Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7040">Nataša Vučković</a>

Nataša Vučković

Demokratska stranka

Govori

Uvaženi gospodine predsedniče, gospođo predsedavajuća, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, danas kad govorimo o mišljenju Međunarodnog suda pravde ne treba da krijemo nezadovoljstvo, jer jesmo očekivali drugačije mišljenje, zato što mi zaista verujemo da je međunarodno pravo povređeno proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije.
Vrlo je važno da ne upadamo u zamku i da ne dovodimo u pitanje instituciju suda, jer mi jesmo i želimo da budemo aktivna članica UN, a sud je pravni organ UN i to moramo imati u vidu.
Danas ovde nije pitanje pesimizma ili optimizma. Danas je vreme za realizam. Sigurno je da je problem Kosova nasleđen i težak problem, problem težak za svaku vladu koja se s njim suočavala, ali su neke prethodne vlade svojim delovanjem, neadekvatnom politikom i nespremnošću da sagledaju realnost savremenog sveta samo još više doprinosile udaljavanju od rešenja, otežavanju pozicije Srbije, praveći uporedo Srbiji sve manji kredibilitet u međunarodnoj zajednici.
Danas se još susrećemo sa tom inercijom u znatnom delu međunarodne javnosti, sa inercijom da se na Srbiju gleda kao na zemlju koja proizvodi nestabilnost, probleme i sukobe, tako su nas godinama prikazivali, opravdano ili neopravdano, sad je svejedno.
Predsednik Tadić i ova vlada, cela vlada, pa i ovaj parlament, u ovoj meri u kojoj se bave međunarodnom saradnjom učinili su mnogo da se smanji ta negativna slika o Srbiji, da se predstavimo kao zemlja koja traži rešenja za probleme, koja aktivno doprinosi stabilnosti u regionu, kao zemlja koja poštuje institucije domaće i međunarodne. Zato smo tražili da se Međunarodni sud pravde izjasni o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova bilo u skladu sa međunarodnim pravom.
Za koji smo se put sad opredelili? Za jedino mogući racionalni put, za borbu diplomatskim i pravnim sredstvima. Da li smo tad imali neke druge opcije? Neki predstavnici opozicije tvrde da jesmo. Moje mišljenje da smo do tad već isprobali sva ta druga radikalnija sredstva, i izolaciju, i rat, i bombardovanje i sukobe sa najmoćnijim državama na svetu.
Danas mi se čini da moramo podržati pribran, ozbiljan, odgovoran govor o Kosovu. Potrebna nam je hrabrost i odlučnost da donosimo odluke, vodeći računa o vitalnim interesima Srbije. Mnogi su prethodnih godina zarađivali dosta jeftine političke poene na pitanju Kosova.
Ova vlada i ova parlamentarna većina želi da nađe rešenje za problem sa kojim se tako dugo suočavamo. Ne želimo da zamrzavamo konflikte i nerešene probleme, već da u skladu sa našom evropskom orijentacijom uverimo svet da je Srbija pouzdan i predvidljiv partner.
Da li danas iko ozbiljno misli da možemo sebi da dozvolimo ponovnu ekonomsku konfrontaciju sa najuticajnijim državama sveta ili ćemo se svi složiti da je vreme da razvijemo saradnju i nastupamo zajednički kad za to imamo priliku. Mislim da svi delimo uverenje da je svim građanima dosta konfrontacija koje uvećavaju probleme, otežavaju naše evropske šanse i da ne donose pozitivne rezultate.
Ova vlada i ova parlamentarna većina imaju poverenje građana da vode Srbiju u članstvo u EU i da očuvaju teritorijalni integritet Srbije. Ovim ciljevima mi svakodnevno prilagođavamo naše delovanje. Ne priznajemo jednostranu deklaraciju o nezavisnosti Kosova i ne odustajemo od ideje da ovaj region treba da postane stabilno područje u kom se mirno i sigurno živi.
Zato nećemo odustati od toga. Na Generalnoj skupštini raspravljamo o političkoj dimenziji i posledicama secesije i da branimo svoj stav da su pregovori jedino mogući put za održivo i stabilno pravedno rešenje. Za takav stav, naravno, moramo da obezbedimo podršku. Verujem da će vlada pravilno procenjivati i razvoj događaja i uspeti da obezbedi podršku i zemlja članica EU, i SAD i drugih uticajnih zemalja u svetu.
Na kraju, kao što i u našem svakodnevnom životu, privatnom ili poslovnom, ima situacija kad naši ciljevi i interesi nisu jednako mogući ili se ne mogu ostvariti u celini ili ih je teško uskladiti, tako i u politici postoje situacije kad naši interese i ciljeve moramo procenjivati sa stanovišta njihove realne ostvarivosti.
Za to nam je potrebna i hrabrost i odlučnost, a verujem da će ova vlada nastaviti da vodi računa o vitalnim interesima Srbije i njenih građana i okolnostima u kojima delujemo. Zato je važno da damo podršku ovoj odluci koju nam je vlada predložila.
Poštovana gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je vrlo indikativno da danas većina poslanika koji su govorili o zakonu o sprečavanju izloženosti građana duvanskom dimu zapravo nije u mogućnosti da opovrgne važnost ovog zakona i da, bez obzira što ga neki kritikuju da je restriktivniji ili manje restriktivan od onog što bi oni sami želeli, niko od nas zapravo ne može da opovrgne rezultate medicinskih istraživanja i, bez obzira da li smo pripadnici medicinske struke ili nismo, ne možemo a da se ne složimo sa dominantnim mišljenjima da je pušenje štetno, odnosno da barem ne kažemo da u svakom slučaju nije korisno.
Ono što u ovoj debati ni u Skupštini, ali ni u našem društvu, ne treba da bude dominantno, to je podela na one koji štite pušače ili na one koji štite nepušače. Ovo nije pitanje dodvoravanja ni jednima ni drugima i mislim da u našoj javnosti, to nije bio slučaj u našem parlamentu, zato govorim, pre svega, o javnosti, ne treba debata o ovom pitanju da poprima takve tonove. To je moje mišljenje. Govorimo o nečemu što je interes celog društva i interes zajednice u celini.
U pravu su oni koji kažu da usvajanje ovakvih rešenja nije evropski standard, da to nije nužno za priključivanje Srbije EU. To je tačno sa stanovišta onoga što čini možda kontekst Aki Komunitera ili pravnih tekovina EU. Ono što je tačno, to je da je prevencija pušenja postala dominantna javna politika u svim evropskim zemljama.
Imate podatke da je od 27 zemalja članica EU njih 26 ratifikovalo Okvirnu konvenciju o kontroli duvana. Ratifikovala ju je i Srbija i ovaj zakon spada u domen primene, implementacije ove okvirne konvencije. I Češka će verovatno vrlo skoro ratifikovati ovu konvenciju.
Na osnovu te konvencije doneli smo Strategiju o kontroli duvana 2007. godine. Tom strategijom smo se opredelili da ćemo voditi jednu određenu politiku prevencije pušenja, voditi određene kampanje za sprečavanje i smanjivanje štetnih dejstava duvana.
Da li je ovaj zakon najrestriktivniji mogući? Moje mišljenje je da nije, da on pooštrava zabranu pušenja u onome što je javna sfera, što su javni prostori itd, ali ostavlja mogućnost izbora da li će neki prostor biti prostor za pušače ili nepušače, kada se radi o ugostiteljskim objektima.
Kada poredimo rešenja koja su prihvaćena u različitim zemljama EU, imate dve zemlje u EU koje imaju potpunu zabranu. To su Irska i Engleska. U devet zemalja postoji delimična zabrana, a u 16 zemalja postoji delimična zabrana sa sistemom podele prostora na prostor za pušače i prostor za nepušače.
Pitanje zaštite građana od izloženosti duvanskom dimu je za mene jedno demokratsko pitanje. To je pitanje na koji način i da li bilo ko ima prava da ugrožava zdravo okruženje nekog drugog građanina. Pitanje zaštite građana od izloženosti duvanskom dimu je takođe pitanje društvene odgovornosti.
Društvo se opredeljuje da je određeno ponašanje društveno prihvatljivo za građane i za zajednicu. To je ono ponašanje koje društvo u najvećem delu smatra dobrim. Mislim da se svi slažemo i današnja debata je pokazala da borba za sprečavanje, odnosno smanjivanje štetnog dejstva duvana jeste nešto što smatramo poželjnim u našoj zajednici.
Pitanje o kojem danas raspravljamo takođe spada u domen ljudskih prava. Podsetiću vas da smo doneli još jednu strategiju, pored Strategije o kontroli duvana. To je Strategija za bezbednost na radu i doneli smo novi Zakon o bezbednosti na radu, jedno od vrlo važnih ekonomskih i socijalnih prava je pravo na bezbedno i zdravo radno mesto.
Kada to dovedete u poređenje sa činjenicom da 70% koji rade u Srbiji jesu izloženi duvanskom dimu na svom radnom mestu, onda ćemo videti da te strategije moraju negde da se dodirnu, odnosno da pitanje zaštite građana od izloženosti duvanskom dimu jeste i pitanje vrlo bazičnih ljudskih prava.
Ono što je važno da se istakne, to je da ovaj zakon nije samo zaštita nepušača. Mislim da je on i zaštita pušača na neki način od njih samih.
Kada govorimo o podatku da su 30 i nešto posto građana u Srbiji pušači, mislim da ćemo se svi složiti s tim da kad pogledamo naše prijatelje ili rođake, od deset njih verovatno troje razmišlja o tome da ostavi pušenje, pokušalo je da ostavi pušenje, ili namerava da to učini u nekom periodu koji je pred njima.
Iskustvo zemalja koji ove mehanizme zaštite imaju već duže vreme pokazuju da ovi mehanizmi zaštite od izloženosti duvanskom dimu, odnosno ograničenje prava na pušenje u određenim situacijama dovodi do određenog smanjenja pušenja i to jeste pozitivan efekat koji očekujemo primenom ovog zakona.
U pravu su oni koji kažu da ima i mnogo drugih zala kojima smo okruženi. Govorimo o alkoholu, narkomaniji, o štetnim uticajima u našoj životnoj sredini, ali protiv toga se borimo. Doneli smo strategiju, različite zakone i primenjujemo ih. Moramo da kontrolišemo na koji način ih primenjujemo.
Ovaj zakon spada u nešto što je pitanje da li smo kao društvo i kao pojedinci spremni da se menjamo. Donosimo brojne zakone – bezbednost hrane, bezbednost građevinskog materijala, zaštita životne sredine. Sve su to zakoni koji pred nas same stvaraju obaveze da se menjamo u svakodnevnom životu i na svom radnom mestu. To pokazuje u kojoj meri smo kao građani, ne samo deklarativno, spremni da se samodisciplinujemo u nekom procesu pridruživanja EU, u kojoj meri smo spremni da prihvatimo promenu u svakodnevnom životu.
Tako je i sa ovim zakonom. Ovim zakonom, kada ga budemo usvojili i počeli da ga primenjujemo, pokazaćemo da li smo spremni da se menjamo i samim tim da li smo spremni da se samo disciplinujemo.
To je jedna pojava koja je, čini mi se, našem društvu jako potrebna. To znači da li ćemo kao građani biti odgovorniji prema drugim građanima. To znači da li ćemo kao prosvetni radnici, kada budemo poštovali odredbe o zabrani pušenja u školama, gimnazijama, univerzitetima, slati direktnu poruku mladim naraštajima da je pušenje štetno i da očekujemo da oni slede jedno takvo društveno prihvatljivo ponašanje, da ne otpočinju pušenje.
Da li ćemo kao lekari biti odgovorni prema svojim pacijentima i slati i njima, takođe, jasnu poruku da se slažemo sa rezultatima medicinske nauke, da prihvatamo štetnost pušenja i da ne pušimo u bolnicama. Da li ćemo, naravno, kao državni službenici, kao poslanici, kao ministri, kao svi oni koji rade s nama, na primer u parlamentu, novinari, biti u stanju da poštujemo odluke i propise koje donosimo.
Ovo pitanje je naravno multidisciplinarno ili da kažem pitanje primene ovog zakona ne spada samo u domen Ministarstva zdravlja. Bilo bi vrlo dobro da je tu danas bio i ministar obrazovanja, ministar državne uprave, zato što smatram da postoji potreba da imamo jednu vrstu društvenog i političkog konsenzusa o potrebi poštovanja ovog zakona.
Postoji primedba da su kazne za nepoštovanje odredbi ovog zakona vrlo visoke. Videćemo kako će to biti u primeni. Nadam se i volela bih da primena ovog zakona ne bude doprinos značajnijem punjenju državnog budžeta na osnovu naplate kazne zbog nepoštovanja ovog zakona.
