Dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, poštovana predsednice suda, poštovani predstavniče državnog tužilaštva, mi smo svaki put kada je tema dnevnog reda pravosuđe, bilo da je to set pravosudnih zakona koji omogućava izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija i organizaciju pravosuđa u Srbiji – ukazivali da su reforme srpskog pravosuđa neophodne.
Srpsko pravosuđe nije u dobroj situaciji, nije u dobroj poziciji.
Pre svega, zato što je jedan duži niz godina došlo do taloženja, pre svega partijskih kadrova u pravosuđu, koji nisu imali profesionalno znanje i profesionalne karakteristike koje bi zadovoljile visoke kriterijume koje treba da ima svaki pojedinac koji obavlja javnu funkciju u pravosuđu. Došlo je do društvenih promena, 2000. godina je bila prekretnica u spremnosti da društvo izvrši promene unutar pravosuđa, da mu omogući što veću samostalnost i nezavisnost sudija.
Pokušali smo izmenom seta zakona, koje je predstavljalo određeni kompromis između tadašnjih političkih snaga u ovom parlamentu, da dođemo do nekog boljeg rešenja. Uspostavili smo osnove za suštinsku podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Doneli smo set zakona koji, po mom ličnom uverenju, nije baš bio najsrećnije rešenje, ali je napravio veliki iskorak u pripremi uslova za reforme u pravosuđu.
U to vreme se nekako javilo društvo sudija sa svojim dobrim idejama i željom da se reforme u pravosuđu rešavaju, pre svega, zalaganjem nosilaca pravosudnih funkcija uz što manje mešanje izvršne vlasti ili nekih drugih centara moći koje imaju poluge vlasti ili imaju uticaj na društvena i politička kretanja u Srbiji.
Neko će nam zameriti, a i sami smo napravili analizu, da nismo dovoljno učinili u reformi pravosuđa, da institucije nemaju dovoljni demokratski kapacitet, da nije sprovedena profesionalna selekcija kadrova, pre svega u pravosuđu, a potom i u svim drugim institucijama i da još uvek pravosuđe nije imuno na pritiske političke ili neke druge vrste.
Postavlja se pitanje šta treba uraditi, šta je to što treba učiniti da bi pravosuđe u Srbiji zaista bilo nezavisno. Pre svega, nužno je popraviti set pravosudnih zakona koji definiše način izbora pravosuđa, napredovanje unutar pravosuđa i zaoštriti kriterijume za izbor nosilaca pravosudnih funkcija u toj proceduri.
Isto tako, nužno je vršiti permanentno ocenjivanje rada pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija, vršiti njihovo upoređenje, videti njihovu efikasnost u zaštiti prava građana, videti da li se u sudu sudi na način koji obezbeđuje efikasnu zaštitu ljudskih prava.
Svi oni koji ne mogu da ispoštuju te kriterijume, svesno ili nesvesno, svesno zato što su pod uticajem onih centara moći koji imaju vitalne interese u politici, u institucijama i koji žele da te institucije stave pod svoj uticaj, osloboditi pravosuđe tih pritisaka. S druge strane, i oni koji nesvesno doprinose takvom lošem stanju, a to je zbog toga što nisu ili dovoljno stručni ili nisu spremni i hrabri da se uhvate u koštac sa krupnim problemima koji opterećuju srpsko pravosuđe.
Činjenica je i to da u srpskom pravosuđu još uvek postoji veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija koji su birani na osnovu partijske pripadnosti, na osnovu svoje ideološke opredeljenosti.
S druge strane, činjenica je i to da su stvorene pretpostavke i mehanizmi da unutar samog pravosuđa dođe do reforme.
Godina 2000. jeste ta neka prelomna godina, kada je politika imala direktni uticaj na promene u pravosuđu. To treba da bude ta nulta tačka od koje kreće uspon u reformama, a nikako da to bude model i način kako će politika menjati situaciju u pravosuđu. Tog momenta je to bilo nužno, zato što, prema mojoj ličnoj oceni, ali i prema oceni stranke kojoj pripadam, kao i drugih širih društvenih slojeva, nije bilo dovoljno demokratskog kapaciteta unutar pravosuđa da ono iznedri i izbori toliko nužnu i potrebnu reformu. Apsolutno demokratski kapacitet i svest o tome da pravosuđe ne pripada partijama i oligarsima u Srbiji.
