Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7078">Milan Stanimirović</a>

Milan Stanimirović

Demokratska stranka

Govori

Poštovani narodni poslanici, gospođo ministarka, u ime poslaničke grupe DS Anita Beretić je podnela amandman u vezi sa članom 11. Radi se o promeni člana 41, odnosno promeni načina odobravanja.
Dva stava člana 41. glasila su ovako: "Druga organizacija, odnosno fizičko lice može da obavlja poslove iz delatnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja i da ostvaruje akreditovane posebne programe predškolskog vaspitanja i obrazovanja, stručnog osposobljavanja i obuke, ako ispunjava propisane standarde za ostavrivanje posebnih programa i dobije odobrenje Ministarstva. Standarde iz stava 1. ovog člana i standarde znanja, veštine i sposobnosti za akreditaciju programa stručnog osposobljavanja i obuke propisuje ministar."
U čemu je problem ovde? Problem je što je ukinuta procedura akreditacije, vraćeno je isključivo odobravanje od strane Ministarstava. Ovo je još jedan dobar primer centralizacije koju ovaj zakon donosi, ovo je dobar primer deprofesionalizacije koju donosi ovaj zakon i bilo bi jako dobro da znamo kako će se sprečiti korupcija, a ova odobrenja od strane Ministarstva donose i veliki profit, pa i veliko iskušenje.
Nedavno ste se jako dičili donošenjem Zakona o sprečavanju sukoba interesa, a sada, već na prvom konkretnom zakonu, odnosno izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju, stavljate pred veliko iskušenje Ministarstvo, kojem izmena ovog člana može biti veliki izvor korupcije.
Nije loš ovaj predlog, što ste čuli iz sale, da se raspišu izbori, ali šalu na stranu.

Kada se pravi predlog izmena zakona prema principu – znam šta neću, ne znam šta hoću, ali to hoću odmah – onda to ispadne ovako kako izgleda. Moram da se složim sa delom amandmana koji je predložila SRS, u kome kaže da je ispit za direktora suvišan, posebno kada je ovako to predviđeno.

Zašto sam se javio da izađem ovde za ovu govornicu iako DS nije podnela amandman na član 15? Radi se o promeni člana 58. starog zakona, u kome stoji, u ovom delu, da za direktora dečijeg vrtića može da bude izabrano lice koje ima visoko obrazovanje, licencu za vaspitača, pedagoga, psihologa i drugog stručnog saradnika, savladan odgovarajuće akreditovan program obuke za direktora ustanove i najmanje pet godina radnog staža u oblasti obrazovanja i vaspitanja.

Mi nismo podneli amandman, ali je DSS podneo amandman koji je Vlada prihvatila i kojim će ovaj član postati još gori nego što je bio. Reč je o ukidanju moderne uloge direktora, kao osobe koja treba da rukovodi jednom institucijom, a za to mora da ima mnoge veštine menadžera, timski rad, saradnju, projekciju razvoja institucije itd.

Član 15. ukida odluku za sticanje ovih veština i ostaje samo polaganje ispita. Ispitom se ne stiču te veštine. Menadžment je u obrazovanju glavna, nova, evropska tema. Stvaraju se škole za direktore, razne obuke radi sticanja novih veština, a kod nas se sve to ukida i time vraća na neko stanje od pre, i zaustavlja razvoj.

Dakle, ukida se mogućnost razvoja na školskom nivou i deprofesionalizuje osoba koja bi mogla da zastupa autonomiju škola. Baš je ovo zgodno za onog ko želi da zaustavi razvoj obrazovanja. Ovim članom se ignoriše institucionalni razvoj.

DSS-ov amandman, koji je Vlada prihvatila, na ovaj član čak ukida i reči - standardi znanja, veština i sposobnosti. Pošto u ovom članu stoji - način i postupak za polaganje ispita za direktora, organ uprave pred kojim se polaže ispit, obrazac uverenja o položenom ispitu, troškove polaganja ispita, naknade za rad članova komisija i ostala pitanja u vezi sa polaganjem ispita za direktora propisuje ministar; baš zgodno, neko ko je na vlasti propisaće koji će organ uprave, da li će možda neka članska karta neke političke organizacije biti odlučujuća pri tome ko će položiti ovaj ispit za direktora. To je takođe veoma interesantno.

Pitao bih gospođicu ministra šta će biti sadržaj tog ispita. Hajde da čujemo šta je sadržaj ispita za direktora. Voleo bih da čujem odgovor sa ove govornice.

U Ustavu Republike Srbije, kada se govori o radu Skupštine Republike Srbije, piše da redovno prolećno zasedanje Skupštine počinje prvog radnog dana u martu, a jesenje prvog radnog dana u oktobru, i da traje 90 dana. Ne govori se o radnim noćima. Pošto smo duboko zašli u noć, 127 poslanika je glasalo da radimo celu noć, do završetka ovog zakona, izražavam sumnju da u sali ima više kartica nego poslanika i tražim da se utvrdi kvorum.
Reklamiram povredu Poslovnika. Tražio sam da se elektronskim putem utvrdi postojanje kvoruma, jer je vizuelno lako bilo ustanoviti da ima više poslaničkih kartica u jedinicama nego poslanika u sali Narodne skupštine.
