Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, raspravljamo o rebalansu budžeta koji, kao što je već više puta sa ove govornice istaknuto, poslanička grupa Demokratske stranke – Boris Tadić neće podržati.
Ovde moram da konsultujem stenografske beleške sa sednice na kojoj je usvajan budžet Republike Srbije i zaista sam tada konstatovao da je Srbija zemlja čuda, jer je gospodin Mlađan Dinkić postao ministar finansija zahvaljujući glasovima glavnih junaka njegove knjige "Ekonomija destrukcije". Nisam se ipak nadao da će elementi te ekonomske politike iz "Ekonomije destrukcije" biti upotrebljeni u ekonomskoj politici u Srbiji nakon svega onoga što se događalo posle 2000. godine.
Konsultujući ove stenografske beleške moram da utvrdim da mnogi elementi o kojima sam tada govorio važe i danas. Imamo krizu na Kosovu, imamo lošu klimu za investicije, političku nestabilnost, zaustavljenu privatizaciju, dakle, sve ono o čemu smo u martu govorili sada u još izraženijem vidu. Predizborna obećanja, o tome je takođe govoreno, ostala su na nivou jeftine demagogije i populizma koji, kako često volim da istaknem, najskuplje posle nas koštaju. Ta politička platforma budžeta o čijem rebalansu danas govorimo je ostala potpuno nejasna, jer kakva je bila politička platforma, takav je i budžet i takvo je njegovo ostvarenje, zato danas razgovaram o rebalansu budžeta.
Što se tiče agrarnog budžeta, već je dosta rečeno, tada sam rekao da se budžet sa budžetom ne može porediti, jer nije poželjno da poredimo ne vaše želje, a naše ostvarenje, nego vaše ostvarenje i ostvarenje budžeta koje su radile prethodne vlade, Vlada dr Zorana Đinđića i Vlada Zorana Živkovića.
Promene u ekonomiji idu mnogo sporije nego u politici i zato je vrlo poguban svaki zastoj zbog populizma, zbog demagogije o kojoj smo pričali, jer ima posledice na razvoj naše države i društva. Budžet, kao glavni instrument ekonomske politike, mora da poseduje budžetsku disciplinu, smanjenje deficita, monetarnu stabilnost, smanjivanje inflacije, dakle, da svaki proizvod dobije svoju realnu tržišnu cenu, ali uz nezanemarivanje socijalne komponente, o kojoj je ovde takođe dosta rečeno.
Mnogi se ovde pozivaju na ono što se govorilo u martu mesecu, šta je rađeno i govoreno pre tri godine, možda dve godine ili pre godinu dana, ali moram da kažem da generacije koje dolaze neće nas pamtiti po tome šta je ko o kome rekao za ovom govornicom, nego šta je ko učinio za narod i državu.
Verujte da će upravo u ekonomiji biti najjasnije neke istorijske distance koliko je mnogo urađeno posle 2000. godine na stabilizaciji ove i ozdravljenju ekonomije ove države. Mi smo uspostavili stabilnost i predvidivost sistema, zaustavili višedecenijski ekonomski sunovrat, stabilnu valutu, sve bolje ekonomske uslove, ne najbolje, ali stvorili smo vam sređene javne finansije, što su osnovna pitanja kvaliteta jedne vlasti, u čemu je i sadašnji ministar delom učestvovao, dakle, u radu one Vlade tada kao guverner Narodne banke.
Ono što je vodilo prethodne vlade jeste da je najlakše davati nezarađeno i sticati poene na taj način. Stabilnost sistema, koji je bio u restrukturiranju i u promenama javnih finansija, sve je plaćeno samodisciplinom i odricanjem.
Imali smo principe ekonomske politike i bili su onako - samo ono što je zarađeno. Ali, nažalost, još uvek se u ovoj državi malo zarađuje i treba trošiti samo na ono što je najpotrebnije, znači, jasno određivati prioritete.
Ciljevi naše ekonomske politike bili su da po poreskom sistemu postanemo najpovoljniji u regionu i delom je tu u nastavku te politike i učinjeno na tome da po poreskom sistemu zaista postanemo najpovoljniji u regionu, ali za restrukturiranje javnih preduzeća, kao što su EPS i železnica, jako je malo urađeno, a što se tiče elektroprivrede Srbije neke su stvari vraćene na početak.
Ubrzana privatizacija takođe je bio jedan od ciljeva ekonomske politike kao jedan neophodan uslov za ozdravljenje naše privrede, jer svi smo svesni šta se tu dogodilo, da je privatizacija tu i zaustavljena.
Reforme se moraju sprovoditi kroz kompropise, ali nismo spremni na trule kompropise, i kada govorimo danas o smanjivanju deficita budžeta, govorimo o smanjenju te manjinske podrške ovoj vladi i stoga je primetna nervoza koja je iskazana za ovom govornicom.
Dakle, nema ništa od toga da je ovaj budžet razvojni, za razliku od socijalnog i recesionog, kako se onda govorilo o budžetu prethodne vlade, i zato ćemo glasati protiv ovog rebalansa.
