U više navrata sam u toku ove diskusije pričao o ovim sredstvima koja su opredeljena za nacionalni ili, kako ja to kažem, predizborni investicioni plan. Sve što je kolega Maraš govorio stoji, i sve ono što smo mi govorili. Razlog što je to tako ne leži ni u čemu drugom nego u tome da je Srbija centralizovana zemlja kao što nikada nije bila. Ali, u isto vreme, nikada nije bila manje efikasna nego što je to danas. Preduslov za demokratizaciju zemlje upravo je jačanje pozicija lokalnih samouprava i regionalizacija. Srbija nikako neće biti demokratska i jaka država ako ne otpočne što je pre moguće njena decentralizacija.
Decentralizacija, kao što sam rekao malopre, ne znači samo jačanje vojvođanske autonomije već pogotovo jačanje lokalnih samouprava. Ovaj proces jačanja lokalnih samouprava valjalo bi otpočeti što je ranije moguće kako se ne bi ovakvim programima kao što je ovaj NIP, ili slično, odavde iz Beograda, iz jedne kancelarije određivalo šta će se raditi, da li će se okrečiti Dom kulture u Sečnju ili će se poboljšati rasveta u Odžacima.
Ne treba odlučivati ovde, kako to narod voli da kaže, u "krugu dvojke" ili u nekoj kancelariji u Vladi, već to najbolje znaju i najbolje umeju sami građani u svojim naseljenim mestima, opštinama ili gradovima.
Ovaj regionalni naboj nije prisutan samo u AP Vojvodini. U poslednje vreme onaj ko hoće to ozbiljno da sagleda može da ga primeti kako u Nišu, tako u Šumadiji, Sandžaku, a po nama, većini Vojvođana, i sam grad Beograd je zaslužio da u tom procesu decentralizacije dobije status regije i da ima posebnu autonomiju.
Skupština AP Vojvodine trenutno je jedini regionalni organ koji funkcioniše u okviru državno-pravnog sistema Republike Srbije. Zato ovu skupštinu treba na teritoriji cele Republike Srbije, pogotovo u Vladi i ovde u Narodnoj skupštini, doživljavati kao pokretača inicijativa za regionalizaciju i jačanje pozicija lokalne samouprave. Ove inicijative koje se pokreću iz Skupštine AP Vojvodine sigurno će doprineti bržoj demokratizaciji Republike Srbije i njenom približavanju evropskim standardima.
Setimo se samo Ustava iz 1999. godine. Ona centralizacija koja je usledila za alibi je imala probleme na Kosovu i Metohiji. Znači, onaj ustav je uslovio centralizovanu Republiku Srbiju, najviše iz razloga da bi se kroz tu centralizaciju bolje rešavali nagomilani problemi u našoj južnoj pokrajini - Kosovu i Metohiji. Do čega je dovela ta centralizacija iz ovog ustava? Dovela je do toga da je ta politika, pogotovo na današnji dan, bila pogubna, ne daj bože, za Republiku Srbiju, a ogledala se u činjenici da građani koji žive na teritoriji AP Kosova i Metohija nisu, što se tiče Republike Srbije, bili uopšte uključeni, niti su mogli da ispolje svoje osobenosti ili neka svoja razmišljanja. Znači, kroz tu centralizaciju mi smo isključili kompletno ili veliki deo građana Kosova i Metohije i uskratili im priliku da ispoljavaju sve ono što im treba ili što bi trebalo u okviru Republike Srbije da realizuju.
Zato me i ne čudi da je Republika Srbija došla, što se tiče ove južne pokrajine, Kosova i Metohije, u poziciju u kojoj se danas nalazi. Ta pozicija baš na današnji dan nije nimalo ružičasta, jer i danas se o sudbini Kosova i Metohije rešava daleko, daleko od teritorije Republike Srbije, nažalost.
Ni ova nova, demokratska vlast od 2000. godine nije se proslavila što se tiče decentralizacije Republike Srbije, niti jačanja vojvođanske autonomije. A, u programu Demokratske opozicije Srbije treći deo, treća stavka tog programa bila je upravo ova činjenica. Mršavi ili skoro nikakvi rezultati što se Vojvodine tiče ostvareni su u onom omnibusu ili, kako to Vojvođani vole da kažu popularno, dobili su nešto širu autonomiju minibusom iz Beograda.
Novi Ustav Republike Srbije, koji je donet prošle godine, što se tiče decentralizacije naše države sigurno nije korak unapred. Ustav, na primer, sadrži samo načelne garancije o pravu građana na pokrajinsku autonomiju, bez definisanja tog prava. Za Vojvođane je poražavajuće što je jedina izvorna nadležnost AP Vojvodine po važećem Ustavu da donesu kako će im izgledati, odnosno kako će nam izgledati grb i zastava, dok su sva druga prava uslovljena donošenjem zakona.
E sad, vezano malo pobliže za Nacionalni ivesticioni plan, juče je Izvršno veće AP Vojvodine razmatralo realizaciju budžeta AP Vojvodine za period 1. januar - 30. septembar 2007. godine. Podsećanja radi, malopre je kolega Maraš to pročitao, imamo u Ustavu RS član 184, pogotovo njegov stav 4. koji kaže šta to pripada, odnosno najmanje onih 7% itd., iz budžeta Republike Srbije. Za vašu informaciju, do 30. septembra prošle godine u budžet AP Vojvodine iz budžeta Republike Srbije je stiglo ukupno 25,42 milijarde dinara. Od toga, 14 milijardi su, više puta sam to govorio, transferna sredstva, znači za plate u obrazovanju i za plate u kulturi; tih 14 milijardi lako se izračunava jer je, u stvari, 55% sredstava koja su ukupno došla u budžet AP Vojvodine odavde iz ovog budžeta.
