sve dozvole, nego da to urade u jednom danu i na jednom mestu. To se zove eliminisanje sistemskih prepreka, to se zove pristupanje rešavanju problema na sistemski način. To je nešto što je Ministarstvo za privredu i privatizaciju u ovom delu uradilo.

Što se tiče Zakona o garancijskom fondu, meni je jako žao što je on čitavih godinu dana čekao da bude usvojen u ovom parlamentu. Žao mi je zbog toga što preduzetnici, oni koji imaju danas u vlasništvu mala i srednja preduzeća, imaju problem kolaterala, nemogućnosti obezbeđenja garancija prema poslovnim bankama, što im je uskraćena prilika da uz podršku garancijskog fonda koriste dodatna finansijska sredstva i realizuju svoje poslovne planove. Taj zakon, videćete nešto kasnije, usvojen je tokom 2003. godine, zajedno sa aktivnostima koje su u ovom sektoru usledile.

Na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju Vlada je početkom 2003. godine usvojila strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća. Ta strategija je dostavljena svim poslanicima u parlamentu i nadam se da ste imali prilike da detaljno proučite koji su strateški planovi Vlade u ovom sektoru. Strategija podrazumeva da narednih pet godina, umesto dosadašnjih 220.000 preduzetničkih radnji i preduzeća, egzistira više od 400.000 radnji i preduzeća.

Strategija vrlo jasno definiše zadatke koje svaka vladina institucija, ministarstvo, ima da urade u narednih pet godina da bi se eliminisale prepreke, da bi se unapredio privredni ambijent i da bi se ovi ciljevi realizovali. Ukoliko se ovi ciljevi realizuju, koji nisu ambiciozni, jer podrazumevaju legalizaciju dela sive ekonomije, a siguran sam, i to i analize pokazuju, da najmanje 60% danas registrovanih nezaposlenih zapravo ima svoje radno mesto u sivoj ekonomiji, ukoliko se strateški ciljevi realizuju, to treba za posledicu da nam da milion novih radnih mesta i da značajno doprinese rešavanju problema nezaposlenosti.

A da se ti koraci već danas ostvaruju, nešto kasnije daću vam veoma precizne podatke o broju preduzetničkih radnji, broju preduzeća osnovanih 2001, 2002. i 2003. godine. Ono što je za nas veoma važno, to jeste osnivanje Saveta za regulatornu reformu privrednog sistema, sa širom nadležnošću i većim ovlašćenjima.

U cilju zaokruženja institucionalne infrastrukture, podrške razvoja malih i srednjih preduzeća i pokrivanju cele teritorije Republike Srbije mrežom regionalnih agencija, osnovane su još četiri regionalne agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. Potpisivanjem Solunske deklaracije, podsetiću, 21. juna ove godine, Republika Srbija je prihvatila i povelju o malim i srednjim preduzećima. Tom poveljom je predviđena izrada nacionalnog izveštaja o malim i srednjim preduzećima i usklađivanje ovog izveštaja sa evropskim direktivama.

Na osnovu upitnika koji je dostavljen, prvi izveštaj o malim i srednjim preduzećima biće publikovan vrlo uskoro, s obzirom da je započeta izrada u julu mesecu, na Prvoj međunarodnoj konferenciji o malim i srednjim preduzećima.

U 2003. godini, pored pomenutog Zakona o garancijskom fondu, a koji ste u ovom parlamentu usvojili i na tome vam se zahvaljujem dame i gospodo narodni poslanici, predloženi su i zakoni o agenciji za privredne registre, zakon o registraciji privrednih subjekata, zakon o stečaju, poravnanju i likvidaciji, o licenciranju stečajnih upravnika i naravno još jedan veoma važan zakon za celu privredu je u pripremi, a to je zakon o trgovačkim društvima.

Zašto je važan zakon o agenciji za privredne registre i zakon o registraciji privrednih subjekata? Srbija danas ima jednu veoma komplikovanu proceduru za registrovanje privrednih subjekata. Potrebno je više od 60 dana da bi se privredni subjekti registrovali. Ono što smo uradili kod preduzetničkih radnji, nažalost, nije moglo da se uradi izmenom Zakona o registraciji privrednih subjekata. Tu nam je bila potrebna potpuna reforma registracionog sistema. Kada zakon bude usvojen, kad od 1. januara iduće godine novi sistem registracije bude implementiran, očekujte da će registracija biti obavljena ne više u roku od 60 dana, već najduže u roku od sedam dana i da će troškovi registracije privrednih subjekata biti deset puta niži nego što je danas.

Na taj način mi otklanjamo ključnu prepreku za razvoj malih i srednjih preduzeća, ali i ključnu prepreku za realizaciju što je moguće većih priliva direktnih investicija. Očekujem da će Narodna skupština ovaj zakon usvojiti, jer taj zakon ima pre svega u sebi definisan interes privrednika Srbije, interes građana Srbije, interes preduzetničkog potencijala Srbije, koji je u stegama i koji treba da se oslobodi.

Neko će možda pitati, zašto nije donet do sada. Zato, gospodo, što je posao oko usvajanja Ustavne povelje završen ne u roku od šest meseci, nego u roku od dve godine. Ovaj zakon, kao i zakon o stečaju, bio je na saveznom nivou, a gospoda koja su sedela u privrednim ministarstvima na saveznom nivou, očigledno, nisu smatrala za shodno da ovi zakoni treba da imaju prioritet.

U Ministarstvu za privredu i privatizaciju ovi zakoni imaju prioritet, u aprilu predlog je pripremljen, a u junu je dostavljen Narodnoj skupštini. Očekujem da ćete tokom sadašnjeg zasedanja Narodne skupštine i zakon o stečaju i zakon o registraciji usvojiti.

Što se tiče Predloga zakona o stečaju, želim da kažem da će Srbija dobiti jedan od najmodernijih stečajnih zakona, koji će biti u funkciji oživljavanja onog dela srpske privrede koji je prezadužen i koji upravo zbog toga što je prezadužen ne može da bude privatizovan, niti poslovno aktiviran na način kako definiše zakon o privatizaciji. To vam je jednostavno. Postoji interes za preduzeće, ali nema interesa da se preuzmu stari nagomilani dugovi.

Postojeća stečajna procedura je neefikasna, duga, iako je legalna, nije dovoljno transparentna. Zakon o privatizaciji je afirmisao principe javnosti, otvorenosti i ti isti principi su ugrađeni i u zakon o stečajnom postupku, odnosno u ovaj veoma važan proces za dalje restrukturiranje srpske privrede.