Verujem da ćemo kao društvo i kao građani i kao pojedinci, pokazati u svakodnevnom našem životu svest o tome, o potrebi da budemo odgovorniji prema sebi samima, ali i prema ljudima sa kojima živimo. Zbog toga ću glasati naravno za ovaj zakon i pozivam i sve druge da to učine.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas kad govorimo o ovom zakonu, o Predlogu o izmeni i dopuni Zakona o izbeglicama, mi zapravo imamo priliku da govorimo i izbeglicama kao o specifičnim brojnim i trajnim žrtvama ratova, nasilja i svega onoga što se dešavalo tokom devedesetih godina, počevši od sukoba u Hrvatskoj i BiH.
Prošlo je skoro dvadeset godina od trenutka kada su prve izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije došle u Srbiju. U trenutku kada smo doneli prvi Zakon o izbeglicama 1992. godine u Srbiji je već bilo 160.000 izbeglica. Da li je Srbija bila spremna da primi toliki broj ljudi? Naravno da nije. Mislim da ne postoji država na svetu koja bi bila u stanju da kaže da je spremna da se suoči sa tako velikim problemom.
Međutim, od tada su se menjale okolnosti, menjali su se prioriteti u onome što je bila potrebna podrška izbeglicama, a menjalo se i naše razumevanje izbegličkog problema. U samom početku ni mi, a ni izbeglice nisu razumele u kakvom su se teškom položaju našle. Međunarodni standardi definišu pojam ''izbeglice'' kao nekog ko se u vezi ratnih dejstava itd. našao van teritorije svoje zemlje. Oni nisu bili van svoje zemlje u tom trenutku, ali ni mi ni oni nismo razumeli da se definicija toga šta je njihova zemlja zapravo promenila.
Mnogi od nas su tek tada naučili da naša državljanstva nisu bila savezna nego da su bila republička i nismo mogli da spoznamo koji će sve problemi proisteći iz te činjenice. Sećamo se, verovatno, svi velikih debata o tome da li i kako treba da prihvatimo mogućnost da izbeglice dobiju srpsko državljanstvo. To su bile debate 1996. i 1997. godine prilikom donošenja tadašnjih zakona o državljanstvu.
Potom je došla dilema o tome da li prednost treba dati integraciji, lokalnoj integraciji ili povratku izbeglica. To je pitanje jako puno bilo politizovano između političkih stranaka, između različitih opcija i prilično se manipulisalo tim pitanjem.
Naravno, stvarnost, stvarni problemi i traženje rešenja naučili su nas da ta dva procesa nisu sukobljena, već komplementarna i da samo lične egzistencijalne situacije svake izbeglice pojedinačno i svake porodice koja je izbegla odlučuju o tome za koji proces će se neko opredeliti.
Ovaj zakon, naravno, ima za cilj da doprinese jednom stvarnom rešavanju problema sa kojima smo suočeni u procesu integracija izbeglica. Neko kaže da je jako dug taj proces, 18-20 godina već traje. Naravno, nismo ni mogli sami taj proces da rešavamo. Moramo biti iskreni i reći da bez pomoći međunarodne zajednice i ogromnog programa podrške u rešavanju stambenih problema izbeglica Srbija sama ne bi mogla da reši zbog brojnih ekonomskih problema sa kojima je sama bila suočena.
Ovaj zakon nastaje iz uviđanja potrebe da se odgovori na nove prioritete u rešavanju izbegličkog problema. Sigurno je da je Zakon iz 1992. godine morao prvenstveno da se bavi pitanjem zbrinjavanja, hitnog rešavanja izbegličkog statusa i hitnog pružanja pomoći izbeglicama. Sada smo na nivou drugih problema i drugih prioriteta. Dakle, trajno rešavanje statusa izbeglica u Srbiji jeste tema i problem kojim se bavi ovaj zakon. Naravno da je šteta što nije ranije donet, ali bolje ikad nego nikad.
Ono što je jedno od glavnih pitanja kojim se ovaj zakon bavi jeste pitanje rešavanja stambenog problema, sa kojem su suočene izbeglice. Nacionalnom strategijom, koju smo doneli 2002. godine, predviđena je potreba da se smanji, odnosno ukinu kolektivni centri i moramo reći da je učinjen veliki napredak u tom smislu, odnosno 1995. godine je bilo oko 700 kolektivnih centara, a 2009. godine 74.
Značajan doprinos u zatvaranju kolektivnih centara dali su programi međunarodnih donatora. To su bili razni oblici smeštaja u novoizgrađene nepokretnosti, dodela građevinskog materijala, samoizgradnja, kupovina seoskih kuća sa okućnicama. Sve nepokretnosti koje su na taj način korišćene od strane izbeglica jesu državna svojina, ali preko 85% vrednosti tih nepokretnosti potiče iz sredstava inostrane pomoći i izričita je volja donatora da se pod povoljnim uslovima prenesu u svojinu izbeglim licima.
Ovaj predlog zakona upravo predviđa rešavanje tog problema i predviđa mehanizme kojima se to pitanje može rešiti. Predlog izmena i dopuna ne zadire u već priznate statuse, ali ograničava mogućnost sticanja novih izbegličkih statusa, jer će se na buduće tražioce azila u Srbiji primeniti propisi o azilu. Zakon uvodi i novu definiciju lica, koje se opredelilo za integraciju, povezujući to sa podnošenjem zahteva za sticanjem državljanstva Srbije.
Kada govorimo o problemu povratka znamo svi da je najveći problem povratka izbeglica rešavanje stambenih zahteva za povraćaj imovine u mestima odakle su izbeglice došle. Tu je naravno najveći problem izbeglica u Hrvatskoj. Sarajevskom deklaracijom iz 2005. godine, BiH, Hrvatska, Crna Gora su se obavezale da će omogućiti, bilo povratak izbeglica i lokalne integracije.
Problem povraćaja stanarskog prava jeste kontinuirano pitanje u odnosima sa Hrvatskom. Važno je da naša javnost zna – da je ovo pitanje u stalnom fokusu i međunarodnih organizacija, a na poslednjem zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, u januaru mesecu ove godine, bilo je na dnevnom redu Parlamentarne skupštine. Tom prilikom je usvojena Deklaracija o potrebi povraćaja imovine izbeglica i svih stanarskih prava.
Ono na čemu je naša delegacija posebno insistirala u Strazburu, sa predstavnicima srpske manjine u Hrvatskoj, jeste da ovo pitanje mora biti rešavano nezavisno od toga da li se neko opredeli za povratak ili integraciju u Srbiji. Dakle, povraćaj imovine i povraćaj stanarskih prava ne sme biti limitirano – samo za one slučajeve kada se izbeglice opredele za povratak u Hrvatsku.
U tom smislu, potrebno je reći da ova rezolucija Saveta Evrope definiše restituciju kao osnovni mehanizam za rešavanje ovog pitanja, a kompenzaciju, tek kao sekundarni način za rešavanje ovog problema.
Takođe je važno, a jeste problem u Hrvatskoj, na čemu moramo insistirati jeste – da postupak za ostvarivanje ovih prava mora biti transparentan, brz i efikasan da svi zahtevi koji su podneti moraju da budu na mnogo efikasniji način rešavani.
Vrlo je važno, kada govorimo o procesu izbeglica da se ne fokusiramo samo na brojke. Neki su od vas danas o tome govorili. Naravno, brojke nam pokazuju statistiku, pokazuju nam trendove, pokazuju nam u kom pravcu naše politike u rešavanju izbegličkog problema treba da se kreću. Stvarni život izbeglica je ipak ono na šta treba da obratimo pažnju i da sa posebnom empatijom, sa posebnim saosećanjem nastojimo da se uživimo u probleme izbegličke populacije u Srbiji.
Neko ko je 20 godina van mogućnosti da upravlja svojim životom, van mogućnosti da svojoj deci obezbedi bilo kakvu perspektivu, jeste nešto što je strašno. Kažu sociolozi da je pravo siromaštvo nevidljivo, jer oni koji su stvarno siromašni jesu oni ljudi koji su digli ruke od svakog rešenja svoje situacije, odnosno da ne veruju da je pomoć sa bilo koje strane moguća i da ne treba tražiti ni od koga ništa, jer ne vredi tražiti, da promena nije moguća. Kako li je tek onda strašno izbegličko siromaštvo?
Dakle, proces rešavanja izbegličkog pitanja će sigurno trajati još neko vreme na zapadnom Balkanu, ali ono jeste uslov stvarnog pomirenja među narodima i državama na Balkanu. U tom smislu Srbija mora biti i aktivnija u traženju da se na osnovu međunarodnih standarda i međunarodnih normi ostvare izbeglička prava u svim drugim zemljama zapadnog Balkana.
Nemamo nikakvo pravo da rešavanje ovog problema ostavimo vremenu i ovaj zakon, po mom dubokom uverenju, doprinosi tome da se barem na nivou Srbije proces integracije izbeglica u lokalne sredine skoro privede kraju. U tom smislu DS će, naravno, glasati za ovaj zakon, pa pozivamo sve poslanike da se tome pridruže. Hvala.
Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjiv je značaj teme o kojoj danas razgovaramo, o pitanju unapređenja nauke, poboljšanju uslova za naučni rad, unapređenju inovacija.
Iako su svi poslanici koji su danas govorili o ovim pitanjima govorili o značaju ovih tema, ne mogu da se otmem utisku da je u našoj javnosti nedovoljna pažnja posvećena ovom pitanju, jednako kao i kad smo razgovarali o Zakonu o kulturi, Zakonu o obrazovanju. Mislim da treba u našoj javnosti, našim medijima, da podstaknemo da se mnogo veća pažnja posveti ovim pitanjima, jer su to danas globalno najvažnija pitanja. I pitanje obrazovanja i pitanje nauke jednako su važna kao i pitanje ekonomskog razvoja ili konkurentnosti naše nacionalne ekonomije.
Te su teme još važnije u Srbiji, zbog toga što je tokom 90-ih godina došlo do potpune devastacije i u obrazovanju, i u kulturi, i u nauci i danas, kad god vidimo da se ulaže bilo kakav napor u unapređenje stanja u tim oblastima, vidimo da se nailazi na strahovite probleme, na velike posledice nazadovanja i na nepostojanje značajne, odlučujuće podrške u društvu za unapređenje stanja u ovim oblastima.
Demokratska stranka je uvek u prvi plan svojih političkih programa, od 90-te do danas, stavljala pitanje obrazovanja i nauke. Kada smo poslednji put radili jedan od predizbornih programa, program za bolji život, Srbija kao društvo znanja bila je posebna odrednica, kojoj je data velika pažnja.
Veliko mi je zadovoljstvo što danas vidim da je i u ovim predlozima zakona koji se nama predlažu danas u Skupštini, upravo, politički program za koji se zalažemo već godinama i nalazi svoje mesto.
Želim da govorim o ova tri zakona – o naučnoistraživačkoj delatnosti, o inovacionoj delatnosti i delimično o zakonu o SANU, i da istaknem nekoliko elemenata koji su, na osnovu Strategije o razvoju nauke, ugrađeni i u ove zakone, a koji predstavljaju osnovu politike za razvoj nauke u Srbiji.
Pre svega, radi se o jednom vidljivom ugrađenom principu međusektorske saradnje, koju smatram strašno važnom za pitanja razvoja nauke. Razvoj nauke se ne tiče samo naučnih instituta, tiče se čitavog društva, tiče se obrazovanja, tiče se zdravlja. Primena nauke je i u zdravstvenoj politici, ali i u oblasti ekonomije. Međusektorska saradnja između Ministarstva zdravlja i Ministarstva ekonomije, ministarstva koja se bave pitanjima razvoja nacionalnog i investicionog plana itd., veoma je važna. Strategija o naučnom razvoju se upravo bazira na toj međusektorskoj saradnji.
U tom smislu, želim da pozdravim ideju o Centru za popularizaciju, odnosno promociju nauke. Mislim da su svi poslanici koji su o tome danas govorili, govorili pozitivno, na neki način ohrabreni da se neka iskustva iz razvijenog sveta, koje su neki od nas imali prilike da vide, prenose u Srbiju.
Ono što je, takođe, jedan od elemenata koji je ključan za naučnu politiku u Srbiji, jeste povezivanje nauke s privredom. To je princip na kome insistira i zakon o inovacionim delatnostima. Mislim da je on ključan kako za razvoj Srbije, tako i za povećanje konkurentnosti njenih proizvoda na stranim tržištima. Ono što je pitanje, to je – da li je naša privreda, sa strukturom kakvu danas ima, spremna da prihvati, zainteresovana da prihvati znanje koje može da joj pruži naša ili inostrana nauka?
Mislim da ćemo se složiti da nije i da moramo da razvijamo te kapacitete u samoj privredi, kako bi nauka i privreda realno mogli da budu povezani. I na strani nauke i na strani privrede, posebno, malih i srednjih preduzeća, vidim prostor za intenzivan međusektorski rad, da unapredimo mogućnosti tih kapaciteta.
Ono što je jako važno, mislim da moramo podsticati kulturu inovacije i zakon o inovacionoj delatnosti to upravo omogućava, između ostalog, time što usvaja kriterijume Svetske banke i primenjuje neke principe koji slede iz SSP-a. Osnivanja fondova je od velike važnosti u ovoj sferi.
