Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7078">Milan Stanimirović</a>

Milan Stanimirović

Demokratska stranka

Govori

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, radi javnosti, pošto često ova diskusija ode u neku stranu koja nema baš željeni tok, da kažemo da u ovoj objedinjenoj raspravi govorimo o Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji Železnice Srbije - vozna sredstva između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je podnela Vlada; Predloga zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke - Projekat obnove železnica dva, a koji je podnela Vlada; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o uspostavljanju železničke mreže visoke performanse u jugoistočnoj Evropi i Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima od 9. maja 1980. godine i Konvenciji o međunarodnim železničkim prevozima od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine, koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Negde u januaru 2005. godine, kada je donošen Zakon o železnici, takođe sam govorio o ovom problemu. Možda se ne bih sada ni javljao, jer zaista mislim da nema građanina u Srbiji koji ima uvida u stanje naše železnice koji će reći da nisu potrebna ova sredstva i ovi zakoni, predlozi zakona da se usvoje, kako bi došlo do ozdravljenja jednog od najviše devastiranih, najviše uništenih javnih preduzeća u Srbiji.
Stanje u železnici je umnogome i posledica pogrešnog puta kojim smo mi krenuli tamo početkom poslednje decenije prošlog veka, kada je srušen Berlinski zid. Nažalost, mi se nismo najbolje snašli. Naša država je otišla nekim drugim putem, cela Evropa je otišla drugim putem, tako da mi danas kaskamo za mnogim zemljama koje su tada bile i pod 20, 30 godina mnogo iza nas, a da ne govorimo samo o železnici i o privredi, pre svega ekonomiji itd.
Sećam se ovde tog vremena jedne vlade, a mislim da je to bila Zelenovićeva vlada, kada je ministar Prohaska pokazivao grafikone, govorio o brzim prugama, o autoputevima, o razvojnim šansama Srbije, itd. To su zaista bile dobre namere, ali se i ovog puta pokazalo da je i put u pakao popločan dobrim namerama. Mi smo imali dobre namere, a gde smo stigli govori situacija u kojoj se nalazi naša železnica danas, jer je to jedna od tema, kako ozdraviti našu železnicu.
Kada postoji jedna teza koja kaže da svaka država je onakva kakvu železnicu ima. Čuli smo ovde kakva je železnica u Nemačkoj, kakva je železnica u Francuskoj, a takva je i država i tako je i organizovana. Mogli bismo slobodno da kažemo da smo mi u takvom stanju zatekli i državu 2000. godine kakvu smo zatekli železnicu.
Ovde ću reći neke podatke u kakvom je stanju zatečena železnica 2000. godine, kada je faktički došlo do promene vlasti. Francuska železnica i francuska država izgleda onako kako izgleda francuska železnica ili nemačka država izgleda onako kako izgleda nemačka železnica, a srpska država danas izgleda nažalost još uvek onako kako izgledaju naše železnice, u velikoj meri uprkos mnogobrojnim naporima da se ovo stanje u proteklih sedam-osam godina popravi.
Kakvo je stanje železničke infrastrukture bilo 2000. godine i kakvo je u velikoj meri danas? Blago rečeno katastrofalno. Železničku infrastrukturu sačinjavaju železnička pruga, objekti na železničkim prugama, elektroenergetska i stabilna postrojenja, električne vuče sa pripadajućim objektima, telekomunikaciona i informatička postrojenja sa objektima, zemljište u pružnom zaštitnom pojasu, zgrade železničkih stanica, depoi i ostali objekti na železničkim stanicama, koji su u funkciji železničkog saobraćaja na neracionalnim osnovama.
Dalje, faktički nepostojeća strategija razvoja ovog javnog preduzeća, prilično nestručno i neodgovorno rukovodstvo je u tom vremenu, bez minimuma kompetentnosti, trošenje sredstava na promašene političke, a ne stručno zasnovane projekte.
Zaista u tim teškim vremenima i vremenima sankcija i teškog života kod nas rađeni su neki projekti kao što je stajalište Vukov spomenik, zemljani radovi na virtuelnoj brzoj pruzi Valjevo - Loznica, rušenje, pa ponovna gradnja, delova železničke stanice Prokop u Beogradu.
Vidimo da je ovde intencija i nadam se da će to biti ostvareno u bliskoj budućnosti da se to jednom završi kako bi se otvorio taj Savski amfiteatar. O tome je već govoreno i o tome ne želim više da govorim. Sve ovo je činjeno u teškim uslovima opšte propasti naroda i države. Mislim da je taj novac mogao da se na mnogo bolji način utroši i da nam železnica danas ne bi bila u ovakvom stanju.
Ukupna otpisanost pruga je bila 96 posto, a oko 80 posto pragova su drveni i njihova prosečna trulost je oko 15 posto, a na 55 posto ukupne dužine pruga dozvoljeno je osovinsko opterećenje ispod 22,5 tone. Remont pruga u poslednjoj deceniji prošlog veka izgleda ovako: od 1990. do 1995. godine remontovano je 110 kilometara pruge, u 1996. godini 10,5 kilometara, u 1997. godini 13,5 kilometara, u 1998. godini 10,8 kilometara, a u 1999. i 2000. godini nije remontovan ni jedan jedini kilometar pruge. Znači, za ovu deceniju od 1990. do 2000. godine remontovano je svega oko 140 kilometara pruge u Srbiji.
Ovo govori o razmerama posla pred kojim se mi nalazimo na ozdravljenju jednog potpuno uništenog sistema, kao što su Železnice Srbije. Ciklus remontovanja magistralnih pruga nije izvršen u poslednje 34 godine.
Koridor 10, o kome pričamo i koji treba da bude naša prednost, stalno smo govorili da nam je mana što se nalazimo na putu, a to bi trebalo da u budućnosti bude naša velika prednost.
Vozovi Beograd - Niš idu nešto većom brzinom nego što smo ovde govorili o prosečnoj brzini od 44 kilometara, idu negde oko 63, 29 kilometara na čas i stižu po redu vožnje za 4 sata i jedan minut. Ne verujem da su ikad stigli tačno na vreme, pošto i sam često putujem tom prugom. Svojevremeno je postojao projekat koji se zvao "dva sata i 58 minuta", jer je naime za toliko trebalo da stigne voz iz stanice Beograd do stanice Niš.
Danas se od Kikinde do Pančeva stiže za 4 sata i 30 minuta, a 1958. godine Beograd - Kikinda stizalo se za 2 sata i 58 minuta. Iz Zrenjanina do Beograda, oko sedamdesetak kilometara pruge, putuje se danas oko šest sati. Delovima pruge Beograd - Niš i Beograd - Bar vozovi se kreću brzinama o kojima je ovde govoreno, oko 40 kilometara na sat.
Pre 2000. godine poslednje mašine za održavanje koloseka u ŽTP Beograd nabavljene su 1985. godine. Procenat amortizovanosti svih kapaciteta je veći od 100 posto. Prosečan procenat amortizacije odbijačica je 188,7 posto, odnosno tri od pet odbijačica za skretnice je u trećem radnom veku, preko 200 odsto amortizacije.
Slična je situacija i sa mašinama angažovanim na investicionom održavanju pruga, mašinama za održavanje i kontrolu tehničkog stanja koloseka, gde je procenat amortizovanosti bio od 140 do čak preko 300 odsto. Vozna sredstva su u potpuno istom katastrofalnom stanju. Dizel i elektrolokomotive, motorni vozovi i šinobusi i elektromotorni vozovi su u ovom periodu oko 75 posto bili van stroja. Umnogome i kao posledica jedne od odluka bivšeg rukovodstva da se obustave redovni šestomesečni remonti. To vam je isto kao da u vašem automobilu koji posedujete ne menjate ulje, filter za ulje, filter za vazduh i tako dalje, sve ono što mu pripada, nego kažete - nek ide dok ide, a onda morate da izvršite generalni remont kompletnog automobila.
Umnogome je jedna od ovakvih odluka kumovala da dođemo do ovakve situacije i stanja u železnici. Posledica jedne ovakve odluke, između drugih loših odluka, koje su donete, jeste da prema podacima iz 2001. godine od 513 vučnih vozila bilo je ispravno svega 133, a od 392 putničkih kola bilo je ispravno 130, a neispravno 262, a od ukupno 14.601 teretnih kola bilo je ispravno 5.264 kola.
Uređaji iz elektrotehničke delatnosti stariji su od tri decenije i na granici su potpune amortizacije. Automatska telefonska i telegrafska mreža i analogni sistem prenosa su stariji od 25, pa do 40 godina, i potpuno su prevaziđeni, i za njih se više ne proizvodi oprema, ni rezervni delovi.
Ovo su neka podsećanja, čisto da se uverimo kolika je veličina ovog problema i koliko je zaista država u tom periodu bila neko ko je vrlo loše upravljao ovim sistemom i dozvolio njegovu potpunu devastaciju.
Nama je potrebna i privatizacija, potrebno je korenita promena i reforme u kompletnom sistemu i postavljanje na potpuno drugim osnovama. I naravno da je potrebno i tehnički, i organizaciono i kadrovski opremiti ovaj sistem kako bi on mogao da bude restrukturiran, kasnije privatizovan i potpuno efikasan, na dobrobit svih građana Republike Srbije.
Da ne dužim dalje, Jovan Cvijić nekada govoreći o tome, ona naša stalna, česta teza, o tome kako smo napravili kuću na putu, to zaista kao što sam i rekao u mom prethodnom izlaganju treba da bude naša prednost, a ne naša mana.
I taj koridor 7, i koridor 10, i železnička pruga i autoput. Jovan Cvijić je tada rekao - ako smo već napravili kuću na putu, imamo dva načina kako da se prema toj kući odnosimo, da je stalno branimo puškom ili da naplaćujemo putarinu. Mislim da je došlo vreme da naplaćujemo putarinu i suviše smo dugo ratovali braneći taj put.
Potrebno je da napravimo taj put, da naplaćujemo putarinu i da izgradnjom infrastrukture, koridora 10, železnice, puta, vodnih puteva koje imamo kroz našu zemlju, omogućimo brz, efikasan i zamašan razvoj Srbije, kako bi ne dostigli, nego prestigli sve one koji su bili i po 20, 30 godina u razvoju iza nas.
Poštovani gospodine predsedavajući gospodine Mrkonjiću, poštovane kolega narodni poslanici, ne sumnjam da će Ministarstvo za zaštitu životne sredine rešavati pitanja i u Pančevu, i u Vrbasu, i u Boru, jer su to sigurno prioriteti ovog ministarstva i o tome smo već čuli u javnosti.
Pominjem ovde i Veliki Bački kanal u Vrbasu, ne iz želje da bih replicirao gospodine Vasiljeviću, nego samo da bih ga upoznao sa nekoliko činjenica, jer je ovde govorio o projektu revitalizacije velikog Bačkog kanala, gde je rekao da bi radije da su to uradili naši stručnjaci nego što su to uradili stručnjaci Norveške ''Nive''.