U trenutku utvrđivanja kvoruma elektronskim putem, kada nije postojao kvorum za rad, predsedavajući Skupštine, gospodin Anđelković, daje reč predsedniku poslaničke grupe DSS-a, gospodinu Ristivojeviću, kada nema kvoruma za rad, daje mu reč, on govori, i prihvata njegov predlog da se ručnim brojanjem utvrdi kvorum. Znači, u trenutku kada je gospodin Ristivojević imao reč za govornicom nije postojao kvorum za rad i nije mogao da dobije reč, i nije mogao da se prihvati njegov predlog.
Tražim da se i Administrativni odbor izjasni o ovome, tj. da li je izvršena povreda Poslovnika.
Član 100 – poslanici su dužni da se jedan prema drugom odnose sa  međusobnim uvažavanjem. Možda, gospodine Ristivojeviću, nemam pojma o Poslovniku, ali vi nemate elementarnog kućnog vaspitanja, jer vas nisam uvredio ni jednim činom.
Ako ste legalista, ili se makar takvim predstavljate, gospodine Ristivojeviću, i vi i vaša stranka, onda ćete znati jednu stvar – u trenutku kada sam bio za govornicom ustanovio sam da mi vizuelno izgleda da nema kvorma.
Na ekranu je jasno stajalo da ima kvoruma za rad, ali mi je bilo sumnjivo jer sam video kartice, a nisam video poslanike. Zato sam tražio da se utvrdi da li je u redu elektronski sistem i da se eliminišu one kartice gde nema poslanika. U tom momentu na ekranu je bilo 82 narodna poslanika. Dakle, nije biklo kvoruma za rad.
Predsedavajući Skupštine nije mogao da vam da reč, jer nije bilo kvoruma, dakle nije bilo ni skupštine i niste mogli ni po kakvom osnovu ...
Gospodine Ristivojeviću, gde god završili pravo, da li u Novom Sadu ili Beogradu, niste mogli da se javite. Trebalo bi malo da naučite neke stvari.
Gospodine Ristivojeviću, tačno je da sam obrazlagao amandman gospođe Beretić, jer je gospođa Beretić bila sprečena, pošto je bila u kampanji novog predsednika Republike Srbije, a stalo joj je da se usvoji amandman, upravo kao čoveku koji je radio toliko godina u obrazovanju, da popravi zakon, da vas spreči da uništite trogodišnji trud na donošenju jednog evropskog zakona.
A sada mi je jasno i zašto žurite i noću radite da usvojite ovaj zakon. Posle Vidovdana novi predsednik Srbije, Boris Tadić, vratiće vam svaki ovakav zakon.
Uvaženi gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred nama je tačka dnevnog reda – objedinjena rasprava o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije, koji je podnela Vlada Republike Srbije, na koji mi iz Demokratske stranke nemamo suštinskih primedbi; takođe jedan kozmetički Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, koji je podnela Vlada Republike Srbije  i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, koji je podnela Vlada Republike Srbije, gde imamo primedbe i osnovu tih primedbi je juče istakao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke, gospodin Aleksandar Vlahović.
Upravo se događa ono na šta smo upozoravali prilikom usvajanja budžeta Republike Srbije, da su budžetski prihodi od 329,3 milijarde dinara precenjeni, da je nivo rashoda potcenjen i sada je potrebno popuniti budžetske rupe kako god znamo, umemo i možemo.
Dakle, ova izmena akciza se radi, pre svega, iz budžetsko-bilansnih razloga, kako bismo poboljšali prihode u budžetu. Mislim da je u Predlogu zakona predviđeno da će se povećati prihodi u budžetu za nešto preko 17 milijardi dinara.
Akcize postoje kao poreski instrument, ali postoji i potreba da nemaju isključivo fiskalnu ulogu već da omoguće realizaciju određenih ekonomskih ciljeva. Bojim se da se ovakvim odlukama, povećanjem akciza, popunjava budžetski deficit, da odstupamo od realizacije određenih ekonomskih ciljeva koji se postižu takođe akciznom politikom.
Smanjenje akcize na ulja i maziva doprineće svakako smanjenju visokog učešća koje su akcize do sada imale u strukturi cene domaćih motornih ulja, čime će omogućiti veću konkurentnost domaćih proizvođača, a i smanjivanje sive ekonomije u ovoj oblasti.
Ono što je jasno već sada kod donošenja ovih izmena Zakona o akcizama je da ne smemo živeti preko svojih ekonomskih mogućnosti, da se mora insistirati na budžetskoj disciplini, smanjenju deficita, monetarnoj stabilnosti, smanjenju inflacije, liberalizaciji cena tako da svaki proizvod dobije svoju realnu tržišnu cenu.
Ne znam koliko se sećate jednog sastanka ministara finansija svih zemalja u okruženju. Recimo, može da se vidi koliki je šverc cigareta kada znamo otprilike kolika je naša proizvodnja cigareta i plasman na našem tržištu. Onog momenta kada domaća proizvodnja ne nalazi realizaciju na tržištu znači da se povećava siva ekonomija u toj oblasti i da dolazi do pojačanog šverca cigareta.
Kako se najlakše staje na kraj ovome? Tako što se dogovorimo sa zemljama u okruženju da se nivo tih akciznih proizvoda drži otprilike na istoj ravni tako da niko nema motiva da švercuje akcizne proizvode.
Bojim se da ćemo ovim povećanjem akciza na cigarete, naftu, naftne derivate ponovo pospešiti sivu ekonomiju u ovoj oblasti i da ćemo ponovo učiniti vrlo atraktivnim za šverc ovu vrstu proizvoda.