Ono što mi se čini veoma važnim je da sama strategija, ali i zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, podstiču ono što u Srbiji, čini mi se, nikad ne postoji u dovoljnoj meri. To su, saradnja, partnerstvo, zajednički rad na projektima, prosto, udruživanje.
Danas smo više puta imali priliku da čujemo, znamo, uostalom, kolika su mala budžetska izlaganja u nauku. Naši resursi jesu krajnje ograničeni, zato je od velike važnosti da ih najbolje i na najefikasniji način koristimo.
U Srbiji, čini mi se, ne postoji dovoljna kultura partnerstva, i u tom smislu je važno da ovaj zakon podstiče ta iskustva zemalja koje su najrazvijenije u oblasti nauke. Prosto, u našoj nauci, svi to dobro znamo, vrlo je prisutna usitnjenost, odnosno partikularizacija u projektima. Veliki broj projekata su međusobno, čak, slični i postoji mogućnost za neki komplementarni rad. Zbog te usitnjenosti, dobijaju nedovoljno sredstava, pa rezultati takvih projekata nisu dovoljno relevantni, upravo iz razloga što su strahovito usitnjeni, umesto da su fokusirani na ostvarivanje većih rezultata, samim tim, na bolju primenjivost kako u privredi, tako i u drugim oblastima
Ono što mi se čini vrlo važnim jeste da zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti nameće potrebu promene u kulturi ponašanja. Dosta smo dugo svedoci da se kod nas kaže – bavi se naukom, bavi se tim i tim pitanjem. To je vrlo važno, naravno, kada se bavite naukom, a ne postižete rezultate odjednom. Ali, ono što je, takođe, važno, to je da budemo orijentisani na postizanje rezultata.
Postizanje rezultata je danas vrlo bitno i svet danas funkcioniše na osnovu rezultata koji se proizvedu. Ne treba praviti grešku i nauku podrediti isključivo praktičnoj isključivo, jer uvek postoji pitanje da li svi naučni rezultati, naučna dostignuća, mogu biti u ovom trenutku primenjeni. Ono što je od ključne važnosti, to je da shvatimo tu orijentisanost prema rezultatima kao vrlo važno pitanje.
Htela bih tu da naglasim još jednu stvar koja mi se čini nedovoljno dobro shvaćenom. Na primer, i u društvenim naukama i u istraživanjima koja se bave društvenim naukama, a to je ta neophodnost povezivanja sa svetom, odnosno objavljivanje u stranim časopisima, objavljivanje rezultata istraživanja i radova na stranim jezicima, nekako kao da se libimo da to radimo u većoj meri, a to je ono što čini da nauka korespondira i komunicira sa svetom i naučnicima u svetu.
Naravno, ništa ne dobijamo ako veliki broj naučnika potpiše jedan isti rad na kojem, realno, nisu učestvovali. To samo stvara različite vrste monopola u vrednovanju nauke i u stvaranju privatizacije u proceni relevantnosti pojedinih istraživanja.
Vrlo je važno ono što je istaknuto ovom politikom u razvoju nauke, a to je povratak mladih naučnika ili naučnika koji su već duže vreme s boravištem u inostranstvu. Vrlo je važno razumeti njihove potrebe, s tim što u tretmanu povratnika naučnika ne praviti nešto što bi moglo biti diskriminacija u odnosu na naučnike koji su svih ovih godina ostali u Srbiji.
Kad sam već spomenula promenu kulture ponašanja, mislim da je ona vrlo važna i s još jedne tačke gledišta, a to je da je neophodno stvaranje ravnoteže u istraživanju prošlosti, s jedne strane, i traženja rešenja za budućnost.
Želela bih ovde da ukažem na jednu, čini mi se, aktivnost kojom se nedovoljno bavi naš SANU, a to je, na primer, područje jezika. Kada govorimo o nauci, samim tim o SANU, mislim da smo svi svedoci da je srpski jezik danas u velikoj opasnosti, upravo zato što se nedovoljno prati razvoj pojedinih oblasti u nauci, u ekonomiji itd. Ono što bi trebalo da radi svaka akademija jeste obogaćivanje jezika, određivanje novih reči koje prate razvoj u drugim oblastima. To rade mnoge akademije u svetu, da ne pominjem sada nijednu posebno, ali je to vrlo važna stvar, jer to omogućuje kvalitetnu komunikaciju.
Nauka doprinosi da ne budemo izolovani, da se borimo protiv svake vrste provincijalnosti, neznanja i nerazvijenosti. Vrlo zdušno podržavam naš cilj da u vođenju politike za razvoj nauke što pre, a čula sam da je cilj 2015. godina, povećamo budžetska izdvajanja na 1%, da imamo i druge projekcije kako bi se budžetska izdvajanja povećala. Češka i Hrvatska imaju 1%, a sigurno je da i Srbija treba da ima taj procenat izdvajanja za nauku.
Ono što do tada moramo da uradimo, to je da na najefiksaniji način iskoristimo sredstva, da iskoristimo resurse koje imamo. Mislim da je fokusiranje na one oblasti koje ovi zakoni determinišu kao prioritetne važno, zbog toga da bismo znali na koji način vidimo razvoj nauke u narednih nekoliko godina.
Ono što je bitno, to je povećanje standarda, životnog standarda naučnika i poboljšanje uslova njihovog rada. U tom smislu, mislim da je svaki vid izdvajanja, stambenog zbrinjavanja, svaki vid pomoći da se naučna institucije razvijaju i da se gradi infrastruktura više nego dobrodošao.
Moje je duboko uverenje da je politika razvoja nauke koja je ugrađena i u ovu strategiju i u ove predloge zakona dobra politika.
Želela bih da se pridružim onima koji su pozdravili jučerašnje potpisivanje Sporazuma o kreditiranju naše nauke u iznosu od 200 miliona evra. Mislim da je to odlična stvar. Pri tome, čitala sam neke komentare građana, čitalaca raznih novina i medija. Pored toga što se pozdravlja zaključivanje ovog sporazuma, postoji izvesna sumnja kod mnogih, da li će dobijena sredstva biti na pravi način iskorišćena, za one ciljeve za koje su određena i planirana.
Lično, verujem i u Ministarstvo nauke i u čitav tim. Imala sam prilike da se na raznim konferencijama i debatama uverim u njihovu posvećenost i entuzijazam koji posvećuju pitanju razvoja nauke i izgradnji svih ovih institucija koje su planirane Strategijom i ovim konkretnim zakonima.
Namerno spominjem ove sumnje, iz razloga što svi znamo da su naučnici ljudi koji su kritični, obrazovani, dobro informisani. U njihovoj je prirodi da imaju sumnju i zato je potrebno da im damo tačne i validne, kredibilne informacije. Verujem da će to ovo ministarstvo učiniti. Hvala vam na pažnji.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da među nama nije sporno da donošenje zakona o Skupštini ima vrlo veliki značaj. Pre svega, to je ispunjavanje jedne ustavne obaveze koja stoji pred nama, ustavne obaveze kojom se želelo zapravo naglasiti značaj principa podele vlasti i mi smo u obavezi da taj princip usvajanjem ovog zakona sprovedemo u delo.
Donošenje ovog zakona važno je i zbog toga što se njime precizira okvir za funkcionisanje našeg političkog sistema i za funkcionisanje demokratije u Srbiji.
Šta je, po mom mišljenju, najvažnije što ovaj zakon donosi? Mislim da ću se složiti sa mojim kolegama koje su rekle da je pitanje imovine i samostalnosti Narodne skupštine u definisanju svojih finansija nešto što ima ključni značaj u ovom zakonu.
Ukoliko Narodna skupština treba, u skladu sa Ustavom, da ostvaruje nadzornu ili kontrolnu ulogu nad radom Vlade, onda je neophodno da ima i samostalnost i mehanizme za samostalno utvrđivanje svog budžeta iz sredstava za svoj rad. Naravno, razumno i odgovorno, u skladu sa nekim principima solidarnosti i društva u kome deluje.
Ovim zakonom predviđeno je da u slučaju nesaglasnosti između Ministarstva finansija i nadležnog odbora, koji utvrđuje predlog skupštinskog budžeta, onda je poslednja reč nadležnog odbora Skupštine. Takav predlog skupštinskog budžeta Vlada treba da uvrsti u svoj predlog zakona o budžetu Republike Srbije. To je veliki pomak za finansijsku samostalnost Skupštine, za princip podele vlasti i za njegovo sprovođenje i delovanje.
Ono što takođe smatram izuzetno važnim, a mislim da nije do sada u punoj meri istaknuto u ovoj raspravi, to je da se ovim zakonom Narodna skupština u mnogo većoj meri otvara prema drugim institucijama i organizacijama. To je predviđeno članom 50, gde se daje mogućnost da se, naravno, u zavisnosti od dnevnog reda i pitanja o kojem raspravljamo, Skupštini mogu obratiti predstavnici drugih organa, organizacija i tela. Smatram da će primena ove odredbe imati vrlo veliki značaj u načinu na koji ostvarujemo i ojačavamo svoj kapacitet u vršenju zakonodavne, kontrolne i predstavničke funkcije.
Ono što je takođe važno, to je da je zakonom vrlo detaljno regulisano pitanje međunarodne saradnje. Naročito pozdravljam što je u tom okviru precizirana saradnja sa Evropskim parlamentom. Zasada je to, naravno, na nivou interparlamentarnog dijaloga, a znamo da će se, kada u EU svi budu ratifikovali Sporazum o pridruživanju i asocijaciji, formirati zajednički odbor između Evropskog parlamenta i Narodne skupštine.
Govorilo se dosta kritički o uvođenju nekih rituala, kao što je izvođenje himne i postavljanje jedinica Vojske Srbije ispred Doma Skupštine u pojedinim situacijama, na primer kada počinje redovno zasedanje ili se završava redovno zasedanje.
Mislim da ćemo se svi složiti da većina parlamenata zapravo takve neke rituale ima i ti rituali jesu vrlo značajni za državni protokol. Oni imaju cilj da naglase značaj određenog trenutka i značaj određene institucije.
Nekome to može izgledati čudno ili kao nepotrebna novina, ali ovim se, na neki način, po mom mišljenju, želi simbolički ojačati Narodna skupština i naglasiti da je Skupština izvor legitimiteta svake vlasti i da je ona najviše predstavničko telo građana.
Naravno, odlučujući uticaj na poboljšanje ugleda ove naše institucije imaće nekoliko faktora i o nekima od njih bih želela da kažem nekoliko reči. Pre svega, ugled parlamenta zavisiće od toga kako obavljamo svoje osnovne funkcije. Da li donosimo dobre, jasne i pre sve primenljive zakone? Da li je zakonodavna procedura transparentna i da li kao poslanici čujemo građane?
Ponekad mi se čini da Vlada nedovoljno razume upravo komplementarnost naših uloga, da je ona ta koja utvrđuje nove politike novim zakonima, ali da je naš zadatak da zakon učinimo boljim i primenjivijim, jer kao Skupština pitanja možemo sagledati na širi način.
Danas se odluke u političkom životu donose mnogo brže nego što je to ranije bio slučaj i ta brzina nesumnjivo mnogo više pogoduje izvršnoj vlasti i jačanju Vlade u političkom sistemu nego što pogoduje Skupštini i njenoj strogoj proceduri. Tu mislim da moramo biti pažljiviji, da ne podlegnemo jednom pogrešnom zaključku da kvantitet može zameniti kvalitet u raspravi o pojedinim zakonskim predlozima.
Takođe, ono što je važno i što karakteriše danas politički život jeste da se u donošenju političkih odluka, u utvrđivanju novih politika, predlaganju novih zakona, vlade sve više zasnivaju svoje predloge na nauci, na stručnom mišljenju i tu su, naravno, u velikoj prednosti u odnosu na Skupštinu, zato što raspolažu velikim administrativnim aparatom i mogu naravno da priušte velike i relevantne stručne analize.
Ako hoćemo da na kompetentniji način donosimo zakone, ako želimo da na kompetetniji način nadziremo rad Vlade, onda moramo jačati stručne skupštinske službe. Jer, kako ćemo proceniti da li je neki predlog zakona u skladu sa pravnim tekovinama EU ako u Skupštini nema nekog stručnjaka za evropsko pravo koji je u stanju da nam o tome da relevantno mišljenje?
Zbog toga da ne bismo naš rad zasnivali na pukoj veri ili nepoverenju u mišljenje Vlade, mislim da moramo jačati naše istraživačke centre i naše stručne službe, videti šta rade drugi parlamenti u tom smislu. Zato mislim da je dobro rešenje koje zakon predviđa da se naučnici i stručnjaci pozivaju na sednice odbora i da na taj način ojačamo još više ostvarivanje zakonodavne uloge Skupštine.