Imao sam odgovornost bavljenja javnim poslovima u to vreme u Vrbasu, bio sam tada predsednik opštine, bio sam narodni poslanik i zamenik predsednika Odbora za zaštitu životne sredine, kada je uspostavljena saradnja sa Norveškom, koja je sa 1,3 miliona evra učestvovala u rešavanju revitalizacije Velikog Bačkog kanala.
Norveška je jedna od zemalja koja ničim nije uslovljavala svoju pomoć. Njihov institut za vode ''Niva'' je angažovan iz prostog razloga, oni imaju svoj institut za vode, imaju rešene probleme ekološke unutar Norveške, oni im nađu posao negde u svetu i kažu - evo vam novac, idite i rešavajte taj ekološki problem.
Naravno da su oni to prihvatili i radili, ali su bili angažovani naši stručnjaci i sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, profesor Božo Dalmacija, i mnogi drugi.
Dakle, učestvovali su tada sa 1,3 miliona evra u projektu revitalizacije Velikog Bačkog kanala, koji je ogroman problem za opštine Vrbas, Kula, Srbobran i Bečej, a i sam za ceo taj sliv Dunava.
Nekada kao novinar dao sam mu naziv - najveća otvorena septička jama Evrope.
Dakle, tadašnji ambasador Hans Ula Urstad je želeo da pomogne da rešimo taj ekološki problem, jer zaista mi to sami nismo mogli da rešimo, kao što se kasnije uključila i češka ''Dekonte'' itd. Angažovani su i naši stručnjaci.
Što se tiče i lokalnog ekološkog akcionog plana, tada je uveden.
Moram da kažem ovde, istine radi, da su ovi projekti što se tiče norveškog instituta za vode ''Niva'' i norveške Vlade nastavljeni i kada je došlo do promene lokalne vlasti zato što je to problem koji nadilazi strančarenje, koji nadilazi naše stranačke međusobice, jer taj kanal truje i radikalsku decu, i decu onih čiji su roditelji u DS, SPS, i to daleko nadilazi. Kamo sreće da dođemo do te pozicije da, kao u Velikoj Britaniji, imamo planove razvoja lokalnih samouprava u sledećih 20 godina, pa bez obzira ko rukovodio trenutno lokalnom samoupravom, on zna kojim putem treba da ide i koje probleme građana traba da rešava.
Dakle, sve je ovo nastavljeno i nakon promene vlasti lokalne, na naše zadovoljstvo ostali su i Norvežani, učestvovali su i u finansiranju druge faze kolektora. Nadamo se da ćemo uskoro i sa Evropskom agencijom za rekonstrukcije i sa fondom za kapitala ulaganja rešavati ove probleme.
Ministar ima oštar kurs prema zagađivačima, to je već dokazao i zalažem se za taj kurs koji je i uveo ministar otkako je stupio na dužnost. Jednostavno je zatvorio, išao je čak i sa inspekcijom direktno na vrata zagađivača, koji nisu hteli da puste, jer smo mi imali isto probleme, nisu hteli da puste inspekcijske službe, jednostavno kažu - dođite za nedelju dana. Onda naravno puštaju čistu vodu i kada dođeš da izmeriš nema ništa.
Ovoga puta je ministar otišao sa inspektorima, i morali su da puste, i bili su zatvoreni oni koji zagađuju. Očekujem da se tako rešavaju problemi i u Vrbasu, i u Pančevu, i u Boru i u mnogim drugim našim gradovima. Da se vratim samo osnovnoj temi, neću uzeti previše vremena. Dakle, tema je Predlog zakona o potvrđivanju Kjoto protokola uz Okvirnu konvenciju UN o promeni klime.
Znači, zaštita životne sredine, zagađenje, to sve više postaje globalni problem, problem planete zemlje i vidim i ovaj Kjoto protokol i ovu okvirnu konvenciju kao napor čovečanstva da reši neke probleme.
Da je potrebno da se svi zajedno udružimo na ovoj planeti, jer nam je ovo zajednička planeta, te nadilazi daleko državne i međudržavne granice, čak i granice kontinenata, i da je ovo u stvari taj napor kome se ratifikacijom ovog Kjoto protokola pridružujemo i mi ovde u Skupštini Srbije. Za 200 godina, ako budemo išli sa jednim razvojem koji neće voditi računa o zaštiti životne sredine, pa uništićemo sve, neće više biti živog sveta i onda će to biti potpuno besmisleno.
Postavlja se pitanje - razvoj ili život?
I jedno i drugo zove se održivi razvoj, kako da se razvijamo, a da zaštitimo životnu sredinu, i to je, verujem, zajednički cilj svih političkih stranaka ovde koje se nalaze u Skupštini Srbije i svih građana Srbije, jer je pre svega to problem svih građana, kao što sam i rekao.
O osnovnom cilju ove konvencije, koji se odnosi na obezbeđivanje stabilizacije atmosferskih koncentracija gasova sa efektom staklene bašte na nivou koji bi sprečio štetne uticaje na klimatski sistem itd, ovde je govoreno. Govoreno je takođe i o efektima koje će ratifikacija Kjoto protokola stvoriti i mogućnosti Republike Srbije za ubrzan razvoj.
Sa političke tačke gledišta takođe je naznačeno šta, mislim da su o tome i ministar i mnogi moji prethodnici, kolege poslanici, dobro govorili, da je i sa pravne tačke gledišta jedan signal da prihvatamo evropske vrednosti u oblasti zaštite životne sredine, i to je put kojim treba da idemo. Sa ekonomskog stanovišta takođe smo govorili o tome i ne bih s te strane uzimao vaše vreme.
Ovde, radi pojašnjenja, govori se o prodaji emisije gasa. Mislim da je tu par poslanika pomenulo to, čak i kada nije bio prisutan, kratko na početku popodnevnog zasedanja, gospodin ministar. Znači, prodaja emisije gasa za one znači, Ne aneks 1 države, ne važi, znači otpada.
Takođe, zajedničko ulaganje, ako se recimo napravi termoelektrana u Srbiji zajednički sa Rumunijom pa da delimo sada zajedničku emisiju gasa, to takođe ne važi za ove zemlje Ne aneksa 1. ovoga protokola. A šta važi? Ustupci državama koje kod nas grade pogone zasnovane na čistim tehnologijama; e to važi i to je jedna od povoljnosti koju mi dobijamo potpisivanjem, odnosno ratifikacijom ovog Kjoto protokola.
To je jedan od koraka da uđemo u svetski sistem zaštite životne sredine i potpisivanja Kjoto protokola. Zaštita životne sredine i prirodnih bogatstava je jedan od tri ključna stuba održivog razvoja o kojem sam govorio, uz ekonomski i socijalni. Stoga je nedopustiva sporost u približavanju zakonodavstvu EU.
Postoji oko 25-30% zakonskih propisa EU, oko 27 hiljada stranica, koje treba što pre preneti u nacionalno zakonodavstvo u procesu pridruživanja EU iz oblasti životne sredine.
Stoga sve aktivnosti treba staviti u funkciju postavljanja stručnih, zakonskih i institucionalnih osnova za jačanje kapaciteta, kao i utvrđivanje ciljeva i prioriteta, pri čemu se, još jednom naglašavam, ciljevi Srbija u oblasti sistema zaštite životne sredine poklapaju sa onim što je postignuto u EU.
Vizionarsko postavljanje sistema zaštite životne sredine, koje omogućava uključenje životne sredine u sve sektorske politike kroz uslove održivog korišćenje prirodnog resursa, odnosno dobara, i celovitu zaštitu životne sredine vazduh, voda, zemljište, biljni i životinjski svet, jeste osnovni cilj kome DS - Boris Tadić teži u ovoj oblasti.
Dakle, DS - Boris Tadić glasaće za ratifikaciju Kjoto protokola, ne zbog toga što su ove Kjoto protokola ratifikovale 171 država ili ne zbog toga što neka država nije ratifikovala, nego zato što smo za ulazak u EU, zato što smo za nove investicije, za nova radna mesta, za politički uvažavanu, ekonomski snažnu, kulturno prestižnu i ekološki čistu Srbiju, sa izvesnom budućnošću. Zbog toga će DS - Boris Tadić podržati ratifikaciju Kjoto protokola. Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, poštovane kolege poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske.
To je u sklopu bogate zakonodavne aktivnosti jedan od akata koji mi treba da usvojimo u ovoj skupštini, odnosno izvršimo njegovu ratifikaciju.
Nadao sam se da ćemo ovaj akt usvojiti bez glasa protiv i bez disonantnih tonova, i upravo bez onih pokušaja postizanja jeftinih političkih poena o kojima se čulo za ovom govornicom u prethodnim diskusijama.
Da se vratimo na temu. Šta je sadržaj ovog sporazuma o uspostavljanja specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske.
Ovaj sporazum je potpisan, kao što se već čulo za ovom govornicom, 26. septembra 2006. godine u Banja Luci, i tačno je da su tamo bili legitimni predstavnici Republike Srbije i Republike Srpske, a to su bili gospodin Tadić, gospodin Koštunica, gospodin Čavić i gospodin Dodik.
Ovaj sporazum, bez obzira ko bio na vlasti, ko se bavio javnim poslovima u Republici Srbiji i Republici Srpskoj, treba da funkcioniše. Mislim da je u najboljem interesu i Republike Srpske i Republike Srbije da ratifikujemo danas ovaj sporazum.
U završnim odredbama se jasno kaže da danom stupanja na snagu ovog sporazuma prestaje da važi sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srpske, koji je potpisano 5. marta 2001. godine u Banja Luci, jer Savezna Republika Jugoslavija više ne postoji, Republika Srbija je međunarodnopravni subjekt, a mi imamo, dakle, interes da se ovi specijalni paralelni odnosi između Republike Srbije i Republike Srpske održe.
Ustavni osnov postoji, o tome je govorio gospodin ministar, o ustavnom osnovu u Ustavu Republike Srbije za potpisivanje ovog sporazuma, a potvrđivanje ovog sporazuma, kao što se kaže u razlozima za donošenje ovog zakona, predlaže se da bi se ispunile potrebne pravne pretpostavke, na osnovu kojih će se omogućiti dalje unapređenje međusobnih odnosa Republike Srbije i Republike Srpske i njihova međusobna saradnja.
Zaista ne vidim zašto bi i kako bi neko u ovoj Skupštini Republike Srbije, u našem parlamentu, imao nešto protiv ovog razloga za ratifikaciju ovog današnjeg sporazuma o kojem govorimo.
O čemu se radi, da se vratimo na temu, pošto se bojim da smo otišli u političkoj priči i u tom jeftinom postizanju političkih ciljeva nažalost se pokazuje da nam ništa nije dovoljno sveto da ne bi pokušali da politički poentiramo na bilo kojoj temi koja se spomene ovde u ovom parlamentu.
Dakle, učesnici u sporazumu će, u skladu sa mirovnim sporazumom i ustavima Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, posebno unapređivati saradnju u oblastima privrede i korišćenja privrednih resursa, planiranja, zakonodavstvu, privatizacije i denacionalizacije, nauke i tehnologije, obrazovanja, kulture, sporta, zdravstva i socijalne politike, turizma i zaštita okoline, informisanja, zaštite slobode i prava građana u skladu sa najvišim međunarodno priznatim standardima i suzbijanju kriminala. To su sve oblasti na kojima treba da se na osnovu ovog sporazuma uspostavi, odnosno da se nastavi i unapredi saradnja između Republike Srpske i Republike Srbije.
