Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DS i poslanička grupa ZES naravno da će podržati zakon o udruženjima građana, jer ovaj zakon smatramo izuzetno važnim. Razlozi koje ovaj zakon čine tako važnim jesu brojni, kako za ostvarivanje prava naših građana na udruživanje, tako čini mi se i za unapređenje stanja naše demokratije.
Zašto je ovaj zakon tako važan? Pre svega ovim zakonom se stvara pravni okvir za ostvarivanje jednog prava građana - prava na udruživanje koje je zajemčeno našim Ustavom, kojim se zajemčuje pravo na slobodu udruživanja.
Svaka demokratska zemlja nastoji da na maksimalno dobar način stvori uslove za udruživanje, za zajedničko delovanje građana, kako u političkoj sferi kroz političke stranke, tako i u civilnom društvu, odnosno u društvu gde se udruženja građana osnivaju kao pravo građana.
Drugi razlog zbog čega je ovaj zakon tako važan je zato što se tri zakona, koja su do sada uređivala ovu oblast, o kojima je već bilo reči u ranijim izlaganjima i koja su bila potpuno neprimenjiva na sadašnje stanje u nevladinom sektoru i u oblasti udruženja građana, stavljaju se van snage i ova oblast se uređuje na potpuno drugačiji način, shodno stanju koje postoji u realnosti.
Moram da kažem da je interes nevladinog sektora, u meri koju znam, da se ova oblast na što bolji način uredi, kao što je interes države da ova oblast bude uređena tako da država preko svojih organa može da ostvaruje određeni minimalni nadzor koji je potreban u ovoj oblasti.
Ono što je vrlo dobro i što treba da posluži kao primer kada budemo donosili druge zakone, to je što je u pripremi nacrta ovog zakona zaista učestvovao veliki broj nevladinih organizacija. Imale su pravo da izraze svoje mišljenje, slaganja i neslaganja, kojih je uvek bilo i to je dobro. Postojala je zaista jedna svojevrsna javna rasprava. Okolnost da je ovaj zakon dugo pripreman, takoreći od 2002. godine, naravno da je doprineo tome da veliki broj svih zainteresovanih udruženja građana može da učestvuje u pripremi ovog nacrta.
Treći razlog zbog koga je ovaj zakon vrlo važan je taj što se Srbija, kao što većina vas zna, nalazi u procesu monitoringa u Savetu Evrope, još od našeg prijema u ovu organizaciju 2003. godine, kada je zakon o udruženjima građana postavljen kao jedan od uslova koji Srbija mora da ispuni nakon prijema u članstvo. Svaki izveštaj izvestilaca do sada je sadržao konstataciju da mi ovaj zakon nismo doneli. Ovim donošenjem zakona se zapravo i taj uslov negde ispunjava, uslov koji proističe iz našeg članstva u ovoj organizaciji.
Konačno, razlog zbog koga je ovaj zakon važan je naravno unapređenje demokratije i odavno se demokratija ne meri samo stepenom demokratije u političkoj sferi, mogućnosti političkog organizovanja, sposobnosti građana da na slobodnim i fer izborima izraze svoje političko mišljenje, nego se demokratija sve više meri time koliko i na koji način građani participiraju u procesu donošenja odluka i na koji način društvo, kroz organizacije civilnog društva, odnosno udruženja građana, jeste u mogućnosti da preuzme jedan deo poslova i aktivnosti koje je do sada u velikoj meri sprovodila centralizovana država.
To više nije standard. Standard je danas i decentralizacija države, ali i preuzimanje dobrog dela nadležnosti države upravo od strane civilnog društva, naročito u ovoj socijalnoj sferi, o čemu ću malo kasnije više govoriti.
Sve demokratske zemlje se staraju o tome da na najbolji mogući način obezbede uslove za aktivno učešće građana, kako u političkom procesu, tako i u ovom civilnom sektoru.
Pomenula bih primer Švedske, koja za sve nas koji se bavimo demokratijom važi kao jedan od uzora među državama na planu funkcionisanja demokratskih institucija.
Prethodna socijaldemokratska vlada Švedske 2002. i 2003. godine je smatrala da je potrebno da uvede ministarstvo za demokratiju koje je imalo dve vrste nadležnosti. Jedna je bila povećanje participacije građana na izborima i političkom procesu, a druga nadležnost je bila da pospeši udruživanje građana.