Ugled našeg parlamenta, naravno, zavisiće od toga kako se mi sami predstavljamo javnosti, a zavisiće i od toga kako mediji o nama pišu i izveštavaju. Mislim da je u tom smislu neophodno da unapredimo naše odnose sa javnošću, da mnogo više treba da koristimo moderne tehnologije, da obezbedimo internet prenose sa sednica Skupštine, kao i da naš internet sajt postane zaista jedan relevantan izvor informacija o radu Skupštine.
Razvoj našeg parlamenta treba da vodi ka uspostavljanju veće ravnoteže između uticaja političkih partija u parlamentu i samostalnosti narodnih poslanika. Sigurno je da je u prirodi političkog pluralizma i u kulturi parlamentarnog ponašanja da političke stranke imaju veliku ulogu u parlamentu i ta se uloga ne može prenebregnuti. Uostalom, političke stranke artikulišu interese građana, one su te koje povezuju institucije i građane. Ali, svako strančarstvo koje je preterano, koje je negativno ili ritualno jeste nešto što podriva ugled parlamenta.
U tom smislu, ono što očekujem da ćemo uraditi u narednom periodu i regulisati u narednom periodu jeste utvrđivanje prave mere između onoga što je uticaj političkih partija i onoga što je samostalnost narodnih poslanika, što je slobodan mandat poslanika i što je jačanje pozicije narodnog poslanika.
Moje je uverenje da je potrebno da se parlamentom kao politička zajednica i kao politički ljudi bavimo na ozbiljan način i da razumemo prepreke, kao i da pratimo šta druge razvijene demokratske zemlje primenjuju kao dobra rešenja u svom radu. Jer bez obzira na sve kritike, opravdane ili ne opravdane, bez parlamenta nema demokratije i svako ko podriva parlament i ugrožava njegov ugled jeste sumnjiv sa stanovišta njegovih demokratskih namera.
Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka i predstavnici Ministarstva, svako ko u poslednjih godinu dana prati rad naše skupštine mogao je opravdano steći utisak da je reforma pravosuđa bila naša najčešća tema. Zaista, mi smo tokom proteklih godinu dana, od jeseni 2008. godine, doneli niz reformskih zakona u ovoj oblasti, reformisali smo sistem sudova, racionalizovali ih, osnovali nova regulatorna tela, mislim na Agenciju za borbu protiv korupcije, znatno smo unapredili naš pravni okvir za borbu protiv organizovanog kriminala.
Takođe, svako ko prati naš svakodnevni politički život i rad izvršne vlasti i pravosuđa može primetiti da ne samo što smo doneli ove nove reformske zakone, nego da se čine ogromni napori da se ti reformski zakoni stvarno i primene. Znamo da realna primena u praksi kreće s početka naredne godine.
Ono što se svim ovim naporima jasno ukazuje, to je da reforma pravosuđa spada u sam vrh prioriteta ove vlade i da to nikako, ni na koji način, nije jedno od praznih predizbornih obećanja koja smo imali pred formiranje ove poslednje vlade.
Reforma svakog velikog sistema je dugotrajan i vrlo zahtevan proces, gde se efekti i rezultati vide tek kada se reforma sprovede u svim segmentima jednog sistema. Mislim da ćemo te efekte imati priliku da zajedno ocenjujemo i evaluiramo tokom narednih godina. Svi zakoni koje danas imamo na dnevnom redu jesu zakoni koji treba dalje da unaprede reformu pravosuđa i da učine jedan korak dalje u ostvarivanju i realizaciji Strategije reforme pravosuđa, koja se kontinuirano sprovodi, ako se ne varam, od 2006. godine. Dakle, veći broj vlada je učestvovao kako u njenom kreiranju, tako i u njenoj realizaciji.
U tom smislu, danas imamo na dnevnom redu i Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, koji je, po mom mišljenju, izuzetno važan, jer se njime ne samo ostvaruju ciljevi koji su postavljeni u drugim sistemskim zakonima o pravosuđu, kao što je Zakon o Visokom savetu sudstva, nego se na jedan suštinski nov način planira i namerava uticati na povećanje stručnosti kako današnjih, tako i budućih tužilaca, sudija, sudske uprave i sudske administracije.
Dozvolite mi da kažem da mislim da je Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji pobeda svih onih koji su se od 2000. godine naovamo zalagali da u Srbiji zaživi ideja o permanentnom stručnom usavršavanju sudija. Ta ideja nije lako prihvatana od strane svih segmenata, bilo je otpora, možda najmanje u pravosuđu, ali ih je bilo i u izvršnoj vlasti i u svim drugim institucijama koje su imale šta da kažu u ovoj oblasti. Na tom planu bile su angažovane kako domaće nevladine organizacije, tako i brojne međunarodne organizacije i mnogo su nam pomogli u koncipiranju obuke i stručnog usavršavanja sudija.
Imala sam prilike da se kroz razne organizacije nevladinog sektora bavim i pratim početne korake u uspostavljanju saradnje našeg pravosuđa sa sudijama iz drugih zemalja, da vidim kako su ti susreti i ta saradnja davali pozitivne rezultate upravo na sam proces otvaranja našeg pravosuđa prema onom što je dobra praksa, što su dobri i pozitivni rezultati rada pravosuđa u drugim zemljama.
Naravno, od 2000. godine naovamo, bilo je mnogo novih saznanja koja su se pred našim sudijama pojavila, pred tužiocima, takođe. Počnimo samo od toga da smo tada prvi put čuli za institut sudske medijacije. Tada smo prvi put, nakon što smo postali članovi Saveta Evrope, došli u situaciju da naše sudske presude bivaju izložene oceni Evropskog suda za ljudska prava. Počeli smo intenzivno da radimo na obuci sudija za neposrednu primenu međunarodnih standarda o ljudskim pravima u našim sudovima. To su bili veliki koraci unapred. Tada smo prvi put čuli za neke nove koncepte upravljanja sudskim predmetom, kao nešto što je vrlo značajan doprinos u postizanju veće dostupnosti pravde i većoj efikasnosti pravde uopšte.
Formiranje Pravosudnog centra za obuku sudija bio je sam po sebi veliki korak napred. Međutim, od samog početka, on je bio u priličnoj meri zavisan i od međunarodne podrške, međunarodnih projekata, njegova struktura je bila kakva je bila, nedovoljno jaka da bi mogla da odgovori svim potrebama u oblasti edukacije i stručnog usavršavanja sudova. Činjenica je, međutim, da su mnogi koji su radili u Pravosudnom centru, kako sudije, tako i stručnjaci, uložili ogromne napore da prikupe dobra iskustva i dobru praksu drugih zemalja, kako bismo imali danas pred sobom jedan ovako dobar Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji.
Zakon o Pravosudnoj akademiji ima za cilj da na potpuno novi način institucionalizuje ideju permanentne stručne obuke sudija. Predlogom zakona se predviđa formiranje njenih organa, ona se usmerava u odnosu prema drugim institucijama koje se bave pravosuđem i drugim državnim organima. Ne bih želela da koristim jake reči, ali moje uverenje je da se ovde zaista radi o jednoj revoluciji u oblasti stručnog usavršavanja sudija.
Mislim da je jedna od osnovnih novina koje ovaj zakon donosi upravo početna obuka. Mi smo i do sada, kroz razne forme, imali i obavezne i dobrovoljne seminare, stručna savetovanja sudija itd., ali početna obuka je ono što je zaista novo.
Dozvolite mi da izrazim neslaganje s nekim mojim prethodnicima, koji su rekli da su pravni fakultet i pravosudni ispit nešto što bi trebalo da bude dovoljno za obavljanje funkcija sudije i tužioca. Moje mišljenje je da je danas, u uslovima kada imate jedno dinamično zakonodavstvo, kada usvajamo razne norme iz pravnog sistema EU, kada postoji veliko proširenje međunarodnih standarda i njihova primena i inkorporacija u naš pravni sistem, kao i jedno, kako bih rekla, sve efikasnije supranacionalno zakonodavstvo, koje ima efekata na naše zakonodavstvo, koje ima efekata na naše pravosuđe, prosto nemoguće pretpostaviti da je dovoljno završiti pravni fakultet, položiti pravosudni ispit i biti spreman da kao sudija, ili kao tužilac, odgovorite na sve one izazove koje nove situacije, novi pravni instituti, pred vas postavljaju.
Ova početna obuka koja se predviđa Predlogom zakona o Pravosudnoj akademiji treba da traje 24 meseca. Mislim da je to jako dobro zamišljeno, kao decentralizovana obuka. Svaki polaznik obuke će imati priliku da u sudu radi s mentorima, imaće svoje mentore u svim oblastima na koje se obuka odnosi. To će biti prilika da se budući kandidati za sudije i tužioce upoznaju kako s unutrašnjom organizacijom sudova i tužilaštava, da vide na koji način se međunarodni standardi neposredno primenjuju u sudovima i tužilaštvima, tako i sa svim onim pitanjima koja su bitna i koja nisu pokrivena ni pravnim fakultetima, niti pravosudnim ispitima.
Naravno, Pravosudna akademija će imati određenu odluku ne u izboru sudija, nego, da tako kažem, da primenim jednu reč iz neke druge oblasti, u regrutovanju budućih nosilaca pravosudnih sudija, zato što će davati stručnu ocenu rada polaznika početne obuke, njihovog napredovanja u toj obuci i kapaciteta da odgovore izazovima koje pravosudne funkcije nose.
Mislim da je dobro razrađena ideja da se polaznici početne obuke zapravo zapošljavaju na period od 30 meseci u Akademiji, zbog toga što se radi o ljudima koji su već relativno zrele dobi, jer su završili pravni fakultet, a pravosudni ispit bi trebalo da bude položen, kao preduslov za početnu obuku. Treba, dakle, da imaju određeno iskustvo, i to su ljudi koji žele da se usmere ka obavljanju pravosudne funkcije u budućnosti. Treba da im se obezbedi određena vrsta sigurnosti tokom tog procesa obuke, ali da država nastoji da na taj način zadrži takvog jednog polaznika obuke u sistemu pravosuđa.
Mislim da je Predlogom možda trebalo da bude predviđeno da se ova obaveza polaznika početne obuke da se prijavi na konkurs za sudiju ili tužioca vremenski ograniči na neki period od dve do tri godine. Moguće je da se tu neka rešenja još mogu postići kroz amandmane.
Mislim da je važno da naglasim da je u izradi ovog zakona tim koji je na njemu radio koristio uporedno-pravna iskustva i dobru praksu, naročito Španije, Holandije, Nemačke i Francuske, s tim što je spojio jedan decentralizovani sistem obuke i funkcionisanja pravosudne akademije, a da su primenjeni i međunarodni standardi kako Saveta Evrope, tako i drugi međunarodni standardi, zato što je važno da i u ovom segmentu budemo kompatibilni sa svetom.
Moje mišljenje je da se nezavisnost i nepristrasnost sudstva ostvaruje na razne načine, ali obezbeđenje permanentne stručne obuke i usavršavanje sudija i tužilaca jeste jedan od elemenata kojim se ta nezavisnost i nepristrasnost obezbeđuje. Naravno da je tu i finansijska samostalnost, uvođenje novih informacionih tehnologija u pravosuđe jedan od uslova, ali, u svakom slučaju, osnivanje Pravosudne akademije jeste veliki korak napred u reformi pravosuđa.
Moje uverenje je da će to doprineti kako boljoj pripremljenosti sudija i tužilaca, tako i sudskih pripravnika i sudske administracije, na koju često kao građani imamo dosta pritužbi, i da će na ovaj način naše nove sudije i tužioci moći da odgovore na nove izazove koje pred njih postavlja reforma pravosuđa, ali, pre svega, na očekivanja građana da pravde postane dostižnija i da bude efikasnija. Hvala vam na pažnji.
Dame i gospodo narodni poslanici i gospodine ministre, govoriću o Predlogu zakona o kulturi. Već je bilo reči o tome u kojoj je meri ovaj predlog zakona značajan kao krovni zakon, kao sistemski zakon, koji zapravo stvara uslove da se donese čitav niz propisa koji treba da unaprede stanje i naš sistem u kulturi.
O kulturi govorimo jako retko i stalno smo pod pritiskom naizgled nekih važnijih i hitnijih tema. Ovaj predlog zakona utvrđuje opšti interes o kulturi, ali da bismo o kulturi na pravi način razgovarali treba da razumemo da je kultura naš opšti interes.
Činjenica da retko o kulturi govorimo može nas dovesti u jednu pogrešnu predstavu da čitav demokratski preobražaj, koji se odigrava u Srbiji od 2000. godine naovamo, razumemo kao isključivo politički i ekonomski preobražaj, a taj preobražaj, naše približavanje Evropi, modernizacija našeg društva zapravo je jedan veliki kulturni preobražaj Srbije.
Taj kulturni preobražaj zahteva da promenimo mnoga naša ponašanja, da promenimo veliki broj kulturnih obrazaca koji služe u našem svakodnevnom ponašanju, kako u našoj politici, tako u našoj svakodnevnoj komunikaciji, u poslovnoj kulturi i u onome što jeste kultura u užem i širem smislu.
Da bismo taj kulturni preobražaj srpskog društva i Srbije sproveli potreban je jedan veliki opšti napor svih aktera.