Međunarodnopravni osnov za donošenje ovog sporazuma je Dejtonski sporazum, koji je, bilo je ovde mnogih reminiscencija i podsećanja na prošlost, nastao kao mirovni sporazum i kao kompromisno rešenje sprečavanja i zaustavljanja dalje tragedije na ovim prostorima. Svi mi znamo i veoma se dobro sećamo kako je uopšte došlo do Dejtonskog mirovnog sporazuma i na koji su se način pokušavali rešavati problemi na ovim prostorima.
Republika Srpska je Dejtonskim sporazumom postala sastavni deo međunarodnog pravnog poretka, a Dejtonski sporazum međunarodnopravni osnov za potpisivanje i današnju ratifikaciju ovakvog sporazuma, i tu, dakle, nema nikakvih dilema.
Čuli smo i od gospodina ministra i od nekoliko diskutanata ovde da su upravo jako važne te ekonomske, političke, kulturne i istorijske veze, koje mi moramo sačuvati, kako bi uopšte mogao da opstane srpski narod i sa one strane Drine. Tu su veze koje prevazilaze daleko ekonomiju, tu se slažem sa gospodinom ministrom kada je to naglasio posebno, da je tu prosvetni sistem koji se oslanja na prosvetni sistem u Srbiji, da je to perspektiva saradnje prekodrinskih opština.
Takođe se slažem i kada je ovde govoreno o rodbinskim, poslovnim i istorijskim vezama itd.
Ovde imamo neku priču o tome, opet moram da kažem par rečenica Dušana Radovića koji kaže, probleme bi da rešavaju oni koji su ih napravili, to je možda najpravednije, ali nije najpametnije. Možda bi pokušali i mogli da reše probleme oni koji su ih pravili svojevremeno, ali bojim se da ne mogu istim metodama kako su nastali problemi i da se rešavaju u budućnosti.
Ovaj sporazum, dakle, mora imati konkretne reperkusije na običan život građana, inače će ostati mrtvo slovo na papiru. Gospodin Nikolić je ovde, jedan od prethodnih govornika, govorio o razbijanju gradonosnih oblaka itd, o potrebi saradnji, i to je nešto što je život. Da bi se i to regulisalo, ovde je spomenut jedan argument da sporazum ima svega pet strana i da on neće ništa uraditi. Ovo je samo osnov da se u svim ovim oblastima na pravi način postavljaju i rešavaju problemi u budućnosti i unapređuje saradnja između Republike Srpske i Republike Srbije.
S jedne strane se kaže da želimo ratifikacijom ovog sporazuma da postignemo jeftine političke poene, postavlja se pitanje zašto potpisnici sporazuma nisu sali i da je to svojevrsno licemerje Vlade Republike Srbije. Upravo da smo hteli da od ovog pravimo pompu, da postižemo jeftine političke poene, onda bi upravo pozvali potpisnike i sve, i napravili bi veliku pompu oko nečega što je potpisano još 2001. godine.
Mi smo sada svedoci samo ratifikacije jednog ovakvog sporazuma. To je upravo argument koji pobija onu tezu da mi želimo da postižemo jeftine političke poene na taj način što ćemo danas izvršiti ratifikaciju ovog sporazuma.
Ovde je pomenuta priča o tome da razvoj transparentne saradnje izvršnih, zakonodavnih i drugih institucija nije potreban, jer kakva može biti drugačije ta saradnja. S druge strane, izađe iz druge političke opcije neko i kaže, da smo upravo u ovoj vrsti saradnje imali jednu zakulisnu saradnju koja niti je bila dovoljno transparentna, niti je bila dovoljno javna, niti se održavala u parlamentima ni Republike Srpske, ni Republike Srbije.
Moglo bi se dosta govoriti o ovoj temi. Umesto verbalnog patriotizma, mi smo za konkretna i suštinska rešenja od dalekosežnog značaja za saradnju u budućnosti i prožimanje srpskog nacionalnog korpusa shodno zahtevima 21. veka i aktuelnoj političkoj situaciji u Evropi i svetu, jer je to jedini način da u ovim uslovima uspemo da sačuvamo taj srpski nacionalni korpus na pravi i na jedini mogući način u 21 veku.
Postavljamo pitanje - da li je ovaj sporazum o najboljem interesu Republike Srbije? Odgovor je - da. Da li je ovaj sporazum u najboljem interesu Republike srpske? Odgovor je - da. Da li je to razlog što će DS - Boris Tadić podržati ratifikaciju ovog sporazuma - da, jer je zaista u najboljem interesu i Republike Srbije i Republike Srpske.
Gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, šef poslaničke grupe DS - Boris Tadić, Dušan Petrović, podneo je amandman na član 2. po kojem se ovaj član izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji briše.
Predloženim članom ukida se pravo veta člana Saveta koji je izabran na predlog ovlašćenog predlagača iz Autonomne pokrajine Vojvodine, na odluke Saveta koje se odnose na teritoriju te pokrajine.
Postojeće zakonsko rešenje rezultat je, prvo, političkog dogovora republičkih i pokrajinskih vlasti postignutog pred usvajanje zakona 2002. godine, odnosno kompromisa kada su pokrajinske vlasti odustale od posebnog vojvođanskog regulatornog tela.
A jednostranim gaženjem političkog dogovora, iza koga je Skupština stala 2002. godine, kreira se potencijalni politički problem, zanemaruje činjenica da su u Vojvodini i Ustavom Srbije priznate i njenim statutom utvrđene nadležnosti u oblasti javnog informisanja, te se pokazuje krajnje nerazumevanje za realno različite probleme koje Vojvodina, kao multietnička sredina ima.
Činjenica da član Saveta, izabran na predlog ovlašćenog predlagača iz Vojvodine, može vetom blokirati najhitniji posao koji stoji pred savetom, to je donošenje strategije razvoja radio-difuzije, ne opravdava ovakve hitne izmene zakona, bez javne rasprave i bez konsultacija sa drugom stranom u političkom dogovoru koji je postignut pre tri godine. Naime, strategija razvoja radio-difuzije je toliko važan dokument da, inače, mora biti baziran na najširem konsenzusu, kako svih članova saveta pojedinačno, tako i drugih zainteresovanih subjekata.
Ovoj skupštini odnosno Odboru za kulturu i informisanje stigao je i dopis iz Odbora za informisanje Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, u kome je prvi zaključak ovog nadležnog odbora u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine, da Odbor za informisanje Skupštine AP Vojvodine, uvažavajući dostignut stepen razvoja radio-difuzije i specifične potrebe, smatra da ne treba menjati odredbe člana 32. stav 3. Zakona o radio-difuziji.
Neprihvatljivo je obrazloženje podnosioca Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji da se ovo pravo može koristiti za sve odluke Saveta koje se tiču cele Republike, jer to nije utvrđeno zakonom. U slučaju izmene člana 32. stav 3. Zakona o radio-difuziji neophodno je da se preciznije definiše postojeće ovlašćenje u smislu da član Sveta iz AP Vojvodine ima pravo da predlaže preispitivanje ili ponovno razmatranje odluka koje se isključivo odnose na Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu, a sa kojima nije bio saglasan u prvom odlučivanju.
Bojim se da nismo izvukli nekakve pouke – ni kao Skupština Srbije, ni kao odgovorni ljudi u politici – iz jedne centralizacije koja je sprovedena početkom poslednje decenije prethodnog veka. Naša katastrofa je počela idejom sveopšte centralizacije svega postojećeg, a i pokušaja majorizacije. Znači, Vojvodina ima svoje specifičnosti. Znači, tu je program na više jezika, posedovaće svoju radiodifuznu ustanovu, RT Novi Sad, ili radiodifuznu ustanovu Vojvodine.
Znači, postoji mnogo razloga da je ovaj član saveta faktički mogao, na neki način, da stopira neke odluke koje ne bi bile u skladu sa onim što je većinsko raspoloženje u AP Vojvodini.
Možda je, što se tiče pravnika koji daju zamerku da ne može neko od članova Radiodifuznog saveta imati veća prava, pravo rešenje bilo, to sam rekao i u načelnoj raspravi, da je pobrojan jedan broj pitanja, da je izmenama i dopunama predviđen jedan broj pitanja koja se tiču strategije razvoja radio-difuzije i, konkretno, koja se odnose na radio-difuziju na teritoriji Vojvodine, te bi odluke morale da se donesu konsenzusom. U toj situaciji niko ne bi bio privilegovan da ima pravo veta, a opet neke odluke, koje se tiču strategije razvoja radio-difuzije i, konkretno, delovanja radio-difuzije na teritoriji Vojvodine, onemogućile bi majorizaciju u ovom slučaju.
Da ne uzmem previše vremena svojoj poslaničkoj grupi, jer će se još neko javiti, bilo je nerazumevanja ono kada sam pomenuo Milana Grola, nisam mogao da repliciram mom uvaženom kolegi, koji je svojevremeno napisao da su zaista decentralizacija, pa čak i federalizacija jedne države jedina prava brana svakom separatizmu. Jer, ako ne vršite majorizaciju nad nekim, ako mu ne oduzimate neka prava i neke dužnosti i obaveze koje može da obavlja na tom nivou, da li je to nivo lokalne samouprave, da li je to nivo Autonomne Pokrajine, on nema ni jedan razlog da se suprotstavlja centru ili centralnoj državi, ali apsolutno tu se gube svi razlozi da se deluje protiv sopstvene države.
Naravno, neki kažu da je ta teza pogrešna, jer se federalna Jugoslavije raspala. Naravno da pravi federalizam nije bio moguć na balkanskim prostorima i da je to bila lažna decentralizacija i lažni federalizam, jer je sve bilo pod šapom CK SKJ. Tako da danas oni koji se zalažu za centralizaciju svega postojećeg u stvari ne mogu da se oslobode komunističkog nasleđa u svojim glavama.
Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, evo javio sam se da odgovorim na nekoliko navoda koji su se čuli u prethodnom izlaganju, ne u prethodnom, nego pre ovoga, izlaganju gospodina Vučića.
Prvo, pominjan je ovde jedan član Radiodifuznog saveta koji je iz Vojvodine, pominjano je njegovo prezime Karadžić. Svaki član Radiodifuznog saveta izabran je ovde u Skupštini Srbije. Za gospodina Karadžića se ovde tvrdi da je neki okoreli separatista, koji samo što nije do popodne otcepio Vojvodinu.
Prosto ne mogu da verujem da je ovaj skupštinski saziv ikada mogao da glasa za bilo koga da bude član republičkog Radiodifuznog saveta Republike Srbije ukoliko bi se on bavio takvom delatnošću separatističkom i verujte bio bih prvi koji bi glasao protiv njegovog izbora u Radiodifuzni savet.