Umesto da traje deset ili više godina, ubuduće će stečaj trajati ne više od godinu dana. Stečaj ubuduće će zaista biti mehanizam za oživljavanje prezaduženog dela srpske privrede. I još nešto da kažem na tu temu, zakonom o stečaju su vrlo jasno podeljene uloge između, s jedne strane, trgovinskih sudova i, s druge strane, stečajnih upravitelja. Iskoristiću i ovu priliku da vas zamolim da taj zakon, koji takođe u sebi sadrži interes srpske privrede, interes stanovništva, što pre usvojite i da omogućite početak implementacije i ovog mehanizma za strukturiranje srpske privrede.

Za mala i srednja preduzeća u proteklom periodu odobravani su krediti i to preko Evropske investicione banke, zatim kredite je odobrila Evopska agencija za rekonstrukciju, na osnovu ugovora koji su potpisani u 2002. i 2003. godini, a isto tako, Fond za razvoj je imao veoma intenzivnu aktivnost kreditiranja preduzeća iz ovog privrednog sektora.

Evropska investiciona banka je potpisala 16. juna 2002. godine ugovor o globalnom kreditu od 20 miliona evra. Taj kredit je realizovan, a u najvećem delu rok za realizaciju ukupnog kredita je tri godine. Minimalni iznos kredita jeste 200.000 evra po jednoj partiji, a ročnost 12 do 15 godina; kamatna stopa je varijabilna, maksimalna kamatna stopa, a time govorim koliko je ovo značajo za razvoj malih i srednjih preduzeća, jeste 7,9%.

Evropska agencija za rekonstrukciju je odobrila kredit od 15 miliona evra za finansiranje malih i srednjih preduzeća. Ta kreditna linija je u potpunosti realizovana. Na osnovu ove dve kreditne linije otvoreno je ukupno 2.500 novih radnih mesta u novom sektoru malih i srednjih preduzeća.

Pošto primećujem da vam pažnja opada, jer vam tema razvoja malih i srednjih preduzeća nije naročito interesantna, a što je i razumljivo, jer tu i nema materijala za jeftini populizam, prelazim na drugi deo izveštaja Ministarstva za privredu i privatizaciju, i to onaj deo koji se odnosi na aktivnost Fonda za razvoj u proteklom trogodišnjem periodu.

U proteklom trogodišnjem periodu fond za razvoj je ukupno odobrio 2.205 kredita u iznosu od 16 milijardi 254 miliona dinara. Ovim odobrenim kreditima otvoreno je ukupno približno 20.000 novih radnih mesta. Naravno, dinamika odobravanja kredita je različita u ovom proteklom periodu. Najveći iznos kredita je odobren upravo u 2002. i 2003. godini.

Pored, kažem, investicionih kredita, Fond je odobravao kratkoročne kredite za finansiranje obrtnih sredstava, zatim kredite za podsticaj izvoza, za otkup voća, za tekuću likvidnost preduzeća. Za razliku od prošlih vremena, kada je Fond za razvoj bio socijalni amortizer, kada je delio kredite bez ikakvih ekonomskih rezona, kada je novac od prodaje "Telekoma" podeljen privredi koja nije bila u stanju da vrati tako dobijena sredstva, za razliku od tog perioda, danas fond za razvoj funkcioniše u potpunosti u skladu sa ekonomskim principima.

I ono čime ljudi koji čine menadžment Fonda za razvoj treba da se ponose jeste stepen povraćaja kredita: 96% jeste stopa povraćaja uloženih plasiranih sredstava od strane Fonda za razvoj i čini mi se da je samo prema tom podatku Fond za razvoj bio na prvom mestu sa ukupnim bankarskim sektorom. Mi smo na samom početku realizacije programa privatizacije, i uopšte ekonomske tranzicije, jasno rekli da imamo dovoljno snage i spremnosti da narodu Srbije prezentiramo istinu o stanju u privredi. Ne bojte se, neću sada ponavljati da ste razorili privredu, da ste vašom mudrom politikom uništili budućnost Srbije, da ste vašom mudrom politikom napravili dodatne troškove za generacije koje su nakon toga došle.

Ono što želim da kažem jeste da se Vlada Srbije, umesto da štampa novac i da na taj način finansira socijalni mir, opredelila za politiku jasnih, čistih, realnih računa. Realnost jeste da danas u Srbiji nemate jedno preduzeće koje ima optimalan broj zaposlenih. Nažalost, to je tako i zato ne okrivljujem socijaliste koji su bili pre ove vlasti. To je jednostavno problem administrativne ekonomije, koja se u Srbiji razvijala od 1945. godine naovamo, problem obaveznog zapošljavanja, u skladu sa nekakvim zakonima koji su ranije definisali ekonomsku politiku. Međutim, postavlja se pitanje kako rešiti problem koji u Srbiji postoji, a to je višak zaposlenih u pojedinim preduzećima. Tu se mi i vi razlikujemo.

Razlika je u tome što se Vlada Republike Srbije opredelila da aktivno učestvuje u finansiranju socijalnih programa za višak zaposlenih, a ne da taj problem prepusti preduzeću, koje nije u stanju da reguliše ni elementarna pitanja vlastitog privrednog opstanka. Kao posledica tako definisane politike osnovan je tranzicioni fond u budžetu za budžetsku 2001. godinu, koji se evo već četvrtu godinu nalazi u budžetu Republike Srbije. Iz tih sredstava tranzicionog fonda finansirani su socijalni programi, na koji način je ukupno zbrinuto 58.000 radnika.

Nažalost, to je realnost Srbije. Ti radnici jesu bez posla i sa fiktivnim radnim mestom. Da bismo napravili iskorak napred u pravcu restrukturiranja preduzeća, u pravcu privatizacije, ponovnog aktiviranja zapuštenih kapaciteta, mi smo najpre morali da uradimo taj veoma bolan posao.

Vi vrlo dobro znate da je svaki socijalni program bio zasnovan na konsenzusu koji je postizan sa učesnicima u realizaciji programa, a to su pre svega sindikati; svi reprezentativni sindikati i oni koji ne pripadaju grupi reprezentativnih sindikata, a postoje, egzistiraju u konkretnom preduzeću u kome se sprovodi socijalni program. Na taj način mi smo ukupno finansirali socijalne programe za gotovo sva preduzeća koja se nalaze u postupku restrukturiranja, s tim što su socijalni programi finansirani za još nekoliko velikih preduzeća van liste restrukturiranja, za preduzeća koja se nalaze u tenderskoj privatizaciji.

