Zahvaljujem se, i želim da se nadovežem na nešto što je jedan od prethodnih poslanika rekao da je cilj ovih zakona, pre svega Zakona o policiji da se uspostavi efikasnost policije, integritet policije. Ja bih se sa tim složila, ali to jedan od ciljeva ovih zakona, za nas u DS, od ključne važnosti je pitanje na koji način se ovi zakoni reflektuju na stepen demokratije u našem društvu, na ostvarivanje prava i sloboda građana, i da li u njima ima potencijala za ugrožavanje sloboda i osnovnih prava građana.
Ova tri zakona o kojima danas razgovaramo oni spadaju u domen poglavlja 23. i 24. i svi koji se bave evropskim integracijama ili prate postupak pregovora sa EU, znaju da nas tu očekuje i najviše prepreka.
Ono što je tu važno reći, mi smo mnoge zakone doneli u raznim oblastima koji su, možda bili dobri, dobili su pozitivna mišljenja Evropske komisije, ali u oblastima brojnim u kojima smo nove zakone doneli, situacija se zapravo pogoršala. Uzmimo za primer medijske sfere i Zakon o medijima. Svi smo hvalili medijske zakone kada su donošeni, vrlo ih je hvalila i Evropska komisija, ali u primeni, u onome što je svakodnevna politička praksa, vidimo stalno ugrožavanje slobode medija, i prava na objektivno informisanje.
To me navodi na pitanje, šta ovoj Vladi zapravo znači zakon? Da li je donet novi zakon garancija da će se zaista unaprediti stanje sloboda i prava, da će se zaista unaprediti pravna država u Srbiji?
Vidite, spomenuli smo malopre izbore koji slede. Godinu dana je prošlo od lokalnih izbora u Mionici. Godinu dana nema odgovora na pitanje ko je pretukao Milana Gavrilovića iz Mionice, političkog aktiviste DS? Više od godinu dana je proteklo od izbora u Vrbasu, nemamo odgovor na pitanje, istrage, tužilaštvo, policija, šta se desilo u Vrbasu, zašto je neovlašćeno zadržan, gotovo kidnapovan jedan aktivista DS? To su ključna pitanja, zato što su to načini na koji ostvarujemo, mi svoja prava, građani Srbije, na izborima, na ulici, u svakodnevnom životu i radu.
Da li je naša policija, naše tužilaštvo nesposobno da sprovede te istrage i da dovede do rezultata? Ja u to ne verujem. Naša policija je sprovodila ozbiljne istrage, otkrivala ozbiljna međunarodna udruženja za vršenje krivičnih dela itd, nego je pre reč o tome da postoji neki volšeban, tajni, neformalni način na koji se vrši neka vrsta pritiska, ucena na policiju i da se onda do počinilaca krivičnih dela ne može doći, da se počinioci ne privode pravdi, i da imamo jedno nepravno stanje u državi, koje proizvodi vrlo velike posledice za uznemirenje građana, i za njihovo osećanje da u ovoj zemlji nema garancije da će oni svoja prava moći da ostvare.
Jer, ako se tako ponašamo prema pripadnicima političke opozicije, kako onda obični građani koji nemaju podršku političkih partija, u pravnom smislu, savetodavnom, itd, kako će oni zaštiti svoja prava. Kako se zove taj politički uticaj na policiju, to je politička zloupotreba policije u partijske, odnosno parcijalne, partikularne svrhe.
Uzmimo na primer curenje informacija. To je već treću, ako ne i četvrtu godinu za redom jedna od najozbiljnih primedbi u godišnjem izveštaju Evropske komisije o napredovanju Srbije, i ne spominje se da postoji bilo kakav napredak.
Ovde kaže ministar malopre, da će to sada biti predviđeno kao posebna disciplinska odgovornost. Mi to ne čitamo u zakonu. Postoji, naravno, da neće biti teža povreda radne dužnosti odavanje podataka koje nose oznaku „tajnosti“. To je valjda i do sada bilo predviđeno. Zašto do sada nismo primenili tu odredbu, ministre, zašto nismo otkrili ni jedan slučaj curenja informacija u tabloide kojima se narušava, pretpostavka nevinosti, ugrožavaju ljudska prava, itd? Dakle, nema garancije da će ovim zakonom o policiji biti više urađeno u toj sferi.
Nedavno su, početkom ove jeseni, građani Srbije bili zaplašivani pričom o državnom udaru. I, to je bila još jedna od zloupotreba policije. Na konferenciji za štampu ministar se pojavio, tako što su iza njega bili poređani policijski rukovodiocu u uniformama. Da li mislimo kao narodni poslanici i predstavnici građana, da je to normalna slika u jednoj demokratiji? Da li je to taj švedski model, za koga se danas zalažemo kada predlažemo ovaj zakon?
Podsetila bih vas, da posle 13. novembra u Parizu, u Francuskoj, nije palo na pamet ni jednom predstavniku francuske vlade da iza sebe poređa policijske funkcionere, zato što se zna šta je njihov posao i šta su njihove nadležnosti. Te nadležnosti nisu da se pojavljuju u performansima izvršne vlasti, koji imaju za cilj da građane zaplašuju i da prave kampanju za jednu političku stranku na vlasti. Dakle, to je jedan od vrlo velikih primera na koji način se ta zloupotreba vlasti vršila.
