Gospodine predsedniče, uvaženi narodni poslanici, gospodine mandataru, mislim da je ekspoze mandatara, a i sam tok dosadašnje rasprave, pokazao civilizacijsku, strategijsku i suštinsku razliku u poimanju vlasti između DS i kapitalne vlade legalističko-ekspertsko-monarhističko-socijalističke koalicije.
Sam Zakon o ministarstvima, pa i sastav vlade ove neprincipijalne koalicije, ukazuju da se radi o shvatanju politike u kojoj se vlast shvata kao kapitalna podela plena, a ne kao rad za opšte dobro. Nakon ekspozea, a voleo bih da grešim, siguran sam da će samo formiranje ove vlade na ovakav način biti njen najveći rezultat u budućnosti. Ako bih bio novinski izveštač nakon ekspozea, imao bih problem koji naslov da stavim u novine, a verovatno bi to bio naslov "Uz malo više truda postići ćemo mnogo bolje rezultate".
Čuli smo malo energičnosti i kompetentnosti, ali mnogo jeftinog populizma i demagogije, koji su ovu državu u prošlosti veoma skupo koštali. Čuli smo i naznake oštrog rečnika prema međunarodnoj zajednici, oštrog rečnika na koji smo se uvek mi, kao narod i kao država, posekli. Što se tiče strateškog koncepta prema brzini promena, čini mi se da je osnovna zamisao da kasnimo, jer smo u prethodne tri godine prebrzo išli, pa je potrebno da usporimo, kako bismo brže stigli.
U ekspozeu su pomenuta i neka osnovna državna pitanja, pre svega Kosova i Metohije. Veoma ozbiljno državno pitanje. Tamo imamo sukob etničkog i istorijskog prava. Kosovo je danas srpska kolevka u kojoj se ljuljaju albanska deca. Posmatramo sve građane jednako kao građane naše države i tražimo rešenje, ali vidim da ste pokušali da tražite rešenje sa onima koji su hapsili Titovog pionira i omladinca Vlasija, pa smo zbog toga dobili nedostupnog Tačija. Setih se Dušana Radovića, pošto ste rešili da rešavate problem sa onima koji su ga napravili. Neki bi da rešavaju problem sami, ti koji su ga napravili. Možda je to najpravednije, ali sigurno nije najpametnije.
Što se tiče odnosa Srbije i Crne Gore i Haškog tribunala, mislim da je madantar sa pozicije predsednika SRJ insistirao da on učestvuje odlučujuće u rešavanju ova dva problema i vidimo gde se danas nalazimo što se tiče njihovog rešavanja.
Pominjao se i Ustav. Niko ne spori potrebu pravnih i institucionalnih okvira funkcionisanja države Srbije. Ali, gospodo, nije Ustav deus edž machina (deus eks mahina), siđe sa neba i odjednom se rešavaju svi problemi, odmah imamo i plate za prosvetne i zdravstvene radnike, imamo isplatu penzija, firme funkcionišu, nezaposleni se zapošljavaju. Postoji i nešto što se zove život.
Evropske integracije su, takođe, pomenute. Slažem se sa onima koji hoće u Evropu sa sačuvanim indentitetom, kulturom, tradicijom, ali sam protiv ponovnog procvata mitologije, mitomanije u političkim nastupima, podsećam na izreku Andrea Malroa, koji je rekao da nikada neće razumeti civilizacije koje mitovima žrtvuju žive ljude. Pa valjda treba obrnuto, mitove žrtvovati živim ljudima.
O ključnom pitanju je u ekspozeu premalo rečeno, a to je pitanje ekonomije, rešavanje pitanja standarda i dnevnih problema ljudi. Stoga je neshvatljivo stidljivo pominjanje reformi i promena koje, da bi uspele, moraju da budu javna tema. Potreban je taj duh urgentnosti, ali i istina kao najjače oružje.
Nije rečeno da su pred nama promene koje treba da nastave da drmaju narod iz letargije i koje su nepopularne, ali su sigurno neophodne. Nije rečeno ništa ni o rezultatima za ove tri godine.
Gospodo, generacije koje dolaze neće nas pamtiti i procenjivati po tome šta je ko kome rekao, nego šta je ko učinio za narod i državu.
U prethodne tri godine zaustavljeno je propadanje i vraćen je život u Srbiji, uspostavljena je stabilnost i predvidivost sistema, zaustavljen je višedecenijski ekonomski sunovrat. Imamo malu inflaciju, stabilnu valutu, sve bolje ekonomske uslove, ne najbolje, ali sve bolje ekonomske uslove, imamo sređene javne finansije, što su osnovni preduslovi kvaliteta jedne vlasti.