Što se tiče akciza, mislimo da će se to negativno odraziti na investicioni ambijent i o tome je juče govorio Aleksandar Vlahović. Znači, dogovor o nemenjanju akcizne politike sa proizvođačima duvana je postigla prethodna vlada, a konstatovali smo da je to jedan od najboljih poslova što se tiče privatizacije duvanske industrije u zemljama centralne Evrope. Nije dobro da privredni investicioni ambijent zavisi od toga koja je stranka trenutno na vlasti, moramo voditi dugoročnu politiku u tom smislu. Umesto rasterećenja privrede, koje je obećano, opterećuju se dodatno i privreda i stanovništvo i stoga to nije dobro.
Kažete da će Naftna industrija Srbije iz sopstvenih izvora pokriti ovo povećanje akciza i da neće doći do povećanja maloprodajne cene, ali onda smo u problemu šta sa Rafinerijom nafte Pančevo koja je pretrpela ogromne štete za vreme NATO bombardovanja, koja treba da dostigne jedan privredni nivo koji bi bio zavidan kako bi mogla biti konkurentna rafinerijama u okolini.
Što se tiče poreza na upotrebu dobara, pošlo se verovatno od doskorašnjih zahteva građana za njihovim smanjenjem ili ukidanjem, ali praksa je pokazala da neka od ovih dobara ne predstavljaju manifestaciju posebne ekonomske snage građana te ih iz tog razloga treba izuzeti od oporezivanja, a to neće imati većih reperkusija na budžet Republike Srbije.
Mislim da smo već u velikoj opasnosti da počinjemo da devalviramo rezultate koji su postignuti u protekle tri godine. Već je nekoliko puta ponovljeno sa ove govornice – generacije koje dolaze neće pamtiti ko je šta o kome rekao, nego šta je ko učinio za narod i državu. Tu nam jeftini populizam i socijalna demagogija neće mnogo pomoći. Ostvarili smo da u ovoj državi imamo malu inflaciju, stabilnu valutu, sve bolje ekonomske uslove, sređene javne finansije, što su osnovna pitanja kvaliteta jedne vlasti.
Pomenuo bih jedno poređenje koje je prethodni ministar finansija često za ovom govornicom koristio, da su javne finansije kao jedan ogroman tanker koji ide okeanom i da nije baš poželjno vršiti nagle pokrete kako ne bi došlo do prevrtanja tog tankera i treba biti vrlo osetljiv pri ovim poreskim instrumentima koje koristimo.
Ono što mora biti cilj ove države u budućnosti jeste da po poreskom sistemu postanemo najpovoljniji u regionu kako bismo privukli što više investicija. Znači, potrebna nam je, pored političke stabilnosti, ta intencija da postanemo najbolji u regionu po poreskoj politici.
Treba da pristupimo restrukturiranju velikih sistema kao što su EPS, železnica i ubrzanoj privatizaciji svih firmi koje do sada nisu privatizovane.
Svaka vlada ima period od 100 dana da pokaže svoje namere i bojim se, ako se po jutru dan poznaje i po zakonskim projektima koji su se našli pred ovom skupštinom otkako je nova vlada stupila na snagu, da nam to ne daje puno optimizma u budućnosti. Od nove godine, otkako je srušena prethodna Vlada Republike Srbije, Demokratske opozicije Srbije, od evropskih standarda primetio sam da je jedino časovnik pomeren za sat vremena unapred, ali verovatno ni to ne bi bilo pomereno unapred da nije obećano da će se na jesen vratiti unazad za jedan sat.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospođice predsedavajuća, pošto je tri minuta i 30 sekundi, gledaću da maksimalno skratim svoje izlaganje, ali moram na početku da kažem da posle 10 godina aktivnog angažmana u borbi za evropsku, modernu, demokratsku Srbiju, jako mi je teško govoriti o ovom zakonu posle predstavnika poslaničke grupe "povratak otpisanih", koji nam danima ovde sa ove govornice po sistemu – ko o čemu vojnik o skraćenju - govore neke stvari, ali javnosti Srbije je više nego jasno da odgovornost nije više samo na njima, nego na onima koji su omogućili rehabilitaciju i reinkarnaciju opcije koja je za 10 godina u prošlom veku uništila dva veka srpske istorije.
Da se vratimo zakonu; dakle, zakon o sprečavanju sukoba interesa. Vi ste ovde na 14. strani u obrazloženju priznali, jer tu stoji – analizirani su i korišćeni i nacrti zakona koje je pripremalo bivše Ministatrstvo finansija i ekonomije Republike Srbije. Zaista, oko 80% je iskorišćeno od tog predloga zakona, što je vrlo pragmatično od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Tačno je da su korišćeni neki međunarodni standardi OECD, Svetske banke itd. Šta je razlika? Razlika između ova dva predloga zakona jeste krug lica. U onom prvobitnom predlogu bila je više zahvaćena lokalna samouprava, sudije i tužioci nisu obuhvaćeni gde se govori o izveštaju o imovini, ne postoji mehanizam kako da se ponaša funkcioner ako mu se pojavi legitiman privatni interes. Stari zakon je predviđao izuzeće, predviđeno je samo za ministre, a drugi funkcioner ili da obavesti višeg starešinu ili organ, što je veoma važno.