Za Fond za kapitalna ulaganja, koji je spektakularno osnovan i započeo rad u AP Vojvodini, ukupno su došle svega dve milijarde. Znači, imamo, s jedne strane, Demokratsku stranku i Fond za kapitalna ulaganja koji oni vode, koji doslovce kažu da je ove godine kroz Fond prošlo 22 milijarde dinara, a u Fond je iz budžeta Republike Srbije došlo svega dve milijarde dinara do 30. septembra. Više puta sam govorio da smatram nemogućim da će ovih preostalih 19 - 20 milijardi stići u poslednjem kvartalu.
Imamo najavu da će u narednoj godini kroz ovaj fond biti realizovano 29 milijardi dinara. Ovaj fond je neophodan kako Vojvodini tako i ostalim krajevima ove zemlje, ali na poziciji NIP-a predviđeno je svega devet milijardi dinara. Pretpostavljamo da su to sredstva koja će biti transferisana Vojvodini, a Vojvodina će ih uložiti u Fond za kapitalna ulaganja. Gde se delo ovih 20 milijardi? Kako ćemo to da nadomestimo? Verovatno kao i ove ovogodišnje. Niko ih živ videti neće.
Interesantan je još jedan podatak koji moram podeliti s vama a to je da su za prvih devet meseci 2007. godine Vojvođani ukupno prikupili i direktno uneli u budžet Republike Srbije 138 milijardi dinara. Pošto je poslednji kvartal najjači kvartal, za pretpostaviti je da će u 2007. godini, bar po ovim podacima koji su dostupni Vojvođanima, u budžet Republike Srbije sa teritorije AP da se slije najmanje 200 milijardi dinara. A 200 milijardi dinara je i više od 1/3 našeg predviđenog budžeta Republike Srbije za 2007. godinu.
Od tih 35%, kada bismo sve sabrali verovatno i više procenata, sa koliko građani AP Vojvodine pune budžet Republike Srbije, ni onih mršavih najmanje 7% koji su nam obećani nema. Nikako da ih dobijemo.
Govorio sam ovde i o lokalnim samoupravama pa sam, ako se sećate, rekao da postoje razlike u tome koliko transfernih sredstava dobijaju lokalne samouprave. Na teritoriji AP Vojvodine, zanimljivo je, za prvih devet meseci od svog ukupnog budžeta najmanje je transferisanih sredstava dobila opština Zrenjanin, svega 17%, a najviše je dobila opština Bač - 62%.
Da se ne bih ponovo javljao, podeliću s vama i svoja razmišljanja vezana za naše najstarije sugrađane, odnosno za penzionere. U uvodnom izlaganju gospodina ministra imali smo prilike da čujemo da će se otprilike 1/3 ovogodišnjeg budžeta, odnosno 177 milijardi dinara potrošiti na subvencioniranje fonda za naše penzionere. Govorio sam u načelnoj raspravi, pa želim da ponovim, znači, osnovica za penziju se izračunava na osnovu prosečne plate koja se isplaćuje u određenom periodu na teritoriji Republike Srbije. Ta prosečna plata koja prolazi kroz legalne tokove našeg finansijskog sistema ne odražava pravi iznos, odnosno prosečne plate u Republici Srbiji su kudikamo veće nego one koje mi možemo da izrazimo. Veće su na taj način što poslodavci, nedopustivo veliki broj poslodavaca, plate i prinadležnosti svojim zaposlenima ne isplaćuju na njihove žiro-račune, na njihove tekuće račune ili legalno kroz blagajnu, već to, kako se to kod nas kaže, rade, u nedopustivo velikoj količini novca, na crno.
Na taj način prosečna plata biva manja, odnosno osnovica za penziju je manja i naši penzioneri ne dobijaju onoliko koliko im pripada. Nije ni čudo onda što mnogi koji ispunjavaju čak oba osnova za odlazak u penziju ne žele da odu jer ih tamo čeka više nego upola manje primanje od onoga što sad imaju. Odnos naših poslodavaca prema ljudima koji imaju četiri - pet godina do penzije je kao i prema ovima koji su upravo počeli da rade, odnosno i njima minimalac isplaćuju legalno a većinu ostalih prinadležnosti na crno.
Kontrola svega ovoga nemoguća je, više narodnih poslanika je govorilo o tome, uz ovakav odnos prema Državnoj revizorskoj instituciji, jer oni čak nemaju svoju prostoriju, nije predviđeno da je imaju, a sa ovolikim brojem i ovakvim platama nemoguće je to sve kontrolisati. Ali, možda bi Ministarstvo finansija moglo da se pozabavi ovom problematikom malo više pa da možda razmotri ideje da se privrednicima za neki kreditni potencijal uzima i podatak kolike su im prosečne plate, da to bude jedan od elemenata. Možda one koji isplaćuju plate veće od prosečnih možemo stimulisati tako da im se umanje doprinosi preko tih sredstava ili možda čak da im se oprosti.
Mislim da bi se možda štošta moglo saznati od država iz okruženja, da svi zajedno učinimo našim penzionerima život ne boljim nego podnošljivijim. Jer, kako sada žive, to je sramota za svakog od nas.