Međutim, nije bilo moguće, davanjem ovlašćenja VSP, koji je biran u prvom sastavu na način kako je biran, pre svega je to više ličilo na imenovanje članova VSP, bez obzira na to što se radilo o nosiocima pravosudnih funkcija, to nije bio izraz sudske vlasti unutar pravosuđa. I tada sam se zalagao, iako sam bio pripadnik partije na vlasti, koja je dominantno uticala na izvršnu vlast i na predlagače zakona u ovom parlamentu, da se članovi VSP biraju na neposrednim i tajnim izborima između redova sudija svih nivoa, jer smatram da je to demokratski i da to obezbeđuje suštinsku samostalnost i nezavisnost sudija i sudova.
Međutim, u situaciji u kakvoj je pravosuđe bilo, ne bismo dobili demokratsku sudsku vlast koja je spremna za reforme, upravo zbog toga što je veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija, pre svega onih koji su bili na mestima predsednika ili tužilaca, bio ideološki opredeljen i bio protiv promena unutar pravosuđa. To je bila ta nulta tačka.
Međutim, od te nulte tačke 2000. godine pa nadalje, bio je veliki broj izbora nosilaca pravosudnih funkcija, tako da je pravosuđe osveženo. Izabrani su nosioci pravosudnih funkcija koji imaju demokratska shvatanja i organizacije društva, i organizacije države, i koji su svesni kakvu poziciju pravosuđe treba da ima.
Isto tako, hrabrost nosilaca pravosudnih funkcija da se odupru pritiscima je veoma bitna karakteristika kada biramo nosioce pravosudnih funkcija. Opterećeni smo jednim dualizmom, dvojnim sistemom izbora sudija. Ustav i poslovnik kažu jedno, a Zakon o sudijama i Zakon o VSP kažu drugo. Taj dualizam se međusobno potire.
Ustav kaže da sudije bira Narodna skupština, nadležni odbor Skupštine ih predlaže, do sada je to bar bilo u Poslovniku, a sada je Poslovnik izmenjen, pa se Odbor samo izjašnjava o predlogu VSP. Međutim, taj dualizam i ta ustavna dvosmislenost je pogubna po srpsko pravosuđe, upravo što se ne zna ko bira sudije, ko ih osporava, gde će taj proces započeti i gde će se proces izbora nosilaca pravosudnih funkcija završiti.
VSP, koji ima dvojni sastav, u odnosu na to da li se biraju sudije ili tužioci, još uvek nije dobio onu svoju ulogu i još uvek nema društvenu funkciju, kako bismo svi mi koji smo za reforme u pravosuđu to želeli. Zašto? Pre svega, način predlaganja na samom VSP, njegov sastav, komunikacija između članova VSP sa bazom koja ga je birala ili koju on predstavlja u VSP nije na dobrom i potrebnom nivou.
Pre svega, vi imate VSP u kome je ministar pravde po funkciji član VSP, koji može da predlaže i da glasa na VSP za predloge, a što jeste direktni uticaj izvršne vlasti na stavove i predloge koje će imati VSP. To je objektivna činjenica. Ne govorim o ponašanju ministra u VSP, govorim o tome da je ministar po funkciji član VSP i da on prenosi, kao izraz jedne političke volje, stav politike u taj VSP.
Ministar će možda reći da on to ne čini tako, ali s obzirom da on provodi politiku svoje partije koja ga je dovela na mesto ministra pravde, on sigurno ima politički obojene stavove u VSP i to će imati svaki budući ministar koji će po funkciji biti član VSP.
Standard i težnja u razvijenim demokratskim državama je upravo to da se sudski savet sastoji isključivo od sudija koji će birati i razrešavati sudije, da izbor i razrešenje sudija bude unutar pravosuđa, nezavisno od spoljnih uticaja. Ali, ti članovi VSP takođe moraju biti birani na demokratski način i moraju da budu istinski i suštinski predstavnici sudske vlasti.