Najveća razlika ne nalazi se u zakonu u pogledu institucija, odnosno ako se utvrđuje da li postoji sukob interesa. Dakle, ugaoni kamen moje kritike, pošto imam svega još dva minuta, jeste nesprovodljivost, šminka, da imamo ovaj zakon, ali da ne služi ničemu, što bi rekao onaj glumac u onoj seriji – ne može da škodi, a da li će pomoći, to ćemo videti.
Raširena zloupotreba javnih funkcija u jednom društvu ne zavisi od moralnosti pojedinaca, već pre svega od kvaliteta i sveobuhvatnosti državne regulacije, mešanja države u ekonomska kretanja, siromaštva ili bogatstva u kojem se jedno društvo nalazi i slično. Zloupotreba i korupcija, dakle, ne mogu se sprečavati pozivanjem na moral, ali ni propagandnim nastupima, ni retorikom.
U današnjim dnevnim novinama osvanula je vest da je Srbija i Crna Gora na desetom mestu po uticaju korupcije. Dakle, Slovenija je najbolje kotirana, Mađarska ili Češka, ali je situacija u Srbiji bolja nego u Hrvatskoj, Poljskoj, Slovačkoj ili Rumuniji.
To je rezultat, znači, zato što su doneti neki zakoni pre ovih, koji su se takođe bavili i ovom materijom, a to su zakoni o javnim nabavkama, zatim o finansiranju političkih stranaka, privatizaciji, agenciji za privatizaciju, budžetski zakoni, poreski zakoni, zakoni o duvanu, jedinstvena stopa poreza na promet svojevremeno je doneta, koja je takođe sprečila u velikoj meri korupciju itd.
Ako ne postoje svi instrumenti za sprovođenje zakona, dezavuisaće se i sama ideja. Svedoci smo ovog glasanja o dijaspori. Doneli smo zakon, videli smo da je već na predsedničkim izborima praktično nesprovodljiv i zato nije potrebno žuriti sa nečim da se ne dezavuiše sama ideja na najgori mogući način.
Niko ne spori potrebu donošenja zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju funkcija, ali bojim se da je donošenje ovog zakona u suprotnosti sa praksom isprobanom od strane novoformirane Vlade pri mnogobrojnim postavljenjima i ostalim potezima proteklih nedelja, gde je javni interes u sukobu; recimo, oko Mobtela.
Baš bih voleo da vidim ko će dobiti tu meru javnog ili nejavnog upozorenja, da li gospodin Mlađan Dinkić ili gospodin Velimir Ilić. Mislio sam još dosta toga da kažem, samo još jednu stvar, zašto smo protiv toga da bude bilo ko od funkcionera u bilo kom upravnom odboru bilo kog preduzeća. Na primer, predsednik upravnog odbora NIS-a, inače visoki funkcioner JUL-a, primio je 240.000 dolara svojevremeno na ime članstva u upravnom odboru firme ćerke registrovane u Londonu, koja nije imala svoje komercijalne prihode.
Ostali članovi upravnog odbora primili su tek nešto manju svotu. To je ustanovljeno 13. aprila 2001. godine. Dakle, nekada nije potrebno biti u više upravnih odbora, dovoljno je biti samo u jednom, pa veoma dobro proći.
Gospodine predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, hteo bih da izrazim nezadovoljstvo što nemamo mišljenje Vlade o amandmanima koje smo podneli na Predlog zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija. Ministar je ovde i mogli bismo da skratimo ovu raspravu umnogome ukoliko bi neki od amandmana bili prihvaćeni, a čuli smo i od samog ministra da su mnogi od amandmana prihvatljivi što se tiče predlagača. Stoga sam izašao da pojasnim o čemu se radi u ovom amandmanu.
Dakle, ovim amandmanom pojašnjava se pojam nepristrasnosti u smislu obavljanja javne funkcije, budući da je svaki funkcioner i građanin sa određenim legitimnim privatnim interesima koji ne mogu biti predmet ovog zakona. U ovom stavu 2. se kaže da funkcioner ne sme biti ni u kakvom odnosu zavisnosti prema licima koja bi mogla uticati na njegovu nepristrasnost; dodaje se "u obavljanju javne funkcije",čime se precizira na šta se ta nepristrasnost odnosi.
U stavu 3 - povezanim licem prema ovom zakonu smatra se bračni ili vanbračni drug funkcionera, krvni srodnik funkcionera u pravoj, dodaje se "liniji", zapeta i "u" pobočnoj liniji zaključno sa drugim stepenom srodstva. Ovako ispada "u pravoj i pobočnoj liniji zaključno sa drugim stepenom srodstva"; dakle, precizira se.
Još nešto, kao narodni poslanik dužan sam da ukažem na jednu nepreciznost koja je izrečena za ovom govornicom. Naime, ovde je rečeno da je danas Skupština Vojvodine stavila van snage zakon koji je donela Skupština Srbije. To je nemoguće. Ne može Skupština Vojvodine da stavlja van snage zakone koje je donela ova skupština, Skupština Srbije. Samo je Skupština Vojvodine, kao ovlašćeni predlagač, dala predlog za ukidanje tog zakona. Dakle, ne može Skupština Vojvodine ukinuti zakone koje donese Skupština Srbije.
Gospođice predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, pošto ima još nekoliko diskutanata iz moje poslaničke grupe, a nije uvažen zahtev za duplim vremenom, moraću, nažalost, i ja da skratim svoje izlaganje.