Što se tiče oduzimanja prava, oduzimanje prava i te kako ima veze i sa centralizacijom i sa majorizacijom. Ja ću da ti uređujem tvoju kuću, a ti nemaš pravo da se pitaš o tome ni onoliko, nego ćeš onako da se vladaš kako ti ja budem uradio tvoju kuću. Ali, ako već dogovorimo nekakve opšte principe i načela, kako će biti kuće u celoj ulici uređene ili u celoj državi, onda hajde da nikome ne naturamo svoj stav, nego da živimo u jednom građanskom društvu zasnovanom na ljudskim pravima, gde svako ima pravo da stavi primedbu ukoliko su mu narušena neka od osnovnih prava.
Znači, ne možemo da se složimo sa principom - ja ću da ti uređujem, a da tebe ne pitam. Mi imamo, upravo je ideja bila, ja sam rekao i to kada sam govorio o ovom amandmanu, da ova Republika Srbija kao odraz svoje državnosti nema dva radiodifuzna saveta, iako ima dva javna servisa: Radiodifuznu ustanovu Vojvodine i Radiodifuznu ustanovu Srbije. Da ne bi imali dva radiodifuzna saveta kompromis je bio upravo ova priča o kojoj sada govorimo, da o pitanjima koja se tiču Radiodifuzne ustanove Vojvodine ima pravo faktički veta član Radiodifuznog saveta koji je izabran iz Vojvodine.
Kažem - nije to možda najsrećnije rešenje, jer pravnici kažu da ne mogu u istom telu da imaju različita prava. Dao sam konkretan predlog. Izmenite zakon tako da se pitanja koja se tiču strategije razvoja radiodifuzije i konkretno pitanja koja se tiču radiodifuzije Vojvodine donose konseznusom.
Onda će svi imati ista prava, a opet ćemo imati ono što je bio smisao ovog veta, zaštitni mezanizam od majorizacije i neke vrste centralizacije.
Kaže gospodin Vučić - kada sam bio ministar, separatisti i autonomaši su bili na vlasti u Vojvodini. Znači, vi ste bili na vlasti u Srbiji, a separatisti i autonomaši su bili na vlasti u Vojvodini. Ja bih ovome dodao, upravo takva rečenica doslovce je zapisana, možemo da pogledamo. Znači, kada sam bio ministar, separatisti i autonomaši su bili na vlasti u Vojvodini.
To naravno nije tačno, ali je tačno da su separatisti na Kosovu i Metohiji, dok ste vi bili na vlasti, jedno vreme ulazili, izlazili iz vlasti, zajedno sa svojim koalicionim partnerima uspeli da faktički zavladaju sa jednom našom AP, a to je Kosovo i Metohija. Ne samo da nisu bili na vlasti u Vojvodini, ali su na Kosovu, počelo je sa - uhapsite Vlasija, pa ste uhapsili Vlasija i dobili nedostupnog Tačija. To je bila državna politika koja je vođena u to vreme, gospodina Vučiću.
Nemojte više da se tim metodama brani država Srbija.
Nacionalni interes Srbije i države Srbije ne brani se metodama 19. veka u 21. veku.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Stanimiroviću.)
Na kraju, rekao bih samo još jednu rečenicu, koja se tiče ove benzinske pumpe.
Dozvola za izgradnju te benzinske pumpe izdata je još uvreme kada je izdao tadašnji ministar saobraćaja, a tadašnji saobraćaja je bio gospodin Todorović, iz Srpske radikalne stranke.
(Upadica sa mesta, Aleksandar Vučić: To nije tačno.)
I Beograd je moja kuća, i Niš, i Valjevo, isto kao što je i moj Vrbas, i Vojvodina i svaki kraj Srbije, ali ne živim u pet kuća, živim u jednoj kući i onda uređujem samo tu jednu kuću. Uređujem nekad i šire, i celu ulicu, nekad ceo grad, a nekad uređujem samo jednu kuću.
Žao mi je što je otišao gospodin Nikolić. Ovde me je po imenu prozvao i upoređivao političke talente. Može se reći za gospodina Nikolića da je takođe izuzetan i vrstan politički talenat, nažalost, kao i u sportu, večiti talenat. Izuzetan kandidat, ali večiti kandidat. Nikad izabran.
A, što se tiče saobraćajnih incidenata, pa to je jedna, ovako, duhovita opaska, ali ja se sećam jednog saobraćajnog incidenta koji je bio daleko teži, u izbornoj kampanji, kada je ministar saobraćaja vozio upravo gospodina Nikolića, i tada je gospodin Tadić, kao kandidat za predsednika Republike, odmah po saznanju da se desila saobraćajna nesreća, pozvao gospodina Nikolića i pitao ga za zdravlje, da li je u redu. Jer, naravno, hteo je da pobedi živog i zdravog čoveka, a ne da pobedi neku mumiju u zavojima.
Što se tiče konstatacije da su mnogo mali ovi iz poslaničke grupe DS, ispričaću vam anegdotu. Tiče se velikog crnogorskog junaka Nikca od Rovina. Nikac od Rovina je jedan od velikih crnogorskih junaka, naravno i srpskih junaka, i jedan Turčin je rešio da mu dođe glave.
Došao je u njegovo pleme i pitao - gde je taj čuveni Nikac od Rovina, da mu ja skinem glavu. Svi ćute. Gde je taj Nikac od Rovina da mu skinem glavu? I, Nikac od Rovina izađe, kad ono metar i ćevap, nema šta videti. Gleda ovaj Turčin pa kaže - to ovo malo, to vam Nikac od Rovina? Na to ga pogleda Nikac od Rovina i kaže - ne vidiš ti mene cijelog, Turčine.
Ne vidite vi nas cele. Videćete nas posle sledećih izbora.
Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, da uozbiljimo malo ovu raspravu. Evo svakog avgusta ova nova skupštinska većina i Vlada na tapetu ima izmene i dopune Zakona o radio-difuziji. Kada već nema volje, spremnosti i želje da menja ovo društvo i da menja ovu Srbiju, onda bar da menjamo zakon i pred nama se opet nalazi, kao i avgusta 2004. godine, Predlog izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji.
Ovo je jedna vrlo ozbiljna oblast o kojoj može da se govori sa humorističnom notom, kao što smo čuli iz prethodnog izlaganja, ali da se prisetimo da je Demokratska stranka - Boris Tadić tada podržala izmene i dopune zakona, krajem avgusta 2004. godine, i tada sam takođe kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe rekao da DS ostaje na liniji depolitizacije medijskog prostora, koje se vrši kroz formiranje nespornog radiodifuznog saveta, i to je bio strateški cilj DS.
A svakako formiranje i izgradnja javnog servisa podrazumeva temeljnu transformaciju RTS i TV Novi Sad, kao i određivanje nove uloge lokalnih i radio-tv stanica koje se nalaze pod ingerencijama lokalne samouprave. Naravno, poštujući i preporuke Saveta Evrope i OEBS-a, i kako bi se sprečio haos koji vlada u radio-difuziji ili kako sam onda rekao radiokonfuzija koja vlada u etru, a o kojoj su danas govorili moji prethodnici, sa preko 1300 emitera u Srbiji.
Tada sam čuo od predlagača da se promene oko izbora, pre svega radiodifuznog saveta donose i ako se zakon bude poštovao kroz ovu brzu proceduru će moći da se konstituiše novi savet do kraja godine najkasnije i onda će taj savet moći da počne da rešava probleme u radio-difuziji. Takođe se čulo da će članovi saveta izabrati upravni odbor, a upravni odbor će imenovati direktora, posle sprovedenog konkursa, a postojaće još jedno telo koje će biti veoma bitno, a to je programski savet.
Naravno, zakon se, kako je tada rečeno od predlagača iz vladajuće koalicije, ne menja zbog toga da bi se promenio sastav saveta, nego da bi se omogućilo savetu da Zakon o radio-difuziji primenjuje. Šta nam vredi zakon koji smo usvojili 2002. godine, rečeno je tada, čak i ako je najbolji ako ga ne sprovodimo. Sada ima da ga sprovodimo, kada budemo izabrali telo po jednoj zakonskoj proceduri. Od tog sprovođenja naravno nije bilo ništa.
I sada opet dolazimo u situaciju da dolazi do izmena i dopuna ovog zakona i prolongiranja nekih rokova koji su već bili utvrđeni izmenama i dopunama zakona i Zakonom o radio-difuziji.
O čemu se radi? Radi se o onome što sam rekao na početku, o nespremnosti da se preuzme politički rizik i politička odgovornost za to da se menjaju stvari nabolje u ovoj državi. Jednostavno, želi da se zadrži status kvo i ova vlada se ponaša kao Skarlet O Hara u "Prohujalo sa vihorom", misliću o tome sutra, daj da danas izmenim, da produžim rokove, misliću o tome sutra kako će se to rešavati ili će misliti neka druga skupštinska većina i neka druga vlada. Nadam se da će i ova vlada brzo prohujati sa vihorom i da ovakav stav jednostavno neće biti preovlađujući.
Zašto ovog puta nećemo glasati za izmene i dopune Zakona o radio-difuziji? Pre svega, zbog nečinjenja i nesprovođenja, nedostatka strategije. Imali smo prethodno Zakon o NIS-u, Zakon o prestanku važenja Zakona o NIS-u, kada smo imali gotovo istovetne primedbe koje se tiču, pre svega, nemanja jasne strategije razvoja u NIS-u, šta će doneti ukidanje zakona i kako će se ići u privatizaciju. Ovde ne vidimo tu strategiju, kako će formirati javni servis u Republici Srbiji. Ovde vidimo jednu nespremnost da se suočimo sa pravim problemima.
Recimo, rebalansom budžeta ministar finansija je skinuo finansiranje RTS sa budžeta. Istovremeno se produžava rok da se finansiraju iz budžeta lokalne radio-stanice jer se produžava rok za njihovu privatizaciju. Ako je budžet Republike Srbije budžet svih građana Republike Srbije, takođe su i budžeti lokalnih samouprava budžeti građana koji žive u tim opštinama. Zašto bi sada ukinuli finansiranje RTS jednim rebalansom budžeta, a istovremeno produžili rok za finansiranje iz opštinskih budžeta lokalnih elektronskih medija. Dakle, to je ne samo jedna od nelogičnosti.
Druga stvar, jednostavno RTS, čija ideja jeste da se pretvori u javni servis svih građana, mi smo bili prisutni na Odboru za informisanje, predstavnici DS - Boris Tadić, kada je prisustvovao i generalni direktor RTS Aleksandar Tijanić, gde je on ishvalio kao televiziju koja ima najviši rejting i gde je dobio mnogobrojne pohvale, da mi se činilo u jednom momentu da je taj odbor sazvan da bi se udelile pohvale sadašnjem generalnom direktoru RTS Aleksandru Tijaniću, koji je nacionalnu televiziju preuzeo u jednom pristojnom finansijskom stanju, i u programskom smislu, da bi je doveo do bankrotstva.
Ako ga je već na nezakonit način postavila Vlada Republike Srbije, zar nije bilo mogućnosti da sedne sa ministrom finansija, sa predsednikom Vlade, da se dogovore i da vide kakva je to strategija pretvaranja RTS u stvarnu nacionalnu televiziju i u javni servis.