To je zapravo način da se pokaže odgovorna politika ekonomske tranzicije. Mi smo mogli da kažemo - izvolite vi, gospodo iz preduzeća, pa se sami bavite vašim problemima. No, nažalost, odgovor na to pitanje smo unapred znali: taj problem neće biti rešen, preduzeće će otići u stečaj bez ikakve izvesnosti da iz tog stečaja ponovo bude privredno reaktivirano; ili, drugi način koji takođe nismo izabrali, a to je da finansiramo plate iz budžeta, a da taj budžet fiktivno punimo štampanjem para na Topčideru; ili pak da pravimo neku iluziju o struji koja ne košta ništa i koja se valjda džabe sama od sebe proizvodi; ili pak da varamo seljake da ne plaćamo pšenicu svake godine kada se rod pšenice ubira.

Mi nismo izabrali ni jedan ni drugi model, nego smo rekli da je ovo istina. Vi se vrlo dobro sećate početka realizacije ovih programa koji se desio u "Zastavi" u Kragujevcu i vrlo se dobro sećate da u samom startu to i nije naročito dobro prihvaćeno od strane zaposlenih, ali onog časa kada je prevladao razum nad emocijama i kada su sindikati, zajedno sa Ministarstvom, agencijom i naravno drugim ministarstvima u Vladi Republike Srbije, jasno shvatili da nema drugog izbora.

Meni je jako drago da smo konačno, 50 godina nakon Drugog svetskog rata, nakon početka izgradnje administrativne ekonomije, priznali i prihvatili da socijalne troškove mora da finansira država, priznali i prihvatili da je jedini način dobro organizovane realne tržišne ekonomije zapravo realni čisti računi između učesnika u privrednim poslovima, i to računi koji podrazumevaju čvrstu finansijsku disciplinu.

Paralelno sa procesom realizacije socijalnih programa, znajući da mnoga od tih velikih preduzeća ne mogu da opstanu u dužem vremenskom periodu, subvencionirali smo njihovo poslovanje, subvencionirali smo njihov obrtni kapital, da se period restrukturiranja dočeka u aktivnom stanju, da se na taj način šanse za uspešnu privatizaciju i njihovo definitivno oživljavanje, odnosno restrukturiranje učine mnogo izvesnijim. Iz budžeta izdvojili smo preko 14 milijardi dinara u ove tri godine, 603 preduzeća su korisnici budžetskih subvencija, subvencija u privredi, i za svaku plasiranu budžetsku subvenciju postoji jasan izveštaj, sa kompletnim fakturama, tako da se zna način kako su te budžetske subvencije utrošene u svakom konkretnom preduzeću.

Sada, pošto se neretko u javnosti čuje da se pare od privatizacije koriste za neke druge svrhe, a ne vraćaju se privredi, hajde da saberemo samo ove dve cifre: 14 milijardi za subvencije, 11 milijardi ili 12, o tome će ministar Milovanović precizno reći, ako vam već jutros nije rekao, za finansiranje socijalnog programa, to je dakle 26 milijardi. A 26 milijardi je 400 miliona evra.

U budžet Republike Srbije je ukupno ušlo 75, odnosno 80% od ostvarenog prihoda od milijardu i 200 evra. To je 960 miliona. Preko Fonda za razvoj plasirano je 250 miliona evra kredita za mala i srednja preduzeća, kredita za preduzetnike. Vama ću kasnije objasniti ovu komplikovanu računicu, 80% puta milijardu i 200. Preko budžeta je finansirana putna infrastruktura, za razliku od perioda uništavanja putne infrastrukture. Ne računam onaj kratak period obnove uništenog tokom bombardovanja, zahvaljujući ponovo mudroj politici, jer i to nije elementarna nepogoda i nije se desilo samo od sebe, već je rezultat politike.

Ako pogledate današnje aktivnosti na putnoj infrastrukturi i kada pogledate da smo u 2001. godini imali svega četiri milijarde u budžetu za finansiranje rekonstrukcije putne infrastrukture, a da ćemo u 2004. godini imati više od 10 milijardi budžetskih sredstava, zajedno sa svim drugim kreditima, zajedno sa svim donacijama koje dolaze za to, izračunajte sami koliko sredstava je vraćeno u privredu na osnovu ostvarenih prihoda od privatizacije.

Dakle, ponoviću još jednom - 14 milijardi za subvencije, 12 milijardi za socijalne programe, za putnu infrastrukturu godišnje u proseku šest milijardi i, ono što je veoma važno, Fond za razvoj je plasirao 250 miliona evra. Sami ćete videti da je cifra koja je vraćena privredi mnogo veća od ostvarenih prihoda od privatizacije. Zašto poredim ove veličine? Zbog toga što su prihodi od privatizacije ekstra vanredni prihodi. Oni se dešavaju jednom, u periodu tranzicije.

Isto tako, finansiranje socijalnih programa u propalim preduzećima u periodu tranzicije se samo jednom dešava, i to su ekstra vanredni rashodi, kao što su ekstra vanredni budžetski rashodi subvencioniranje privrede u restrukturiranju, pa je normalno da ti ekstra prihodi budu iskorišćeni na drugu stranu.

Zbog toga me naročito začuđuju kritičari koji, s jedne strane, kritikuju kako se u privredu ništa ne ulaže, a, s druge strane, predlažu modele vaučerske privatizacije, gde zapravo nema nikakvih prihoda. Baš me interesuje na koji način bi došli do neophodnih prihoda za ulaganje u privredu po modelu besplatne podele. No, da ne dužim puno.

Prelazimo na treći deo izveštaja, koji se odnosi na ono što sve vas, a i čitavu javnost najviše interesuje: to je izveštaj o privatizaciji. Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujući vama, koji ste sa više od dvotrećinske većine usvojili zakon o privatizaciji i paket privatizacionih zakona, više od 170 poslanika je glasalo za taj zakon, i nije pogrešilo i nema čega da se stidi, naprotiv, treba da se ponosi rezultatima koji su ostvareni u proteklom periodu, mi smo u junu mesecu bili u situaciji da započnemo postupak osnivanja novih institucija. Te institucije su Agencija za privatizaciju i Akcijski fond, da bismo mogli da započnemo postupak implementiranja procesa privatizacije na transparentan način, što podrazumeva potpunu otvorenost procesa i, sa druge strane, potpuno javni proces. Znam da reč "javni" za većinu opozicionih poslanika izaziva stres, strah, jer niste navikli da radite javno, ali to jeste izvorni princip privatizacije u Srbiji, koga se mi striktno pridržavamo.