U našem društvu još nije definisano šta to znači sudska vlast i ko predstavlja sudsku vlast. Da li je to predstavnik Vrhovnog suda, kao najvišeg suda u državi? Da li je to on kao predsednik VSP, koji bira i razrešava, gde je upravo sublimirana ta moć unutar pravosuđa, da se predlažu i biraju sudije? Da li je to sudska vlast ili je sudska vlast ukupna pozicija pravosuđa u ustavno-pravnom sistemu?
Mislim da je to sudska vlast – sudska vlast oličena u samostalnosti sudova i nezavisnosti sudija prilikom donošenja odluka u rešavanju sporova u kojima oni učestvuju. Upravo je to sudska vlast. Nema podele sudske vlasti na način kako neki to zamišljaju, gde se može prepucavati sudska vlast sa zakonodavnom i izvršnom, sučeljavati stavove. Njihova pozicija je definisana Ustavom i sistemskim zakonima.
Da pređemo na konkretnu situaciju. VSP i dalje ima poziciju, po ovim zakonskim rešenjima, da predlaže kandidate za izbor sudija i tužilaca u Srbiji. Na osnovu čega? Na osnovu kriterijuma koje su sami utvrdili. Ovi kriterijumi uvažavaju dosadašnji minuli rad, staž u pravosuđu, efikasnost u donošenju odluka, u rešavanju sporova, procenat ukinutih predmeta, ukinutih presuda i druge kriterijume koji treba da oslikaju kvalitet kandidata. To je sigurno i kvalitet studiranja, dužina studiranja i neki drugi kriterijumi koji ukazuju da će kandidat uživati ugled u javnosti, u sredini u kojoj će deliti pravdu.
Međutim, da li je to uvek tako kada se radi o predlozima koje dobijamo od VSP? Vrlo često Odbor za pravosuđe, kada razmatra predloge kandidata, ima mnogo više saznanja o kvalitetu kandidata u odnosu na nivo saznanja koji ima VSP. Vrlo često ukazujemo na nedoslednost prilikom ocene pojedinih kriterijuma.
Vrlo često se predlažu slabiji kandidati u odnosu na one koji su konkurisali. Predlažu se kandidati koji imaju duplo duži rok studiranja od onih koji su otpali. Predlažu se kandidati koji imaju duplo veći broj ukinutih presuda od onih koji su otpali. Isto tako, predlažu se kandidati koji su politički ostrašćeni, koji su svoju političku pripadnost prikazivali na ekstreman način. Predlažu se kandidati u čijem ponašanju ima elemenata krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti.
Postavlja se pitanje, zašto ti kandidati nisu procesuirani, zašto prema takvim kandidatima nije vođen krivični postupak koji bi se okončao osuđujućom presudom. Izneću vam konkretne slučajeve oko predloženih kandidata na koje se ova primedba odnosi. S druge strane, u Srbiji postoji veoma veliki broj sudova u kojima su vršioci dužnosti na mestu predsednika sudova. Postoje sudovi gde predsednik neposrednog višeg suda pre isteka mandata određuje vršioca dužnosti, a što je protivzakonito i nedopustivo. Izneću i te konkretne primere.
Mi smo na Odboru za pravosuđe osporavali ovakve predloge, jer je to naša poslovnička i zakonska mogućnost i ovlašćenje. Poslanici su iznosili svoje lične stavove, iznosili su svoja lična saznanja, saznanja koja imaju građani u sredini iz kojih oni dolaze, ali su ovde i stranke osporavale izbor pojedinih kandidata, stranke koje imaju pravo u parlamentu.
Stranke nemaju pravo da komentarišu sudske odluke van parlamenta, nemaju pravo da polemišu sa sudijama u postupcima koji traju. Stranke imaju pravo da se bave funkcionisanjem pravosuđa u Srbiji, da ukažu na njegovu neefikasnost, da ukažu na loš položaj, a pre svega zaposlenih u pravosuđu. Tu mislim na one koji nisu na pravosudnim funkcijama, koji imaju mizerne plate i najslabije su plaćeni službenici u Srbiji sa ogromnom odgovornošću.