Moram na početku da konstatujem jednu stvar, da je Srbija zaista zemlja čuda i kada je to neko konstatovao bio je potpuno u pravu. Srbija je zemlja čuda, jer je gospodin Dinkić postao ministar finansija Vlade Republike Srbije zahvaljujući podršci glavnih junaka svoje knjige "Ekonomija destrukcije". Tako smo ovde imali tiradu te manjinske podrške iz te grupe. Pričali su o užasne tri godine, a da su istovremeno u prethodnoj deceniji, do 2000. godine, bruto nacionali proizvod od 29 milijardi dolara sveli na svega 10 milijardi dolara, što je nezabeleženo u ekonomskoj teoriji.
Ali da se vratimo budžetu. Realnost pokazanih budžetskih prihoda - mislim da je budžet nerealan, da je precenjen, 329,3 milijarde. Dva meseca su potpuno izgubljena u formiranju ove vlade, čije će formiranje, kako sam već rekao za ovom govornicom, uveren sam, biti njen najveći rezultat. Imamo krizu na Kosovu, imamo lošu klimu za investicije, političku nestabilnost, tako da od tih 329 milijardi dinara nema ništa. U ovakvim uslovima predviđena stopa rasta bruto nacionalnog proizvoda od 4,5% je nerealna. Nivo rashoda je potcenjen, 374,6 milijardi dinara.
Pomenimo samo javna preduzeća, ovde je rečeno da je za železnicu predviđeno 8,8 milijardi dinara, a oni jedva mogu da prežive sa nekih 10 milijardi dinara. Pokriće budžetskog deficita je diskutabilno jer predviđeni izvori za pokrivanje deficita predstavljaju samo spisak lepih želja. Prihodi od privatizacije - predviđeno je 200 miliona evra. Bićemo srećni ako bude ostvareno i 100 miliona evra, ukoliko tu nije uračunato da se uđe u privatizaciju telekomunikacija, "Jugopetrola" i sl.
Planira se da se zatečenih 160 miliona evra plasira u potrošnju, umesto da se sačuva kao vrsta državne rezerve. Odlaže se uvođenje poreza na dodatu vrednost i fiskalnih kasa, koje bi sivu ekonomiju uvele u zonu oporezivanja i uvećale prihode. Ovo nije razvojni budžet, kao što je već više puta konstatovano, ali i dalje je socijalni budžet.
Predizborna obećanja, o tome je takođe govoreno, ostala su na nivou jeftine demagogije, populizma; politička platforma ovog budžeta potpuno je nejasna; kakva platforma, takav i budžet. Preterano mešanje države u privredu - prethodnu vladu su često optuživali da je generalni direktor srpske privrede, a šta je onda tek ova. Prihodi od privatizacije, već sam rekao, nerealni su i usmereni su u potrošnju, a ne u razvoj, kako je obećavano u predizbornoj kampanji. Ne odstupa se od koncepta privatizacije, mada je u kampanji pričano o reviziji privatizacije, odstupanju od ovog koncepta itd.
Sva obećanja o poreskoj relaksaciji su neostvarena. Šta je sa onim ciljevima koje treba da ima svaka reformska vlada, da postanemo po porezima najpovoljniji za investicije u regionu, da restrukturiramo EPS, železnicu i ostala velika javna preduzeća, da ubrzamo privatizaciju? Ukida se porez na fond zarada koji je iznosio oko 10 milijardi dinara.
Još samo par rečenica o lokalnoj samoupravi. Ja sam predsednik SO Vrbas. Kada sam došao na mesto predsednika SO zatekao sam zapušten i neadekvatan sistem funkcionisanja lokalne samouprave, kao uostalom i cele države. Imali smo ograničena budžetska sredstva, neograničene potrebe. Prve reakcije na ovaj budžet, koje sam čuo od svojih kolega, jesu – hoće da nam smanje prihode da bi dobili izbore, ne misleći o građanima; da je ovo politikantski pristup javnim finansijama. Ne verujem, želim da ne verujem u to, videćemo.
Porez na fond zarada, za koji se kaže da čini oko 20% u SO Vrbas, gde je projektovan budžet za 395 milona iz poreza na fond zarada, očekivali smo oko 100 miliona dinara.
Prema prvim računima, primili smo juče, sinoć ovaj predlog budžeta, dobićemo oko 20 miliona dinara manje.
Vi znate da je iz poreza na plate, koji je 14%, do sada 5% išlo lokalnim samoupravama, predloženo je 30%. Ako ćemo da poredimo, da kažemo da je u onom predlogu budžeta gospodina Đelića bilo predloženo 40%.
Što se tiče agrarnog budžeta, ovde je pominjano da je čist agrarni budžet, i to sam danas čuo i na Odboru za poljoprivredu, oko 18,8 milijardi dinara i poređene su želje za ostvarenjem ovog budžeta od 18,8 ka ostvarenih 7,5. Budžet sa budžetom se ne može ni porediti, nije poželjno. Poredićemo vaše projekcije i želje sa onim što ste ostvarili na kraju godine. Nije uputno da poredimo budžete na ovakav način.
Ovaj budžet je prilično neuravnotežen, kao plod improvizovane političke platforme jedne iste takve koalicije, dakle prilično neuravnotežene, i za poslanike DS je kao takav neprihvatljiv.
Želeo bih da podržim gospodina Kneževića, jer lokalne samouprave su mnogo oštećene na taj način što je ukinut porez na fond zarada, a učešće u porezu na promet i porez na zarade neće u dovoljnoj meri nadomestiti ova sredstva. Smatram da je ovo jedan od dobrih načina da obezbedimo dodatne prihode.