Kasnije ću vam pokazati da postoje svi podaci o tome ko je kupac preduzeća, koliko je potencijalnih kupaca učestvovalo, kada su aukcije, odnosno tenderi održani. Sve te podatke možete proveriti u Centralnom registru, gde se vodi evidencija o svim vlasnicima u postupku privatizacije.

Agencija za privatizaciju danas jeste moderna institucija koja ima oko 250 zaposlenih u ukupno sedam centara. Od ukupnog broja zaposlenih, 230 su u stalnom radnom odnosu, dok su ostali tu po ugovoru. Četiri centra u Agenciji su ključna i oni predstavljaju kanale prodaje. To su centri za tendersku prodaju, aukcijsku prodaju, za restrukturiranje i za prodaju preostalog dela kapitala iz prethodne privatizacije, koji se nalazi u akcijskom fondu.

S obzirom da ste vi ovde usvojili princip decentralizacije i da ste sugerisali Ministarstvu za privredu i privatizaciju, što smo mi prihvatili i na tome se zahvaljujem, da se inkorporira princip decentralizacije u postupku privatizacije. Mi smo vaš zahtev i vaš predlog usvojili na dva načina. Prvo, osnovali smo regionalne kancelarije. Regionalne kancelarije rade u Novom Sadu, Nišu, Kraljevu i Kragujevcu. Taj trend osnivanja regionalnih kancelarija se nastavlja.

Preduzeća koja su u postupku aukcije se aukcioniraju upravo u ovim mestima, ne više samo u Beogradu i ne više samo na jednom mestu. Ali, to ne znači da metodologija, da poštovanje zakonskih načela, principa i podzakonskih načela nije identično implementirano prilikom aukcija u svim regionalnim kancelarijama. Potpuno identični postupak, samo mesto za aukcioniranje je drugačije.

Drugi način decentralizacije celog procesa odnosi se na pravo preduzeća da priprema dokumenta u aukcijskoj privatizaciji. Upravo zbog toga proces aukcijske privatizacije danas teče uspešno, teče efikasno i on predstavlja veliki teren za aktiviranje preduzetničkog potencijala koji u Srbiji postoji.

Mnogi su sumnjali u preduzetnički potencijal u Srbiji, pa su, predlažući neke druge modele, poput modela besplatne podele, želeli da taj preduzetnički potencijal bude ispoljen u liku ili u vidu delovanja inostranih finansijskih investicionih fondova, zanemarujući preduzetnički potencijal Srbije. To je potpuno pogrešno i to je praksa pokazala.

Do sada je u postupku privatizacije privatizovano više od 900 preduzeća. U postupku tenderske privatizacije privatizovano je 27 preduzeća. Tu je stepen učešća inostranog kapitala najznačajnija stvar: 90% investicija i privatizacionih prihoda u tenderskoj privatizaciji upravo se ostvaruje učešćem inostranih investitora. Prodajna cena koja je ostvrena u tenderskoj privatizaciji, ukupna prodajna cena, iznosi 795 miliona evra, što je za više od 50% veće od ukupne zatečene knjigovodstvene vrednosti. Da se zadržimo na trenutak kod ovog podatka.

Mnogi su kritikovali model privatizacije, da se radi o rasprodaji, uzimajući pri tome pravo da budu veći znalci i od samog tržišta. Tržište je jedini merodavni sudija koji daje odgovor na pitanje kolika je vrednost nečega, vrednost proizvod, vrednost kapitala u postupku privatizacije i vrednost usluge. To što je knjigovodstvena vrednost visoka u knjigama preduzeća posledica je prethodno usvojenih načela procene, koji su se zasnivali na pukom fizičkom prebrojavanju sredstava koja preduzeće ima, ne konstatujući pri tome profitni potencijal preduzeća.

Postulat koji važi za tržišnu ekonomiju jeste da preduzeće vredi onoliko koliko su vredni njegovi profiti. Ako nema profita, ako ima gubitaka u jednom dugom vremenskom periodu, onda nema ni vrednosti kapitala, bez obzira na njegove sjajne zgrade, sjajnu opremu, bez obzira na svu imovinu koju ima. Mi se, naravno, nismo poslužili načelom fizičkih zgrada i imovine, nego upravo načelom profitne snage za definisanje vrednosti kapitala i prepustili tržištu da to odredi. Bez obzira na to, videli ste da su prihodi od privatizacije u tenderskoj privatizaciji 55% veći od ukupne sume knjigovodstvene vrednosti kapitala ovih preduzeća u tenderskoj privatizaciji.

Za vas je verovatno interesantno ko su kupci u postupku tenderske privatizacije. Iskoristiću ovu priliku, s obzirom da se neretko u javnosti čuje - ne zna se ko su kupci, pa koristi se prljavi kapital itd, a verujte mi, u Srbiji ne postoji transparentniji i otvoreniji proces od procesa privatizacije, gde se tačno zna ne samo ko je kupac, nego ko su potencijalni kupci u aukcijskoj privatizaciji, gde se tačno zna sa kog računa se obavlja plaćanje i da nadležna komisija, koja, eventualno, treba da utvrdi odgovarajuće nepravilnosti, na vreme dobija sve informacije o svim postupcima privatizacije.

Mi smo imali ukupno 27 uspešnih postupaka tenderske privatizacije. Samo da napomenem da se trenutno u proceduri tenderske privatizacije nalazi još 30 preduzeća za koje očekujem da se uspešno privatizuju do kraja 2004. godine. Preduzeće "Zorka farma" je kupljeno od strane domaćeg preduzeća "Hemofarm koncern" iz Vršca, za 70% kapitala "Hemofarm" je platio 14.670.000 evra. Obaveza za investiranje iznosi 27,5 miliona evra, a ukupni socijalni program, koji je takođe garantovan prvoklasnom bankarskom garancijom, iznosi 16,1 milion evra. Prema tome, to je jedan od primera uspešne privatizacije u Šapcu, privatizacije "Zorka farma".

S obzirom da je proteklo skoro godinu dana od privatizacije "Zorka farma", bilo bi interesantno pogledati šta je to novi vlasnik u međuvremenu uradio. U međuvremenu novi vlasnik je u potpunosti ispunio investicionu obavezu za prvu godinu u iznosu od 13.350 miliona evra. Takođe je socijalni program u iznosu od 16,1 miliona evra ispunjen u svim tačkama osim u jednoj, gde se potpisivanje ugovora za izgradnju dijagnostičkog centra u Šapcu upravo očekuje ovih dana. Dakle, možete videti da i lokalna samouprava u Šapcu, u konkretnom primeru, ima vrlo jasnu korist koja je definisana i koja je posledica uspešne privatizacije.