Nije tačna, a to se već čulo za ovom govornicom, rečenica kako je to postala najgledanija televizija. Prvi program je zadržao rejting kao i pre dve godine, drugi kanal je pao u odnosu na rejting koji je imao pre dve godine, a duplo manji rejting ima treći kanal.
Hrvati su privatizacijom svog trećeg kanala, prodajom RTL-u, zaradili 30 miliona evra. Vrednost našeg trećeg kanala, koji treba da se privatizuje, jeste između tri i 30 miliona evra. Verovatno ovakvim drastičnim padom gledanosti cena tog trećeg kanala, koji je trebalo da se privatizuje drastično je pala. Bojim se da je neko namerno to učinio kako bi neki koji imaju već privatne televizije, koji imaju značajan uticaj na medijskom prostoru u Srbiji, a nameravaju da prodaju svoje televizije u skoroj budućnosti, mogli po boljim uslovima da prodaju svoje televizije nego što bi nacionalna televizija mogla da proda treći program RTS.
Sa druge strane, nepristupanjem dodeli frekvencija izgubila je nacionalna televizija, a taj novac se mogao iskoristiti takođe za razvoj nacionalne televizije i javnog servisa. Recimo, samo ove tri najgledanije privatne televizije mogle su po pola miliona evra minimum da plate za korišćenje frekvencija i po pola miliona evra ostale regionalne i lokalne televizije, i to bi bila suma na godišnjem nivou od oko dva miliona evra, koja se takođe mogla uložiti u razvoj nacionalne televizije. Naravno da to nije urađeno i da se kasni, opet kažem zbog nečinjenja i nespremnosti ove vlade da se uhvati u koštac sa problemima.
Takođe, prihodi od marketinga, koji iznose oko 14 miliona evra, ako se dobro sećam, što je istakao sadašnji direktor televizije, takođe su drastično pali. Od septembra prošle godine nisu isplaćeni honorari i već se čulo za ovom govornicom da će biti veoma mnogo problema oko funkcionisanja nacionalne televizije. Dobili smo jedan amandman, koji je ovoj skupštini uputio direktor RTS Aleksandar Tijanić, koji predlaže tranzicioni fond koji bi premostio jedno vreme između prostora kada bude naplaćivana tv pretplata, da bi mogla RTS kao nacionalni servis da funkcioniše, i sadašnjeg vremena.
Prosto ne mogu da shvatim kako ovo funkcioniše i ponavljam opet zašto se nisu dogovorili, jednostavno je rebalansom budžeta izbačeno finansiranje RTS. RTS je prepuštena samoj sebi. A mi ne smemo da dozvolimo taj luksuz da ostanemo bez nečega što je javno dobro, nacionalno dobro, kao što je nacionalna televizija.
Ne bih želeo da iskoristim svo vreme, deobni bilans može veoma brzo da se ostvari i nema potrebe da se produžava ovaj rok što se tiče deobnog bilansa između radiodifuzne ustanove Vojvodine i radiodifuzne ustanove Srbije.
Što se tiče veta koje ima predstavnik Vojvodine, ali pošto mi ističe vreme, pošto saslušam jedan deo diskusija, na kraju rasprave ću se dotaći i ovih pitanja.
Ne želim da uzurpiram vaše vreme jer sam iskoristio prvih 10 minuta. Zadržavam pravo da u drugom delu objasnim i ove druge izmene i dopune zakona koje sigurno neće doprineti uređenju medijskog prostora u Republici Srbiji.
Gospodine ministre, kada sam počinjao da se bavim politikom, raskrstio sam sa dve stvari. Prvo, nikada stvari ne treba lično shvatati u politici, a drugo, nikada se ne treba nervirati zbog politike. Ovo je zaista pokušano da se na jedan način, smatrao sam da je vrlo adekvatan za nekoga ko nastupa sa pozicije opozicione političke stranke u ovoj skupštini, kritikuje ono što Vlada nije uradila za ove dve godine otkako je na vlasti.
Želim ovde da demantujem da sam rekao u svojoj diskusiji da nećemo da propadne nacionalna televizija, a da ne treba da plaćamo. Naprotiv. Rekao sam sledeću stvar, da je nemoguće bilo skinuti sa budžeta RTS, a da istovremeno ne obezbedimo instrumente za finansiranje nacionalne televizije, jer je to siguran put u propast nacionalne televizije i javnog servisa. Znači, trebalo je da se napravi jasna strategija. Kritikovao sa, nemanje strategije u jednoj ovakvoj oblasti.
Kada pričamo o RTS, mi smo morali ovde kao narodni poslanici da imamo uvid u to kako je pripremljena ova transformacija, ne samo u tom smislu finansiranja, da li je to iz budžeta Republike Srbije ili je to iz pretplate, nego da znamo, da imamo jedan kompleksan, transparentan, oročen projekat transformacije koji bi bio predstavljen Upravnom odboru, zaposlenima, sindikatima i javnosti.
Zatim, da znamo šta će biti sa Trećim kanalom, o kojem sam pričao, šta sa ostacima lokalnih radio-televizija u vlasništvu RTS, šta sa Radio-televizijom Prištine, da li postoje rešenja za restrukturiranje ovako značajnog segmenta kao što je nacionalna televizija, odnosno javni servis kao što se ovde govori.
Rekli ste da ste zatekli zakone sa felerima i zato ih menjamo. Prošlog avgusta smo imali izmene i dopune zakona da bi izabrali Radiodifuzni savet, to smo učinili. Čak je i DS-Boris Tadić to podržala upravo želeći da se napravi red na medijskom prostoru u Srbiji. Sada imamo opet izmene ovog avgusta, posle godinu dana, opet izmene i dopune zakona, čiji je cilj da se prolongiraju neki rokovi koji su predviđeni ovim zakonima.
Ukoliko su Zakon o javnom informisanju, kao što ste rekli, i Zakon o radio-difuziji neprimenjivi, zašto onda produžavamo rokove za njihovu primenu, zašto niste izašli sa novim predlozima zakona o javnom informisanju i radio-difuziji?
Kažete - znate li šta je osam hiljada ljudi?
Neko ko je spreman da preuzme politički rizik i političku odgovornost da menja ovo društvo treba da bude svestan da je više hiljada ljudi i u velikim javnim preduzećima, kao što je EPS, NIS o kojem smo nedavno raspravljali, kao što su Železnice Srbije, gde takođe postoje hiljade ljudi o kojima moramo da razgovaramo, ali nam to ne može biti argument da se ne suočimo sa problemom i da ga rešavamo. To gde ima mnogo ljudi, pa ćete naići na veliki odijum u javnosti, pa ko zna kako ćemo proći na sledećim izborima, pa onda najbolje da to odlažemo i da kupujemo kao vlada vreme za sebe, a da nepovratno gubimo vreme za Republiku Srbiju.
Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, poštovani gospodine ministre u odsustvu, u prepodnevnoj diskusiji sam govorio o razlozima zbog kojih poslanička grupa DS - Boris Tadić neće podržati izmene i dopune Zakona o radio-difuziji.
Diskusija koja je vođena u ovoj skupštini samo je potvrdila neke od teza koje sam stigao da kažem u prvih 10 minuta. Dakle, činjenica je da se pokušava osporiti postupak transformacije i deobnog bilansa i tako se kompromituju predložene izmene.
Ovakva namera je prvi indikator da se još jednom sve prolongira, a nema odgovornosti za dosadašnje rokove koji nisu ispoštovani, a takođe i za buduće rokove, koji će biti eventualno usvojeni izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji.
Stav Demokratske stranke je da se više ne može tolerisati princip nečinjenja, što je jedna od glavnih karakteristika aktuelne Vlade, nemanje strategije i nesprovođenje zakona. Naravno, bilans i transformacija se moraju raditi. Međutim, izmene su prihvatljive ako se tim poslom budu bavile neke druge osobe, a ne sadašnja postava menadžmenta i sadašnji upravni odbor RTS-a.
Takođe su izmene prihvatljive ako se sinhronizuju vremenski sa uvođenjem TV pretplate. Znači, prvo transformacija, pa onda pretplata. U suprotnom, izmene i rokovi nisu prihvatljivi, jer, inače, o svemu tome, kako je predloženo, postoji negativno javno izraženo mišljenje struke. Različitost trajanja mandata je potpuna besmislica i neću o tome govoriti.
Još jedno prolongiranje rokova za proces privatizacije medija, koji je sam po sebi komplikovan zbog nejasne vlasničke strukture i različitih medijskih oblika, integrisanih uglavnom u jednom lokalnom informativnom centru, nedopustivo toleriše potpuno odsustvo odgovornosti. Resorno ministarstvo Vlade je već jednom pomerilo rokove istim postupkom, a da ništa nije učinjeno.
U periodu ulaska u izborne aktivnosti predložene izmene su otvorile prostor za veliki uticaj sadašnje vlasti na medije, što sa aspekta DS-a - Boris Tadić nije prihvatljivo.
Prihvatanje izmena bez jasne crte ispod nečijeg nerada nije racionalno.
Napominjemo da su se strukovne organizacije novinara i zaposlenih u medijima u većini suprotstavile ovim izmenama sa različitim motivima i objašnjenjima, pa stoga DS ne može da podrži ove predložene izmene.
Oko predloga za pirateriju, odnosno povećanja mandatnih kazni, DS smatra da je takav pristup načelno prihvatljiv, jer je u skladu sa evropskim vrednostima. Ipak, ukazujemo na gotovo potpuno odsustvo preciznog određenja i definisanja u zakonu samih pojmova, obima, sadržine dela za koja se predlogom povećavaju kazne.
Upućujemo na zaključke Upravnog odbora asocijacije medija, a povodom razmatranja principa i mera zaštite intelektualne svojine u medijima. Zajedno sa Zavodom za intelektualnu svojinu Srbije i Crne Gore i SOKOJ-em biće urađen CD čiji je sadržaj precizno definisanje pojmova - autorsko pravo, vrste autorskih prava, načini zaštite itd. Toliko o ovom delu predloženih izmena.
Naravno, da mi imamo i svoj koncept i preporuke za transformaciju RTS-a. Neke sam napomene već izneo, a cilj je da se stvori jedna respektabilna nacionalna televizija formiranjem dva jaka TV brenda, TV Beograd 1, kao prvoklasnog informativnog i zabavnog kanala, i TV Beograd 2, kao diskaveri kanal, okrenut zanimljivom obrazovanju i kulturi itd.
Postoji čitav niz toga, ali isuviše je kratko vreme da bi se ovde iznela kompletna strategija restrukturiranja i pripreme za prelazak u javni servis RTS-a.
Još dva pitanja o kojima su se ovde "lomila koplja" su tzv. taksa na brojilo, jer, dame i gospodo, to nije TV pretplata nego je to taksa na brojilo. TV pretplata je kao u Evropi kada plaćaju za posedovanje TV prijemnika, a ovo je taksa na posedovanje električnog brojila.
Šta recimo ako neko ima vikendicu pa uključi agregat i gleda televizijski program, a nema električno brojilo. Neće plaćati, a koristiće uslugu zbog koje je ovo i uvedeno. (Zoran Krasić - taksa na akumulator?) Verovatno će biti uvedene i takse na akumulator, kao što kaže gospodin Krasić.