Govoriti o ograničenom budžetu a ne i o ograničenim potrebama u lokalnim samoupravama nije dovoljno, jer mogu da vam kažem da smo dobili i neke nove i dodatne obaveze: primarna zdravstvena zaštita je ušla u delokrug lokalne samouprave, a nema namenskih sredstava za te namene.
Na primer, mi smo u opštini Vrbas do sada, u proteklih dva i po meseca uložili u primarnu zdravstvenu zaštitu oko 3 miliona dinara. Zatim, što se tiče seminara za nastavnike i profesore i licenci, zahteva se da se izdvoji oko 4,5 miliona dinara, a za njih takođe nemamo sredstava.
Želeo bih da kažem nešto gospodinu Dinkiću o porezu na imovinu, o čemu je govorio, kao i o tome da treba da dostavimo zone i slično da bi se porez na imovinu oporezivao na pravi način.
Rekao bih gospodinu Dinkiću da osnovica poreza na imovinu zaista nije tržišna; ovaj porez predstavlja izvorni prihod koji u celini pripada opštinama, ali potrebno je usklađivanje, odnosno procena tržišne vrednosti nekretnina. Na primer, neko je kupio kuću pre 30 godina i to je revalorizovano na taj način da se, recimo, stan ili kuća od 20.000 evra plaća 30-40 dinara godišnje za ove namene - za porez na imovinu. Ovo treba rešiti ili zakonom na nivou države ili uredbom Vlade kojom bi se ovlastila poreska uprava da izvrši revalorizaciju vrednosti imovine na osnovu procenjene tržišne vrednosti nekretnina, pa da se onda na osnovu toga obračunava porez na imovinu. To bi bio jedan od dodatnih prihoda lokalne samouprave.
Gospodine predsedniče, uvaženi narodni poslanici, gospodine mandataru, mislim da je ekspoze mandatara, a i sam tok dosadašnje rasprave, pokazao civilizacijsku, strategijsku i suštinsku razliku u poimanju vlasti između DS i kapitalne vlade legalističko-ekspertsko-monarhističko-socijalističke koalicije.
Sam Zakon o ministarstvima, pa i sastav vlade ove neprincipijalne koalicije, ukazuju da se radi o shvatanju politike u kojoj se vlast shvata kao kapitalna podela plena, a ne kao rad za opšte dobro. Nakon ekspozea, a voleo bih da grešim, siguran sam da će samo formiranje ove vlade na ovakav način biti njen najveći rezultat u budućnosti. Ako bih bio novinski izveštač nakon ekspozea, imao bih problem koji naslov da stavim u novine, a verovatno bi to bio naslov "Uz malo više truda postići ćemo mnogo bolje rezultate".
Čuli smo malo energičnosti i kompetentnosti, ali mnogo jeftinog populizma i demagogije, koji su ovu državu u prošlosti veoma skupo koštali. Čuli smo i naznake oštrog rečnika prema međunarodnoj zajednici, oštrog rečnika na koji smo se uvek mi, kao narod i kao država, posekli. Što se tiče strateškog koncepta prema brzini promena, čini mi se da je osnovna zamisao da kasnimo, jer smo u prethodne tri godine prebrzo išli, pa je potrebno da usporimo, kako bismo brže stigli.
U ekspozeu su pomenuta i neka osnovna državna pitanja, pre svega Kosova i Metohije. Veoma ozbiljno državno pitanje. Tamo imamo sukob etničkog i istorijskog prava. Kosovo je danas srpska kolevka u kojoj se ljuljaju albanska deca. Posmatramo sve građane jednako kao građane naše države i tražimo rešenje, ali vidim da ste pokušali da tražite rešenje sa onima koji su hapsili Titovog pionira i omladinca Vlasija, pa smo zbog toga dobili nedostupnog Tačija. Setih se Dušana Radovića, pošto ste rešili da rešavate problem sa onima koji su ga napravili. Neki bi da rešavaju problem sami, ti koji su ga napravili. Možda je to najpravednije, ali sigurno nije najpametnije.
Što se tiče odnosa Srbije i Crne Gore i Haškog tribunala, mislim da je madantar sa pozicije predsednika SRJ insistirao da on učestvuje odlučujuće u rešavanju ova dva problema i vidimo gde se danas nalazimo što se tiče njihovog rešavanja.
Pominjao se i Ustav. Niko ne spori potrebu pravnih i institucionalnih okvira funkcionisanja države Srbije. Ali, gospodo, nije Ustav deus edž machina (deus eks mahina), siđe sa neba i odjednom se rešavaju svi problemi, odmah imamo i plate za prosvetne i zdravstvene radnike, imamo isplatu penzija, firme funkcionišu, nezaposleni se zapošljavaju. Postoji i nešto što se zove život.
Evropske integracije su, takođe, pomenute. Slažem se sa onima koji hoće u Evropu sa sačuvanim indentitetom, kulturom, tradicijom, ali sam protiv ponovnog procvata mitologije, mitomanije u političkim nastupima, podsećam na izreku Andrea Malroa, koji je rekao da nikada neće razumeti civilizacije koje mitovima žrtvuju žive ljude. Pa valjda treba obrnuto, mitove žrtvovati živim ljudima.