Zatim, imali smo privatizaciju "Merime" iz Kruševca, koju je kupila jedna od najvećih nemačkih kompanija, nemačko-austrijska kompanija "Henkel", kupoprodajni ugovor je potpisan 30. septembra 2002. godine, ukupna cena za 70% kapitala iznosila je 14,4 miliona evra. Investicioni program nominalno izražen iznosi 43 miliona evra, socijalni program 12,1 milion evra. S obzirom da imamo izveštaj šta se desilo u međuvremenu u Kruševcu, investiciona obaveza u iznosu od 6,7 miliona evra u prvoj godini je u potpunosti ostvarena, socijalni program je izvršen u potpunosti, plate su povećane za prvih 5%, a od 1. jula 2003. godine za dodatnih 5%, u skladu sa socijalnim programom.

Imali smo privatizaciju, niti jedan radnik u "Merimi" nije otpušten, kao što niti jedan radnik forsirano nije otpušten niti iz jednog preduzeća u tenderskoj privatizaciji, za većinu ovih preduzeća postojao je dobrovoljni program zasnovan na finansiranju otpremnina i to vrlo visokih. To važi za "Merimu", važi za "Popovac", važi za "Beočin", za "Kosjerić" i za većinu ovih preduzeća koja se nalaze ili su se nalazila u postupku tenderske privatizacije. Ali, niti jedan radnik nije otišao tako što je dobio otkaz. Otišao je samo ako je sam odlučio da ode zbog otpremnine, visoke otpremnine koja mu je podeljena. To je veoma važno reći.

Valjaonica aluminijuma, svojevrmeno vrlo popularna tema, ona je privatizovana 1. oktobra 2002. godine, tada je potpisan kupoprodajni ugovor, ako vas interesuje u koliko sati i taj podatak možemo dobiti. Sve informacije imamo o svakom preduzeću koje je u postupku privatizacije, a imate ih i vi, samo ih ne čitate, jer vas istina ne interesuje. Interesuju vas priče, poluistine, polučinjenice, da ih iznosite za ovom govornicom i da na taj način pokušate da ugrozite jedan veoma uspešan proces.

Za 70% kapitala slovenački "Impol" je platio 6,6 miliona evra, ukupan investicioni program prihvaćen u nominalnoj vrednosti iznosi 14,87 miliona evra, ukupan socijalni program 6,28 miliona evra. Šta se desilo u međuvremenu, pošto je proteklo godinu dana? Proizvodnja udvostručena. Investiciona obaveza za ovu godinu, ispunjena u potpunosti, iznosila je 2,6 miliona dolara i čak je premašena, prema izveštaju koji imamo. Do kraja godine će ukupno biti investirano preko 6 miliona dolara. Socijalni program u prvoj godini, iznosio je 1.161.000 dolara, ostvaren je u potpunosti. Povećane su zarade za 41%, isplaćene su otpremnine za 170 zaposlenih, dobrovoljne otpremnine, koje su zaposleni preuzeli.

Mogu da vam pročitam svako preduzeće, ako to želite.

"Rumaguma" iz Rume, ugovor potpisan 20. februara ove godine, kapital preduzeća prodat kompaniji "Galaksi" iz Bostona, SAD. Ukupna cena za 70% kapitala minimalna, svega 460 hiljada dolara. Preduzeće u momentu privatizacije pred bankrotom, sa visokim obavezama, gde kapaciteti ne rade, sa nerešenim ekološkim problemima, sa neisplaćenim zaradama radnicima, sa uslovima rada kakvi ne dolikuju periodu početkom 21. veka.

U međuvremenu investirano, kapacitet podignut i pre 15 dana obavešten sam da je sklopljen ugovor između "Galaksija" i "John Deer"-a za proizvodnju pneumatika za izvoz u centralnu i zapadnu Evropu. Ne samo to, gospodo, zahvaljujući "Galaksiju" stupili smo u kontakt sa "Džon Dirom", koji i te kako izražava interesovanje da svoj kapital ulaže u kapacitete traktorske industrije kod nas.

To je ono što vi ne razumete. Zašto su nam potrebni renomirani investitori? Zato što su ti dobri primeri pozivnica za druge investitore i zato što se samo investicijama podiže kapacitet korišćenja u ovim preduzećima, propalim zahvaljujući vašoj mudroj ekonomskoj politici u prethodnih deset godina.

Pretpostavljam da vas interesuju i šećerane, pošto ste ih ovde pominjali. Evo, i o njima ćemo reći nešto. Evo tri šećerane koje su bile najpopularnije u periodu privatizacije, "Jedinstvo" iz Kovačice, "Donji Srem"iz Pećincaca i "Jugozapadna Bačka" iz Bača. Sve tri šećerane su kupljene u javno otvorenom tenderu za po tri evra po šećerani.

I ja kažem "jao", ali te kapacitete ste vi ostavili ruinirane. Nismo ih mi uništili. I ti kapaciteti i taj kapital vredi tako nisko zahvaljujući vašoj mudroj državničkoj ekonomskoj politici. Šta se u međuvremenu desilo? Mogli ste da vidite da je jedan sindikalni lider, koji nikako ne može da bude povezan sa Vladom, pre mesec dana bio tamo i javno rekao da su te tri šećerane primer uspešne privatizacije. Pa ako sindikalni lider štiti interese radnika, nemojte mi reći da vi više štitite interese od samog sindikata, koji zato i postoji.

U "Jedinstvu" iz Kovačice u proteklom periodu investirano je ukupno 1.680.000 evra, što je više od 380.000 evra u odnosu na preuzetu ugovornu obavezu.

U Pećincima "Donji Srem", koji je takođe kupljen za tri evra, ali u javnoj, transparentnoj, otvorenoj tenderskoj proceduri, gde su bili pozvani svi potencijalni investitori, a to što je samo jedan kupio tendersku dokumentaciju i dao ponudu i taj jedan se zove MK "Komerc", to je zahvaljujući vašoj mudroj ekonomskoj politici, jer su kapaciteti uništeni i drugi se nisu ni interesovali.

Investicioni program za prvu godina u Pećincima u "Donjem Sremu" je iznosio 2.200.000 evra, ukupno je investirano 2.476.000 evra. Napominjem da su socijalni programi i u prethodno pomenutom, a i u ovom preduzeću ostvarni u potpunosti.

U "Jugozapadnoj Bačkoj" iz Bača investicioni program za prvu godinu je iznosio 900.000 evra, ukupno je investirano 2.100.000 evra, socijalni program takođe je ostvaren u potpunosti.

