Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas je nemoguće razmatrati razvojne kapacitete jednog društva ukoliko ne govorimo o obrazovanju, ukoliko ne govorimo o socijalnom kapitalu jednog društva, ukoliko ne govorimo o njegovim ljudskim resursima.
Unapređenje obrazovanja je sastavni deo rasprave o tome. Za DS obrazovanje, sistem obrazovanja jeste jedno od prioritetnih nacionalnih pitanja. Ono je jednako važno za sve građane naše zemlje, bez obzira da li imaju decu ili nemaju, da li su mladi ili stari, da li im deca tek kreću u prvi razred, ili treba da plaćaju univerzitetsko obrazovanje za svoju veću decu.
Mislim da smo svi u ovoj raspravi podelili jedno nezadovoljstvo sistemom obrazovanja koje postoji u Srbiji i ono je činjenica. Nezadovoljna su deca, deca ne vole školu, škole više nisu mesta okupljanja, nisu mesto gde se objektivno razvija jedan moderan kreativni potencijal. Učitelji, nastavnici dugo već nemaju onaj potreban ugled i autoritet koji treba da imaju u jednom društvu, koje želi da se razvija na moderan način, roditelji nisu zadovoljni, nastavne metode su davno prevaziđene, ne uspevamo u tom segmentu da uhvatimo korak sa svetom. Rezultati na testovima, bez obzira na neka poboljšanja govore i dalje o tome da je vrlo visok stepen funkcionalne nepismenosti naše mlađe generacije.
Da li je ikada u srpskoj istoriji zapravo škola imala slabiji autoritet i slabiji ugled nego što to ima danas? Da li je ikad znanje u Srbiji imalo manji značaj u jednom javnom svetu i pogledu na život?
Naš glavni zadatak danas je da vidimo na koji način mi možemo dva problema da rešimo. Jedno je pre svega da poboljšamo obuhvat, a drugo je da povećamo kvalitet našeg školovanja. Mislim da je to glavna tema i ove naše rasprave i ovih zakona o kojima danas svi ovde raspravljamo.
Kako i na koji način možemo da izmeri efekte naših dosadašnjih, decenijskih ulaganja u obrazovanje? Pogledajte mi smo pre više od 50 godina uveli obavezno osnovno školsko obrazovanje. Mi i dan danas imamo 22% stanovnika koji nemaju potpunu osnovnu školu, barem prema podacima koji su iz strategije, citiram strategiju i neke druge statistike. I dalje je veliki procenat više od onog što evropski prosek ne ulazi u osnovnu školu, mi to zovemo osipanjem. Jeste to se bolje zove – napuštanje škole. Mi i dalje imamo sve veći jaz između sela i grada u odnosu na obuhvat dece u osnovnoj školi. Naravno da se radi u najvećem delu u najosetljivijim grupama, ali to je isti problem već više decenija.
Dakle na koji način mi možemo da izmerimo efekte naših ulaganja, finansijskih, ljudskih i svih drugih koje činimo za obrazovanje? Moje kolege, poslanici govorili su o tome koliko naša statistika o obrazovanju nije dobra. Pogledajmo jedan primer ilustracije samo radi – koliko decenija mi ulažemo u nastavu stranih jezika u našim školama. Kada izmerimo kroz generacije znanje jezika u Srbiji je, barem na osnovu onog znanja koje pruža škola, izuzetno nisko. Možda se popravilo gospodine ministre, ali je nisko, s obzirom na ulaganja koja decenijama činimo u sistem obrazovanja.
Danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, o osnovnom obrazovanju, srednjem obrazovanju itd. Godine 2011. kada smo donosili ovaj krovni zakon, hvalili smo ga iz razloga što je on zaista napravio jedan vrlo važan korak napred u odnosu na vrednosnu postavku sistema obrazovanja. Uveo je neke nove institute, na nov način je definisao ciljeve i ishodišta sistema obrazovanja.