Sa druge strane, po članu 52. Ustava svaki građanin je dužan da plaća poreze i dažbine koje su zakonom uvedene. Prema tome, postoji mogućnost da se TV pretplata plaća na način na koji je to nekada i rađeno, da putem inkasanata, putem uplatnica, jednostavno ljudi znaju šta plaćaju.
Ovde imam i reagovanje od jednog dela EPS-a, a to je Elektrovojvodina. I moramo da vodimo računa i o Elektroprivredi Srbije koja je razmahala ovakav zahtev da se ubuduće, preko takse na brojilo, plaća TV pretplata i koja je uputila svoje reagovanje i između ostalih i ministru rudarstva i energetike, gospodinu Radomiru Naumovu.
Pa, čisto kao tema za razmišljanje - šta oni kažu povodom najava da će se opet naplaćivati taksa na brojilo. "Na osnovu saznanja i iskustava iz ranijeg perioda takse na brojilo, potrošači električne energije imaju izrazito negativan stav za naplatu RTV pretplate, dakle takse na brojilo putem računa za električnu energiju. To je svima i te kako poznato.
Uvođenje RT pretplate doprineće da potrošači formiraju negativan stav prema Elektroprivredi Srbije, što je krajnje nepotrebno u trenutku kada se ona nalazi u fazi oporavka, a naročito na prekretnici u restrukturiranju.
Iskustvo je pokazalo da će određeni broj potrošača odbijati da plati radio TV pretplatu i da će samoinicijativno umanjiti plaćanje računa za utrošenu električnu energiju, što će umanjiti i procenat naplaćenosti. Uvođenje RTV pretplate zahteva dodatno angažovanje zaposlenih u službama prodaje i informatike, pogotovu u delu vođenja evidencije, prilagođavanja i održavanja programskih rešenja za obračun električne energije koji su već u funkciji."
Najveće negodovanje bilo bi kod potrošača sa niskom potrošnjom, čiji su računi manji od predviđene RTV pretplate. Uzgred da kažem da je ta pretplata predviđena, upravo kada je još donošen Zakon o raidodifuziji, na nekih 210 dinara, pa je čak bilo predviđeno neko povećanje koje bi bilo otprilike - rast cena na malo plus 5% svake godine.
Čak i kada bi se u punom iznosu ovo naplaćivalo, pitanje je koliko bi i tada mogao da funkcioniše javni servis samo sa tim sredstvima. Recimo, u Vojvodini takvih potrošača ima 102 hiljade, koji troše manje nego što je predviđena radiotelevizijska pretplata, odnosno taksa na brojilo. Od grupe domaćinstva od 778 hiljada potrošača, što čini 13%, kod ove grupe potrošača račun bi za RTV pretplatu bio veći za preko 100 odsto u odnosu na ono što im čini račun za struju.
U ovom dopisu se ističe da je "posebno u kontinuitetu u Vojvodini najveća naplaćenost električne energije i da preko 95% građana revnosno ispunjava svoje obaveze, uglavnom u celini. Samim tim, moglo bi se desiti da više od polovine ukupno prikupljenih sredstava za pretplatu RTS-a u jednom obračunskom periodu na teritoriji cele Elektroprivrede Srbije bude od građana sa teritorije koju pokriva EPS, Javno preduzeće "Elektrovojvodina" Novi Sad." To se kaže u dopisu koji je poslat, između ostalog i ministru rudarstva i energetike, gospodinu Naumovu.
Ne znam kakve bi to naredbodavne metode, jer znamo da će ući u proces privatizacije i EPS, bile moguće da se jednog dana kada dođe i do privatizacije u ovoj oblasti, ubira pretplata. Zato treba razmišljati o budućnosti i o nekom načinu koji bi bio primereniji za naplatu TV pretplate.
Mnogo je polemike izazvao i stav oko tzv. veta člana koga predlaže Skupština Vojvodine. Predloženim izmenama ukida se pravo veta člana Saveta, koji je izabran na predlog ovlašćenog predlagača iz AP Vojvodine, na odluke Saveta koje se odnose na teritoriju te pokrajine.
Postojeće zakonsko rešenje rezultat je, prvo, političkog dogovora republičkih i pokrajinskih vlasti, postignutog pred usvajanje zakona 2002. godine, odnosno kompromisa kojim su pokrajinske vlasti odustale od posebnog vojvođanskog regulatornog tela, i drugo, prošlogodišnjih brzopletih i naopakih izmena zakona.
Jednostranim gaženjem političkih dogovora iza koga je Skupština stala 2002. godine, kreira se potencijalni politički problem, zanemaruje činjenica da su Vojvodini Ustavom Srbije priznate i njenim statutom utvrđene određene nadležnosti u oblasti javnog informisanja, te pokazuju krajnje nerazumevanje za realno različite probleme i potrebe koje Vojvodina kao multietnička sredina ima.
Sličan dopis je stigao i od strane Pokrajinskog odbora za informisanje Skupštine Vojvodine. "Nije tačno objašnjenje u kome se kaže da je ova odredba neodrživa ako se pođe od činjenice da Republička radiodifuzna agencija svoju nadležnost ostvaruje na teritoriji Republike Srbije, kao jedinstvene države. Budući da se sve odluke koje se odnose na teritoriju Republike Srbije, odnose i na teritoriju AP Vojvodine, proizilazi da bi član Saveta iz AP Vojvodine mogao koristiti svoje pravo utvrđeno članom 32. stav 3. zakona i za sve odluke Saveta koje se tiču cele Republike.
Ovo obrazloženje nije tačno, jer u odredbi koja se briše, jednostavno se kaže da se odluka Saveta koja se odnosi na teritoriju AP Vojvodine smatra donetom ako je u okviru potrebnog broja glasova za njeno donošenje i glas člana Saveta koji je izabran na predlog ovlašćenog predlagača iz AP Vojvodine".
Mislim da se moglo naći i srećnije rešenje, recimo, da se uvede neka vrsta odredbe kada se donosi strategija razvoja radio-difuzije u Srbiji ili kada se donose odluke koje se tiču teritorije AP Vojvodine, koje se ne tiču direktno Republike, nego radiodifuzne ustanove Vojvodine, da je moglo da stoji i u zakonu, recimo, da je potreban konsenzus svih članova, pa bi tada članovi bili unutar Saveta ravnopravni, a na taj način bi se sprečila majorizacija.
Izvinjavam se, samo još dve rečenice. Tu su i predstavnici DSS i mogli bi da pročitaju iz jednog teorijskog dela, koji je pisao njihov predsednik stranke Vojislav Koštunica, gde citira Milana Grola, inače jednog od najuglednijih ljudi koje je DS ikada dala, gde on kaže da je decentralizacija, pa čak i federalizacija jedne države jedina prava brana svakom separatizmu.
Ako vi nekome ne uzimate nadležnosti koje bi on trebalo po prirodi stvari da ima, on nema razloga da se buni protiv nekakvog centra. Ako mu ih namećete, onda prirodno budite u njemu separatizam.
Mene te centralističke tendencije, posle svega što nam se dogodilo, da danas nemamo ni jurisdikciju nad delom svoje teritorije Kosova i Metohije, podsećaju na jednu stvar, možda bi neko rekao da to nije tačno, jer se onda ne bi raspala federalna Jugoslavija, ali naravno, u Nemačkoj se neće Baden Virtenberg i neće se Bavarska otcepiti nikada, iako imaju u odnosu na saveznu državu neke ingerencije koje imaju i samostalne i suverene države.
Stoga se bojim da svi oni koji se zalažu za centralizaciju u svim oblastima i oduzimanje stečenih prava, u stvari, ne mogu da se oslobode komunističkog nasleđa u svojim glavama.
Gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, postoje mnoge oblasti koje su u ovoj državi zaista neuređene. Jedna od takvih oblasti je svakako i oblast informisanja, i tu je zaista potrebno zavesti na neki način red.
Sa ove govornice od gospodina ministra i mog prethodnika gospodina Lazarevića čuo sam da se predviđaju dve vrste izmena Zakona o javnom informisanju, ponovno uvođenje evidencije javnih glasila i produžetak roka za privatizaciju štampanih medija.
Kada govorimo o delu izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju gde se ponovo uvodi evidencija javnih glasila, složiću se sa svojim kolegama da će taj princip neobaveznosti evidentiranja faktički onemogućiti da se na pravi način pristupi ovom problemu.
Znamo da je novim Zakonom o javnom informisanju, ovim koji je trenutno važeći, faktički izbačena obaveza evidentiranja medija, a da je ubačen impresum, recimo, za štampane medije, koji je bio u obavezi da se štampa u svakom javnom glasilu.
Međutim, postavlja se pitanje, u Ustavnoj povelji i Evropskoj konvenciji omogućavaju osnivanje glasila i bez evidencije i bojim se da zakon koji ne predviđa kaznene odredbe faktički ne može da postigne svoj cilj.
Sa druge strane, poštujem ono što je rekao gospodin ministar da ovo ne treba da podseća na neka prethodna vremena, pa da bi ovo evidentiranje bilo u smislu nekakvog vršenja represije ili da se na neki način vrši neki pritisak na medije putem ovog evidentiranja. Predložio sam ovde jedan amandman upravo zbog toga da se ovaj član briše, jer smatram da neobaveznost same evidencije neće ispuniti cilj ovog zakona.
Imamo sada po važećem zakonu da štampani mediji treba da se privatizuju do 22. aprila. Nisu se privatizovali, dalje rade sasvim normalno, nema nikakvih problema, i zato možemo doneti zakon o evidentiranju koji takođe nema kaznenih odredbi i onda na kraju isto nećemo postići cilj, jer onaj koji se ne evidentira takođe neće imati nikakve konsekvence.
U postojećem Zakonu o javnom informisanju, što se kaže u obrazloženju, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 43/03, predvideo je u članu 14. stav 2. da osnivači javnih glasila ne mogu biti ni posredno, ni neposredno država i teritorijalna autonomija, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, osim ukoliko je to predviđeno posebnim zakonom kojim se uređuje oblast radiodifuzije.
To sam naveo i u obrazloženju mog amandmana. Do tog datuma je postojala evidencija ove vrste glasila, a nakon toga oni nisu mogli ni da se osnivaju. Znači, postojeći je registar, ukinut donošenjem novog zakona, validan, jer nakon toga po zakonu nisu mogla da se osnivaju nova preduzeća iz oblasti informisanja, a čiji su većinski vlasnici državni kapital i drugi koji se iz javnih prihoda finansiraju.
Zbog toga ovo ne bi moglo biti prihvatljivo u ovom smislu. Postoji jedan amandman poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije i mislim da treba tražiti negde na sredini između ova dva, mog amandmana i ovog amandmana, način kako da se ovo reši. Pošto je po Ustavnoj povelji i Evropskoj konvenciji omogućeno osnivanje glasila i bez evidencije, znači nećemo postići cilj.
