Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, član 123. u prelaznim i završnim odredbama Zakona o zaštiti životne sredine glasi: "Pravna i fizička lica uskladiće svoje poslove sa odredbama ovog zakona u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona".
Narodna poslanica Gordana Čomić podnela je amandman na ovaj član zakona, da se član 123. menja i glasi: "Pravna i fizička lica uskladiće svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u roku od dve godine (za nova postrojenja i aktivnosti koje utiču na životnu sredinu) od dana stupanja na snagu ovog zakona, a postojeće do 2017. godine".
Trenutno u našoj zemlji najznačajniji zagađivači životne sredine (hemijska, petrohemijska industrija, naftna industrija, obojena i crna metalurgija i drugo) su veoma zastarele. Tehnologija i oprema stare su 30-40 godina, i nisu u stanju da svedu svoje zagađivanje i emisije u skladu sa važećim zakonodavstvom Evropske unije, jer su za njihovu sanaciju potrebne kako velike investicije, tako i vreme. Zbog toga su i u Evropskoj uniji zemlje, saglasno direktivama o integralnom sprečavanju i kontroli zagađivanja, ostavile vreme do 2007. godine da se postojeće aktivnosti i postrojenja prilagode propisanim zahtevima. Istovremeno, ovim bi se zakon harmonizovao sa Predlogom zakona o integralnom sprečavanju i kontroli zagađivanja, koji je takođe u proceduri.
Naime, član 33. govori o programu usklađivanja pojedinih privrednih grana sa odredbama navedenog Predloga zakona, po kome je ministarstvo dužno da u roku od godinu dana od stupanja zakona na snagu, dostavi Vladi program usklađivanja, a Vlada će propisati privremene granične vrednosti emisije u vazduh i vodu za prvih pet godina usklađivanja pojedinih privrednih grana sa odredbama ovog zakona. U članu 34. navedenog Predloga zakona stoji obaveza za postojeća postrojenja i aktivnosti da pribave dozvolu najkasnije do 2015. godine. Amandmanom predlažemo 2017. godinu.
U 2002. godini kada je Nacrt zakona o sistemu zaštite životne sredine imao brojne javne rasprave i učešće građana u odlučivanju, dogovorena je bila kao realna 2015. godine u skladu sa programom usklađivanja pojedinih privrednih grana sa odredbama ovog zakona.
Istovremeno je značajno da u procesu privatizacije, odnosno da potencijalni kupci i budući vlasnici imaju jasno definisane rokove po pitanju životne sredine.
Da li je realno da fabrike u Srbiji svoje poslovanje usklade sa ovim zakonom u roku od godinu dana?
Mi smo ovde već govorili i u načelnoj i u raspravi o amandmanima da je rešavanje pitanja zaštite životne okoline, a ne zagađivanja životne sredine, jedan od limitirajućih faktora razvoja za našu industriju, počev od prehrambene, o čemu sam ja najviše govorio jer dolazim iz Vrbasa gde se proizvodi hrana, i gde je jedna velika kuhinja koja proizvodi ogromne količine hrane, a već sam rekao da ta kuhinja nije očišćena u proteklih 40 godina.
Pitamo se da li će se zbog toga možda zatvoriti neka fabrika, ljudi izgubiti radna mesta ili se zakon neće poštovati. Zalažemo se za jasnu dinamiku, jasne rokove o kojima ćemo govoriti, pratićemo da li se ispunjava ta dinamika rešavanja pitanja zagađenja životne sredine. Smatramo da ovaj dom ne treba da donosi zakone koji su nesprovodivi, i da time obmanemo javnost na izvestan način. Nije dovoljno što se u jednom od preostala tri zakona daje prelazni rok do 2015. godine, što će verovatno i ministar odgovoriti, kada u ovom zakonu ima još mnogo normi koje zahtevaju prilagođavanje za godinu dana.
Našim amandmanom predložili smo da zakon bude realniji za sprovođenje, dve godine za nova postrojenja, a za postojeća postepeno do 2017. godine sa jasnim planom prilagođavanja kako bi to prilagođavanje bilo ostvarivo i verifikovano svake godine.
Zamislite samo jedan RTB Bor, "Zastavu", NIS, EPS da, pošto za godinu dana neće moći da ispoštuju član 72, samo npr, a tu je i vazduh i voda na propisan način, onda će plaćati kazne za svaki prekršaj recimo milion dinara po članu 119.
Dakle, samo za prilagođavanje EPS-a, a to je najbolje javno preduzeće u Republici Srbiji, uprkos tome što je u mnogome tako na lošem glasu, ali na izvestan način u proteklih nekoliko godina sve je podignuto, za njegovo prilagođavanje standardima zaštite životne sredine neophodno je uložiti 1,3 milijarde evra. Procene su napravile renomirane konsultantske kuće, a projekat je finansirala Evropska agencija za rekonstrukciju. Vrlo je jasno da ni puno bogatije države od nas ne bi mogle da izdvoje toliki novac u tako kratkom roku, i tempo ulaganja od 100 miliona evra godišnje do kraja predviđenog roka je vrlo veliki napor.
U drugoj alternativi da se raspolaže sa tolikim sredstvima, rezultat bi se mogao očekivati tek za nekoliko godina, jer se radi o procesu i nemoguće je to preko noći rešiti.
Ako je tako nešto nemoguće za jedan EPS, kako bi tako nešto bilo moguće za sve ostale koji su u mnogo gorem položaju nego ovo javno preduzeće.
Vrlo je interesantno razmotriti dalji razvoj događaja. Dakle, da li država može da zatvori EPS zbog nemogućnosti poštovanja zakona, i da li bi to pretilo gašenjem svetla u Republici Srbiji?
Naše pitanje onda glasi, ko je selektor, ko je taj koji, ukoliko se selektivno određuje ko može, a ko ne može da prilagođava ove rokove, ko je selektor, i ko je taj ko jedne proglašava podobnim ili ne? Ne treba biti puno pametan, pa videti da Predlog zakona otvara idealan prostor i za moguću korupciju, protiv čega smo svi koji se nalazimo u ovoj skupštini.