Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mislim da smo svi saglasni oko toga da danas pred sobom imamo jedan izuzetno važan zakon, zato što tim zakonom, primedbe postoje, iz različitih uglova, ali ovim zakonom se konačno u Srbiji definiše šta je čije i na koji način se time može ili ne sme raspolagati.
Kao i za ovaj zakon, osnov za donošenje ovog zakona jeste Ustav Republike Srbije, član 86. koji govori o oblicima svojine i između ostalog govori o javnoj svojini.
U tom članu se definiše da javna svojina može biti državna svojina, svojina AP, i lokalne samouprave.
U tom smislu ovaj zakon je konzistentan, što se tiče Ustava.
Dakle, Ustav je polazište za donošenje svakog zakona, pa i ovog zakona, ali je i granica za ona rešenja koja se zakonom predlažu, jer sve ono što Ustav nije predvideo ili je ograničio, ne može se uređivati zakonom i to svi podrazumevamo.
Mi ne sporimo da je ovaj zakon važan za Republiku Srbiju iz jednog razloga, važan je zbog toga što je 1995. godine, donošenjem Zakona o imovini u vlasništvu Republike Srbije, sva imovina na teritoriji Republike Srbije je prešla u državnu svojinu i na taj način je oneomogućena iluzija da postoji decentralizovana država, iluzija da postoje lokalne samouprave koje navodno nešto mogu da rade i sa nečim da raspolažu.
Ukoliko, neko ko ima nadležnosti, nema svojinu, imovinu, ne može se govoriti o stvarnim nadležnostima.
Zato je ovaj zakon važan sa stanovišta ostvarivanja ustavnog principa, podsećam, decentralizacije, i prenošenja vlasti na nivo lokalne samouprave i nivo AP.
Kada govorimo o ovome, uvek se sučeljavaju dva koncepta razmišljanja, dva poimanja države, jedan koji smatra da je decentralizovana država, slaba država, nemoćna da se odbrani od separatističkih težnji i drugog koncepta koji smatra da svaki oblik centralizacije, je u suštini loš i da sve što postoji, treba decentralizovati i preneti na niže nivoe organizovanja i upravljanja.
Kada god imamo društvo gde postoje ovakva dva suprotstavljena stava, uvek mislim da je dobro ono rešenje koje pravi najbolji mogući kompromis između ova dva suprotstavljena stava, vodeći računa o tome da se sačuva funkcionalnost nekih sistema, da se očuva neophodan jedinstven sistem odlučivanja kada su neke vitalne stvari u pitanju i kada je država u pitanju, a sa druge strane, da sve što može i što je logično da bude na nižim nivoima odlučivanja, da pređe na te niže nivoe odlučivanja.
Istovremeno, za nas je ovaj zakon važan i zbog toga što mi usklađujemo, imamo interes i želju da Srbija svoje zakonodavstvo uskladi sa evropskim standardima.
To nama nije važno sam zbog činjenice da želimo da postanemo punopravni član EU. Ne krijemo, želimo da postane Srbija što pre punopravna članica EU, ali je to nama važno i zbog toga što mislimo da su zemlje EU, mnoga pitanja uredila na najbolji način sa stanovništva ostvarivanja osnovnih principa demokratskog društva.
Zato mi želimo da se ugledamo na te zemlje i da po tim standardima gradimo srpsko društvo, kao društvo razvijene demokratije.
Ono što je ovim zakonom definisano jeste da zakon određuje ko je nosilac svojine, istovremeno definiše način upravljanja i raspolaganja svojinom, što znači da definiše šta je to što ne može biti predmet otuđenja, utvrđujući i šta je sadržaj onoga što je javna svojina.
Dakle, nije tačno i to samo pokazuje da neki ne čitaju zakon iako zdušno o njemu diskutuju, nije tačno da nije definisano šta je sadržaj svojine. Vrlo je jasno definisano šta je sve sadržaj javne svojine i čak je precizirano šta se pod javnom svojinom podrazumeva kao posebne celine – prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, mreže.