Hoću da kažem da i tako demokratske zemlje, kao što je Švedska po nekom opštem mišljenju, bave se pitanjem kako da unaprede svoju demokratiju, jer je to pitanje koje nikada nije završeno, nikada nije do kraja rešeno.
Udruženja građana jesu ključni, naravno ne i jedini, ali ključni element civilnog društva, koje za razliku od zatvorenog, autoritarnog društva, karakteriše otvorenost, tolerancija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava itd, a pre svega pluralizam. Pluralizam koji u svim sferama društva, i u političkoj, i u poslovnoj, odnosno komercijalnoj, pa i samom društvu, civilnom društvu omogućuje da sve društvene grupe izraze svoje interese, svoje potrebe i svoja osećanja i da imaju prilike da i drugi građani čuju.
To je jedan vrlo važan princip naravno i poštovanje tot principa pluralizma pokazuje našu demokratsku opredeljenost da čujemo i imamo razumevanje za različito mišljenje, za različite aktivnosti u društvu, za različite interese, da nastojim da ih usaglašavamo i da na taj način dolazimo do najboljih mogućih odluka za razvoj društva.
Ovo pravo na udruživanje u tom smislu može biti ograničeno samo određenim ustavnim poretkom, normama ustava i onim vrednosnim sistemom koje ustav promoviše. U tom smislu ovaj zakon postavlja ograničenje slobodi udruživanja.
Naravno, to je vrlo aktuelno pitanje i danas u društvu jako mnogo se govori o potrebi da se pronađu mehanizmi, da se na najefikasniji način onemogući rad i javno delovanje svima onima koji se zalažu i promovišu fašizam, rasizam, netoleranciju itd. Na nama je da u ovom parlamentu kroz odgovarajuća zakonska rešenja nađemo odgovore na ta pitanja.
Ukazala bih na to koja su važna rešenja u ovom zakonu koja smatramo posebno važnim u poslaničkoj grupi ZES i u Demokratskoj stranci. Pre svega radi se o usvajanju od strane predlagača termina udruženje građana. Mislimo da je to vrlo dobro, da smo se opredelili za ovaj naziv, iako su u ranijim predlozima i u debati o ovom zakonu bili predlozi da to bude nevladina organizacija, i neprofitna organizacija itd.
Mislim da je dobro što smo se opredelili za termin udruženje građana, koje zakon definiše kao neprofitno, nevladino i dobrovoljno, što je jedna od osnovnih karakteristika udruženja građana. Pri tom, naravno, vrlo je važno reći da nevladino, što se često u našoj javnosti čuje, nikako i nikad ne znači antivladino, i mislim da je moja koleginica u prethodnom izlaganju upravo istakla da je još u 19. veku u jednom našem časopisu po prvi put, smatra se, pomenut izraz nevladina organizacija. Ali, u tradiciji je srpskog društva i raznih udruženja da se koristi upravo izraz udruženja građana i to je jako dobro.
Druga tačka koju izdvajam je to što zakon na vrlo dobar način objedinjuje dve grupe udruženja. To su ona koja se, s jedne strane, formiraju kao društva ili udruženja članova, koje imaju određene zajedničke interese članova udruženja, primeri su brojne organizacije i udruženja osoba sa invaliditetom, razne hobi organizacije, koje su takođe vrlo važne za život i funkcionisanje jednog društva, i one organizacije koje, s druge strane, ostvaruju neki opšti cilj, cilj koji je važan za društvo u celini i to je vrlo dobro da su obe ove vrste organizacija pokrivene ovim predlogom zakona.
Mi u DS smatramo da je vrlo dobar predlog da su samo tri lica potrebna za osnivanje udruženja građana, smatramo da troje ljudi ili tri osobe čine grupu i da je to vrlo dobro rešenje. Takođe, smatramo da je vrlo dobro rešenje to što je Predlog zakona na vrlo slobodan način opredelio mogućnost svakog udruženja da definiše organe upravljanja u svom okviru. Naravno, statutom je neophodno da se odrede organi udruženja, ali nije nametao neka konkretna rešenja, što jeste bilo kritikovano od strane nevladinih organizacija u odnosu na neke prethodne tekstove koje smo imali prilike da vidimo.