U junu je ministar Dinkić rekao da neće biti rebalansa već samo smanjenja rashoda. Ovde se radi o tome da međunarodne finansijske institucije, pre svega MMF, nemaju poverenja u ovu vladu da će smanjiti rashode i potrebna im je potvrda Skupštine da će rashodi, odnosno budžetski deficit zaista biti smanjen.
Prihodna strana je ostala ista, ali uprkos tome što je bruto nacionalni proizvod duplo veći nego što je bio planiran. Dakle, mislim na mart.
Pokriće deficita planirano je sa 16,4 milijardi od privatizacije, a u predlogu je 5,5 milijardi dinara, dogodilo se sve ono o čemu smo govorili.
Katastrofalna ekonomska politika koju su vodili u nekim segmentima, posebno kada se radi o Agenciji za privatizaciju, dakle, politika anti, amateri koji su to radili na jedan zaista neprimeren način, i onda se ne čudimo uopšte što je rezultat u privatizaciji takav kakav jeste.
Posebna priča je Ministarstvo privrede, gde ni dan-danas nemamo ministra za privredu, ali postoji u svakom zlu nešto dobro, jer otkada nemamo ministra za privredu, tu su neki bolji rezultati nego dok smo ga imali.
Budžet prolazi kroz novu proceduru, predizborna priča o uništenim institucijama sistema, dakle, to ne stoji, a krediti i donacije međunarodnih finansijskih institucija smanjeni su za šest miliona dinara, planirano je 13,2, a sada je 8,2, smanjeno je poverenje, visoki su rizici, udaljeni smo od Evropske unije više nego što smo bili u martu.
Država otima viškove likvidnih sredstava od privrede i umesto da se troše tu, troši ih država.
Ministarstvo pravde smanjeno je za 300 miliona dinara, a u MUP-u zajedno sa BIA-om smanjeno je na 650+70, odnosno 720 miliona dinara i tako dalje, da ne nabrajam sve. Trista miliona dinara za osnivanje novih institucija, a ovde je rečeno za ovom govornicom, licenciranje stečajnih upravnika, znači, za njihovo licenciranje, a da li će biti Agencija formirana, kako će se izvršiti edukacija onih koji treba da edukuju stečajne upravnike u budućnosti i da li će 1. februara iduće godine taj zakon o stečaju biti sprovodiv.
Poljoprivreda i šumarstvo, tu je i vodoprivreda, 2,2 milijarde, smanjen je agrarni budžet, znači, prazna su obećanja o trostruko većem agrarnom budžetu.
Ministarstvo kapitalnih investicija kraće je za 3,5 milijarde dinara, dakle, manje za puteve i investicije, tu je rad, zapošljavanje i socijalna politika, umanjeno je za 170 miliona dinara od ukupno planiranih 800 miliona. Sto miliona naknade za radnike koji su ostali bez posla, to je tri puta manje nego prošle godine, a smanjeno je za 40 miliona. U međuvremenu je došlo do rasta broja nezaposlenih, mada su se čuli neki drugačiji govori, osim u državnom sektoru. Obrazovanje je smanjeno na 1,1 milijardu dinara i to se odnosi na investicije. Zdravstvo je umanjeno za 650 miliona dinara takođe za investicije, kultura za 240 miliona dinara.
Državna zajednica, vojska, oni plaćaju ceh, tu je 5,5 milijardi dinara itd. Pričao sam već o EPS-u i železnici, tu ništa nije urađeno, vraćene su stvari unazad, nema sporazuma sa MMF-om.
Spoljnotrgovinski deficit je značajno veći nego prošle godine, nikakva saradnja sa međunarodnim institucijama, stala je privatizacija, nema investicija zbog jednog drugačijeg načina vođenja politike. Ovo je posledica katastrofalne politike koja je vođena. Ovaj budžet je zaustavljanje privrednog razvoja i investicija, a rebalans u stvari znači - ne znamo šta ćemo i u stvari nemamo viziju kuda u privrednom smislu, ekonomskom smislu, treba da ide ova država.
Rekao sam na početku da promene u ekonomiji idu mnogo sporije nego u politici i zato jako pažljivo treba postupati u makro-ekonomskoj politici. Javne finansije su kao jedan ogromni tanker koji ide po okeanu i ukoliko napravimo nagli potez možemo da ga prevrnemo, brod se počeo ljuljati opasno, potrebno je promeniti i kapetana, kako bi ovaj brod mogao da stabilnije i mirnije nastavi da plovi, upravo onako kao što je nakon promena 2000. godine to bilo, kada smo uspevali da održimo stabilnost sistema uprkos tome što smo radili na restrukturiranju i na promenama ovog sistema, u čemu je takođe učestvovao i sadašnji ministar finansija, a tada kao guverner Narodne banke.
Pozivam da se na neki način izvrši promena u ovom društvu, da su nam neophodni i novi izbori, kako bismo mogli da se vratimo na onaj put ekonomskog oporavka i razvoja, da radimo i poteze koji neće biti popularni, ali će biti na dobrobit ovoga naroda i ove države, jer samo tako pridružićemo se evropskoj porodici naroda, gde nam je oduvek kao državi, narodu i naciji bilo i mesto.