O ključnom pitanju je u ekspozeu premalo rečeno, a to je pitanje ekonomije, rešavanje pitanja standarda i dnevnih problema ljudi. Stoga je neshvatljivo stidljivo pominjanje reformi i promena koje, da bi uspele, moraju da budu javna tema. Potreban je taj duh urgentnosti, ali i istina kao najjače oružje.
Nije rečeno da su pred nama promene koje treba da nastave da drmaju narod iz letargije i koje su nepopularne, ali su sigurno neophodne. Nije rečeno ništa ni o rezultatima za ove tri godine.
Gospodo, generacije koje dolaze neće nas pamtiti i procenjivati po tome šta je ko kome rekao, nego šta je ko učinio za narod i državu.
U prethodne tri godine zaustavljeno je propadanje i vraćen je život u Srbiji, uspostavljena je stabilnost i predvidivost sistema, zaustavljen je višedecenijski ekonomski sunovrat. Imamo malu inflaciju, stabilnu valutu, sve bolje ekonomske uslove, ne najbolje, ali sve bolje ekonomske uslove, imamo sređene javne finansije, što su osnovni preduslovi kvaliteta jedne vlasti.
Najlakše je davati nezarađeno i sticati poene na taj način.
Glavne ideje i danas u Srbiji jesu, ko hoće da radi, a ko hoće da mudruje.
Još nešto, da ne bih oduzimao vreme mojim kolegama koji će imati štošta da kažu na ovaj današnji predlog, ovde se radi o jednom zahtevu za kentaurskom tranzicijom, kako je nazvao Laslo Vegel, da se pola stvari izmeni, a pola da ostane po starom. To je taj treći put koji stvara konfuziju i stagnaciju.
U ekspozeu jasno vidimo pokušaj udruživanja narodnjačko-populističkog elementa sa nekim elementima zapadne efikasne ekonomije. Želimo standard Zapada, a politiku Istoka. Zahtevamo modernu građansku državu, ali pod imperativom nacionalne homogenizacije. To je, gospodo, simulacija promena u suštini i redizajniranje nečega što se ne može redizajnirati. To je legitimisanje miloševićevizma bez Miloševića, ali uz podršku njegovih socijalista.
Dozvolite mi da izrazim sumnju u lidere, odnosno političare koji se mnogo udvaraju narodu, a ne idu ispred njega. Neki političari su odjednom odlučili da budu i vlast i savest, i ne priznaju nikakvu kritičku tačku izvan sopstvenog vidokruga.
Promene, gospodo, ne mogu da se doziraju na kašičicu. Neko mora da preuzme i politički rizik, ali da preuzme i političku odgovornost. Evidentno je da nema vraćanja na neposrednu prošlost, ali pred nama su dva puta.
Jedan od ovih puteva je ubrzano priključenje Evropi, usvajanje evropskih standarda, revitalizacija najboljih tradicija. Drugi je ovaj hibridni, kentaurski put o kome sam govorio. Ovaj prvi put zahteva više napora i truda, ali je perspektivniji. Drugi, možda, ima veću podršku u narodu i to je legitimno.
Ali, ići na dva puta ka dva različita cilja u istom trenutku naprosto nije moguće. Zato verovatno što smo ostali kod ovog prvog puta, znači, revitalizacije najbolje tradicije i evropskih integracija nije bilo mesta za Demokratsku stranku u jednoj većinskoj vladi, koja bi imala jasan program i zadatke.
I reč dve samo o ministarstvima.
Organizovano je Ministarstvo za dijasporu, po prvi put. Mislim da smo pogrešnim tokom krenuli. Prvo smo rešili da damo pravo glasa dijaspori. Pitam vas, za koga je to dobrobit? Da li za te građane koji mogu da glasaju ili eventualno za onoga ko očekuje da će mu to biti rezervoar glasova u nastupajućem periodu? Da li će, recimo, Ministarstvo za dijasporu biti ministarstvo za političku propagandu pred predstojeće izbore.
Jer, verujte, možda je trebalo osnovati ovo ministarstvo, ali i pozabaviti se nekim pitanjima, kao što su – predstavnici dijaspore su tražili da se sačini plan ulaganja kapitala naših ljudi koji su u inostranstvu i razvoj naše privrede, da se u što kraćem roku reši pitanje državljanstva, da se nađe rešenje za regulisanje vojnog roka mladih u dijaspori; hitno preduzeti mere za poboljšanje dopunske nastave za našu decu u inostranstvu koja su obuhvaćena svega sa 0,3 posto.
Ali, da je bilo mesta za socijaliste u ovoj vladi, njima bi sigurno pripalo ovo ministarstvo za dijasporu. Pa, zar nema zaslužnije političke stranke što smo toliko dijasporu proširili u proteklih deset godina od socijalista koji vas podržavaju danas?
U ekspozeu nije pomenuto informisanje. Za to mogu da nađem opravdanje, jer je zaštitni znak stranke, koju predstavlja mandatar, neobaveštenost.
Zaštita životne sredine; imam veliko uvažavanje prema čoveku koji će voditi Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine i nadam se da će uprkos tome što je to ministarstvo ukinuto, shvatiti koliko je ograničavajući faktor opstanka i razvoja naše privrede nerešavanje ekoloških problema u ovoj državi.
Što se tiče Ministarstva vera, prema onome s čim sam upoznat od svih verskih zajednica, zahtev je bio jedinstven da postojeći ministar Milovanović ostane ministar vera. O tome, zašto to nije uvaženo, govori sve ovo što ste uradili danas i predložili ministra gospodina Radulovića.