Međutim, mene uvek negde začudi na koji način to i zašto mi ne možemo te nove institute, vrednosne postavke da negde održimo u jednom dužem vremenskom periodu i čim naiđemo na neke prepreke, na neke već finansijske izazove, na neke ljudske probleme u oblasti ljudskih resursa, mi odustajemo i pravimo korak nazad. Mislim da se to i sada dešava u dobrom delu sa ovim krovnim zakonom, bez obzira što je on dobar i u najvećem delu njegova dobra rešenja ostaju. Ali, zašto gospodine ministre, bez ikakvog obrazloženja predlažete brisanje jedne odredbe u Zakonu, o krovnom zakonu, kojim se utvrđuje da je cilj obrazovanja i uvažavanje različitosti.
Šta nas je podstaklo da mimo svih drugih odredaba u tom vrednosnom članu brišemo i uvažavanje različitosti, zar nije uvažavanje različitosti, odnosno nedostatak uvažavanja različitosti jedan od najvažnijih problema koje mi moramo kao društvo da rešimo? Dijalog između različitih ljudi, ljudi različitog mišljenja je nešto što nama mnogo nedostaje. Škola tome treba da uči decu od najranije dobi. Ne znam zbog čega to brišemo.
Gospodine ministre, zašto sada ponovo uvodimo mogućnost otvaranja specijalnih odeljenja za učenike sa smetnjama u razvoju? Uvodi se kao mogućnost, ne mora da se dogodi, ali taman smo pokrenuli u prethodnom periodu inkluzivno obrazovanje na vrlo moderan način. To smo hvalili i u prethodnom sazivu ovog parlamenta. Naravno, da primena inkluzivnog obrazovanja nije jednostavna, naravno da to nešto košta, naravno da naše lokalne samouprave i naše škole nisu dobro pripremljene za to, ali nemojmo sad činiti korak nazad, pa reći – e, sad ćemo to da malo anuliramo i da smanjimo efekte toga, to vam je kao ova paradigma sa aflatoksinom, uvedemo jedan evropski standard, ali onda imamo neki mali problem u primeni, onda ćemo da se vratim korak unazad. To nije rešenje. Dajte da održimo jedan sistem. Ne možete izmeriti ni jednu promenu u sistemu obrazovanja ako nemate jedan duži period primene tog rešenja.
Mi u DS se protivimo odlaganju upisa u prvi razred koji se predlaže ovim zakonom, na osnovu mišljenja interresorne komisije. Postojeće rešenje koje smo imali do sada je bio jedan veliki iskorak koji je učinio da se pre svega smanji broj zahteva za odlaganje upisa i time se uticalo na poveranje obuhvata i upisa dece u prvi razred osnovne škole. Zašto sada da omogućimo odlaganje upisa na osnovu zahteva roditelja i mišljenja interresorne komisije? Time ćemo pre svega izdvojiti dete iz njegove generacije. Šta će ono raditi tih godinu dana nakon što završi jedan obavezni predškolski program? Mislimo da to nije dobro rešenje i da time takođe činimo korak nazad.
Ne znam zašto gospodine ministre, menjamo rešenje koje je postavljeno 2011. godine, da i Nacionalni prosvetni savez ima svoju reč u pogledu udžbenika, predlaganje udžbenika, utvrđivanje potrebe za udžbenikom? Zašto jednu nezavisnu instituciju, znamo kako se ona bira, ima vrlo kredibilne članove, zašto joj oduzimamo to pravo i sve prebacujemo na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja koji je stručno telo. To ne dovodim u pitanje, ali mislim da bi bilo bolje da zadržimo postojeće rešenje.
Na kraju zašto ovim izmenama uvodimo Agenciju za obrazovanje i vaspitanje? Danas kada svi govorimo o tome da je potrebno da smanjimo javnu potrošnju, da moramo da preispitamo rad svih agencija, ova Vlada je na kraju krajeva počela svoj mandat pričom o tome da će rad agencije negde da bude analiziran.