Najlakše je davati nezarađeno i sticati poene na taj način.
Glavne ideje i danas u Srbiji jesu, ko hoće da radi, a ko hoće da mudruje.
Još nešto, da ne bih oduzimao vreme mojim kolegama koji će imati štošta da kažu na ovaj današnji predlog, ovde se radi o jednom zahtevu za kentaurskom tranzicijom, kako je nazvao Laslo Vegel, da se pola stvari izmeni, a pola da ostane po starom. To je taj treći put koji stvara konfuziju i stagnaciju.
U ekspozeu jasno vidimo pokušaj udruživanja narodnjačko-populističkog elementa sa nekim elementima zapadne efikasne ekonomije. Želimo standard Zapada, a politiku Istoka. Zahtevamo modernu građansku državu, ali pod imperativom nacionalne homogenizacije. To je, gospodo, simulacija promena u suštini i redizajniranje nečega što se ne može redizajnirati. To je legitimisanje miloševićevizma bez Miloševića, ali uz podršku njegovih socijalista.
Dozvolite mi da izrazim sumnju u lidere, odnosno političare koji se mnogo udvaraju narodu, a ne idu ispred njega. Neki političari su odjednom odlučili da budu i vlast i savest, i ne priznaju nikakvu kritičku tačku izvan sopstvenog vidokruga.
Promene, gospodo, ne mogu da se doziraju na kašičicu. Neko mora da preuzme i politički rizik, ali da preuzme i političku odgovornost. Evidentno je da nema vraćanja na neposrednu prošlost, ali pred nama su dva puta.
Jedan od ovih puteva je ubrzano priključenje Evropi, usvajanje evropskih standarda, revitalizacija najboljih tradicija. Drugi je ovaj hibridni, kentaurski put o kome sam govorio. Ovaj prvi put zahteva više napora i truda, ali je perspektivniji. Drugi, možda, ima veću podršku u narodu i to je legitimno.
Ali, ići na dva puta ka dva različita cilja u istom trenutku naprosto nije moguće. Zato verovatno što smo ostali kod ovog prvog puta, znači, revitalizacije najbolje tradicije i evropskih integracija nije bilo mesta za Demokratsku stranku u jednoj većinskoj vladi, koja bi imala jasan program i zadatke.
I reč dve samo o ministarstvima.
Organizovano je Ministarstvo za dijasporu, po prvi put. Mislim da smo pogrešnim tokom krenuli. Prvo smo rešili da damo pravo glasa dijaspori. Pitam vas, za koga je to dobrobit? Da li za te građane koji mogu da glasaju ili eventualno za onoga ko očekuje da će mu to biti rezervoar glasova u nastupajućem periodu? Da li će, recimo, Ministarstvo za dijasporu biti ministarstvo za političku propagandu pred predstojeće izbore.
Jer, verujte, možda je trebalo osnovati ovo ministarstvo, ali i pozabaviti se nekim pitanjima, kao što su – predstavnici dijaspore su tražili da se sačini plan ulaganja kapitala naših ljudi koji su u inostranstvu i razvoj naše privrede, da se u što kraćem roku reši pitanje državljanstva, da se nađe rešenje za regulisanje vojnog roka mladih u dijaspori; hitno preduzeti mere za poboljšanje dopunske nastave za našu decu u inostranstvu koja su obuhvaćena svega sa 0,3 posto.
Ali, da je bilo mesta za socijaliste u ovoj vladi, njima bi sigurno pripalo ovo ministarstvo za dijasporu. Pa, zar nema zaslužnije političke stranke što smo toliko dijasporu proširili u proteklih deset godina od socijalista koji vas podržavaju danas?
U ekspozeu nije pomenuto informisanje. Za to mogu da nađem opravdanje, jer je zaštitni znak stranke, koju predstavlja mandatar, neobaveštenost.
Zaštita životne sredine; imam veliko uvažavanje prema čoveku koji će voditi Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine i nadam se da će uprkos tome što je to ministarstvo ukinuto, shvatiti koliko je ograničavajući faktor opstanka i razvoja naše privrede nerešavanje ekoloških problema u ovoj državi.
Što se tiče Ministarstva vera, prema onome s čim sam upoznat od svih verskih zajednica, zahtev je bio jedinstven da postojeći ministar Milovanović ostane ministar vera. O tome, zašto to nije uvaženo, govori sve ovo što ste uradili danas i predložili ministra gospodina Radulovića.
Što se tiče privatizacije, da ne bih više uzimao vreme, pominjana je u vašoj kampanji revizija privatizacije. Jedina revizija privatizacije je što ste iz imena Ministarstva za privredu i privatizaciju skinuli "privatizaciju". Hvala.