Što se tiče privatizacije, da ne bih više uzimao vreme, pominjana je u vašoj kampanji revizija privatizacije. Jedina revizija privatizacije je što ste iz imena Ministarstva za privredu i privatizaciju skinuli "privatizaciju". Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, pridružujem se amandmanu gospođe Čomić za formiranje ministarstva za zaštitu životne sredine i prirodnih bogatstava. U prethodnom mandatu bio sam zamenik predsednika Odbora za zaštitu životne sredine, gde smo razmatrali sva ova pitanja i gde smo pokušali na neki način, prateći najbolje evropske tradicije, da uskladimo naše zakonodavstvo i da u budućnosti zaštita životne sredine ne bude limitirajući faktor razvoja za naša preduzeća.
Situacija je zaista alarmantna. Do 2010. godine treba da prilagodimo našu industriju zahtevima moderne proizvodnje, održivog razvoja, a eventualno do 2015. godine poneko preduzeće bi moglo da bude izostavljeno iz ovoga. Od 27 preporuka Evropske unije koristi se svega pet preporuka. Kada bismo u ovom trenutku koristili standarde Evropske unije verovatno bismo zaustavili našu kompletnu industriju. To je i suviše ozbiljan problem da bi se mogao razmatrati na ovakav način kako je predlogom o sastavu ministarstava predloženo.
Mi smo sada, što se tiče zaštite životne sredine, na nivou na kome su razvijene evropske zemlje bile 1970. godine. Treba da kažem da je Zakon o zaštiti životne sredine i prirodnih bogatstava bio doveden gotovo do kraja i da su bili usaglašeni amandmani sa gotovo svim poslaničkim grupama u Republičkoj skupštini. Nažalost, taj zakon nije prihvaćen.
Osnivanjem Ministarstva za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine tadašnja Vlada Srbije je potvrdila svoje opredeljenje da je životna sredina prioritet i kao podrška ekonomski reformama. U okviru istog ministarstva prvi put su obuhvaćene na jednom mestu nadležnosti zaštite prirodnih resursa, uključujući geološka istraživanja i ribarstvo, koje je, da podsetim, bilo u okviru stočarstva, odnosno u okvirima poljoprivrede.
Ovde vidimo vraćanje šumarstva, odnosno zaštite šuma u okvire poljoprivrede. Da podsetimo da će Ministarstvo za poljoprivredu imati veoma veliki posao, jer ih čeka oko 300.000 strana, oko 100.000 strana koje treba objaviti u "Službenom glasniku". Cela regulativa zahteva rad oko 1000 eksperata u oblasti poljoprivrede, što iznosi 250 radnih dana godišnje. Deset dana je potrebno za usaglašavanje 10 strana jedne direktive sa nacionalnim zakonima.
Zakonska regulativa u oblasti poljoprivrede kreirana je više od 30 godina i, pored saobraćaja, poljoprivreda je regulisana jednom jedinstvenom politikom.
Smatram da bi ovaj deo oblasti zaštite šuma trebalo ostaviti tamo gde je bio i podržavam ovaj predlog Gordane Čomić da izmenimo ovaj zakon amandmanom i ponovo predvidimo ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodnih bogatstava. Smatram da je potrebno da promenimo jednu praksu da oni koji naslede nekoga ko je bio pre njih menjaju sve. Potrebna je jedinstvena strategija razvoja u ovoj državi, da ne počinjemo stalno ispočetka i da ono što je bilo dobro na neki način ne gurnemo u stranu i počinjemo sve ispočetka. Pozivam vas da glasate za ovaj amandman.
Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, pre nepune tri godine bio sam dvostruko ponosan na građane Srbije koji su nakon decenijskog sunovrata odlučili da zaustave propadanje iskazavši na septembarskim i decembarskim izborima bezrezervnu podršku Demokratskoj opoziciji Srbije, a i čast i ponos što sam i sam kao poslanik pripadao dvotrećinskoj većini od 176 poslanika koji su dobili mandat da izmene dotadašnju Srbiju.
Smatrao sam da nismo dobili mandat da vladamo, već smo dobili mandat za promene. Znao sam da će već nakon prvih reformskih poteza i nameravanih korenitih reformi i promena biti teško održati tako visok nivo podrške, ali i takođe, uveren da uz jedinstvo svih demokratskih snaga i istinu kao najjače oružje možemo napraviti diskontinuitet sa Srbijom koja je na pragu 21. veka, svoje nacionalne interese branila metodama i rečnikom 19. veka sa svim poznatim rezultatima.
Nažalost, već posle par meseci bio sam demantovan, jer sam uočio da deo pobedničke koalicije želi da kapitalizuje narodno poverenje i da visoki rejting svog stranačkog lidera, koji je izgradila kompletna koalicija DOS, iskoristi u ličnom i stranačkom interesu. Odjednom, uprkos dvotrećinskoj većini, postalo je jako teško donositi zakone u ovoj skupštini, i to zakone koji treba da promene Srbiju i donošenje novog ustava, pokazalo se u perspektivi kao sve teži zadatak.
Ilustracije radi, sećam se teškoća koje smo imali prilikom donošenja jednog od reformskih zakona sa obezbeđivanjem kvoruma. Kada je tadašnji predsednik Skupštine dobacio poslanicima, kako je nezabeleženo u parlamentarnoj praksi da vladajuća većina...