Dakle, moje mišljenje i mišljenje DS je da Nacionalni prosvetni savet ima dovoljno kapaciteta da se bavi onim zadacima koji se ovim predlogom zakona stavljaju u nadležnost agencije.
Što se tiče ovih zakona o kojima danas govorimo, naravno, njih je osam u okviru ove tačke dnevnog reda i vrlo je mala mogućnost da svako od nas govori detaljno o svim rešenjima. Zato sam navela neka rešenja koja kod nas pobuđuju brigu i sumnju da će se neke stvari vratiti unazad. Naravno, da postoji neka dobra rešenja.
Međutim, ono što mi se čini kao vrlo veliko pitanje - da li mi ovim zakonima afirmišemo neke principe koji su, barem za nas u DS, izuzetno važni, a to je pre svega jednakost dece, sa druge strane pravičnost i treće, ono što je jednakost šansi.
Mislim da moramo da analiziramo na koji način će ovi zakoni imati efekat na različite lokalne zajednice, na različite delove naše zemlje. Ako analiziramo koliko je snage potrebno jednom mladom biću sa juga Srbije, iz Timočke krajine, Raške da prevaziđe sve prepreke koje ima na putu da stigne do šanse da ima visoko obrazovanje u odnosu na njegovog vršnjaka iz velikog grada kao što je Beograd, Novi Sad, Kragujevac, kako hoćete, to su ogromne razlike.
Moramo da definišemo neke mehanizme kojima ćemo te razlike smanjiti, nešto što će biti korektiv. Zato nas čudi zbog čega, recimo, predviđate jednu odredbu, da se besplatan prevoz dece, odnosno, učenika predviđa samo za udaljenost koja je veća od četiri kilometara. Po našem uverenju čak i dva kilometara su velika udaljenost za decu osnovnog školskog uzrasta koja idu od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Amandmanima predlažemo neke izmene u tom pravcu.
Još jedna stvar se tu postavlja kao političko pitanje. Ovi zakoni jako mnogo programa usmeravaju na lokalni nivo, a ne predviđa se povećanje transfera za te programe na lokalne samouprave. Da li ćemo na taj način onda reći – znate, doneli smo dobar zakon ali to je u nadležnosti lokalnih samouprava? Lokalne samouprave imaju sve manje i manje budžete. O poreskim zakonima smo nedavno govorili i videli smo kakvih će poražavajućih efekta biti na odvijanju programa socijalne politike, obrazovanja i svega drugog u lokalnim samoupravama. Kako mislimo da rešimo to pitanje? Odlično je što predviđamo decentralizaciju u oblasti obrazovanja, ali za to su potrebna značajna sredstva.
Što se tiče Zakona o srednjem obrazovanju, dobro je što ga donosimo. Htela bih da pohvalim jednu stvar koja se ovim zakonom predviđa, a to je komisija za praćenje verskog obrazovanja, za versku nastavu. Krajnje je vreme da to definišemo. Podnela sam jedan amandman kojim predlažem da se i dva člana Odbora za prosvetu Skupštine Srbije uključe u rad ove komisije. Iz kog razloga? Gospodin ministar će se setiti, razgovarali smo o tome, postavila sam svojevremeno neka pitanja upravo o efektima verske nastave. Vrlo je malo raspoloživih informacija o tome.
Mislim da narodni poslanici, pre svega i nadležni odbor, ali i mi svi ovde, treba da imamo informacije o tome na koji način se odvija verska nastava, koji su problemi, koji je obuhvat dece. Dakle, želimo da imamo jednu statistiku, jednu analizu kako se verska nastava odvija. Mislim da je za svaku zemlju i svako društvo koje je laički opredeljeno od vrlo velike važnosti da ima jednu takvu analizu. Zato mislim da bi bilo dobro rešenje da i narodne poslanike uključimo u rad komisije za versku nastavu.