U tom smislu, smatram da je izuzetno dobro što ovaj zakon govori o integrisanju kulturnog razvoja u socijalno-ekonomski, politički dugoročni razvoj. Ono što je strašno važno, to je da uspostavimo standarde u kulturnoj politici i da razvijemo kulturni sistem.
Ovaj zakon uređuje odnose u oblasti kulture i definiše subjekte u kulturi, obaveze osnivača ustanova kulture, način finansiranja, utvrđuje prioritete i opšte interese u kulturi. Ovaj zakon utire put izgradnji i usvajanju strategije kulturnog razvoja Srbije. Predviđeno je da se strategija izradi za jedan period od tri godine. Lično smatram da bi bilo bolje da se taj period odredi kao pet godina, s obzirom na političku celishodnost da se jedna strategija u dužem vremenskom periodu i realizuje.
Šta treba da bude prioritet u našoj kulturnoj politici? Pre svega, moramo da unapredimo, znatno da unapredimo stanje naših ustanova kulture, pre svega onih koje imaju nacionalni značaj.
Danas je, svako to zna ko se za to interesuje, veliki broj muzeja i drugih kulturnih ustanova zapravo na ivici egzistencije i uopšte mogućnosti da funkcioniše.
Ono što takođe moramo da radimo i što ovaj zakon promoviše kao jednu od vrednosti, to je intersektorska saradnja u kulturi, saradnja poslovnog sektora sa ustanovama u kulturi, s tim što moramo uvek voditi računa da biznis sektor ni na koji način ne sme da ima dominantnu ulogu, već da samo putem raznih formi i sponzorstava i mecenarstva, doprinosi i pomaže razvoju kulture.
Sigurno je da je potrebno diversifikovati izvore finansiranja u kulturi, učiniti ih raznolikim. U tom smislu smatram da je izuzetno važno da u što skorijem periodu donesemo i zakon o zadužbinama i fondacijama. Znam da Ministarstvo radi na tom predlogu u saradnji sa velikim brojem fondacija i zadužbina.
Takođe, jedan od važnih prioriteta je sigurno decentralizacija. Ima jako puno ustanova kulture u raznim delovima Srbije, koji zahtevaju da budu pomognuti jednim centralnim programom pomoći ustanova kulture.
Nedavno sam imala priliku da boravim u Lazarevcu, na poziv jedne grupe ljudi koja je organizovala jednu sjajnu izložbu. Bila sam zaista iznenađena jednom likovnom ponudom u tom gradu, ponudom za koju mislim da bi građani Beograda imali potrebu da budu s njom upoznati, da je vide, ali mislim da i grad Beograd i Srbija treba da takve pojave pomognu na bolji način.
Unapređenje menadžmenta u našim ustanovama kulture je takođe jedan od prioriteta koje je ovaj zakon i čitava politika koja se ovim zakonom promoviše zapravo predviđa.
Dostupnost kulture je jedan princip koji ovaj zakon takođe promoviše. Mislim da treba ići korak dalje, da kroz razvijanje inkluzivnih programa, kulturnih programa za razne marginalne i društvene grupe treba da dobije još veći značaj i primenu u našoj kulturnoj politici.
Na kraju, htela bih da kažem nešto o pitanju o kojem jako često i rado govorimo, a to je pitanje našeg nacionalnog identiteta, koje razumevamo vrlo često kao istorijsko nasleđe. Ovaj zakon naravno jako puno govori o tome, na koji način moramo da čuvamo naše istorijsko nasleđa, da digitalizujemo forme njegovog očuvanja itd.
Nesporno je da je naše istorijsko nasleđe važno za naš identitet nacionalni, istorijski. Važno je da našu tradiciju čuvamo i da unapredimo mehanizme za njegovo očuvanje.
Međutim, ne treba nikako da upadnemo u jednu zabludu, da je naš nacionalni identitet i ono što treba da čuvamo samo istorijska kategorija. Naš identitet čini ono što danas radimo i što ostavljamo kao svoje delo u oblasti kulture danas, kao ono što ostavljamo narednim generacijama.
Mislim, u tom smislu, da treba da razvijemo i neke forme kritičkog sećanja, koje na kritički način vrednuje i istoriju i nasleđe u celini. To rade svi veliki i zreli narodi, i mislim da Srbija i srpski narod jesu takav veliki i zreo narod.
Pridružujem se onima koji misle da već decenijama vrlo malo napora sistemski i na organizovani način činimo da doprinesemo našeg modernog identiteta, što se uglavnom čini svuda uz pomoć kulture i preko kulture. Da bismo to postigli, moramo posebno pažnju obratiti mladim stvaraocima, novim inicijativama, uvođenju novih tehnologija u kulturi i u kulturne programe.
Mislim da je odličan primer nedavna ceremonija otvaranja Univerzijade, kada smo imali priliku da vidimo kako je grupa mladih umetnika i kreativaca na jedan zaista moderan način reprezentovala Srbiju i pomogla da se Srbija vidi kao zemlja koja korespondira sa svetom na jedan moderan i aktuelan način, koja komunicira jednu grupu univerzalnih vrednosti, kroz jednu takvu manifestaciju.
Takvi poduhvati treba da, zajedno sa naporima za očuvanje našeg kulturnog i istorijskog nasleđa, postanu glavni tok naše kulturne politike, koji će omogućiti da ostavimo vredan trag u svom vremenu, a i da razumemo na pravi način ono što je kulturni kod ostalog sveta.
Amandmani koji su podneti verujem da će pospešiti jedan kvalitet ovog zakona i da ćemo određeni broj njih usvojiti, s obzirom da će dovesti do poboljšanja ovog teksta. DS će naravno glasati za ovaj zakon i očekujemo da će on biti bar dobra osnova za razvoj naše kulturne politike u budućnosti.
Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, očigledno je da rasprava koju vodimo o ovom zakonu interesuje najveći broj poslaničkih grupa, jer ovo jeste suštinsko pitanje za funkcionisanje i političkih partija i demokratije u Srbiji. Postavilo se pitanje da li je donošenje ovog zakona potrebno i da li možda nemamo neka preča posla u ovim trenucima krize. Rekla bih da funkcionisanje demokratije uvek jeste jedno od ključnih pitanja za svaku zemlju i činjenica je da jedan zakon pripremamo duže vreme da bismo o njemu mogli da raspravljamo u parlamentu.
Ovaj zakon je potrebno doneti iz razloga što političke stranke funkcionišu na osnovu dva stara zakona, jednog republičkog i jednog saveznog. Oni koriste staru terminologiju, dolaze iz jednog starog režima i sigurno je da je potrebno da novi zakon uskladimo kako sa novim Ustavom, tako i sa konvencijama koje smo u međuvremenu ratifikovali.
Postavilo se pitanje da li se ovim zakonom stvara jedna restrikcija na planu slobode političkog udruživanja. Naravno da je to pitanje koje zavisi od stava svake političke stranke o tome koji je potrebni broj osnivača kojim se takvo pravo neće ograničiti. Sigurno je da je određen broj osnivača potreban. Koliki će on biti, ne možemo licitirati da li je to 100, 1.000, 5.000, 10.000, vidimo da su i poslaničke grupe iz opozicije podnele amandman da se taj broj osnivača poveća na 10.000.
Meni je žao što poslanička grupa LDP nije podnela amandmane. Pažljivo sam slušala njihovu diskusiju danas, sigurno je da bi neke od njihovih primedaba bile usvojene.
Čini mi se da je jednu od primedaba koja se tiče mogućnosti registracije lokalne stranke, dakle, stranke na lokalnom principu, bilo moguće na neki način ugraditi u ovaj zakon i žao mi je što u tom smislu neki predlog sa njihove strane nije potekao.
U svakom slučaju, donošenje zakona o političkim strankama je uvek prilika, pored razmatranja samih konkretnih rešenja koje zakon predviđa, da razmotrimo na koji način funkcioniše pluralizam u našoj zemlji i da li smo kao građani i kao predstavnici građana zadovoljni njegovim funkcionisanjem.
Postoje dve odredbe u ovom predlogu zakona za koje mi se čini da ih je ključno razmotriti da bismo videli na koji način se one reflektuju, odnosno projektuju u nekoj našoj političkoj i društvenoj stvarnosti. Jedno je pitanje šta je politička stranka, da je to organizacija koja oblikuje političku volju, s jedne strane, a s druge strane, da politička stranka ne može sebi potčiniti vlast, niti je neposredno vršiti.
Kako se te dve odredbe projektuju u našoj stvarnosti, kako ih doživljavaju naši građani? Kod nas postoji jedan ostatak autoritarne kulture ili, bolje rečeno, autoritarne tradicije koja ide za tim, koja stvara jednu atmosferu da svako zlo u ovoj zemlji potiče od političkih partija, od pluralizma, jednom rečju - od demokratije.
To je nešto što kod građana stvara osećanje da je zapravo svaki vid političkog angažmana nešto što je negativno, nešto što ne donosi nikakvu korist, nešto što stvara apatiju i potpunu nezainteresovanost.
Ovo je vrlo važno pitanje kada govorimo o pravu na političko udruživanje, jer inače bi svaka rasprava o tom pravu na političko udruživanje bila potpuno artificijelna ukoliko, s druge strane, kao političari i kao narodni predstavnici ne vodimo računa o tome da li na pravi način uspevamo da animiramo građane na učešće u javnom životu, na učešće u političkim debatama, u procesu donošenja odluka, jer to je ono po čemu se meri uspešnost svakog pluralističkog društva.
U tom smislu, mislim da moramo mnogo više kao političke stranke i kao političari pojedinci da radimo na tome. Demokratska stranka, u svakom slučaju, imajući u vidu svoju tradiciju i iskustvo koje je prošla kroz dugi opozicioni period, nema nikakvu nameru da ide za restrikcijom prava na slobodu političkog udruživanja jer želi da pronađe najbolja rešenja. Možda bi nam u ovoj raspravi bilo dobrodošlo da smo imali neka komparativna rešenja, da vidimo kako je isto pitanje regulisano u nekim drugim zemljama oko nas, ali, u svakom slučaju, verujem da ćemo i kroz raspravu o amandmanima uspeti da dođemo do najboljih rešenja.
Jedna druga odredba koja je takođe podstakla debatu jeste pitanje da politička stranka ne može potčiniti sebi vlast, odnosno da je ne može neposredno vršiti. Naravno, to je pitanje vrlo opšte i ono se razume kao takvo da politička stranka učestvuje na izborima, i samim tim učestvuje u vršenju vlasti, ali kada razgovarate sa građanima vi ćete videti da veliki broj građana zapravo smatra da političke stranke u našoj zemlji imaju neosnovano vrlo veliki uticaj, mnogo veći nego što bi po njihovom osećanju to bilo potrebno. Da li je to osnovano ili nije osnovano, zavisi od slučaja do slučaja, ali je činjenica da postoji jedna, rekla bih, vaga između toga kako deluju političke stranke i samih institucija.
Dakle, mi imamo situaciju da zbog slabosti naših institucija ponekad političke stranke deluju, kao oni koji učestvuju u formiranju same vlasti, sa mnogo više uticaja nego što bi to možda trebalo da bude.
Dakle, razvoj institucija je, to je ono što hoću da kažem, nešto što će sigurno napraviti tu ravnotežu u periodu koji je pred nama. Za to je potrebno vreme, potrebno je vreme da bi se stvorila jedna kultura svake institucije. Vidimo koliko nam je napora potrebno da u parlamentu napravimo neke rezove koji bi doveli do boljeg funkcionisanja i više demokratske i efikasne procedure.
Dakle, još jednom želim da istaknem da se ovim zakonom ni na koji način ne dovodi u pitanje restrikcija prava na političko odlučivanje, uvodi se, rekli bismo, red u jednu oblast i usaglašavanje sa postojećim zakonima. U tom smislu smatram da je donošenje ovog zakona potrebno. Hvala vam na pažnji.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je vrlo dobro što se na ovakav način otvorila debata o ovom zakonu i o pitanjima koje ovaj zakon reguliše. Ne slažem se sa onima koji smatraju da, ako je jedno pitanje kontroverzno, da znači da zakon o tom pitanju ne treba donositi. Naprotiv, upravo je razlog što jedan zakon donosimo što su neka pitanja kontroverzna i što moramo da regulišemo neke pojave u društvu koje upravo tu kontroverzu izazivaju.
Debata o ovom zakonu postala je debata o osnovnim vrednostima i debata o tome na koji način mi vidimo razvoj srpskog društva i na koji način mi vidimo Srbiju u vremenu koje dolazi. Ovo je takođe postala jedna debata o slobodi jednakosti, kao nekim osnovnim vrednostima svakog modernog društva, a svaki put kad imamo priliku da govorimo o slobodi jednakosti, to je dobro, zato što vrlo često moramo da se podsetimo koliki značaj i sloboda i jednakost imaju u životu svakog od nas, i političara i građanina.