Stranke su tu da apeluju na stanje u pravosuđu, kroz promenu zakona, kroz opredeljivanja većeg budžeta za pravosuđe i, konačno, mislim da je politički cilj svih savremenih partija u ovom parlamentu da se izbore za nezavisan sudski budžet. Nezavisan sudski budžet će obezbediti sudsku samostalnost, obezbediće bolji nivo zadovoljavanja materijalnih potreba u pravosuđu i obezbediće bolje funkcionisanje pravosuđa u Srbiji.
Zašto je to bitno? To jeste jedan kompleksan problem, jer finansiranje u pravosuđu koje je u rukama Ministarstva pravde može da obezbedi nejednak položaj sudija i tužilaštava pred zakonom, odnosno u pogledu sredstava koja su namenjena za funkcionisanje tih tužilaštava i sudova. Ne postoji kriterijum po kome Ministarstvo pravde raspodeljuje sredstva sudovima.
Postavlja se pitanje da li je to osnov za zloupotrebu i politički pritisak. Da li će pojedini sudovi koji su jednaki po broju predmeta, jednaki po broju sudija koje upošljavaju, dobiti jednaka sredstva za funkcionisanje? Iskustvo govori da pojedini sudovi imaju različiti tretman u dodeli sredstava iz budžeta.
Više puta sam tražio na Odboru za pravosuđe da Ministarstvo pravde podnese izveštaj o finansijskoj kontroli svih sudova i tužilaštava u Srbiji, da nam transparentno pokaže na koji način se udovoljava zahtevima za finansiranje sudova i tužilaštava, koji su to kriterijumi koji opredeljuju nivo sredstava koji se dodeljuje sudovima i tužilaštvima. Da li je to partijska pripadnost i partijska bliskost? Da li je to poslušnost pojedinih nosioca pravosudnih funkcija koji opredeljuju volumen sredstava koji im se usmerava iz budžeta?
Do sada nikada nisam dobio odgovor po kom principu se dele sredstva iz budžeta sudovima i tužilaštvima. Imao sam primere koje sam navodio na Odboru za pravosuđe – pojedini sudovi lagodno žive, po 40 zaposlenih ili nosilaca pravosudnih funkcija iz jednog suda ide na savetovanje na Kopaonik ili u Budvu. Iz drugih sudova nije moguće poslati nijednog sudiju na usavršavanje.
Znači, ministar do sada nije obrazložio na koji način opredeljuje sredstva, nije nam pokazao kako izgledaju zahtevi sudova za opredeljenje tih sredstava, jer se finansiranjem sudova daleko od javnosti može obezbediti drugačija pozicija određenih sudija i tužilaštava i na taj način obezbediti direktan uticaj na nosioce pravosudnih funkcija, a pre svega mislim na predsednike, odnosno javne tužioce koji su na čelu tih pravosudnih institucija. To je jedna stvar.
Druga stvar su vršioci dužnosti. Vršilac dužnosti se određuje kada istekne mandat dosadašnjem predsedniku, odnosno tužiocu i to na osnovu procene i ocene predsednika neposrednog višeg suda, odnosno nadređenog tužioca. Koji su ti kriterijumi i kako se određuju vršioci dužnosti? Da li javnost zna? Da li je javnost upoznata kako se određuju vršioci dužnosti?
Iako sam 21 godinu profesionalno vezan za pravosuđe, nisam do sada uspeo da razotkrijem tu formulu imenovanja i postavljanja vršioca dužnosti na osnovu volje neposrednog višeg funkcionera. S druge strane, recimo, primer Valjeva.
Predsednik Okružnog suda Duško Đukanović, još uvek aktuelni predsednik Okružnog suda u Valjevu, dobio je rešenje da se za vršioca dužnosti, još za vreme trajanja njegovog mandata, određuje gospodin Obradović, sudija Okružnog suda u Valjevu.
Da li je to zakonito? Da li je to ispravno? Apsolutno ne. A da je ispravno, onda bi u kancelariji predsednika suda bile dve fotelje, da dvojica mogu da zasednu tamo i da upravljaju sudom. Nije moguće. Šta to u suštini znači? U suštini, to jeste pritisak na aktuelnog predsednika, gde mu je pre isteka mandata rečeno da on neće biti biran, rečeno mu je da ne konkuriše na mesto predsednika i da nema šanse, da nije poželjan, jer šta bi inače značilo kada nekome imenujete vršioca dužnosti za vreme trajanja mandata.