Ako ne verujete ovim podacima, izvolite otiđite u ta tri kapaciteta i pitajte radnike, povedite kamere zajedno sa vama i pustite taj prilog na bilo kojoj televiziji i pokažite da je možda istina drugačija. Ali nažalost, vašu žalost, ovo je istina kako je urađena privatizacija.

Što se tiče cementara, i one su jako popularno, je li tako? Imamo tri cementare koje su privatizovane na samom početku. Tu je Beočinska fabrika cementra privatizovana, ugovor potpisan 30. januara 2002, ukupna cena je 59.027.000 evra, ostvarena dautomom potpisivanja ugovora. Zatim, ukupni investicioni program 37,5 miliona evra nominalno izražen i ukupni socijalni program, takođe nominalno izražen, 29 miliona evra.

Zatim Cementara "Kosjerić" iz Kosjerića, kupljena od "Titana" iz Grčke za iznos od 41,2 miliona evra, ugovor potpisan istog dana, 30. januara 2001. godine, a ukupna investiciona obaveza je 34,5 miliona evra, ukupni socijalni program 18,7 miliona evra.

Fabrika cementra iz Popovca; ko živi u Popovcu, u okolini Popovca ili makar u tom kraju, zna da je Fabrika cementa 2001. godine pre početka privatizacije bila pred samo zatvaranje, pred bankrotstvom, da je bilo više od hiljadu izvršnih utuženja za plenidbu imovine. To možete da proverite ako ne verujete i da je to, između ostalog, rezultat monopolizacije i to jedne neprirodne monopolizacije fabrike cementa.

Da se nije desila privatizacija 2002. godine, početkom 2002. godine, odgovorno tvrdim da bi sa velikim šansama danas ti kapaciteti bili poslovno neaktivirani. Šta smo uradili? Ostvaren je ukupan prihod za budžet Republike Srbije kod Fabrike cementa Popovac u iznosu 60,9 miliona evra, ukupni investicioni program, nominalno iražen, 98 miliona evra i 25 miliona evra ukupan socijalni program.

Izveštaj koji imamo potvrđuje da su sve investicije za prvu godinu nakon privatizacije u potpunosti realizovane i da je socijalni program u potpunosti realizovan.

Samo ću vam nabrojati druga preduzeća, bez namere da čitam, ali da znate da u svakom trenutku kada želite da dobijete pravu informaciju, istog časa ćete je dobiti.

To su PKS "Lateks", Mitrovačka industrija ventila, FRAD iz Aleksinca, "Nisal" iz Niša, "Polet" iz Novog Bečeja, "Jelen do", "Kolubara", "Gas beton", "Žitopek", "Frikom", "Srbijaturist", "Putnik", Šajkaška, Šećerana Crvenka i naravno tri poslednje, DIN, DIV i "Beopetrol" iz Beograda.

U aukcijskim privatizacijama do sada je ukupno realizovana prodaja u 735 preduzeća, pri čemu je ukupan prihod ostvaren u iznosu od preko 270 miliona evra i pri čemu je ta prodajna cena niža za 20% od knjigovodstvene vrednosti i to je tačno, to je činjenica, od toga ne bežimo. Maločas sam objasnio na koji je način knjigovodstvena vrednost u prethodnim statusnim promenama društvenih preduzeća fiktivno i veštački naduvavana, tako da ove dve cifre uopšte nisu za poređenje.

Šta je to što je za poređenje i za primer? Prvo, imamo proces koji je javni, koji je otvoren i koji se prenosi TV kamerama. Svako ko želi da gleda prenos aukcije, a nema niti vremena niti načina da ode do mesta gde se aukcije održavaju, dovoljno je da uključi televizijsku stanicu i da vidi šta se tamo dešava ili da otvori računar, internet stranu i da u dikretnom prenosu prati tok aukcijske privatizacije.

Imamo potpuno otvoreni proces, a to znači proces u kome bilo ko ko je zainteresovan da učestvuje u aukcijskoj privatizaciji može da pristupi, da plati tendersku, odnosno aukcijsku dokumentaciju i da se iza toga pojavi kao potencijalni kupac onog dana kada se aukcija održava.

Imamo situaciju gde su nam poznati kupci, poznati unapred kao potencijalni kupci, i na kraju imenom i prezimenom oni koji pobeđuju na toj aukciji.

Imamo proces u kome apsolutno nema načina da bude unapred definisano ko će biti pobednik. Sve vas pozivam na bilo koju aukciju da unapred vi meni kažete - ovaj će biti ili onaj, pa da vidimo da li ćete pogoditi. Neće pogoditi, pobediće onaj ko je spreman da plati najveću cenu.

Znam da vas princip konkurencije iritira, jer ste navikli da radite ispod stola, jer ste navikli da radite u mraku, jer ste navikli da javne nabavke organizujete direktno, tako što pozovete firmu koja vam se dopada, jer ste navikli da kupujete za vlastite potrebe gomile stvari iz budžetskih sredstava, o čemu postoji izveštaj budžetske inspekcije i desetine i desetine krivičnih prijava koje su podnete. Nažalost, nisu još uvek aktivirane, ali ti prekršaji ne zastarevaju i biće aktivirane i zato ćete snositi odgovornost. Ali moraćete da me saslušate do kraja, ma koliko da ste alergični na reč konkurencija, javnost, otvorenost procesa, transparentnost, jer ovo što vam govorim nisu prazne priče, nego su činjenice.

Za svako od ovih preduzeća imamo detaljne podatke, ko su kupci, ko su potencijalni kupci koji su učestvovali, a nisu pobedili i kada je aukcija održana. Ne bojte se, neću vam čitati 750 aukcijskih preduzeća, a ako insistirate, u stvari, hajde sada da vidimo koliko i koje vrste kritika se upućuju na ovaj proces.

Prva kritika jeste da se u privatizaciji ne zna ko su kupci. To jednostavno nije tačno. Bilo koji od osam miliona stanovnika može da sazna ko je kupac u privatizaciji u Srbiji. Imam ovde i samo ću vam pokazati, bez namere da čitam, ali ako baš insistirate mogu i to. Pogledajte samo nekoliko primera: "Autoservis" iz Priboja, vlasnik Kosta Ranitović iz Priboja, kupljeno na aukciji 3. aprila 2002. godine; "Elgakrop" iz Ljiga, 3. aprila 2002. godine, vlasnik Žarko Gajić, sedište kupca u Nišu; "Montaža" - Beograd, vlasnik Miomir Pajković iz Beograda, pobedio na aukciji 24. maja; "Ruma IGM" - Ruma, vlasnik Živorad Pantić iz Donjeg Tovarnika, pobedio 10. septembra 2002. godine; "Instalacije" - Novi Beograd, vlasnik Radoslav Ćurčić iz Novog Sada, pobedio 26. septembra.