Na kraju, stalno govorimo o stanju nastavnog kadra. Njihov položaj godinama biva sve teži, njihova motivacija je slabljena. Ali, s druge strane, mislim da moramo reći da je njihov entuzijazam, koji ponekad vidimo u našem svakodnevnom životu, nešto što moramo pohvaliti kod vrlo velikog broja onih koji nastoje i da prevaziđu otpore za reforme i da se uključe u neke moderne tokove. To je nešto što daje i podsticaj da se sa reformom dalje nastavi.
Naši programi jesu loši. Nedavno sam imala priliku da vidim desetogodišnjake koji se međusobno propituju, odnosno proveravaju znanje iz nekog predmeta, valjda priroda i društvo, o godinama početka Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, deca od 10 godina koja ni na koji način nemaju osećaj za neku istorijsku dimenziju proveravaju neku faktografiju istorijsku. Vremenom će to sigurno moći bolje da razumeju.
U isto to vreme, njihovi vršnjaci u Velikoj Britaniji istoriju uče tako što u grupama crtaju neke srednjovekovne zamkove, vojne tvrđave, koriste znanja iz književnosti, muzike, likovne umetnosti, da bi sve to povezali sa znanjem iz istorije. To je moderan metod učenja danas. To je ono čemu treba da težimo.
Mislim da isuviše opterećujemo faktografijom našu decu, a bez mogućnosti, zapravo, ne dajemo im mogućnost i šansu da na pravi način ta svoja znanja iz različitih predmeta i koriste kombinovano, da nauče da rešavaju probleme itd.
Mislim da strategija, i to je vrlo važna stvar koju treba da imamo u vidu, vrlo jasno utvrđujem, odnosno konstatuje da naše škole skoro uopšte ne razvijaju umetničku i kulturnu pismenost, niti bazične kulturne potrebe i navike koje su potrebne za razvijanje vrednosnih stavova. To su stvari o kojima moramo da razgovaramo. Sigurno je da su problemi brojni i da ih moramo posmatrati ukršteno. Naravno da moramo govoriti o racionalnosti i racionalizaciji našeg obrazovnog sistema, ali tako što ćemo o tome govoriti sa stanovništva i ekonomske, ali pedagoške efikasnosti.
Na kraju, moram reći da ne mislim da će ovi zakoni o kojima danas razgovaramo, osim što neki potvrđuju stanje koje već postoji i u nekoj meri predviđaju njegovo unapređenje, ali ne mislim da će oni suštinski izmeniti ni na bolje, ali mislim da neće ni mnogo toga pokvariti. Zašto? Zato što se mi vrlo slabo snalazimo u implementaciji. Mislim da će doći do odlaganja primene mnogih rešenja i da ćemo uskoro ponovo imati neki korak nazad, jer će se neki od ponuđenih instituta i mehanizama pokazati kao slabo sprovodiv.
Ono što mislim da može da napravi suštinsku promenu u našem poimanju obrazovanja, to je jedna velika kampanja i politička i stručna i svih javnih radnika, učitelja, nastavnika i roditelja, da se zaista promeni percepcija obrazovanja. Ukoliko takav jedan politički i društveni konsenzus možemo da napravimo, mislim da ćemo tek onda napraviti jedan iskorak u jednom stavu da je obrazovanje jedno od najvažnijih nacionalnih pitanja.
U tom slučaju, ukoliko se u skladu sa tim konsenzusom budemo i ponašali, onda se neće dogoditi da rasprava o obrazovnim zakonima, o prosvetnim zakonima bude jedna od poslednjih vesti na nacionalnom dnevniku. U svim evropskim državama to bi bila prva vest. O tome bi govorili i roditelji i đaci i profesori i učitelji i to je evropski standard, a ka tome želimo da težimo. Hvala.