Javno sam se oglasio tim povodom, a predsednica Vrhovnog suda je donela rešenje kojim imenuje vršioca dužnosti u Valjevu za mesto predsednika Okružnog suda. Nakon primedbe i samog kandidata i nakon primedbe u javnosti, predsednica Vrhovnog suda je donela zaključak kojim se menja odluka o postavljenju vršioca dužnosti i ta se odluka odlaže, odnosno njeno izvršenje se odlaže do 25. jula ove godine.
Opet je prekršen zakon. Da li je moguće unapred reći da će nekome kada istekne mandat biti postavljen vršilac dužnosti. Da li je to moguće? Da li će predsednica Vrhovnog suda koja ima ovlašćenja da to učini nakon isteka mandata predsedniku Okružnog suda biti na tom mestu, da li će biti u poziciji da to donese.
Ovde govorim o jednoj čistoj pravnoj situaciji i mislim da će svi poslanici dobro razumeti o čemu govorim. Namera da se nekome postavi vršilac dužnosti još za vreme trajanja mandata je stvar predsednice Vrhovnog suda. Ona je tu i ona će nam to objasniti verovatno za ovom govornicom. Neću ulaziti u njene razloge, ali mislim da po objektivnim kriterijumima to nije dobro, to stvara destabilizaciju i remeti nezavisnost sudova.
Pored toga što pravosuđe u Srbiji mora da ima samostalnost u odnosu na uticaj spolja, mora da postoji nezavisnost sudija unutar pravosudnog sistema. Sudija mora da bude nezavisan od svog predsednika. Predsednik nižeg suda mora da bude nezavisan od predsednika višeg suda, osim u slučajevima predviđenim zakonom. Samo u zakonom predviđenim slučajevima, u proceduri koja je propisana može predsednik višeg suda da naredi nešto predsedniku nižeg suda. Nikada ne sme da se meša u odlučivanje gde je sudija samostalan. Kada vi nekom sudiji kažete pre isteka mandata da će neko drugi biti na njegovom mestu nakon proteka mandata, to govori o pritisku. Takvi predsednici sudova postaju zavisni, zavisni u strahu od toga da će biti smenjeni, pa možda i razrešeni. Pustimo predsednicu Vrhovnog suda da nam objasni zašto je to tako.
Inače, što se tiče konkretnog predloga kandidata za predsednika Okružnog suda u Valjevu, a koga sam pomenuo, radi se o čoveku koji je učestvovao u vođenju istrage protiv šefova NATO alijanse u predmetu koji nikada nije okončan i još uvek se nalazi u fioci u institucijama pravosudnog sistema. Na Odboru za pravosuđe sam izneo broj predmeta pod kojima se istraga vodila. Ta istraga nikada nije okončana, niti obustavom niti optuženjem. Razlog da se ne predloži aktuelni predsednik Okružnog suda u Valjevu, prema rečima predsednice Vrhovnog suda, je taj da nije imao dobre rezultate.
Vodili su računa o kriterijumima i uvek su se predlagali oni kandidati koji su i u proteklom periodu imali dobre rezultate. Na Odboru za pravosuđe pročitao sam bilten Vrhovnog suda Srbije i pokazao ga i ministru pravde i predsednici Vrhovnog suda. Pokazao sam bilten za 2001, 2002, 2003. i 2004. godinu i po kom biltenu je Okružni sud u Valjevu, jedan od najboljih sudova u Srbiji.
Pročitao sam procenat završenih predmeta. Pogledajte i uporedite iz biltena situaciju u drugim sudovima u Srbiji, pa ćete videti da neki predsednik suda koji nema nikakve rezultate, kome je sud u rasulu zbog lošeg upravljanja, biva predložen ponovo za kandidata za predsednika i Skupština o njemu treba da se izjasni, a gospodin Duško Đukanović koji spada među najažurnije predsednike sudova, koji ima jedan od najboljih sudova u Srbiji prema biltenu Vrhovnog suda, on ne dobija podršku Visokog saveta pravosuđa, iako ima podršku kolega, iako su ga predsednici Okružnog suda podržali za izbor na ovu pravosudnu funkciju. To je jedan od primera.