Četvrta stvar koju izdvajam je registar. Potrebno je da imamo jedan registar. Razumem potrebu da imamo jedan registar na nivou Pokrajine Vojvodine, ali bih ukazala na jedno rešenje koje je zakon predvideo, preporučila bih Ministarstvu tu praksu da zaista primenjuje u svom radu, a to je mogućnost da obavljaju poslove registra van sedišta ministarstva.
Mislim da je to posebno važna mogućnost sa stanovišta pristupačnosti registra građanima, udaljenim mestima u Srbiji, jer za mnoga udruženja može biti problem da moraju da dođu do Beograda da bi se registrovala i da bi sve poslove oko registracije završila.
Danas u Srbiji, po mojim saznanjima, deluje negde oko 30 hiljada organizacija različitih vrsta. Postoje jako velike predrasude o njihovom radu, o strukturi tih organizacija, u javnosti se više vide jedne nego druge, što je i normalno, ali mi se čini da je vrlo važno da imamo u vidu da ne postoji gotovo nijedna sfera društvenog delovanja gde ne postoji neko aktivno udruženja građana.
Mi smo, naravno, imali prilike tokom svih ovih prethodnih godina da vidimo koji je to veliki doprinos koji su pojedina udruženja i organizacije dale, kako u uspostavljanju demokratskog sistema u Srbiji, tako i u postavljanju uslova za sprovođenje reformi u raznim oblastima.
Mislim da danas u gotovo svakoj opštini u Srbiji deluje neko udruženje koje promoviše evropske vrednosti, koje nastoji da praktične politike EU približi našim građanima. Znam da postoje razna udruženja koja recimo danas rade sa poljoprivrednicima širom Srbije, pokušavajući da im približe upravo tu poljoprivrednu politiku EU, to je vrlo važna stvar, složićemo se svi da je važno da brojne predrasude koje oko toga imamo u procesu našeg pridruživanja EU prevaziđemo.
U realnom životu, dakle, doprinos udruženja građana je izuzetno velik, kako u humanitarnoj oblasti, tako i u oblasti edukacije, kulture, nauke, naravno zaštiti ljudskih prava i svim onim drugim oblastima u kojima postoje udruženja građana.
Peto rešenje koje izdvajam kao vrlo dobro je opredeljenje predlagača da se usvoji princip prijave, a ne princip odobrenja, prilikom registracije, što je jedan moderan princip koji je opšteprihvaćen.
Ovim zakonom takođe se predviđa mogućnost registracije stranih predstavništava, stranih udruženja, što je takođe vrlo dobro, iz prostog razloga što ovde dugo godina već deluje veliki broj međunarodnih organizacija i udruženja koje nisu do sada imale mogućnost da se na pravi način registruju i da deluju u okviru našeg pravnog sistema.
Jedna novina je svakako mogućnost koja je predviđena Predlogom zakona, da udruženje građana može da obavlja privrednu delatnost, a naravno ona mora da bude statutom predviđena, i u tom slučaju, ukoliko se opredeli da ima privrednu delatnost, ona mora biti registrovana u nadležnom organu za registraciju privrednih subjekata, što je dobro.
Ono što preostaje da se definiše u ovoj oblasti, što naravno nije predmet ovog zakona, ali parlament o tome treba da govori i da podstiče Vladu da to čini, to je da se određenim fiskalnim zakonima na poseban način reguliše upravo sprovođenje, odnosno privredna delatnost nevladinih udruženja, s obzirom da tu ima nekih specifičnosti i da u mnogim pravnim sistemima postoje različita rešenja kako da se ovo pitanje reguliše. To su razni oblici usluga koje daju udruženja građana, socijalnog preduzetništva itd. To je vrlo važno pitanje, naročito za društva poput našeg.
Takođe bih ukazala na regulisanje nečega što je u praksi zapravo postojalo, a to je mogućnost da nevladina udruženja, udruženja građana, za svoj rad dobiju sredstva iz budžeta Republike Srbije, naravno pod uslovom da su njihovi programi od javnog interesa i to je jasno definisano šta su to oblasti od javnog interesa u članu 38.