Pogledajmo onda sledeću stvar, a to je prednovogodišnje hapšenje. Svi smo imali priliku da vidimo da je, kada pogledamo opise dela za koje su tih 80 ljudi uhapšeno, jasno se vidi da su to dela koja između sebe nemaju nikakvu vezu, i pretpostavlja se da u zapravo istrage vršene potpuno nezavisno jedna od druge, jer su to dela po vremenu, po vrsti, po mestu, u svakom slučaju potpuno odvojena jedna od drugih. Znači, nije postojao ni jedan razlog da se njihovi akteri hapse kolektivno. Svi u jednom danu. Šta je zapravo bio cilj? Cilj je bio da se napravi opet, jedna medijska predstava, i da se postigne jedan veliki efekat, eto uhapšeno je 80 ljudi, i da se građani navedu na zaključak da se vodi jedna ozbiljna borba za pravnu državu.
Mi se kao DS zalažemo za to, naravno, da svako ko je nešto uradio protivno zakonu bude priveden pravdi, i tu nema spora, radi se samo o tome da li mi zloupotrebljavamo kao izvršna vlast, kao ministar, kao Vlada, policiju za neke druge efekte, a ne za one uloge i one funkcije koje oni u jednom demokratskom društvu moraju da imaju. To je za nas glavno pitanje. Jer, onda se postavlja pitanje – gde su, kolege poslanici, granice ovakvog ponašanja? Ako je u jednom trenutku bilo potrebno da se uhapsi 80 ljudi da bi se napravio medijski efekat, možda će u nekom drugom trenutku biti potrebno 500.
Dakle, za nas je pitanje, da li ćemo kada donesemo zakon koji ima neke svoje dobre strane, ja sam to spremna da priznam, čak sam spremana da kažem da je dobro vođena javna rasprava, i da su mnogi elementi u toj javnoj raspravi koji su izneti usvojeni kao predlozi, ali je pitanje da li je ova Vlada, da li je ovaj ministar, spremna da ta nova neka rešenja koja su doneta, čak i primeni. Mi mislimo da ne, i u tome leži vrlo veliki problem.
Evo ga primer, recimo, bezbednosne provere. Ta bezbednosna provera je definisana u ovom zakonu kao vrlo proizvoljan proces. Poverenik je predlagao pre dve godine da se o bezbednosnoj proveri donese poseban zakon za sve one koji podležu bezbednosnoj proveri, i to bi bilo mnogo bolje rešenje. Evo, na primer, ta mnogo obožava mašina poligraf, kojoj mnogi pridaju neka magijska dejstva, poligraf dovodi do toga da saznamo da li je bilo državnog udara, možda ćemo saznati da li je bilo nekih plagijata, da li je bilo ovoga ili onoga. Dakle, mi mnogo volimo tu mašinu. Ona je našla primenu u ovom zakonu, u proceduri sprovođenja bezbednosne provere.
Kaže nam ministar da to rade i američki, da li je spomenuo FBI itd, verovatno, moguće, ali u toj zemlji postoji vrlo velika, odgovorna, detaljna, parlamentarna i civilna kontrola nad radom FBI i svih drugih sličnih institucija i ono što je najvažnije, postoji ozbiljna unutrašnja kontrola.
Kod nas međutim, takva unutrašnja kontrola, tek se sada uvodi, videćemo da li će profunkcionisati ili neće, a uvodimo istovremeno razne neke nove mehanizme koji stvaraju vrlo veliku mogućnost zloupotrebe.
Zato mi smatramo da to nisu dobra rešenja. Vođena je, dakle, nismo zadovoljni time kako je postavljena služba unutrašnje kontrole, smatramo da radni odnosi nisu dobro definisani u smislu da se predviđa da policijski službenik, prestaje mu radni odnos ukoliko je pokrenuta istraga za krivično delo itd.
Što se tiče podzakonskih akata vreme koje je predviđeno za donošenje podzakonskih akata od godinu dana je ogromno, i mi očekujemo da se zapravo ovaj zakon neće ni primenjivati u dobrom delu naredne godine.
Što se tiče Zakona o javnom redu i miru, dve su glavne primedbe, jedna se odnosi na kazne koje su prevelike ako vi nekom ko prosjači, što znači da je prinuđen na to, dajete takav raspon kazne od 5.000 do 30.000 dinara.
Da li vi stvarno mislite da je to u redu? Pri tom, onaj, ko recimo, preprodaje karte na utakmicama ili verovatno nekim sličnim manifestacijama ima samo nešto malo veću kaznu, mislim 50.000 dinara je njegov maksimum.
Što se tiče Zakona o javnom okupljanju, vrlo velika greška je napravljena u tome što su ograničenja, koja se postavljaju za slobodu okupljanja, mnogo šire postavljena nego što je predviđeno Ustavom i članom 54. Ustava. Kada pogledate član 54. Ustava vi ćete videti da su ograničenja predviđena za slobodu okupljanja mnogo manja, nego što je predviđeno ovim zakonom. To je jedna stvar koja nije dopuštena, na kraju krajeva. Ograničenja koja su predviđena Ustavom su maksimalna ograničenja za pojedina prava i slobode.
Dakle, mi nećemo glasati za ove zakone. Podneli smo veliki broj amandmana i ono što je naše opšte uverenje, to je da ovaj Zakon o policiji, neće dovesti do depolitizacije, policije sa jedne strane, a sa druge strane, da će Zakon o javnom okupljanju obeshrabriti veliki broj onih koji imaju pravo na okupljanje, upravo time što su postavljena ogromna ograničenja organizatorima okupljanja. Hvala na pažnji.