Ono što je takođe jako važno, to je da imamo priliku da kažemo da društvene vrednosti jesu nešto što se menja i da to nije jednom zauvek zadato, da ne postoje monopoli nikakvih grupa i nikakvih organizacija, kad izražavaju određene društvene vrednosti i određeni društveni moral. To je pitanje određenog društvenog dogovora i jednog određenog vremena. Zbog toga mislim da je ova debata izuzetno važna.
Mnogi prethodnici pre mene su govorili o tome koliko se prostor slobode istorijski proširuje. Kad govorimo o našim slobodarskim tradicijama, mislim da moramo da se prisetimo ozbiljno i odgovorno da su upravo oni, srpski mislioci, političari, građani, borci za slobodu, borci za ljudska prava omogućavali razvoj ovog društva, a ne oni koji su se zalagali samo za krute tradicionalne vrednosti čiji značaj ne osporavam, ali prosto u svakom vremenu postoji nešto što se zove sukob tradicionalnih normi, tradicionalnih vrednosti i nešto što predstavlja korak napred u smislu osvajanja slobode.
Podsetiću vas na nešto što danas predstavlja gotovo standard u svakom modernom društvu, a predstavljalo je jeres u trenutku kada su neki zastupali borbu za te vrednosti. Setimo se borbe za opšte pravo glasa, setimo se borbe za sindikalne slobode i prava. To je tada bila jeres. Na kraju, smatralo se da to, iako većina zagovara, društvu to nije dobro da usvoji. Ipak je rezultat usvajanja tih sloboda i tih kriterijuma nešto što je danas postalo standard.
Bilo bi važno da u ovoj debati vodimo računa o tome da ponekad, kao političari, kao neko ko donosi odluku o razvoju našeg društva, moramo da idemo korak napred, a ne samo da zacementiramo ono u čemu smo navikli da živimo i vrednosti na koje smo navikli da se pozivamo.
DS je sa svoje strane uvek radila upravo na proširenju polja slobode i to je razlog zbog čega ovako jedinstveno brani ovaj zakon i u javnosti i u parlamentu. Ovaj zakon jeste jedan od najznačajnijih zakona za Srbiju iz mnogo razloga.
Jedan od tih razloga je taj što se ovim zakonom, na neki način, oživljava i operacionalizuje čitav onaj set ljudskih prava i građanskih prava koje naš Ustav utvrđuje.
Drugi razlog je taj što ovaj zakon, kao jedan krovni zakon, omogućava da se napravi jedna fina mreža između svih onih zakona koji regulišu samo segment zalaganja protiv diskriminacije počevši od Krivičnog zakona i svih drugih zakona koji već deluju u našem pravnom sistemu.
Treći razlog, bez obzira što neki misle da on nije tako važan, mislim da jeste, pitanje da li je ovaj zakon jedan od uslova na mapi puta za belu šengen listu, da li je ovo naša obaveza kao zemlje članice Saveta Evrope? Jeste, to jeste naša obaveza.
Dužni smo da građanima na neki način isporučimo ovaj zakon, zato što su građani glasali za pridruživanje Srbije EU, odnosno za proces integracije Srbije u EU. To je nešto što mi našim biračima na pravi način zapravo dugujemo. Ne bih nipodaštavala te razloge.
Međutim, to nisu najvažniji razlozi što ovaj zakon treba da donesemo. Najvažniji zakoni jesu što u našem društvu ima jako mnogo diskriminacije, jako mnogo nasilja, nasilje rečima, nasilje delima i mislim da kada svako od nas pokuša da se uživi u nečiju tuđu situaciju, u situaciju ljudi sa kojima vrlo često, vrlo blisko živimo, sa našim komšijama, sa našim najbližim rođacima, videćemo u kojoj meri su zapravo izloženi diskriminaciji.
To je ono što ovaj zakon namerava da iskoreni, namerava da postavi jedan standard ponašanja i delanja, jedan standard u komunikaciji između ljudi. Komuniciramo kao da svako svakom smeta u ovom društvu. Ne možemo tako ići napred. Moramo se naučiti da jedni sa drugima sarađujemo, da jedni o drugima mislimo bez predrasuda, na osnovu kvaliteta, na osnovu stručnih i ljudskih kvaliteta. To je ono što negde ovaj zakon kao tu priču o vrednostima, zapravo, uspostavlja i to je razlog zbog čega ovaj zakon treba podržati.
Kada govorimo o tim konkretnim oblicima diskriminacije, konkretno radila sam sa nekim ženama srednjih godina koje su ostale nezaposlene kao posledice restruktuiranja preduzeća u raznim oblastima. Postavimo sebi pitanje - koliko je žena koje imaju između 45 i 55 godina, koje su izgubile posao negde gde rade 20 godina samo zato što nisu mlade?
Postavimo onda sa druge strane pitanje - koliko je žena koje su mlade a koje nisu dobile posao samo zato što su mlade i što im može pasti na pamet da zasnuju svoju porodicu, a onda govorimo o niskom natalitetu itd? Moramo biti koherentni u svojim izjavama i politikama koje zastupamo. Ovaj zakon ima mogućnost da obezbedi jednake šanse, a svako društvo koje želi da ima jednake šanse mora da obezbedi zabranu diskriminacije i efikasan sistem zaštite.
Mislim da nije dobro kada svodimo argumentaciju protiv ovog zakona samo na zasnovanosti ili neosnovanost prava na izražavanje seksualne orijentacije ljudi. To može biti pravo, to može biti kontroverzno pitanje, ali kao što sam već rekla, moramo ponekad učiniti da odemo i korak dalje, da razumemo tuđu situaciju, da razumemo tuđu želju da na ravnopravan način učestvuju u svakodnevnom životu, da imaju jednako prava da nađu posao, da imaju jednako pravo na obrazovanje, na lečenje i sve ostalo što spada u domen normalnih prava.
Mnogo reči je bilo i o verskim zajednicama. Niko njima ne osporava makar i pravo da učestvuju kao važan društveni akter u definisanju i kreiranju politika.
Ono što je važno je da se svi negde naučimo, i sami parlamentarci zagovaraju vrlo često otvaranje javnih rasprava o zakonu, javnom slušanju u parlamentu, to su neke procedure. Svako ko želi da bude društveni akter prosto mora te procedure negde da poštuje i u njima učestvuje. Zbog toga su meni argumenti da neko nije bio pozvan da učestvuje u javnoj raspravi, a taj želi da bude društveni akter, nedovoljno opravdani, zato što ako želite da budete društveni akter, to morate da činite na jedan aktivan način, da se interesujete za one zakone za koje smatrate da su od važnosti za vaše delovanje.
Na kraju, mislim da je na nama političarima i parlamentarcima veliki deo obaveze u primeni ovog zakona. Kako u pogledu toga da prestanemo da širimo mržnju i da razvijamo toleranciju, tako i u pogledu toga da razvijamo jednu kulturu različitosti, priznanja različitosti i borbe protiv predrasuda na osnovu nečijih ličnih svojstava.
Mi dajemo, između ostalog, ton razvoju ovog društva. Zbog toga se zalažem i volela bih, mislim da bi to bilo jako dobro, ukoliko bismo jedan ovakav zakon mogli da usvojimo značajnom većinom. Mislim da bi to bila značajna poruka našim građanima i nešto što obeležava moderni razvoj našeg društva. Hvala vam na pažnji.
Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DS i poslanička grupa ZES naravno da će podržati zakon o udruženjima građana, jer ovaj zakon smatramo izuzetno važnim. Razlozi koje ovaj zakon čine tako važnim jesu brojni, kako za ostvarivanje prava naših građana na udruživanje, tako čini mi se i za unapređenje stanja naše demokratije.
Zašto je ovaj zakon tako važan? Pre svega ovim zakonom se stvara pravni okvir za ostvarivanje jednog prava građana - prava na udruživanje koje je zajemčeno našim Ustavom, kojim se zajemčuje pravo na slobodu udruživanja.
Svaka demokratska zemlja nastoji da na maksimalno dobar način stvori uslove za udruživanje, za zajedničko delovanje građana, kako u političkoj sferi kroz političke stranke, tako i u civilnom društvu, odnosno u društvu gde se udruženja građana osnivaju kao pravo građana.
Drugi razlog zbog čega je ovaj zakon tako važan je zato što se tri zakona, koja su do sada uređivala ovu oblast, o kojima je već bilo reči u ranijim izlaganjima i koja su bila potpuno neprimenjiva na sadašnje stanje u nevladinom sektoru i u oblasti udruženja građana, stavljaju se van snage i ova oblast se uređuje na potpuno drugačiji način, shodno stanju koje postoji u realnosti.
Moram da kažem da je interes nevladinog sektora, u meri koju znam, da se ova oblast na što bolji način uredi, kao što je interes države da ova oblast bude uređena tako da država preko svojih organa može da ostvaruje određeni minimalni nadzor koji je potreban u ovoj oblasti.
Ono što je vrlo dobro i što treba da posluži kao primer kada budemo donosili druge zakone, to je što je u pripremi nacrta ovog zakona zaista učestvovao veliki broj nevladinih organizacija. Imale su pravo da izraze svoje mišljenje, slaganja i neslaganja, kojih je uvek bilo i to je dobro. Postojala je zaista jedna svojevrsna javna rasprava. Okolnost da je ovaj zakon dugo pripreman, takoreći od 2002. godine, naravno da je doprineo tome da veliki broj svih zainteresovanih udruženja građana može da učestvuje u pripremi ovog nacrta.
Treći razlog zbog koga je ovaj zakon vrlo važan je taj što se Srbija, kao što većina vas zna, nalazi u procesu monitoringa u Savetu Evrope, još od našeg prijema u ovu organizaciju 2003. godine, kada je zakon o udruženjima građana postavljen kao jedan od uslova koji Srbija mora da ispuni nakon prijema u članstvo. Svaki izveštaj izvestilaca do sada je sadržao konstataciju da mi ovaj zakon nismo doneli. Ovim donošenjem zakona se zapravo i taj uslov negde ispunjava, uslov koji proističe iz našeg članstva u ovoj organizaciji.
Konačno, razlog zbog koga je ovaj zakon važan je naravno unapređenje demokratije i odavno se demokratija ne meri samo stepenom demokratije u političkoj sferi, mogućnosti političkog organizovanja, sposobnosti građana da na slobodnim i fer izborima izraze svoje političko mišljenje, nego se demokratija sve više meri time koliko i na koji način građani participiraju u procesu donošenja odluka i na koji način društvo, kroz organizacije civilnog društva, odnosno udruženja građana, jeste u mogućnosti da preuzme jedan deo poslova i aktivnosti koje je do sada u velikoj meri sprovodila centralizovana država.
To više nije standard. Standard je danas i decentralizacija države, ali i preuzimanje dobrog dela nadležnosti države upravo od strane civilnog društva, naročito u ovoj socijalnoj sferi, o čemu ću malo kasnije više govoriti.
Sve demokratske zemlje se staraju o tome da na najbolji mogući način obezbede uslove za aktivno učešće građana, kako u političkom procesu, tako i u ovom civilnom sektoru.
Pomenula bih primer Švedske, koja za sve nas koji se bavimo demokratijom važi kao jedan od uzora među državama na planu funkcionisanja demokratskih institucija.
Prethodna socijaldemokratska vlada Švedske 2002. i 2003. godine je smatrala da je potrebno da uvede ministarstvo za demokratiju koje je imalo dve vrste nadležnosti. Jedna je bila povećanje participacije građana na izborima i političkom procesu, a druga nadležnost je bila da pospeši udruživanje građana.
Hoću da kažem da i tako demokratske zemlje, kao što je Švedska po nekom opštem mišljenju, bave se pitanjem kako da unaprede svoju demokratiju, jer je to pitanje koje nikada nije završeno, nikada nije do kraja rešeno.
Udruženja građana jesu ključni, naravno ne i jedini, ali ključni element civilnog društva, koje za razliku od zatvorenog, autoritarnog društva, karakteriše otvorenost, tolerancija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava itd, a pre svega pluralizam. Pluralizam koji u svim sferama društva, i u političkoj, i u poslovnoj, odnosno komercijalnoj, pa i samom društvu, civilnom društvu omogućuje da sve društvene grupe izraze svoje interese, svoje potrebe i svoja osećanja i da imaju prilike da i drugi građani čuju.
To je jedan vrlo važan princip naravno i poštovanje tot principa pluralizma pokazuje našu demokratsku opredeljenost da čujemo i imamo razumevanje za različito mišljenje, za različite aktivnosti u društvu, za različite interese, da nastojim da ih usaglašavamo i da na taj način dolazimo do najboljih mogućih odluka za razvoj društva.
Ovo pravo na udruživanje u tom smislu može biti ograničeno samo određenim ustavnim poretkom, normama ustava i onim vrednosnim sistemom koje ustav promoviše. U tom smislu ovaj zakon postavlja ograničenje slobodi udruživanja.