Kako da učinimo da ipak bude reda u ovoj oblasti? Recimo, može neko štampati novine bez impresuma, sa ciljem recimo da ispljuje bilo koju političku organizaciju, pojedinca, izda ih samo jednom i nikada više, i bez impresuma. Ako ne postoji u evidenciji, ako nema impresuma, koja je to adresa na koju se može podneti tužba? Ne postoji.
Znači, moramo da pronađemo način kako da znamo sedište onoga ko se bavi javnim informisanjem, ko je glavni i odgovorni urednik itd. Možda će to biti prilika i na Odboru za informisanje da vidimo da se da neka vrsta benefita. Ne znam šta to može biti, ali možemo da razmišljamo o tome da se da neka vrsta benefita onima koji se evidentiraju u evidenciji javnih glasila, jer ne postoji način, ne postoji obaveznost, nećemo postići cilj, a nama jeste cilj pre svega da napravimo sistem koji će biti uređen u oblasti javnog informisanja.
Što se tiče produžetka roka privatizacije, mi zaista podržavamo ovo, jer faktički je 22. april za štampane medije bio rok. Taj rok je već prošao.
Mislim da je suvislo obrazloženje ovde u Predlogu izmena ovog zakona, rok koji je predviđen za elektronske medije, a mislim da je to 1. jul 2006. godine. Oni su u velikom broju koncentrisani, recimo, kao što je kod mene u Vrbasu slučaj, gde postoji Radio Vrbas, a sada postoji TV Bačka i štampani list "Glas".
Svi su u okviru jedne kuće, bilo bi teško sada to podeliti i privatizovati, to je vrlo suvislo obrazloženje, mada ne možemo da se složimo da kao društvo u tranziciji stalno kaskamo i stalno produžavamo neke rokove.
Dakle, poslanička grupa DS - Boris Tadić želi da na kvalitetan način rešimo ovaj problem i da pomognemo da ovo bude zakon koji će omogućiti da i u ovoj oblasti dođe do zavođenja reda. Bilo je ovde priče, a vratili smo se ponovo na staru temu, čuli smo i od gospodina Baralića, a zatim i odgovor od gospodina Lazarevića, da li uopšte treba privatizovati te lokalne medije.
U situaciji smo da možemo da čujemo često danas predsednike opština, zamenike predsednika opština, koji bahato obećavaju da će oni srediti da nešto bude na televiziji ili da će sprečiti da nešto bude na televiziji, ili na lokalnom radiju ili lokalnom listu. A često se dešava da ne mogu opozicione stranke ili drugi da iznesu gledište, ono pravilo da se čuje i druga strana nije ispoštovano.
Imamo situaciju, kao i u mom lokalnom listu, da se u istom broju, protivno Zakonu o javnom informisanju, objavljuje i odgovor na nešto što je prikazano kao problem. Imali smo situaciju, najsvežiji primer je u Kragujevcu, gde je bila čuvena emisija kako se čulo po medijima zašto se u crkvi šapuće, a gde se zamenik predsednika opštine izvinjavao u ime tog lokalnog medija i obećavao da se tako nešto neće ponoviti.
Zato je u tom smislu potrebna privatizacija, a koja će onemogućiti da se ti lokalni šerifi, kao što je rekao gospodin Lazarević, ponašaju na takav način. Dakle, imam ovde amandman kojim predlažem da se briše, jer smatram da je besmisleno da se na ovakav način uvodi evidencija ponovo, ali smo spremni da učestvujemo aktivno u radu odbora, kako bi mogli da nađemo neko rešenje koje će omogućiti, jer ne vidim drugi način u ovoj situaciji, nego da se da neka vrsta benefita.
To je kao neka vrsta domaćeg zadatka, da smislimo šta je taj benefit koji bi mogli da ponudimo ovoj vrsti, javnim glasilima, kako bi bili zainteresovani da se evidentiraju, kako bi imali evidenciju. Jer zaista može da se desi da postoje novine za jedan dan ili nedelju dana koje će ispuniti zadatak, bez impresuma, bez evidencije. Postavlja se pitanje koja je to adresa kojoj mi treba da se obratimo, jer zaista najteže je postalo u ovoj državi odbraniti se od laži. Toga smo svesni.
Mislim da neko ko se bavi novinarstvom 14 godina ima pravo to da kaže, jer nema profesije koja je više stradala na ovim prostorima, stradale su mnoge, a ova posebno, kada se setimo da su prvo na ovim prostorima ubijale reči, pa su onda ubijali meci. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o železnici koji bi trebalo da pomogne da se na zakonskim osnovama izvrši restrukturiranje jednog od javnih preduzeća, jednog od najvažnijih javnih preduzeća svakako u Srbiji i jednog od najviše devastiranih i uništenih javnih preduzeća u Srbiji.
Ovde za ovom skupštinskom govornicom želim da se setim jednog vremena početkom poslednje decenije prošlog veka kada je ovde, mislim da se zvao ministar Prohaska u Zelenovićevoj vladi, pokazivao dijagrame, govorio o brzim prugama Srbije, o novim autoputevima, da bismo doživeli da 15 godina kasnije razgovaramo o podizanju iz pepela jednog od javnih preduzeća u Srbiji. Na neki način priča o železnici i o počecima železnice u Srbiji je i paradigma ukupnog stanja u kome se nalazi naša zemlja u prethodna dva veka.
Proslavili smo prošle godine dva veka moderne srpske države, a sećamo se diskusije o tome, a čak je napravljena i TV drama, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a tadašnje Kraljevine Srbije, kada se razgovaralo o uvođenju železnice u Srbiji, bila je to veoma žučna rasprava. Neki su tada govorili da nama železnica ne treba, jer to dolazi sa zapada. Sa zapada dolazi sve loše i da će uništiti naša polja i šume, da će zagaditi naše reke, da će plašiti našu stoku, našu divljač i da će Srbija izgubiti ono što je oduvek kroz vekove bila.
Za svega jedan jedini glas je tada odlučeno da se ipak pristupi izgradnji železnice u Srbiji. Čini mi se da je faktički takva situacija u parlamentu, i da se uvek borimo za taj jedan glas da bi modernizovali našu državu i da bi se priključili onom delu Evrope koji je napredan i u ekonomskom, i u društvenom, i u političkom i u svakom drugom pogledu.
Imamo zakon o železnici, i opet se vraćam na tu situaciju od početka poslednje decenije proteklog veka kada se ovde govorilo o brzim prugama i kada je obećan švedski standard, 10.000 dolara tadašnjih po glavi stanovnika, a da bismo nakon tog ciklusa završili sa bezmalo jednim dolarom na 10.000 stanovnika. Isto je tako uspešno sprovedena i ova ideja o brzim prugama Srbije i putevima. Još jedna potvrda one izreke da je nekad i put u pakao popločan dobrim namerama.
Kakvo je stanje železničke infrastrukture danas u Srbiji? Blago rečeno, katastrofalno. Železničku infrastrukturu sačinjavaju, naravno, železnička pruga, objekti na železničkim prugama, elektroenergetska i stabilna postrojenja, električne vuče sa pripadajućim objektima, telekomunikaciona informatička postrojenja sa objektima, zemljište u pružnom zaštitnom pojasu, zgrade železničkih stanica, depoi i ostali objekti na železničkim stanicama koji su u funkciji železničkog saobraćaja na neracionalnim osnovama.
Dalje, faktički nepostojeća strategija razvoja ovog javnog preduzeća, nestručno i neodgovorno rukovodstvo, često bez minimuma kompetentnosti, trošenje sredstava na promašene, političke, a ne stručno zasnovane projekte, kao što su stajalište "Vukov spomenik", zemljani radovi na virtuelnoj brzoj pruzi, na pruzi Valjevo-Loznica, a o čemu je bilo reči, naizmenična gradnja, rušenje, pa ponovna gradnja delova železničke stanice "Prokop" u Beogradu. Ova sredstva su trošena na ove investicije u vremenu teških sankcija i jako teškog položaja u kome se država nalazila, ponavljam, iz političkih razloga, a ne na stručno zasnovanim projektima.
Sve je ovo činjeno u tim teškim uslovima opšte propasti naroda i države. Time je u prošlosti i u još većoj meri potpomognuta propast i devastacija železničke infrastrukture i njeno svođenje na potpunu nefunkcionalnost i ugroženu bezbednost samih putnika.
Prema podacima do kojih sam došao, ukupna otpisanost pruga je 96%, a oko 80% pragova su drveni i njihova prosečna trulost je oko 15%, a na 55% ukupne dužine pruga dozvoljeno je osovinsko opterećene ispod 22,5 tone.
Remont pruga u poslednjoj deceniji prošlog veka izgleda ovako: od 1990. do 1995. godine remontovano je 110 kilometara pruge, u 1996. godini 10,5 kilometara, u 1997. godini 13,5 kilometara, u 1998. godini 10,8 kilometara, a u 1999. i 2000. godini nije remontovan nijedan jedini kilometar pruge. Znači, za ovu deceniju od 1990. do 2000. godine remontovano je svega oko 140 kilometara pruge u Srbiji.
Ciklus remontovanja magistralnih pruga nije izvršen u poslednje 34 godine. Koridor 10, a o kome pričamo i koji treba da bude naša prednost, stalno smo govorili da je mana što se nalazimo na putu, a to bi trebalo u budućnosti da bude naša velika prednost, vozovi Beograd-Niš jure brzom prugom prosečnom brzinom od 63,29 kilometara na čas i stižu po redu vožnje za četiri sata i jedan minut, ali ne verujem da su ikada stigli tačno na vreme, a svojevremeno je postojao projekat koji se zvao dva sata i 58 minuta, jer je, naime, za toliko trebalo da stigne voz iz stanice Beograd do stanice Niš.
Danas se od Kikinde do Pančeva stiže za četiri sata i 30 minuta, a 1958. godine Beograd - Kikinda stizalo se za dva sata i 58 minuta. Iz Zrenjanina do Beograda, oko 70-tak kilometara pruge, putuje se danas oko šest sati. Delovima pruge Beograd-Niš i Beograd-Bar vozovi se kreću brzinom od oko 40 kilometara na čas.
Pre 2000. godine poslednje mašine za održavanje koloseka u ŽTP Beograd nabavljene su 1985. godine. Procenat amortizovanosti svih kapaciteta je veći od 100%. Prosečan procenat amortizacije odbijačica je 188,7%, odnosno tri od pet odbijačica za skretnice je u trećem radnom veku u preko 200% amortizacije.
Slična je situacija i sa mašinama angažovanim na investicionom održavanju pruga, mašinama za održavanje i kontrolu tehničkog stanja koloseka, gde je procenat amortizovanosti od 140 do čak preko 300%. Vozna sredstva su u potpuno istom katastrofalnom stanju. Dizel i elektrolokomotive su u potpuno istom katastrofalnom stanju. Dizel i elektrolokomotive, dizel motorni vozovi, šinobusi i elektromotorni vozovi su oko 75% van stroja, umnogome i kao posledica jedne odluke bivšeg nekompetentnog rukovodstva da se obustave redovni šestomesečni remonti.