Naravno, dobijanje sredstava iz budžeta Republike Srbije treba da bude samo na osnovu javnog konkursa, predviđeni su kriterijumi i nevladina udruženja moraju da na kraju godine objave taj svoj godišnji izveštaj, tako da on bude dostupan javnosti.
Ovo je vrlo važna novina, dakle postojala je praksa u ovoj oblasti, da nevladina udruženja dobijaju sredstva od države, ali s druge strane nije bilo zakonom do kraja definisano.
Danas u velikom broju zemalja, i kod nas se to dešava kao što sam rekla, dolazi do različitih oblika partnerstva između države, između lokalnih organa vlasti i udruženja građana, i to je naročito važno u oblasti socijalne politike, gde u našem društvu postoje vrlo veliki problemi, a gde je s druge strane država u situaciji, zbog nedostatka budžetskih sredstava, da stalno preispituje i redukuje razne oblike davanja pomoći.
Treći sektor, odnosno udruženja građana su tu u prilici da na vrlo aktivan način doprinesu upravo poboljšanju ostvarivanja socijalne politike.
Već je bilo reči o tome koje su prednosti koje udruženja građana u tom smislu mogu imati, odnosno šta je ono što ih čini konkurentnim u takvom jednom partnerstvu, to je naravno mogućnost da individualiziraju svoje programe, tako da programi socijalne pomoći koje nevladine organizacije, udruženja građana imaju, zapravo budu mnogo više u skladu sa konkretnim potrebama određenih društvenih grupa, na određenoj teritoriji, u određenoj lokalnoj zajednici, to je jedna prednost konkurentna.
Druga konkurentna prednost je ta da su programi udruženja građana uvek nešto jeftiniji nego što su to programi države, zato što država pre svega mora da jedan program predvidi za celu teritoriju države, a s druge strane, naravno, državni aparat jeste skuplji.
Dobar primer za ovo partnerstvo između države i udruženja građana je naravno implementacija Strategije za smanjenje siromaštva, koja je u ovom periodu od pet-šest godina zaista uspela da na ovom projektu okupi veliki broj udruženja građana širom Srbije, da koordinira njihov rad i ne samo da ih angažuje, nego da kroz njihov angažman zapravo poveća i unapredi njihov organizacioni kapacitet za učešće u takvom jednom partnerstvu.
U tom smislu, čini mi se da bi bilo vrlo važno pohvaliti i dalje podsticati jednu dobru praksu koja postoji na našem lokalnom nivou.
Veliki broj naših lokalnih vlasti, koje su u prethodnom periodu stvarale tzv. savete za saradnju sa nevladinim sektorom, to je vrlo dobra praksa i ima nekoliko razloga za to.
Pre svega, vrlo je važno da imamo u vidu da udruženja građana u lokalnoj sredini zapošljavaju određeni broj ljudi, drugo, da angažuju određena sredstva koja se troše u toj lokalnoj sredini za potrebe i korist građana i, treće, da kroz udruženja građana same lokalne vlasti imaju određeni izvor informacija o tome koje su realne potrebe građana u njihovoj sredini.
Na kraju, želela bih da kažem da je bilo reči o finansiranju i rešavanju problema imovinskih prava. Naravno, tu je teško naći najbolje rešenje, jer su primeri različiti i nemoguće je u jednom zakonu toliko individualizirati rešenje.
Ono što mi se čini važnim to je da mi, kao država i kao društvo, treba da podstaknemo razne oblike domaćeg finansiranja rada udruženja građana.
Jedan od načina za to je da donesemo uskoro jedan zakon koji se smatra kompatibilnim sa ovim, a to je zakon o fondacijama i zadužbinama, koji upravo treba da podstakne formiranje domaćih zadužbina, domaćih fondacija i da animira i naš poslovni sektor za ulaganje u nevladin, odnosno treći sektor.
Iz svih ovih razloga koje sam navela, mi u DS podržavamo ovaj zakon, vidimo ga upravo kao podsticaj unapređenju našeg umeća udruživanja u društvu i kao doprinos stvaranju jedne zajedničke atmosfere u sprovođenju ciljeva koje su nam građani odredili. Hvala vam na pažnji.