Naravno, to je vrlo aktuelno pitanje i danas u društvu jako mnogo se govori o potrebi da se pronađu mehanizmi, da se na najefikasniji način onemogući rad i javno delovanje svima onima koji se zalažu i promovišu fašizam, rasizam, netoleranciju itd. Na nama je da u ovom parlamentu kroz odgovarajuća zakonska rešenja nađemo odgovore na ta pitanja.
Ukazala bih na to koja su važna rešenja u ovom zakonu koja smatramo posebno važnim u poslaničkoj grupi ZES i u Demokratskoj stranci. Pre svega radi se o usvajanju od strane predlagača termina udruženje građana. Mislimo da je to vrlo dobro, da smo se opredelili za ovaj naziv, iako su u ranijim predlozima i u debati o ovom zakonu bili predlozi da to bude nevladina organizacija, i neprofitna organizacija itd.
Mislim da je dobro što smo se opredelili za termin udruženje građana, koje zakon definiše kao neprofitno, nevladino i dobrovoljno, što je jedna od osnovnih karakteristika udruženja građana. Pri tom, naravno, vrlo je važno reći da nevladino, što se često u našoj javnosti čuje, nikako i nikad ne znači antivladino, i mislim da je moja koleginica u prethodnom izlaganju upravo istakla da je još u 19. veku u jednom našem časopisu po prvi put, smatra se, pomenut izraz nevladina organizacija. Ali, u tradiciji je srpskog društva i raznih udruženja da se koristi upravo izraz udruženja građana i to je jako dobro.
Druga tačka koju izdvajam je to što zakon na vrlo dobar način objedinjuje dve grupe udruženja. To su ona koja se, s jedne strane, formiraju kao društva ili udruženja članova, koje imaju određene zajedničke interese članova udruženja, primeri su brojne organizacije i udruženja osoba sa invaliditetom, razne hobi organizacije, koje su takođe vrlo važne za život i funkcionisanje jednog društva, i one organizacije koje, s druge strane, ostvaruju neki opšti cilj, cilj koji je važan za društvo u celini i to je vrlo dobro da su obe ove vrste organizacija pokrivene ovim predlogom zakona.
Mi u DS smatramo da je vrlo dobar predlog da su samo tri lica potrebna za osnivanje udruženja građana, smatramo da troje ljudi ili tri osobe čine grupu i da je to vrlo dobro rešenje. Takođe, smatramo da je vrlo dobro rešenje to što je Predlog zakona na vrlo slobodan način opredelio mogućnost svakog udruženja da definiše organe upravljanja u svom okviru. Naravno, statutom je neophodno da se odrede organi udruženja, ali nije nametao neka konkretna rešenja, što jeste bilo kritikovano od strane nevladinih organizacija u odnosu na neke prethodne tekstove koje smo imali prilike da vidimo.
Četvrta stvar koju izdvajam je registar. Potrebno je da imamo jedan registar. Razumem potrebu da imamo jedan registar na nivou Pokrajine Vojvodine, ali bih ukazala na jedno rešenje koje je zakon predvideo, preporučila bih Ministarstvu tu praksu da zaista primenjuje u svom radu, a to je mogućnost da obavljaju poslove registra van sedišta ministarstva.
Mislim da je to posebno važna mogućnost sa stanovišta pristupačnosti registra građanima, udaljenim mestima u Srbiji, jer za mnoga udruženja može biti problem da moraju da dođu do Beograda da bi se registrovala i da bi sve poslove oko registracije završila.
Danas u Srbiji, po mojim saznanjima, deluje negde oko 30 hiljada organizacija različitih vrsta. Postoje jako velike predrasude o njihovom radu, o strukturi tih organizacija, u javnosti se više vide jedne nego druge, što je i normalno, ali mi se čini da je vrlo važno da imamo u vidu da ne postoji gotovo nijedna sfera društvenog delovanja gde ne postoji neko aktivno udruženja građana.
Mi smo, naravno, imali prilike tokom svih ovih prethodnih godina da vidimo koji je to veliki doprinos koji su pojedina udruženja i organizacije dale, kako u uspostavljanju demokratskog sistema u Srbiji, tako i u postavljanju uslova za sprovođenje reformi u raznim oblastima.
Mislim da danas u gotovo svakoj opštini u Srbiji deluje neko udruženje koje promoviše evropske vrednosti, koje nastoji da praktične politike EU približi našim građanima. Znam da postoje razna udruženja koja recimo danas rade sa poljoprivrednicima širom Srbije, pokušavajući da im približe upravo tu poljoprivrednu politiku EU, to je vrlo važna stvar, složićemo se svi da je važno da brojne predrasude koje oko toga imamo u procesu našeg pridruživanja EU prevaziđemo.
U realnom životu, dakle, doprinos udruženja građana je izuzetno velik, kako u humanitarnoj oblasti, tako i u oblasti edukacije, kulture, nauke, naravno zaštiti ljudskih prava i svim onim drugim oblastima u kojima postoje udruženja građana.
Peto rešenje koje izdvajam kao vrlo dobro je opredeljenje predlagača da se usvoji princip prijave, a ne princip odobrenja, prilikom registracije, što je jedan moderan princip koji je opšteprihvaćen.
Ovim zakonom takođe se predviđa mogućnost registracije stranih predstavništava, stranih udruženja, što je takođe vrlo dobro, iz prostog razloga što ovde dugo godina već deluje veliki broj međunarodnih organizacija i udruženja koje nisu do sada imale mogućnost da se na pravi način registruju i da deluju u okviru našeg pravnog sistema.
Jedna novina je svakako mogućnost koja je predviđena Predlogom zakona, da udruženje građana može da obavlja privrednu delatnost, a naravno ona mora da bude statutom predviđena, i u tom slučaju, ukoliko se opredeli da ima privrednu delatnost, ona mora biti registrovana u nadležnom organu za registraciju privrednih subjekata, što je dobro.
Ono što preostaje da se definiše u ovoj oblasti, što naravno nije predmet ovog zakona, ali parlament o tome treba da govori i da podstiče Vladu da to čini, to je da se određenim fiskalnim zakonima na poseban način reguliše upravo sprovođenje, odnosno privredna delatnost nevladinih udruženja, s obzirom da tu ima nekih specifičnosti i da u mnogim pravnim sistemima postoje različita rešenja kako da se ovo pitanje reguliše. To su razni oblici usluga koje daju udruženja građana, socijalnog preduzetništva itd. To je vrlo važno pitanje, naročito za društva poput našeg.
Takođe bih ukazala na regulisanje nečega što je u praksi zapravo postojalo, a to je mogućnost da nevladina udruženja, udruženja građana, za svoj rad dobiju sredstva iz budžeta Republike Srbije, naravno pod uslovom da su njihovi programi od javnog interesa i to je jasno definisano šta su to oblasti od javnog interesa u članu 38.
Naravno, dobijanje sredstava iz budžeta Republike Srbije treba da bude samo na osnovu javnog konkursa, predviđeni su kriterijumi i nevladina udruženja moraju da na kraju godine objave taj svoj godišnji izveštaj, tako da on bude dostupan javnosti.
Ovo je vrlo važna novina, dakle postojala je praksa u ovoj oblasti, da nevladina udruženja dobijaju sredstva od države, ali s druge strane nije bilo zakonom do kraja definisano.
Danas u velikom broju zemalja, i kod nas se to dešava kao što sam rekla, dolazi do različitih oblika partnerstva između države, između lokalnih organa vlasti i udruženja građana, i to je naročito važno u oblasti socijalne politike, gde u našem društvu postoje vrlo veliki problemi, a gde je s druge strane država u situaciji, zbog nedostatka budžetskih sredstava, da stalno preispituje i redukuje razne oblike davanja pomoći.
Treći sektor, odnosno udruženja građana su tu u prilici da na vrlo aktivan način doprinesu upravo poboljšanju ostvarivanja socijalne politike.
Već je bilo reči o tome koje su prednosti koje udruženja građana u tom smislu mogu imati, odnosno šta je ono što ih čini konkurentnim u takvom jednom partnerstvu, to je naravno mogućnost da individualiziraju svoje programe, tako da programi socijalne pomoći koje nevladine organizacije, udruženja građana imaju, zapravo budu mnogo više u skladu sa konkretnim potrebama određenih društvenih grupa, na određenoj teritoriji, u određenoj lokalnoj zajednici, to je jedna prednost konkurentna.
Druga konkurentna prednost je ta da su programi udruženja građana uvek nešto jeftiniji nego što su to programi države, zato što država pre svega mora da jedan program predvidi za celu teritoriju države, a s druge strane, naravno, državni aparat jeste skuplji.
Dobar primer za ovo partnerstvo između države i udruženja građana je naravno implementacija Strategije za smanjenje siromaštva, koja je u ovom periodu od pet-šest godina zaista uspela da na ovom projektu okupi veliki broj udruženja građana širom Srbije, da koordinira njihov rad i ne samo da ih angažuje, nego da kroz njihov angažman zapravo poveća i unapredi njihov organizacioni kapacitet za učešće u takvom jednom partnerstvu.
U tom smislu, čini mi se da bi bilo vrlo važno pohvaliti i dalje podsticati jednu dobru praksu koja postoji na našem lokalnom nivou.
Veliki broj naših lokalnih vlasti, koje su u prethodnom periodu stvarale tzv. savete za saradnju sa nevladinim sektorom, to je vrlo dobra praksa i ima nekoliko razloga za to.
Pre svega, vrlo je važno da imamo u vidu da udruženja građana u lokalnoj sredini zapošljavaju određeni broj ljudi, drugo, da angažuju određena sredstva koja se troše u toj lokalnoj sredini za potrebe i korist građana i, treće, da kroz udruženja građana same lokalne vlasti imaju određeni izvor informacija o tome koje su realne potrebe građana u njihovoj sredini.
Na kraju, želela bih da kažem da je bilo reči o finansiranju i rešavanju problema imovinskih prava. Naravno, tu je teško naći najbolje rešenje, jer su primeri različiti i nemoguće je u jednom zakonu toliko individualizirati rešenje.
Ono što mi se čini važnim to je da mi, kao država i kao društvo, treba da podstaknemo razne oblike domaćeg finansiranja rada udruženja građana.
Jedan od načina za to je da donesemo uskoro jedan zakon koji se smatra kompatibilnim sa ovim, a to je zakon o fondacijama i zadužbinama, koji upravo treba da podstakne formiranje domaćih zadužbina, domaćih fondacija i da animira i naš poslovni sektor za ulaganje u nevladin, odnosno treći sektor.
Iz svih ovih razloga koje sam navela, mi u DS podržavamo ovaj zakon, vidimo ga upravo kao podsticaj unapređenju našeg umeća udruživanja u društvu i kao doprinos stvaranju jedne zajedničke atmosfere u sprovođenju ciljeva koje su nam građani odredili. Hvala vam na pažnji.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, predstavnici ministarstava, Demokratska stranka, naravno, podržava zaključivanje ova dva sporazuma i glasaće za njihovu ratifikaciju, jer su oba sporazuma suštinski važna za unapređenje naših odnosa sa Evropskom unijom, a kao što svi znamo, pridruživanje Srbije Evropskoj uniji jeste jedan od programskih prioriteta Demokratske stranke.
Zašto su važna ova dva sporazuma? Naše je mišljenje, pre svega, sama činjenica da su ova dva sporazuma potpisana već neki vid priznanja da je u Srbiji na delu stabilizacija političkih i ekonomskih prilika, a mislim da zajedno sa ovim sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji se sutra potpisuje, to jeste jedna činjenica koja treba da nas raduje, bez obzira koliko su različita naša mišljenja o tome koliko smo i šta sve postigli na putu pridruživanja Evropskoj uniji.
Najpre nekoliko reči o Sporazumu o readmisiji lica koja nezakonito borave. Za naše građane i za našu državu ovaj sporazum je jedan korak bliže ka beloj šengenskoj listi i to je važna stvar koju postižemo ovim sporazumom. Naravno, Evropska unija ima svoj interes u tome, a to je sigurno pitanje vođenja jedne politike kojom se suzbija ilegalna migracija koja za svaku zemlju, pa i za Evropsku uniju u celini, znači neko ugrožavanje ekonomskog razvoja, odnosno ekonomske stabilnosti.
Međutim, ono što je, čini mi se, suštinski važno kada govorimo o ovom sporazumu o readmisiji, i da svi imamo u vidu, da je Srbija već do sada imala zaključenih 17 bilateralnih sporazuma, sa različitim državama pojedinačno, po kojima se povratak tih lica iz zemalja Evropske unije već u velikoj meri obavlja. Čuli smo ovde podatke da je od 2003. godine podneto 23 hiljade zahteva, da je 18 hiljada lica vraćeno i mi već godinama povratnike primamo, to je činjenica. Da nema ovog sporazuma o readmisiji, koji je danas na dnevnom redu, veliki broj tih povratnika, koji će se po ovom sporazumu vratiti, bio bi vraćen po ovim bilateralnim sporazumima i to je važno da imamo u vidu.