Ono što smatram izuzetno važnim jeste da li ovaj zakon na najbolji mogući način definiše šta ne može biti otuđeno? Mislim da je interes svake države da vodi računa o onome što je najvažnije za njen ekonomski, politički i svaki drugi opstanak. U tom smislu, po meni, definicija šta ne može biti predmet otuđenja obuhvata sve ono što jesu najvažniji resursi države i mislim da u tom smislu ne stoji ničija primedba da će sada sve ono što je srpsko bogatstvo, sve ono što su nekakvi resursi, biti rasprodato i dato nekom drugom, jer ovaj zakon kaže da prirodna bogatstva ne mogu biti predmet otuđenja, da dobra u opštoj upotrebi ne mogu biti predmet otuđenja, da mreže u javnoj svojini takođe ne mogu biti predmet otuđenja, da vodno zemljište, dakle, priča o tome da će neko kontrolisati jednu stranu reke a neko drugu stranu reke je potpuno neutemeljena, zato što je u prirodna bogatstva i dobra od opšteg interesa jasno definisano šta jesu prirodna bogatstva i šta jeste dobro od opšteg interesa i to jeste vlasništvo Republike Srbije. Dalje se kaže da ne mogu biti otuđena prirodna dobra u javnoj svojini, kao ni kulturna dobra u javnoj svojini.
Možda je još nešto ispušteno, možda je nešto još važno, što jeste opšti interes i treba se podsetiti na to, ali ono što je za nas važno jeste da najvažniji resursi i ono što je nasleđe koje imamo obavezu da čuvamo i za sledeće generacije i opšte dobro ne može biti otuđeno.
Želela bih da kažem da te kritike da od 1995. godine nešto nije urađeno, i kada dolaze od onih koji su bili u vlasti pa nisu uradili, onda to tumačim kao samokritiku a ne kritiku upućenu onome ko to sada radi. Svi oni koji su 1995. godine mogli da reše ovo pitanje a nisu rešili, a govore o tome kako je to tek sada došlo na dnevni red, pretpostavljam da govore samokritički o sebi i svojoj ulozi u trenucima dok su bili u Vladi a nisu uradili to što je moguće.
Ono što je takođe jedna politička nekorektno prebacivanje odgovornosti jeste priča o tome kako je ovim zakonom Kosovo izuzeto od Srbije. Da podsetim, Kosovo je izuzeto iz Srbije Kumanovskim sporazumom 1990. godine, nakon bombardovanja, sporazumom koji je potpisan kao kapitulacija. I u tom smislu, od tog trenutka, nažalost, država Srbija sa svojim institucijama nije u punom kapacitetu, ako je uopšte prisutna na Kosovu i nema mogućnost da upravlja imovinom koja se nalazi na Kosovu. Zato mislim da prosto nije korektno obmanjivati ljude o tome kako se od nečega sada odustaje, ne priznajući da je to nešto već pre izgubljeno.
Ima dosta amandmana na ovaj zakon. Sama naša poslanička grupa podnosila je neke amandmane i ja verujem da ćemo mi u razgovoru sa predstavnikom Vlade razmatrati ove amandmane i videti kako da se ovaj zakon učini efikasnijim, preciznijim, kako da se, polazeći od Ustava, ispuni sav ustavni kapacitet i sve mogućnosti autonomije Vojvodine i prava lokalnih samouprava.
Zato mi u načelu podržavamo ovaj zakon, verujući da on možda nije potpuni iskorak, ali verujemo da je veliki korak ka, pre svega, ispunjavanju onoga što jesu ustavne odredbe, a s druge strane, ispunjavanju onoga što jeste evropski standard kada je u pitanju definisanje svojine i kada je u pitanju definisanje prava lokalnih samouprava i autonomne pokrajine da raspolažu, upravljaju i imaju svojinu. Hvala vam.