S druge strane, neki kandidati koji su enormno politički eksponirani, što je nedopustivo za pravosuđe, takođe bivaju predloženi za visoku pravosudnu funkciju. Primer – gospodin Zečević u Prokuplju (bio je poslanik SPS-a), koji je učestvovao na ekstreman način u ispoljavanju svojih političkih stavova, koji je na opozicionom mitingu u Prokuplju opalio u vazduh metke iz ličnog naoružanja, gde stoje svi elementi krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti, izazivanje opšte opasnosti, možda i nekog težeg krivičnog dela, takođe je od strane Visokog saveta predložen.
Prema tome, takvi kandidati postaju ozbiljni pretendenti za izbor na javnotužilačku funkciju. DS se jasno usprotivila ovakvom izboru. U javnosti smo izneli argumente kako bi podsetili građane Srbije na ovakvo ponašanje. Imamo, recimo, i predlog kandidata – gospodina Božovića za Okružnog tužioca u Beogradu.
Predlog za gospodina Božovića je došao uveče uoči sednice Odbora za pravosuđe. Članovi Odbora za pravosuđe nisu bili upoznati sa ovim predlogom.
Mi smo u poslaničkom klubu dobili, odnosno u poslanički klub je uveče dostavljen predlog za gospodina Božovića za okružnog tužioca u Beogradu, nakon završene rasprave u parlamentu.
Tražio sam od Odbora za pravosuđe da odloži izjašnjavanje o izboru ovog kandidata, jer sam smatrao da je bilo nužno da se upoznamo sa njegovom biografijom, kako bismo mogli kvalitetno da diskutujemo o tom predlogu. Predlog je odbijen. Zameram što je Odbor za pravosuđe na par sednica zbirno raspravljao o svim ovim kandidatima, iako su se ovi predlozi gomilali tri-četiri meseca unazad. Nekako je velika žurba bila oko rasprave.
Kad smo kod gospodina Božovića, verovatno se očekivalo da poslanici neće biti dovoljno upoznati sa njegovom biografijom. Od Odbora za pravosuđe i od ove skupštine prikrivena je činjenica da je Božović bio suspendovan do januara meseca ove godine sa mesta opštinskog tužioca u Jagodini, da je tokom jednog pretresa njegovog stana nađeno nelegalno oružje, ali da on do sada nije procesuiran.
Dobio sam odgovor od ministra pravde, kaže – pa zašto mu niste sudili. Poslanici ne sude, ali je to dobro pitanje za tužilaštvo. Ujedno, uz to pitanje imamo i odgovor kakvo je stanje u tužilaštvu? Da li naše tužilaštvo ima dovoljnu nezavisnost, samostalnost u progonu učinilaca krivičnih dela ili postoji neka selekcija?
Konkretni primer govori o tome da selekcija postoji i da napreduju upravo oni koji imaju u svom ponašanju takve ispade koji imaju kvalifikaciju krivičnog dela. Mislim da je to nedopustivo i to nikada nije bilo u istoriji srpskog pravosuđa, čak i onda kada je ono bilo direktno pod uticajem jedne partije decenijama.
S druge strane stvorene su pretpostavke da ovde na Skupštini otvoreno govorimo o svakom kandidatu, da o svakom kandidatu kažemo da ne zaslužuje da bude izabran za tu javnu funkciju, ukoliko za to postoje jasni i evidentni razlozi. Jasni su razlozi notorne činjenice. Notorna ili opšte poznata činjenica, koju su prenele sve novine, sve televizije i svi mediji.
Ne mogu da shvatim da Visoki savet pravosuđa, bilo onaj u sudijskom sastavu ili u tužilačkom sastavu, nije znao za sve ove činjenice o kojima znaju svi građani Srbije. Međutim, očigledno je da postoji namera i očigledno je da je kvalifikatorna okolnost, okolnost podobna za kvalifikaciju kandidata upravo činjenica ko je činio skupštinsku većinu koja je birala određene kandidate.