Pošto ima jako puno, a podsetiću vas da ste vi za 10 godina vaše vladavine prodali jedno preduzeće i jedno poklonili, mislim na Galeniku, a ono koje ste prodali mi i dan-danas pokušavamo da ispitamo šta se zapravo desilo i da vratimo telekomunikacije tamo gde im je mesto, da imaju stabilnu osnovu za budući razvoj.

Ovde ima više od 910 preduzeća i za svako preduzeće podaci. "Šumadija" iz Rače, kupac Gordana Milekić - Rača Kragujevačka itd. Znači, ako vas interesuje ko su kupci imate to u vašem Odboru za privatizaciju, imate na internet-sajtu i nema nikakve tajne, nema nikakvog skrivanja, nema nikakve laži, nego samo istina, direktna i konkretna.

Kada neko kaže, i to su kritike koje se čuju, da ovo nisu pravi kupci i da iza njih stoji neko, to su prazne priče. Taj koji stoji bogami će morati da stoji narednih pet godina. Narednih pet godina mora da stoji i da razmišlja da li će mu posle pet godina ovaj koji je zvanični kupac prebaciti besplatno svoju imovinu. Ukoliko se drznuo da napravi takvu nelegalnu aktivnost ili akrobaciju, da nekog drugog poturi, pa da sa njim sklopi ugovor, da prebaci vlasništvo nakon pet godina, tako sklopljen ugovor je nevažeći, ništavan i nelegalan.

Pitam javnost Srbije pre svega, a pitam i sve vas, kome ste spremni da ponudite 100.000, milion evra da se umesto vas vodi kao vlasnik preduzeća i da pet godina čekate da vam se to preduzeće naknadno nekom fiktivnom transakcijom vrati. Takav ne postoji u Srbiji. Ne verujem ni prijatelju, ni komšiji, ni bilo kome, jer ovo je posao, ovo su poslovni ekonomski interesi, koji se održavaju samo na način punog poštovanja pravila igre koje postoje, a pravila igre su u potpunosti jasna, jer nema nikakvog mešetarenja.

Sledeća kritika koja se najčešće čuje jeste da se u privatizaciji pere novac. To jednostavno nije tačno, jer ću vas podsetiti, ako uključite elementarnu logiku, novac se pere u transakcijama koje su tajne, a ne javne. Privatizacija je javni proces, proces koji je otvoren, gde se zna ko su kupci i gde se zna ko su potencijalni kupci. Ako uključite elementarnu logiku, jasno vam je da kroz proces privatizacije nema pranja novca.

Sledeća kritika koja se najčešće javlja, to govorim zbog građana Srbije i znam da vas istina ne interesuje puno, ali želim da građanima Srbije poručim da ne nasedaju na vaše neutemeljene kritike da Vlada Srbije rasprodaje privredu Srbije. Vlada Srbije ne rasprodaje privredu Srbije nego Vlada Srbije privatizacijom stvara razvojnu šansu za privredu Srbije na način što je moguće većeg privlačenja međunarodnih investitora, multinacionalnih kompanija, a ako hoćete i domaćih privatnih investitora i preduzetnika. Kako? Tako što te investicije ulaze u naša preduzeća.

Ne mislite valjda da će bilo koji inostrani investitor uprtiti preduzeće na leđa i odneti ga negde preko granice u neku drugu zemlju? U tim preduzećima radi naše stanovništvo i sa povećanjem obima proizvodnje ta preduzeća će plaćati porez našoj državi. Ta preduzeća će proizvoditi proizvode koji će biti mnogo konkurentniji nakon realizovanih investicija. Ti proizvodi će se izvoziti u druge zemlje i to će biti naš izvoz, srpski izvoz.

To su pametne zemlje u tranziciji znale da prepoznaju u jednom dobrom modelu privatizacije i iskoristile privatizaciju kao način za podizanje konkurentske sposobnosti vlastite privrede. Oni koji to nisu znali, oni koji su napravili grešku, što im ne treba zameriti, jer je privatizacija ipak bila novi proces, izabrali su model besplatne podele, model vaučerizacije. Njima ne treba zameriti i zaista se treba upitati šta je to sa elementarnim ekonomskim znanjem, ekonomskim obrazovanjem, kada danas i dalje postoje tzv. ekspertske grupe koje predlažu vaučerizaciju, besplatnu podelu i žele da ovoj zemlji naprave potpuno isti scenario onih zemalja koje su imale neuspešnu privatizaciju. Na svu sreću takvi se ne pitaju.

Ono što ćemo mi na kraju imati, imaćemo jednu kombinaciju različitih modela privatizacije. Ne treba zanemariti da je devedesetih godina veliki deo srpske privrede privatizovan kroz model privatizacije i kroz komercijalne sive transakcije, kroz otakanje društvene svojine ka privatnim preduzećima. Taj model iz 1997. godine i pre toga već danas je produkovao više od 250.000 akcionara i to je onaj deo tzv. narodnog kapitalizma koji se neretko provlači po štampi i kroz taj talas su otišla najuspešnija preduzeća, kojih je doduše malo, jer danas kada ovde izađete i počnete da nabrajate uspešna preduzeća iz prethodnog koncepta, dođete do cifre pet i tu stanete. Kažem vam - dođite do deset i ne morate dalje.

Znači, imali smo koncept koji je produkovao veliki borj internih akcionara i to će biti snažan podsticaj za razvoj beogradske berze, za razvoj finansijskih tržišta. U drugom delu je ostala grupa preduzeća koja ima znatno lošije finansijske i poslovne performanse i kojima je potreban svež kapital. Do tog svežeg kapitala se ne dolazi besplatnom podelom nego prodajom kapitala, ne radi prihoda i ne radi prodaje nego radi investicija i to smo pokazali.

Zašto prvo bolja preduzeća, pa onda lošija? Zato što je potrebno izvršiti pravednu, pravičnu raspodelu troškova tranzicije. Zaista je duboko pravedno, socijalno zasnovano i prihvatljivo da se od prihoda od privatizacije finansiraju socijalni programi u lošijim preduzećima, da se od prihoda od privatizacije, ostvarene u boljim preduzećima, finansiraju subvencije u lošijim preduzećima u toku trajanja postupka restrukturiranja.