Dakle, nekada je donesena odluka da se ukinu redovni šestomesečni remonti, nego neka vozi dok vozi i kada se pokvari onda ide, kao recimo da donesete odluku da ne menjate svom automobilu ulje, filter za ulje, filter za vazduh i sve što sleduje, nego sačekate da zariba motor i onda ga pošaljete na popravku.
Posledice jedne ovakve odluke, između drugih loših odluka koje su donošene, jeste da je, prema podacima iz 2001. godine, od 513 vučnih vozila bilo ispravno svega 133, a od 392 putničkih kola bilo je ispravno 130, a neispravno 262, od ukupno 14.601 teretnih kola bilo je ispravno samo 5.264 kola. Uređaji iz elektrotehničke delatnosti stariji su od tri decenije i na granici su potpune amortizacije. Automatska telefonska i telegrafska mreža i analogni sistemi prenosa su stariji od 25, pa do 40 godina, i potpuno su prevaziđeni, a za njih se više ne proizvodi ni oprema, a ni rezervni delovi.
Železnici je neophodna korenita promena i reforme i kompletan sistem postavljen na potpuno drugim osnovama. Zakonski, naravno i ovaj zakon je korak ka tome, a onda tehnički, organizaciono i kadrovski.
Zato DS - Boris Tadić smatra da je ovaj zakon, u svakom slučaju, potrebno doneti. Dobra je stvar što se ide ka zakonskoj regulativi koja već postoji, što ne izmišljamo toplu vodu i što su razdvojeni železnički sistemi na dva dela, i to na deo koji je odgovoran za upravljanje železničkom infrastrukturom, organizovanje i regulisanje saobraćaja i na deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju.
Još jedan veoma bitan segment omogućava ovaj zakon, a koji je potreban, jer se pokazala sva pogubnost jedne anahrone centralizacije svega postojećeg, a čiji smo bili svedoci u poslednjih 10-15 godina, kada je došlo do centralizacije i železnice. To je bio loš put, jer postoje neke pruge koje su postojale više od 100 godina i koje danas više ne postoje; one su u potpunosti devastirane i uništene; a postoje regioni i opštine koje su zainteresovane za postojanje pruga, a ne samo zbog prevoza roba, nego i zbog prevoza putnika, đaka i svega ostalog.
Smatramo da je ovaj zakon sigurno dobar i da predstavlja polaznu osnovu za restrukturiranje jednog značajnog javnog preduzeća, kao što su to Železnice Srbije. Ali, više puta smo bili svedoci, sećam se, opet na kraju ovog izlaganja, ministra Prohaske i njegovih dobrih namera, sumnjam u to da će ovi kapaciteti kojima raspolaže sadašnja Vlada Republike Srbije na pravi način moći da restrukturiraju ovako značajno javno preduzeće, kao što su Železnice Srbije.
Gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, izvinjavam se što malo kasnije reagujem. Nisam bio u sali kada je gospodin Minić govorio, ali sam imao priliku da slušam u poslaničkom klubu, jer smo se pripremali da siđemo u salu i da nastavimo rad današnje sednice.
Ko nema jače argumente služi se činjenicama. Izneo sam niz činjenica o stanju železnice, a koja je u to stanje dovedena, između ostalog, i zaslugom gospodina Minića, koga nisam lično pomenuo, ali se on sam prepoznao i izašao da se brani za ovom govornicom.
Mnoge stvari zavise od toga ko ih posmatra i iz kog ugla. Možda su za gospodina Minića brze pruge i one koje jure 50 kilometara na čas. Međutim, naši standardi su daleko veći. Nisu brze pruge one po kojima vozovi idu 50 kilometara na sat, nego su brze pruge one po kojima vozovi idu 200 i više kilometara na sat, kao što je to i u Evropi.
Što se tiče politički motivisanih odluka a što se tiče železničkog saobraćaja, koje sam naveo, evo samo primer. Recimo, šine sa vojvođanskih pruga su nošene, između ostalog, i da se uradi jedna deonica na pruzi Valjevo-Loznica, odakle je slučajno i gospodin Milomir Minić, to je baš njegov kraj Valjevo-Loznica, i drago mi je što tu nije bilo lokalpatriotizma prilikom izgradnje te pruge Valjevo-Loznica, ali i sa bečejske pruge su nošene šine.
Zatim, kada je reč o remontu lokomotiva, redovni remont na šest meseci je ukinut za vreme dok je gospodin Milomir Minić upravljao železnicama u Srbiji. Tako smo došli u situaciju da ni četvrtina lokomotiva odnosno vučnih vozila nije ispravna za vreme mandata gospodina Minića.
A, da ne pričamo o tome koliko je lokomotiva odnosno vučnih vozila odvučeno i odneseno iz Vojvodine, pa je poslovni voz Subotica-Beograd najčešće saobraćao sa dva vagona. Jednostavno, putnici više nisu mogli da stoje ni u hodnicima.
Nama je potrebna decentralizacija u svim oblastima. Vi ste napravili centralizaciju u svim oblastima, pa je to naravno pratila i železnica. Ali, zalažem se za decentralizaciju koja neće značiti dezintegraciju.
I u političkom smislu, a i u smislu kada govorimo o železnici, potrebna nam je decentralizacija koja neće značiti dezintegraciju celog sistema u Srbiji, nego će omogućiti da ta decentralizacija na neki način omogući ljudima koji žive u određenim regionima, opštinama itd. da urede neke odnose, u bilo kojoj oblasti, a sada konkretno govorimo o železnici, na dobrobit građana koji žive na toj teritoriji, a ne na uštrb centralnog sistema države Srbije.
Na kraju, rekao bih jednu izreku Dušana Radovića - probleme bi da rešavaju oni koji su ih napravili. To je, možda, gospodine Miniću, najpravednije, ali nije najpametnije.
Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, želim da pojačam zahtev da se prihvati ovaj amandman da se posle člana 15. doda sedam novih naslova i članova, koji uređuju "zahtev za izdavanje dozvole za održivo korišćenje".
O čemu se radi? Da prevedemo na jezik koji je razumljiviji građanima Srbije. Ovim amandmanom predlaže se uvođenje dozvole. Ovde se, faktički, određuje šta zahtev za izdavanje dozvole za održivo korišćenje treba da sadrži. Predlaže se uvođenje dozvole za održivo korišćenje resursa, dakle, pisanog papira, o načinu, da li se i kako može vaditi kamen iz kamenoloma; da li se i kako i koliko mogu seći šume; da li se i kako i koliko mogu pecati ribe ili vaditi kavijara; da li se i kako može vaditi ruda; da li se i koliko mogu iscrpljivati podzemne i mineralne vode? Uzgred, da li neko neprihvatanje ovih amandmana upravo štiti to što neki misle da se eksploataciono pravo kupuje? Da li se, kako i koliko može vaditi šljunak, a da se ne poremete korita naših reka?
Predlagač zakona, to smo čuli i u odgovoru od resornog ministra juče, opredelio se deklarativno za očuvanje prirodnih resursa, ali nije propisao kako. Ova dozvola bi upravo bila instrument da se to operacionalizuje. Dakle, bez usvojenog ovog amandmana, važeći Zakon o koncesijama ostaje bez pravila kako se mogu davati prirodni resursi pod koncesiju. Zato ovim amandmanom predlažemo dozvolu i način dobijanja dozvole za održivo korišćenje prirodnih resursa i dobara.
Još da podvučem važnost ove dozvole i ovog amandmana za prirodna dobra. Bez propisane dozvole, koja daje uslove ekološki održivog korišćenja prirodnih dobara, propustili bi mogućnost da uredimo situaciju i u našim nacionalnim parkovima, rezervatu biosfere, kao što je Golija, drugim zaštićenim prirodnim dobrima: Obedska bara, Stara planina, Deliblatska peščara itd.
Poštovani poslanici, pitamo se kome ne odgovara da se prihvati ovaj amandman DS - Boris Tadić. Građanima Srbije sigurno ne.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, mislio sam da se ne javljam po ovom amandmanu, ali me je na neki način iritiralo javljanje prethodnog kolege, mislim da je iz poslaničke grupe G17 plus.
Dakle, mi smo juče raspravljali ovde radi tačnijeg prevoda engleske reči – integral (integral), a ne integrejtid (integrated) kao što je juče rekao aktuelni ministar Popović. Dakle, po Vujakliji šta znači integralan i šta znači integrirati, a ja ne bih sada ponavljao ta objašnjenja, a ovde se celovito pristupa životnoj sredinu i slušajući ko bolje prevodi sa engleskog jezika, da smo sada u prilici da korigujemo amandman tražili bi da stoji - celovita kontrola i prevencija zagađenja, tako da bi to bilo prevedeno na srpski jezik. Ovo je odgovor gospodinu.
Sada govorimo o ovom amandmanu i opet ću se osvrnuti na izlaganje, dakle, u članu 29. reči: "opasnim materijama" zamenjuju se rečju: "hemikalijama" u odgovarajućem padežu. Ovim amandmanom se vrši usaglašavanje sa direktivama Evropske unije. Sada ću biti zaista primoran da dam objašnjenje zašto smo podneli ovaj amandman, odnosno narodni poslanik Gordana Čomić u ime poslaničke grupe DS - Boris Tadić.
Dakle, definicija "opasnih materija" nije usklađena sa direktivama 67/548 ili 92/32, gde je tačno definisano šta su to opasne supstance i preparati. Takođe je spomenuto da su opasne supstance hemikalije, a nigde nije objašnjeno šta je to hemikalija. Hemikalije su supstance i preparati, a onda su supstance elementi ili jedinjenja sa aditivima itd, a preparati mešavina supstanci.
Dalje, treba objasniti šta su to opasne supstance i preparati i hemikalije, nabrojati sve kategorije, opasnosti i objasniti kako je to gore napisano u pomenutim direktivama.
Dakle, ne stoji ono što je predstavnik poslaničke grupe G17 plus rekao za ovom govornicom i tražim da se ovaj amandman na član 29. poslaničke grupe DS - Boris Tadić prihvati.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, narodna poslanica Gordana Čomić podnela je amandman da se u članu 38. dodaje stav 4. koji glasi: "Organizacije koje imaju izrađenu procenu opasnosti od udesa ne moraju da rade novu ukoliko nisu imale proširenje kapaciteta ili druge izmene od značaja".
Ovim amandmanom bi se izbeglo dodatno administriranje i doprinelo efikasnosti izgradnje sistema zaštite životne sredine. Ne želim više da uzimam vreme oko ovog amandmana, samo da kažem gospodinu Živadinoviću kao hemičaru, zaista nismo znali da su so i šećer u tolikoj meri opasne materije, ali zaista šećer može biti vrlo opasna materija s obzirom da je verovatno porastao gospodinu Labusu kada je morao u svojoj kući da prima ove iz Apurne, pa je napravljeno čitavo zamešateljstvo oko privatizacije "Knjaza Miloša".
Koliko je šećer opasan svedoči i to da je zbog tog šećera, a u potpunosti nije ni definisana uloga gospodina Labusa koji je tada bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom na saveznom nivou kada se upravo to događalo, da je eto recimo zbog tog šećera srčani udar doživeo i predsednik Komisije za hartije od vrednosti, gospodin Štimac. Zaista, šećer zna biti vrlo opasna materija.