Vrlo često čujemo od ministra pravde da su demokrate, odnosno ta skupštinska većina 2001. godine birali pojedine kandidate i da to jeste razlog i osnov zašto se izražava sumnja u njihov dosadašnji rad.
S druge strane, svako ko je suspendovan u vreme kada je DS činila većinu sa ovim političkim partijama od 2000. do 2004. godine dobijaju ponovo mogućnost da napreduju unutar pravosuđa, iako po objektivnim kriterijumima to ne zaslužuju.
Očigledno da je osvetnički stav prema pripadnicima DS okolnost koja daje prednost kandidatima za predlaganje u ovom parlamentu od strane Visokog saveta pravosuđa u kome Ministarstvo pravde ima dominantnu ulogu.
Na Odboru za pravosuđe osporio sam neka imena. Neka sam osporio argumentovano, za druga sam smatrao da imam argumente, ali sam i dalje proveravao o kakvim se kandidatima radi. Za neke od osporenih kandidata sam naknadno proverio, dobio uveravanja da neke primedbe iz lokalne sredine na njihov rad ne stoje.
Zato ću, zbog odgovornosti prema izboru nosioca pravosudnih funkcija, povući neka osporavanja, zato što sam dobio argumentovane suprotstavljene stavove u odnosu na ta osporavanja. Da bi za zapisnik sa ove sednice ostalo jasno definisano koga osporavam i koga ne osporavam u ime DS, u dogovoru sa predstavnikom DS – gospodinom Đidićem, koji je govorio pre mene, definisali smo neke predloge koje smo osporili, a od kojih ćemo osporavanja odustati. Tu je gospodin Đidić koji će prema potrebi potvrditi ovaj dogovor poslaničkog kluba DS.
Što se tiče osporavanja, osporavam Vojkana Simića, predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu, Gordanu Mihajlović, predsednicu Drugog opštinskog suda u Beogradu, Nadu Mihajlović, predsednicu Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Osporavam kandidata za predsednika Okružnog suda u Valjevu Dragana Obradovića.
Povlačim osporavanje u ime DS za Velimira Vlajkovića, kandidata za Trgovinski sud u Novom Sadu. Ostaje osporavanje pojedinih poslanika iz kluba DS, što je njihovo pravo po zakonu i po Poslovniku. Poslanik je slobodan u svom odlučivanju.
Osporavam Gorana Savića za predsednika Višeg trgovinskog suda u Beogradu. Povlačim osporavanje Vesne Milojković za Opštinski sud u Despotovcu. Osporavam Danicu Mihajlović za Opštinski sud u Brusu. Povlačim osporavanje koje sam dao za Redžepa Ademovića, za predsednika Opštinskog suda u Tutinu. Osporavam Petra Mohana za Opštinski sud u Novom Sadu. Osporavam Svetlanu Gaco za Opštinski sud u Požarevcu. Osporavam Borislava Pupovca za Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici. Osporavam Bosiljku Palibrk za Opštinski sud u Priboju. Osporavam Acu Vučićevića za Opštinski sud u Čačku.
Povlačim osporavanje za Miroslava Vojinovića u Požarevcu. Povlačim osporavanje koje sam dao za Pavla Kolara u Bačkoj Planci. Danas dodatno osporavam Mariju Šušnjević za Republičko javno tužilaštvo.
Povlačim osporavanje za Oliveru Jevremović za Opštinsko tužilaštvo u Ćupriji. Povlačim osporavanje za Nenada Srzentića u Negotinu. Osporavam Ratka Zečevića za Opštinsko tužilaštvo u Kuršumliji.
To je definitivan spisak kandidata koji su osporeni, odnosno čija smo sporenja povukli.
S obzirom da sam izneo određene argumente o razlozima za osporavanje pojedinih kandidata, očekujem da će predstavnici predlagača imati hrabrosti da iznesu javno zašto su u Visokom savetu pravosuđa glasali za ove kandidate, odnosno zašto je Visoki savet pravosuđa dao prednost ovim kandidatima koji po opštim kriterijumima ne zavređuju da budu kandidati za ove funkcije u organima pravosuđa.