I upravo zbog toga sam svoje izlaganje započeo subvencijama, da vam pokažem da model koji se sprovodi ima u sebi duboku socijalnu komponentu, jer se prihodi isključivo koriste za amortizaciju teških i velikih troškova tranzicije, jer nam je nasleđeno stanje izuzetno loše. Zatim, upravo zbog toga sam rekao da vam pokažem da je ovo jedini način da se finansiraju upravo ti troškovi tranzicije.

Na kraju, želim da kažem, za danas, par reči koje se odnose na privatizaciju koja teče iz akcijskog fonda. Vi znate da je prethodni model privatizacije podrazumevao besplatnu podelu akcija do 60%, a da je ostatak kapitala postajao vlasništvo države u akcijskom fondu. Ono što je paradoks i što je zaista neshvatljivo, bez obzira što je model privatizacije iz 1997. definisao široki spektar učesnika individualnih akcionara, niti je bilo moguće trgovati tim akcijama, niti je akcijski fond postojao. Tek donošenjem Zakona o akcijskom fondu 2001. godine mi smo osnovali akcijski fond i vrlo ubrzo aktivirali, odnosno stavili akcijski fond u funkciju.

Na početku trgovanja akcijama iz akcijskog fonda, svega 10 preduzeća je kotiralo svoje akcije na berzi. Danas, više od 300 preduzeća akcije, doduše povremeno, kotira na beogradskoj berzi. Nažalost, nemamo trajnu kotaciju još uvek, ali Ministarstvo će početkom iduće godine realizovati program inicijalne javne prodaje i trajne kotacije. To će omogućiti stanovništvu da umesto štednju da ostavlja bankama, štednju obavlja kupovinom pojedinačnih akcija uspešnih preduzeća.

Možete zamisliti kakav je to materijal i podsticaj razvoja finansijskog tržišta koji je akcijski fond u prethodnom periodu napravio. Ono što želim da kažem jeste da se načela koje podrazumeva poslovanje akcijskog fonda ni u čemu ne razlikuju od načela u privatizaciji. To je konkurencija, to je javnost i to je otvorenost.

Ne postoji ijedan slučaj gde su akcije iz akcijskog fonda prodate mimo konkurencije. Kao što imam spisak kompletnih preduzeća u postupku aukcijske i tenderske privatizacije, tako kod sebe imam i kompletan spisak preduzeća čiji su manjinski paketi iz akcijskog fonda prodati preko beogradske berze. Ne bojte se, neću ni ovaj spisak čitati, jer se radi o 148 preduzeća, koja su privatizovana od aprila meseca 2002. godine do današnjeg dana.

Na osnovu prodaje akcije iz akcijskog fonda, budžet Srbije je prihodovao 149 miliona evra, a što je za više od 60% veća postignuta cena, nego što je ukupan zbir suma vrednosti društvenih kapitala, odnosno državnog kapitala u akcijskom fondu pre privatizacije.

Zašto je važno postojanje i aktiviranje akcijskog fonda? Rekao sam maločas, zbog razvoja finansijskih tržišta. Akcionari su napokon dobili priliku da imovinu koju imaju u svom posedu mogu i da utroše, ukoliko je to u njihovom interesu. Akcijski fond je snažno razvio akcionarsku kulturu u našoj zemlji. Gospodo, akcionarska kultura se ne razvija tako što se ljudima podele akcije, nego tako što se stvore institucije, zakonski okvir da ta kultura ima šansi i da se razvija.

Šta smo uradili? Akcijski fond i institucija beogradska berza, sa dopunjenim pravilnicima, koji su omogućili ne samo trgovanje, koje je veoma često bilo izvor špekulativnih aktivnosti brokerskih kuća oko prosečne cene određivane na osnovu cene i količine traženih akcija, nego smo uveli metod trgovanja, prodajna cena za minimalno definisanu količinu.

Podsetiću, upravo zahvaljujući akcijskom fondu jedan veliki broj akcionara u našoj zemlji konačno je shvatio da akcije koje poseduju imaju veliku vrednost. To jeste primer Apatinske pivare, kada je država 9,28% akcija tri nedelje nakon obavljene prve aukcije prodala po oko 10 puta većoj ceni u odnosu na cenu koju su prethodno postigli individualni akcionari. To jeste primer i u mnogim drugim slučajevima. Na kraju krajeva, imali ste prilike da vidite da smo pre možda nedelju ili deset dana, ne mi nego akcionari, zajedno sa akcijskim fondom, prodali akcije u Kanjiži, u Potisju iz Kanjiže, po ceni koja višestruko nadmašuje tržišnu cenu tog preduzeća.

To jeste, između ostalog, bio način da se razvojem akcijskog fonda, razvojem akcionarske kulture, stvore uslovi za početak realizacije jednog veoma važnog projekta, a to je projekat inicijalne javne ponude, koji će omogućiti da se od aprila meseca iduće godine, po prvi put nakon više od 55 godina, nakon što je tržište u ovoj zemlji ukinuto posle Drugog svetskog rata, kotiraju akcije na beogradskoj berzi.

S obzirom da je više, odnosno da se bližimo isteku današnjeg radnog dana, neću iskoristiti i zloupotrebiti vaše vreme i vašu pažnju. zaista se zahvaljujem, pre svega javnosti i poslanicima koji su sa pažnjom saslušali dosadašnje izlaganje Ministarstva za privredu i privatizaciju. Ono o čemu želim sutra, a zamoliću gospođu predsedavajuću, predsednika parlamenta, da mi omogući da malo damo izveštaj o privrednim aktivnostima, o tome šta se zapravo tamo dešava, da li se menja struktura privrede u konkurentskom smislu, da li je kritično i koliki je pad industrijskog obima proizvodnje, šta to znači kada dođe do trenutnog pada zbog postupka restrukturiranja i šta je to što možemo da očekujemo.

Na kraju krajeva, da razgovaramo sasvim otvoreno, da li imamo danas jedan savršen sistem statističkog praćenja, koji obuhvata i privatnu privredu. Želim da vam prezentiram koncept industrijske politike u Srbiji, jer ste se svi pitali - a gde je strategija razvoja. To je koncept razvoja definisan kroz dugoročnu industrijsku politiku.

Sasvim na kraju, da vas upoznam sa kompletnim zakonodavnim okvirom koji je Ministarstvo uradilo, direktno ili zajedno sa drugim ministarstvima, i sa planovima koje ćemo uraditi u narednom periodu, a sve u cilju završetka procesa ekonomske tranzicije. To treba da doprinese ubrzanom privrednom razvoju države Srbije na putu ka Evropskoj uniji i direktno će doprineti podizanju životnog standarda našeg stanovništva. (Aplauz.)