Ovaj sporazum postiže da se ujednačava pravna procedura, dakle, pravna praksa sa svim zemljama članicama Evropske unije. Ovaj sporazum će u odnosu na sve te druge bilateralne sporazume, naravno, imati primat ukoliko odredbe bilateralnih sporazuma koji postoje nisu u saglasnosti sa ovim sporazumom o readmisiji.
Sigurno je, naravno, da će primena Sporazuma o readmisiji izazvati brojne probleme. Ne treba ni na koji način probleme minimizirati, jer od toga niko neće imati koristi. Ono što je za nas, kao narodne poslanike, važno to je da se radi o sudbini ljudi koji su u najvećem broju slučajeva iz jedne teške životne situacije napustili svoju zemlju i otišli u inostranstvo.
Njih je, zaista, vrlo često, velika muka naterala da to učine i njihova situacija nije mnogo bolja ni sada kada su u zemljama Evropske unije. Njihova deca tamo idu u škole, oni i ne znaju naš jezik u priličnoj meri, treba da ih integrišemo, treba da im obezbedimo da nauče jezik i nastave svoj razvoj na najnormalniji način. To su, dakle, naši građani i mi smo u obavezi da im pomognemo u svemu onome što im je neophodno. Šta je važno da preduzmemo u procesu implementacije ovog sporazuma kada bude usvojen, odnosno kada ga ratifikujemo, a nadam se da hoćemo? Važno je da preciziramo pitanje strategije za integraciju povratnika. Moramo hitno da stvorimo sve one mehanizme kojima ćemo na organizovan način moći da ih primimo i da ih ponovo integrišemo. U tom smislu mislim da je važno da radimo na integraciji svih politika koje će tu doći u pitanje, dakle, i Ministarstvo unutrašnjih poslova, i Ministarstvo prosvete, i Ministarstvo zdravlja, i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Čini mi se da će pitanje povratka svih tih ljudi biti, zapravo, u nadležnosti većine naših resornih ministarstava i tu je potrebno napraviti neku integraciju svih tih pojedinačnih politika.
Naravno da će veliki teret pasti na organe lokalne samouprave i zbog toga moramo da imamo pripremljen čitav sistem. Želim da ukažem na jednu stvar, čini mi se da mi kao narodni poslanici imamo jedan specifičan zadatak i ulogu u ovom procesu, a to je, između ostalih stvari, da u lokalnim sredinama iz kojih dolazimo utičemo na to da stvaramo, koliko to bude moguće, dobru atmosferu, poverenje između povratnika i lokalnog stanovništva, što je u nekim sredinama, sećate se u periodima kada su izbeglice dolazile u Srbiju, bilo narušavano. Mislim da je to naš zadatak i da na tome moramo da radimo.
Pored toga što moramo da budemo organizovani na državnom nivou, mislim da moramo da pokažemo veliki vid društvene solidarnosti. U tom smislu, htela bih da pozovem sve one koji će u ovom procesu raditi da podržimo napore onih udruženja građana kojih nema mnogo, ali ni malo, koji su već pokrenuli neke programe za podršku povratnicima, ovim povratnicima koji su već vraćeni, dakle već imaju neko iskustvo u tome, jer mislim da svaka inicijativa koja ide ka tome da se tim ljudima pomogne zahteva našu podršku.
Sada nekoliko reči o Sporazumu o vidnim olakšicama. Ovim sporazumom obuhvaćen je veliki broj i kategorija ljudi i naših građana. Dakle, tu su i studenti, postdiplomci, profesori, naučnici, kulturni radnici, poslovni ljudi, novinari, sportisti, lica koja idu na lečenje u inostranstvo, predstavnici organizacije civilnog društva, učesnici seminara, konferencija, turisti.
Mislim da je taj broj zaista veliki, radi se i o građanima koji idu u posetu onim našim ljudima koji legalno borave u inostranstvu, i da taj broj zaista nije mali.
Ono što je, takođe, važno, to je da se formira jedan zajednički centar za podnošenje viza. Znači, građani neće morati više da za svaku zemlju pojedinačno odlaze u njihove ambasade i konzulate, postojaće taj jedan zajednički centar. Smanjuje se, naravno, broj dokumenata koji je potreban za izdavanje viza i to nije beznačajan argument.
Na kraju, viza će se besplatno izdavati svima osim poslovnim ljudima i turistima. Dakle, sve ove kategorije koje smo pomenuli imaće mogućnost da dobiju besplatnu vizu i predviđena je mogućnost izdavanja vize za više putovanja.
U ovoj raspravi čuo se jedan argument na koji bih želela da se osvrnem, mislim da je vrlo važan, to je, da ovaj sporazum nije mnogo relevantan, nije mnogo važan, zato što u Srbiji samo oko 11% ljudi ima pasoš i broj ljudi koji je obuhvaćen ovim sporazumom zapravo i nije tako veliki.
Kako god da ovo kategorizujemo i vrednujemo ovaj argument, meni se čini da to ne umanjuje važnost ovog sporazuma, čak kada bi to i bilo tačno. Jer, za jednu zemlju koja se razvija, za jednu zemlju koja je prošla jedno traumatično iskustvo i sankcija i izolacija, u kojoj naši naučni instituti, medicinski fakulteti i svi drugi fakulteti godinama nisu primali strane časopise, publikacije, nisu odlazili u inostranstvo, nisu mogli da razmenjuju svoja znanja, svoja iskustva, svoju praksu sa svojim kolegama, u kojoj mladi ljudi nisu mogli da vide kako izgleda svet van naših granica, čini mi se da je za takvu jednu zemlju ovaj sporazum veoma važan.
Naravno, da se svi mi zalažemo za veći ekonomski razvoj, za veću zaposlenost i za više dobrih stranih investicija. Ali kada danas pogledate razvijene zemlje videćete da one sve govore o ekonomiji zasnovane na znanju, jer je to danas jedini uspešan i konkurentan vid ekonomije. Zato je svako sticanje iskustva uvid u dobre prakse u ekonomiji, zdravstvu, prosveti i nauci, od ključne važnosti za ekonomski i društveni razvoj Srbije.
I, ako se prisetimo kada je Srbija stvarala svoju državu u 19. veku, ona je tada vrlo dobro razumela potrebu da upravo mladi ljudi, stručnjaci, profesori, svi oni koji negde rade na formiranju budućih naraštaja, na prikupljanju iskustva u tome kako se uređuje neki drugi razvijeniji svet, dakle, mislim da razumevanje takve potrebe treba da delimo i mi danas ovde. Zbog toga, verujem da stvaranje uslova za razvijanje one ekonomije koja je zasnovana u Srbiji na znanju zaslužuje svaku našu podršku.
U tom smislu Sporazum o viznim olakšicama jeste jedan od nužnih preduslova za to, naravno nedovoljan, ali sigurno jedan od nužnih uslova. Ovaj sporazum jedan je od važnih koraka u unapređenju ugleda i kredibiliteta Srbije kao članice međunarodne zajednice. Hvala vam na pažnji.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine, gospodine ministre, želela bih da još jednom istaknem da Demokratska stranka, u svetlu naših opredeljenja, strateških i razvojnih, smatra da je ovaj zakon od izuzetne važnosti, kako za našu državu, tako i za naše građane. Mislim, pre svega, na neke dokumente koje smo usvojili u ovoj skupštini, na Rezoluciju o pridruživanju Evropskoj uniji, kao i na sam Ustav, kojim smo se obavezali da ćemo primeniti i poštovati određena ljudska i građanska prava.
Za državu Srbiju je donošenje ovog zakona od velike važnosti, zbog toga što je ona danas, nakon raspada svih zajedničkih država i državnih zajednica, u situaciji da samostalno reguliše ovo pitanje i da donese zakone o tome kako će izgledati njene putne isprave.
Međutim, za nas je ovo pitanje važno i zbog onog drugog prioriteta, a to je pitanje pridruživanja EU i, u tom svetlu, mi smo već zakon razmatrali i u Odboru za evropske integracije.
Ovaj zakon je jedan od zakona koji je na listi u Akcionom planu za usklađivanje propisa Republike Srbije sa propisima EU, koji je donela Vlada Republike Srbije.
Pored zakona o azilu, upravljanju granicama, zaštiti podataka o ličnosti i položaju stranaca, ovo je jedan od zakona koji predstavlja taj set, za koji očekujemo da ćemo ga do kraja godine usvojiti, a na predlog MUP-a.
Dakle, ovo pitanje jeste važno za naše odnose sa EU, jer očekujemo da ćemo do kraja godine potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. U novembru se očekuje da će Evropska komisija dati godišnji izveštaj o tome na koji način Republika Srbija ostvaruje svoje obaveze koje je preuzela Akcionim planom za harmonizaciju propisa i sigurno je da će činjenicom da smo ovaj zakon usvojili, ukoliko ga budemo usvojili, Srbija dobiti dodatnu pozitivnu ocenu u tom procesu.
Zašto je ovaj zakon važan za građane i šta oni njime dobijaju?
Pre svega, dobijaju putne isprave koje su mnogo sigurnije, na taj način će, dakle, biti tretirani u inostranim državama ubuduće. Drugo, nove putne isprave, zbog činjenice da će imati mogućnost automatskog očitavanja podataka, omogućiće brži i sigurniji prelazak preko granice.
Treće, takođe što je važno, u svetlu naših evropskih integracija, ovim zakonom se otvara prostor za intenziviranje pregovora o pojednostavljenju viznog režima sa Evropskom unijom, a to je, zbog svih sankcija i izolacija kojima smo dugo godina bili izloženi, od velike važnosti za sve naše privrednike, za studente, naučnike, kulturne poslenike i sve one koji treba negde da unaprede našu saradnju sa Evropskom unijom i sa svetom uopšte.
Želim da ukažem na nekoliko pitanja koja smo pokrenuli u Odboru za evropske integracije i koja mi, kao poslanici u Poslaničkom klubu Demokratske stranke, smatramo izuzetno važnim, a za koja mislimo da su mogla da budu drugačije rešena.
Već je pomenuto pitanje maksimalnog roka za odlučivanje o zahtevu za izdavanje putne isprave, koji iznosi 30 dana. Smatramo da je taj rok predugačak, iz nekoliko razloga.
Pre svega, danas je ljudsko pravo, zagarantovano Ustavom, da svaki građanin može posedovati putnu ispravu, odnosno da se može slobodno kretati preko granice. Danas država više ne ocenjuje ni političku podobnost, ni bilo kakvu drugu ispravnost onoga koji podnosi zahtev za posedovanje putne isprave.
Dakle, podnosite, kao građanin, zahtev, uz par dokumenata, svi ti dokumenti su kompjuterski proverljivi, državljanstvo, prebivalište itd., pa se postavlja pitanje zbog čega je potrebno da se odredi taj rok od 30 dana, kojim se upravi, zaista, daje mogućnost lagodnog postupanja. Mislimo da je taj rok od 30 dana predugačak, u sklopu svih drugih napora koje činimo da upravu učinimo efikasnijom, bržom, da zaista postane efikasan servis građana.
Ono što mislimo da je, takođe, važno jeste pitanje kako ćemo kontrolisati automatsko očitavanje podataka, odnosno na koji način ćemo zaštititi podatke o ličnosti. Kao što je sloboda kretanja jedno ljudsko pravo, tako mislimo da je zaštita podataka o ličnosti drugo pravo, koje ne sme ovim prvim ni na koji način da bude ugroženo.
Zato bi bilo logičnije, ili, možda, bolje, da smo mogli da zakon o zaštiti podataka o ličnosti donesemo pre ovog zakona, ali se nadamo da ćemo imati uskoro jedan moderan zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji će ovo pravo detaljno regulisati. Ako postoji mogućnost da Odbor naknadno, svojim amandmanom, reguliše ovo pitanje, to bi bilo dobro rešenje.
Na kraju, jedno pitanje koje je jako važno, a koje ne možemo da ocenimo, jer je ostavljeno Ministarstvu da ga utvrdi naknadno. To je pitanje takse koju će građani plaćati prilikom vađenja novog pasoša.
Sigurno je da finansijski teret ovog zakona jeste na građanima, u krajnjoj liniji, i vrlo je važno da visina te takse bude takva da građani mogu da je podnesu, jer činjenica da sada samo 11% naših građana ima pasoš ne treba da nas uljuljka u tome da su oni ti koji određenu visinu takse mogu i da podnesu. Dakle, naš je cilj da svi oni, do kraja predviđenog roka od devet meseci, izvade novi pasoš i da bude još građana koji će zatražiti novi pasoš.
Dakle, bilo bi dobro da ta taksa bude za sve građane prihvatljiva. U suprotnom, moraćemo da produžimo rok za vađenje novog pasoša, a najgora posledica će biti ukoliko tako visokom taksom onemogućimo građane da ostvare svoje pravo na slobodno kretanje.
Ovo su bile neke od primedaba na zakon, koje više ističemo kao neke indikacije, važne u procesu primene. Inače, kao što sam već rekla na početku, Demokratska stranka će, smatrajući da je ovaj zakon izuzetno važan, podržati njegovo donošenje.